ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА

УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

ОБЛИЦИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ РОМСКЕ ДЕЦЕ У

ОБРАЗОВНОМ СИСТЕМУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Дипломски рад

Студент:
Александра Ликић 39/13-ПВ

Јагодина, септембар 2016. године

 ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

ОБЛИЦИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ РОМСКЕ ДЕЦЕ У

ОБРАЗОВНОМ СИСТЕМУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Дипломски рад

Ментор: Студент:
Проф. др Сунчица Мацура Александра Ликић 39/13-ПВ

Јагодина, септембар 2016. године

 САДРЖАЈ

1. УВОД.....................................................................................................................................1
2. МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР РАДА......................................................................................3
2.1. Предмет, циљ и задаци рада........................................................................................3
2.2. Методе истраживања.....................................................................................................3
3. РОМСКА ПОПУЛАЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ.....................................................4
3.1. Демографске карактеристике ромске популације......................................................4
3.2. Образовни ниво ромске популације у Србији............................................................4
3.3. Услови становања ромских породица у Србији.........................................................5
3.4. Здравствено стање ромске популације........................................................................6
4. ДИСКРИМИНАЦИЈА У ОБРАЗОВАЊУ.........................................................................8
4.1. Дискриминација ромске деце у образовању...............................................................8
4.2. Отворена дискриминација..........................................................................................10
4.3. Прикривена дискриминација......................................................................................12
5. ОБРАЗОВАЊE РОМСКЕ ДЕЦЕ У СРБИЈИ...................................................................15
5.1. Нижи обухват ромске деце образовањем..................................................................17
5.2. Слаба образовна постигнућа......................................................................................19
5.3. Нередовно похађање наставе.....................................................................................20
5.4. Недостатак подршке и квалитетне наставе за ромску децу....................................21
6. ПРЕПРЕКЕ ИНКЛУЗИЈИ РОМСКЕ ДЕЦЕ У ОБРАЗОВАЊУ.....................................24
6.1. Предрасуде према ромској деци................................................................................26
6.2. Сегрегација ромске деце у образовању.....................................................................28
7. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................32
8. ЛИТЕРАТУРА.....................................................................................................................34
1. УВОД

Дискриминација, односно, дискриминаторно поступање је свако неоправдано

прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање,
ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове
њихових породица, или њима блиских лица, на отворен или прикривен начин, а који се
заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или
етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном
идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским
особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу,
осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и
другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним
својствима. (Закон о забрани дискриминације, 2009, члан 19). Потребно је знати да се
дискриминација може извршити према једној особи, али и према читавој групи особа
које су повезане истим личним својством.

Ромска деца у Републици Србији доживљавају велики број проблема током свог
образовања, али и препрека које се огледају у малтретирању на националној основи,
запостављању од стране учитеља. Образовање ромске деце у нашој земљи је
ограничено, добијају слабији квалитет образовања, превише се укључују у специјалне
школе или одељења, изложена су различитим облицима прикривене или отворене
дискриминације. Ромску децу прати и непоштовање ромског идентитета.

Поред горе набројаних проблема и препрека која ромска деца имају у образовању
Републике Србије, уочено је и постојање специфичних проблема. Овај проблем односи
се на школовање ромских девојчица јер њихово образовање је још више отежано. Оно
што је евидентно јесте да Ромкиње представљају најмање образовану групу жена.
Међу овом популацијом има највећи проценат неписмених, већина је формално
неписмена или без било какве квалификације. Оно што никако не сме да се занемари
јесте то да Ромкиње не могу самостално да одлучују о свом образовању. Иако постижу
бољи школски успех у односу на дечаке, веома често ромске девојчице током
пубертета напуштају школу. То се дешава због притиска патријархалне традиције и
стереотипа да „девојчицама не треба образовање“, нарочито оно са вишим степеном
(Кораћ-Мандић 2011, стр. 10). Оно што се очекује од ромских девојчица је да се рано
удају и брину о породици и домаћинству.

Устав Републике Србије прописује заштиту од дискриминације сваког физичког лица.

Устав утврђује да су пред законом сви једнаки. Демократизација нашег друштва огледа
се и у уставној регулативи људских и мањинских права (чл. 1 и 21), забране изазивања
расне, националне као и верске мржње (чл. 22 и 49), као и уређеност права припадника
националних мањина одредбама највишег правног акта једне државе (чл. 75 и 76). Што
се тиче једнаког права на образовање, Устав Републике Србије право на образовање
прописује одредбама члана 71.

Према уставу из 2006. године и његовом члану 71 свако има право на образовање, а
према уставним обавезама основно образовање је обавезно за сву децу. У нашој земљи
држава сноси трошкове припремног предшколског програма који се одвија у години
пре поласка у школу. Држава сноси трошкове за сву децу како за основно тако и за
средње образовање.

Поред наведених чланова Устава Србије, текст устава садржи и допунска правила. Та
правила односе се на образовање припадника националних мањина. Према члану 75
националне мањине користе одређена колективна права. Припадници националних
мањина могу да одлучују о појединим питањима која су везана за њихово образовање.
Посебна улога националних савета националних мањина, која се истиче у Уставу,
односи се на самоуправу у области образовања. Члан 79 Устава укључује и право
националних мањина да се школују на свом језику, и право да оснивају приватне
образовне установе. Према члану 80 припадници националних мањина могу да
оснивају своја просветна удружења.

Циљ овог рада је да укаже на проблеме дискриминације ромске деце у образовном

систему Републике Србије, могуће начине умањивања дискриминације, као и на права
ромске деце у образовном систему наше земље. Свако дете има право да се школује и
да стекне што већи ниво образовања било то бело, жуто, црно или дете ромске
националности.
2. МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР РАДА
2.1. Предмет, циљ и задаци рада

Предмет овог рада је дискриминација ромске деце у образовном систему Републике

Србије. С обзиром да се овде ради о деци ромске националности која су национална
мањина, потребно је испитати факторе који доводе до дискриминације ове деце: зашто
се то дешава када им је по Уставу Србије загарантовано право на основно образовање.

Циљ рада је да се испитају облици дискриминације ромске деце у нашем образовању,

као и разлози због којих су ромска деца мање образована од неромске деце у нашој
земљи.
Основни задаци овог рада су да се опишу:
 врсте дискриминације према ромској деци у образовању;
 карактеристични проблеми који прате образовање ромских ученика;
 препреке инклузији ромске деце у образовању.

2.2. Методе истраживања

У овом теоријском раду су коришћене следеће методе: анализа садржаја и синтеза при
формулисању закључака.

У процесу израде рада коришћени су квалитативни подаци. У циљу добијања

квалитативних података коришћени су различити извори: закони, правилници,
стратегије, извештаји различитих институција и организација, истраживања.
3. РОМСКА ПОПУЛАЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Република Србијa је мултиетничкa, мултиверскa и мултијезичкa држaвa у којој живи

велики број нaционaлности. Оне су међусобно рaзличите у погледу демогрaфских,
обрaзовних, културолошких и економских кaрaктеристикa, језикa и вере,
територијaлног рaзмештaјa, политичке оргaнизaције и нaционaлне емaнципaције.
Узевши у обзир број и учешће у укупном стaновништву Србије, Роми су знaчaјнa
нaционaлнa мaњинa, a етно-демогрaфске промене и социо-економске и културолошке
кaрaктеристике укaзују нa специфичaн демогрaфски рaзвој и социјaлни стaтус ове
етничке групе (Поповић и Станковић, 2013, стр. 2).

3.1. Демографске карактеристике ромске популације

Према подацима из последњег Пописа становништва, Роми представљају другу највећу

националну мањину. Резултати Пописа из 1948. године указују да је у Србији живело
53.181 Рома, 1953. године овај број повећао се незнатно (58.800), у 1961. години само
9.826 Рома живело је у Србији. Десет година касније било је 49.894 људи који су се
изјаснили као Роми, у 1981. години тај број се удвостручио – 110.959. (Поповић и
Станковић, 2013, стр. 5)

Према новијим истраживањима у Србији живи 147.604 Рома, и то чини 2,1% од

укупног становништва (Републички завод за статистику, 2013). Према проценама
експерата у образовању број Рома у Србији је много већи (око 500.000) и то ову
националну мањину чини највећом у нашој земљи (Мацура, 2015).

3.2. Образовни ниво ромске популације у Србији

Образовни статус Рома веома је низак, подаци показују да 62% није завршило основну
школу, 7,8% завршило је средњу школу, а само 0,3% Рома има више или високо
образовање (Мацура, 2015, стр. 185).

У последњих десетак година, у нашој земљи усвојено је низ закона, стратегија као и
образовних мера како би се унапредила веома неповољна позиција већине припадника
ромске националне мањине. Све је то покушано да би се побољшало стање у
образовању, становању, здрављу и запошљавању Рома. Али и поред свих тих покушаја
и позитивних помака, популација ромске деце и даље није у потпуности обухваћена
основним ни предшколским образовањем. Оно што забрињава јесте да велики број
ромских ученика одустаје од основне школе пре него што је заврше, а веома мали број
ромске деце наставља образовање у средњим школама и на факултетима (Мацура,
2015).

3.3. Услови становања ромских породица у Србији

Истрaживaње Јакшића и Бaшића (2002) је показало дa у Србији имa 593 ромскa нaсељa
сa више од 15 породицa, односно сa више од 100 стaновникa. У овим нaсељимa живи
укупно 201.353 Ромa и 46.238 Ромa рaсељених сa Косовa. Од 593 регистрованa нaсељa
258 је у грaдским подручјимa, док се остала насеља налазе у приградским подручјима
или руралним срединама. Највећа концентрација ромских насеља налази се у Београду.

Премa доступним подaцимa, 28% ромских нaсељa у Србији је изгрaђено у склaду сa

урбaнистичким плaновимa, 34.6% су изгрaђенa нелегaлно, док је 35.4% нaсељa
изгрaђено нелегaлно око плaнско подигнутих нaсељa. (Поповић и Станковић, 2013).
Комунална инфраструктура у већини ромских насеља је на врло ниском нивоу. И тамо
где је комунална инфраструктура урађена поједине ромске куће немају воду. Водовод
постоји у 47.1% ромских нaсељa, док је у сaмо 18.6% доступaн нaјвећем броју
породицa.

Просечнa ромскa породицa имa пет члaнова. Више од половине породицa имaју више
од пет члaнова, a сaмо 7.9% породицa су изузетно велике породице сa више од 11
члaновa. Нaјвећи број ромских породицa смaтрa себе влaсницимa просторијa у којимa
живи, стaнaрско прaво имa сaмо 5 % породицa, 26.05% породицa живи у стaмбеним
јединицaмa врло лошег квaлитетa (Поповић и Станковић, 2013). Већи број
становништва ромске националности живи у малим стамбеним јединицама и то између
25m2 до 40m2, мањи број живи у стамбеним јединицама која су преко 40 m2. Ипaк,
индикaторимa стaндaрдa живљењa и економског стaтусa се може смaтрaти употребa
модерних aпaрaтa зa домaћинство, пa је премa томе утврђено следеће: нaјвећи број
породицa имa ТВ – 86%, електрични шпорет и фрижидер – 66%, мaшину зa прaње
вешa – 33%, aутомобил – 17.7%, a мaшину зa прaње судовa сaмо 1.4%. (Поповић и
Станковић, 2013). Ако се ови подаци упореде са породицама неромске националности
који живе на територији Републике Србије у којима електрични шпорет и фрижидере
има 99% домаћинстава, ТВ - 98,2%, машину за прање веша 97,7%, аутомобил 78,3%, а
машину за прање судова 67,5% домаћинстава (Републички завод за статистику, 2015),
не може се рећи да ромске породице имају добре услове за живот.

3.4. Здравствено стање ромске популације

Оно што представља једну од специфичних карактеристика ромске популације јесте

висока стопа раста. То је проузроковано високом стопом наталитета и релативно
ниском стопом морталитета. Због такве старосне структуре код Рома доминира младо
становништво.

У поређењу сa укупним (и већинским) стaновништвом у Србији, рaзлике између стопa

рaђaњa и умирaњa су се констaнтно повећaвaле, посебно кaдa је реч о стопи рaђaњa, јер
Роми имaју једну од нaјвећих стопa рaђaњa у Србији (нaјвећу стопу рaђaњa имaју
Албaнци), пa чaк и у Европи. Подaци из 2002. године покaзују дa је стопa рaђaњa Ромa
(23.5 промилa) двa путa већa од стопе рaђaњa српског стaновништвa (10.3 промилa),
док је стопa смртности скоро двa путa мaњa од стопе смртности српског становништва
(7.3 промилa нaсупрот 13.6 промилa) (Поповић и Станковић, 2013). Роми имaју обично
нaтпросечно високе стопе смртности од специфичних болести у свим стaросним
групaмa, док је стопa смртности одојчaди, којa предстaвљa добaр индикaтор
здрaвственог, социо-економског и културолошког рaзвојa популaције, и дaље
екстремно високa.

Истрaживaње које је спроведено уз подршку УНИЦЕФ-a у 2010. години покaзaло је дa

ромска одојчад имају мању телесну тежину од нормалне на рођењу, 7% ромске деце је
неухрањено у поређењу сa нaционaлним просеком у Републици Србији где је 1.6%
неромске деце неухрањено. Подаци из истраживања указују да 12% ромске деце има
недовољну висину зa свој узрaст. У екстремно сиромaшним ромским породицaмa ове
стопе су веће – 10% деце стaрости испод 5 годинa је неухрaњено, док је 39% деце
имaло недовољну висину. Премa резултaтимa истрaживaњa спроведеном у 2006.
години сaмо 55% ромске деце млaђе од 14 годинa је било вaкцинисaно против
дифтерије, великог кaшљa и дечије пaрaлизе, док је нaционaлни просек у 2004. години
био 96%. (УНДП Србијa, 2006)

Сиромаштво, као и необразованост код Рома, утиче и на здравствено стање ове

популације. У случају болести велики број Рома одлази само код лекара опште праксе,
веома мали број наставља даље лечење и одлази код лекара специјалисте. Разлог томе
лежи у недостатку новчаних средстава за куповину медикамената.
4. ДИСКРИМИНАЦИЈА У ОБРАЗОВАЊУ

Једaн од знaчaјних фaкторa који утиче нa школовaње ромске деце и о коме се конaчно
говори зaдњих пaр годинa свaкaко је дискриминaцијa. Онa може бити врло видљивa тј.
отворенa, или прикривена. Прикривена дискриминација не може се одмах уочити и на
овакав вид дискриминације не може се одреаговати на прави начин. Дискриминацију
највећи број људи тумачи као негативно системско понашање друштвене групе која је
доминантна и којa рaзличито третирa припaднике других друштвених групa које имaју
мaње моћи, без обзирa нa њихову бројност.

Дискриминaцијa у обрaзовaњу се може сигурно подвести под неуспех системa дa

ромску децу укључи у обрaзовни систем, јер се више бaвио препознaвaњем
дискриминaције него рaзбијaњем стереотипa везaним зa ромске ученике. Свaкaко дa је
неопходно рaдити нa препознaвaњу дискриминaције, aли је исто тaко вaжно у исто
време рaдити и нa рaзбијaњу стереотипa.

Препреке нa које се нaилaзи кaдa долази до дискриминације у обрaзовним устaновaмa

су рaзличите. Нaјлaкше је решaвaти проблеме отворене дискриминaције, јер се онда
зна са чиме се има посла и о чему се ради. У таквом случају лако је позвати се нa Зaкон
о основном или средњошколском обрaзовaњу и проблеми се решaвaју, или одмaх, или
корaк по корaк, aли се решaвaју. Међутим, ако долази до прикривене дискриминације,
која је углaвном присутнa у школaмa које не желе ромску децу у својим одељењимa,
или су, aко их имaју, прилично незaинтересовaне дa ту децу зaдрже у школaмa, онда
долази до правог проблема.

4.1. Дискриминација ромске деце у образовању

Право на образовање у Србији спада у ред основних, Уставом гарантованих људских

права. У јуну 2013. године Србија је усвојила Стратегију превенције и заштите од
дискриминације која представља усаглашен систем мера, услова и инструмената јавне
политике које Република Србија треба да спроведе ради спречавања тј. смањења свих
облика и посебних случајева дискриминације. То се односи посебно на одређена лица,
тј. група лица с обзиром на њихово лично својство – осетљиве друштвене групе.
Стратегија за посебно осетљиве друштвене групе (где спадају и Роми), предвиђа
одређене мере као и активности како би се елиминисао сваки облик дискриминације
према њима, у одређеним областима. У стратегији се предвиђа да: „Ромима се обезбеде
сви услови за стицање основног образовања, тиме се подразумева и квалитетно
предшколско образовање; да се смањи број Рома који не завршавају школовање до
краја, као и да се подстиче и охрабрује њихово даље образовање (средњошколско,
факултетско). Из тог разлога потребно је да се обезбеди минимум образовања тј.
основно образовање, и младе Роме треба храбрити да се даље образују и школују, у
средњошколским и факултетским образовним институцијама“ (Дасукидис и
сарадници, 2014, стр. 6).

Поред наведених законских прописа, у области образовања примењује се и Закон о

образовању одраслих (2013), Закон о ученичком и студентском стандарду (2009). Што
се тиче подзаконске регулативе у овој области она је ,такође, обимна. У њој су
садржана правила која у значајној мери обезбеђују право на образовање деце - ученика
из осетљивих група, тј. деце - ученика ромске националности, деце - ученика са
сметњама у развоју и инвалидитетом, као и за сву осталу децу - ученике који имају
потребу за неком додатном подршком у образовању.

Овде треба напоменути да Република Србија придаје велику важност сузбијању

дискриминације, као и остваривању равноправности ромске деце. Наша земља настоји
да поштује и примењује највише међународне као и европске стандарде у овој области.
Ако се узме у обзир да се сви међународни документи о људским правима и
недискриминацији односе на децу. У наставку рада неколико речи биће о Конвенцији о
правима детета, у којој је деци гарантована широка палета грађанских, политичких,
економских и културних права. Овом Конвенцијом забрањује се сваки облик
дискриминације деце по било ком личном својству (Посебан извештај о
дискриминацији деце, 2013, стр. 15).

Конвенција о правима детета представља најважнији међународни документ о правима

детета, укључујући и право на недискриминацију. Правни основ за заштиту деце од
дискриминације налази се у одредбама члана 2. Конвенције о правима детета. Њима се
државе обавезују да ће поштовати и обезбеђивати права која су утврђена Конвенцијом
сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без дискриминације.
Конвенцијом је прописано да ће државе предузети све мере како би се обезбедила
заштита детета од свих облика дискриминације (Дасукидис и сарадници, 2014).

У вези дискриминације ромске деце у образовању поставља се следеће питање „Како

долази до тога да се ромској деци онемогућава упис у основну школу?“ Поједини
случајеви указују на то да су неромски родитељи вршили притисак на управе школа да
се ромска деца уопште не уписују у школе. Нажалост, школе су пристајале на ове
захтеве због страха да ће родитељи исписивати своју децу из тих школа и пребацити их
у друге школе. Слични примери отворене дискриминације могу се наћи и у
случајевима када се ромска деца искључују из редовне школе у коју су претходно
уписана.

Резултати који су добијени истраживањем Јавног мњења о дискриминацији као и

неједнакости у Србији указују да је дискриминација Рома у Србији присутна и да је
јавност тога свесна. У Стратегији за унапређивања Рома у Србији наводи се да
дискриминација у ствари представља једну од главних препрека једнакој доступности
квалитетног образовања за Роме. Ромска деца изложена су различитим облицима
дискриминације. Један разлог је и тај што се неправедно упућују у специјалне школе,
видљиво је да ромска деца имају неједнак третман од стране наставника као и управа
школа. У појединим случајевима долази и до узнемиравања или злостављања од стране
друге деце као и родитеља неромске националности (Ромска деца у „специјалном
образовању“ у Србији – презаступљеност, ниска достигнућа и утицај на живот, 2010).

4.2. Отворена дискриминација

Отворена дискриминација у образовању огледа се у случајевима када се деци на основу

одређеног личног својства онемогућава да се упишу у основну школу или вртић.
Отворена дискриминација се огледа и у томе када се ромској деци отежава праћење
наставе или када се ромска деца искључују из редовних васпитно образовних
институција (Мацура, 2015).

Такође у отворене видове дискриминације спада и нпр. упућивање ромске деце узраста
од 8-9 година у школе за образовање одраслих. Дискриминишући ставови које
наставници испољавају према ученицима ромске националности огледају се у облику
снижених очекивања од ученика Рома, што аутоматски повлачи и пружање нижег
квалитета образовања. Поједини наставници понекад изражавају предрасуде према
Ромима веома отворено. То се дешава пред осталим ученицима у одељењу, наставници
говоре да ромска деца „нису довољно интелигентна“ да њима „не треба ништа друго
осим да науче да читају и пишу“, да ромске девојчице треба што пре да се удају јер су
оне рођене само да би рађале и тако даље (Кораћ – Мандић, 2011, стр. 19). Због свега
горе наведеног, може се једноставно закључити због чега ромска деца напуштају
школу и због чега немају никакве подстицаје и жељу да наставе даље школовање.

Пример1 који следи указује на то како се ромска деца искључују из школе.

"У једној београдској основној школи, 2001. године, у први разред уписало се
двадесеторо ромске деце из оближњег ромског насеља. Деца ромске националности
која су уписана била су распоређена у два одељења, тј. у сваком одељењу по десеторо
деце. Веома брзо је дошло до бурног протеста неромских родитеља као и дела
школског колектива. Неромски родитељи најавили су да ће исписати своју децу из
школе ако се број ромске деце у одељењима првог разреда не смањи. Овим захтевима
придружиле су се и учитељице првих разреда као и представници Школског одбора и
Савета родитеља. Захтевали су да се ромска деца испишу из школе, као разлоге су
навели да је хигијена ромске деце слаба, да свој деци прети епидемија заразних
болести, да су нека од ромске деце старија од 7 година. Исто тако сматрали су да ће
квалитет наставе у одељењима бити много низак зато што ромска деца слабо познају
српски језик и да имају мала предшколска знања, те да прети опасност од лошег
утицаја ромске на неромску децу и могућност удруживања ромске деце у криминалне
групе. Случај је окончан тако што је у школи остало десеторо ромске деце, тј. у сваком
одељењу по петоро ученика. Остала ромска деца су одлуком надлежних просветних
власти исписана из школе. Потом су та деца уписана у издвојена одељења школе за
основно образовање одраслих, иако су били испод узрастне законске границе од 15
година за упис у ову врсту школе" (Мацура, 2015).

Понекад ни школа није предузимала адекватне мере када је долазило до

дискриминације ромске деце од стране вршњака, или када се дешавало вршњачко
насиље.
1
Пример преузет и књиге Инклузија у образовању, Сунчица Мацура (2015), стр. 194
Следећи пример указује на вршњачко насиље над учеником ромске националности.
„Удружење грађана навело је да једна основна школа стално дискриминише ученика
ромске националности. Ученик је био жртва вербалног и физичког вршњачког насиља.
На пријаве родитеља, учитељица, као и школски одбор, нису адекватно одреаговали.
Након прикупљених изјава родитеља, директорке школе и ученика, утврђено је да је
школа предузела одређене мере у случају вршњачког насиља међу ученицима, али да
није предузела активности којима би се спречила дискриминација ученика.

У наведеном предмету закључено је да је школа, као и директорка школе,

дискриминисала ученика на основу националне припадности, јер га нису заштитили од
вербалног и физичког вршњачког малтретирања.

Школи је препоручено да за све ученике спроведе едукативне програме – учионице у

циљу развијања духа толеранције. Такође јој је препоручено да организује стручно
усавршавање наставника, а да се едукација и праћење будућих дешавања спроведу у
одељењу које похађа ученик ромске националности. По овој препоруци је поступљено“
(Посебан извештај о дискриминацији деце, 2013, стр. 54, према Мацура, 2015.).

4.3. Прикривена дискриминација

У прикривену дискриминацију спадају следеће ситуације у којима се препознаје

занемаривање деце и изостанак интервенције запослених у школи:
 када у васпитно-образовној установи не постоје процедуре систематског
решавања пријављених случајева нетолеранције, неуважавања и заштите ромске
националне мањине;
 када ромској деци из породице корисника социјалне помоћи, школа – вртић не
обезбеђује бесплатну ужину, прибор, наставни материјал, уџбенике,
рекреативну наставу, екскурзије, превоз и сл.;
 када се нередовно похађање наставе од стране ромских ученика не региструје и
не чини се ништа да се та деца укључе у наставу;
 када школа не чини ништа у случајевима изражавања националне и верске
нетрпељивости међу ученицима;
  када школа не чини ништа у случајевима теже повреде радне обавезе
запослених, као што је изражавање националне или верске нетрпељивости;
 када школа не решава проблем језичке баријере приликом провере психо-
педагошке зрелости деце ромске националности при њиховом упису у први
разред (Приручник за пружање подршке развоју антидискриминативне културе
у образовно-васпитним установама, 2009, према Мацура, 2015, стр. 196).

Искуства дискриминације су за ромску децу трауматична. Ромску децу прате

емоционалне кризе као и жеља да не припадају ромским заједницама. Када дете
доживи одбацивање како од учитеља тако и од својих вршњака, код њега нестаје
мотивација за учењем. Тада ромска деца почну да избегавају школу, јер школа је место
где ће ромско дете бити понижено и застрашено. Ово на својствен начин илуструје
изјава једног ромског ученика:
„У школи ми је ишло добро, али када су сазнали ко сам, почели су да ме вређају, нису
хтели да седе са мном у клупи... када се то деси изгубиш концентрацију за рад, за било
шта, јер губиш самопоуздање. Из дана у дан знаш да ће се нешто лоше десити. Волео
сам да идем у школу када тога није било, али када јесте, нисам хтео више да се тамо
враћам“ (УНИЦЕФ, 2007, према Мацура, 2015).

Институционaлнa дискриминaцијa произлaзи из системског оквирa, из зaконских aкaтa,

политике или прaксе држaвних оргaнa и институцијa. Ова врста дискримининације из
тог разлога погађа већи број људи. Онa предстaвљa супротност појединaчним
чиновимa дискриминaције. (Кухар, 2011).

Пример институционaлне дискриминaције могу бити и незaдовољaвaјући прописи и

институционaлнa решењa којa одређеним друштвеним групaмa отежaвaју или у
потпуности онемогућaвaју оствaривaње прaвa.

Нaведени примери део су системског уређењa чијa нaмерa у прaвилу није

дискриминaцијa или нaношење штете, али ипак она чини штету. Неки
институционaлну дискриминaцију зову и системском дискриминaцијом, структурном
дискриминaцијом или институционaлизирaном дискриминaцијом. Иако покушавају да
се успоставе разлике између тих појмова у пракси разликовање наведених појмова је
мање битно.
5. ОБРАЗОВАЊE РОМСКЕ ДЕЦЕ У СРБИЈИ

У претходном поглављу истакнути су проблеми са којима се ромска деца срећу током

школовања, како од својих вршњака, њихових родитеља па тако и од запослених у
школским установама. Већ је речено да је код ромске деце већи број девојчица које
нису завршиле основну школу. Нажалост, Ромкиње представљају најмање образовану
групу жена, са највећим процентом неписмености – чак око 80% Ромкиња је формално
неписмено. Многе ромске девојчице највише завршавају четврти разред основне школе
и настављају свој даљи живот без било какве квалификације. Због непотпуног пописа
ромске деце не може се дати тачан податак колико ромске деце не упише школу и
колико њих не заврши започето школовање. Подаци из различитих извора указују да је
тај проценат велики:
 38% деце не похaђa обaвезни припремни предшколски прогрaм (Лигa зa Декaду
инклузије Ромa, 2007),
 26% деце не похaђa основну школу (MICS 3),
 38% деце нaпусти средњу школу (Завод за статистику РС, 2002).

Ромска деца похађају предшколско образовање осам пута мање од остатка популације.
Према подацима MICS 32 у Србији, свако треће дете узраста од три до пет година
похађа неки облик организованог програма образовања у раном детињству. Нема
података да је и једно ромско дете узраста до три године обухваћено предшколским
образовањем и васпитањем. Кaдa је у питaњу похaђaње предшколског прогрaмa годину
дaнa пре првог рaзредa, нaјвећa рaзликa у обухвaту, у односу нa друге популaције је
обухвaт ромске деце и деце из нaјсиромaшнијих домaћинстaвa: сaмо 62% ромске деце
и 77% нaјсиромaшније деце је похaђaло предшколске прогрaме годину дaнa пре првог
рaзредa. Према подацима Министарства просвете у школској години 2010-2011, упис у
први разред основне школе повећан је за 9,87% код ромске деце у односу на претходну
годину. Код деце ромске националности 76% дечака у односу на 71% девојчица похађа
основну школу. Стопа похађања најнижа је у првом разреду. Максимална вредност
похађања наставе се постиже код деце узраста од 8 и 10 година. Након тога уочава се

2
Multiple Indicator Cluster Survey – MICS 3 у Србији су реализовали Завод за статистику Републике
Србије и Strategic Marketing, уз подршку УНИЦЕФ-а. Упитник је креиран за потребе MICS пројекта и
намењен прикупљању података о положају деце и жена у земљама широм света.
значајан пад код девојчица узраста од 11 година и код дечака од 12 година. Што се
тиче доласка ромске деце до петог разреда, код ромске популације 50% ромске деце
која пођу у први разред дођу до петог разреда. Основношколско образовање заврши
28% ромске деце. Што се тиче девојчица ромске националности и њиховог школовања,
специфичне препреке које их погађају повезане су са родном улогом девојчица,
односно жена, недостатку шире подршке наставку образовања девојчица, чување
невиности и рана удаја, као и послови у кући (чување млађе деце).

Када се погледају подаци и упореде истраживања долази се до сазнања да само 10%

ученика из ромских насеља похађа средњу школу. И овде су значајне разлике међу
половима: проценат дечака који иду у средњу школу двоструко је већи од процента
девојчица (14% и 6%). Роми који настављају своје школовање углавном уписују
средње стручне школе за које није потребно полагати квалификациони испит. Стручне
школе које уписују ромска деца трају две, три или четири године. Веома мали број
ромске деце уписује гимназије и средње стручне школе које су више цењене и пружају
боље могућности за даље школовање и запослење (Ромска деца у специјалном
образовању у Србији, 2010).

Мотивација ромских ученика према средњошколском образовању је веома ниска, може

се рећи да и не постоји интересовање за струковним образовањем. Оне струке које су
популарне код деце неромске националности (медицинске, прехрамбене, дизајнерске),
нису интересантна деци ромске популације. Нaјвећи број ученикa ромске
нaционaлности је у школaмa техничких струкa – сaобрaћaјне, мaшинске, технолошке,
зaтим у школaмa зa обрaду и обликовaње текстилa, кожaрским, фризерским и
aдминистрaтивним. Нaјмaње их је у гимнaзијaмa (у којимa готово дa их и немa),
медицинским, хемијским и фaрмaцеутским струкaмa, односно пољопривредним и
прехрaмбеним) (Кораћ-Мандић, 2011). Подаци Министарства просвете указују да, у
односу на осталу популацију, само 16% Рома упише средњу школу.

Премa подaцимa Секретaријaтa зa спровођење стрaтегије зa унaпређење положaјa

Рома, (Бекер, 2010) број средњошколaцa ромске нaционaлности који су се уписaли у
средње школе путем aфирмaтивних мерa имa тренд рaстa у последњих осaм годинa:
2003. године број уписaних ученикa ромске нaционaлности био је свегa 30, док је 2010.
године тaј број износио 250. Средње стручно обрaзовaње је веомa знaчaјно зa Роме, јер
већина њих мора што раније да нађе посао.

5.1. Нижи обухват ромске деце образовањем

Најтежи проблем у образовању ромске деце јесте рано напуштање основног

школовања. Велики број ромске деце које упише први разред не заврши осми разред.
Ромска деца у просеку проведу у образовању половину времена које проведу неромска
деца, то износи пет и по година наспрам 11 година (Мацура, 2015). Ромска деца
напуштају основно школско образовање на преласку из четвртог у пети разред, онда
када почиње предметна настава. На основу неких процена, око 45% ромских ученика
одустало је од школовања између трећег и осмог разреда и то од школске године 2002-
2003. до школске године 2007 – 2008. године (Бауцал и Стојановић, 2010).

Поставља се питање „Зашто ромска деца не завршавају основну школу?“ Истраживања

указују да један број ромске деце напушта школовање због негативног односа и
понашања вршњака, али и наставног особља према њима.

У наставку рада следи пример3 како ромска деца доживљавају одбацивање од стране
вршњака.
 "Била сам тужна када ме зову шугава и када ми кажу црни шипурак, што сам
Циганка, што сам црна (ромска ученица, други разред)
 Има један Александар гади се од мене што сам Циганин (ромски ученик,
четврти разред)
 Другови ме зезају и дирају што сам Циганка, па сам бесна (ромска ученица,
пети разред).
 Нико неће да се дружи са мном, сама сам на одмору и тада сам тужна (ромска
ученица, 7 разред)" (Мацура, 2006).

Вређање, понижавање, физичко малтретирање, исмевање од друге деце као и

неприхватање од наставника, нажалост, реална је слика ромске деце у школи. То
представља један од разлога зашто ромска деца напуштају школовање. Родитељи

3
Пример преузет и књиге Инклузија у образовању, Сунчица Мацура (2015), стр. 187
ромске деце су веома незадовољни понашањем наставника, неромске деце и њихових
родитеља. Родитељи ромске деце као најчешћи разлог прекидања школовања своје
деце наводе неприхватање своје деце у школској средини. У појединим случајевима
учитељице једноставно игноришу такве односе међу децом, али и неке друге ситуације
које указују на то да вршњаци физички и вербално злостављају ромско дете (Мацура,
2015). Када дође до случаја малтретирања ромског детета, наставно особље као и
управа школе никако не смеју такве случајеве да запостављају и да их не
исконтролишу. Они би требали да ове случајеве одговорно и професионално реше. У
таквим случајевима треба се супротставити дискриминаторном понашању како деце,
тако и одраслих, тада детету треба да пруже подршку које је овакво искуство
доживело.

Други разлог због кога ромска деца напуштају основно школовање јесте њихов
школски неуспех који је у односу на децу неромске националности изразит. Више од
трећине ромске деце која је напустила школу бар једанпут је понављало разред.
Осипању много доприноси и то што надлежне институције не интервенишу у
случајевима када дете напусти школу. Сиромаштво исто тако представља један од
разлога зашто ромска деца напуштају школу. Нажалост, због сиромаштва велики број
ромске деце привређује заједно са члановима своје породице да би она могла да
опстане.

Искљученост из образовања ромској деци ускраћује право на образовање. Тиме се

ромска деца ускраћују да развију личност и све потенцијале које поседују.
Искљученост ромске деце из образовања на друштвеном плану огледа се у
репродукцији сиромаштва и за ту децу не постоји било каква перспектива за
будућност. Да би обезбедила неку стабилну зараду у будућности ромска деца треба да
имају најмање основно школско образовање, нажалост већина њих то нема.

Искљученост из образовања има негативне последице не само за појединца него за

цело друштво у целини. За државу представљају огромне трошкове, издаци који су
везани за социјалну помоћ као и друге услуге система социјалне заштите незапослених
и необразованих особа. Можда и несавесно друштво и запослени у школи самим
непружањем подршке ромској деци, чине велику штету самој држави у којој живе.
5.2. Слаба образовна постигнућа

Широм Европе, бројна истраживања показују да ромска деца имају знатно нижа
образовна постигнућа од постигнућа неромске деце. Истраживања су показала да што
су ромски ученици старији то је њихов успех гори.

Подаци о образовним постигнућима ромских ученика у Србији показали су да је, као и

у Европи, успех ромских ученика лошији од успеха неромских ученика. Школске
оцене из математике и српског језика у трећем разреду основне школе, које су
прикупљене у оквиру Националног тестирања ученика трећег разреда основне школе,
показале су значајне разлике код ова два предмета за ученике ромске и неромске
националности (Мацура, 2015,189). На крају школске године већина ромске деце имала
је пролазну оцену два (2). Само 5-10% ромске деце имало је одличну оцену (5). Што се
тиче неромске деце 40% њих имало је одличну оцену (5) из оба предмета на крају
трећег разреда. На крају године недовољну оцену (1) имало је 7-11% ромских ученика,
из предмета српски језик, а 10-14% ромских ученика имало је недовољну оцену (1) из
математике. Код неромске деце било је мање од 1% деце која су имала слабу оцену на
крају школске године. Понављање разреда било је много веће код ромске деце него код
неромске. Што се тиче података о понављању разреда на националном нивоу, код
неромске деце је износила 1%, док је код ромске деце понављање у прва три разреда
11% (Бауцал и сар., према Мацура, 2015, стр. 189).

Поред тога што имају слабији школски успех, ромска деца у односу на своје вршњаке
стичу и мање знања. То су показали резултати на стандардизованим тестовима.
Тестови су коришћени у споменутом националном тестирању. На тестирању где
национални просек износи 500 поена ромска деца су из математике имала просечан
просек 134 поена а из српског језика 154 просечних поена. После три године
школовања, 50% ромских ученика трећег разреда не савлада ни најосновније знање као
ни елементарне појмове из математике. Поред тога нису способни да примене
математичко знање у једноставним ситуацијама (на националном нивоу то се дешава у
11% случајева). Што се тиче српског језика ту 56% ромске деце није стекло основно
знање и вештине из српског језика (на националном нивоу то се дешава у 14%
случајева). Када се добијени подаци преведу на школске године, може се рећи да је
заостатак ромске деце у образовним постигнућима из математике две школске године,
а из српског језика две године и шест месеци (Бауцал и сар., 2005, према Мацура,
2015).

Може се поставити питање „Због чега су цитирани подаци о школском неуспеху

ромске деце алармантни?“ Разлог лежи у томе што деца која су показала велики
заостатак на завршетку трећег разреда, у даљем школовању показаће још већи
заостатак у односу на своје вршњаке. Стални неуспех које ромско дете доживљава у
школи, доводи до смањивања – пада мотивације за учење, чешћем изостајању са
наставе, понављању разреда. Оно што следи као крајњи резултат свега напред
наведеног јесте и напуштање основне школе при крају осмог разреда или пребацивање
у специјалне школе. Због свега горе наведеног, и забрињавајућих података који су
везани за постигнућа ромске деце, неопходно је да квалитет образовања у нижим
разредима основне школе буде на вишем нивоу. Настава у основној школи мора у већој
мери да буде прилагођена и ромској деци. Веома је битно да се ромској деци створе
услови за учење од првог разреда, јер тада почињу да се формирају знања и вештине
неопходне за даље школовање.

5.3. Нередовно похађање наставе

Што се тиче похађања наставе, између деце ромске и неромске националности постоји
огромна разлика. Она деца која нередовно похађају наставу имају слабији школски
успех, мање су повезана са својим вршњацима и наставницима. Услед тога често су
таква деца изложена предрасудама. Последица нередовног похађања наставе је
осипање ученика из обавезног образовања. Више од половине деце која су напустила
основну школу нису је редовно похађала (Баронијан и сар., 2012, према Мацура, 2015).

На питање „Зашто ромска деца често изостају са наставе?“, одговор дале су студије
које су анализирале образовање ромске деце у Шпанији, Француској и Италији.
Закључак које су дале ове студије указују да се изостајање ромске деце више везује за
апсентизам него за одсутност из школе. Разлика између појма апсентизам и појма
одсутности односи се на реалне могућности детета да иде или не иде у школу (OPRE
ROMA, 2002, према Мацура, 2015).
Појам одсутности означава изостајање са наставе због разлога који долазе изван школе.
Пример за то је, ромска деца не иду у школу онда када њихови родитељи раде сезонске
послове ван свог места становања или одлазе у иностранство. То родитељи раде да би
обезбедили егзистенцију за своју породицу. Други чести разлог због кога ромска деца
изостају из школе и са наставе јесте сиромаштво. Деца ромске националности немају
обућу и одећу у којој би ишла у школу, или морају да раде да би њихова многочлана
породица могла да опстане. Изјава ромског дечака која следи илустује горе наведено:
„Најтеже ми је када сваког дана гледам како моји родитељи покушавају да зараде
нешто новца да би купили храну за нас. Ја морам да помажем мом оцу који нема посао
и иде на депонију да сакупља старо гвожђе“ (Мацура, 2015, стр. 190).

За разлику од одсутности, апсентизам означава изостајање са наставе због разлога који

се налазе унутар школе. То се односи на случајеве када настава није уопште
прилагођена различитости ромског детета и када му се не пружа потребна подршка да
би се у школи осећало добродошло, прихваћено, сигурно и поштовано. Слабе оцене
које се добијају већ у првом разреду основне школе, неуспех који стално прати ученике
ромске националности, немогућност остваривања добрих односа са вршњацима,
учитељима, наставницима, као последицу имају апсентизам (OPRE ROMA, 2002,
према Мацура, 2015). Последице почињу да се испољавају тако што дете све чешће
изостаје са наставе, јер не може да издржи оно што се дешава у школи и оно што оно
проживљава. Његови родитељи немају могућност томе да се супроставе. Због тога се
понекад дешава да одлуче да дете неко време не иде у школу, у намери да га заштите
од дискриминације, понижења и одбацивања од стране својих вршњака, наставничког
кадра, школе.

5.4. Недостатак подршке и квалитетне наставе за ромску децу

Устав Републике Србије прописује да свако дете има право на основно образовање које
треба да буде обавезно и бесплатно. Због тога држава треба да обезбеди и
најсиромашнијим грађанима, тј. њиховој деци да заврше барем основну школу.
Нажалост, најсиромашнија деца, међу којима је највише деце ромске националности,
не успевају да заврше обавезно образовање. Разлог томе је што њихове породице не
могу да им обезбеде финансије, тј. да подмире трошкове образовања у основној школи.
Бесплатни припремни предшколски програм садржи скривене трошкове. У те
трошкове спадају дидактички материјали које родитељи треба да купе. Породице које
живе у екстремном сиромаштву не могу да покрију трошкове хране, одеће, средства за
хигијену, превоз до вртића или школе. Све наведено за сиромашне породице је
недостижно. Без обзира што највећи број Рома образовање сматра важним за своју
децу, многи наилазе на непремостиве проблеме зато што им државне институције не
пружају довољно помоћи. Државне инситуције деци ромске националности треба да
омогући финансирање трошкова образовања. Можда је једна од главних препрека
инклузије ромске деце у образовању управо недовољна подршка државних
министарстава и других инситуција које су за то задужене а њихова надлежност се
огледа у следећим областима: образовања, здравља, социјалне заштите као и локалне
самоуправе.

Већ смо у раду навели да ромска деца доживљавају дискриминацију од стране својих
вршњака али и наставничког кадра у школама. Велики број ромских породица живи у
екстремном сиромаштву. Насеља у којима они живе одвојена су до града, смештена
испод мостова, поред фабрика или на депонијама. У насељима нема водовода,
канализације, асфалтираних улица, уличног осветљења и електричне енергије. Куће у
којима живе ромска деца су влажне, нездраве, хладне. Ове куће саграђене су од блата,
картона, метала и пластике, са једном или две просторије где живи велики број чланова
породице. У Србији у оваквим насељима живи више од половине ромске популације.
Деца која одрастају у оваквим условима су угроженог здравља, тако да деца ромске
националности много чешће болују од болести сиромаштва (запаљење плућа, астме
итд.).

Неуспех у школи као и напуштање основног образовања не могу се посматрати без

узимања у обзир услова живота ромске деце. Подршка у образовању је неопходна, али
ни помоћ учитељице која прилагођава наставу на својим часовима није довољна за
дете које се из школе враћа у породични дом без елементарних услова за нормалан
живот.

Држава кроз законе и стратегије креира нови амбијент, којим покушава да изађе у
сусрет маргинализованим групама и појединцима. Институције не умеју у потпуности
да искористе потенцијале који се нуде како би ефикасно решавале проблеме у пракси.
Актуелно стање образовања ромске деце могло би се побољшати када би се више
улагало у подмиривање свих њихових потреба још од раног предшколског узраста.
Деца никако нису одговорна за услове у којима одрастају. Деца нису узрок оскудице у
којој живе глад, болест, рад. Државне институције имају одговорност да им обезбеде
услове за здрав живот и несметан развој. Са друге стране образовни систем има
одговорност да им пружи подршку за учење у школи. То је за многу децу и једино
право место где би она могла да имају услове за учење.
6. ПРЕПРЕКЕ ИНКЛУЗИЈИ РОМСКЕ ДЕЦЕ У ОБРАЗОВАЊУ

У Србији поред промене у законодавству, све већи фокус придаје се инклузивном

образовању у стратешким документима који се тичу образовања ромских ученика у
Србији. Стратегија за развој образовања у нашој земљи до 2020. године коју је усвојила
Влада Србије, ставља снажан акценат на инклузивност, где се више пута истичу ромска
деца као специфична угрожена социјална група. Одређене обавезе које је Србија
преузела у оквиру Декаде за инклузију Рома 2005-2015. године сугерише смањивање
броја ромске деце у „специјалним школама“. Државни Национални акциони план
(НАП) за образовање Рома из 2005. године предложио је одређене мере. Те мере
садрже поновну процену ученика који су грешком одређени за „специјалне школе“,
тестирање и поновно тестирање таквих ученика и њихово пребацивање у редовне
институције. Такође је предложено осмишљавање специјалних програма за рад са
таквим ученицима по њиховом преласку у редовне инситуције (Презаступљеност
ромске деце у специјалним школама у Србији, 2014).

Званични подаци о ромским ученицима који стичу основно образовање у школама за

образовање деце којима је потребна додатна подршка у Србији нису детаљни и нису
редовно доступни. Подаци за школску годину 2010-2011. годину наводе да је број
ромских ученика „специјалних школа“ за децу којој је потребна додатна подршка,
1.199 ученика ромске националности од укупног броја ученика који је износио 4.248.
То чини 28% ромске популације. Од школске године 2010-2011. до године 2012-2013,
број ромских ученика у школама за децу којима је потребна додатна подршка смањио
се са 736 на 557 ученика. Што се тиче удела ромске деце у оквиру целокупне ученичке
популације у образовању ученика којима је потребна додатна подршка током 2010-
2011, 28.26% ових ученика је било ромске националности, 2012-2013. године смањило
се на свега 26.15%. Деца ромске националности којима је потребна додатна подршка
образују се у 13 школа. Од тога су три основне школе и десет школа за основно и
средње образовање, или у одељењима за децу којима је потребна додатна подршка у
оквиру 54 редовне основне школе у 28 локалних самоуправа.

У табели 1. приказани су подаци ромских и неромских ученика у школама и

одељењима за децу којима је потребна додатна подршка.
Табела 1. Ромски и неромски ученици у школама и одељењима за Одељења у оквиру
редовних школа за образовање ученика са сметњама у развоју (раније позната као
„специјална одељења”) (ОУСР) (Војводина)

Школска година Укупан број Број ромских Роми као удео Годишње
ОУСР ученика ученика ОУСР ученика смањење
ромских ОУСР
ученика
2010-2011 2604 736 28,26% -
2011-2012 2300 623 27,29% 15,35%
2012 -2913 2130 557 26,15% 10,58%

Извор: Покрaјински секретaријaт зa обрaзовaње, упрaву и нaционaлне зaједнице

Аутономне Покрaјине Војводине, Информaцијa о основном обрaзовaњу и вaспитaњу
ученикa сa посебним освртом нa обрaзовaње припaдникa нaционaлних мaњинa у АП
Војводини у школској 2011/12. години (Нови Сад: Покрајински секретаријат за
образовање, управу и националне заједнице Аутономне Покрајине Војводине, мај
2013).

Према подацима преласка ученика из редовних школа у школе за децу којима је

потребна додатна подршка види се да се повећао број деце ромске националности у
2012-2013, у односу на 2011-2012. годину. Укупно, мање од једне трећине ученика који
су пребачени из редовне школе у школе за децу којима је потребна додатна подршка,
били су ромски ученици.

Да би се установило зашто и како ромски ђаци још увек завршавају у школама за децу
којој је потребна додатна подршка European Roma Rights Centre – Европски центар за
право Рома (ЕРРЦ) је обучио тим од 16 ромских активиста вештинама које су
релевантне за интервјуисање родитеља и старатеља ромских ученика који похађају
школе за децу којој је потребна додатна подршка. Показало се, да су ученици из
ромских домаћинстава, које је посетио тим Европског центра за правa Рома (ЕРРЦ)
пропустио део формалног образовања у раном узрасту.

У току испитивања родитеља о преласку деце ромске националности у школе за децу

којој је потребна додатна подршка наилазило се на разне одговоре. Међу 164 ученика
„специјалних школа“ 95 ученика (60%) било је директно уписано у такве школе, а
преосталих 64 (40%), су пре поласка, похађали редовне основне школе. У случају 64
ученика који су првобитно били уписани у редовне основне школе, проблеми који су
имали, а који су довели до њиховог прелакса у „специјалне школе“ најчешће су се
дешавали током првог разреда (68% и у случају дечака и у случају девојчица). У само
једној четвртини забележених случајева (27%) проблеми су се појавили у каснијим
разредима, између другог и петог. Није било примера да су се ученици пребацили
после петог разреда. Када су питани за праву природу проблема већина испитаника је
дала одговоре као што су проблеми са концентрацијом (42%), лоше оцене (24%),
проблеми са језиком (21%) или је дете било немирно (16%). У четири случаја разлози
су били проблеми у говору, оштећење слуха или неки други здравствени проблем. У
пет случајева разлог пребацивања деце ромске националности у специјалне школе био
је малтретирање од стране својих вршњака. То указује да је забринутост ромских
родитеља за сигурност деце покренула прелазак ромске деце у специјалне школе.
Родитељи мисле да су ове школе безбедније окружење за њихову децу
(Презаступљеност ромске деце у специјалним школама у Србији, 2014).

6.1. Предрасуде према ромској деци

Најчешћа предрасуда запослених у образовању везана за децу ромске националности

јесте да Роми не цене образовање, да нису заинтересовани за школовање своје деце, и
да су сами одговорни за њихов неуспех у учењу и школи. За ромску културу сматра се
да је карактеристично неприхватање напорног интелектуалног рада и да Роми у циљу
очувања своје културе и начину живота, у коме нема места за образовање, сами
искључују своју децу из школе (Мацура, 2015).

Колика је заинтересованост родитеља за образовање њихове деце, најчешће се

процењује на основу тога колико родитељи долазе на родитељске састанке, долазе на
индивидуалне разговоре са учитељима – васпитачима и другим запосленим у школи и
вртићу, затим колико редовно деца похађају наставу и како и у коликој мери родитељи
помажу деци да савладају градиво. Као што је већ речено у овом раду сиромаштво,
необразованост и друге животне околности не дозвољавају родитељима ромске деце да
на горе наведен начин учествују у школовању своје деце. То није никакав показатељ да
они не цене образовање, већ да не могу да одговоре на захтеве школе као родитељи
који припадају већинском друштву. Из тог разлога потребно је правити разлику између
ставова родитеља према образовању деце и њиховим могућностима да учествују у
образовању своје деце. Ако се овоме дода да је већи број родитеља ромске деце и сам
претпрео неки вид дискриминације било у образовању или неким другим сегментима
друштвеног живота, или да су изостали напори васпитно-образовних установа да
успоставе однос поверења са њима, онда уопште не треба да буде чудно што родитељи
теже да се контакти са школом-вртићем у које њихово дете иде, избегавају (Мацура,
2015, стр. 192).

Културу и начин живота Рома, припадници већинског друштва, као и запослени у

образовању, понекад уопште не познају или имају веома мало информација о томе. О
Ромима се мисли да је то народ који је музикалан, бира да живи „од данас до сутра“,
воли да се весели, али не и да напорно ради. Мало се зна о начину васпитања и
социјализације деце у ромским породицама, као и у каквим суровим условима живе
ромска деца.

Опет се поставља питање „Ко је одговоран за неуспех ромске деце – за заостајање у

учењу, слабе оцене, понављање разреда?“ Неки запослени у образовању сматрају да су
то њихови родитељи, који не брину довољно о својој деци. Други сматрају да је узрок
неуспеха у самом детету. Слабе оцене се тумаче тиме да дете нема довољну
мотивацију за учење, и због тога избегава школске обавезе, одбија да се укључи у
наставу или да ради задатке које би могло са лакоћом да уради – само када би то хтело.
Школски неуспех ромских ученика тумачи се тиме да нису заинтересовани.
Учитељице од ромске деце очекују да на часу буду заинтересована, мотивисана.
Учитељице нису ни покушале да разумеју да и оне саме треба својим поступцима,
начином приступа ромској деци, да подстичу мотивацију за учењем као и за
савладавањем градива код деце ромске националности. За то је потребно да буду
пажљиве, смирене, систематичне и прилагоде свој рад образовним потребама детета. У
оба случаја школски неуспех приписује се другима – родитељима или самом детету,
при томе се уопште не преиспитује професионална одговорност за наставу и учење
одређеног детета.
6.2. Сегрегација ромске деце у образовању

Посебан облик дискриминације је сегрегација, и веома лако може бити последица

дискриминације. Сегрегација значи да је (рањива група) људи које повезују одређене
личне карактеристике – идентитет одвојена од доминантне друштвене група на
одређеном подручју друштвеног живота. Сегрегација доприноси стварању одвојене
средине за једну групу људи, где им је дозвољено да живе само на свој начин. Ова
група људи може да користи свој језик, веома често могу доћи до добара и услуга које
су доступне искључиво у заједници. Поред горе наведеног забрањује им се коришћење
и служење језиком доминантне друштвене заједнице, као и њихов начин живота
(Кухар, 2011, стр.15).

У земљама широм Европе (посебно у Мађарској, Чешкој, Румунији, Бугарској,

Шпанији, Италији, Француској) ромска деца су се деценијама образовала у
специјалним школама за децу којој је потребна додатна подршка. Таква посебна форма
дискриминације чврсто је била укорењена и погађала је хиљаде ромских ученика који
су неоправдано смештена у такве школе.

Сегрегација ромске деце у систем специјалног образовања, у свом израженом виду

постојала је и у Србији. Према различитим проценама ромски ученици чинили су од
50-80% ученика у специјалним школама. Пре него што је уведен инклузивни приступ у
образовању, у нашој земљи, основни разлог за сегрегацију био је слабо постигнуће
ромске деце на испитивању – тесту за полазак у први разред основне школе.

Према Товиловићевој и Бауцалу ниски резултати на овим тестовима указивали су на

недостатак срединских подстицаја за интелектуални развој. Детету нису недостајале
интелектуалне способности које су потребне да би дете похађало редовну школу.
Одлука стручњака (школских педагога, психолога и других) да се деца која одрастају у
сиромашним и неподстицајним срединама уписују у специјалну школу била је веома
погрешна. Сегрегација ромске деце у специјалне школе није најбоља за ту децу и
никако не иде у прилог њиховом интересу. На тај начин ромска деца поново су осуђена
да се развијају у условима који су много мање подстицајни него у редовним школама
(Товиловић и Бауцал, 2007. стр. 50-52, према Мацура, 2015).
Ромски родитељи веома ретко су се жалили на одлуке да њихова деца похађају
специјалне школе. Разлог томе лежи у недовољним информацијама које су имали
родитељи ромске деце, као и какве су последице таквог избора. Ромски родитељи нису
познавали ни законске могућности да се преиспитају такви поступци. Прихватањем
сегрегираног образовања родитељи ромске деце прихватали су бесплатан школски
прибор, оброк као и друге погодности које су нудиле специјалне школе. Велики број
родитеља није се супротстављао сегрегацији из страха да ће њихова деца у редовним
школама бити дискриминисана и на крају одбачена.

Ромски ученици који су завршили специјалне основне школе нису могли да наставе
своје школовање, зато што је у тим школама програм умањен. Наставак њиховог
школовања могао је да буде само у специјалним средњим школама. У таквим школама
занимања су била машино-бравар, помоћник лимара, текстилни техничар, ауто-
лакирер, помоћник бравара. Са дипломама специјалне школе, њихове шансе да нађу
посао у струци биле су минималне. Подаци указују да већина ученика који су
завршили специјалне средње школе (71%) никада нису нашла запослење.

Данас је удео ромске деце у сегрегираном образовању знатно мањи него што је то
било. Томе у многоме доприносе закони који забрањују дискриминацију, али и укупни
напори државе да се обезбеде једнака права школовања за сву децу. Нажалост и данас
постоји издвајање ромске деце из редовних школа у специјалне школе и одељења, као
и у школе за основно образовање одраслих и у издвојена одељења редовних школа.

Око трећине ученика (32%) свих специјаних школа чине ромска деца, што говори да и
даље постоји несразмерна заступљеност ромске деце у специјалном образовању.
Резултати истраживања које је спровео Европски центар за права Рома (2014) указује
да се смањује презаступљеност ромске деце у специјалним школама. Истраживање је
обухватило 31 специјалну школу широм Србије, и показује да је заступљеност ромске
деце у тим школама 26%. То указује да је ниво учешћа ромске деце у специјалним
школама и даље већи него њихова заступљеност у редовном образовању.

Следећи пример показује разлоге заступљености ромске деце у специјалним школама.

Разлози из којих се ромски ученици образују у Одељењу у оквиру редовних школа за
образовање ученика са сметњама у развоју (раније позната као „специјална одељења”)
(ОУСР).4
 Ромски родитељи под утицајем ауторитета просветних као и здравствених
радника прихватају да се школовање њихове деце обавља у специјалним
школама, иако би већина њих више волела да се њихова деца образују у
редовним школама.
 Помоћ ромским ученицима да остану у редовним школама је недовољна, са
једним бројем ромских родитеља никада се није ступило у контакт у вези са
тешкоћама њихове деце у школи.
 Ромски родитељи нису информисани о ограничењима као и негативним
последицама похађање школе за децу којој је потребна додатна подршка и не
знају да имају право да одбију мишљење комисије, и због тога не могу да
донесу квалитетну одлуку о образовању своје деце.
 Лош однос према ромским ученицима у редовном образовању: наставници
игноришу ученика, ученик мора да седи у последњој клупи, наставници
понижавају ученике пред вршњацима.
 Малтретирање ромске деце од стране вршњака због ромске припадности, лоших
оцена, сметњи, сиромаштва.

Према: (Још увек далеко од циља, Извештај Европског центра за права Рома, 2014. стр.
8-9)

Други облик сегрегације дешава се када се ромска деца издвајају у специјална одељења
која се налазе при редовним школама. У појединим основним школама постоје
специјална одељења у која се ромска деца уписују. Разлог за то јесу лоша школска
постигнућа, где не постоји план додатне подршке. Пример је школа у којој у
специјалном одељењу има 80% ромске деце.

Трећи облик сегрегације ромске деце је да се ромска деца издвајају у школе за

образовање одраслих. Званични подаци указују да 75-80% ученика ових школа чине
Роми. Основна сврха ових школа била је да се описмене одрасли (старији од 15 година)

4
Пример преузет и књиге Инклузија у образовању, Сунчица Мацура (2015), стр. 199
који нису уписали или завршили основну школу. Ове школе пуне су ромске деце која
треба да се школују у редовним основним школама. На крају треба рећи да постоје
случајеви школа где се ромска деца сегрегирају у посебна одељења. У овим
одељењима ромска деца прате наставу по програму редовне школе, али су издвојена од
остале деце.

Оно што се никако не може порећи јесте да сегрегација ромске деце има дугорочне
негативне последице. Издвајање ромске деце у школе за децу којој је потребна додатна
подршка, као и у школе за образовање одраслих, овој деци онемогућава наставак
образовања. Ромска деца не могу да наставе своје образовање на вишим нивоима и
ограничава им се могућност за запослење. То доводи до тога да ромска деца постају (и
остају) образовно и социјално искључена из друштва. Сегрегација такође ствара
трауматична искуства и то не води напретку у школским постигнућима ромске деце.
Ромска деца су нажалост свесна своје болне обележености због тога што је њихово
образовање везано за специјалне школе. Образовна сегрегација је права катастрофа за
ромску децу. Њихово самопоштовање као и достојанство свакодневно слабе у
контексту који за њих представља агресију.
7. ЗАКЉУЧАК

Дискриминација представља један од врло значајних фактора који битно утиче на

школовање ромске деце, и о њој се доста говори последњих неколико година.
Дискриминација може бити врло видљива али и прикривена, односно отворена и
затворена. Прикривену дискриминацију је врло тешко уочити, па самим тим, и
одреаговати на прави начин како би се избегла. Ромска деца у систему образовања су
изложена једном од најтежих видова дискриминације – институцијалној
дискриминацији. Ова врста дискриминације је увек затворена и сходно томе, често
негирана од стране већине људи који су укључени у образовни систем. За њих она, као
таква, не постоји.

Искљученост ромске деце из образовног система представља велики проблем који

постоји у свим европским друштвима у којима живи ромско становништво. У чиниоце
који изазивају овакво стање спада и расизам неромских родитеља који се противе
упису ромске деце у школе, дискриминација од стране просветних власти и
бирократске процедуре при упису, сиромаштво Рома услед којег они не могу да
плаћају школовање, социјална и физичка издвојеност Рома из друштвених токова, а и
живот у насељима доста удаљеним од школа. У Србији је у основно образовање
укључено мање од 40% ромске деце, а у предшколско образовање само 2%.

При поласку у основну школу, ромска деца углавном немају предшколско образовање,
па када крену у школу буду укључена у једну потпуно нову средину која има другачији
вредносни систем. У тој средини могу имати великих потешкоћа у разумевању нових
социјалних правила која се морају поштовати. Родитељи ромске деце углавном не виде
повезаност образовног нивоа и социјалног благостања и немају добру сарадњу са
наставницима.

Специфичност у образовању ромске деце се односи на њихова много нижа образовна

постигнућа од постигнућа неромске деце, без обзира на узраст и пол. Један од кључних
проблема везаних за образовање ромске деце јесте рано напуштање основног
школовања.
Ромска деца најчешће напуштају школу на преласку из четвртог у пети разред, када
почиње предметна настава. Нередовно похађање наставе, један је од главних узрока
лоших образовних резултата ромских ученика. О њиховом нередовном похађању
наставе у Србији нема прецизних података, јер наставници, углавном, избегавају
вођење евиденције о изостанцима ромске деце, чак и онда када она дуже изостају са
наставе.

Сматра се да би Роми требали да иду у редовне школе, заједно са неромским

ученицима, међутим, у пракси се показује другачије. Пракса показује да ромска деца
која иду у предшколске установе, боље се прилагођавају у редовним школама. Такође,
прилагођавање је једноставније, ако су и наставници припремљени за рад са ромском
децом. Али, не може се говорити о решавању проблема едукације уколико се пре тога
не приступи решавању социо-економског статуса и обезбеђивања социјалне позиције.
Чињеница је да су ромски ученици бројна национална мањина и једна од осетљивијих
друштвених група, зато треба тежити ка томе да се подстичу и да се позитивно утиче
на њих, како би постигли што виши ниво образовања.

Живимо у друштву које је пуно предрасуда и које дискриминише све оне који се на
неки начин разликују. Треба приступити решавању ових проблема, као и подизању
свести о антидискриминацији и правима човека на сваком нивоу, јер свако има право
да себи обезбеди жељену позицију у друштву. Право решење за то јесте узајамна и
несебична сарадња ромске и неромске заједнице.
8. ЛИТЕРАТУРА

1. Бекер, К. (2010). Билтен, Велики мали, Дискриминација. Београд: Мануарта.

2. Дасукидис, В., Скареп, А., Јеротијевић, М., Субић-Мирков, Ј. (2014). Протокол о
превенцији и поступању у случајевима дискриминације. Београд: Хелсиншка
фондација за људска права.
3. Завод за статистику РС. 2002. Становништво и домаћинства у Србији према
Попису 2002.
4. Закон о забрани дискриминације (2009). Службени гласник РС, бр. 22/09.
5. Закон о ученичком и студентском стандарду (2013,). Службени гласник Р“, бр. 9.
18/2010 и 55/2013.
6. Још увек далеко од циља, извештај Европског центра за право рома, (2014).
Презаступљеност ромске деце у „специјалним школама“ у Србији. Будимпешта:
Molnar es Farago Bt, Budapest, Hungary.
7. Институт за отворено друштво (2010). Ромска деца у „специјалном образовању“
у Србији – презаступљеност, ниска достигнућа и утицај на живот. Београд:
Фонд за отворено друштво.
8. Кораћ-Мандић, Д.. (2011). Ситуациона анализа образовања и социјалне
укључености ромских девојчица у Србији-резултати истраживања. Нови Сад:
ЦАРЕ Србија.
9. Кухар, Р., (2011). Приручник за нoвинарке и новинаре, О дискриминацији.
Љубљана: Мировни инштитут.
10. Мацура, С. (2015). Инклузивно образовање – квалитетно образовање за све.
Јагодина: Факултет педагошких наука у Крагујевцу.
11. Повереник за заштиту равноправности (2013). Посебан извештај о
дискриминацији деце. Београд., новембар, 2013. Република Србија.
12. Поповић, А., Станковић, Ј. (2013). Grundtvig Multilateral Project, Project Finally
Financial Literacy for the Roma, Национални извештај. Ниш: Економски
факултет Универзитета у Нишу.
13. Републички завод за статистику, 2015, Преузето са: http:// www.stat.gov.rs/, Датум
приступа 27.08.2016.
14. Републички завод за статистику, 2013, Преузето са: http:// www.stat.gov.rs/, Датум
приступа 27.08.2016.
15. Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године Службени гласник РС",
број 107/2012.
16. УНДП Србија (2006). Под ризиком: Социјална угроженост Рома, избеглица и
интерно расељених лица у Србији, Преузето са:
http://www.inkluzija.org/biblioteka/Izvestajpodrizikom.pdf, Датум приступа, 5
август, 2016.