УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФАКУЛТЕТ ЗА СПОРТ И ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ

Тема: Техника у фудбалу

Семинарски рад из предмета: Фудбал

Предметни наставник: Студент:

Проф. др Љубиша М. Лилић Душан Раичевић 6569

Лепосавић, 2015. Године

 Садржај:

1. Увод.......................................................................................................................................1
2. Предмет, проблем и циљ рада.............................................................................................2
2.1 Техника у фудбалу.........................................................................................................2
3. Подела технике фудбала......................................................................................................5
3.1 Кретање без контакта са лоптом...................................................................................5
3.2 Управљање и контрола лопте.......................................................................................7
3.2.1 Ударци по лопти……………………………………………………………...7

3.2.2 Основи механике ударца по лопти ногом…………………………………..8

4. Техника голмана...................................................................................................................9
5. Закључак.............................................................................................................................10
6. Литература..........................................................................................................................11
 Т е х н и к а у ф у д б а л у

1. Увод

Техника је реч грчког порекла, појам који у својим језицима изворно користе сви
цивилизовани народи света. Узевши уопштено, под техником се подразумева вештина
или спретност, обављања неког посла.. У свим спортским играма, па и у фудбалској,
резултати се постижу помоћу кретања. У фудбалу постоји мноштво облика и врста
кретања. У широким просторима развоја фудбалске игре, техници фудбала, припало је
прво међу првим местима. Дуго времена техника је, у кругу значајних компоненти у
фудбалској игри, изразито доминирала. Што је фудбал више еволуирао и што су
тактика и физичка кондиција постајале све значајније, техника се све више
потврђивала. Успешно владање техником фудбала постаје један од најприоритетнијих
услова свестране припреме и хармоничног развоја фудбалера. Техника фудбала
обухвата мноштво разноврсних покрета са и без лопте, који се у игри, због природе и
богатства игре, на разноврсне начине испољавају. Једноставност и рационалност,
слобода и лакоћа, брзина и елеганција, сигурност и ефикасност, неизоставне су
карактеристике сваког успешног техничког извођења у фудбалу. Захваљујући
беспрекорној техничкој спреми, многи фудбалери, и поред скромних физичких
предиспозиција, остварују значајне резултате, и обрнуто - многи фудбалери, који су
технички необразовани, и поред изразитих физичких способности, остварују лоше
резултате. Извођење појединих у техничком смислу савршенијих покрета у фудбалу
зависи од безброј специфичних околности под којима се игра одвија (лопта мирује -
играч мирује; лопта мирује - играч се креће; лопта се креће - играч мирује; и лопта се
креће – играч се креће.

1
 Т е х н и к а у ф у д б а л у

2. Предмет, проблем и циљ рада

2.1 Техника у фудбалу

Већ на самом почетку мора се констатовати да се у нашем фудбалу недовољно и
неадекватно ради на техници што за последицу има скроман технички потенцијал
наших фудбалера.

Разлози се крију, пре свега, у својеврсној стручној наивности не малог броја тренера
уверених у довољност фудбалских знања стечених током сопствене играчке каријере
праћене недовољним познавањем суштинских процеса моторичког учења. Међу њима
је ситуиран највећи број отпора, па и игнорисања релевантних знања о законитим
процесима моторичког учења. Наравно, с лоптом ( током ранијих тренинга )
представља веома пожељну, али не и довољну, предпоставку за функцију
компетентног фудбалског учитеља.

С друге стране, последњих година појавио се велики број школа фудбала,које веома
скромно користе научно утемељена дидактичка знања. Наиме, многи фудбалски
педагози недобољно уважавају чињеницу да се рационална фудбалска техника једино
може усвојити применом строгих дидактичких процедура.

А само те процедуре могу да обезбеде адекватну фудбалску технику са становишта

броја и квалитета фудбалских елемената са којима се улази у свет фудбала. Дакле, само
техника, утемељена у посебној лиценцираној школи фудбала, стиче право да изађе на
фудбалски терен, како би се кроз игру квалификовала као примарно средство
фудбалске комуникације.

Дакле, техника је примарни критеријум спремности за учешће у фудбалској игри, а

квалитет интерпретације кретних фудбалских структура које конституишу
комуникацијиски простор фудбалске игре ( техника ) опредељујућа је предпоставка за
ниво фудбалског постигнућа.

Под фудбалском техником, уопштено речено, подразумева се препознатљив начин

изражавања свих покрета, који карактеришу фудбалску игру. Наравно да подручје
технике обухвата и кретање без лопте.

2
 Т е х н и к а у ф у д б а л у

У суштини, технику као појам грчког језичког порекла, треба разумети као рационално
извођење неке сложене операције. Она у фудбалу представља фундаменталну
компоненту фудбалске игре. Наиме, без минимума технике ( фудбалске вештине ) није
могуће учествовати у фудбалу.

Ради тога ваља подседити да је још Хенри Френклин, са калифорнијског универзитета,

изнео теорију са координатним моделима који се утискују у памћењу. Када одређена
ситуација препозна специфични координатни модел, у меморији се “ активира “
адекватна способност, која је била научена.

Учење неког покрета предпоставља кретне покушаје који “ улазе “ у меморију и

захваљујући којима се развијају органи који су потребни за општу физичку активност.
По принципу специфичности може се рећи да способности научене у посебним
условима нису преносиве ( или само у малом опсегу ). То је вероватно узрок постојања
две методе за учење групне игре које су сасвим различите. Тако многи тренери дају
предност методи понављања типичних покрета, док други играче непосредно суочавају
са конкретним амбијентом игре, укључујући их у акцију како би у тешким ситуацијама
које се могу јавити у игри сами проналазили најбоље техничко решење.

Што се методике учења тиче, упутно је често правити компромис: део часа ( с обзиром
на потребе или жеље тренера ) посвећује се понављању технике док се преостали
тренинга посвети самој игри.

На добар пријем наишла је и метода која подразумева побољшање техничке

способности играча систематским понављањем најфреквентнијих потеза у игри у које
ваља уградити и одговарајуће тактичке елементе. При томе, сва пажња мора бити
усмерена, пре свега на правилно извођење техничких кретања и узајмност са
различитим чиниоцима који настају у игри ( померање саиграча напред, позициона
игра противничких играча итд.).

Непрестано понављање тих вежби које морају одговарати принципу игре, води
процесима аутоматизације не само актуелних покрета већ и адекватном постављању
играча. Дакле, фудбалер се не сме учити покрету већ кретању. Начин кретања мора
бити у блиској вези са ситуацијама које настају у игри.На тај начин се може
констатовати да праву идентификацију техничког нивоа фудбалера можемо остварити
само у процесу реалне спортске игре.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
Разуме се, тој игри претходи читав систем тренажних процедура од обуке до
усавршавања који, уз техничку, антиципира тактичку и физичку спремност.

На путу до техничке стандардизације богатог скупа фудбалских елемената налази се

низ методолошких захтева као што су:

 сви елементи технике изводе се по “ алгоритму “ рационалних биомеханичких

структура;
 сви елементи технике изводе се са незнатним варијабилитетом успешности у
свим условима игре ( метеоролошки услови,квалитет терена, однос публике,
важност утакмице и друго );
 сви елементи се изводе у складу са тактичким потребама уз висок степен
спремности да се прилагоде новонасталим тактичким захтевима;
 сви елементи изводе се у складу са доминантном играчком функцијом ( “
местом “) тако да она постане критеријум којим се остварује право на то место у
екипи;
 све вежбе изводе се без битнијег одступања, како индивидуално, тако и у
паровима, или у групама.

У процесу учења неопходно је указивати на типичне грешке и њихове узроке-

Елиминацију грешака у техници по познатој дидактичкој процедури која полази од

кључних, да би се касније, прешло и на секундарне узроке.

Како обука свих техничких елемената, у датом тренутку, мора да пређе у фазу
усавршавања која подразумева и инсценирање карактеристичних детаља из саме игре
( ситуациони услови ) потребно је обезбедити одговарајућу енергетску и
неурофизиолошку подлогу и разуме се, потребан ниво психичке способности најширег
спектра.

Приступајући фудбалу са становишта дидактичких критеријума може се рећи да,

технику чине две основне групе умења. То су кретања без контакта са лоптом и
кретања ради пријема, управљања и лансирања лопте.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
3. Подела технике фудбала

Под поделом елемената фудбала подразумева се разлагање елемената технике фудбала

на основне, битне и саставне делове, при чему се води рачуна о најширим начелима
природе фудбалске игре. Према карактеру и активностима играча у фудбалској игри,
разликују се:

 кретање без контакта са лоптом

 управљање и контрола лопте

Према прописаним правилима учешћа играча у фудбалској игри издвојила се:

 техника играча у пољу

 техника голмана

3.1 Кретање без контакта са лоптом

Фудбалска игра захтева обиље кретања без лопте. И та кретања је неопходно технички
обликовати с обзиром на потребе фудбалске игре.

Током игре фудбалери су упућени на следећа кретања без лопте: ходање, трчање,
скокове, падове, вучење, потискивање, окрете, заустављање и друга гибања атипична
за фудбал изведена без поседа лопте ( колутања нпр.).

Ходање у фудбалу има двоструку улогу. Прво, ходање користи као рационални облик
кретања у складу са околностима које диктира игра, и друго, ходање користи као начин
опоравка ради спремности за ново напрезања која су већег, па и максималног
интензитета. Ходање се одвија у стабилнијој равнотежи ( незнатно спуштено тежиште
тела напред, претежно ослоњен на предњи део стопала...). Ходање се изводи у свим
смеровима које игра диктира ( лево – десно , напред – назад ).

Трчање је доминирајући облик кретања у фудбалу. Волумен и интензитет ове врсте

кретања представљају значајну фудбалску предност. Отуда посебна потреба за
техником трчања како са лоптом тако и у тренуцима када је она само антиципирана.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
Мада трчање јесте природни облик кретања, фудбал му је много одузео од
“природности“ тако да су фудбалери, ради остваривања тактичких задатака, принуђени
не само да устрче већ и да се нагло зауставе, трче лево и десно ( цик – цак ), трче
уназад и бочно, користећи уобичајени, али и укрштени и доножни корак.

И поред наведених варијација трчања оно се током игре испољава у највећој мери као
природни облик кретања близак трчањима која се виђају на атлетским стазама.
Технику у фудбалском трчању карактеришу краћи кораци, већа брзина фреквенције
корака, уз положај руку који више штити него што стимулише бризну кретања и честу
промену ритма, пре свега због спремности за акцију која следи ( шут, пријем лопте,
додавање и друго...).

Трчање уназад у ( у односу на предњи део тела ) веома је честа потреба током
фудбалске игре. У фудбалу се користе и друга трчања као што су трчања доножним и
укрштеним кораком.

Скок је, такође, природни

облик кретања који апликован на
прави начин подиже ниво фудбалске
технике и тиме значајно
партиципира у тактици како у фази одбране тако и у фази напада. Наиме, скок је врло
често везан за ударац, и пријем лопте, одузимање лопте, па и сам дриблинг. Богатство
фудбалске игре и маштовитост играча омогућава скок у свим равнима кретања уз
одскок једном или двема ногама. Наравно, у обуци треба водити рачуна о одскоку и
доскоку, посебно о сигурности лета ради сопствене безбедности и безбедности
противника.

Као и све друге, и скокове у фудбалу карактеришу фазе: залет ( или други претходни
покрети ) или без њега, одскок ( једном или са две ноге ), лет са одређеним задатком
( најчешће ради контакта са лоптом ) и доскока – приземљења једном или двема ногама
или неким другим амортизујућим кретањем ( колутањем или упирањем у тле.Сва
наведена кретања стављају се у функцију контакта са лоптм или релакса
(интермитентни режим ) у складу са акцијама које следе диктат тактичке
опредељености.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
 3.2 Управљање и контрола лопте

У оквиру технике фудбала лако су препознатљиви следећи елементи:

o ударци лопте
o примање лопте
o вођење лопте
o финтирање и дриблање
o одузимање лопте
o убацивање лопте у игру изван уздужних линија
o хватање, обарање, одбијање избацивање рукама и боксовање, дегажирање
лопте.

3.2.1 Ударци по лопти

Ударци по лопти се изводе контактним имплусом ноге и главе али и другим деловима
тела, као што су колено, раме и груди. Ударац лопте представља први битни елеменат
фудбалске технике јер су они и исходиште многих других елемената као што су
вођење, дриблање. Шутирање и друго...

Ударање лопте може да се класификује на разне начине:

1. Ударном површином ноге : а) унутрашњом страном стопала; б) спољном

страном стопала; в) рисом ( спољним или унутрашњим ); г) шпицом; д) ђоном;
ђ) петом; е) коленом.
2. Циљем који се жели постићи: дуги ударац ( дегажирање ), ослобађајући ударац,
унакрсну лопту, дугачка ниска лопта, сервирање, додавање ( пас ) и ударац
( шут ) на гол.
3. Према терену ( у односу на површину терена ): високе, полувисоке, ниске,
отскочне и котрљајуће.
4. Ударана површина лопте: а) ударац по средини лопте која се котрља или је у
ваздуху, б) ударац по дну лопте ( која се диже ), в) ударац са стране, г) ударац са
стране по ду лопте ( која се диже и лети на страну ), д) ударац лопте одоздо
( која се ври уназад).

Т е х н и к а у ф у д б а л у
Волеј и полуволеј ( дроп – кик ) ударац:

- Ударац лопте рисом ( пуним рисом, унутрашњом страном риса, спољном

страном риса)
- Игра главом:

Ударац главом у месту, покрету, са поскоком, и скоком. Брзина кретања лопте

опредељена је снагом ударног имплуса произведеног силом актуелног дела тела у
који су поред непосредних фактора емитовања одређене силе и уграђени и:

 елементи претходног кретања ( залета и замаха )

 степен тврдоће ( еластичности ) ударне површине
 начин преноса силе на лопту ( место ударног имплуса )
 степен еластичности лопте
 претходна брзина, смер и правац кретања лопте
 силе које делују на лопту након ударног имплуса ( отпор средине, сила теже,
ротирајућа кретања лопте).

3.2.2 Основи механике ударца по лопти ногом

Ударање лоптом може да се кфалификује на разне начине:

 Ударном површином ноге: а) унутрашњом страном стопала; б) спољном

страном стопала; в) рисом ( спољном или унутрашњим ); г) шпицом; д) ђоном;
ђ) петом и е) коленом.
 Циљем који се жели постићи: дуги ударац ( дегажирање ), ослобађајући ударац,
унакрсну лопту, дугачка ниска лопта, сервирање, додавање ( пас ) и ударац на
гол.
 Према терену ( у односу на површину терена ): високе, полувисоке, ниске,
отскочне и котрљајуће.
 Ударна површина лопте: а) ударац по средини лопте која се котрља или је у
ваздуху, б) ударац по дну лопте ( која се диже ), в) ударац са стране; г) ударац са
стране по дну лопте ( која се диже и лети на страну ) д) ударац лопте одоздо
( која се врти уназад ).

Волеј и полуволеј ( дроп – кик ) ударац:

Ударац по лотпи је везан за следеће фазе: а) уводна; б) припремна; в) радна; г)

завршна фаза.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
4. Техника голмана

У свим фудбалским временима голман је заузимао може се рећи, најистакнутије место

у фудбалској екипи. То је „ судбина“ свих спортских игара у којима голови одлучују
исход спортског сусрета. Зато се и дан – данас међу фудбалским великанима истичу,
пре свега, голмани попут : Рикарда Заморе, Дина Зофа, Лава Јашина, Срђана
Мркушића, Владимира Беаре, Зорана Симовића и многих голмана савремене
фудбалске сцене

Најбитније морфолошке димензије голмана: Специфичност морфолошких димензија

умногоме ће се определити и одговарајуће функције везане за техничку припрему
голмана. Већ у првим радовима који су се бавили морфолошким димензијама голмана
у нас ваља регистровати рад В. Смодлаке. Голмани су су по конституцији високи и
врло високи ( шпанац Замора Мартинез Рикардо 188цм, Рус Јашин Иванович Лев
187цм и један од садашњих најбољих голмана света бразилац Нелсон де Јесус Силва –
Дида 195 цм) су по оцени већине стручњака најбољи голмани свих времена.

Нелсон де Хезус Силва – Дида

Специфична улога голмана у савременом фудбалу у оквиру техничке едукативности

тражи и посебну техчничку обуку. Неке од њих су: а) кретање голмана без лопте; б)
кретање голмана са лоптом; б) хватање лопте; в) одбијање лопте; г) боксовање лопте;
д) обарање лопте; ђ) дегажирање лопте; е) избацивање лопте.

Т е х н и к а у ф у д б а л у
5. Закључак

Сувремени фудбал достигао је висок степен развоја и као спој игре, рада уметности и
науке све више се приближава степену развоја многих високоорганизованих сфера
рада. У овим напорима тимски рад постаје неопходност даљег успешног развоја овог
најразвијенијег спорта у свету. Као и све друго и фудбал ће се и даље развијати и
усавршавати. Успех једне екипе у многоме зависи од тога колико су њени играчи
оспособљени на техничко - тактичком плану игре, како индивидуалном тако и
колективном. Фудбал као најбитнија мушка споредна ствар омогућила је да у великом
делу света због чињенице да је екипни спорт , зближава људе и побољшава односе
између места, градова па чак и држава

Под техником у спорту подразумевамо начин извођења одређеног покрета, односно

најадекватније решење одређеног моторичког задатка.Техника је основно средство за
вођење спортске борбе у ногомету и омогућава спортисти да боље испољава своје
способности. Техничка припрема углавном обухвата обуку и усавршавање основне
технике фудбалске игре тј. кретања са и без лопте, која су у основи средства спортске
борбе или средства тренинга као и њихово довођење до савршенства. За постизање
високих спортских резултата веома је важна узајамна повезаност технике и физичке
спремности. Са порастом нивоа физичке спремности, спортиста мења начин техничког
извођења.

10

Т е х н и к а у ф у д б а л у
6. Литература

- Љубиша М. Лилић, (2010). Тактика фудбала – Теорија и Методика,

Универзитет у Приштини, Факултет за спорт и физичко васпитање
- Др Алексић Вељко, Др Александар Јанковић (1995). Фудбал –
историја,теорија и методика
- Интернет: http://sr.wikipedia.org/sr/Фудбал

11