Игор Цекић II- 55 /2020- MS

Факултет педагошких наука

Универзитета у Крагујевцу
Јагодина

УКЉУЧЕНОСТ РОДИТЕЉА У ЖИВОТ И РАД ДЕЦЕ У ПРЕДШКОЛСКОЈ

УСТАНОВИ

Сажетак: Укљученост родитеља у живот и рад деце у предшколској установи веома је

значајно. Да би могли да пропрате све активности која деца имају у предшколској установи
потребно је да буду укључен у њен рад. Успешном сарадњом између предшколске установе и
родитеља испуњавају се циљеви васпитно- образовног рада предшколске установе.
Укључивање родитеља у животи рад вртића посебно је актуелно у току реформе система
предшколског васпитања и образовања.У току 2018. Године донет је нови Основни програм
предшкослког образовања и васпитања под називом „Година узлета“. У овом новодонетом
програму родитељи представљају значајног партнера у остваривању циљева предшколског
васпитања и образовања. Да би сарадња була успешна потребно је да се предшколска установа
упозна са основними веома значајним карактеристикама породице (економски, културни,
социјални, образовни статуситд.). Стална у успешна сарадња вртића и пордице могу допринети
да развој детета буде успешан, да се унапреди рад васпитача, али се и на овај начин развија
родитељска улога.
Кроз разне облике сарадња са предшколском установом родитељи се упознају са
програмом рада, могу бити успешнији у васпитању деце, као и да успешније учествују у
прирпеми деце за полазак у школу. На тај начин родитељи много успешније могу увидети и
сагледати положај свог детета у групи вршњака, што им може помоћи за квалитетнији рад са
децом у оквиру породице. Па се тако родитељи на разне начине, у складу са њиховим
могућностима и способностима много више могу ангажовати у многим активностима не само
са децом него и са васпитачима и другим родитељима у оквиру рада предшкослке установе.

Кључне речи: Сарадња родитеља и предшколске установе, живот и рад деце,

предшколска установа.

УВОД

Активност породице и предшколске установе представљају два кључна чиниоца

која су различита али и комплементарна. Јединственим деловањем предшколске
установе и родитеља позитивно утичена на васпитање деце. Да би развој предшколске
деце био бољи и успешнији потребна је већа укљученост родитеља у њихов живот и
рад. Добра сарадња родитеља и васпитача даје прилику родитељу да учи и да се развија
заједно са својим дететом. На тај начин родитељи на најбољи могући начин упознају
своје дете, програм рада, учења и васпитања у предшколској установи, повећава
њихово васпитно дејство.

1
 Сарадња родитеља и предшколске установе веома је важна за правилан и
континуирани развој и васпитање детета. На добру сарадњу утиче професионализам
васпитача и спремност родитеља на сарадњу. Успешна сарадња произилази из добрих
односа васпитача и родитеља као и њиховог узајамног поверења, отворености,
толерантности и уважавања потреба и жеља детета. Активности које се се организују у
вртићу помажу родитељима да се успшеније укључе у рад вртића и помогну свом
детету да се боље уклопи у нову средину и прихвати васпитача која представља за њега
нову личност у његовом животу.
Сваки родитељ треба да зна шта се догађа у предшколској установи у којој
борави његово дете, треба да буде заинтересован за све што у току дана дете ради, учи.
Да би се родитељи успшено укључили у живот и рад свог детета потребно је да их за то
заинтересују васпитачи.
Циљ рада је да се укаже на значај укључивања родитеља у рад предшколске
установе.

РОДИТЕЉИ У ЖИВОТУ И РАДУ ДЕЦЕ У ПРЕДШКОЛСКОЈ

УСТАНОВИ

За означавање сарадње породице и дечијег вртића, у литератури се користе

разни термини: укљученост родитеља, учествовање родитеља, партнерски однос или
партнерство (Christenson, 2004; Epstein & Sanders, 2002).
Данас у образовању и васпитању деце заједно учествују породица и васпитачи.
Укључивање родитеља у живот и рад деце у предшколској установи од велике је
важности. Ово је веома важно у периоду одрастања детета, када се оно по први пут
одваја од родитеља и почиње свој живот у средини која је за њега потпуно нова и
непозната. За поједину децу те промене су неприхватљиве и трауматичне. Да би дете
прихватило промене значајно је да родитељи и васпитачи заједно раде и међусобно
размењују све информације које ће помоћи да се дете што боље и што пре прилагоди
новонасталој ситуацији. За дете је окружење у вртићу ново и страно. Пре поласка у
предшколску установу, дете је у породици у којој одраста имало сву пажњу, и онда се
одједном нађе у окружењу у коме је више деце и васпитач не може само њему да се
посвети. У појединим случајевима дешава се да дете веома бурно реагује када се у
групи у којој је оно промени васпитач, ако промени место становања (породица се са

2
дететом пресели у други град или дете због пресељења са једне локације на другу мора
да промени вртић). Када дође до овога или до неких других сличних или поптуно
другачијих проблема само уз добру сарадњу на релацији родитељ васпитач, уз
прикладну комуникацију може се помоћи детету да превазиђе новонасталу ситуацију.
Због тога је веома важно да родитељи и васпитачи имају добар партнерски однос.
Да би се створио добар партнерски однос потебно је да „између васпитача и
родитеља постоји поверење, треба поштовати поверљивост информација која се добија
о сваком детету, али и да када је то потребно за добробит детета поверљивост
информација не може бити загарантована“ (Павловић- Бренеселовић, 2010: 130).
Један од значајнијих облика сарадње породице и предшкоске установе јесте
укључивање родитеља у дечији живот и рад.

МОДЕЛИ ПАРТНЕРСТВА ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ

У партнерству породице и вртића постоје два приступа. Каопрви приступнаводи

се улитаристички приступ. Код наведеног приступа, партнерски однос родитеља и
васпитача аутоматски се ствара када дете крене у вртић. По овом приступу Павловић-
Бренеселовић (2010) указују да породица и предшколски програм имају интересне
сфере које се преклапају, заједничка интересовања и циљеве. То партнерство касније се
испољава у различитим подручјима дететових активности. У овом облику развија се
партнерски однос родитеља и васпитача кроз организационе структуре и подручја
деловања и облике реализације односа са породицом. Овај модел указује да постоје
разни облици сарадње породице и вртића који се реализују кроз комуникацију,
учествовање родитеља у програму итд. Улога васпитача у овом моделу огледа се у
изради плана сарадње са родитељима. Тако васпитач планира како појединачне тако и
групне облике сарадње. Као облици сарадње могу се јавити: родитељски састанци,
затим разне трибине у којима учествују родитељи, саветодавни рад са родитељима итд
(Павловић- Бренеселовић, Крњаја, 2017).
Као други принцип партнерства родитеља и предшколске установе јавља се
процесно- подражавајући однос. Овде циљеви и интерси васпитне установе
представљају полазиште за пратнерски однос између родитеља и васпитача. Да би
партнерски однос био успешан потребно је да родитељи и васпитачи заједно учествују
у одређеним активностима. Код овог принципа партнерство се посматра као узајамна

3
подршка између васпитача и породице. У овом партнерству битан је квалитет
партнерских односа вртића и породице, потребно је постојања узајамног поверења, и
моћ у одлучивању треба да буде подједнако подељена.
Код овог модела однос породице и предшколске установе се сагледава као
комплексни систем. У овом систему постоји узајамна повезаност:

„Фокус улога васпитача се помера на четири кључне „тачке“ у комплексној мрежи

односа породице и вртића, а то су: изградња заједничког значења, промена модела
моћи, изградња поверења и позваност на заједничко деловање. Деловање васпитача
престаје да буде питање појединачних вештина- на пример, да пише план, држи
трибину, води разговор са „незгодним“ родитељем, и не може се свести на
рецептуру корака како развити партнерство, већ ставља васпитача у позицију
упитаности и контекстуалног грађења одговора кроз преиспитивање и
трансформацију праксе. Због тога ћемо у даљем тексту отворити могућа питања
која се покрећу у оквиру носећих „тачака“односа и њиховог повезаног деловања“
(Павловић Бренеселовић, 2012: 137).

За добро партнерство потребно је да се изгради добар однос са породицом а ту

васпитач треба да:
 преиспита своје функционисање у програмима сарадње са породицом, у
зависности од структуре и културе предшкослке установе;
 на који начин и како заједно са родитељима осмишљава и реализује сардњу;
 шта је потребно променити уколико васпитач жели да промени однос;
 шта васпитач, а шта родитељи подразумевају под партнерством, шта очеку једни
од других значења? (Pirchio, Tritrini, Passiatore, Taeschner, 2013).

Уколико се васпитач у партнерском односу са родитељима одлучи на грађење

поверења потребно је да обе стране буду поуздане, отоврене, компетентне. Потребно је
да васпитач преиспита своје ставове и које то његове активности могу да повећају а
које да смање партнерски однос са родитељима.
За добре партнерске односе између васпитача и родитеља потребно је да
васпитач укаже да је свако дете добродошло у вртић, а тиме и његови родитељи. Да се
сваком родитељу омогући да учествује у животу и раду његовог детета (Hoover, 2006).
Да би укључивање породице у рад вртића била успешна васпитач никако не сме да даје

4
прироритет оним родитељима који имају више образовања од других, не сме да
запосатавља самохране родитеље (Павловић- Бренеселовић, 2012). Потребно је да
предшколска установа укаже сваком родитељу добродошлицу. Да сваки родитељ буде
информисан о свим активностима која се дешавају у вртићу, учествује у тим
активностима. Потребно је да васпитач буде љубазан, комуникативан, праведан и да
има добар однос са свим родитељима да би они могли да осете да су добродошли.
Васпитач у предшколској установи не сме стриклно да се придржава прописа,
мера и политике предшколске установе уколико то иде на штету детета. На првом
месту он треба да буде педагог и да помогне родитељима да се укључе у партнерске
односе са предшколском установом.
Одлика доброг васпитача јесте његово прилагођавање сбвакој новонасталој
ситуацији. Он никако у свом раду не сме да покушава да мења дете, родитеља,
политику рада предшколске установе, закон итд. Сваки добар васпитач треба да верује
у моћ образовања, потребно је да стално гради своју личност усавршава свој рад.
Флексибилан, васпитач који је спреман да учи, да се мења може утицати на још боље
партнерске доносе са родитељима и на већу укљученост родитеља у живот и рад деце у
предшколској установи.

Нивои учешћа родитеља у живот и рад деце у предшколској установи

Када васпитачи подстичу укључивање родитеља у активности у вртићу,

родитељи постају компетентнији у комуникацији са својом децом, што има позитивне
ефекте на сва подручја развоја детета. Кроз учешће у активностима у вртићу родитељи
стичу знања и практичне вештине о томе како да развијају способности детета (Powell
et al., 2010). Родтељима се пружа прилика да упознају како се њихово дете понаша у
групи, какав је његово однос према другој деци, како прихвата учење и радне обавезе.
Потребно је да родитељи буду укључени у поједине активности своје деце у вртићу. Те
активности могу се огледати у њиховом волонтерском раду, затим учешћу током
планирања и организовања приредба и прослава у предшколској установи. Родитељи
могу са својом децом да иду на разне излете и једнодневне екскурзије. Све то може
много утицати да се родитељи и васпитачи много боље упознају, да се међусобно
схвате и увиде своје циљеве и планове а који су везани за васпитање и образовање деце
(Larocque et al., 2011).

5
 За дете је веома значајно да види да његов родитељ жели и да учествује у
активностима у предшколској установи. Тако деца схватају колики је значај вртића, и
лкаше повезују значај предшколске установе васпитача као неког другог ко преузима
улогу родитеља у њиховом васпитању и образовању (Fantuzzo, Tighe & Perry, 1999).
Када се родитељ укључи у рад вртића, он укључује и начин свог васпитања у
овај партнерски однос. Све оно што васпитачи развијају код деце у предшколској
установи потребно је да родитељ развија у породичном окружењу. Укљученост
родитеља подразумева да се родитељи стварно баве својим дететом и да учествују у
активностима са децом, које се манифестује кроз осетљивост на дететове потребе и
капацитете, подешеност детету и рефлексивност (Павловић- Бренеселовић, Крњаја,
2017). Стојковић, Марковић и Јелић (2017) у свом истраживању дошли су до жакључка
да су родитељи много више ангажованији и више су укљученији у дешавању у
предшколској установи у периоду када њихово дете треба да крене у школу. Кроз своје
истраживање увидели су да је мали број родитеља укључен у рад и живот њихове деце
у вртићу пре предшколског периода.
У првим годинама дететовог живота испољава се деловање биолошких фактора,
и оно је обликовано условима средине у коме дете одраста. Код детета, у првим
годинама његовог живота најактивнији период развоја је мождани развој. На целокупни
дететов развој утичу његова рана исксутва.
Пошто су физички и психички развој тесно узајамно условљени, на раним
узрастима су стога тесно испреплетани нега и учење детета (Пешкан, Антић, 2012).
Тако родитељима у првом сусрету детета са вртићем, треба да се укаже да је њихова
сарадња са предшколском установом значајна за развој и учење њиховог детета.
У току процеса сарадње васпитача и родитеља, васпитач треба да пружи
родитељима како подршку тако и стручну помоћ. Стручна помоћ ће указати
родитељима колики је значајан рани развој њиховог детета, и на који начин да
подстичу своје дете да учи и ради у предшколској установи. Да би се то омогућило,
потребно је да су односи између родитеља и васпитача засновани на уазајамном
поверењу и да су ти односи равноправни (Adams &Christenson, 2000; Marcon, 1999).
Само тако сарадња може бити успешна, ствара се добра атмосфера, и родитељи у
васпитачима виде добре педагоге и своје партнере. Тако ће родитељим бити сигурнији
да васпитачи правилно усмеравају васпитни и образовни процес њиховог детета.

6
 Када су у питању деца са посебним потребама, као и њихов развој, потребна је
добра сарадња на релацији породица- васпитач, како би се предупредили проблеми
припреме за полазак у школу и неуспех у савлађивању школских обавеза. На тај начин
омогућава се таквој деци успешнија интеграција у ширу заједницу. Право родитеља да
буду укључени у васпитању своје деце, омогућава има преузимање активне улоге у
креирању бољих услова за учење и одрастање своје деце од раног узраста, да развију
проактивни приступ предшколском образовању и да постану активни у тражењу да се
организују програм који задовољавају њихове потребе, као и потребе њихове деце
(Павловић Бренеселовић, Крњаја, 2017). Традиционални приступи сарадње породице и
предшколске установе индиректно укључују родитеље у партнерски однос и у сарадњу.
Код нових стратегија, инциира се на много богатијем партнерсту између родитеља и
васпитача и већу укљученост родитеља у живот и рад деце у предшколској установи.
Код овог вида партнерства у партнерским односима учествују сви актери у
предшколској установи. Када су родитељи укључени у разне активности њихове деце у
предшколској установи, онда између њих и васпитача постоји много добра размена
информација. Тако родитељи увиђају колики је значај васпитача и колика је значајна
подршка правилном развоју детета и у породици.
Веома је битно да родитељи буду укључени и када се уређује ентеријер као и
екстеријер предшколске установе у коме његово дете борави. Сваки родитељ познаје
жеље и захтеве свог детета, тако и васпитач током боравка детета у предшколској
установи упознаје захтеве и жеље деце у предшколској установи. Родитељи могу
помоћи у уређивању ентеријера и екстеријера предшколске установе својим
предлозима, донацијама и прикупљањем новца, да се среде просторије у којима њихова
деца бораве, уреди двориште, купе сви потребни материјали уз помоћ којих њихова
деца уче, раде, спремају се за полазак у школу.
Стална сарадња предшколске установе и родитеља помаже да дете има правилан
раст и развој и да боље напредује у свим својим активностима. Квалитетна сарадња
између породице и вртића огледа се и у учествовању родитеља у дешавањима у оквиру
групе које његово дете похађа. Није довољно да само родитељи прихватају оно што им
је понуђено, потребно је да заједно са васпитачима креирају рад свог детета у вртићу,
дају предлоге, сугестије, покажу и своје неслагање са одређеним плановима и
програмима итд.

7
 Родитељи треба да добију поруку од стране васпитача, предшколске установе
(директора, педагога, саветника итд.) да је њихово мишљење важно, да се поштује и да
одлуке доносе заједнички. Васпитач треба родитељима да укаже на све могућности
васпитања и рада у вртићу. Да би било успешно укључивање родитеља у живот и рад
деце у вртићу васпитач треба да саслуша и прихвати идеје које родитељи имају.
Потребно је да васпитачи и родитељи доносе заједничке одлуке а тичу се развоја,
образовања и васпитања деце. Тако родитељи схватају и осећају да припадају
предшколској установи, и тај осећај припадности и важности преносе на своју децу.
Веома прихватљив и применљив модел партнесрства пордице и предшколске
установе дизајнирала је Џојс Епстаин са сарадницима (Epstein, Sanders, 2002),
двадесетих година прошлог века. У овом моделу указује се на шест типова
родитељског укључивања у живот и рад предшколске установе који доносе добрим
партнерским односима између родитеља и васпитача. У овом моделу се претпоставља
да ако су повезана предшколска установа, породица и локална заједница може се
успоставити добро партнерство за све наведене актере. Овде свакако треба нагласити
да одређене типове укључивања росдитеља у живот и рад деце у предшколској
установи треба посматрати као смернице. Ово је битно из разлога што свака
предшколска установа бира онај модел праксе који на најбољи могући начин
задовољава потребе, на првом месту детета. Када су задовољене потребе детета, онда
су задовољене потребе родитеља, старатеља, породице детета. Реч је о следећим
видовима васпитнообразовне праксе које подржавају активно укључивање родитеља:
 „Родитељство- помоћ породицама да креирају породично окружење које би било
подршка деци (нпр: сугестије за породичне услове који подржавају учење;
образовање родитеља- едукација о родитељству и породичном васпитању;
сервиси за пружање помоћи родитељима, посете породицама итд.).
 Комуникација-креирање ефикасних облика комуникације између породице и
васпитно-образовне установе (двосмерна комуникација - информисање о развоју
И напредовању деце, о васпитно-образовној политици, програмима,
активностима и сл.).
 Волонтирање- ангажовање родитеља у различитим васпитнообразовним
активностима, тј. обезбеђивање њихове помоћи и подршке.

8
  Учење код куће- обезбеђивање информација и идеја о томе како да родитељи
потпомогну учење код куће - активности везане за васпитнообразовни програм,
одлуке, планирање.
 Одлучивање- укључивање родитеља у доношење одлука везаних за живот и рад
васпитно-образовне установе, оснаживање родитеља као лидера и представника
у стручним и саветодавним телима и одборима.
 Сарадња са заједницом- идентификовање и интегрисање ресурса локалне
заједнице који би могли бити у служби оснаживања васпитнообразовне и
породице, развоја и напредовања ученика“ (Јовановић, 2015).

Зуковић, (2013) указује да наведени видови васпитно- образовне праксе

употпуности подржавају да родитељи буду активно укључени у живот и рад деце у
вртићу. Тако да активно укључивање обезбеђује следеће бенефите и за родитеље и за
децу:
 развој позитивних особина, вредности, навика које су научене у породици;
 боље комуницирање са одраслима;
 повећано учење вештина које настају као резултат рада са родитељима
волонтерима;
 свест о бројним вештинама и талентима родитеља; позитиван став према вртићу
и породици;
 развој способности и талената итд (Јовановић, 2015).

Бенефити за родитеље огледају се у следећем:

 боље разумевање родитељства и дечјег развоја; свест о изазовима родитељства;
 осећај подршке од стране васпитача и других родитеља;
 праћење и свест о напредовању детета; ефикасније реаговање на проблем детета;
 ефикаснија интеракција и комуникација са васпитачима и стручним
сарадницима;
 разумевање улоге васпитача;
 самопоуздање у сопствене способности и развијање свести о потреби
побољшања сопственог образовања;
 свест да су добродошли и цењени у школи;

9
  добит у специфичним вештинама волонтерског рада итд (Јовановић, 2015).

Бенефите за васпитаче могуће је посматрати кроз следеће аспекте:

 разумевање породице- културне позадине, потреба и начина на који родитељи
виде своју децу;
 поштовање снага породице и труда које родитељи улажу;
 разумевање различитости деце;
 свест о сопственим вештинама за размену информација о развоју детета;
 боља комуникација са породицама и свест о сопственој способности
комуницирања; отвореност за укључивање родитеља у живот и рад установе;
 свест о значају родитељске перспективе у развоју васпитно-образовне политике
и доношењу одлука итд (Јовановић, 2015).

Онда када дође до реализације шест наведених типова укључивања родитеља у

живот и рад деце у предшколским установама, долази до тога да су све дечије потребе
задовољене. На тај начин долази до снажне сарадње породице и предшколске установе,
и бољој сарадњи, разумевању и сарадњи између васпитача и родитеља. Укључивање
родитеља у сарадњу са предшколском установом представља процес а не догађај. Тај
процес укључивања представља динамичан процес, који никада није исти и стално се
мења. Укључивање родитеља у живот и рад деце у предшколској установи зависи од
много услова, и то од услова општег друштвеног и васпитно- образовног контекста,
породичних специфичности и ресурса, а посебно од потреба деце (Xu & Filer, 2008). Да
би укључивање родитеља било успешно, битно је да родитељске активности
представљају интегрални део предшколског програма. Да би процес био успешан
предшколске установе треба да покажу добродошлицу свим родитељима и породицама
детета.
Сарадња између васпитача и родитеља остварена ангажовањем родитеља у
извршавању одређених активности у вртићу треба да допринесе:
 „стицању међуисобног поверења између родитеља и васпитача;
 успостављању сарадичног односа између родитеља и васпитача, детета и
васпитне групе;

10
  позитивним ставовима родитеља према предшколској установи и васпитачу и
обрнуто“ (Јовановић, 2015: 37).

Наведени облик сарадње омогућава родитељима да се упознају са програмом

рада у вртићу. Ова сарадња може указати како и на који начин родитељи могу помоћи
својој деци у процесу васпитања и да што успешније буду примпремљена за полазак у
школу.

Сваки родитељ има прилику да посматра и увиди који је положај његовог детета
у предшколској установи, да посматра активности свог детета, како је прихваћено у
групи његових вршњака (Јованови. 2015). Све ово у многоме помаже родитељу да
квалитетније ради са својим дететом у породичном окружењу.
У зависности које способности поседују, родитељи се на разне друге начине
могу ангажовати у раду вртића. Тај рад може бити са васпитачем, са другим
родитељима, са другом децом итд.
Укључивање родитеља у живот и рад деце у вртићу може се остварити и кроз
активности са другим родитељима. Ова активност има за циљ да они родитељи који су
искуснији помогну родитељима чија су деца први пут кренула у вртић. Веома је
значајно да и нови родитељи буду укључени у одређене активности које се остварују у
предшколској установи у којој њихово дете проводи време, учи, расте, васпитава се.

ЗАКЉУЧАК

Да би укључивање родитеља у живот и рад деце у вртићу било успешније и да

би то добро утицало на све стране у овом односу почев од деце, родитеља и васпитача,
потребно је да васпитачи добро процене сарадњу родитеља као и њихову укљученост у
активности предшколске установе. Потребно је подстицати сва подручја сарадње.
Свакако да је од посебно значаја да васпитачи- предшколска установа али и родитељи
предузму мере које ће допринети чешћем укључивањеу родитеља у активности у
предшколској установи. Задатак предшколске установе и запослених у њој јесте
укључивање родитеља у васпитно- образовни процес и њихово оспособљавање за ову
улогу. На основу проучене литературе током израде овог рада наше мишљење је да
предшколска установа родитељима треба да понуди богатије и разноврсније видове

11
срадање, да се родитељи више подстичу да учествују у живот и рад свог детета у
предшсколској установи од стране васпитача. Све то може допринети већој
укључености родитеља. При томе, васпитачи треба да имају у виду да родитељи, као и
деца, не представљају хомогену групу, те да је активности и садржаје сарадње потребно
прилагодити потребама и могућностима сваког детета и родитеља.
Да би били упућени у живот и рад свог детета у предшколској установи
потребно је да родитељи буду стално информисани о томе шта се збива и догађа у
предшколској установи, од стране васпитача. Ово не зависи од воље и жеље васпитача
већ од тога колико су родитељи заинтересовани да буду информисани. Овде свакако
треба указати на следећу чињеницу да укључивање родитеља у живот и рад деце у
вртићу није нимало лак процес нити је могуће то учинити одмах када дете крене у
вртиоћ нити је то једноставно учинити.
Да би се родитељи масовније укључивали у активности, стручни сарадници и
васпитачи планирају и програмирају овај вид сарадње. Са друге стране, родитељи се
кроз посебну обуку упознају са свим планираним активностима у оквиру предшколске
установе, у којима се они могу ангажовати. Укључивање родитеља у живот и рад детета
у вртићу треба да се односи на све родитеље. Овде предшколска установа као и
васпитачи не треба да обраћају пажњу на токог пола је родитељ,које
расе,културе,националности, пореклаили материјалне могућности. Сваки родитељ има
подједнака правада, уколико је заинтересован да учествује у животу, раду, васпитању и
образовању свог детета у предшколској установи. Оне родитеље који нису
заинтересовани да учествују у активностима своје деце у предшколској установи треба
заинтересовати и на прихватљиве начине укључити их у активности њихове деце.

ЛИТЕРАТУРА

1. Adams, K. S., & Christenson, S. L. (2000). Trust and the family– school relationship:
Examination of parent–teacher differences in elementary and secondary grades.
Journal of School Psychology, 38, 477-497.
2. Epstein, J. L., & Sanders, M. G. (2002). Family, school, and community partnerships.
In M. H. Bornstein (Ed), Handbook of parenting: Practical issues in parenting (Vol.
5, pp. 407-437). Mahwah, NJ: Erlbaum.

12
3. Јовановић, М. (2015). Сарадња породице и дечијег вртића. Шабац: Висока
школа струковних стдуија за васпитаче.
4. LaRocque, M., Kleiman, I., & Darling, S. M. (2011). Parental involvement: The
missing link in school achievement. Preventing School Failure, 55(3), 115-122.
doi:10.1080/10459880903472876.
5. Marcon, R. A. (1999). Positive relationships between parent school involvement and
public school inner-city pre-schoolers’ development and academic performance,
School Psychology Review, 28(3), 395-412.
6. Павловић- Бренеселовић, Д. (2010). Партнерство у образовању, Андрагошке
студије, (2), 123-139.
7. Павловић- Бренеселовић, Д. (2012). Односи на раним узрастима, у А. Бауцал
(Ур.) Стандарди за развој и учење деце раних узраста у Србији (стр. 133-149).
Београд: УНИЦЕФ и Институт за психологију Филозофског факултета
Универзитета у Београду.
8. Павловић- Бренеселовић, Д., Крњаја, Ж. (2017). Калеидоскоп: основе
диверсификованих програма предшколског васпитања и образовања. Београд:
Институт за педагогију и андрагогију, Филозофски факултет Универзитета у
Београду.
9. Пешикан, А., Антић, С. (2012). Учење и развој на раним узрастима, у А. Бауцал
(Ур.) Стандарди за развој и учење деце раних узраста у Србији (стр. 85-112).
Београд: УНИЦЕФ и Институт за психологију Филозофског факултета
Универзитета у Београду.
10. Pirchio, S., Tritrini, C., Passiatore, Y., & Taeschner, T. (2013). The role of the
relationship between parents and educators for child behaviour and wellbeing.
International Journal About Parents in Education, 7(2), 145-155.
11. Powell, D. R., Son, H., File, N., & San Juan, R. R. (2010). Parentschool relationships
and children’s academic and social outcomes in public school prekindergarten.
Journal of School Psychology, 48(4), 269-292. doi:10.1016/j.jsp, приступљено
04.01.2021.
12. Стојковић, И., Марков, З., Јелић, М. (2017). Корелати опажања сарадње између
родителја и васпитача у предшколским установама, у М. Станчић, А. Тадић., Т.
Николић Максић (Ур.) Зборник радова са националног научног скупа Сусрети
педагога: „Васпитанје данас” (стр.127-132), 29-30 септембар, Београд:

13
 Оделјење за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у
Београду и Педагошко друштво Србије.
13. Fantuzzo, J., Tighe, E., & Perry, M. (1999). Relationships between family
involvement in Head Start and children’s interactive peer play. NHSA Dialog, 3(1),
60-67. doi:10.1207/s19309325nhsa0301_6.
14. Xu, Y., & Filler, J. (2008). Facilitating Family Involvement and Support for Inclusive
Education. The School Community Journal, 18(2), 53-72.
15. Howe, D. (2006). Disabled children, maltreatment and attachment. British Journal of
Social Work, 36(5), 743-760. doi:10.1093/bjsw/ bch419
16. Christenson, S. L. (2004). The family-school partnership: An opportunity to promote
the learning competence of all students.School Psychology Review, 33, 83-104.

INVOLVEMENT OF PARENTS IN THE LIFE AND WORK OF CHILDREN

IN KINDERGARTENS

Abstract: Mutual information, and on that basis the choice of appropriate measures in
relation to the child, is only the first step in the unified action of educators and parents. Based
on monitoring the child's development and knowledge of family circumstances, educators are
expected to plan and organize various activities and contents of cooperation, as well as to
inform, motivate and involve parents in them. When educators encourage the involvement of
parents in kindergarten activities, parents become more competent in communicating with
their children, which has positive effects on all areas of the child's development.
Cooperation between the preschool institution and the family implies the involvement
of parents in educational activities in the family context. Everything that develops in the
kindergarten should be encouraged in the family context. Parental involvement implies
genuine engagement with the child and participation in activities with children, which is
manifested through sensitivity to the child's needs and capacities, adjustment to the child and
reflexivity.
It is an increasingly common case that the care and education of children are a
common task of parents, families and educators. Involving parents in the life and work of
children in preschool is very important, especially during the period of changes in the child's
life. Changes can be related to adapting to a new environment, meeting a new educator or
getting used to a new addition to the family.
When educators encourage the involvement of parents in kindergarten activities,
parents become more competent in communicating with their children, which has positive
effects on all areas of the child's development. Through participation in kindergarten
activities, parents gain knowledge and practical skills on how to develop the child's abilities.
Involvement of parents in the work of the preschool institution implies the
involvement of parents in educational activities in the family context. Everything that

14
develops in the preschool institution should be encouraged in the family context. Parental
involvement means that parents really take care of their child and participate in activities with
children, which is manifested through sensitivity to the child's needs and capacities,
adjustment to the child and reflexivity.
It is considered that the continuous cooperation of parents and kindergartens is
necessary for the proper development and progress of the child. The quality of cooperation
with parents will reach a higher level the moment parents begin to initiate events at the group
level, and not just accept proposals and get involved in the life and work of the group at the
initiative of educators.
Parents should receive a message from the educator, preschool (principal, pedagogue,
counselor, etc.) that their opinion is important, that it is respected and that decisions are made
together. In that sense, it is necessary to present to parents all the possibilities that exist, to be
open to the ideas they have, because making joint decisions develops a greater degree of
responsibility in everyone and increases the sense of belonging to the community. And that
feeling is later, of course, transmitted to the children.

Keywords: Cooperation between parents and preschool, life and work of children,
preschool.

15