METODIKA NEGE I VASPITANJA DECE RANOG

UZRASTA

VASPITAČ I NJEGOVA ULOGA U PROCESU NEGE I VASPITANJA

Za vaspitanje i negu dece jaslenog uzrasta potrebno je stvaranjem povoljne vaspitne

sredine u kojoj će dete sticati iskustva po sopstvenom programu otkrivajući sebe i svoju
okolinu, u kojoj će biti aktivno u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima. Od procesa
vaspitanja na ovom uzrastu neodvojiva je nega dece, kojom se održava njihova higijena i
zadovoljavaju potrebe za snom, ishranom i boravkom na vazduhu, dok se interakcijom u
procesu nege doprinosi socijalizaciji i opštem razvoju deteta. Pored roditelja, upravo je
vaspita; taj koji ima klju;nu ulogu u procesu nege i vaspitanja u jaslenom uyrastu deteta.

OSOBINE LIČNOSTI VASPITAČA I OSTALI KVALITETI POTREBNI ZA

RAD SA DECOM RANOG UZRASTA.

Svaki vaspitač konstantno mora da se usavršava, kako kroz predavanja i literaturu, u vezi
sa novim naučnim saznanjima, tako i kroz seminare i radionice, jer prosto nije dovoljno imati
samo znanje ukoliko vaspitač ne zna da ga pravilno koristi u praksi sa decom.

Vaspitač mora da razvije kod sebe sledeće važne osobine:

 predanost,
 moralnost,
 strpljenje,
 postojanost,
 poštovanje,
 prilagođavanje,
 autentičnost,
 kreativnost.
 Vaspitač rad sa decom treba da smatraju pozivom, a ne poslom kako bi se bavili njime
predano i moralno. Takvi vaspitači su posvećeni radu sa decom, pažljivo prate šta se sa njima
dešava i preduzimaju korake u najboljem interesu deteta, njegovog vaspitanja i nege. Predani
vaspitači su spremni da se dugoročno bore za dobrobit deteta i njegove porodice. Iz tog
razloga, veoma je važna moralnost osobe koja se bavi decom jaslenog uzrasta. Vaspitač ne
sme sagledavati interes jednog, na štetu drugog deteta i mora biti spreman da braneći
dobrobit deteta preuzme rizik na sebe, a ne obrnuto.

Svaki vaspitač mora imati mnogo strpljenja za decu, posebno u jaslenom uzrastu kako bi
ona dobro i neometano napredovala i razvijala se. Svakom detetu je potrebno posvetiti punu
pažnju, uz neprestana ponavljanja, kako bi dete usvojilo navike i znanja koja su mu
neophodna za što samostalnije funkcionisanje. Iako to deluje iscrpljujuće, vaspitač prosto
mora imati tu upornost i strpljenje koje će na kraju dovesti do uspeha u savladavanju novih
veština ili potrebnih navika kod dece ovog uzrasta. Deca jaslenog uzrasta vrlo često znaju biti
razigrana, nestrpljiva ili neposlušna, a upravo je vaspitač taj koji provodi vreme sa njima i
mora biti strpljiv, dosledan i postojan. Naravno, to ne znači da vaspitač sebi može dozvoliti
treniranje strogoće ili ignorisanje deteta, kako bi ostvario željeni rezultat u što kraćem
vremenu. Baš suprotno, neophodno je da vaspitač ima dobru i spontanu komunikaciju sa
detetom, a da bi to ostvario mora pokazati razumevanje i prihvatanje detinjastog, naivnog
pogleda.

Da bi vaspitač bio uspešan u svom radu, pre svega treba da poštuje male ljude sa kojima
radi, a potom i njihove roditelje i porodicu. Naravno, jasno je da i vaspitač nekada može da
napravi grešku, međutim, poštovanje se upravo ogleda kako u načinu komunikacije sa
decom, tako i u spremnosti vaspitača da prizna svoju grešku detetu. Ukoliko vaspitač poštuje
dete i dete će poštovati vaspitača, ali i druge osobe u svom okruženju. Pošto je poznato da
deca uče od najranijeg uzrasta, izrazito je važno da vaspitač već u jaslenom uzrastu bude uzor
detetu u ovom pogledu.

Vaspitač mora biti sposoban za prilagođavanje. Dete jaslenog uzrasta vrlo brzo raste i
razvija se, pa se i njegove potrebe menjaju istim tokom. Zbog toga je veoma je važno da
vaspitači pažljivo prate njegov napredak i razvo, kako bi se adekvatno prilagodili potrebama
deteta koje su najčešće uslovljene uzrastom, ali mogu biti i posledica neke promene u
porodici. Recimo, ukoliko je neko dete u jaslicama naučilo samostalno da se hrani, nema
potrebe da ga vaspitač hrani, naprotiv, on treba da ga pusti da bude samostalan i potstiče ga u
tome. Pored toga, vaspitači vrlo često treba da se prilagode i roditeljima, kao i svojim
nadređenima u vaspitnoj ustanovi, a ne samo deci. Međutim, pri tome ne smeju izgubiti iz
vida dugoročne posledice po dete.

Takođe je važno da vaspitači budu autentične ličnosti jer su deca sklona brzoj proceni
osoba. Prema tome, vaspitači moraju znati ko su, koje vrednosti zastupaju i za šta se zalažu,
jer su često u situacijama kada je neophodno trenutno reagovanje, a ne bi bilo dobro da sami
sebe iznenade. Poznato je da deca vide i procenjuju sve, oni veoma brzo osete ko je
samosvesna ličnost, a ko manipuliše drugima ili je podložan manipulaciji. Pored toga,
vaspitač treba da bude i kreativan, kako bi kroz razne kreativne radionice i igre umeo da
prenese deci nova znanja i veštine.

ODNOS VASPITAČA PREMA DECI

Komunikacija i odnosi koji se uspostavljaju između vaspitača i deteta u dečjem vrtiću

imaju veliki značaj za formiranje detetove slike o sebi, a samim tim utiču i na detetov ukupan
razvoj. Vaspitač je, pored roditelja, veoma važna osoba u životu deteta i zbog toga kvalitet
komunikacije i interakcije, koja se uspostavlja između deteta i vaspitača, vrlo bitan za dete
jaslenog uzrasta. Dete mora osećati da je bitno vaspitaču, da mu ono nešto znači, da ga
uvažava, ceni, raduje sa njegovim uspesima i ne osuđuje ga za neuspehe, jer veruje u njegov
pozitivan razvoj.

U vaspitaču dete nalazi osobu spremnu da mu uzvrati pozitivne emocije, da mu na

osmeh odgovori osmehom, pomiluje ga, zagrli, uteši, uzme u naručje. Ovakav odnos je
posebno potreban deci jaslenog uzrasta jer su ona još mala da bi shvatila zbog čega njihovi
roditelji nisu pored njih i njima je pre svega potrebna briga i nežnost odrasle osobe.

Od prvog dana boravka dece u ustanovi vaspitač radi na uspostavljanju bogatog i

sadržajnog emocionalnog odnosa sa njima, koji je obostrano prijateljski, saradnički i zasniva
se na međusobnom uvažavanju, poverenju, brizi i negi. Vrlo je važno da dete oseti kako je
vaspitač zainteresovan za njega lično, a ne samo za ono čime se dete bavi. Bliskost sa
detetom omogućava mu da postigne mnogo više u delovanju na dečiji razvoj i učenje i to na
načine koji se verovatno ne bi pokazali efikasni kada bi ih primenila detetu nepoznata osoba.
Čak i u slučajevima kada dođe do neslaganja između vaspitača i deteta, vaspitač to ne sme da
prenosi na lični plan, ne sme da ispoljava gorčinu i nikako ne sme da preti detetu prekidom
dobrih odnosa.

Prirodnost je najvažnija osobina pravilnog odnosa vaspitača prema deci. Svaka

usiljenost, izveštačenost, prenemaganje, sladunjavo korišćenje deminutiva i drugih posebnih
načina obraćanja deci, suštinski onemogućava izgrađivanje iskrenog, otvorenog, prirodnog
odnosa kakav treba da se uspostavlja između starijih i mlađih. Deca sasvim dobro osećaju
kada se pokušava manipulisati njima, što ih u početku zbunjuje, a kasnije navodi da i sama
počnu razvijati mehanizme manipulacije odraslima.

UTICAJ VASPITAČA NA RAZVOJ DECE

Osnovni zadatak vaspitanja dece ranog uzrasta je očuvanje, podržavanje i

oplemenjivanje spontanog izraza deteta u odnosu na okolinu i poštovanje njegove
individualne osobenosti u otkrivanju sveta i razvoju. Pored uloge roditelja na razvoj deteta,
uloga vaspitača je najznačajnija u ovom području. Od socio-emocionalne klime u okruženju
deteta, kao i vrste i kvaliteta iskustva u ranom detinjstvu, zavisi kako će se dete prilagoditi i
snaći u društvu. Odnos vaspitača prema detetu je vrlo značajan, ne samo za normalno fizičko
napredovanje i socio-emocionalni razvoj deteta, već i za formiranje prvih navika od kojih u
velikoj meri zavisi detetov ukupan razvoj i dalje ponašanje.

Uloga vaspitača i uticaj koji ima na razvoj deteta je višestruk i ogleda se u sledećem:
 vaspitač kreira uslove za učenje i razvoj;
 organizuje fizičku i socijalnu sredinu (prostor, sredstva, materijale, situacije za
učenje...);
 podstiče razvoj i učenje, pruža podršku, daje povratne informacije, modeluje,
planira i predlaže aktivnosti;
 uspostavlja partnerske odnose sa roditeljima i planira aktivnosti;
  posmatra i prati razvoj i ponašanje deteta, reguliše socijalne odnose u grupi,
procenjuje iskustvo i nivo postignuća deteta, postavlja individualne ciljeve;
 autonomno deluje i vrši procenu realizacije postavljenih ciljeva;
 aktivni je član tima (sa medicinskom sestrom, stručnim saradnikom,
roditeljom...) i njegova uloga je partnerska i kreativna;
 mora uvažavati osobenosti ritma razvoja svakog pojedinačnog deteta, i u
skladu sa tim individualizirati celokupni vaspitno-obrazovni proces.

SISTEM POTREBA DECE RANOG UZRASTA I NAČIN NJIHOVOG

ZADOVOLJAVANJA

Osnovne potrebe deteta jaslenog uzrasta pre svega obuhvataju da dete bude u toplom i
suvom, da je sito i napojeno i da mu se obraća na prijatan i topao način. Pored toga, radi
zadovoljavanja svih potreba deteta u jasljenom uzrastu, vaspitač mora voditi računa o
sledećem:

 Nega kože i drugih respiratornih organa;

 Zadovoljavanje dečje potrebe za tečnošću i pravilno izabranom i
pripremljenom hranom;
 Zaštita dece od parazita i infekcija;
 Kontrola zdravlja i preventiva;
 Higijena dece;
 Adekvatno odevanje dece u skladu sa vremeskim uslovima;
 Praćenje dečjeg razvoja i upoznavanje specifičnih potreba pojedine dece radi
njihovog zadovoljavanja, osobenosti nege u raznim uzrastima perioda.
 Nega i briga o higijeni nosa, odnosno prohodnost nosnih šupljina. Redovno
čišćenje nosa omogućava nesmetano disanje i hranjenje i smanjuje mogućnost
pojave respiratornih infekcija.

Od posebne važnosti za zdravlje i pravilan razvoj deteta je pravilna nega i stvaranje

uslova da dete aktivno komunicira sa okolinom. Neophodno je da se detetu u jaslenom
uzrasnom periodu omogući zadovoljenje svih osnovnih potreba (hranjenje, nega, spavanje,
higijena i drugo). Samo kada je sito i čisto, dete se prepušta svojoj aktivnosti. Situacije u
procesu nege izuzetno su pogodne za ostvarenje interakcije i komunikacije dete – vaspitač.
To su dragoceni trenuci kada se vaspitač u celosti posvećuju detetu. U održavanju lične
higijene na prvom mestu je redovno pranje ruku toplom vodom i sapunom, se usled igre ruke
prljaju. Nega nosa je značajna zbog čestih respiratornih infekcija, i smanjuje mogućnost upale
srednjeg uha. Koža kod dece koja su još u pelenama je vrlo nežna, lako se ojeda i zahteva
stalnu negu, brižljivo sušenje i mazanje nabora. Odeća treba da bude jednostavna, prijatna i
udobna, da omogući nesmetano kretanje deteta i da čuva telesnu temperaturu. Za vreme
hranjenja dece koja još ne jedu samostalno, vaspitač treba da vodi računa o individualnim
potrebama i uvaži osetljivost deteta na neku vrstu hrane. Vaspitač treba da razume detetove
želje i signale i da zna da detetu priđe u pravom trenutku. Da bi se vreme prilagođavanja
deteta na novonastalu situaciju što više skratilo i proces adaptacije ubrzao, može pomoći i
pravilan izbor sadržaja iz područja fizičko -zdravstvenog razvoja.

U vezi sa svakodnevnom negom, deca treba da upoznaju predmete i radnje vezane za

svlačenje, oblačenje, spavanje. Detetovu potrebu za snom treba zadovoljiti i pripremiti.
Potrebno je raskomotiti ga (ne sme da spava u istoj odeći u kojoj se igra). Samo dete koje je
zdravo, presvučeno, sito, napojeno, spremno je za spavanje. Vaspitač svojim stavom,
ponašanjem i glasom smiruju atmosferu u grupi. Dok deca spavaju neophodno je da vaspitač
bude u radnoj sobi ,jer se dete može probuditi, zaplakati, tražiti nošu. Deca u ovom uzrastu
vole ustaljene navike, zbog toga je bitno stvoriti neku rutinu spavanja. Na primer, pokazalo se
efikasnim uspavljivanje uz laganu muziku čime se deca vrlo brzo smiruju.

ULOGA VASPITAČA U ORGANIZACIJI ŽIVOTA U JASLICAMA

Vaspitanje i negu dece do 3 godine realizuju vaspitač - medicinska sestra na osnovu

Programa vaspitno - obrazovnog rada nege i zdravstvene zaštite za decu do 3 godine date u
programskim osnovama. Osnovni zadaci vaspitanja dece ovog uzrasta su:
 očuvanje i unapređivanje zdravlja dece (kroz aktivnosti preventivno zdravstvene
zaštite);
 negovanje, podsticanje i oplemenjivanje spontanog razvoja deteta (kroz različite
sisteme i oblike aktivnosti i igre);
  uvažavanje specifičnosti uzrasta i individualnih potreba deteta;
 stvaranje povoljne socijalno emotivne klime i struktuiranje vaspitne sredine koja
zadovoljava potrebe i motiviše dete.

Period adaptacije je posebno važan period u procesu prilagođavanja deteta na novu

sredinu i iz tog razloga se pažljivo planiraju aktivnosti koje detetu omogućuju lakši boravak u
grupi. Na ovom uzrastu je jako važno jedinstvo nege i vaspitanja što znači da sve životne
situacije doprinose vaspitanju i razvoju i polako prerastaju u zajedničke organizovane oblike
rada.
Zadaci vaspitanja realizuju se kroz planiranje i organizaciju života u jaslicama. Prema
tome, potrebno je da vaspitač dobro isplanira i razvije teme, sadržaje i aktivnosti u skladu sa
potrebama i razvojnim karakteristikama dece u grupi.

Vaspitno obrazovni program jaslenog uzrasta se planira, realizuje i prati na nivou

grupe i potrebno je da vaspitač prilagodi buduće aktivnosti tom nivou. To omogućava da vrtić
bude autentično mesto življenja, učenja, igre, rasta i razvoja deteta.

Specifičnosti planiranja dnevnih aktivnosti u vrtiću zahtevaju poštovanje:

 uzrasnih mogućnosti dece,
 različitih aspekata razvoja,
 individualzacije u radu,
 aktuelnosti u životnom okruženju,
 pokazatelja praćenja rada (evaluacija),
 ostvarene saradnje sa roditeljima i sredinom.

Kroz razvijanje planiranih tema pretočenih u sadržaje i aktivnosti prati se i podstiče

fizički razvoj, socio-emocionalni, intelektualni, razvoj komunikacije deteta.

ULOGA VASPITAČA U PROCESU NEGE I OSAMOSTALJIVANJA DECE U

JASLICAMA

Vaspitači u saradnji sa roditeljima, organizacijom rada i odgovarajućim merama

podsticanja, stimulišu razvoj zdravog, skladnog i spretnog deteta. Time se omogućava
postepeno ovladavanje osnovnim veštinama neophodnim za zadovoljavanje fizioloških
potreba i sticanje elementarnih higijenskih navika. Na taj način se obezbjeđuju uslovi za
izgrađivanje sigurnosti u osamostaljivanju deteta.

Jedan od najvažnijih ciljeva vaspitanja deteta je da se oformi inicijativno dete, koje je

spremno da samostalno funkcioniše, naravno, Koliko god je to moguće u jaslenom uzrastu.
Unapređivanje samostalnosti je povezano sa opštim razvojem deteta kao ličnoti i ono nije
moguće bez aktivne pomoći odraslog koji ga vaspitava i obrazuje.

Međutim, to ne znači da vaspitač treba da uskraćuje detetu neophodnu pomoć, već

treba da pronađe način da mu posredno pomogne, savetom, ohrabljenjem ili delimičnim
učestvovanjem u rešavanju problema, a dete da uradi ono za šta je sposobno. Time se postižu
dve stvari, sa jedne strane se pokazuje detetu sopstvena dobra volja i naklonost, a sa druge-
poverenje u njegove snage i sposobnosti, što je za njega podsticaj da sa više samopouzdanja i
iskustva ulazi u nove pokušaje.

Samostalnost se razvija zahvaljujući raznim poslovima koje deca obavljaju u vrtiću

kroz radne aktivnosti, igre, obavljanje svakodnevnih životnih navika, kao što su pranje ruku,
hranjenje, skidanje, oblačenje i tako dalje. Međutim, treba imati u vidu da ove aktivnosti
imaju vaspitnu vrednost samo ako su dobrovoljne, ako ih dete prihvata kao potvrdu svoje
sposobnosti i poverenja koje mu je ukazano jer vaspitač ima pozitivna očekivanja u odnosu
na njega. Posebno je važno da se aktivnosti ne dožive kao nametnute ili, još gore, da imaju
kazneni karakter. Kada dete samostalno uradi nešto, potrebno je da ga vaspitač pohvali i time
ga ohrabri u kontinuiranom nastavku samostalne aktivnosti. S druge strane, kada dođe do
neuspeha kod deteta, nikako ga ne treba grditi ili kažnjavati, već ohrabriti da pokuša ponovo i
dati mu do znanja da ima podrđku vaspitača.

ULOGA VASPITAČA U SOCIO-EMOCIONALNOM RAZVOJU DECE U

JASLICAMA

Vaspitač ima zadatak da ispuni opšte ciljeve u oblasti socio-emocionalnog razvoja za

decu u jaslicama, a ti ciljevi su:
 upoznavanje svojih moći i granica kako bi se stvorila osnova za sticanje
 poverenja u sebe;
 predstavljanje sebe pomoću različitih kategorija – ime, nadimak, pol, ono što
umeju da rade...;
 osamostaljuju se u zadovoljavanju svojih potreba (hranjenje, svlačenje,
oblačenje, izuvanje, obuvanje, odlazak u toalet...);
 slobodno izražavaju osećanja na sebi svojstven način i ovladavaju neprijatnim
stanjima, korišćenjem i usklađivanjem neverbalnog i verbalnog izraza.

Socijalno-emocionalni razvoj dece jaslenog uzrasta možemo podeliti u 4 faze, a to su:

 Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 6 meseci do 12 meseci,
 Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 12 meseci do 18 meseci,
 Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 18 meseci do 24 meseci i
 Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 24 meseci do 36 meseci.

Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 6 meseci do 12 meseci - Bebe imaju

socijalnu potrebu za komunikacijom i interakcijom, vole da gledaju ljudsko lice, naročito ako
je nasmeno. Od šestog meseca počinju da prave razliku između poznatog i nepoznatog lica.
Zato je sasvim prirodno da pružaju otpor kada ih iz maminog naručja uzima nepoznata osoba.
Do 6-og meseca već su se pojavile emocije, među kojima su ljutnja i strah. Zato beba koja na
ovom uzrastu, kreće u jaslice, može ispoljiti ljutnju što je mama ostavlja, ali i strah od
nepoznate osobe. Zbog toga je važno da je vaspitač bude nasmean, govori nežno, priča i peva
bebi, pusti joj muziku. Pričanjem sa bebom odrasli stimulišu njen razvoj; beba odgovara
gukanjem i osmehom.

Dete ovog uzrasta već dobro razume značenje gestova i izraza lica. Ono komunicira
mimikom i gestovima – pokazuje rukom na predmet koji želi, pruža ruke da bismo ga
podigli, žmirka da bi izmamilo osmeh. U ovom periodu lako se prenosi raspoloženje sa
odraslog na dete, zato je važno davaspitač iskazuje vedro raspoloženje, osmehuje se, peva
bebi. Na taj način će podstaći bebu na saradnju. Dobro je da pokaže i nezadovoljstvo kada
dete radi nešto što nije poželjno, ali nije dobro da viče ili da naglo i grubo podiže dete i
stavlja ga u neki novi položaj, na neko drugo mesto. Ono neće shvatiti, na ovaj način izraženu
ljutnju.
 Deca na ovom uzrastu vole da gledaju i dodiruju svoje vršnjake, ali hoće i da
počupaju, uštinu, ogrebu, pa ih ni jednog trenutka vaspitač ne sme ostavljati bez nadzora. On
treba da pokaže detetu kako može dodirnuti, pomilovati ili zagrliti drugo dete... Vaspitač u
ovom uzrastu mora pažljivo birati igračke koje će deci biti na dohvat ruke i onda im dozvoliti
da ih ispituju i eksperimentišu njima.

Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 12 meseci do 18 meseci - Kada deca

ispolje strah od novih lica i nove sredine, najviše im pomaže dobro raspoloženje, strpljenje i
dobra saradnja vaspitača sa roditeljima. Vaspitač roditeljima može omogućiti da borave neko
vreme u grupi sa svojim detetom, ali ne da bi ga držali u krilu i mazili, nego da bi mu
pokazali prostor i igračke i da bi ga usmerili na igru sa vršnjacima. Ako se u prethodnom
periodu kod deteta pojavio strah od odvajanja, polazak u jaslice će ga neminovno pojačati, što
će dodatno otežati adaptaciju.

Socijalizacija djeteta na uzrastu od 12 do 18 meseci odvija se dobrim delom, tokom

nastojanja da se dete uklopi u socijalne norme, u procesu zadovoljavanja njegovih fizioloških
potreba. Dete je spremno da se uključuje u zajedničke aktivnosti, preuzima inicijativu, ali
rado i oponaša. Sve aktivnosti koje vaspitač izvodi sa grupom dece ovog uzrasta treba da
obavlja lagano, nastojeći da uključi svako dete. Tokom ovog razvojnog doba, kod dece se
pojavljuje ljubav prema drugoj deci, ali krajem ovog perioda pojavljuje se i ljubomora. Koja
će emocija više doći do izražaja zavisi od postupaka odraslih koji se brinu o deci. Prema
tome, vaspitač treba odlučno i dosledno daje deci do znanja da je neko ponašanje nepoželjno.
Nakon toga treba da usmeri decu, zainteresuje ih, pokaže im kako treba, a onda ih motiviše
da sama urade na isti način.

Kod dece uzrasta između 18 i 24 meseca, često se pojavljuje pojačana vezanost za

majku. U ovom periodu pojačava se otpor prema odvajanju, čak i u situacijama koje su ranije
bile uobičajene. Ova pojava se objašnjava napretkom u shvatanju i razlikovanju poznatog i
nepoznatog. Nepoznato i neuobičajeno može da bude znak potencijalne opasnosti. Radi se
naime o napretku u intelektualnom razvoju, a nikako o zaostajanju ili nazadovanju. Iako u
ovoj razvojnoj fazi odvajanje deteta od majke na duži period, može dovesti do pojave
separacione anksioznosti, odvajanje na nekoliko sati u toku dana, za većinu dece neće
predstavljati problem. Vodeći računa o tome da odvajanje bude postupno, bez prisiljavanja i
grubosti, pomažemo deci da se i u ovom periodu adaptiraju na boravak u jaslicama bez većih
poteškoća. U procesu socijalne interakcije, na neverbalnom planu moguća je mnogo složenija
komunikacija sa detetom nego ranije, a sporazumevanje govorom postaje sve češće.

Dete u ovom uzrastu sa velikim zadovoljstvom i sve duže, učestvuje u aktivnostima

koje se organizuju u grupi. Proces socijalizacije i dalje se, dobrim delom odvija u okviru
učenja deteta kako da zadovoljava svoje potrebe oko hranjenja, pranja ruku, kontrole
pražnjenja creva i bešike. Dete ovog uzrasta pokazuje veću zainteresovanost za drugu decu i
vršnjake, pokazuje veću sposobnost za saradnju, ali su i sukobi među decom učestaliji. Deca
su usavršila kretanje ali ipak može doći do spontanih sudaranja, udaranja usled bacanja
predmeta, otimanja igračaka, svađe zbog želje i namere da se zauzme određeno mesto u
prostoru. Ljubomora je na ovom uzrastu znatno češća nego na prethodnom, pa je i to jedan od
razloga sukoba među decom. Ljubomoru naročito izazivaju odrasli preteranim ispoljavanjem
emocija prema pojedinoj deci, ili kritikovanjem jednog deteta uz istovremeno hvaljenje
drugog. U rešavanju sukoba efikasni su preventivni postupci vaspitača: potrebno je
obezbediti dovoljno igračaka da se spreči otimanje, pokretati aktivnosti koje su deci
privlačne, promeniti aktivnost kada se oseti da je deci dosadila prethodna, umiriti
nezadovoljno dete pre nego što počne da se ponaša neadekvatno, deci dodeljivati uloge koje
odgovaraju njihovim karakteristikama. Da bi vaspitač bio spreman da na ovaj način spreči
sukobe, mora prethodno posmatrati decu i pratiti njihovo ponašanje kako bi ih što bolje
upoznao. Saradnju među decom može podsticati tako što će im pokazivati kako da se igraju
igračkama upotrebljavajući ih zajedno. Pre zajedničke igre, svakom detetu mora objasniti i
pokazati kako se igra sa određenom igračkom. U protivnom ono će je bacati, gaziti, udarati i
gađati njom drugu decu. U ovom periodu deca značajno napreduju u formiranju sopstvenog
identiteta, tj. sticanju svesti o sebi. Vaspitač im može pomoći organizovanjem raznih igara sa
tim ciljem. Primer iz prakse: deca se međusobno predstavljaju i upoznaju, pokazujui delove
svog tela gledajući se u ogledalo. Pored toga, uspešnim su se pokazale razne aktivnosti i igre
u kojima otkrivaju ono po čemu se razlikuju od druge dece.

Socijalno-emocionalni razvoj na uzrastu od 24 meseci do 36 meseci - Dete je u ovom

periodu sposobno da prihvati i duže rastanke od roditelja. Kao i u prethodnom periodu, važno
je da u jaslicama postoji jedna ili dve osobe za koje će se dete emotivno vezati. Zbog toga će
dete će povremeno tražiti da vaspitač bude pored njega, da prati šta ono radi, da ga pomiluje
ili poljubi, a onda će se ponovo udubiti u započetu igru. Zanimljiva aktivnost lako će
zaokupiti njegovu pažnju. Strah od odvajanja i strah od nepoznatih lica, na ovom uzrastu se
smanjuje, ali ljubomora postaje vrlo izražena. Vaspitač zbog toga mora voditi računa o tome
kako i u kojoj meri upućuje pažnju i ljubav pojedinoj deci, kako ne bi pojačao ljubomoru.
Glavni izvor učenja i sticanja iskustva i dalje su aktivnosti u kojima je dete emocionalno
blisko sa vaspitačem (nega, šetnje, čitanje slikovnica, pričanje priča...). Bitna osobina
ponašanja deteta na ovom uzrastu je impulsivnost. Dete nije u stanju da zadovoljenje svojih
potreba odlaže za kasnije i očekuje da ispuni svoju želju odmah. Vaspitač može pomaći
detetu u učenju normi socijalnog ponašanja tako što podstiče dete na poželjne aktivnosti,
hvaleći ono što treba i zabranjujući nepoželjno ponašanje.

Na ovom uzrastu dete postaje zainteresovano za drugu decu i želi doći u dodir sa
njima. Za ovaj period karakteristični su počeci saradnje: deca ispoljavaju uzajamnu naklonost
osmesima i fizičkim dodirom, igračke su pritom, samo sredstva za uspostavljanje kontakta.
Deca vole biti jedno pored drugog, ali je još uvek malo zajedničkih igara. Njihove aktivnosti
se odvijaju paralelno. Najefikasniji način reagovanja vaspitača na sukobe među decom u
grupi jeste stvaranje prijatne atmosfere u grupi i podsticanje dece na učešće u aktivnostima
koje su im interesantne. Uz to je važno da vaspitač uvek učestvuje u aktivnostima grupe, bilo
kao partner ili kao zainteresovani posmatrač. Pri kraju ovog perioda, oko treće godine dete
počinje da se bori za veću samostalnost, tvrdoglavo želi da radi i ono što još ne može. Ako ga
vaspitač spriječava, dete dobija napade besa. Zbog toga je važno da vaspitač zna da se radi o
normalnoj pojavi zvanoj negativizam, koja predstavlja prelaz iz ranog u predškolsko
detinjstvo.

ULOGA VASPITAČA U ORGANIZACIJI PROSTORA I STVARANJU

PRIJATNE ATMOSFERE U JASLICAMA

Vaspitač je zadužen za stvaranje i podešavanje okolnosti povoljnih za dečiji razvoj i

učenje (prostora, vremena i materijala potrebnih za aktivnosti), odnosno, pružanje deci prilike
da se vaspitaju i obrazuju prilagođeno svojim potrebama i mogućnostima, prijatnom i
bezbednom okruženju, kao i da se ostvaruju kao ličnosti. Vaspitač treba da bude dobar
organizator, elastičan u pristupu deci i zahtevima koje im postavlja, da stalno prati rezultate
svog rada i stručno se usavršava, snalažljiv u rešavanju problema i sposoban da tu veštinu
prenosi deci, spreman za preuzimanje odgovornosti za njihovo napredovanje u razvoju i
učenju, kao i da bude u najvećoj meri osetljiv za specifične potrebe i individualne razlike
među decom koju vaspitava i obrazuje.
 Potrebno je da vaspitač deci omogući sredinu u kojoj mogu da se igraju, praktično,
konstruktivno i stvaralački deluju, komuniciraju i sarađuju sa vršnjacima i vaspitačima.
Jaslice za decu treba da predstavljaju sredinu u kojoj se svako dete oseća sigurno i prihvaćeno
da bi moglo bezbedno i relativno samostalno da ispituje svet oko sebe, stičući pozitivna
iskustva koja će se izraziti kroz sklonost i sposobnost za aktivno učestvovanje u životu i radu
zajednice dece i vaspitača, kakvu predstavlja sama jaslena grupa. Ovo opšte aktiviranje
deteta, i posebno, njegovo osposobljavanje za samostalno, ali i udruženo delovanje, kao i za
društveni život, najvažnija je pedagoška funkcija predškolske ustanove.

Pored organizovanja pogodnog prostora za bravak dece u jaslicama, vaspitač ima

zadatak i da organizuje razne igre i aktivnosti koje će izazvati pozitivne emocije i stvoriti
prijatnu atmosferu u grupi. Tokom svog rada u jaslenoj grupi, često sam organizovala igre sa
scenskom lutkom koja utiče ne samo na stvaranje prijatne atmosfere nego i na širenje
vidokruga znanja o životinjama, ljudima i njihovom radu. Kada je govor lutke pravilan,
izražajan, sugestivan, stvaralački interpretiran, onda utiče na govornu kulturu deteta. Uz
pomoć ginjol lutke, sa likom ljudi ili životinja, dramatizuju se svakodnevne situacije i
događaji iz života deteta. Vrlo često sam dramatizovala i kratke priče, recitacije i pesme koje
podstiču razvoj govora i u kojima deca uživaju što svakako doprinosi postizanju prijatne i
pozitivne atmosphere u vrtiću. Neophodno je da se u toku animiranja uspostavlja kontakt sa
decom i sama deca uvlače u malu dramsku predstavu. Pokazalo se da dramatizacije mogu biti
zastupljene u svim situacijama u toku dana, a najbolje je koristiti ginjol lutke i javajke. Nakon
predstave deci je izuzetno interesantno da i sama nastave sa izvođenjem nekih elemenata
dramatizacije (da imitiraju glasove i govor likova ili način njihovog kretanja, njihovu mimiku
ili gestove).
 ZAKLJUČAK

Tokom svog rada u jaslama, u vrtiću “Šumice” imala sam priliku da radim sa velikim brojem
dece uzrasta od 6 meseci do3 godine. Iskustvo mi je pokazalo da vaspitači, pored roditelja,
ima veliku ulogu u procesu nege i vaspitanja dece jaslenog uzrasta. Pored roditelja, deca
upravo najviše vremena provide sa vaspitačem. On im je uzor, osoba koja brine o njima,
zadovoljava njihove osnovne potrebe, učitelj, pa i prijatelj. Zbog toga je vrlo važno da je
vaspitač posvećen svom poslu i da dobro zna koje su potrebe dece i na koji način može da ih
zadovolji. Takođe, važno je i da vaspitač zna koje su razvojne karakteristike ovog uzrasta i na
koji način može da ih podstiče i doprinese njihovom razvoju.

U jaslenom uzrastu je period adaptacije na novu sredinu posebno važan period za dete
i iz tog razloga je potrebno da vaspitač pažljivo planira aktivnosti koje detetu omogućuju
lakši boravak u grupi. Na ovom uzrastu je jako važno jedinstvo nege i vaspitanja što znači da
sve životne situacije doprinose vaspitanju i razvoju i polako prerastaju u zajedničke
organizovane oblike rada.