АЛФА УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ ЗА ЕКОНОМИЈУ И ПОЛИТИЧЈКЕ НАУКЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

МЕРЕ ЦЕНТРАЛНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ

Предмет: Основи статистике

Ментор: Студент:
Проф. др Горан Килибарда Братислав Јашовић
Бр. Индекса: 12/13

Београд, јун, 2014.

 САДРЖАЈ

УВОД........................................................................................................................1

1.МЕРЕ СРЕДЊЕ ВРЕДНОСТИ - ЦЕНТРАЛНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ......................2

1.1.Мод – модус.....................................................................................................2
1.2.Медијана...........................................................................................................4
1.3.Аритметичка средина......................................................................................6
1.4.Геометријска средина......................................................................................9
1.5.Хармонијска средина....................................................................................11

ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................14
ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................15
 УВОД

Средњи статистички подаци који су табеларно или графички приказани служе за

статистичку анализу, с циљем истраживања правилности и законитости посматраних
масовних појава. Статистичка анализа и има тај задатак да применом различитих метода и
поступака рашчлани и упореди податке, открије и формулише законитости које владају у
посматраној масовној појави
Користећи релативне бројеве и расподелу фреквенција може се стећи известан
глобални утисак о посматраној појави и посматраном статистичком скупу. Ипак за даљу и
сврсисходнију анализу потебне су нам прецизније методе којима ћемо масу статистичких
података обрадити тако да  постане употребљива у процесу доношења одлука.
Средње вредности или мере централне тенденције презентују средину статистичке
серије. Најчешће се око те средње вредности групише највећи број јединица. Средње
вредности се налазе између најмање и највеће вредности обележја.
Као репрезентативни показатељ серије средња вредност карактерише статистички
скуп. Ако се посматра један статистички скуп по једном нумеричком обележју и пође се
од индивидуалних вредности тог обележја, тешко ће се уочити битна и заједничка
карактеристика чак и кад су појединачни подаци, груписањем у серије, сведени на мањи
број. Зато се настоји да се та серија замени једним бројем који омогућава да се уочи
карактеристика посматраног скупа.
Средње вредности: аритметичка, хармонијска и геометријска средина, затим модус
и медијана.

13
 1. МЕРЕ СРЕДЊЕ ВРЕДНОСТИ - ЦЕНТРАЛНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ

Мере централне тенденције су најчешће израчунаване мере у дескриптивној

статистици. Ове мере описују “средишњи”, “најчешћи” или “просечни” резултат у неком
скупу резултата, тј. говоре о вредности око које се групишу резултати узорка. Мере
централне тенеднције деле се на израчунате и позиционе.
Израчунавајусенаосновусвихподатакастатистичке серије по одређеном правилу.
Мере централне тенденције су: [Аранђеловић 2012: 87]
мод - модс
медијана,
аритметичка средина,
хармонијска средина и
геометријска средина.

1.1 Мод - модус

Како се и из назива може видети, позиционе средње вредности, за разлику од

израчунатих, одређују се на основу места – позиције, коју заузимају у серији. Најчешће
коришћене међу њима су модус и медијана.
Свака средња вредност, израчуната или позициона, има своје место, како са аспекта
њеног значаја, тако и са аспекта њеног израчунавања, односно одређивања. Коју од њих
одабрати као најподеснију карактеристику одговарајућег распореда фреквенција зависи, у
крајњој линији, од циља истраживања. Од позиционих средњих вредности најчешће се
примењује модус .
Модус је вредност статистичког обележја које се најчешће јавља у неком низу,
тј.вредност обележја којој припада највећа фреквенција. 
Модус или модална вредност (обележава се са Mo) не зависи од саме позиције у
статистичком низу већ од фреквенције. То је она вредност која има највећу фреквенцију и

14
то је често једина информација о скупу која се добија модусом. Статистичке групе могу
бити унимодалне, односно да имају само један модус, бимодалне са два модуса или
мултимодалне - са више модуса, али је исто тако могуће да у једном статистичком скупу
не може уопште да се одреди модус.
Код негруписаних података модус се не израчунава, већ се само посматрањем низа
из њега издваја она вредност која има највећу фреквенцију. На исти начин се одређује
модус код података који су груписани као нумеричке вредности са одговарајућим
фреквенцијама. 
Модус је она вредност обележја X који има највећу фреквенцију у посматраном
статистичком скупу или она вредност у чијој се околини најчешће појављују измерене
вредности обележја X на статистичком скупу. Кад је обележје x груписано и дато
расподелом фреквенција за модус се узима средина оног групног интервала који има
највећу фреквенцију.
Модус је вредност обележја која се најчешће јавља у серији, тј. вредност класе са
највећом фреквенцијом. Уколико се сваки податак у серији јавља само једанпут модус не
постоји. Серије које имају један модус називају се унимодалне, серије са два модуса
називају се бимодалне и ако имају више од два модуса називају се полимодалне. Дакле, на
модус не утичу остале вредности обележја, већ се једноставно одређује на основу највеће
концентрације јединица.

Мод – модус је вредност обележја која има највећу фреквенцију. Не израчунава се

из свих вредности једне серије, већ се узима као вредност обележја која се у статистичком
скупу најчешће јавља. Пошто вредност модуса има највећи број јединица датог скупа,
сматра се да је модус типична вредност која може да окарактерише читаву серију.
Модус се може одредити помоћу следећег обрасца:[ Аранђеловић 2012: 89]

f2
Mo = l + f + f x i, где је
1 2

13
l – доња граница модалног интервала – интервал са највећом фреквенцијом у коме се
налази модус, f1 – фреквенција интервала који се налази испред модалног интервала, f2 –
фреквенција интервала иза модалног интервала, а i – дужина групног интервала.

1.2 Медијана

Медијана (Me) je vrednost obeležja koja se nalazi u sredini serije čiji su svi članovi
raspoređeni po veličini vrednosti obeležja. На тај начин она дели јединице статистичког
скупа на два једнака дела, тако да се и изнад ње и испод ње налази по 50% свих јединица
[Петровић 2010: 77]. Медијана као и модус није израчуната средња вредност, већ вредност
обележја по положају који заузима у низу података. У случајевима где вредност чланова у
серији знатније варирају, медијана је боља средња вредност од аритметичке средине.
Медијана представља другачију меру централне тенденције у односу на
аритметичку средину. Медијана, такође, јесте нека врста просечне вредности. Медијана
неког кватнитативног скупа података јесте средњи број у ситуацији када се све вредности
поређају од најниже до највише или обрнуто. Уколико је низ бројева непаран, онда је
медијана број у средини. Уколико је број паран, онда је медијана средња вредност средња
два броја. У неким ситуацијама медијана је боља мера централне тенденције у односу на
аритметичку средину. Ово зато што је медијана мање сензитивна на екстремно мале и
екстремно велике вредности. 
Медијана је она вредност обележја која се налази у средини серије чији су подаци
сређени по величини од најмање до највеће вредности, односно вредности која читав скуп
података серије дели на два једнака дела, тако да једна половина има мању, а друга
половина већу вредност од медијане. За разлику од аритметичке средине која се дефинише
као типична вредност обележја, медијана је вредност обележја за типичну јединицу. Због
ове специфичности медијана је позициона мера централне тенденције. Практично, она
зависи од броја чланова у једној дистрибуцији, а не од њихове величине. На износ ове
средње вредности не утичу екстремне вредности обележја, па је због тога погодна као
средња вредност у распоредима фреквенције са отвореним интервалима. Генерално, свуда
где вредности обележја у дистрибуцији знатније варирају, медијана је боља мера

14
централне тенденције од аритметичке средине. Смисао ове мере није тешко схватити.
Медијана једног распореда биће вредност која одговара тачки апцисе једног хистограма
фреквенција из које повучена вертикала дели површину хистограма на два једнака дела.
При одређивању медијане треба разликовати случајеве када је, прво, број јединица
непаран, и, друго, паран.

Медијана на негруписане податке

За непарне низове негруписаних података медијана се одређује једноставно –
тражењем средишног члана уређеног низа по величини података. За серију негруписаних
података медијана се одређује на тај начин што се укупан број чланова серије, сређених по
величини, повећа за један.

n+1
(n+1) и подели са 2, тј. 2

Медијана неинтервалних серија дистирбуције фреквенције

Ако су подаци сређени у интервалној серији, медијана се одређује на тај начин што
се најпре помоћу кулмулације фреквенције нађе интервал у коме се налази медијана, а
затим се одређује помоћу следећег обрасца

Me = l + i ¿¿

i – доња граница интервала у коме се налази медијана, fm – фреквенција тог

интервала, i – дужина групног интервала, n – укупан број чланова серије и cum f1 –
кумулирана фреквенција интервалне групе која претходи интервалу у коме се налази
медијана.

Медијанаподаткегруписанеуинтервале

13
 n n+ 1
− K m−1 −K m−1
Me = Lm + 2 .i Me = Lm + 2 .i
fm fm

m‐медијалниинтервал, Lm‐доњаграницамедијалногинтервала, fm – фреквенција медијалног

интервала, Km – 1 - кумулативна фреквенција интервала који претходи медијалном, n - број
података у серији, i - дужина медијалног интервала.

1.3 Аритметичка средина

Ово је најпознатија средња вредност. У свакодневном животу највише се користи

аритметичка средина као средња вредност. Зато се под појмом просек мисли на
аритметичку средину. Аритметичка средина низа бројева је број који се добије када се
њихов збир подели са укупним бројем чланова тог низа.
Аритметичка средња вредност или просечна средња вредност или само средња
вредност има најширу примену у статистици. Понаша се као ”равнотежна тачка” у скупу,
а недостатак јој је што на њену вредност утичу екстремне вредности ”outliers” [Петровић
2010:88].
Средња вредност се изражава у истим јединицама као и основни подаци.  
Најчешће употребљивана мера централне тенденције јесте аритметичка средина.
Она је уједно и најлакша за разумевање обзиром да се неретко користи у свакодневном
животу (најчеће користимо реч „просек“ да изразимо управо аритметичку
средину). Аритметичка средина представља просечну вредност неког континуираног низа
бројева.
У статистичкој анализи аритметичка средина најчешће се израчунава за вредности
нумеричког обележја, па је полазна величина за израчунавање аритметичке средине је
збир вредности нумеричког обележја елемената основног скупа.
Неопходан услов за правилну примену аритметичке средине јесте да подаци у
серији показују довољан степен хомогености а критеријум за одређивање те хомогености

14
зависи од природе и врсте појаве која је приказана у серији као и да знамо суштину и
смисао резултата којег желимо да добијемо. Аритметичка средина има два основна начина
израчунавања.
Према томе да ли су подаци груписани или не, разликују се: [Петровић 2010: 91]
проста аритметичка средина
пондерисана (сложена, вагана) аритметичка средина.

Први начин односи се на израчунавање из простих серија, тј. из оних серија у

којима се сваки податак јавља само по једанпут.  Ако се аритметичка средина одређује за
један обичан статистички низ, онда се она назива проста или једноставна аритметичка
средња вредност. Једноставна аритметичка средња вредност израчунава се тако  што се
збир свих података подели њиховим бројем.
Други начин израчунава аритметичке средине примењује се код сређених серија
(серије дистрибуције фреквенција), тј. код оних серија у којима се поједини подаци
(модалитети) јављају  у неједнаким фреквенцијама, и ту се узима и обзир величина
фреквенције сваког модалитета. Сваки модалитет се пондерише, вага, својом
фреквенцијом па се ова аритметичка средина назива пондерисана (вагана) аритметичка
средина.
Пондерисана аритметичка средња вредност израчунава се тако што се збир свих
производа нумеричких података и одговарајућих фреквенција подели укупним збиром
фреквенција,односно укупним бројем података. 
Аритметичка средина може се рачунати и за више скупова и то је
аритметичка средина аритметичких средина.
Најширу употребу у статистичкој анализи, а и шире, има аритметичка средина.
Израчунава се тако што се збир свих вредности обележја подели њиховим бројем. Ако
посматрано обележје означимо са X, његове вредности са x1 ,x2,.... xi,.... xn, имаћемо:
[Петровић 2011: 77]

 
µ = x1+ x2 +...+xn = 1  ∑x i    или простије    µ  = ∑ x
Ni=1                                                 N

13
  
Знатно чешће имамо посла са груписаним подацима у виду распореда фреквенција,
тј.са скуповима унутар којих се свака вредност обележја може јавити више пута. Ако, у
општем случају, вредности  обележја  означимо са x1, x2,.... xi,.... xn, а  одговарајуће 
фреквенције са     f1, f2, ... fi, ... fn , аритметичка  средина  ће бити:
 
µ =  f1 x1 +  f2 x2 + ... + fn  xn    , тј.
N
µ =  1  ∑ fi xin    или простије
Ni=1
 
µ  = ∑ f x  , где је
N
                                                                                    
N = f1 +  f2 + ... + fn     =    ∑ fi   =   ∑ f =1n

 
Овако утврђена просечна вредност позната је као пондерисана аритметичка
средина јер се све вредности узимају у збир онолико пута колико се оне и јављају унутар
распореда. Пондерациони фактор је, дакле, фреквенција (f).
Аритметичка средина, уз особине које карактеришу сваку средњу вредност, има и
извесне карактеристике (аналитичке и математичке природе) значајне за њено
израчунавање и примену у статистичком раду.
Аритметичка средина, један број који репрезентује цео скуп података, има важне
предности. Прво, она је одомаћена и интуитивно јасна већини људи. Друго, сви подаци
имају аритметичку средину и то само једну. Аритметичка средина је погодна за
коришћење у већини статистичких процедура. Недостатак аритметичке средине је што на
њену вредност утичу екстремне, јако мале и јако велике, вредности. Други проблем што
сваки податак из серије улази у обрачун што није погодно за серије са великим бројем
података. Трећи проблем је што не може да се израчуна за отворене класне интервале типа
веће од или мање од.

14
 1.4 Геометријска средина

У анализама временских серија најпогоднија средња вредност је геометријска

средина. Њено израчунавање је мало компликованије од израчунавања аритметичке
средине јер захтева и операције множења и кореновања реалних бројева. Геометријска
средина низа бројева је N-ти корен из производа његових чланова. Да би одредили
геометријску средину за свако N вредности обележја X морају бити позитивне. Зато је и
употреба геометријске средине ограничена само на она обележја која су позитивна.
Геометријска средина је израчуната средња вредност али се разликује од
аритметичке средине и по својим карактеристикама и по начину израчунавања.
Геометријска средина добија се када се из производа појединих вредности обележја
дате серије извади корен чији је изложилац раван броју свих чланова серије. Геометријска
средина је Н-ти корен производа свих вредности негруписаног нумеричког обележја
једног низа.
Геометријска средина примјењује се у анализи временских низова. Помоћу ње
израчунава се просечна стопа промене појаве. Геометријска средина, као и свака средња
вредност, налази се између највеће и најмање вредности низа за који се израчунава.
Бројчано се разликује од аритметичке средине, осим ако сви чланови низа нису једнаки.
Геометријска средина је увек мања од аритметичке. 
То је средња вредност која израчунава пропорционалне промене између података
посматране серије, за разлику од аритметичке која изравнава апсолутне разлике између
података. Она се, добија када се из производа појединачних вредности обележја дате
серије израчунава корен чији је изложитељ једнак броју чланова те серије.         
Као и аритметичка средња вредност и геометријска има извесна специфична
својства која одређују њену примену: 
 израчунавање геометријске средине има значаја само за серију позитивних
вредности у којој ни једанчцлан није нула;
 на њену величину утичу сви чланови серије, са тим што мање вредности добијају
сразмерно већи утицај него веће;

13
  геометријска средина је, за исту серију података, мања од аритметичке средине и
 док аритметицка средина изравнава разлике између вредности обележја, дотле
геометријска средина изравнава разлике између вредности обележја, дотле
геометријска средина изравнава њихове односе.

Ако је неки од података у серији једнак нули, онда се не израчунава геометријска,

као ни хармонијска средина (у том случају је G = H = 0). Осим тога, ако серија садржи
непаран број негативних вредности обележја, њен просек не може да се израчуна
применом геометријске средине. 
Најважнија особина геометријске средине, нарочито у економским
истраживањима, та је да израчунава односе, тј. пропорционалне промене података, због
чега је производ односа геометријске средине према мањим вредностима посматране
серије једнак производу односа већих вредности према геометријској средини. Ово
својство је чини нарочито корисном у истраживању динамике, где су важније разлике у
односима него у апсолутним величинама.
Ако се, на пример, цена једног туристичког аранжмана удвостручи, кажемо да се
индекс цене повећао од 100 на 200. ако се супротно, цена смањи за половину, онда је
индекс опао од 100 на 50. Јасно је да средина ова два индекса треба да буде 100, а
геометријска средина управо даје ту вредност:

G = v200 x 50 = 100

Аритметичка средина би у овом случају дала погрешну вредност (125), због чега се
геометријска средина и користи за изравнавање индексних бројева, тј. као њихова средња
вредност.

Ако посматрано обележје означимо са x , његове појединачне вредности

са x1, x2,... xn, а њихов број са N, онда ће по претходно датој дефиницији геометријска
средина бити:[Петровић 2011: 84]

14
 G = √n x 1∗x 2∗…∗x i∗… x n

Израчунавање геометријске средине има смисла само за она обележја чије су

вредности веће од нуле. Полазећи од ове предпоставке, логаритмовањем претходног
израза добијамо:
                                                                                                                                                              
n

log G  =  1 ( log x1 + log x2 +... + log xn) =    1  ∑ log x i , odnosno

N                                                      Ni=1

Антилогаритмовањем:
                                      

G =  
√
N 1
N i=1
Σ  fi log xi

Добијамо образац за израчунавање просте геометријске средине, случај када се

свака вредност у серији јавља само по једанпут.

1.5 Хармонијска средина

Употреб хармонијске средине (H) још је ограниченија од употребе геометријске

средине. Она се користи само у специјалним случајевима где се проблем поставља у
обрнутом, реципрочном виду. Најчешће се користе за израчунавање средњег времена
израде јединице производа, средњих цена, куповне снаге новца и средњег времена пређене
јединице пута.. Зависно од тога да ли су подаци негруписани или груписани, може се
израчунати проста харминијска средина за негруписане податке или пондерисана за
груписане податке.
Хармонијску средњу вредност, као и геометријску, има смисла израчунати само за
она обележја чије су вредности различите од нуле. Ова мера просека осетљива је на мале
вредности чланова серије. 

13
 Хармонијска средина за негруписане податке
Проста хармонијска средина је реципрочна вредност просте аритметичке средине
одређене из реципрочних вредности обележја. Ако се са x1, x2,….xi,…xn означе обележја, а
са н њихов број, образац за израчунавање хармонијске средине биће:[Петровић 2011: 89]

1 n
H= V x 1 +V x 2 +…+V xi +…+V xn = V x 1 +V x 2 +…+V xi +…+V xn

n
H= Ʃ
1
x

Хармонијска средина за груписане податке

Када се ради о груписаним подацима, израчунава се груписана пондерисана

хармонијска средина. Она ће тада бити реципрочна вредност аритметичке средине
реципрочних вредности обележја помножених – пондерисаних одговарајућим
фреквенцијама. Образац за израчунавање пондерисане хармонијске средине гласи:

1
f 1 + f 2 +…+ f i+ …+ f n
H= V x 1 x f 1 +V x 2 x f 2+ …+V xi x f i +…+V xn x f n = '
V x 1 f 1 +V x 2 f 2 +…+V xi f i+ …+V xn f n
f 1+ f 2 +…+ f i +…+ f n

Σf
H= Σ f /x
'

Хармонијска као и геометријска средина не могу се израчунати ако су неке

вредности обележја једнаке нули.

14
ЗАКЉУЧАК

13
 Предмет статистичког истраживања Статистика истажује појаве које су по својој
природи варијабилне које имају масовни карактер чије поначање у маси, није унапред
одређено егзактним узрочно последичним законитостима.
Средње вредности представљају мере централне тенденције и имају најширу
употребу у статистичкој анализи. Код статистичких серија најчешћи је случај да се
вредности обележја концентришу око једне вредности, средње вредности која је негде
између највише и најниже вредности. Осталим вредностима што су удаљеније од те
средње вредности фреквенција опада. Једна од таквих средњих вредности је
и аритметичка средина - просек, најкоришћенија мера централне тенденције.
Мере дисперзије (параметри варијабилитета) уз средње вредности дају такође свој
допринос описивању скупа (узорка) који се посматра. Различити распореди могу имати
исту аритметичку средину, али различиту структуру података због чега се мере дисперзије
могу искористити да ближе дефинишу посматране податке.

ЛИТЕРАТУРА

1.Аранђеловић, Иван. Вероватноћа и статистика. Београд: Завод за уџбенике,

2012.

14
 2.Петровић, Живорад. Економска статистика, Београд: Висока школа за пословну
економију и предузетништво, 2011.
3.Петровић, Љиљана. Тероијска статистика, Београд: Економски факултет, 2010.

13