УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

ПРОЦЕНА И ЕВАЛУАЦИЈА РЕХАБИЛИТАЦИОНОГ ОПОРАВКА

СПОРТИСТА ПРЕ ПОВРАТКА У ТРЕНАЖНИ ПРОЦЕС

Завршни рад

Студент: Ментор:
Анастасија Крејовић Др Бранка Марковић, доцент

Београд, 2021.
 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

ПРОЦЕНА И ЕВАЛУАЦИЈА РЕХАБИЛИТАЦИОНOГ ОПОРАВКА

СПОРТИСТА ПРЕ ПОВРАТКА У ТРЕНАЖНИ ПРОЦЕС

Завршни рад

Студент: Комисија за оцену и одбрану завршног рада:

Анастасија Крејовић 1. Др Бранка Марковић, доцент – ментор

Број индекса: 136/2017 2. Др Сања Мандарић, редовни професор

3. Др Зоран Пајић, ванредни професор

Београд, 2021.

2
САЖЕТАК

Спортске повреде представљају саставни део спортских активности. Оне настају како
током тренажног, тако и за време такмичарског процеса. Дефицити у неуромишићној
контроли и функцији које прате саме повреде, последица су дејства централних и
периферних механизама. Њихово периодично преоперативно и постоперативно праћење има
значајно место у алгоритму рехабилитације и оцени спремности спортисте за безбедан
повратак спортским активностима. Применом најсавременијих метода и литературе у писању
овог рада, кроз студију случаја описана је повреда руптуре предњег укрштеног лигамента
која по учесталости, степену тежине и трајању опоравка представља једну од најозбиљнијих
повреда у спорту. У зависности од њене етиологије препоруке су да оптимално време за
повратак у тренажни процес буде период између 9 и 12 месеци, што је опет условљено и
природом самих спортских игара, у којима су претежно заступљени велики број наглих
промена брзина и смера кретања (фудбал, рукомет, кошарка). Одлука о спремности
спортисте за безбедан повратак спортским активностима не сме бити заснована искључиво на
времену протеклом од операције, већ се мора уважавати испуњеност функционалних
критеријума проверених батеријом тестова. У датом раду кроз примену неколико базичних
тестова процењивало се тренутно стање спортисте и његова спремност за повратак на
спортско игралиште. Потпуно одсуство бола и отока, пун обим покрета, одсуство
кинезиофобије и субјективна процена добре стабилности зглоба, достизање потпуне
симетрије функционалних карактеристика и отклањање биомеханичких дефицита који сами
по себи представљају ризик за поновну повреду, неки су од фактора који доприносе
повратку тренажном и такмичарском процесу.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: спортске повреде, повреда LCA, мишићна функција, студија случаја,
батерија тестова, природа спортских игара

3
САДРЖАЈ

1.Увод.......................................................................................................................................6
2.Теоријски оквир рада.........................................................................................................7
2.1.Дефиниција и класификација спортских повреда..........................................................7
2.1.1. Епидемиологија и локализација спортских повреда..................................................9
2.1.2. Инциденца повреда према врсти спорта....................................................................11
2.2. Повреде доњих екстремитета..........................................................................................13
2.2.1. Повреде зглоба колена..................................................................................................14
2.2.2. Руптура LCA…..............................................................................................................18
2.3. Рехабилитација у спорту..................................................................................................21
2.3.1. Рехабилитација након повреде и реконструкције LCA.............................................21
2.3.2. Преоперативна рехабилитација....................................................................................22
2.3.3. Постоперативна рехабилитација..................................................................................22
2.4. Методе рада........................................................................................................................24
2.5. Процена неуромишићне контроле и функције...............................................................25
2.6. Постурална и дункционална стабилност........................................................................25
2.7. Динамометрија...................................................................................................................26
2.8. F-RFD.................................................................................................................................27
4.9.Нови приступи у процени неуромишићне функције.....................................................29
2.10. F-V релација......................................................................................................................29
2.11. Метод две тачке/ брзине...................................................................................................30
3. Предмет,циљ и задаци рада…............................................................................................32
4. Процена рехабилитационог процеса спортисте..............................................................33

4
5.Повратак спортским активностима...................................................................................46
5.1. Предикција повратка такмичарском спорту.....................................................................47
5.2.Увођење у тренажни процес................................................................................................48
6.Закључак..................................................................................................................................50
7.Литература...............................................................................................................................51

5
1. Увод

Индустријализација која је захватила савремени спорт и довела до вртоглавог пораста у

фреквенцији и интезитету дешавања, како на спортском пољу тако и око њега, као једну од
негативних последица има константан пораст броја повреда. Најчешће су то повреде доњих
екстремитета, a међу њима најзначајнија је руптура предњег укрштеног лигамента (лат.
lig.cruciatum anterior). Ова повреда карактеристична је у контактним спортовима (фудбал,
рукомет, амерички фудбал и сл.) у којима су честе промене смера кретања, нагла убрзања и
успорења, доскоци, при чему су зглоб колена и предњи укрштени лигамент изложени
великим аксијалним и торзионим силама. Етиологија ове повреде је мултифакторска, а због
одређених анатомских карактеристика, ризик за настајање пореде и инциденца већи су код
особа женског него код особа мушког пола. Уобичајену последицу коју са собом носи ова
повреда јесте почетак остеоартритиса.
Опоравак након повреде представља компексан процес који се завршава тек онда када су
испуњени сви критеријуми: клинички, физички, функционални и психолошки. Иако бројни
специфични аспекти рехабилитационог протокола још увек нису прецизно дефинисани,
интезиван и индивидуализован приступ кључан је за потпуни опоравак зглобне
покретљивости, сензомоторне контроле, неуромишићне функције,који представљају основне
предуслове за што ранији повратак спортским и професионалним активностима.
Са напретком технологије створиле су се потребе и услови за разумевањем улоге
неуромишићне функције у пружању стабилности зглобу, променама које настају као
последица повреде и њеном значају за квалитетан опоравака. Као резултат свега овога
закључује се да водећу улогу у самом рехабилитационом процесу има константна процена и
евалуација функционалних капацитета спортисте од тренутка када се десила повреда, па све
док спортиста не задовољи све критеријуме који су неопходни за безбедан повратак
спортским активностима. Важно место у току евалуације тренутног стања спортисте
заузимају методе за процену неуромишићне контроле и функције, као и пример батерије
тестова за процену функционалних способности током рехабилитације - пружањем значајне
помоћи у обезбеђивању повратних информација о тренутном стању и степену опоравка.

6
2. Теоријски оквир рада

2.1. Дефиниција и класификација спортских повреда

Спортске повреде представљају оштећење организма проузроковане дејством

унутрашњих или спољашњих сила. У ширем смислу, то су повреде настале у току било које
кретне активности без обзира на фазу активности и месту настанка (у току наставе физичког
васпитања, рекреације, тренинга такмичења ). ( Ekstand Ј., Hagglund М. & Walden М. 2011)
У ужем смислу, то су повреде типичне за одређену врсту спорта ( повреда менискуса у
фудбалу, зглоба рамена у одбојци итд.).

Спортске повреде можемо класификовати према различитим критеријумима: према типу

повреде, анатомској локализацији тј. погођеном региону тела, врсти спортске дисциплине
итд. ( Patel D.R. & Baker R.J., 2006 )

Према типу, све повреде се могу поделити у две основне групе:

1. Акутне повреде

2. Хроничне повреде и оштећења

Акутне спортске повреде се испољавају у току саме спортске активности. Спортиста

осећа акутни бол, а клиничка верификација је једноставна. Од акутних повреда у спорту
најчешће се издвајају ране, контузије, дисторзије, луксације, руптуре и фрактуре на
мишићно- скелетном систему, али се, иако ретко, дешавају и повреде висцеларних органа.
( Kisser R., Bauer R. Ј. 2006 ).
Док акутне спортске повреде имају јасан спољни узрок, хроничне повреде или оштећења
најчешће су последица унутрашњих процеса који настају услед пренапрезања појединих
структура и ткива ( енг. overuse injuries ). Оне настају првенствено због премора
ангажованих структура и ткива, чија се анатомска грађа временом постепено мења.
Оштећења се јављају после вишеструких, истоврсних, често понављаних кретњи,
односно оптерећења исте структуре. Обично се друга повреда или преоптерећење понови

7
пре саниране прве повреде, односно анатомског опоравка и ремоделације оштећених
структура. Нова повреда изазива ново додатно оштећење над већ оштећеним или
неоштећеним структурама истог органа или сегмента тела. Процес обично даље напредује
до појаве функционалних сметњи. Сам процес клиничког испољавања ове врсте повреде је
дуго време латентан, миноран и најчешће потцењен, све до момента када се испоље
функционални испади. ( Schneider S., Yammoto S., Weidmann C. ). Најчешће примери овакве
врсте хроничних повреда тј. оштећења су: тениски лакат и јувенилна остеохондроза (енг.
Larsen-Johansson sindrom) код фудбалера и многе друге.
Као један од најтежих облика синдрома пренапрезања јесте претренираност.
Претренираност представља физиолошки и психолошки одговор који се јавља када волумен
и интезитет тренинга надмашују способност организма за опоравак, а манифестује се као
необјашњиви пад физичких радних способности и постигнутих резултата.( Ekstand Ј.,
Hagglund М. & Walden М. 2011 ) Последица свега овога јесте пад свих способности, чији
крајњи исход може бити физички и психички крах спортисте и одустајање од даљег
бављења спортом.

Сл. 1 а) и б) - Спортске повреде

8
Према узроку настанка,односно повезаности повреде са одређеним спортом, исте можемо
поделити:
1.Типичне повреде (везане за конкретну спортску активност, типичним обрасцем односно
механизмом који током спортске активности доводи до повреде).
2.Нетипичне повреде (које се уопштено могу догодити при некој кретној активности).

Према месту настанка и оштећењу које узрокују, повреде можемо поделити на:

1.Повреде коже и поткожног ткива - дешавају се најчешће у контактним, али и у свим

другим спортовима приликом пада. Најчешће се манифестује као екскоријација
површинских слојева приликом пада.
2. Повреде мишића и тетива - најчешће спортске повреде, а настају углавном приликом
скокова, доскока, убрзања или наглог заустављања кретања и промене правца кретања.
Најчешће повреде мишића и тетива јесу контузије или нагњечења мишићног ткива,
истегнућа или дистензије и делимичне или потпуне руптуре.
3.Повреде костију - најчешће се виђају у виду прелома (фрактуре) и нагњечења (контузије).
Прелом костију дефинисан је прекидом континуитета костију, а настаје директним или
индиректним деловањем механичких сила. Фрактуре могу бити отворене и затворене, а
према смеру деловања силе могу бити попречне, косе, спиралне и авулзијске. Нагњечење
кости је честа спортска повреда у свим контактним спортовима (фудбал,кошарка, рукомет
итд.).

Сл.2. а) и б) - Спортске повреде

9
2.1.1. Епидемиологија и локализација спортских повреда

У последње две деценије бележи се огроман пораст броја младих који узимају учешће у
организованим спортским активностима. Паралелно са тим, уз интезивне тренинге и
компетицију већ од најранијег узраста, број повреда повезан са спортом такође је у порасту.
Инциденција и дистрибуција повреда повезаних са спортом различита је и варира у односу
на врсту спорта, ниво партиципације, пол и играчку позицију. Актуелну инциденцију и
дистрибуцију повреда у спорту веома је тешко, ако не и немогуће, са прецизношћу
утврдити. Свеобухватни преглед објављених радова идентификује три кључна
епидемиолошка проблема са којима се сваки стручњак сусреће приликом дизајнирања
студије или интерпретације литературе из ове области: дефиниција спортске повреде, метод
прикупљања податка и деноминатор тј. вредност именитеља код извештавања повреда.
Проблем спортских повреда може бити расветљаван са различитих становишта. Већина
студија у фокусу је расветљења проблема повреде везаних за одређени специфични спорт.
(Kraemer W. & Denegar C. 2016)
Друга истраживања окренута су ка праћењу повреда одређене анатомске локализације
(повреде главе, колена, рамена) или одређеном типу повреда ( ишчашења, фрактуре,
истегнућа), што опет пружа ограничено сагледавање овог проблема (Sahler C.,Greenwald D.
2009).

Савремени трендови условили су рану специјализацију младих и њихово укључивање

у тренажни и такмичарски процес, у циљу достизања што бољих резултата и перформанси,
што је довело до повећања стопе инциденције акутних повреда и хрониних оштећења.
Идентификација најчешће анатомских локализација спортских повреда представља важан
циљ за превентивну стратегију. Велики број истраживања говори о учесталости повреда у
професионалном спорту и то нарочито о повредама доњих екстремитета,које су учесталије
од повреда горњих екстремитета. (V.Pacey, L.Nicholson, 2010) Најчешће је погођен зглоб
колена са 30%, углавном у виду лезије менискуса и хрскавице, и скочни зглоб са 21%
учешћа,у облику истегнућа зглобних лигамената и уганућа. Нешто мање учестале су
повреде горњих екстремитета (31% у укупним повредама), међу којима најчешће су повреде

10
рамена, лакта и ручног зглоба и то посебно у спортовима као што су џудо, кик-бокс и
гимнастика. Повреде шаке и ручног зглоба учествују са 3 до 9% у спортским активностима.
(Sahler C. & Greenwald D. 2009) Најважнији фактор који утиче на анатомску локализацију
неке спортске повреде нису узраст спортисте, већ првенствено специфичне вештине који
захтева одређени спорт. Када су у питању повреде повезане са физичком активношћу, треба
разликовати акутне повреде које најчешће настају услед неког макротрауматског догађаја
(нпр.фрактура или угануће),и хроничне повреде које настају постепено услед пренапрезања
и микротрауматских понављаних догађаја (нпр.остехондритис, тендинопатија, стрес
фрактуре). Око 95% свих спортских повреда представљају минорне трауме меког ткива које
најчешће не захтевају медицински третман. Најчешћи типови регистрованих акутних
повреда кроз физичку активност које захтевају медицинску интервенцију су: истегнућа,
нагњечења, дислокације и фрактуре. Учесталост уганућа колена и скочног зглоба изузетно
је висока у спортовима који укључују маневре са оштрим покретима, форсираним трчањима
и заустављањима, пивотним покретима или скоковима и приземљењем на једној нози, као
што су тенис, одбојка, рукомет, фудбал. Код повреде доњих екстремитета најчешће се
говори о повреди зглоба колена, код којег већу стопу инциденције бележи код особа
женског у односу на мушки пол и то у фудбалу (0,72/1000 h према 0,14/1000 h). Контузије
или нагњечења спадају у фреквентне спортске повреде, посебно у тимским спортовима и
гимнастици где настаје више од 50% повреда овог типа. Повреде прстију, посебно
нагњечења и уганућа фаланги, чести су у тимским спортовима са лоптом као што је одбојка
(15%), кошарка (4,9%) и рукомет (10-18%). (Sahler C. & Greenwald D. 2009)

Међутим када су у питању специфични спортови, као нпр. фудбал, учесталост фрактура се
креће и до 37%. Стрес фрактуре, које спадају у хронична оштећења, углавном се региструју
на дугим костима потколенице, а најчешће се дешавају у балету, плесу и код тркача на дуге
стазе. Дислокације такође спадају у веома честе типове повреда у спорту и рекреацији. Оне
носе 29-39% свих повреда у кошарци, 1-35% у одбојци и 0,3 до 30% у фудбалу ( TJ Gabeett,
S. Ullah, 2012 ).

11
 Сл. 3. а) и б) - Локализација повреда у одређеним спортовима

2.1.2. Инциденца повреде према врсти спорта

Различити спортови удружени су са различитим обрасцима повређивања и типом

повреде, док узраст, пол и тип активности ( такмичарска наспрам обичне вежбе) директно
утичу на преваленцију повреда. Иако је инциденција спортских повреда постојана готово у
свим спортовима, генерално се може уочити да контактни спортови имају већу стопу
инциденције. Индивидуални и спортови са рекетом имају нижи ризик од повреда у
поређењу са тимским спортовима.Међутим озбиљније повреде дешавају се у
индивидуалним спортовима. (Bueno M. & Pilgaard M.,2018) У савременим истраживањима
у којима су се процењивале инциденце од настанка спортских повреда међу половима
утврђено је да су спортови као што су: рвање, гимнастика, хокеј на леду, фудбал, кошарка
бележи између 31 до 54 повреда на 100 учесника.Од набројаних спортова,пропорција
тешких повреда највиша је у кошарци (12,7%), хокеју (11%), фудбалу (10,8%).

12
 Током претходних неколико година у једним од најпознатијих истраживања објављеним
од стране чланови медицинског тима FC Barcelona испитивано је присуство tendinopatije
регистрованих код фудбалера, кошаркаша, рукометаша и хокејаша већ поменуте екипе у
периоду између 2008-2009 и 2015-2016 год. Током ових 8 сезона забележено је присуство
843 случаја тендинопатије међу 3893 професионалних играча и играча нижег ранга.
Добијеним резултатима утврђено је да су најчешћи облици tendinopatijе били patelarni
(12%) и Ahilov (10%). У погледу саме спортске гране најчешћа учесталост patelarne
tendinopatije догодила се код професионалних кошаркаша,што је за четири пута више него
што је био случај код професионалних фудбалера.( 23% : 4%). Са друге стране Ahilova
tendinopatija највише је била присутна међу кошаркашима (20%) (Јournal of Sport Science &
Medicine, 2019).

Сл. 4. а) и б) – Инциденца тендинопатије код професионалних спортиста

13
 2.2. Повреде доњих екстремитета

Спортске повреде су повреде иманентне спорту и физичкој активности јер постоји степен
ризика њиховог манифестовања, а кад су присутне могу да проузрокују значајне потешкоће
и поремећаје (Schiff,Caine & O Halloran,2009). Оне битно утичу на реализацију тренажног и
такмичарског процеса, због чега је од пресудног значаја извршити правилну евалуацију у
третману настале повреде, као и накнадну функционалну рехабилитацију спортисте, како би
се минимизирали сви негативни ефекти повређивања.
Сматра се да око 60% спортских повреда укључује повреде доњих екстремитета.
Oштећења ткива доњих екстремитета су варијабилна -везивно ткиво (коштано, хрскавичаво,
лигаментозно, тетивно) и мишићно ткиво (попречнопругасто). Постоје различити
механизми повређивања. Повреде могу бити затвореног или отвореног типа, настале
дејством индиректне или директне силе, различите локализације, промена и обима у
односу на величину анатомске структуре коју захвата и степена поремећаја функције
који иницира (Јаконић, 2003). Зглоб кука, колена, скочни зглоб и зглоб стопала са својом
комплетном анатомском структуром, кости, мишићи ,тетиве и овојнице доњих екстремитета
представљају најчешће место деловања сила и повређивања. Једна од честих повреда доњих
екстремитета јесте повреда предњег укрштеног лигамента (lig.cruciatim anterior).
Разноврсност спортова и физичке активности уз варијабилност повреда по различитој
основи доводи до пораста тренда развоја повреда са нагласком на тополошкој заступље-
ности ,тиме условљавајући широко поље које захтева континуирану систематизацију у
контексту повреда и оштећења доњих екстремитета у спорту. ( Finch C., 2006 )

Сл.5. а) и б)- Повреде доњих стремитета

14
2.2.1.Повреде зглоба колена

Зглоб колена по својој коштаној структури припада покретљивим зглобовима. Пошто

је у питању велики зглоб који заједно са стопалом и куком носи тежину тела, током
свакодневних активности изложен је великом броју спољашњих и унутрашњих сила
различитог интезитета које представљају кључне факторе за настанак многих повреда.
За разлику од осталих, повреда зглоба колена представља једну од најтежих повреда
мишићноскелетног система која има пресудан утицај на квалитет живота, радну способност
и спортску активност.

Сл.6. а) и б)- Повреда зглоба колена

-Анатомске и биомеханичке карактеристике зглоба колена

Зглоб колена је највећи и најсложенији зглоб људског тела који спаја натколеницу са
потколеницом. У његов састав улазе зглоб бутне кости и чашица (patella) и проксималан
зглоб између голењаче и лисњаче (fibula). Колено је диатрозни зглоб који се састоји од три
функционалне целине (компартмента). Чине га компартмент пателофеморалног (PF) зглоба
и унутрашњи и спољашњи компартмент феморотибијалног зглоба. Покрети у зглобу колена
значајни су за обављање свакодневних активности (стајање, ход, устајање,седење, скокове,
трчање итд.). Како је колено синовијалан зглоб по типу шарке, његова функција је да
омогући покрете екстензије (опружања) и флексије (прегибања) потколенице око попречне

15
осовине окрајка femura, које прате покрети унутрашње и спољашње ротације (Bošković
MS.Anatomija čoveka. Naučna KMD, Beograd 2003).

Улога зглоба колена током ходања пружа добар пример мултифункционалне улоге
мишића који га окружују (током ходања, екстензори и флексори делују концентрично и
ексцентрично). Мишићи колена пружају подршку зглобу током динамичких активности.
Пошто је зглоб стабилизован мекоткивним структурама пре него коштаним, од виталног
значаја је да ови мишићи буду довољно јаки и снажни да подрже зглоб током интезивних
активности попут оних које су карактеристичне за одређену спортску грану. У складу са
сложеном анатомском структуром зглоба колена има богату мрежу сензитивних и моторних
нервних влакана које шаљу импулсе из зглоба до кичмене мождине, али и виших нивоа
нервног система, попут моторне коре великог мозга (моторни кортекс) (Hasenkamp WC.
2013).

Сл.7 а) и б)- Зглоб колена

Сам зглоб колена инервишу моторне и сензитивне гране нерава задужених за инервацију
мишића који га окружују: феморалног, тибијалног и заједничког фибуларног нерва. За
регулацију сензација примљених од стране аферентних неурона повезаних са активношћу
зглобова, њиховим положајем и тонусом мишића који их окружују, које се затим обрађују у

16
највишим центрима ЦНС-a задужени су проприоцептори. То су механорецептори
(Руфинијева телашца, Пачинијева телашца, Голџијев тетивни органолики завршеци,
мишићно вретено) примарно локализовани у мишићима, лигаментима, тетивама и зглобној
капсули, a информације које они пружају су од кључног значаја за оптималну и ефикасну
мишићну активност повезану са успостављањем и одржавањем функционалне стабилности
зглоба (Hurd WJ, Snyder- Mackler L.,2007).

Руфинијеви нервни завршеци (телашца) сматрају се статичким и динамичим

рецепторима јер преносе информације о положају зглоба у простору, интрартикуларном
притиску, али и амплитуди и брзини ротације зглоба. Најбројније су у површинским
слојевима зглобне капсуле,а могу се наћи и у укрштеним, менискофеморалним и
колатералним лигаментима колена. Пачинијева телашца су типични динамички
рецептори са ниским прагом надражаја на механички стрес. Она се налазе у дубљим
слојевима зглобне капсуле, укрштеним, менискофеморалним и колатералим лигаментима,
интра и екстракуларним масним јастучићима и медијалном менискусу. Она нису активна
током мировања или покрета са константном брзином,али се изузетно брзо адаптирају и
активирају у ситуацијама везаним за нагле промене брзине. Са друге стране Голџијеви
тетивни органолики завршеци ( GTO) су спороадаптирајући. Они имају висок праг
надражаја за механичке стимулусе и потпуно су неактивни ако у зглобу нема покрета.
Налазе се у укрштеним и колатералним лигаментима, менискусима и тетивама мишића.
Посебан тип рецептора, мишићно вретено, налази се искључиво у мишићима и заједно са
GTO континуирано шаље повратне информације од мишића до кичмене мождине. Он је
углавном локализовано у трбуху мишића, а информације које шаље везане су за дужину
мишића и брзину њене промене (Hurd WJ, Snyder- Mackler L.,2007).

Сл.8. а) и б)- Моторни нервни

систем
17
2.2.2. Руптура предњег укрштеног лигамента

Анатомске и биомеханичке карактеристике LCA

Предњи укрштени лигамент испуњава интеркондиларну јаму (fossa intercondilaris) зглоба
колена, непосредно уз унутрашњи зид латералног кондила фемура. Влакна LCA силазе од
задњегорњег дела интеркондиларне јаме, пролазе између врхова интеркондиларног
узвишења (tuberculi medialis et lateralis eminentiae intercondylaris tibiae lat. et med.), шире се
лепезасто и завршавају медијално, на предњем интеркондиларном простору платоа tibije.
Влакна LCA су подељена у три јасно организована снопа, при чему су предњи
(anteromedijalni) и задњи (posteromedijalni) сноп јасно издиференцирани, док је средњи
(intermedijalni) несталан и тешко уочљив. Тибијални припој LCA је шири и јачи од
феморалног на коме се дешава највећи проценат лезија. Овај специфичан анатомски детаљ
сврстава LCA у интракапсуларну ,али екстрасиновијалну структуру зглоба колена.
У функционалном погледу LCA је главни пасивни стабилизатор колена који пружа отпор
предњој транслацији тибије и својим затезањем, спречава прекомерну флексију, екстензију,
спољашњу и унутрашњу ротацију. Секундарни стабилизатори су менискуси који делују
синергијски са LCA ( Hewett TE, Myer GD, Ford KR, Paterno M V.2016 ).

У погледу саме инервације, механорецептори LCA смештени су унутар синовијалног

покривача тибијалног припоја. Слободни нервни завршеци, Руфинијева телашца,
Пачинијева телашца и ГТО могу се наћи у близини припоја, као и на површини LCA.
Руфинијеви рецептори реагују на истезање, Пачинијева телашца на брзе покрете, док су
слободни нервни завршеци имају потенцијалну улогу у ремоделацији графта ослобађањем
неуропептида. На основу механизма настанка повреде LCA деле се на контактне и
неконтактне. Удружена повреда која прати повреду LCA јесте лезија медијалног
колатералног лигамента и медијалног менискуса (несрећна тријада).
У настојању да се одреде тачни узроци настанка неконтактне повреде LCA савременим
истраживањима дошло се до дефинисања одређених фактора ризика који имају пресудну
улогу у настајању самих повреда, а које се могу класификовати на: анатомске, хормоналне,
неуромишићне, биомеханичке и наследне ( Pappas ER. 2019 ).

18
 Сл.9.- руптура LCA

-Анатомске карактеристике

Иако анатомски параметри можда не представљају главни узрок, они могу проузроковати
спортске повреде. Kључни фактори за настанак повреде су : димензије интеркондиларног
усека, геометрија и механичке карактеристике LCA, лакситет зглоба колена, гипкост
мишића. Посматрајући анатомске карактеристике међу половима утврђено је да женски пол
има већу карлицу и лакситет него мушкарци што може допринети повреди LCA стављајући
га у већи valgus или нестабилан положај.

-Неуромишићне и биомеханичке карактеристике

Неуромишићна контрола обухвата сложену интеракцију неуролошког система и мишића
који прелазе зглоб колена. Јачина мишића, активација и синергистичка координација важни
су за укупну неуромишићну функцију. Један од разлога настанка неконтактних повреда
могу бити очекивани обрасци регрутације мишића који контролишу колено. Ова аберација
може резултовати до погрешног или одложеног неуромишићног сигнала ка колену.

-Хормоналне карактеристике

Иако су претпоставке на ову тему још не истражене, сматра се да флуктуација хормона

током фоликуларне и овулаторне фазе менструалног циклуса такође негативно утиче на
механичка својства LCA кроз повећање лакситета колена.

19
-Механизми повреде LCA

Постоје четири механизма повреда:

1. валгус сила-спољашња ротација (при наглој промени правца кретања уз удар силе са
спољашње стране натколенице);
2. повреда колена у хиперекстензији;
3. механизам ударца у туберозитас тибије при флексији колена од 90 степени (у спорту,
а често и у саобраћајним незгодама);
4. повреде под дејством варусне силе у хиперекстензији.
У зависности од тежине повреде, руптура лигамената може бити парцијална или тотална.
Често је повреда лигамента удружена са повредама других делова колена,других лигамената
или менискуса, најчешће медијалног менискуса.
Изоловане повреде ACL настају механизмом хиперекстензије и унутрашње ротације, а
други механизам је доскок на флектирано колено (Булатовић Н., Кезуновић М., 2011).
Специфичне карактеристике које праве разлику такође доприносе и специфичним
обрасцима повреда у спорту. Интензитет утакмице, позиције играча, природа саме игре,
интензивна и динамична природа сваког меча и чести покрети ротације у зглобу колена, још
више утичу на повреде. Када се гледа анатомска дистрибуција повреда, видљиво је да су
повреде доњих екстремитета веома честе, иако је неколико аутора открило једнаку
расподелу између повреда горњих и доњих екстремитета, већина студија показује да већина
најозбиљнијих повреда обухвата доње екстремитете, без обзира на старост и пол. То је
случај када се посматрају повреде и на елитном међународном нивоу. Најчешће повреде су
повреде скочног зглоба (8–45%), док су најтеже повреде колена (7–27%).

Сл.10 - Механизми повреде LCA

20
2.3. Рехабилитација у спорту

2.3.1. Рехабилитација након повреде и реконструкције LCA

Спортске повреде, а посебно оне које су довеле до реконструкције LCA доводе до

великих промена у неуромишићној функцији и контроли и самој биомеханици кретања.
Дефицити мишићне активације и регрутације, асиметрије и постуралне контроле оперисане
ноге и промене обрасца кретања уобичајне су појаве у постоперативном периоду. Улогу
коју виши центри CNS-a могу имати у настанку мишићне слабости као заштитног
механизма, негативне промене могу се уочити и у неуромишићној контроли неповређене
ноге. Као један од показатеља степена опоравка функције мишића екстензора зглоба колена
представља дефицит брзине развоја силе (RFD) која има важну улогу за сигурно
одлучивање о повратку у тренажни и такмичарски процес (Micheo W, Hernandez L,Seda
C.2010).

Креирање специфичних програма за елимминисање фактора ризика на које је могуће

утицати, избор методе лечења и ефикасни програми постоперативне рехабилитације све
више добијају на значају. Намера спортиста да се након реконструкције LCA врати пуном
обиму тренинга и такмичењу на највишем нивоу, нарочито у спортовима у којима
доминирају брзе промене правца и смера кретања, окрети, основни су разлози зашто се
спортисти подвргавају оперативном лечењу. Рехабилитација након реконструкције LCA
сложен је процес који мора бити спроведен уз поштовање принципа индивидуализације и
периодоизације тренажних оптерећења и стално праћења стања зглоба колена (присуство
бола, излива у зглобу и инфламације). Сазревање графта пресудно је за враћање интегритета
LCA, а тренутни докази говоре да се тај процес дешава спорије од временског оквира у
којем се спортисти обично враћају спорту (6-12 месеци након операције) (Ekstand, Hagglund
i Walden 2011). По свему судећи време протекло од операције не сме да буде једини
критеријум на основу кога се одређује када ће спортисти бити дозвољен повратак спорту.
Он не сме да буде директан повратак на спортско игралиште.

21
 То је процес који се састоји из неколико фаза и његова основна одлика јесте постепеност
увођења специфичних физичко-техничких тренажних садржаја, како би спортиста на крају
могао да се такмичи на истом нивоу и са одговарајућим квалитетом као пре повреде.

2.3.2. Преоперативна рехабилитација

Након повреде или реконструкције LCA спортисти пролазе кроз дуготрајну, интезивну
рехабилитацију усмерену ка елиминацији функционалних оштећења. Преоперативна
рехабилитација, је продужена рехабилитација која се спроводи пре операције ради
отклањања основних ограничења (бол, оток, ограничен ROM) и побољшавање исхода
операције. Концептуално, прехабилитација потиче од фокусираног јачања екстензора пре
операције. Из тог разлога непосредно након повреде неопходно је спровести прогресивну
терапију са циљем оптимизације функције колена пред операције LCA или као први корак у
припреми за повратак спортским активностима без операције. Ови циљани протоколи настоје да
врате симетрију опсега покрета, адекватну јачину екстензора, нормалан образац хода и трчања,
као и да смање или потпуно отклоне оток и бол ( Ekstand, Hagglund i Walden 2011).

2.3.3. Постоперативна рехабилитација

Један од главних приоритета рехабилитације након реконструкције LCA јесте враћање

јачине екстензора колена. Заостали дефицити обима и јачине ове мишићне групе после
повреде повезани су са лошом биомехаником, смањеном функцијом колена, повећаним
ризиком од обнављања повреде по повратку у тренажни и такмичарски процес. Валидни
алгоритми и програми посоперативне рехабилитације сматрају се кључним за успешно
обнављање јачине и снаге мишића доњих екстремитета и за враћање покретљивости
зглобова и неуромишићне контроле, ради повратка на ниво актиивности који је био
карактеристичан за период пре повреде (Micheo W, Hernandez L, Seda C. 2010).

22
 Сл.11 а) и б)- Постоперативна рехабилитација

Примењујући принципе периодизације, циљ је да се рехабилитацијом постигне обнављање

мишићне масе, јачине, експлозивне јачине (RFD), снаге и међумишићне координације
применом оптималних програма тренинга који ће подстаћи неуралне и мишићне адаптације,уз
истовремено уважавање биолошких ограничења повезаних са матурацијом графта и
безбедности пацијента. За подстицај и максимизацију опоравка јачине након операције
потребан је адекватан избор спољашњег оптерећења.

Како се тренажним стимулусима остварују специфичне циљане адаптације, то изискује да

традиционални тренинг са оптерећењем треба да укључује све режиме рада мишића
(изокинетички, изинерцијални,изометријски), врсте контракције (концентричне, ексцентричне),
билатерално или унилатерално извођење вежбе, у отвореном и затвореном кинетичком ланцу,
са постепеним преласком са изолационог на функционални тренинг јачине као део
периодизованог приступа опоравку неуромишићне функције (Micheo W, Hernandez L,Seda
C.2010). .

Алгоритми и програми постоперативне рехабилитације сматрају се кључним за опоравак

јачине и снаге мишића доњих екстремитета, покретљивости зглоба и неуромишићне контроле
са циљем повратка на ниво активности пре повреде.

23
 RTS и физичка припрема

Враћање моторне контроле и

координације. Фокус на RFD

Враћање мишићне јачине и издржљивости

Враћање обима покрета и флексибилности

Смиривање бола и инфламација

График бр.1-Модел рехабилитације са наглашеном фазом 4

на брзину развоја силе(RFD)

2.4. Методе рада

Након повреде, а потом и током рехабилитације, у циљу процене стабилности зглоба колена и
стања неуромишићне функције примењују се различити тестови. Поред клиничких, мануелних
тестова за процену чврстине графта и стабилност зглоба колена ( Lachman test ), упитника за
процену суубјективног осећаја бола и стабилности колена, представља можда најважније место у
праћењу опоравка имају тестови за процену неуромишићне функције.

Идентификација асиметрије важна је компонента за безбедну реинтеграцију пацијента у

спортске активности. Наиме, неједнака расподела оптерећења и претерано пребацивање тежине
са слабије на јачу, неповређену ногу могу имати ризик за поновну повреду, јер је лош индекс
симетрије између ногу препознат као могући фактор ризика.Међутим суножни и билатерални
задаци често нису довољно осетљиви да идентификују асиметрије између повређене и
неповређене ноге. Управо зато се унилатералним моторичким задацима и тестовима даје
предност при утврђивању степена асиметрије неуромишићне функције и контроле и биомеханике

24
(јачине, доскоци). Неопходност примене тестова за процену неуромишићне функције проистиче
из значаја заштитне улоге мишићне јачине у обезбеђивању активне стабилности зглоба колена и
спречавању излагања реконструисаног лигамента оптерећењима који превазилазе његове
капацитете за истезање.

2.5. Процена неуромишићне контроле и функције

2.6. Постурална и функционална стабилност

Централни нервни систем је главни посредник између перцепције и извршавања мишићно-
скелетне контроле и покрета, кроз интеграцију 3 главна подсистема: соматосензорног,
вестибуларног и визуелног. Неуромишићна контрола кључни је фактор моторичких способности
и она се дефиише као способност појединца да одржава центар масе тела у оквирима површине
ослонца током обављања постављених задатака.
Динамичка постурална стабилност представља способност одржавања стабилног ослонца на
покретној или непокретној подлози током извођења различитих моторичких задатака.
Испитивање постуралне стабилности саставни је део клиничке праксе. Обично се мери у
лабараторијским условима, применом тензиометријских платформи чија је основна улога да мери
брзину промене положаја центра масе (Centre of Pressure).
Са друге стране у процени функционалне стабилности након повреде LCA, најчешће се
примењују различите врсте скокова. Иначе скок је најчешће коришћени функционални задатак за
процену капацитета мишића доњег дела тела. Уз помоћ ових тестова могуће је уочити
специфичне дефиците, што даље може да послужи приликом планирања мера за његово
отклањање. Након повреде и операције LCA, за процену функционалне способности зглоба
колена најчешће се користе батерије тестова са скоковима на једној нози, јер могу лакше да
укажу на асиметрију између оперисане и неповређене ноге након R-LCA. Овим тестовима
процењује се јачина, снага, неуромишићна контрола, поверење пацијента у ногу и способност
подношења оптерећења повезаних са спортским активностима. У пракси се користе тестови
засновани на различитим скоковима на једној нози, а заједнички су им почетни и крајни положај
и захтев да доскок буде стабилан (без помоћи друге ноге, губљења равнотеже).

25
-Процена неуромишићне функције-

Неуромишићна функција најчешће се повезује са мишићном јачином. Јачина се дефинише као

максимална сила коју мишић развија током максималне вољне контракције делујући против
задатог спољашњег оптерећења. Неуромишићна функцција је кључна за извођење свакоднених
активности и за превенцију пада,и састоји се из здруженог деловања мишићноскелетог система и
ЦНС-а. Због напора којима се излаже мишићни систем током спортских активности високог
интезитета у којима су доминантно заступљена кретања попут пивотирања, финтирања, наглих
успоравања, убрзавања у промена правца кретања укључују процену јачине флексора и
екстензора у свеобухватну процену физичке способости спортиста.

Сл. 12 а) и б)- Процена неуромишићне контроле и функције

2.7. Динамометрија

Динамометрија представља скуп метода за процену јачине мишића. Заснована је на мерењу

силе или момента силе који мишић развија делујући против задатог спољашњег оптерећења у
изометријским, изоинерцијалним или изокинетичким условима рада. У зависности од циља
тестирања и техничких могућности, мишићна функција може бити процењена билатерално или
унилатерално, у отвореном или затвореном кинетичком ланцу.

26
-Изокинетичка динамометрија

Снага квадрицепса и задње ложе могу се поуздано проценити помоћу изокинетичке

динамометрије (Слика бр.13). Изокинетички динамометри имају широку примену у мерењу
способности мишића. Ови уређаји су конструисани тако да у различитим режимима рада
(изометријски, изокинетички или изоинерцијални) и контролисаним условима које оптимизује
динамометар, можемо да процењујемо функције различитих мишићних група. Протоколи за
тестирање јачине и снаге на изокинетичком динамометру могу да буду различити за један тест.
Варијације зависе од типа мишићне контракције, стартне позиције (нпр. угао у зглобу или
зглобовима), крака полуге, фиксације или изолације других телесних сегмената, брзине односно
оптерећења, доминантне и/или недоминантне стране на којој се тест изводи, редоследа тестова и
др. Изокинетичким тестирањима се испитује снага концентричне или ексцентричне контракције
мишића, при фиксираном углу. Изометријска мишићна снага се може измерити при нултој угаоној
брзини при чему су потколеница и натколеница фиксиране у статичком углу. Варијабле које се
најчешће прате током мерења у изокинетичким условима су максимална снага (Peak), симетрија
удова (limb symmetry index-LSI), момент силе мишића (енгл. Torque=обртни момент).

Са друге стране, мерење у изометријским условима подразумева статичке (изометријске)

мишићне контракције и мерење параметара максималне мишићне силе (Fmax) и брзине развоја
силе (енгл. rate of force development - RFD).

Сл.бр.12. а) и б) - Изокинетички динамометри

27
2.8. Брзина развоја силе (Rate of force development - RFD)

За процену слабости екстензора након повреде и R-LCA најчешће се користи максимална

сила или максималан момент силе мишића. RFD је мера способности неуромишићног система
да повећа контрактилну силу из стања мировања или ниског нивоа мишићне активације на
потребни ниво,што је брже могуће. Онa се сматра важном мишићном карактеристиком
посебно код спортиста чије активности доминантно садрже брзе покрете. Зато се RFD сматра
посебно важним аспектом неуромишићне функције тамо где је време за достизање
одговарајућег нивоа силе ограничено, што је случај у бројним спортским активностима као
што су спринтеви и скијашки скокови.

Сл 13. - Зглобне позиције при спором и брзом SSC циклусу

Најбитнији критеријуми за тестирање снаге повређеног екстремитета су односи момента

силе предње и задње ложеи симетрија удова.

Однос предње и задње ложе(H/Q) мери се дељењем максималног обртног момента задње
ложе и максималног обртног момента квадрицепса. (H/Q ratio= Hamstrings peak
torque/Quadriceps peak torque).

Однос максималног обртног момента између доминантног и недоминантног уда нам даје
увид у симетрију удова. (LSI=Peak torque in non dominant limb/Peak torque in dominant
limb*100%)

28
 Уколико је разлика између удова већа од 15% то се сматра значајном асиметријом и повећава
ризик од повреде. Код повређених спортиста, LSI повређеног наспрам неоштећеног уда може
помоћи у вођењу програма рехабилитације, усмерава на обнављање симетрије између
повређене и здраве ноге. Симетрија удова повређеног спортисте такође пружа додатне
информације приликом одлучивања да ли је спортиста спреман да се врати у спортске
активности без ограничења након опоравка од повреде. LSI >90% код повређених спортиста
обично се препоручује као гранична тачка при повратку у спортске активности.

Сл.14 а) и б)- Однос мишића бута предње и задње ложе(H/Q)

29
 2.9. Нови приступи у процени неуромишићне функције

У последњој деценији појавиле су се нове идеје на тему процене неуромишићне функције

засноване на тумачењу F-V релације,односно F-RFD, које су у значајној мери довеле до
преиспитивања валидности постојећих тестова,варијабли и њиховог тумачења.

2.10. F-V релација

Зависност мишићне силе од брзине његовог скраћења (тзв. релација сила-брзина или Хилова
крива) показује способност мишића да делује великом силом опада са брзином његове
контракције. Из ове особине мишића директно се изводи и зависност снаге мишића об брзине
његовог скраћења (тзв. снага-брзина). Пошто је снага једнака производу силе и брзине,ова
релација показује да са повећањем брзине скраћења мишића његова снага расте све док се не
достигне максимум,при око 1/3 максималне брзине. Разлике у испољавању јачине и снаге могу
да буду знатним делом изазване разликама у структури мишића (однос брзоконтрахујућих и
спороконтрахујућих влакана), архитектури мишића(однос дужине влакана и површине
физиолошког пресека),примењеном тренингу,степену замора,променом температуре као и
биолошким старењем. (Јарић С.,Кукољ М.,Милош С.) Новија истраживања показују да F-V
релација може бити линеарна и изузетно снажна не само и вишезглобним-функционалним
покретима, већ и у једнозглобним-изокинетичким покретима.(Илић Д.,Мрдаковић В.)

Сл.15 –Релација F/V

30
2.11. Метод две тачке/брзине

Протоколи за процену F-V релације обично укључују извођење максималних понављања

насупрот више различитих оптерећења која дају широк опсег F и V резлтата, међутим дуго
трају и могу довести до појаве замора. Јарић је предложио модификацију протокола, где се
изводе само два максимална понављања против два дијаметрална оптерећења и назвао га
моделом две тачке.

Сл.16-Метод две тачке

31
3. Предмет, циљ и задаци рада

Предмет рада јесте процена и евалуација функционалних способности спортисте након

рехабилитационог процеса.

Циљ рада је приказ тестова за евалуацију пост-рехабилитационог стања спортисте и

оцењивање његове спремности за повратак у тренажни процес-,,студија случаја“.

-Задаци рада подразумевају:

-Утврђивање историје повреде спортисте

-Процена и евалуација тренутног стања спортисте накох рехабилитације
-Критички избор батерије тестова за процену функционалних способности као што су:
провокациони тест,тестови за стабилност и мобилност,мануелни мишићни тест,баланс
тест,FMS тестирање.
-Евалуација добијених резултата и процена тренутног стања спортисте за повратак у
тренажни процес.

32
 4.Процена рехабилитационог процеса спортисте

Одлука о спремности спортисте за безбедан повратак спортским активностима не сме

бити заснована искључиво на времену протеклом од операције, већ се мора уважавати
испуњеност функционалних критеријума проверених батеријом тестова. Процена
рехабилитационог процеса спроведена је на једној особи женског пола, старости 24 године,
која се бави фудбалом. Код испитанице је дијагностификована rupturae lig.cruciatum anterior
(sinistra).

Спортискиња је задобила повреду предњег укрштеног лигамента (lig. cruciatum anterior-

ACL) у директном контакту са другом играчицом за време фудбалске утакмице. Услед
великог бола који је уследио она није била у стању да се ослони на повређену ногу

Оперативно лечење одвијало се у Болници ортопедске болести ,,Бањица“.

Субјективан осећај: У тренутку повреде бол је био присутан, на ВАС скали бола (од 0-10)
оцена 9.

Тестирање је спроведено након истека шест месеци од дана када је извршена операција
реконструкције АЦЛ-а.

Опоравак је подразумевао период сачињеним из физикалне терапије, а након тога и

кинезитерапије у трајању од 6 месеци (5 дана терапије, 2 дана паузе). Повреда предњег
укрштеног лигамента (ACL-а) представља једну од најтежих спортских повреда. Дужина и
комплексност рехабилитације, као и висок проценат поновног повређивања указује на
озбиљност саме повреде. Рехабилитациони процес обухвата период у трајању од 6 до 9 месеци
и то у случају да није долазило до већих компликација током самог опоравка. За повратак на
спортски терен након повреде потребна је сагласност ортопеда и физиотерапеута да се
терапијски циклус завршио и да се спортиста може нормално вратити тренажном процесу.

Субјективан осећај: У моменту тестирања, скор на ВАС скали бола (од 0-10) оцена 0.
Испитаник негира бол у мировању, током свакодневних активности, при скоку и доскоку на
дату ногу и праволинијском трчању.

Провокациони тест за предњи укрштени лигамент- негативан (испитаник негира бол).

33
 -МЕРЕЊЕ ПОКРЕТЉИВОСТИ-

-Референтне вредности:
1.Flexio (0-120 °)
2.Extensio (0 °)
3.Rotatio interna (0-10 °)
4.Rotatio externa (0-20 °)

Покретљивост Активна Пасивна

Десно Лево Десно Лево
Флексија 138 ° 140 ° 145 ° 155 °

Екстензија 0° 0° 0° 0°

Спољашња ротација 42 ° 55 ° 42 ° 55 °

Унутрашња ротација 40 ° 35 ° 40 ° 35 °

Табела бр.1.- Приказ обима покрета у зглобу левог колена

У датом тесту приказане су вредности обима покрета у зглобу колена повређене ноге. У
њима се јасно види да је испитаник у покретима флексије, екстензије, спољашње и унутрашње
ротације остварио високе резултате у односу на дате референтне вредности.

34
-МАНУЕЛНИ МИШИЋНИ ТЕСТ-

Мануелни мишићни тест (ММТ) представља субјективну методу мерења мишићне снаге
спроведене од стране физиотерапеута. У датој табели приказани су резулати ММТ леве
ноге датог испитаника оцењени бројевима у распону од 0-5.

Tабела.2.- Резултати мануелног мишићног теста леве ноге

Оцене на мануелном
мишићном тесту
Мишић
m.Iliopsoas 5
m.Gluteus maximus 5
mm.Gluteus medius et minimus 5
mm.Adductores 5
mm.Semi 5
(sa unutrašnjom rotacijom potkolenice)
m.Biceps femoris 5
(sa spol.rotacijom potkolenice)
m.Quadriceps femoris 5
m.Triceps surae 5
mm.Rotatores externi 5
m.Tibialis anterior 5

У датом тесту код испитаника је извршена процена снага мишића флексора и екстензора
зглоба кука. Испитаник је на већ поменутом тесту остварио максималне вредности.(оцена 5)

35
 БАЛАНС ТЕСТ

СТАТИЧКИ БАЛАНС

Активност Изводи Не изводи

1.Стајање на повређеној нози отворених
очију 10с (на тврдој подлози) √ /
2.Стајање на повређеној нози отворених
очију 20с (на тврдој подлози) √ /
3.Стајање на повређеној нози отворених
очију 30с (на тврдој подлози) √ /
4.Стајање на повређеној нози затворених
очију 10с √ /
5.Стајање на повређеној нози затворених
очију 20с √ /
6.Стајање на повређеној нози затворених
очију 30с √ /
7.Стајање на повређеној нози на балансеру
√ /
8.Стајање на повређеној нози на балансеру
са оптерећењем √ /

Путем статичког баланс теста код испитаника се врши процена способности

проприоцепције кроз искључивање визуелних сигнала и коришћењем нестабилних подлога.
На конкретном тесту испитаник је задовољио све критеријуме које су неопходне за
безбедан повратак спортским активностима.

36
 ДИНАМИЧКИ БАЛАНС

Активност Изводи Не изводи

1.Искорак повређеном ногом антериорно
√ /
2. Искорак повређеном ногом постериорно
√ /
3.Искорак повређеном ногом латерарно (у леву
страну) √ /
4. Искорак повређеном ногом антеролатерално
(у леву страну) √ /
5 Искорак повређеном ногом постерионо-
латерално (у леву страну) √ /
6 Скок из места на повређену ногу
√ /
7. Троскок праволинијски
√ /
8. Троскок цик-цак (са променом правца)
√ /
9.Трчање праволинијско
√ /
10.Трчање са променом правца
√ /

Путем динамичког баланс теста код испитаника је кроз разна праволинијска и латерална
кретања у простору испитивана неуромишићна контрола положаја тела у простору.
Испитаник је на датим тестовима задовољио све критеријуме.

37
 Слика бр. 17 а) и б)- Приказ различитих варијанти вежби баланса на левој нози

- Functional movement screen (FMS)

FMS (Functional movement screen- Функционално скенирање покрета) представља ефикасно

средство за процену седам функционалних модела људског покрета, идентификујући
асиметрије тела које проузрокују функционалне недостатке током њиховог извођења.

У датом истраживању проценом и еваулацијом тренутне моторичке способности испитаника

добија се прави увид у његово реално физичко стање, на основу чега се врши његова даља
корекција, контролисање самог рехабилитационог процеса и поновног увођења у тренажни
процес. Критеријуми на основу којих се врши вредновање задатих тестова означавају се оценама
од 0-3. Ако је испитаник у стању да изведе тражену кретњу без појаве компензационих покрета
телом, бодује се оценом 3. Ако задати покрет изводи са одређеном потешкоћом, бодује се
оценом 2. На крају, ако испитаник не може да изеде одговарајући покрет на описани начин,
добија оцену 1. Уколико током извођења теста испитаник осећа бол, он ће без обзира на
постигнуће,за одређени покрет добити оцену 0. Максималан број бодова за свих седам тестова је
21.

38
1.Дубоки чучањ

Циљ: Овим тестом процењује се билатерална, симетрична и функционална мобилност

зглоба кука, колена и скочног зглоба. Са друге стране држањем шипке изнад главе при
извођењу дубоког чучња процењује се билатерална, симетрична и функционална мобилност
рамена, као и торакалног тела кичменог стуба.

Опис:

1. Испитаник се налази у стојећем положају са ногама постављеним у ширини рамена.

Обухватајући шипку обема рукама опруженим у зглобу лакта и рамена кроз покрете
флексије и абдукције доводи је у положај изнад главе.

2. Испитанику је дозвољено да изведе 3 покушаја.

3. Ако испитаник не задовољи дате критеријуме за добијање оцене 3, тест се изводи

постављањем даске (2x6 cm) испод пета.

Сл.бр.18.- Дубоки чучањ

39
2.Искорак у сагиталној равни

Циљ: Овај тест користи се за процену мобилности и стабилности зглоба кука, скочног
зглоба и колена као и флексибилност m.quadriceps femorisa.

Опис:

1. Испитивач штапом мери дужину tibie.

2. Испитаник једним крајем стаје на ивицу даске (2x6), док са друге стране шипку поставља
у положај иза леђа, додиривајући њоме главу, торакални део кичменог стуба и os.sacrum.

3. Испитивач поставља штап на крај прстију спортисте и на дасци обележава дужину tibie.

4. Испитаник прави искорак левом ногом постављаљајући пету на обележену црту,

спуштајући затим друго колено док не додирне даску иза искорачене ноге. При извођењу
овог покрета стопала треба да буду у истој линији и усмерена ка напред.

5. Испитанику је дозвољено да изведе три покушаја.

Сл.бр.18.- Исорак десном ногом у сагиталној равни

40
3. Процена мобилности зглоба рамена

Циљ: Тест за процену мобилности зглоба рамена обухвата мерење опсега покрета оба
зглоба. Покрет се одвија кроз комбинацију унутрашње ротације са адукцијом и спољашње
ротације са абдукцијом. Извођење датих покрета изискује оптималну мобилност scapule и
опруженост торакалног дела кичменог стуба.

Опис:

1. Испитивач одређује дужину шаке испитаника мерењем удаљености дисталног дела

ручног зглоба до врха трећег прста.

2. Испитаник скупља обе шаке у положај песнице (са палчевима савијеним ка унутра) и
врши максимално адукцију и унутрашњу ротацију једног рамена, односно абдукцију и
спољашњу ротацију другог рамена. Једним покретом шаке поставља иза леђа. Током
извођења самог теста шаке су и даље скупљене.

3. Испитивач затим мери удаљеност између две песнице.

4. Испитаник поново изводи задати тест, али руке и шаке поставља у супротан положај. Ако
при извођењу дате вежбе било са подигнутом левом или десном руком испитаник добије
нижу оцену, та оцена се узима као коначна.

Сл.19 а) и б) - Тест за процену мобилности зглоба рамена десне и леве руке

41
4.Активно подизање опружене ноге

Циљ: Овај тест се користи за процену активне флексибилности мишића задње ложе бута и
m.biceps femoris-a , при чему кључну детерминанту има способност одржавања стабилности
карлице и активног опружања супротне ноге.

Опис:

1. Испитаник заузима положај на леђима, са рукама поред тела и у положају пронације,

глава се налази на подлози.

2. Испитивач одређује предњу горњу бедрену бодљу и линију зглоба колена (средина
patele).

3.Испитаник подиже ногу која се тестира, при чему се скочни зглоб налази у положају
дорзалне флексије, док се са друге стране колено налази у положају екстензије. Током
извођења покрета супротно колено , доњи део леђа и глава треба да остану на подлози.

4. Када испитаник постигне правилан положај, испитивач поставља шипку уз спољашњи

глежањ тестиране ноге, тако да она са подлогом заузима угао од 90⁰ .

Сл.20.- Активно подизање леве ноге

42
5.Склек за процену стабилности трупа

Циљ: Овим тестом се процењује стабилност трупа у сагиталној равни при извођењу
симетричног покрета горњих екстремитета, док се са друге стране стабилност scapule
процењује индиректно.

Опис:

1. Испитаник се налази у лежећем положају на стомаку постављајаћи руке у ширини

рамена.

2. Шаке се постављају тако да палчеви буду у равни са брадом, колена се налазе у положају
екстензије.

3. Из одговарајућег положаја спортисти изводе склек подизањем целог тела, без застоја у
лумбалном делу кичме.

4. Ако испитаник не може да изведе склек из стандарног почетног положаја , спушта шаке
тако да палчеви буду у равни са claviculom и из тог положаја изводи тест.

Сл.21.- Приказ вежбе за стабилност мишића трупа

43
6.Процена стабилности мишића ротатора трупа

Циљ: Овим тестом се процењује мултипланарна стабилност трупа током комбинованог

покрета горњих и доњих екстремитета.

Опис:

1. Испитаник заузима положај ,,четвороношке“ тако да му рамена са горњим делом трупа,

односно зглобови кука и колена са горњим делом трупа заузимају угао од 90⁰ , скочни зглоб
остаје у положају дорзалне флексије.

2. Зглоб колена и ручног зглоба се налазе на дасци 2x6 која је постављена између њих.

3. На удаљености 15cm од подлоге,спортиста истовремено изводи флексију и екстензију

зглоба рамена, кука и колена са исте стране тела. Подигнути лакат, шака и колено се налазе
у истој линији, а труп у истој линији са даском.

4. Испитаник затим врши флексију у зглобу рамена и колена са исте стране тела (лево раме-
лево колено), тако да се лакат и раме додирују.

5. Испитанику је дозвољено да изведе три покушаја.

6. Ако испитаник не добије оцену 3, вежбу изводи у дијагоналном обрасцу, односно раме
једне руке привлачи колену супротне стране тела (лево раме-десно колено).

7. Испитаник поново изводи тест, али мењањем положаја руку и ногу. Ако при извођењу
вежбе са подигнутом левом или десном руком испитаник добије нижу оцену од претходне,
та оцена се узима као коначна.

Сл.22 . а) и б)- Тест за процену стабилности ротатора трупа

44
Табела бр.5.- Тест за процену функционалних способности

45
5. Повратак спортским активностима

Повратак спортским активностима (Return to sport- RTS) представља врхунац

индивидуализованих тренажних мера и поступака спроведених по завршетку постоперативне
рехабилитације, помоћу којих се спортиста постепено уводи у специфичне захтеве спортске гране.
Достизање критеријума за RTS не значи да се спортисти враћају директно у такмичење. Спортисти
започињу фазу RTS специфичним спортским тренингом ради постепеног достизања техничко-
тактичких капацитета. Током свих фаза RTS неопходно је праћење тренутног стања спортисте како
би ризик од настанка повреде био сведен на минимум. ( Buckthorpe M. 2019)

Сл.23. а) и б) -Алгоритам повратка спортиста у тренажни процес

5.1.Предикције повратка такмичарском спорту

Упркос значајном напретку у препознавању фактора ризика за настанак повреде ,техникама

реконструкције и рехабилитационим протоколима, и даље постоје значајни изазови који се тичу
специфичних критеријума за RTS на нивоу перформанси пре повреде, што представља крајни циљ
превенције поновне повреде. Као кључни елементи који детерминишу повратак спортисте у

46
тренажни процес представљају: карактеристике повреде, избор метода лечења, природа спортске
гране итд. Намера спортисте да се након операције што пре врати тренажном и такмичарском
процесу на највишем нивоу, основни је разлог зашто се подвргавају оперативном лечењу.
Рехабилитација након операције представља комплексан процес, а време од операције не сме
бити једини фактор на основу кога се одређује када ће се спортиста вратити спортским
активностима. Иако постоје бројни покушаји да се дође до ефикасних метода предикције повратка
спортисте такмичарским активностима, због изузетне сложености ове проблематике, њихова
предиктивна снага је и даље упитна. У једном од новијих истраживања Cristiana и сар.(2019.)
утврђено је да су утицај старости испитаника, пол, јачина екстензора и резултати скокова на једној
нози пресудни фактори који одлучују у ком временском интервалу ће се спортиста вратити на
спортски терен након повреде LCA. Резултати попут веће разлике између повређене и
неповређене ноге у вертикалном бочном скоку и лошија јачина мишића доњих екстремитета или
лошија постурална орјентација током обављања задатака у сличним дневним актвностима,
повезане су са лошијим самопоуздањем у зглобу колена. Из свега изнетог може се закључити да
упркос уложеним великим напорима изузетно је тешко предвидети исход рехабилитације. Са
једне стране то је разлог услед недостатка одговарајућих истраживања, а са друге стране настанак
повреде и опоравак након хирушке интервенције зависе од великог броја фактора. (Buckthorpe M.
2019.)

5.2. Увођење у тренажни процес

Повратку у игру након повреде АЦЛ-а претходи успешно завршен процес рехабилитације
кога прате две фазе:

 УВОЂЕЊЕ У ОГРАНИЧЕНЕ СПОРТСКЕ АКТИВНОСТИ

 УВОЂЕЊЕ УСПОРТСКЕ АКТИВНОСТИ БЕЗ ОГРАНИЧЕЊА

47
 -УВОЂЕЊЕ У ОГРАНИЧЕНЕ СПОРТСКЕ АКТИВНОСТИ
Ова фаза је састављена од специфичних спортских кретања, физичке припреме и
усавршавања технике и представља финални део процеса опоравка. Она обухвата напредак од
индивидуалне теренске рехабилитације до повратка тренингу у условима такмичења.
Индивидуална теренска рехабилитација је спона између рехабилитације и физичке припреме,
односно између општих и специфичних вежби. „Циљ је да кроз оптимално структуиран
програм- безбедно припремаспортисту кроз захтеве који га у највећој мери могу припремити за
захтеве датог спорта“ (Buckthorpe, 2019). Ако као пример узмемо екипне спортове у којима су
честе повреде LCA предвиђене активности које се врше у овој фази су: рад „један на један“ и
рад у малој групи, након чега следи фаза рада са екипом.

Параметри Примери специфични за фудбал Сврха

- Хпп тест
- Трчаое Т Овп су кључни критеријуми функципналних
Батерија тест(агилнпст) ппкрета за ппвратак сппртским
функципналних тестпва - Сила квадрицепса активнпстима

Играч трчи ка тренеру, тренер

ппказује знак рукпм да ли играч
меоа смер улевп или удеснп.
Реакција на ппзнати Играч реагујеи врши
стимуланс(звук, знак пдгпварајућу прпмену смера
рукпм) штп је брже мпгуће
Стабилне и сигурне прпмене правца су
вепма важне. Тп су виспкпризични ппкрети,
и затп је неппхпднп да се извпди
максималнп сигурнп и правилнп

Ппстепенп услпжоаваое задаткау тимскпм

Реакција на неппзнати Надпграђен претхпдни пример тренингу ппбпљшава сигурнпст и сппртске
стимуланс у услпвима прпмене правца. Играч мпра специфичнпсти. За адекватне перфпрмансе,
идентичним реагпвати на другпг играча / играчи мпрају бити у мпгућнпсти да реагују
такмичарским прптивника . на кретаое пдбрамбених играча
финтираоем и прпменама правца и смера
трчаоа

Субјективна прпцена наппра

Ппвећаое пптерећеоа врши се ппстепенп.
Прпцена сппљашоег Прпцена пптерећеоа се врши субјективнпм
Праћеое пптерећеоа пптерећеоа прпценпм унутрашоег пптерећеоа и
праћеоем сппљашоег пптерећеоа кпјем је
сппртиста излпжен

Прпцена психплпшких
реакција Ппвратак сппрту

Табела бр.5-специфични тестови за повратак у спортске активности након руптуре LCA

48
Додатни критеријуми који се користе за увођење у спортске активности без ограничења су:
1. успешно завршена фаза рехабилитације;
2. нормална стабилност колена (мање од 3мм антеропостериорног померања тибије на
Лацхмановом тесту);
3. потпуна амплитуда покрета у зглобу колена;
4. нормална покретљивост пателе;
5. нема појаве бола, отицања или нестабилности у зглобу колена при било којој активности;
6. H/Q већи од 90%;

Сл.бр.24- Неурокогнитивни тренинг спортиста

49
 6. Закључак

Спортске повреде, а посебно оне које су довеле до реконструкције LCA доводе до великих
промена у неуромишићној функцији и контроли и самој биомеханици кретања. Дефицити
мишићне активације и регрутације, асиметрије и постуралне контроле оперисане ноге и
промене обрасца кретања уобичајне су појаве у постоперативном периоду. У датом раду кроз
примену најсавременијих метода и летература за процену и евалуацију тренутног стања
спортисте током рехабилитационог процеса, коришћене су базичне батерије тестова уз помоћ
којих се процењује функционална покретљивост свих зглобова и ниво неуромишићне контроле
и функције. Као један од показатеља степена опоравка функције мишића екстензора зглоба
колена представља дефицит брзине развоја силе (RFD) која има важну улогу за сигурно
одлучивање о повратку у тренажни и такмичарски процес. Креирање специфичних програма за
елиминисање фактора ризика на које је могуће утицати, избор методе лечења и ефикасни
програми постоперативне рехабилитације све више добијају на значају. Рехабилитација након
реконструкције LCA сложен је процес који мора бити спроведен уз поштовање принципа
индивидуализације и периодоизације тренажних оптерећења и стално праћења стања зглоба
колена (присуство бола,излива у зглобу и инфламације. Потпуно одсуство бола и отока, пун
обим покрета, одсуство кинезиофобије и субјективна процена добре стабилности зглоба,
достизање потпуне симетрије функционалних карактеристика и отклањање биомеханичких
дефицита који сами по себи представљају ризик за поновну повреду, неки су од фактора који
доприносе повратку тренажном и такмичарском процесу. С тога рационални приступи у
евалуацији и третману настале повреде, као и накнадна фунционална рехабилитација спортисте
доводи до минимизирања негативних ефеката повређивања и његовом ефикасном опоравку.

50
7.Литература

1. Abernethy P. et al.(1995),Strength and Power Assessment. Sports Medicine, 19, 401-417.

2. Ardern C.et al. (2018), Rehabilitation of ACL injury in the Handball Player. L. Laver., Handball Sports
Medicine. New York: Springer.
3. Baltzopoulos V., Brodie D. (1989),Reproducibility of isokinetic leg strength and endurance
characteristics of adult men and women.
4. Бошковић М. (2005),Анатомија човека. Београд: Научна КМД.
5. Булатовић Н., Кезуновић М. (2011),Етиологија и механизми повређивања предњег укрштеног
лигамента кољена код спортиста,Спорт Монт, 28,257.
6. Buckthorpe M. (2019), Optimising the Late-Stage Rehabilitation and Return-to-Sport Training and
Testing Process After ACL Reconstruction,Sports Medicine, 49, 1043-1058.
7. Collard DCM, Verhagen E, Chin A, van Mechelen W. Acute physical activity- related injuries in
children. Appl Physiol Nutr Metab. 2008; 33(2):393-401.
8. Centers for Disease Control and Prevention, National Center for Chronic Disease Prevention and
Health Promotion, Division of Adolescent and School Health. Improving the Health of Adolescent &
Young Adults: A Guide for States and Communities. Atlanta: GA; 2004. 9. Pickett W, Molcho M,
Simpson K, J
9. Caraffa A. et al. (1996),Prevention of anterior cruciate ligament injuries in soccer. A prospective
controlled study of proprioceptive training.
10. Christopher C., James R. (2014),Hamstring and Quadriceps Injuries in Athletes. New York: Springer
11. Doral M.N.,Tandogan,R.N. Mann,G. Vedonk R.(2012). Sport injuries.Springer,Berlin
12. Department of Health and Human Services, Centers for Disease Control and Prevention, National
Center for Injury Prevention and Control. Preventing Injuries in Sports, Recreation, and Exercise, in:
CDC Injury Research Agenda. Atlanta: GA; 2002.
13. Илић Б. и др. (2017), Учешће у спорту након повреде предњег укрштеног лигамента, Sportlogia,
72, 58-64.
14. Капелети М. (2019), Дијагностички методи за процену мишићне функције. Дипломски рад.
Универзитет у Београду.
15. Кнежевић О.(2020), Предуслови безбедног повратка спортским активностима након
реконструкције предњег укрштеног лигамента
16. Ранисављев И. (2015), Релације алометрије тела и механичких карактеристика мишића ногу са
транзитним брзинама кретних активност. Докторска дисертација. Универзитет у Београду.
17. Risberg, M. et al. (1999). The effect of knee bracing after anterior cruciate ligament reconstruction: a
prospective, randomized study with two years’ follow-up. Am J Sports Med, 27(1), 76–83.
18. Sears B. (2020), Single Leg Hop Testing, Преузето са: https://www.verywellhealth.com/single-leg-
hop-testing-2696507
19. Timothy E. et al. (1999), The Effect of Neuromuscular Training on the Incidence of Knee Injury in
Female Athletes A Prospective Study.
20. Timothy P. et al. (2012). Rehabilitation After ACL Reconstruction, ACL Injuries in the Female
Athlete:Causes, Impacts, and Conditioning Programs. New York: Springer.
21. Forman B. et. аl. (2010),Vrhunski kondicioni trening. Београд: Data status.

51
22. FC Barcelona -Јournal of Sport Science & Medicine, 2019;
23. Finich C. A New Framework for Reasearch Leading to Sports Injury Prevention. J Sci Med Sport.
2006; 9:3-9
24. Hasenkamp WC. Flexible Micro/Nanofabricated Systems for Medical Devices and Implants; 2013.

25. Hurd WJ,Snyder- Mackler L.Neuromuscular Training.In: Donatelli R,editor. Sport-Specific

Rehabilitation.St Louise:Churchill Livingstone; 2007.p.247-58.
26. Pappas ER. Do Female Athletes get ACL injuries because of their anatomy.2019;
27. Hewett TE, Myer GD, Ford KR, Paterno M V. Prediction and Preventation of ACL
injuries,2016;34(11):1843-55.
28. Haskell WL, Lee IM, Pate RR. Physical activity and public health: updated recommendation for adults
from the American College of Sports Medicine and the American Heart Association. Med Sci Sports
Exerc. 2007; 39:1423-34.
29. Micheo W,Hernandez L,Seada C. Evaluation,managment,rehabilitation,and prevention of anterior
cruciate ligament injury:current concepts.PM R. 2010/10/26:935-44.
30. Morel J, Combe B, Francisco J, Bernard J. Bone Mineral Density of 704 Amateur Sportsmen Involved in
Different Physical Activities. Osteoporosis Int. 2001; 12(2):152-7.
31. Jago R, Watson K, Baranowski T, Zakeri I, Sunmi YM. Pedometer Reliability, Validity and Daily Activity
Targets Amoung 10-to 15-year-old-boys. J Sports Sci. 2006; 24:241-51.
32. McKee J. The Changing Landscape of Youth Sports Injuries: A Roundtable Discussion on how High-
intensity Sports are Affecting Children. AAOS Now [Internet]. 2009 Nov [Cited 2013 Jan 21].
33. Joyce D.,Lewindon D.(2016) .Sport injury preventation and rehabilitation-Integrating medicine and
science for performance solution .Routledge, New York
34. Eston RG, Rowlands AV, Ingledew DK. Validity of Heart Rate, Pedometry, and Accelerometry for
Predicting the Energy Cost Of Children’s Activities. J Appl Physiol. 1998; 84:362-71.
35. Kemper HC, Twisk JW, Koppes LL, van Mechelen W, Post GB. A 15-year physical activity pattern is
possitively related to aerobic fitness in young males and females (13- 17 years). Eur J Appl Physiol.
2001; 84:395-402

52