УЛОГА ПСИХИЧКОГ И СИТУАЦИОНО

МОТОРИЧКОГ ТРЕНИНГА У ОДБОЈЦИ

Завршни рад

Предавач: Студент:
Драган Нејић Драгана Стањевић

Ниш, 2022. године.

Садржај

Увод..............................................................................................................3
Психолошка припрема спортиста..................................................................3
Методе...........................................................................................................4
Психолошка припрема у такмичарском периоду.............................................4
Постављање циљева.......................................................................................6
Релаксација.................................................................................................7
Емоције.......................................................................................................8
Закључак.......................................................................................................8
Увод
Психолошка припрема спортиста
Иако се припрема спортиста идаље у највећој мери своди на физичку и
техничко-тактичку, потреба за психолошком припремом све је препознатија и тема
је која се данас све чешће помиње, обрађује и истражује. У данашње време, када
професионално бављење спортом пред спортисту поставља све веће захтеве, улога
спортског психолога све више добија на значају: не занемарујући остале видове
припреме, он, сарађујући са тренерима и осталим професионалним особљем, кроз
индивидуализовани приступ (за који је утврђено да је ефикаснији од
стандардизованих, не индивидуализованих) спортистима помаже да се изборе са
тешкоћама на које наилазе, нарочито у домену такмичарског спорта. Психолошка
припрема спортиста је, заправо, веома широка област: може да се односи на
специфичне технике менталног тренинг ако је спортски психолози користе, под
њом можемо подразумевати краткорочну, средњерочну али и дугорочну припрему,
могуће је да говоримо о припреми једног спортисте или екипе, њеном значају и
потребом за њеним спровођењем.
Од више спортиста са приближно изједначеним функционалним способностима и
у техничко-тактичкој припремљености, успешнији ће бити они који имају
прикладније психичке предуслове на које се може утицати психолошком припремом.
Психолошка припрема обухвата припрему која развија оне способности код
спортисте које омогућавају да се физичке могућности развијене у току процеса
тренинга, најрационалније и најефикасније искористе, посебно у неповољним
условима такмичења, такмичењима која представљају највиши степен стресне
ситуације.

1. Појам психолошке припреме у спорту

Психолошка припрема представља саставни део целокупне спортске припреме

спортиста. Она обухвата дугорочан процес рада са спортистима у току целокупног
планског и систематског вежбањ а и извођења, као и припрему за одређено
такмичење или наступ (Барјактаревић, 2004). Совјетски психолози су под овим
појмом најчешће подразумевали управо припрему за одређено непосредно
такмичење, односно примену одговарајућих метода и техника које треба да доведу
спортисте у стање психолошке спремности (Пуни,1965,Горбунов, 1979, Вјаткин,
1981, према: Лазаревић, 2003). С друге стране, спортски психолози на Западу
користе појам “менталнитренинг”, “менталневештине”, при чему под тим
подразумевају не само припрему за такмичење кроз учење и коришћење
психолошких техника и метода већ и много шире од тога.

Укупну спортску припремљеност чине три основне структуре:

1. Техничко – тактичка припремљеност, која обухвата степен развијеност

одређених способности за учење техничко – тактичких елемената, степен
научености и извођење појединих елемената или целин ако је чине садржину
спортске активности, на одговарајућ начин и у одговарајућој ситуацији.
2. Физичка припремљеност, која обухвата развој физиолошких и физичких
способности које настају под утицајем специфичног тренинга.
3. Психолошка припрема, која се односи на дуготрајан процес рада са
спортистима а подразумева стварање услова, подстицање и усмеравање
развоја потенцијала са циљем постизања одговарајуће психолошке
припремљености и психолошке спремности за одређену врсту задатка.
 Психолошком фактору се неретко олако приступа, јер се сматра да ће процес
селекције временом одвојити ментално ’’јаке’’ од осталих и да је то довољно за
спортски успех. Ипак, у савременом спорту тешко да је било шта препуштен
ослучајности, па тако ни психолошки фактор. Управо он је често пресудан у
случајевима када су спортисти приближно сличног квалитета и истог ранга
такмичења. Психолошко функционисање спортиста није ствар случајности или лоше
среће која се окривљује када се догоди неуспех, већ фактор који је (срећом)
подложан систематском тренирању и константном усавршавању и који се може
ставити под контролу самог спортисте, и зато је психолошка припрема веома важна.
Општа психолошка припрема је процес стварања повољних услова и утицаја на
развој и формирање својстава личности која су значајна за спортску активност.
Она, дакле, обухвата процес стварања услова, утицања, управљања, контроле и
адаптације понашања спортиста. Психолошка припремљеност и спремност постижу
се управљањем, контролом и адаптацијом психичких својстава, процеса и стања са
циљем постизања оптималног нивоа тог стања.

Најчешће коришћене технике и поступци психолошке припреме спортиста јесу:

 технике упознавања себе и властитих ограничења
 израда стратегија понашања уочи и између такмичења
 одабир и усвајање кључних подражаја (окидачи) за евоцирање жељених
предтачмичарских стања (употреба учења путем условљавања у спорту)
 технике релаксације
 технике дисања
 технике са побољшање концентрације
 технике визуализације и сензоризације
 симулације
 технике когнитивног уверавања и самоуверавања
 технике контроле позитивног мишљења
 технике трансцеденције
 хипноза, аутохипноза и постхипнотичке сугестије и друго.

Методе
Методе и технике психолошке припреме можемо сврстати у две групе:
 Методе и технике које изводи спортиста и тренер
 Методе и технике које захтевају учешће психолога
Методе и технике које изводиспортиста и тренер
 преоријентација на мисаоне садржаје који смирују, вербални тренинг
 кад спортиста користи речи-дражи у функцији аутосугестије,
загревање, вежбе дисања и слично.

Методе и технике којезахтевају учешће психолога

 аутогени тренинг, прогресивна релаксација, ментални тренинг и друго.
 Такође, спортиста може да се обрати спортском психологу за стицање
самопуздања и формирања у врхунског играча.

Психолошка припрема у такмичарском периоду

Почиње онда када се заврши претходна утакмица или такмичење. Пре првог
тренинга у недељи потребно је детаљно анализирати претходни сусрет, а затим
упознати спортисте за следећег противника.
Осим техничко-тактичке припреме на коју се ставља акценат, неопходно је
упознати играче са добрим и лошим странама противничке екипе, физичким
способностима, утицају средине (терен, публика, положај на табели, итд.).
Психолошка припрема коју тренер реализује пред саму утакмицу и за време
утакмице је наставак опште психолошке припреме, с том разликом што се акценат
ставља на конкретне задатаке.
 Пред такмичење можемо запазити различито понашање спортиста. Појединци се
претерано узбуђују, постају напети, нервозни, други опет, апатични, повлаче се у
себе са смањеном жељом за комуницирањем или било каквим контактом који би им
помогао да превазиђу предтакмичарски стрес. Ова расположења су одраз
различитих емоционалних доживљавања једне исте ситуације - очекиваног
такмичења.

Предстартно стање може се јавити у три облика:

 стање борбене приправности;
 стање стартне грознице;
 стање стартне апатије.

Стање борбене приправности карактерише оптималан ниво свих

физиолошких процеса и повећане радне способности. Код спортиста се примјећује
повишен пулс, знојење појачане функције излучивање итд. Психичка испољавања
су: жеља за такмичењем, нестрпљивост, узбуђење.

Стање стартне грознице манифестује се убрзаним радом срца, убрзаним

пулсом и дисањем. Атлетичари су углавном нервозни, причљиви, праве честе
преступе приликом старта...

Стање стартне апатије је специфично и представља супротну страну стања

стартне грознице. Апатију карактерише несигурност спортисте у личну снагу, жеља
да се одустане од такмичења, утакмице...

Веома битан моменат у психолошком смислу за сваког тренера, а и за спортисте

је период између сегмената (пауза уопште) када тренер (или сам спортиста у
индивидуалним спортовима) има мало времена које треба рационално да искористи
и у зависности од резултата, да да адекватне и јасне савете који могу бити од
користи.

Противник- квалитетнији такмичар

Овакав случај је лакши за тренера јер се акценат ставља на слабије тачке

противничке екипе, чиме се отклања инфериорни осећај код играча, а уједно се
треба радити на мотивацији, с обзиром на то да је већ познато играчко размишљање
у оваквим ситуацијама, да се игра „на све или ништа“ јер је ионако евидентно да су
слабија екипа, те немају осећај да ће пораз било шта променити.

Противник- слабији такмичар

Основни задатак тренера, у случају када за противника имамо слабију екипу, је

да не дозволи својој екипи да се опусти, деконцентрише и олако схвати задатак.
Неопходно је благовремено предочити ситуацију и пратити понашање спортиста да
би се евидентна опуштеност код играча адекватним психолошким методама
анулирала и да би се мотивација подигла на оптималан ниво.

Противник - такмичар приближно истог квалитета

Тренер представља својим играчима начин игре противничке екипе, истичући

њихове квалитете и предности. Приоритет ставља на кориштење њихових слабих
страна. Са психолошког аспекта је јако битно да се дуел доживи као могућност да се
испоље сви квалитети тима, чиме се активира мобилност играча, борбеност,
спремност да ангажују све потенцијале, под мотом „нека бољи победи“.
 Однос који тренер успостави са својом екипом од виталног је значаја за
прогресиван развој како колектива тако и спортиста појединачно.

Комуникација пре наступа

Тренер треба прилагодити коментаре одликама сваког меча у зависност од

противника;
 Дати кратке сугестије на позитиван начин не користити негацију
„немој...“);
 Говорите тако да се одржи играчево самопоуздање;
 Охрабрите своје спортисте да се боре и да покушају да уживају у игри -
такмичењу;
 Пружити им подршку и поверење;
 Рећи својим спортистима да од њих очекује само да пруже свој максимум!

Постављање циљева
Циљеви су човеку потребни како би га усмерили у његовим акцијама и помогли
да се боље организује и постигне жељени успех. Они су компонента мотивације, а
ако их схватимо као синоним за стандард успешности, они постају и најважнији
покретачи на активност, тј. Стандард коме се тежи(Лазаревић, 2003). Основна
теорија коју постављају Лоцки Латхам јесте да је однос између степена тежине
циља и постигнућа линеаран, као и да специфични и тешки циљеви воде ка вишем
нивоу постигнућа него циљ “дај све од себе” (Цоx, 2005). Постоје 4 начина на која
постављање циљева може да утиче на постигнуће (Лоцкеисар., 1981, према: Цоx,
2005):
1. Спортиста усмерава пажњу на задатак и на постизање циља који се односи
на тај задатак
2. Мобилишу се напори, јер је спортиста свестан да мора да се потруди да
одређени циљ и оствари
3. Постављање циљева мобилише потребу спортисте да се труди и током дужег
временског периода
4. Оно подстиче развој нових стратегија учења

У односу на временску димензију, циљеви могу да буду

 краткорочни – за чије је постизање потребан је најкраћи перод (месецдана,
недељу дана, један дан, један тренинг)
 средњерочни – називају се и сезонски, за њихово постизање је потребна
сезона, месец дана или краће
 дугорочни – које постижемо у неком дужем временском периоду у будућности
(нпр. неколико година)

Сви они су међусобно повезани, јер су краткорочни циљеви директно или

индиректно у функцији дугорочних, постизање ових циљева води ка средњерочним,
који затим воде ка дугорочним (Лазаревић, 2003). Занимљиво је запажање Орлицка
(1998) о томе како је кроз разговор са многим студентима и спортистима који су се
жалили на то да не могу да остваре зацртане циљеве, дошао да закључка како они
потпуно занемарују дневне, краткорочне циљеве,оно што могу да постигну одмах,
већ, како би се мотивисали - праве дугорочне циљеве. То је, наравно,
веомакорисно, али је, уколико желимо да их остваримо, потребно имати много
малих циљева који ће нас поступно одвести до жељеног циља. Концепт паметног
постављања циљева (СМАРТ) свакако је применљив и у раду са спортистима.

Циљеви треба да су:

 С (specific) - специфични, конкретни, јасни, разумљиви
 М (measurable) - мерљиви
  А (achievable) – достижни
 Р (realistic) – реални
 Т (timed) - временски одређени

Иако се на неким местима наводи како су тешки циљеви бољи него лаки,
Лазаревић (2003) наводи да ће спортисти са високим постигнућем бирати средње
тешке циљеве, јер су много мотивисанији да постигну успех него да избегну
неуспех, док ће они са ниским нивоом постигнућа, услед тога што код њих постоји
тенденција да избегну неуспех више него да постигну успех – пред себе постављати
или лаке циљеве, такве који се постижу без тешкоћа, или веома високе који, и кад
се не постигну не угрожавају его, јер заправо није ни постојало очекивање особе да
ће се они остварити. Када говодимо о постављању циљева у спорту, још једна
подела је на:
 циљеве оријентисане на исход – спортиста је оријентисан на победу а не
нужно на квалитет своје изведбе)
 циљеве оријентисане на изведбу – спортиста је оријентисан првенствено на
квалитет наступа Иако делује логично да је друга оријентација кориснија,
битно је желети победити и бити за то високо мотивисан. Дугорочно гледно,
најпожељније би било усмерити се на другу оријентацију, али не напуштати и
циљ постизања успеха (Цоx, 2005). Одређивање циљева би требало да врше
тренери спортиста заједно, али тако да тренер само усмерава тај процес,
путем давања информација, сугестија, створивши ситуацију у којој ће
спортиста да прихвати и доживи циљ као свој, јер ће само тако бити истински
мотивисан да га и оствари.

Релаксација
Релаксација је повезана са појмом побуђености која је у случају када
примењујемо релаксацију - повишена. Такмичарски спорт је по правилу веома
стресан. Већ је поменуто да се често јавља анскиозност која спортисту омета и
удаљава од успешне изведбе и остварења циљева, те су технике осмишљене да
смањују анксиозност и омогуће спортисти да функционише на оптималном нивоу
побуђености готово по правилу користе у психолошкој припреми спортиста.
Побуђеност се односи на ниво активације органа и механизама који су под
контролом аутономног нервног система тела (Cox, 2005). Иако је по некад тешко
одредити који је то оптималан ниво који ће омогућити постизање најбољих
резултата, у случају превелике побуђености постоји мишићна напетост која је део
анксиозности: јавља се стегнутост одређених мишића, као резултат превелике бриге
и анксиозности, долази до пада у постигнућу који даље резултира још већом
анксиозношћу.
Релаксација нам омогућава да се правилно сконцентришемо на предстојеће
догађаје, а осим смањивања анксиозности, смањује се и анксиозност након
такмичења. Често се једноставно изводи фокусирањем на дисање, односно методом
спорих удисаја и издисаја, тако да се при сваком следећем издисају особа што више
опусти. Ово има двоструко дејство: физиолошки – пулс се снижава, смирује се
дисање, смањује се потреба за кисеоником, мишићи постају мање напети и цело
тело постаје опуштеније.
Психолошки: пажња се пребацује са узнемирујућег на опуштајући садржај,
односно са страха од неуспеха и одбацивања и страха од последица, на опуштање
или на још конструктивније мисли (Orlick, 1998). Појам мускуларне релаксације
први користи Jacobson још 20-их година прошлог века. Главна његова претпоставка
била је да је, уколико су мишићи потпуно опуштени, немогуће бити нервозан или
напет у било ком делу тела, као и да се нервоза и напетост мишића и органа који
нису под вољном контролом – могу редуковати уколико се опусти одређена група
скелетних мишића (Cox, 2005).
 Емоције
Спортско узбуђење, ривалство су управо такве позитивне емоције које покрећу
мотивацију. Ипак, исте овакве емоције могу имати и негативан карактер. Негативан
карактер је када спортиста не постиже одговарајуће резултате, а нарочито ако се то
дешава у дужем временском периоду.

Утицај тренера на спортисту

У психолошкој припреми коју остварује тренер, посебно место заузима контрола
тензије коју спортиста доживљава пред такмичење. Од тренера се очекује да у том
периоду, дан - два пред такмичење, поенту стави на смиривање спортисте - да води
рачуна о његовој исхрани, сну, социјалним контактима, слободном времену..
Тренер је тај који својим понашањем на тренингу и такмичењу може да створи
подстицајну и креативну атмосферу. Ако је тренер на такмичењу несигуран, ако не
влада властитим емоцијама и неконтролисано реагује на спортски резултат или
евентуалну грешку судија, ако не верује у своје играче, онда су спортисти, а
посебно ако су у питању млади спортисти, озбиљно психолошки лимитирани
(несигурнији) и тешко да ће моћи манифестовати своје реалне способности.
Такмичења су веома значајна јер у периоду развоја младих спортиста треба
стварати базу развоја такмичарског духа.

Закључак
У психолошкој припреми, пре свега, треба полазити од тога да је сваки
спортиста индивидуа (да може сам или уз помоћ некога превазиђе тешкоће и
препреке на које ће наићи у току тренинга и такмичења).