АЛФА БК УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ МЕНАЏМЕНТА У СПОРТУ

СЕМИНАРСКИ РАД

СЕНЗИТИВНИ ПЕРИОД У РАЗВОЈУ

МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ

Предмет: Антропомоторика

Ментор: Студент:
Проф. др Немања Пажин Кристина Лекић
Бр. индекса: 3228/2019

Београд, 2020, године

 САДРЖАЈ

УВОД...................................................................................................................................................................... 1
1. МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ.......................................................................................................... 2
1.1. Појам- дефиниција моторичких способности...............................................................2
1.2. Разлика између моторне и физичке способности......................................................4
1.3. Класификација моторичких способности.......................................................................5
2. СЕНЗИТИВНИ ПЕРИОДИ ЗА РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ.........................5
2.1. Сензитивни периоди развоја снаге..................................................................................... 6
2.2. Сензитивни периоди развоја брзине................................................................................. 7
2.3. Сензитивни периоди развоја координације..................................................................7
2.4. Сензитивни периоди развоја флексибилности............................................................7
2.5. Сензитивни периоди развоја јачине..................................................................................8
2.6. Сензитивни периоди развоја издржљивости................................................................8
ЗАКЉУЧАК...................................................................................................................................................... 10
ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................................................. 12
 УВОД

Деца су данас у односу на раније генерације, слабије развијена и моторички слабија.

У њиховој телесној структури све је више масног ткива и масти унутрашњих органа што је
веома опасно за њихово здравље.
Да би деца, а тиме и будуће генерације биле здраве без претеране телесне тежине и
без деформитета, потребно је да се баве физичким активностима. Физичке активности
доприносе развоју моторичких способности од предшколског узраста, па надаље.
Моторичка способност је онај део опште психофизичке способности који се односи на
одређени ниво развијености основних кретних латентних димензија човека, које условљава
успешно извршавање кретања, без обзира да ли су те способности стечене тренингом или не.
С обзиром да се ради о практично бесконачном броју манифестација у кретном изражавању
човека, потребно је идентификовати латентну структуру моторичког система човека, који
гради знатно мањи број сублимираних димензија, обликован дејством биохемијских,
функционалних и психичких механизама. Значај утврђивања броја, структуре и стабилности
моторичких способности је од пресудне важности, не само за едукативни и компетитивни
ниво спорта у свим његовим појавним облицима, већ пре свега здравствени и шире.
У основи сваке телесне активности су базичне моторичке способности које се под
утицајем различитих фактора могу мењати у позитивном или негативном смислу.
Физичко васпитање у предшколским установама, па све до краја школовања детета,
има као један од основних циљева позитиван утицај на све базичне моторичке способности.
Додатна телесна активност у облику систематског тренинга, према већини досадашњих
истраживања, повећава позитивне ефекте телесног васпитања.

3
 1. МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ

Моторичке способности су једна од основних и егзистенцијалних особина човекове

личности. У литератури се сусреће употреба различитих термина појма моторичких
способности и то моторичке способности, физичке способности, психомоторне способности,
психомоторичке способности, психофизичке способности, кинезиолошке способности и
антропомоторичке способности.

1.1. Појам- дефиниција моторичких способности

Појам моторичких способности, најчешће преведен у термин физичке способности,

појавио се у радовима теоретичара физичког васпитања, крајем XIX и почетком XX века.
Осим термина „физичке способности“, у употреби су били и други, као нпр. кретне особине,
физички квалитети, кретни квалитети и други. У последње време, међутим, најчешће се
примењује термин моторичке способности, који се, барем у експерименталним
истраживањима, обично своди на операционално дефинисане латентне димензије изведене
из неког система мерних инструмената.
Суштини назива моторичких способности можда је најпримеренија интерпретација
Зациорског, В. M, који моторичким способностима сматра оне аспекте моторичке
активности, који се појављују у кретним структурама које се могу описати једнаким
параметарским системом, измерити идентичним скупом мерила и у којима наступају
аналогни физиолошки, биохемијски, когнитивни и конативни механизми. 1 Тако дефинисане
моторичке способности разликују се од моторичких навика и моторичких вештина, иако је,
наравно, манифестација моторичких способности могућа само преко неког конкретног
моторичког акта.
Моторичке способности условно се дефинишу као латентне моторичке структуре које
су одговорне за бесконачан број манифестних моторичких реакција и могу се измерити и
описати. Моторичке способности нису важне само за себе, већ и за развој осталих особина и
способности. Ако се моторичке способности не развијају до нивоа коју је објективно могуће
постићи с обзиром на генетску лимитираност, велика је вероватноћа да такав појединац неће
бити у стању делотворно и са лакоћом обављати различите свакодневне задатке, нити ће се
1
Зациорски, В. М: Физичка својства спортиста, НИП Партизан, Београд, 1975.

4
подстицати развој осталих особина и способности с којима су моторичке способности
повезане. Осим тога, наведене моторичке способности немају истоветни коефицијент и
урођености, због чега су неке током живота мање, а неке више по дутицајем процеса
вежбања. Знатно су више урођене брзина, координација и експлозивна снага, него статичка
снага, па и флексибилност. Да би се извршио утицај на способности с већим степеном
урођености, потребно је са процесом трансформације почети што раније, поштујући
сензитивни период за развој појединих особина и способности.2
Под способношћу се подразумева укупност урођенихи стечених услова, који
омогућавају вршење (упражњавање) неке активности (делатности). 3
Према Курелићу, моторичка способност је део опште психофизичке способности
човека који се односи на одређени ниво развијености основних латентних димензија човека,
који условљавају успешно извршење кретања без обзира да ли су те способности стечене
тренингом или не.
Харе, Д. (Harre, 1982) истиче да су моторичке способности комплексне особине које
подразумевају одступање од просека, остварене промене под утицајем вежбања и стабилност
постигнутих резултата.
Кукољ, М. сматра да се антропомоторичке способности односе на моторичке
способности човека, без обзира на узраст и пол, али у односу на одређене врсте активности у
којима је успешност постигнута напрезањем мишића, или у вези са напрезањем мишића.4
Ђорђевић, Д. Користи термин „антропомоторичко својство“ којим обједињује оне
стране моторике човека које се испољавају у једнаким параметрима покрета и мерења
физиолошких, биохемијских, когнитивних и конативних механизама. Тако дефинисане
моторичке способности разликују се од моторичких навика и моторичких вештина, иако је,
наравно, манифестација моторичких способности могућа само преко неког конкретног
моторичког акта. Под способношћу се подразумева укупност урођених и стечених услова,
који омогућавају вршење (упражњавање) неке активности (делатности). 5
Ивић, С. Даје следећу дефиницију моторичких (физичких) способности:
„Способности човека да сопственим апаратом за кретање савлада кретне и просторне
2
Вишњић, Д, Јовановић, А, Милетић, К: Теорија и методика физичког васпитања, Факултет спорта и физичког
васпитања, Београд, 2004, стр. 89.
3
Вишњић, Д, Јовановић, А, Милетић, К: Теорија и методика физичког васпитања, Факултет спорта и физичког
васпитања, Београд, 2004, стр. 91.
4
Кукољ, М:Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Београд,
2006.
5
Кукољ, М:Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Београд,
2006.

5
захтеве, природно или вештачки наметнуте, уз садејство властите брзине, снаге,
издржљивости, витости, окретности, спретности и прецизности, сажето називамо физичким
способностима.”

1.2. Разлика између моторне и физичке способности

У оваквом приступу потребно је направити разлику између моторне и физичке

способности. Моторне могућности човека су урођене, латентне, резултат биолошког развоја
човека, постојане су и мењајусе једино под утицајем биолошког развоја, нису мерљиве
методама, средствима и инструментима физичке културе, за њихово испољавање и развој
психолошки фактор је безначајан, егзистенцијалне су и представљају потенцијал који је
генетски одређен и ограничен. Насупрот њима физичке способности су стечене, манифестне,
стичусе систематским тренирањем, тренутне су и подложне утицајима, мењају се
одговарајућим тренажним поступцима, лако су мерљиве методама, средствима и
инструментима физичке културе, психолошки фактор је важан за њихово испољавање и
развој, служе манифестним потребама човека и функција централног нервног система је
значајна онолико колико је неопходно учешће осталих делова морфо- функционалног
статуса човека.
Чињеница која указује на битне разлике између моторичких и физичких способности
је психолошки фактор који је од нарочитог значаја код тестирања и постизања врхунских
резултата. Када су у питању моторичке способности, психолошки фактор је од најмањег
значаја.
Због напред наведених разлога у овом раду користи се термин моторичке
способности. Без обзира на различита схватања појма моторичке способности и бројност
различитих термина који се користе у стручној литератури сигурно је да „ниво физичких
способности је величина која карактерише физичке (моторичке) могућности одређеног
организма“.6

1.3. Класификација моторичких способности

6
Кукољ, М:Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Београд,
2006.

6
 Класификација моторичких способности човека има више, али сви аутори у својим
радовима помињу неке које су неоспорне, а то су: гипкост, брзина, координација, снага,
јачина и издржљивост. Истраживањима је утврђено да су неке од ових способности мање или
више урођене, али да за сваку постоје сензитивни и критични периоди.
Гипкост- способност извођења покрета великих амплитуда.
Брзина- способност вршења покрета и кретања максимално могућом брзином у
условима када је спољашње оптерећење мало, када кретање не траје дуго и када кретање није
сложено.
Координација-способност сврсисходног, економичног и рационалног оранизовања
покрета и кретања у промењеним условима.
Снага- способност мишића да делује великим силама против спољашњег отпора, а
при великим брзинама скраћења.
Јачина- способност мишића да развије велику напетост у статичким условима или
против великог спољашњег отпора при малим брзинама скраћења.
Издржљивост- способност да се нека активност врши задатим интензитетом, дуже
времена без смањења ефикасности.
Од пресудне важности је развијање моторичких способности у сензитивним
периодима њиховог развића, а затим и усклађеност тих способности, како би се могао
одређени покрет извести у једноставним или компликованијим условима.

2. СЕНЗИТИВНИ ПЕРИОДИ ЗА РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ

Спознаја природних претпоставки развоја младих одређује стратегију примене

физичког вежбања и то првенствено са гледишта његовог сукцесивног и диференцираног
утицаја у појединим периодима развоја. Другим речима, пракса у раду са младима мора
одговарати природном био-психосоцијалном развоју.
Основни принципи поменуте стратегије су: слобода избора форми физичке
активности у складу са личним склоностима и способностима, адекватност садржаја
припреме и њених услова индивидуалном стању младих и хармонизација и оптимализација
физичког вежбања. Основни пут да се ови принципи поштују у раду са младима јеуважавање
сензитивних периода посебно критичних фаза развоја моторике у процесу вежбања.
Сензитивни периоди су периоди посебне осетљивости за развој појединих
структурних елемената и карактеристични су по највећем степену реакције организма на
утицаје којима подстичемо развој моторичких способности и ефикасност моторичког

7
дејства.7 Развој различитих телесних система утичу на испољавање и развој моторичких
способности.
Проблем је што сензитивни периоди нису са сигурношћу утврђени. Уколико се они
правовремено не искористе за подстицај природног развоја, путем примене физичких вежби
одговарајуће усмерености, обима, интензитета... проћи ће могло би се рећи златно време за
развој моторичких способности код деце.
Развој моторике, као и организма у целини, не тече равномерно. Одавно је примећено
да је развој скоковит. Постоје периоди у развоју када се поједине моторичке способности
убрзано развијају да би затим наступили периоди успоренијег раста или стагнације. У
стручној литератури, периоди у којима специфични утицаји на организам изазивају појачану
реакцију, и у којима се као резултат те реакције могу добити оптимални ефекти, називају се
сензитивним периодима.

2.1. Сензитивни периоди развоја снаге

Снага је по многима основна физичка способност и без адекватног нивоа снаге нема
спортског постигнућа на задовољавајућем нивоу. Снага се испољава на неколико начина и за
сваки од њих постоје сензитивни и критични периоди. Снага се сензитивно развија
од 13. до 14. године код дечака, а од 10. до 11. код девојчица. Разлог је тај што девојчице
раније улазе у пубертет. Критични период за оба пола је од 16. до 17. године. Експлозивна
снага се код дечака развија од 13. до 15. године, а код девојчица од 10. до 12. године. 8 Важно
је напоменути да ово не значи да ће дечаци и девојчице у тим узрастима бити изложени
максималним напорима, већ да је тада потребно извршити утицај на развој снаге применом
одговарајућих вежби.

2.2. Сензитивни периоди развоја брзине

Брзина је у великом проценту урођена способност. Период од 7. до 10. година код

дечака и од 7. до 11. година код девојчица осетљив је на развој ове моторичке способности.
Критични период представља период од 14. до 15. година код дечака и од 13. до 14. година

7
Кукољ, М:Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Београд,
2006.
8
Радисављевић, С, Милановић, И: Теорија и mетодика физичког васпитања: практикуm, Факултет спорта и
физичког васпитања, Београд, 2008.

8
код девојчица. Овде свакако треба нагласити да се брзина испољава на три начина: као
брзина реакције, као брзина трчања и као фреквенција покрета.

2.3. Сензитивни периоди развоја координације

Координација и прецизност као способности вероватно су највише повезане са

рецепторима у мишићима и зглобовима. Истраживања су сагласна да се сензитивни период
налази између 7. и 12. године старости. Веома је интересантно мишљење неких аутора да се
јавља и други сензитивни период после 15. године. Они је заснивају на сазнањима стеченим
на основу искуства у праћењу развоја младих спортиста. Други сензитивни период, за
разлику од првог, може и да се не јави. Услов да он наступи је да се први период искористио
за стимулацију развоја координационих способности. Период наглог раста у пубертету може
утицати на опадање ових способности.

2.4. Сензитивни периоди развоја флексибилности

Флексибилност или гипкост је способност од које човек има највише користи, чак и у

старости јер ова особина чува од повреда. Веома рано, већ од првих година живота, погодно
је усавршавати пасивну гипкост. Сензитивни период развоја ове способности траје до
почетка пубертета. Услови за развој пасивне гипкости у млађем узрасту веома су добри, јер
сви фактори који ограничавају гипкост (дужина и еластичност мишића и њихова маса,
фасције и тетиве, скелет и везе у зглобовима итд.) у овом периоду лако се прилагођавају,
много лакше него у наредном периоду развоја.
Сензитивни период код дечака је од 9. до 10. године, а критични од 13. до 16. године.9
Код девојчица је погодан период од 14. до 17. године, мада су особе женског пола
покретљивије од мушкараца.

2.5. Сензитивни периоди развоја јачине

Повећање јачине повезан је са учинком хормона скелетних мишића. Код дечака је то

тестостерон, хормон раста и штитне жлезде, а код девојчица естроген и ИГФ 1. Јачину као
9
Кукољ, М: Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Београд,
2006.

9
моторичку способност треба развијати онда када се деца баве неким спортом и када им је за
одређени спорт потреба јачина одређених мишића на пример код фудбала ноге, код
рукомета, кошарке и одбојке ноге и руке итд. Овде свакако треба водити рачуна о узрасту
како дечака и девојчица јер неправилним вежбама може доћи до повреда код деце,
неправилног развоја мишића као и њиховог оштећења.

2.6. Сензитивни периоди развоја издржљивости

На основу механизама који обезбеђују енергију за мишићни рад, издржљивост се

може поделити на аеробну, лактатну и алактатну.
Развој издржљивости почиње врло рано, већ у предшколском узрасту инаставља се у
следећим периодима развоја. Резултати разних истраживања не слажу се у погледу
критичних фаза развоја ове моторичке способности.У детињству се не јавља осетљивост за
развој анаеробних способности. Код деце је неопходно прво развијати аеробне, па тек затим
анаеробне способности. Што се тиче сензитивног периода развоја издржљивости код деце
ова моторичка способност треба стално да се развија током целог периода дететовог
одрастања и када прође период пубертета. Што значи да издржљивост треба да се развија
током живота човека. Важност аеробне издржљивости (или аеробног фитнеса) је велика,
посебно за децу и омладину, тако да и Светска здравствена организација указује да је за те
категорије становништва потребно да проведу 60 минута дневно у активностима умереног
или нешто већег интензитета.
Што се тиче сензитивног периода развоја моторичких способности код деце потребно
их је развијати током њиховог одрастања, правилно их изводити и водити рачуна о укупном
здрављу деце. За децу је најкритичнији и најбурнији период одрастања од 12. до 13. године.
У том периоду потребно је систематско и планско вежбање као подршка развоју моторичких
способности како код девојчица тако и код дечака. Потребно је много више радити како са
предшколском тако и са школском децом, не само у школи него и код куће. Потребно је да
васпитачи, учитељи и наставници познају и прате природни развој младих и да им у томе
помогну. У раду на развоју моторике са почетницима, не смеју се одмах користити вежбе
које нису примерене њиховом узрасту (чак ни веома ефикасне). На самом почетку вежбања
општа и разноврсна физичка припрема има највећи значај. Веома младе почетнике прво
треба обучавати природним облицима кретања (ходање, трчање, скакање, бацање...) па тек
после тога сложенијим формама кретања. Ако се правовремено не ради на развоју појединих

10
способности, то се више не може надокнадити. У процесу вежбања треба уважавати
сензитивне периоде у развоју моторике.

11
 ЗАКЉУЧАК

Моторичке способности зависе од структуре моторичких својстава које се мењају

током живота или током организованог вежбања- тренинга. Различите класификације
сажимају моторичка својстава у следеће: снага, брзина, издржљивост, гипкост, координација,
прецизност и равнотежа. У испољавању моторичких способности код деце постоји значајна
разлика између полова.
Дете није мали човек, оно има своје потребе. Једна од њих је и кретање или физичка
активност, што је један од најважнијих фактора здравља. Кроз физичку активност деца
развијају телесне и психичке вештине. Већина своје потребе за физичком активношћу
задовољава кроз игру и рекреацију.
Једно од важних питања је када ставити акцент на развој одговарајуће способности?
Неки аутори сматрају да то треба учинити у фази њиховог наглог пораста, док други мисле
да стимулација мора претходити појави сензитивног периода, јер се на тај начин подстичу
оне функције које тек сазревају.
Оно што се може закључити на крају овог рада је следеће: данас деца много мање
вежбају и баве се вананставним физичким активностима. Запосленост родитеља, развој
савремених технологија у могоме су утицали на неправилан раст и развој деце, гојазност,
појаве великог броја деформитета. Због тога је потребно да се више пажње посвети
физичком васпитању и вананаставним физичким активностима, да би деца могла да развијају
своје моторичке способности, да здраво расту и развијају се. У свему томе треба водити
рачуна о сензитивном периоду развоја детета као и развоју његових моторичких
способности. Правилним развојем моторичких способности код деце помажемо им да
здраво и правилно расту, да буду здрава и стекну здраве животне навике.
У току израде овог семинарског рада могло је да се уочи да су сензитивни периоди
они периоди где постоји посебно осетљив период за развој моторичке способности код деце.
Углавном је то период од 7 до 17. година код већине моротичких способности. Исто тако
овде треба указати да се разликује сензитивни период код развоја моторичких способности
код дечака и девојчица. Код девојчица сензитивни период може да траје и до 17- те године.
Развој моторике као и организма у целини, код деце не тече равномерно. Због тога треба
водити рачуна о сензитивном периоду развоја моторичких способности посебно код дечака а

12
посебно код девојчица. Веома је битно одабрати вежбе којима се развијају одређене
моторичке способности код деце и да те вежбе буду примерене њиховом узрасту.
По мом мишљењу да би се правилно развијале моторичке способности у сензитивном
периоду код деце, потребно је подстаћи родитеље да уписују децу на спортове. На тај начин
уз стручне тренере деца ће развијати своје моторичке спосбности. У овоме треба и држава да
да свој дорпинос и то кроз: бесплатне школице спорта, и да уз помоћ познатих спортиста и
капмања привуку децу да се баве спортом. Моје мишљење је да у нижим разредима основне
школе часове физичког васпитања треба да држе наставници физичког васпитања а не
учитељи и учитељици. Наставници физичког васпитања много су стручнији у држању ове
наставе јер они и јесу школовани за то на факултету.

13
 ЛИТЕРАТУРА

1. Вишњић, Д, Јовановић, А, Милетић, К: Теорија и методика физичког васпитања,

Факултет спорта и физичког васпитања, Београд, 2004.
2. Зациорски, В: Физичка својства спортиста, НИП Партизан, Београд, 1975.
3. Кукољ, М: Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета
у Београду, Београд, 2006.
4. Радисављевић, С, Милановић, И: Теорија и методика физичког васпитања:
практикум, Факултет спорта и физичког васпитања, Београд, 2008.

14