ЗЕМУНСКА ГИМНАЗИЈА

Повреде у спорту

Семинарски рад из предмета

Физичко и здравствено образовање

Име и презиме: Професор:

Ђорђе Ракић, III10 Саша Порубски

Београд, мај 2020. године

1. УВОД 3

2. ДЕФИНИЦИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ СПОРТСКИХ ПОВРЕДА 6

3. ВРСТЕ И УЧЕСТАЛОСТ СПОРТСКИХ ПОВРЕДА 7

4. ПРЕВЕНЦИЈА И ФАКТОРИ РИЗИКА КОЈИ ДОВОДЕ ДО ПОВРЕДА У

СПОРТУ 12

5. ПРВА ПОМОЋ, ДИЈАГНОСТИКА И ЛЕЧЕЊЕ СПОРТСКИХ ПОВРЕДА 16

6. ЗАКЉУЧАК 18
1. УВОД

Пре почетка конкретних анализа, за праћење овог материјала веома је важно дати
ближе семантичко одређење коришћених појмова.

Као најопштији појам обрађен је – спорт. Најшире гледано, спорт је могуће дефинисати
као слободну људску активност усмерену на развој психо-физичких способности.
Некада се ниво достигнутих способности исказује кроз такмичење са другима и
настојање да се оствари максимални разултат, док се некада ради о такмичењу са самим
собом или, пак, о физичкој активности усмереној на унапређење здравља или на
психичку релаксацију.

Спорт је свака физичка и психичка активност коју човек изводи по утврђеном скупу
правила, у циљу такмичења са противником или противничким тимом, уз примену
прописаног система бодовања на основу којег се утврђује победник. Спорт је типична
мултидисциплинарна област, будући да објашњавање свих његових сегмената захтева
комплексан приступ и коришћење знања из различитих научних области: медицине,
биологије, психологије, социологије, педагогије, информатике, менаџмента, права,
економије. Без обзира на аспект који доминира приликом објашњавања неког спортског
феномена, као централни проблем спорта могуће је издвојити људско кретање. За
реализацију спортских активности неопходни су и објекти посебне намене, као и
специфична организација праћена правним финансијским, информатичким и другим
ресурсима. Према томе, спорт тражи веома комплексан (мултидисциплинаран)
приступ, па је предмет његовог изучавања можда најбоље дефинисати као људско
кретање, те њиме и због њега створена материјална и духовна добра.

Спортови се деле на две групе: групни и самостални. Неки спортови могу се изводити и
појединачно и групно.

Слободни (аматерски) карактер је када се спортисти баве спортом из себи познатих

разлога, а најчешће то буду рекреативни и здравствени разлози. Као синоним за ово
карактеристично подручје спорта користи се: рекреација, рекреативни спорт, фитнес,
спорт за све, велнес и сл. Реч рекреација долази од латинске речи рецрео (рецреаре)
што значи поновно створити, обновити, поновно креирати. У антрополошком смислу се
односи на регенерацију људских физичких и менталних потенцијала. Дакле,
рекреацијом се могу сматрати све активности које се спроводе ван подручја
професионалног рада човека, које појединац позиционира као личну потребу у циљу
одмора, релаксације, разоноде и забаве. Из овог, директно проистиче појам спортска
рекреација, као процес обнављања, освежења, јачања, и сл. применом моторичких
(спортских) активности. Она је усмерено на задовољавање основних људских потреба и
интереса кроз богатство разноврсних,свима доступних, спортско-рекреативних
садржаја, усаглашених са нивоом способности, здравственим стањем, полним и
узрасним карактеристикама појединца. У стручној (и научној) литератури у употреби је
и термин рекреативни спорт, а последњих година и појам спорт за све.

Спорт је саставни део друштвених потреба појединца, универзално је средство

разумевања и сарадње међу људима, с циљем физичког и духовног одгоја, виталности и
здравља, социјалних односа и ставова, одбрамбене спремности и квалитета живота.

Спорт је и економска категорија у функцији запошљавања, покретача производње и

економског раста, промоције, рекламе и осталих маркетиншких активност и у
областима туризма, транспорта, медија, забаве и сл.

Повреда (траума) је насилно оштећење тела (организма), изазвано искључиво дејством

спољашњих фактора: физичких, хемијских, биолошких и психичких. Ако се људско
тело судари са другим (живим или неживим) телом, кинетичка енергија судара може да
изазове различите повреде (трауме) и у најгорем случају изненадну смрт. Зато се
повреда дефинише и као „Телесно оштећење на органском нивоу, које настаје као
последица акутног излагања енергији у опсегу који прелазе праг физиолошке
толеранција.

Концепција савремене ургентне медицине налаже да збрињавање повреда што пре

започне на месту повређивања, и да екипа која започиње збрињавање повређеног,
поступа према јединственој дијагностичкотерапијској доктрини, тако да је свака
следећа фаза, до коначног излечења повреде (трауме), само логичан медицински
наставак претходне фазе.

Свака повреда може да угрози живот повређеног на три начина, као:

- Непосредна опасност – после повреда може бити тренутна смрт, искрвављење,

посттрауматски шок, примарна инфекција
 - Рана опасност (неколико сати-неколико недеља) – после повреде може настати
локална гнојна инфекција (секундарна инфекција), сепса, постоперативне
компликације (уколико је повреда захтевала оперативно лечење)
- Касна опасност – ово су заправо последице и компликације настале услед
претрпљене трауме, може настати: остеомијелитис, атрофија ткива,
контрактуре…

На врсту последица и компликација повреда могу утицати и следећи фактори: личне

карактеристике (животно доба, пол, урођене или стечене аномалије, обољења и др.) и
посебна стања организма (физиолошка стања: менструација,трудноћа,пуерперијум или
патолошка стања – обољења).

Повреде могу бити: механичке (отворене и затворене), физичке , асфиктичне , хемијке

(тровања), нутритивне повреде (насилна глад и жеђ), психичке и бактеријске повреде.

Према Светској здравственој организацији (СЗО) – Wорлд Хеалтх Организатион

(WХО) подела повреда се ради према Интернационалном класификационом систему
спољашњих повреда – Интернатионал Цлассифицатион оф Еxтернал Цаусес оф Ињурy
(ИЦЕЦИ). На основу тога повреде се деле према:

- механизму настанка
- врсти објекта или супстанце која је довела до повреде
- месту настанка повреде (делу тела)
- активности повређеног
- улоге људске намере да нанесе повреду.

Спортске повреде заузимају високо место у редоследу учесталости повреда у

савременом свету. Повреде у спорту у укупном броју повреда учествују са 10 - 15%, а
најзаступљеније су у добу пуне такмичарске зрелости, а то је између 20. и 30. године
живота. Због тога је од великог значаја превенција. Она произилази из разумевања
њихове суштине и могуности различитих токова у процесима излечења. Од нарочитог
је значаја поступак непосредно после повређивања. Ове повреде су, по својој природи,
најчешће лаке повреде, али могу постати проблем у односу на такмичарску способност,
због варљивог уверења да је могуе брже излечење него што дозвољавају природни
процеси. Опоравак спортисте мора бити потпун, јер се, иначе, ризикује поновно
повређивање, које је најчешће теже.
2. ДЕФИНИЦИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ СПОРТСКИХ
ПОВРЕДА
Спортска повреда је промена организма настала током тренинга, такмичења у спорту,
физичком вежбању или рекреацији. Из године у годину, из дана у дан, пред спортисте
се постављају све већи захтеви те је изложеност повредама све већа. Границе људских
могућности се свакодневно померају. Доказ за то је чињеница да сениорске светске
рекорде од пре 30 година, данас надмашују јуниори. Због тога спортске повреде
заузимају високо место у редоследу учесталости повреда у савременом свету. Повреде
које се дешавају спортистима дешавају се и у свакодневном животу, само што је за
спортисте карактеристично да се стално излажу ризицима повређивања, што се, другим
људима, ретко дешава, изузимајући неке професионалне повреде или оштећења, као и
повреде које настају у саобраћајним несрећама.

Пошто су спортске повреде масовна појава, утврђена су и правила њихове превенције.

Превентива произилази из разумевања суштине и могућности различитих токова у
процесима излечења повреда. Ове повреде су, по својој природи, најчесће лаке повреде,
али могу направити велике проблеме у односу на такмичарску способност, због
варљивог уверења да је могуће брже излечење него што то дозвољавају природни
процеси. Лечење спортских повреда је специфично, а циљеви су тачно дефинисани:
повређени спортиста мора бити потпуно излечен, а опоравак мора бити целовит, јер се,
иначе, ризикује поновно повређивање, које је најчешће теже од предходног. Повређеног
спортисту је могуће лечити „добро или боље” али скоро никада брже! Не постоје
чаробне методе које могу убрзати природан ток излечења, али их зато има много које
тај ток могу да продуже. Поштовање овог става је често узрок сукоба лекара и околине
(управе клуба, тренера, јавности…). Притисци су већи сто је квалитет спортисте већи.
Реакција спортисте на повреду је другачија него сто је то случај у обичним животним
приликама. Спортиста је, често, спреман да игра и са повредом која, у обичном животу,
подразумева боловање. Професионализација спорта је само још више заоштрила све
ове наведене проблеме, јер повреда утиче на радну способност и зараду и спортисте и
клуба. Наведени проблеми и сукоби су довели до појаве „терапеута” у спорту
различитих струка и образовних профила. Поред тога, лечење спортских повреда је
специфично, а циљеви су му тачно дефинисани: повређени спортиста мора бити
потпуно излечен, а период неспособности зависи од оцене способности.

Поред анатомско-физиолошких и егзогених фактора на настанак повреда може утицати

и лоша психолшка припремљеност. На пример, пад концентрације током тренинга или
напорног такмичења врло често узрокује повређивања, због непажње, губитка ритма
или суженог стања свести за правовремено уочавање ризика. Зато упоредно са
физичким тренинзима који су усмерени на постизање високог степена физичке и
техничке припремљености, треба тежити и изградњи целокупне личности спортисте
кроз преношења знања и искустава старијих спортиста и тренера, психолога и
спортског лекара на спортисту, у циљу свеукупне едукације и постизања максималних
или жељених резултата, уз минимални губитак концентрације.

3. ВРСТЕ И УЧЕСТАЛОСТ СПОРТСКИХ ПОВРЕДА

Према типу, повреде се могу поделити на:

- акутне повреде
- хроничне повреде и оштећења.

Акутне повреде се испољавају у току саме спортске активности. Најчешће акутне

повреде у спорту су ране, контузије, дисторзије, луксације, руптуре и фрактуре на
мишићнокоштаном систему.

За разлику од акутних повреда које имају јасан спољни узрок, хроничне повреде или
оштећења најчешће настају као последица унутрашњих процеса који настају
прекорачењем издржљивости појединих структура и ткива. Јављају се након често
понављаних покрета, односно оптерећења исте структуре. Обично се друга повреда
понови пре него што је прва санирана, па тако та нова повреда изазива ново, додатно
оштећење над већ оштећеним или неоштећеним структурама истог органа или дела
тела.

Иако не спада у повреде, претренираност такође представља један од најтежих облика

синдрома пренапрезања. Претренираност представља физиолошки и психолошки
одговор који се јавља када обим и/или интензитет тренинга надмашује способност
организма да се опорави, а манифестује се као необјашњив пад способности и резултата
са немогућношћу да се опорави ни након две недеље одмора. Крајњи исход
претренираности може бити физички и психички крах спортисте и одустајање од даљег
бављења спортом.
Врсте повреда према променама у организму

 Ендогене повреде

Ова врста повреда, која настаје првенствено због премора и пренапрезања, узрокована
је анатомским и физиолошким променама ткивних структура. По брзини развоја
клиничке слике оне могу бити акутног или хроничног карактера.

 Егзогене повреде

Ова врста повреда, која је много чешћа у спорту настаје деловањем спољних сила или
агенаса на ткива и органе спортиста.

Врсте повреда према узроку

Без обира да ли се ради о ендогеним или егзогеним узроцима, карактеристичне повреде

у спорту могу сврстати у четири основна стања:

Оштећења ткива (механичка, асфиктичка, физичке и хемијске повреде)

Крвављење (хеморагија, хематом)

Реактивно запаљење

Фиброза или осификација

Табела 1. Најчешће повреде код индивидуалних неконтактних спортова

Коштано-мишићне
Спорт Повреда нерава
повреде

1. Неуропатија улнарног нерва 1. Истегнућа,

2. Неуропатија медијалног нерва (пронатор бурзитис
Тенис синдром, карпал тунел синдром) 2. Преломи,
3. Неуропатија радијалног нерва (тенски уганућа
лакат) 3. Лацерације
1. Истегнућа,
1. Неуропатија постериорног интеросеалног
уганућа
нерва
Гимнастика 2. Преломи,
2. Тракција дугог торакалног нерва
3. Лацерације
3. Неуропатија феморалног нерва
меких ткива
Плес 1. Аксиларна неуропатија 1. Истегнућа,
2. Тарзални тунел синдром уганућа,
2. Преломи,
 лацерације
3. Бурзитис
1. Истегнућа,
уганућа
1. Неуропатија улнарног и медијалног нева
2. Нагњечења
Бициклизам2. Неуропатија пудендалног и ишијадичног
3. Преломи,
нерва
4. Лацерације
меких ткива
1. Истегнућа,
уганућа
1. Неуропатија грана цервикалног и
2. Нагњечења
Бодибилдинг брахијалног плексуса
3. Преломи,
2. Феморална неуропатија
4. Лацерације
меких ткива

Табела 2. Најчешће повреде код индивидуалних контактних спортова

Коштано-мишићне
Спорт Повреда нерава
повреде

1. Истегнућа,
1. Неуропатија улнарног аксиларног и дугог
уганућа
торакалног нерва на месту повреде
Џудо, Карате, 2. Преломи
2. Мортонов неурином плантарног нерва
кик бокс 3. Лацерације
3. Перонеална неуропатија на месту
меких ткива
повреде
4. Нагњечења
1. Истегнућа,
уганућа
1. Аксиларна неуропатија
2. Преломи
Рвање 2. Брахијална, цервикална, медијална,
3. Лацерације
улнарна, супраскапуларна неуропатија
меких ткива
4. Нагњечења
1. Истегнућа,
уганућа
2. Преломи
Бокс 1. Медијална и дигитална неуропатија
3. Лацерације
меких ткива
4. Нагњечења
.

Табела 3. Најчешће повреде код групних спортова

 Коштано-мишићне
Спорт Повреда нерава
повреде

1. Истегнућа,
1. Супраскапуларна неуропатија бурзитис
Кошарк2. Неуропатија радијалног нерва 2. Преломи,
а 3. Неуропатија перонеалног и тибијалног нерва уганућа
(тарзални тунел синдром) 3. Посекотине, и
друге ране
1. Цервикална, брахијална и аксиларна
1. Истегнуће,
радикулопатије са или без дислокације рамена
повреде леђа,
2. Лумбосакрална радикулопатија
Фудбал 2. Лацерације
3. Хамстринг синдром (ишијадичног живца) меких ткива,
(Тарзал тунел синдром) 3. Нагњечења

1. Истегнућа,
уганућа,
1.
Рукомет Хандбалл гоалиес елбоw 2. Преломи,
лацерације
3. Бурзитис
1. Аксиларна неуропатија
2. Тракција дугог торакалног нерва
Хокеј 4.
3. Неуропатија перонеалног и тибијалног нерва
(тарзални тунел синдром)
1. Истегнућа,
уганућа
1. Супраскапуларна и аксиларна неуропатија
Одбојка 2. Бурзитис
2. Тракција дугог торакалног нерва
3. Преломи,
4. Лацерације

Повреде у спорту у укупном броју повреда учествују са 10 - 15%, а најзаступљеније су

у добу пуне такмичарске зрелости, а то је између 20. и 30. године живота.

Дистрибуција по годиштима изгледа овако:

* до 20. године 20%

* од 20-30.год. 50%

* од 30-40.год., 15%

* од 40-50.год. 15%
Најчешће су повређени следећи региони тела (редослед по учесталости повређивања):

1. колено
2. надколеница
3. скочни зглоб
4. раме
5. шака
6. глава
7. стопало
8. лист
9. препона
10. леђа.

Учесталост, по спортовима:

1. скијање
2. вежбе на справама
3. фудбал
4. бокс
5. атлетика

Статистика показује да су повреде у екипним спортовима чешће, али су у појединачним

обично теже. Притом, око 60% повреда настаје при организованом спорту (тренирању),
а око 40% у рекреативним спортским активностима.

Уопште речено, почетници, неискусни, неопрезни, преморени, нетренирани, са лошом

самоконтролом, слабом контролом тренера и судија, биће чешће повређени у свакој
средини, нарочито на лошим теренима и без заштитне опреме.

Најчешће се повређује колено које, уз скочни зглоб, у локомоторном систему највише

оптерећено. По учесталости повреда по спортовима убедљиво предњаче скијашки
спортови због саме подлоге на којој се обављају и због великог ризика за почетнике.
4. ПРЕВЕНЦИЈА И ФАКТОРИ РИЗИКА КОЈИ ДОВОДЕ ДО
ПОВРЕДА У СПОРТУ
Циљ сваког тренера и спортисте у модерном спорту је најбоља могућа спортска форма,
али и постизање исте без повреда. Некада се сматрало да су повреде саставни део
бављења спортом, али данас захваљујући бројним научним истраживањима знамо да се
превентивним мерама може спречити велики број повреда. Због тога би се на сваком
тренингу требала посветити пажња превенцији повреда.

С’ обзиром на то да не постоји стандардизован програм превенције повреда, можемо

одредити факторе који имају утицај на појаву повреда и на чију превенцију би тренери
требало посебно да обрате пажњу током израде годишњег плана и програма тренинга.
Фактори ризика могу бити разни, и разврстани су на унутрашње и спољашње. На
спољашње тешко можемо утицати тенингом јер у њих спадају правила игре, спортска
опрема, услови терена, временски услови итд. У унутршње факторе убраја урођене или
стечене деформитете (валгус или варус колена, подигнут или спуштен свод стопала
итд.), слабост или дисбаланс мишића, асиметрију тела, лошу техника извођења
основних кретњи (одскок, доскок, техника трчања, окрети итд.) претходне болести,
повреде или синдроми које је спортиста имао.

Асиметрију тела и дисбаланс мишића су чести узрочникци многих повреда. У таквим

случајевима се често јављају компензаторни покрети као и превелико оптерећење
једног мишића које се јавља као последица слабости његових синергиста. У дужем
пероду то сигурно доводи до пуцања, до тада најјаче карике у ланцу. Тренери посебно
морају обратити пажњу на могућу слабост централног дела тела, снагу мишића трбуха
и леђне мускулатуре, јер лоша контрола и лоша стабилизација трупа доприносе, поред
осталих, повредама доњих екстремитета, а нарочито колена.

Постоје два механизма за настанак спортске повреде: макротраума, односно акутна

траума и понављајућа микротраума, односно повреда која је последица прекомерног
напора. Макротраума се дефинише као изненадна акутна повреда од главне силе, на
пример, судар или пад (додала бих и удараци). Микротрауму представља као резултат
хроничне понављајуће повреде ткива током дужег периода као што су стрес фрактуре,
бурзитис, тендонитис, апофизитис, а у одређеним случајевима остеохондрозу зглобних
површина.

Наводе се следећи фактори због којих се јављају спортске повреде:

 - недостатак тренерског образовања
- неадекватни предсезонски физички тестови
- опасне игре
- грешке у вођењу тренинга
- недостатак, лоша или неадекватна заштитна опрема
- повређен или преуморан спортиста наставља да тренира
- груписање екипа према узрасту уместо према конституцији и грађи
- лоша исхрана
- правила и званичници
- неправилна техника
- неадекватан надзор
- психолошки стрес
- временски услови
- раст (нпр. кости расту брже од лигамената и тетива, узрокујући лигаменте да
буду "чврсти",

што може довести до повреде ако се не обрати пажња на тренинг покретљивости)

При спровођењу програма кондиционе припреме са циљем превенције треба се водити

следећи смерницама:

- треба захтевати технички савршено извођење превентивних вежби, посебно у

фазама учења
- спортиста треба да добија допунске информације од тренера о непожељним и
ризичним положајима тела и екстремитета
- врло је важна почетна и завршна позиција при извођењу вежби, нарочито код
скокова

И промене смера или правца кретања (растојање између стопала, позиција стопала,
спуштен став, “мекоћа” покрета, амортизација покрета, рамена повучена уназад, поглед
право)

- вежбу треба прекинути уколико је спортиста уморан

- вежбу треба поједноставити уколико спортиста не може да је савлада
- треба осигурати сталну прогресију оптерећења
Битна ставка са којом се започиње, али и завршава сваки тренинг наводи се растезање.
Истиче се да је то најбољи облик превенције повреда уз претходно загревање лаганим
трчањем. Пре почетка тренинга, мишићи су крути и скраћени,а њихово својство
еластичности омогућује им да подносе ударце па ће их флексибилнији мишићи боље
подносити. Загревањем и растезањем, мишићима се повећава флексибилност, а тиме и
еластичност, повећава се прокрвљеност мишића, успоставља се боља инервација, а
тиме и координација покрета.

Пре него што се превентивне мере могу ефикасно применити, важно је одредити које
врсте повреда су најчешће, које одржавају повреде, и зашто и где се појављују.

Предлог мера превенције повреда у тренингу и такмичењу:

 Претходна селекција спортиста

Пре сваког бављења спортом неопходно је код свих спортиста извршити одабир
(селкцију), у циљу:

- Утврђивања физиких особина и елиминација присутних ограничења или

неспособности
- Одређивање нивоа оспособљености за одређену врсту спорта.
- Одређивања поступка којим се младим спортистима може одобрити бављење
неким спортом без већих опасности од повреивања или настанка хроничних
оштећења.
- Утврђивања да ли доба раста, усклађен са мотивацијом спортисте која је често
необјективна (и води у дисимулацију) и нереалну субјективну процену тежине
повреде и фазе опоравка.
 Такмичарска спремност

Такмичрска спремност настаје као резултат добро усклађеног тренинга, кондиције и

спортског искуства. Добра усклађеност ових активности великим делом треба бити
усклађена са спортским техникама, која су резултат тренинга и добре школе, а што
омогућава извођење најтежих радњи уз минималан напор. Такмичарска спремност је
тим успешнија ако се тренингом обезбеди да су оптерећења по регионима, посебно
оптреења мишиних група, изложена посебном режиму вежбања. Претренираност
представља велику опасност по повређивање у спорту, јер такав спортиста је много
осетљивији на повреде. На добру такмичарску спремност спортисте утиче
преосетљивост на акутне инфекције, јер велики телесни напори смањују имуну снагу
организма, па а опоравак након повред дуже траје, јер ране и преломи спорије
зарастају,

 Стање спортског борилишта

Сви терени за бављење спортом као и сва спортска борилишта требају испуњавати све
услове за што безбедније бављење спортским активностима. Нпр. Фудбалски терен
мора бити раван, са правилно покошеном травом, безбедно обележен, са добром
дренажом, а на савременим теренима и са грејањем испод траве (како би се спречила
појава леда на траванатим површинама). Слично се односи и на остале терене, и зато је
правилима такмиња прописано које услове терен мора да испуњава, пре почетка
активности на њему.

 Употреба заштитна опрема

Свака спортска дисциплина захтева одређену врсту заштитне спортске одеће, обуће,
наочара кацига итд, што је прописано посебним правилима. Одговорност за
нененошење или неправилну примену заштитне и спортске опреме сносе спортисти
лично, али и тренери, судије и спортски лекари.

 Превентивна бандажа

Настанак или смањивање повреде лигамената, тетива, па и костију, може се значајно

смањити правилном употребом превентивне бандаже. На поример, бандажа шаке код
боксера, која је правилима обавезна, или бандаша скочних зглобова код кошаркаша.

 Утицај ранијих повреда

Како не постоји чудотворан начин да се лечење спортске повреде убрза, мимо

природних токова који се одигравају у организму повређене особе, свако прерано и
недозирано оптерећење, лако може довести до већег и тежег повређвања. Зато у сваком
спортском клубу лекар и тренер морају деловати усаглашено и никако супротстављено,
јер обојица раде у интересу спортисте. Боље је спортисту оспособити, и недељу дана
касније од оптималног стања, него и 24 часа раније.

 Контрола и самоконтрола
Поштовање правила сваке спортске игре или прописаних процедура тренинга од
великог су значаја за спречавање повреда. У тим напорима, тренер, судија и лекар
морају бити чланови истог тима, који брине о безбедности спортисте. Они морају бити
ти који стално инсистирају на строгом поштовању правила такмичења, од примена
правила игре, до примене припоиса у вези терена и спортске и заштитне опреме.

Такође, сваки спортиста мора поседовати и стално изграђивати способност

самоконтроле, уважавајући и штитећи при томе не само себе већ и противничког
спортисту од повреда.

5. ПРВА ПОМОЋ, ДИЈАГНОСТИКА И ЛЕЧЕЊЕ СПОРТСКИХ

ПОВРЕДА
Прву помоћ пружају најближи повређеном у тренутку повреде.

Лекар који се бави збрињавањем спортских повреда на терену мора да има искуство у
раду са спортским повредама. Такође, он треба да има завршен курс прве помоћи и са
собом мора да носи лекарску торбу која би према правилама Међународне федерације
за спортску медицину, морала да садржи одређена медицинска средства и лекове
неопходне за свакодневни рад са спортистима на терену.

Некада се на спортској манифестацији или током спортске активности могу десити и

ситуације које немају директне везе са спортским повредама, какве су уједи инсеката и
крпеља, удар струје и грома, опекотине од сунца и сунчаница, смрзотине итд. Због тога
овакве ситуације треба препознати на време како би се пружила адекватна медицинска
помоћ.

Спортска активност може да доведе до оштећења ткива на два основна начина:

1. При наглом покрету или ударцу (тренутно дејство јаке силе) који одмах доведе
до већег оштећења ткива.
2. Услед сталног понављања истог покрета што изазива низ понављаних
микротраума и постепено оштећење ткива (оверусе синдром).

Спортска повреда не треба да се занемари, треба да се одмах санира и по потреби лечи.

Неблаговремено санирање повреде и одлагање почетка лечења води у продужавање
тегоба и компликације. Највећа грешка која се прави је да се упркос болу и другим
тегобама наставља са форсираним тренирањем. За правилно санирање блаже повреде
често је довољно мировање неколико дана уз евентуалну примену леда и других
физикалних процедура које се бирају сходно врсти повреде и присутним тегобама.

Повреде које се понављају захтевају озбиљан приступ и правилно спровођење

неопходне физикалне терапије (избор физикалних процедура, довољан број третмана,
дозирано мировање, дозирана активност итд.).

Одмор је неопходна мера у лечењу спортске повреде. Поред одмора физикална

терапија је јако корисна. Она делује како на смањење бола, укочености и отока, тако и
на опоравак оштећеног ткива. Својим ефектима спречава даље оштећење, а и појаву
дегенеративних промена у каснијим годинама. Савремена физикална терапија има
велики број процедура које се могу користити од првог дана повреде. Врло често се
користе ласер, магнет и биоптрон методе које имају одличан биостимулативан ефекат
односно делују на брз опоравак (регенерацију) оштећеног ткива.

Дијагностика спортских повреда од стране лекара прво подразумава добро узету

анамнезу: опис како је дошло до повређивања и у којој спортској активности, да ли је
при том дошло до промене правца кретања, да ли је било контакта са другом особом, да
ли се "несто чуло" током повређивања, да ли се одмах јавио оток? Ако је потребно ради
се рентгенски снимак да би се искључиле озбиљне коштане повреде. Мекоткивне
повреде можемо анализирати и помоћу ултразвука. А након клиничког прегледа, за
коначну дијагнозу ако је потребно ради се магнетна резонанца (НМР).

Спортски лекар након медицинске обраде повређеног спортисте може да донесе

следеће закључке: повређеном спортисти неопходни су даља опсервација и лечење у
медицинској установи; спортисту треба уклонити из такмичења и организовати рану
али не и хитну медицинску помоћ; такмичара треба опсервирати ван терена ради
пружања дефинитивне медицинске помоћи са могућношћу враћања у игру; и такмичар
може да се врати у игру. Ако је неопходно да се такмичар хитно транспортује у
медицинску установу ради хоспитализације и даљих дијагностичко терапијских
процедура, лекар је дужан да на терену укаже на то да су неопходне мере основне
животне потпоре до доласка хитне медицинске помоћи. Медицинска стања која
захтевају овакав третман морају да се обраде током четири сата од настанка повреде,
тако да је овде веома битно организовати брз транспорт.

Повреде коже, поткожног ткива и слузнице, које настају након пада добро се очисте,
дезинфикују и превију. С друге стране, код уганућа (дисторзије) потребно је одмах
применити РИЦЕ протокол, односно (Рест, Ице, Цомпрессион и Елеватион – одмор,
поштеда повређеног зглоба, хлађење, компресија и елевација тј.повређени екстремитет
подигнут изнад нивоа тела).

Током спортских активности могуће су различите повреде. Неке од њих су ретке, док
су друге веома честе. Према тежини и озбиљности најчешће се дешавају мање озбиљне
повреде као што су огуљотине, одеротине, контузије, крварење из носа, угануће зглоба,
истезање мишића, фрактуре и друге повреде коштанозглобног система. Чести су и бол
у трбуху, мучнина и повраћање. Код свих ових повреда потребно је збринути повређене
на адекватан начин већ на терену, јер оне најчешће не захтевају даљу дијагностику и
лечење након збрињавања спортског лекара.

Код најчешће су заступљених повреда, повреда тетива и лигамената, лечење се састоји

у престанку оптерећења тетиве, у болним фазама-аналгезија тј.обезбољавање, често
инфилтрацијом директно у предео тетиве тзв. Блоцкаде, затим физикална терапије
(ласер, ултразвук, елецтромагнет, елелтротерапија) која има за циљ да успори
дегенеративне процесе и подстакне регенерацију оштећеног ткива.

Стандардне методе којима се лече спортске повреде подразумевају разне врсте

физикалне терапије. Ове методе имају успеха и од кључног су значаја за опоравак.
Обично се користе методе: масажа, електротерапија, акупунктура, криотерапија,
термотерапија, хидротерапија и кинезитерапија.

Такође, користи се и регенеративна терапија која подразумева примену ПРП терапије

или терапију плазмом богатом тромбоцитима. ПРП терапија представља коришћење
плазме богате тромбоцитима – ПРП (Плателетс Рицх Пласма) која је део крвне плазме.
ПРП у себи садржи факторе раста и друге супстанце које активно учествују у лечењу и
обнављању оштећеног и-или оболелог ткива. ПРП терапија је одлично решење за
убрзање процеса оздрављења повређених тетива и остеоартритиса на природан начин
без подвргавања пацијента већим захватима. Сам принцип представља једну од
последњих достигнућа у медицини и користи природну способност организма да се
излечи. Данас се ПРП терапија често користи за убрзање излечења тетива и хрскавице.

6. ЗАКЉУЧАК
Физичка активност доприноси бољем општем стању организма и један је од начина
превенције многих болести. Рекреативно и професионално бављење спортом понекада
са собом носи и ризик од спортских повреда.
Под утицајем спољашњих и унутрашњих фактора, битно је наћи баланс како би
спортиста (професионални или рекреативни) у сезону ушао, али и из ње изашао без
повреде било ког типа.

Тренери – стручњаци у области спорта не могу утицати на старост, пол, генетику, али
на флексибилност, мишићну снагу, али на ниво утренираности и те како могу. Поред
поменутих фактора, изузетно је битно познавати анамнезу здравственог стања
спортисте са којим се ради како би се обухватиле све околности спортског стажа који је
спортиста имао пре доласка на тренинг – такмичарску сезону.

Делови целине који су претходно наведени се односе на унутрашње факторе, а када је

реч о спољашњим – мисли се на тренинг, опоравак, исхрану, психолошко стање,
социјални живот, климатске факторе... – и све описано је саставни део превентиве од
могућих повреда у спорту.

Сваки део целине до најситнијих детаља има своју улогу у превенцији спортских
повреда:

- Тренинг – поштовање свих делова тренинга од загревања до истезања,

прилагођавање тренинга сваком појединцу, спорту у ком учествује, позицији
(месту) на којој игра, контрола извођења вежби, интензитет вежби, коришћење
заштитних елемената при извођењу вежби…
- Психолошки фактор – фактор стреса је врло изражен у спорту. Наводећи овај
разлог, стручњак који ради са спортистима треба да препозна када је неопходан
одмор, када је важна подршка у виду мотивације, а када сугестија за неку врсту
корекције код спортисте. Поред класичног стреса који је незаобилазан чинилац
спорта, на тренингу је изузетно потребно да спортиста буде фокусиран,
концентрисан на то што треба да ради, као и да поседује способност да изолује
све ометајуће факторе како би свој тренинг или утакмицу
реализовао/реализовала на најбољи могући начин.
- Исхрана – неадекватна исхрана и неправовремена надокнада депоа гликогена
након интензивних тренинга, могу да умање спортске карактеристике и доведу
до повређивања. Неопходно је познавати принцип обнове мишићног гликогена
након вежбања како би се сачувало меко ткиво.
- Вода – хидратација – саставни део области нутриције представља важну улогу у
превенцији од повреда јер може да доведе до дехидратације што доприноси
 смањењу ефикасности мишићног система, смањује се волумен крви што ремети
терморегулацију и доводи до поремећеја циркулације. Дакле, пре, за време и
након тренинга (такмичења) је врло важан унос течности. Уз конкретну,
избалансирану исхрану, воду, унос микронутријената, спречава се настанак
повреда, односно, утиче се на брзину опоравка у позитивном смислу.

Спортске повреде се најчешће јављају код деце (услед неадекватног водјења тренинга),
на крају тренинга или утакмице када је тело већ исцрпљено, код аматерских спортиста
који су недовољно припремљени за напоре. Спортисти који нису кондиционо
припремљени склонији су повредама које се већином дешавају на почетку сезоне. Тако
да угроженост спортиста од јављања спортских повреда је директно везана за њихову
припремљеност, адекватно вођење тренинга, одмор, адекватну исхрану, итд.
ЛИТЕРАТУРА:

1. Угарковић, Д., Биомедицинске основе спортске медицине, Нови Сад, 2006.

2. Андреwс, Ј., Приручник за клупске лекаре, Савремена пословна обрада, Ст.
Пазова, 2004.
3. Бановић, Д. и сарадници, Повреде у спорту, Медицинска књига, Београд, 2006.
4. Мацура, М., Биологија развоја човека (практикум), Факултет спорта и физичког
васпитања, Београд, 2007.
5. Aлександра Петровић,Мере превенције повреда у тренингу и такмичењу
каратиста, Београд, 2017.
6. Копривица, В., Основе спортског тренинга. Мултиграф, Београд, 2002.
7. Повреде у спорту, http://www.lekarimedicinesporta.rs/povrede_u_sportu.html,
14.05.2020.
8. Спортске повреде,
https://janakovacevic.weebly.com/uploads/5/1/7/2/51724893/sportske_povrede.pdf ,
14.05.2020.
9. Повреде – дефиниција и подела,
https://ivamilosevic5.wordpress.com/2017/11/17/povrede-definicija-i-podela/ ,
14.05.2020.
10. Спортске поврде, http://www.ordinacijamedicus.com/clanci/sport.html , 14.05.2020.
11. Немања Ранчић1, Филип Пилиповић2, Владимир Савић3, Милица Чампара1 Лекар
на спортским манифестацијама: прва помоћ или нешто више, Med Čas (Krag) /
Med J (Krag) 2018; 52(1): 29-33.
12. Повреде у спорту, https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE
%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B5_%D1%83_%D1%81%D0%BF
%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%83, 14.05.2020.