3.3.

МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ

Моторичке способности одређене су факторима морфофункцио-

налних психофизиолошких димензија личности ,па се и њихов развој одвија по

биолошким законитостима. Ове способности зависе од индивидуалних генетских

фактора и од утицаја спољашње средине(социјалне и еколошке) и активности

јединке.

Развој моторичких способности карактеришу: неравномерност, хетерохроност

,и критични (сензитивни)период.Неравномерност указује да се не развијају све

моторичке способности истим темпом.

Кад дете почне да добија на мишићној маси , брзина стагнира.Хетерогеност значи

да се моторичке способности не развијају у исто време, нпр. снага око девете, брзина

касније.Сензитивни период је критични је критични период на који

се може утицати у одређеном узрасном периоду. Сви сензитивни периоди су

значајни у млађем школском узрасту,па на њима треба и инсистирати.

Свака телесна вежба захтева испољавање читавог комплекса моторичких

способности.Моторичке способности углавном се и развијају упроцесу усвајања и

усавршавања различитих моторичких умења и навика,као и путем утицаја неких

специјалних вежби.
 Како се у појединим телесним вежбама и кретањима ипак више испољавају

неке од ових способности, то и вежбе условно можемо поделити на: вежбе снаге,

брзине,издржљивости и покретљивости.

Планиран и систематичан педагошки утицај који настава физичкох васпитања

остварује у погледу развијања ових способности , од изузетног је значаја управо у

периоду од 1. до 4. разреда основне школе, јер се у овом периоду јављају критичи

периоди у развоју скоро свих моторичких способности.У контексту овог проблема

потребно је посебно истаћи улогу учитеља и његову способност да оствари

одговарајући педагошки утицај на развој моторичких способности ученика.Сматра

се да је у раду са ученицима од1. до 4. разреда нужно обезбедити комплексан развој

моторичких способности , кроз јединствену организациону повезаност утицаја који

их формирају. Крајњи циљ развијања моторочких способности деце овог узраста,

требало би да буде:побољшање радног капацитета , а тиме и радног ученика.Радни

капацитет на овом узрасту подразумева:општу издржљивост, снагу великих група

мишића, који омогућавају правилно држање тела и усвајање доступних и

применљивих моторичких умења потребних за утилитарне моторичке акције,

покретљивост и способност корекције извесних недостатака телесне грађе.

У процесу формиирања и развијања моторичких способности веома је актуелно

mерење и оцењивање нивоа развијњности.У ту сврху користе се моторички тестови,

који заправо обухватају моторичке акције које изискују испољавање неке од

моторичких способности,и то у највећем степену 5

5
5Крагујевић, Г. : Методика наставе физичког васпитања за4.годину ПА , Београд 1983,стр.29.
 3.4.СНАГА

Свака моторичка активност човека изискује мишићно напрезање , тј.

испољавање његове снаге у мањем или већем степену,што мишићној снази и

њеном развијању даје у контексту проблематике моторичких способности посебан

значај.Снагом се може сматрати: способност човека да се мишићним напрезањем

супростави некој спољашњој сили(маси справе, сили партнера, густини спољашње

средине или земљине теже) , покреће сопствено тело.

Механизми испољавања снаге везани су за морфофункционалне

карактеристике мишића: масу запослених мишића, величину њиховог попречног

пресека,структуру њихових влакана ,биохемијске метаболистичке процесе у

запосленом мишићу у присуству енергетских извора у њима. Они су везани и за

психофизиолошке димензије личности као што су: опште стање ЦНС-а,

покретљивост процеса и кочења у њему, проводне способности периферних делова

неуромоторног система који прима сигнале из ЦНС-а,а чини се највише зависе од

вољних напора (мотивационе сфере).

Иако се снага сматра јединственом способношћу која омогућава савладавање

отпора и покретање тела, ипак је могуће диференцирати видове њеног испољавања

бар у три основа:1) с обзиром на карактер режима рада,

2)с обзиром на критеријум односа величине испољене снаге и масе тела и

3) с обзиром на тополошки критеријум.

На основу карактера режима мишићног рада снага се може испољити у виду:

- статичке снаге

- динамичке снаге( експлозивне и репетативне)

Статичком снагом обележава се способност дуготрајног изражавања

мишићног напрезања без промене његове дужине при контракцији, а са циљем да се

спречи нарушавање заузетог положаја дејством спољашњих сила као: сила теже,

инерције , силе партнера.Моторичке способности у којима се манифестује овај вид

снаге јесу „издржаји“,став мирно,потискивање партнера исте снаге, или терета

велике масе.

У динамичким условима рада снага се испољава у форми експлозивне или

репетитивне.

Експлозивном снагом означава се способност максимално брзе мобилизације

мишићног напрезања уз искључивање највећег могућег броја мишићних јединица и

највећег вољног напора, са циљем максималног тренутног радног учинка.(одрази у

скоковима, избачај у бацањима, ударци у боксу,шут ногом или руком на гол....).

Репетитивна снага је способност продуженог вршења „поновљеног “

рада(наизменичне мишићне контракције и релаксације).

Сви овде наведени видови испољавања снаге су мање,или више генетски

одређене димензије (експлозивна са око 80 %,а статичка и репетитивна са око 50%),

а могућност битнијег побољшавања постоји код оних код којих је то у најмањој

мери.

Најчешћи критеријум за класификацију моторичке способнности снаге је

однос величине испољене силе и масе тела.По овом основу могуће је изоловати:

-апсолутну снагу и

-релативну снагу,

где прва представља максималну мишићну снагу коју човек може да развије

са својом мишићном масом, а друга количину снаге коју он може да развије по

килограму своје масе.

Снагу је могуће разврстати и на:

- снагу руку и раменог појаса

- снагу трупа и

- снагу ногу

Развој мишићне снаге показује низ карактеристика,од којих овде наводимо

следеће:

а)динамика развоја снаге и динамика њеног испољавања су паралелни са

осталим променама карактеристичним за раст и развој;то је способност чији је

 прогрес усклсђен са порастом мишићне масе.

б) уоачава се релативно равномеран пораст ове способност између 8. и 10.

(неки сматрају до 11.) године, док се од 11. године- она осетније повећава.

Критични период у развоју апсолутне снаге је ван професионалног деловања

учитеља.

в)највећи темпо пораста релативне снаге (на 1 кг масе) је од 6-7 до 9-11.

године, што треба адекватно искористити у смислу критичног периода;

г) у ранијим узрасним периодима евидентно је одсуство статичне снаге; њен

критични период је за мишиће руку између 8. и 10. године ,за леђне мишиће код

дечака између 11.и 12.године,а код девојчица између 8.и 11. године;

д)у целокупном периоду млађег школског узраста показатељи мишићне снаге

су израженији код дечака,него код девојчица;

ђ)ова способност није константна,већ се радом мора одржавати , иначе долази

до мишићне слабости (атрофија); подложан је и варијацијама у току дана и године, а

на њу могу да делују измењени температурни услови.

Средства и методе њеног развијања

На увећање снаге се може знатно утицати.У раду на њеном увећању акценат се

може дати,или увећању саме снаге, или побољшању способности њеног испољавања.

Како је ипак рад на увећању мишићне масе примаран,задржаћемо се више на метода-

ма и средствима тог рада.

Као резултат истраживачких напора и искуства праксе,издиференцирале су се

две основне методе које се у развоју снаге најчешће користе,а то су:

-метода максималног оптерећења,или изометријска метода

-метода немаксималног оптерећења , или изотонична

Телесне вежбе које се користе за развој снаге јесу оне којима се:1)савладава

спољни отпор : терета, партнера,спољашње средине ....или се 2)савлађује маса

делова сопственог тела, или целог тела.

Вежбе снаге могу биоти општег дејства, када је целокупна мишићна маса

укључена у њихово извођење и локалног дејства када су укључени само поједини

мишићи.

Од 1. до 4.разреда основне школе,користе се вежбе динамичког карактера

са наизменичном и малом вредношћу оптерећења, а од 4. разреда у ограниченој су

примени и статичке.Најчешће су то вежбе:

1)при којима се савладава маса сопственог тела, подизањем,покретањем тела, или

његових делова,

2)са допунским теретом као што су пуњене лопте –медицинке,џакчићи са песком,

чуњеви и слично,

3)вежбе у пару: потискивање,вучење,ношење, слободно рвање;

4)брзинско-снажне вежбе као што су скокови, бацања, акробатика, пењање уз косе

вертикалне препреке и сл.

5)опште развојне вежбе које се зову и вежбе обликовања.

Основни задатак ових вежби је да снаже крупне мишиће тела,као што су

мишићи леђа , раменог појаса и трбуха, затим да јачају мишићне групе које су слабо

активне у уобичајним животним активностима, као што су примицачи и одмицачи

екстремитета,задња ложа бута,мишићи стопала,коси мишићи трбуха...и на

крају,јачање дисајне мускулатуре.

3.4.1.ПОКРЕТЉИВОСТ

Покретљивост названа још и гипкост, савитљивост и еластичност ,јесте

моторичка способност која се односи на: могућност извођења покрета великом

амплитудом ( великим обимом) на основу покретљивости у зглобу ,или зглобовима.

Евидентне су две компоненте покретљивости.По Де Врису то су :

- статичка осетљивост

- динамичка осетљивост
 Прва се испољава под утицајем неке спољашње силе (партнера на пример) ,

или при одржавању статичког положаја, при чему су зглобови извесно време

фиксирани мишићима илигаментима у највећем обиму покрета.

Динамичка покретљивост се испољава као последица сопствене мишићне

активности у смислу замаха, или одвођења неких делова тела.

3.4.2.БРЗИНА

Под брзином појединачног покрета подразумева се способност извођења

једногпокрета за што краће време.Манифестација учесталости покрета најочитија

је код брзинског кретања у простору цикличног типа. Таква су кретања : трчање ,

пливање,вожња бицикла,веслање.Инсистира се на што већем броју покрета у

јединици времена.У развијању брзинских способности примењује се низ

различитих метода рада ,а најчешће су: метод понављања,метод прогресивног

оптерећења и метод применљивог оптерећења. Психофизичким особеностима

деце узраста од 7-11 година,ипак највише одговарају метод игре и такмичења. То

су пре свега, игре трчањем , штафетна трчања, промене места у трчању на

одређени знак , промене правца , или акције на сигнал и брзи кретни „одзиви“ на

узвикивање броја, имена, или неког другог знака, игре лоптом ,хваталице и

утркивања на 20 метара.
 3.4.3.ИЗДРЖЉИВОСТ

Појам издржљвости везује се у класичним дефиницијама за способност:да се

истраје у моторичким активностима испод максималног оптерећења што дуже,са

ефикасном реализацијом снаге, брзине и спретности. То је у суштини способност

дасе што дуже одржи константан ниво радне ефикасности, одлагањем замора, или

прилагођавањем на њега.

С обзиром на проценат укључености телесне мишићне масе у моторичкој

активности може бити:

1.локалног карактера-када је редом укључено мање од 1/3мишићне масе тела;

2.општег карактера-када је радно ангажовано 2/3 мишића тела.

Издржљивост је у великој мери условљена психофизиолошким факторима и

управо је то разлог што неки оспоравају њену припадност у моторичке

способности. Од психолошких фактораза испољавање ове способности, а посебно

издржљивости општег карактера,релевантнаје:мотивисаност и спремност за

улагање већих напора, што омогућава подношење замора.У периоду млађег

школског узраста пораст ове способности је континуиран,доста убрзан и

равномеран и код девојчица и код дечака. Присутна је тенденција бољих

резултата код дечака.

Издржљивост се мери временским истрајавањем у раду умереног интезитета.У

школској пракси се у ту сврху најчешће примењује истрајно трчање од 500-1000м,

за ученике нижих разреда основне школе у трајању до 2 минута.

3.4.4. СПРЕТНОСТ

Спретношћу се назива она способност човека:која му омогућава да моторички

делује у складу са захтевима дате ситуације уз испољавање максималне

координације и равнотеже.

Према томе аспекти спретности били би:

- координација покрета

- прецизност покрета и

- равнотежа тела у мировању и кретању

За развијање спретности у млађим разредима основне школе препоручују се

активности типа игре у којима се незна намера суиграча : хваталице,игре лоптом

и др.;затим у новим за те вежбе , неспецифичним почетним

положајима,темпом,ритмом, правцем и местом извођења на еластичном столу;

кретање по суженој површини уз извршавање различитих задатака при томе;

гађање у циљ; бацање и хватање и др.

 Свако ангажовање учитеља при развијању спретности код деце млађег

школског узраста захтева, како познање њихових узрасних карактеристика, тако

и уважавање специфичности ове моторичке способности.

3.4.5.ОСНОВНЕ МЕТОДИЧКЕ НАПОМЕНЕ

Познавање и уважавање методичких ставова омогућава учитељима успешну

праксу на плану развијања снаге ученика. Важно је знати:

-узрасни период од 1. до 4. разреда не изискује наглашену потребу развијања

снаге, а посебно не помоћу вежби великог оптерећења;

- превише оснажена мускулатура може негативно да утиче на дужински раст

костију;

- при избору се треба определити за вежбе динамичког карактера;

-треба избегавати дуготрајан рад статичком режиму, због фиксације дисајних

мишића услед напињања(што доводи задржавања дисања, повећавања

унутрашњег притиска у грудном кошу,смањења снабдевености кисеоником, па и

до ометања рада срца)

-вежбе снаге треба примењивати у припремном делу часа , и на почетку

главног дела часа када је ЦНС још одморан;

-ове вежбе је нужно понављати бар 3-4 пута у току недеље ;

 - темпо рада без форсирања, што ближи природном да би се избегло

задржавање дисања , треба се по (Зациорском), придржавати следећег: треба

инсистирати на што нормалнијем дисању, без форсираног удисаја пре вежбе;

напињање се може дозволити само при краткотрајним напрезањима.