UNIVERZITET U PRIŠTINI

FAKULTET ZA SPORT I FIZIČKO VASPITANJE

Tema: Struktura antropomotoričkih sposobnosti - Izdržljivost

Seminarski rad iz predmeta: Metodika rekreacije

Predmetni nastavnik: Student:

Doc.dr Jadranka Kocić Raičević Dušan 6569

Leposavić, 2014. Godine

 Sadržaj:

1. Uvod ………………………………………………………………………………........1

2. Izdržljivost ……………………………………………………………………………..2

2.1 Fiziološke i biohemijske osnove izdržljivosti …………………………………….4

3. Podela izdržljivosti ……………………………………………………………………..5

3.1 Izdržljivost u dugotrajnim aktivnostima …………………………………………..6

3.2 Izdržljivost u aktivnostima srednje dužine trajanja ……………………………….6

3.3 Izdržljivost u kratkotrajnim aktivnostima ………………………………………....7

3.4 Izdržljivost u aktivnostima brzinskog karaktera ......................................................7

3.5 Izdržljivost u aktivnostima snage ………………………………………………….8

4. Faktori izdržljivosti …………………………………………………………………….9

5. Merenje izdržljivosti ……………………………………………………………….....10

6. Zaključak ……………………………………………………………………………...11

7. Literatura ……………………………………………………………………………..12

1 Uvod
Antropomotoričke sposobnosti predpostavljaju skup unutrašnjih uslova čoveka od kojih
zavisi uspešnost ispoljavanja kretanja. Pri tom se antropomotorička svojstva odnose na
kvalitativno bitno različite aspekte kretanja ispoljene u jednakim karakteristikama
kretanja, zatim u istim svojstvima i konačno, u istim jedinicama mere.

Antropomotorička svojstva ( sposobnosti ) menjaju se pod uticajem sistematskog

telesnog vežbanja primenom vežbi kod kojih je jasno postvaljen cilj i preciziran način
izvođenja ( početni položaj, pravac i amplituda pokreta, intenzitet opterećenja, broj
ponavljanja, odmor i karakter odmora ).

Struktuiranje antropomotoričkih sposobnosti može biti različito, u zavisnosti od

metodoloških specifičnosti istraživanja na osnovu kojih se donose zaključci, zatim na
osnovu načina interpretacije relevantnih parametara, kao i od diferentnih karakteristika do
kojih se došlo iskustvom

U najvećem broju stručnih razmatranja o antropomotričkim sposobnostima, a pogotovu je

to slučaj u praktičnoj primeni, koristi se podela u kojoj snaga, brzina, izdržljivost,
koordinacija ( okretnost ), ravnoteža preciznost i gipkost svojim specifičnostima i
kompozicijom međusobnih odnosa, definišu objektivnu stranu čovekovih sposobnosti ,
ispoljenih manje ili više u standardizovanim ili nestandardizovanim uslovima pokreta i
kretanja.

Metikoš i drugi saradnici su utvrdili deset bazičnih motoričkih sposonosti ili dimenzija:

1. Koordinaciju; 6. Fleksibilnost;

2. Realizaciju ritmičkih struktura; 7. Silu;

3. Ravnoteža; 8. Eksplozivnu snagu;

4. Frekvenciju pokreta; 9. Snagu;

5. Brzinu pokreta; 10. Izdržljivost.

Sve ove dimenzije su dobijene fenomenološkim načinom i grananje nekih sposobnosti

pokazuje da je ovakav način podesan za ispitivanje potprostora i to korišćenjem različitih
vrsta obrade podataka.

2. Izdržljivost
U stručnoj, pa i u naučnoj svesti, izdržljivost se kao čovekova sposobnost može ili
osobina tretirala uglavnom dvojako. Prvo, kao funkcionalna sposobnost uslovljena
prvenstveno funkcionisanjem srčano – sudovnog sistema i drugo kao motorička
sposonost uslovljena motoričkim ponasanjem, pri čemu je bitna da se određena motorička
aktivnost obavlja u relativno dugom vremenu odupiranjem zamoru u kojem čovek
učestvuje kao celovito biće. Pritom, motorička sposobnost može biti različitog
karaktera( ciklična ili aciklična ), a takođei u domenu snage, brzine, koordinacije,
ravoteže, gipkosti i preciznosti, kao i njihove kombinacije. Svaka od navedenih bazičnih
motoričkih sposobnosti moze se posmatrati i kao izdržljivost, jer svaka od njih može
trajati kraće ili duže, što zavisi ne samo od funkcionalnog stanja sistema unutrašnjih
organa, nego i od navedenih sposobnosti, kao i motivacije da se one izvode duže vreme
bez snižavanja njihove efikasnosti.

Osnovni princip izdržljivosti sadržan je u šemi:

AKTIVNOST

↓ ↓↑

↓ ↓↑

↓ ↓↑

ZAMOR ↔ OPORAVAK

Poznato je, naime, da trajanje bilo koje aktivnosti zavisi od njenog inteziteta, ali, bez
obzira na intezitet, svaka aktivnost će zbog zamora morati da se prekine. Kada se govori
o zamoru, treba reći da on može biti :

1. fizički ( izazvan mišićnim radom ),

2.intelektualni ( učenje, rešavanje matematikčih problema ),

3. senzorni ( zamor čula ida kod strelaca, streličara ),

4. emotivni ( stres, strah, previlika radost ).

U oblasti fizičke kulture posebno je značajan fizički zamor koji može biti :

 Misićni
  Opšti ( vegetativni ).

Mišićni zamor može se ogledati u zamoru:

 Manjeg broja mišića ( lokalni zamor – pregibači zglobova lakta, podizanje tereta iz
priručenja u predručenju ),
 Mišića dela tela ( regionalni zamor – ruke i rameni pojas u vežbi benč pres )
 Mišići celog tela ( globalni zamor – žablji skokovi ili skokovi iz čučnja sa
zamahom ruku, ili upor čučeći, upor za rukama – sklek, upor čučeći, uspr ).

Otuda se izdržljivost može odrediti kao:

 Lokalna izdržljivost ( u kojoj je angažovano do 1/3 mišićne mase ),

 Regionalna izdržljivost ( angažovanost 1/3 do 2/3 mišićne mase) i
 Globalna izdržljivost ( angažovanost više od 2/3 mišićne mase ).

Definisanje izdržljivosti je pokušaj da se ona odredi kao fenomen, pa su otuda definicije

različite i potpune usaglašenosti nema. S toga će biti navedene najkarakterističnije i
najčešće pominjane definicije izdržljivosti.

Po Kureliću i saradnici pod pojmom izdržljivosti se najčešće podrazumeva sposobnost

dužeg iz izvršavanja svakog kretanja bez smanjenja efikasnošću.

Po M. Gajiću izdržljivost se moze definisati kao sposobnost u čoveka da produzi trajanje

započetog rada.

Opavsky kaže da je izdržljivost sposobnost da se mišićno naprezanje u sastavu motornih

jedinica odvija što duže.

Kukolj pod izdržljivošću podrazumeva vrlo složenu sposobnost obavljanja rada unapred
definisanog inteziteta bez smanjenja efikasnosti.

Veoma se često koristi i fiziološka definicija, po kojoj je izdržljivost sposobnost

suprostavljanja zamoru.

2.1 Fiziološke i biohemijske osnove izdržljivosti

U ovom odeljku biće razmatrane osnove fiziologije i biohemije, koje treba da posluze
bolje i laksem razumevanju izdržljivosti, bez pretenzija da će time biti obuhvaćene sve
ili gotove sve osnovne informacije, tim pre sto se autor ne smatra dovoljno
kompetentnim za područje koje nije njegova matična oblast i ovom prilikom se ogradjuje
od svih nepreciznosti koje bi mogle biti rezultat, izmedju ostalog i ograničenog prostora
predvidjenog za objašnjenje fizioloških i biohemijskih fenomena.

Za svaki rad pa i za dugotrajne aktivnosti koje u osnovi pripadaju izdrljivosti u najsirem

smislu reči, potrebna je energija. Energijsko obezbedjenje je neophodan, ali ne i jedini
uslov za visoka dostignuća u bilo kojoj motoričkoj aktivnosti.

Neophodan izvor energije za misicne kontrakcije je razgradnja adenozintrifosfata,

jedinjenja koje je veoma bogato energijom. Količina ATP u ćelijama čovekovog
organizma je relativno mala, ali postojana. Utrošen ATP svakako treba nadoknaditi u
kratkom vremenu, posto bi u suprotnom mišići izgubili sposobnost kontrakcija.

Obnavljanje ATP ( resinteza ) obavlja se putem dvojake hemijske reakcije:

 Aerobne ( disajne, kiseonične )

 Anaerobne ( bez kiseonika – beskiseonične )

Aerobni kapacitet određuje ukupnost funkcija organizma od kojih zavisi primitak

kiseonika i njegovo iskoriscavanje u tkivima a pokazatelji su: kapacitet spoljasnjeg
disanja ( minutni disajni volumen, maksimalna plućna ventilacija, vitalni kapacitet pluća,
brzina difuzije gasova u plućima i dr.), krvotok ( minutni i sistolni volumen srca,
frekvencija srca, brzina krvotoka) , sistem krvi ( kolicina hemoglobina ), tkivno disanje i
uskladjenost u radu svih tih sistema.

Anaerobni kapacitet zavisi od sposobnosti da se energija koristi u uslovima bez

kiseonika a pokazatelji su: kapacitet fermentnih sistema, rezerve energetskih materija u
tkivima, puferni kapacitet krvi, stepen adaptacije tkiva na deficit kiseonik ( hipoksija ).

Anaerobni procesi sastoje u osnovi iz dva tipa reakcija: kreatinfosfatne i glikolitičke.

Kreatinfosfatna reakcija odlikuje se razgradnjom kreatinfosfata , čije se fosfatne grupe
prenose na adenozindifosfat i time iz te grupe resintetise ATP.

3. Podela izdržljivosti
U odnosu na zadovoljavanje kiseoničke potrebe u toku same telesne aktivnosti,
izdržljivost se globalno deli na:

 Aerobnu izdržljivost kod koje se potreba za kiseonikom zadovoljava u toku samog

rada ( telesne aktivnosti ) trčanje na duge staze laganim tempom i
 Anaerobnu izdržljivost, kod koje se potreba za kiseonikom ne zadovoljava u toku
samog rada, nego se javlja deficit kiseonika ( kiseonički dug ), koji se otplaćuje
nakon završenog rada ili smanjenjem inteziteta rada u toku aktivnosti ( trčanje
deonica od 10 do 1500 m ).

Postoji još jedna često primenjivana podela izdržljivosti na :

 Opštu izdržljivost ( koja se često poistovećuje sa aerobnom izdržljivošću ) i

 Specifičnu izdržljivost , radi se o izdržljivošću u određenoj delatnosti, odnosno
sportu , npr. izdržljivost u sportskim igrama, u borilačkim sportovima i slično.

Sledeća podela izdržljivosti je takodje opšteprihvaćena,

1. Izdržljivost u dugotrajnim aktivnostima,

2. Izdržljivost u aktivnostima srednje dužine trajanja,
3. Izdržljivost u kratkotrajnim aktivnostima,
4. Izdržljivost u aktivnostima brzinskog karaktera i
5. Izdržljivost u aktivnostima snage.

Opterećenje se u radovima tipa izdržljivosti može varirati sledećim faktorima :

 Intenzitetom rada
 Vremenom trajanja rada
 Trajanjem odmora
 Brojem ponavljanja rada – vežbi
 Karakterom odmora.

3.1 Izdržljivost u dugotrajnim aktivnostima

U ovu grupu kretanja spadaju one ciklične aktivnosti koje traju preko 8 minuta ( 3000
metara trčanja u atletici, maraton, krosevi, plivanje 1500 m i više veslanje 10000 m,
voznja biciklom, etape, smučarsko trčanje, trijatlon i dr.). Osnovna karakteristika ove
vrste izdržljivosti je mali inteztet aktivnosti i dugo trajanje, pri čemu je ukupan utrošak
energije velik, uz prisustvo kiseonika, dakle radi se u aerobnim uslovima.

Osnovne determinante ove vrste izdržljivosti su dobro funkcionisanje srčano – sudovnog

sistema i stanje krvi kojom se tkiva snabdevaju te dobra kapilarizacija.

Od psiholoških karakteristika bitne su motivacija i sistem vrednosti.

Dobra tehnika kretanja omogućava ekonomičnije trošenje energije. Ovaj faktor

ilustrovaćemo primerom trčanja maratona. Ako na primer maratonac trči divergentnim
stopalima, svaki njegov korak će, recimo biti kraci od koraka paralelnim stopalima za 1
cm pod predpostavkom da u maratonskoj trci trkac nacini 30000 trcecih koraka, to bi
znacilo da bi trkac maratonac pretrcao oko 300 manje u jednoj maratonskoj trci, što je
veoma mnogo, jer se danas maratonske trke odlučuju i u poslednjih stotinu metara. Ovo
je jedan od primera kako prvilna tehnika kretanja može da doprinese racionalnijem
trčanju.

3.2 Izdržljivost u aktivnostima srednje dužine trajanja

U ova ciklična kretanja spadaju trčanja od 2 do 8 minuta ( u atletici trčanja na 800 – 3000
m, plivanje na 1000 m, brzo klizanje na 1000 m).

Intezitet kretanja je veliki pa se zbog toga ne moze zadovoljiti potreba za kiseonikom u

toku rada, nego se kiseonicki dug otplaćuje posle zavrsenog rada, da bi se obezbedila
potreba kolicina energije. U ogranizmu se ukljucuju mehanizmi koji obezbedjuju
homeostazu unutrašnje sredine.

Sposobnost trpljenja teskoca koje se javljaju u toku rada zbog skretanja PH krvi ka
kiseloj sredini značajan je činilac u ovoj vrsti izdržljivosti, kao i motivacioni faktor. Na
ovu vrstu izdržljivosti utiču još i zalihe energije, mišićna snaga, stabilnost građe,
koordinacija pokreta, dobra tehnika kretanja i nivo ostalih bazičnih motoročkih
sposobnosti. Najznačajniji je aerobni kapacitet,posto ce potreba za O2 nadvisti
maksimalnu sposobnost utroška kiseonika.

3.3 Izdržljivost u kratkotrajnim aktivnostima

U ovoj vrsti izdržljivosti kiseončka potreba je velika i u kratkom trajanju aktivnosti ne
može da se dozvoli u toku samoga, rada nego se javlja kiseonički dug. Radovi ovog tipa
izdržljivosti traju od 45 sekundi do 2 minuta ( trćanja od 300 do 800 metara, veslanje 500
metara, plivanje 100 do 200 metara, brzo klizanje 500 metara).

Faktori od kojih zavisi od vrsta izdržljivosti isti su kao i kod aktivnosti srednje dužine
trajanja.

Među faktorima od kojih zavisi ova vesta izdržljivosti na prvom mestu su oni od kojih
zavisi anaerobno funkcionisanje:

 Zalihe adenozintrifosfata
 Zalihe kreatinfosfata
 Zalihe mišićnog glikogena i
 Alkalna rezerva krvi.

Pored ovih faktora, značajni su i sposobnost suprostavljanja tegobama uzrokovanim

uslovima anaerobnog rada, istrajnost u opterećenjima u snazi, anaerobni kapacitet koji je
značajan po završetku rada i motivacija.

3.4 Izdržljivost u aktivnostima brzinskog karaktera

Osnovne karakteristike ove vrste izdržljivosti su veoma visok intezitet i kratkotrajnost.
Intezitet je u stvari, pri čemu trajanje rada nije duže od 10 do 15 sekundi, a
submaksimalnim intezitetom trajanje može dostići i 45 sekundi ( trčanje na 100 – 400 m i
u atletici ).

Anaerobni uslovi za rad podrazumevaju oplatu kiseonickog duga posle zavrsetka rada.
Za ovu vrstu izdržljivosti potreban je visok aerobni i maksimalan anaerobni kapacitet.

Za ovu vrstu izdržljivosti od veoma velikog značaja je održavanje kontraktibilnosti

misica u promenjenim uslovima unutrasnje sredine, a posebno usled značajne
koncetracije raspadnih produkata u mišićima koji su aktivni.

Osnovu ove vrste izdržljivosti čini aerobni kapacitet, koji se treningom može povećati.
Na intenzitet i trajanje ove vrste izdržljivosti utiču i :
 o Dobra pokrvljenost mišića
o Broj i debljina mišićnih vlakana
o Veći broj brzih u odnosu na spora mišićna vlakna
o Brzo odvijanje enzimskih procesa
o Brza kratkotrajna relaksacija
o Voljno naprezanje ( zbog često prisutnog bola u mišićima )
o Usmerenost ka cilju
o Dobra kinestezija.

3.5 Izdržljivost u aktivnostima snage

U ovu vrstu izdržljivosti ubrajaju se aktivnosti misica, pri čemu se oni opterećuju
pojedinačno, a u cilju izazivanja anaboličkih procesa, čime se povećava mišićna masa.

U ovom sportu se ova vrsta izdržljivosti sreće u fizičkoj pripremi, posebno u

izgradjivanju snage. Ova vrsta izdržljivosti rezultat je borbe protiv lokalnog ili
regionalnog zamora, a može se sresti i u aerobnim i anaerobnim uslovima.

Glavni faktor dužeg izdržavanja ovakvih naprezanja je sposobnost podnošenja

neprijatnosti usled, prvenstveno, lokalnog zamora.

Značajni faktori ove vrste izdržljivosti su:

 Dobra kapilarizacija mišića

 Sinhronizovano dejstvo motornih jedinica
 Dobro snabdevanje organizma kiseonikom
 Motivisanost
 Konativni faktor ( posebno upornost, istrajnost ).

4. Faktori izdržljivosti
Izdržljivost je, kao bazična motorička sposobnost, uslovljena mnoštvom egzogenih i
endogenih faktora.

Od egzogenih faktora značajni su :

 Sastav faktora, odnosno količina kiseonika, azota i ugljendioksida u vazduhu, ako

i ostalih elemenata u atmosferi,
 Nadmorska visina i
 Čista ekološka sredina.

Medju endogenim faktorima ističu se fiziološki i psihološki. Fiziološki faktori

izdržljivosti su vezani za lokalnu izdržljivost, opštu izdržljivost i za sposobnost mišića.

Faktori od kojih zavisi lokalna izdržljivost ( jedna ili više odredjenih mišićnih grupa ) su:

1. Snaga odredjene mišićne snage

2. Rezerve adenozintrifosfata i glikogena ( energetske rezerve ) i
3. Periferni krvotok ( gustina kapilarne mreže )

Faktori od kojih zavisi opšta izdržljivost, koja se odnosi na aktivnosti celog organizma
su:

1. Snaga celokupnog mišićnog sistema

2. Rezerve energije u adenozintrifosfatu i glikogenu i
3. Funkcionisanje sistema za krvotok i disajnog sistema.

U okviru opšte izdržljivosti treba posmatrati i aerobnu i anaerobnu izdržljivost.

Aerobna izdržljivost je uslovljena maksimalnom potrošnjom kiseonika koja zavisi od:

 Funkcije disajnog sistema

 Minutnog ( sistolnog ) kapaciteta srca
 Fiziološke preraspodele krvi iz depoa krvi
 Sposobnost za transport kiseonika putem krvi ( eritrociti, hemoglobin, amtosferski
pritisak i dr.. ) i
 Kapalarizacija mišićnih tkiva.

9
 Anaerobna izdržljivost je određena sposobnošću za zadržavanje kiseoničkog duga
putem :

 Alkalna rezerva ( pufer elemenata u krvi )

 Sposobnost za tolerisanje visokog nivoa kiselosti krvi
 Sposobnosti za termoregulacije organizma
 Efikasnosti nervnog sistema koji obezbeđuje visok nivo usvojenosti tehnike
kretanja, odnosno formiranje stabilne motoričke navike.

5. Merenje izdržljivosti
Iz dosadasnjeg pregleda proizilazi da se svako opterećenje ne može koristiti za razvoj i
usavršavanje kardiovaskularnog sistema i ujedno pokazuje koja opterećenja treba
primenjivati za ravoj pojedinih sposobnosti, a koja su naglašeno prisutna u pojedinim
sportovima ili sportskim disciplinama. Mogućnosti i načini kontrole razvoja nivoa
izdržljivosti, odnosno kontrole adaptacije kardiovaskularnog sistema, u praksi su
mnogobrojni. Postoji čitav niz najrazličitijih metoda koje koriste u velikom broju
slučajeva vrednosti srčane frekvencije, i druge parametre, kao što su:

1. Maksimalna potrošnja kiseonika

2. Maksimalni kiseonički dug
3. Maksimalno nagomilavanje mlečne kiseline u krvi
4. Kiseonički puls
5. Maksimalne vrednosti plućne ventilacije
6. Minutni volumen srca
7. Zasićenost krvi sa kiseonikom
8. Stepen promena hemizma krvi
9. Vreme izdržavanja statičkog ili dinamičkog napora
10. Specifične vežbe i napori određene telesne aktivnosti i drugo.

Poznato je da pri izdrživanju napora koji duže traju, značajnu ulogu imaju pored
normalnog stanja kardiovaskularnog sistema, posebno metabolička efikasnost potrošnje
kiseonika i stabilnost nervnog sistema, odnosno kada se radi o deci i omladini, snaga
motiva za kvalitetno ispoljavanje svojih fizičkih sposobnosti.

10
6. Zaključak
Većina sportova zahteva određeni mesto izdržljivosti koji je proporcionalan trajanju
takmicenja. U mnogim sportovima naročito muskim, važnost izdržljivosti i način na koji
se ona razvija u velikoj se meri zanemaruje. Najbolja metoda za poboljšavanje specifične
izdržljivosti za bilo koji sport je uzeti u obzir koeficijent između anaerobnih i aerobnih
komponenti.

11
7. Literatura
1. “ Osnove kineziologije i sportova estetsko – koordinacionog karaktera “; Izdavač:
Pedagoški fakultet u Jagodini 2009, Univerzitet u Kragujevcu; Dr Jadranka Kocić, Mr
Dragana Aleksić, Slađana Tošić.

2. “ Opšta antropomotorika “; Izdavač : Univerzitet u Prištini, Centar za

multidisciplinarna istraživanja Fakulteta za fizičku kulturu; Doc. dr Branimir Mekić.

12