ВИСОКА ШКОЛАЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

АЛЕКСИНАЦ

Дипломски рад
из Психологије предшколског детета

Игра и психички развој детета

Ментор: Студент:

др Момчило Симоновић Наталија Рајковић 2415

Алексинац, 2018.
 Биографија

Зовем се Наталија Рајковић, рођена сам 27. марта 1996. године, у Нишу,
где и живим. Основну школу ,,Цар Контантин “, као и средњу школу „Школа
моде и лепоте“ сам завршила Нишу, смер козметички техничар. Високу
школу за васпитаче струковних студија уписала сам 2015. године.

2
Садржај
Увод............................................................................................................................................................4
1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ИГРЕ............................................................................................5
1.1. Развој дечије игре кроз историју...........................................................................................6
1.2. Врсте дечијих игара.................................................................................................................8
1.3. Играчке према узрасној групи................................................................................................11
1.4. Улога игре у развоју деце........................................................................................................12
1.4.1. Улога игре у развоју деце предшколског узраста..........................................................15
2. Игра кроз аспекте психичког развоја.............................................................................................17
3. Игре које имају највећи значај у психичком развоју код деце.....................................................20
3.1. Друштвене игре........................................................................................................................20
3.2. Цртање......................................................................................................................................22
3.3. Физичка активност...................................................................................................................24
3.4. Мини позоришне представе....................................................................................................25
4. ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА...........................................................................................................26
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................28

3
 Увод

У овом раду бавила сам се појмом игре и њеним утицајем на психички развој
детета.
Игра је комплексна људска активност и посматра се са много аспеката. Писано је
готово из свих области, које су на било који начин повезане са игром. Велики познаваоци
психологије проучавали су и истраживали о игри. Такође сам се осврнула и на развој игре
кроз историју.
Игра је саставни део живота сваког детета, само се развојем друштва и променом
друштвених односа и начина живота мења њен садржај и облик. Немачки психолог Карл
Грос створио теорију игре, коју назива „теоријом тренинга“ или самоваспитања, уз помоћ
животиња и деце. Његова теорија заговара став о великом значају игре за психички развој
и проблем игре је сврстао у активности које су најважније за целокупан развој у
детињству. Пијаже психички живот и дечју игру објашњава изоловано од спољашње
средине, процес где се у игри одражава структура мишљења, а са друге стране, мишљење
се формира кроз игру- Виготски и Елкоњин.
За игру се сматра да постоји од када постоји и људско друштво, те да је стара колико и
васпитање уопште. Почеци јој се губе у праисторијској прошлости и на свим странама
света. Игру је неговао цео људски род, што сведоче и археолошка налазишта у којима су
нађене бројне играчке, цртежи и цртежи на посуђу. Игра је била основна активност
најмлађих и увек прати развој детета. Сходно томепридавао јој се значај много пре него
што смо прихватили наставу физичког васпитања са њеном планском, организованом и
систематском активношћу и пре него што је школа постала институционализована
установа.
Игра као појам објашњава се као активност која се обавља из задовољства, из
разоноде. Задовољство које произилази из игре је оно што нас покреће да изнова
понављамо игру коју волимо. То носимо са собом још из детињства.
Кроз читав предшколски период дете се интензивно развија и формира различите
способности и навике. У предшколским установама су све више заступљене игровне
активности, јер су оне примерене узрасним и психофизичким особеностима деце.

4
 У зависности од индивидуалних психофизичких карактериситика, дете се лакше
или теже адаптира на школску средину и учење. Предшколским васпитањем и
образовањем подстиче се развој укупних потенцијала код деце раних узраста, што
представља један од битних момената у процесу припреме за школу.
У игри дете развија своје функције и различите способности. Стиче искуство,
открива, учи, ствара. Развија све своје способности попут перцептивно-моторне,
интелектуалне, социо-емоционалне, комуникационе и креативне).

1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ИГРЕ

Игра је одувек саставни део дечијег живота. Иако се на разним ступњевима

друштвеног развоја мењао начин живота, игра је и у новијим друштвеним условима
остала саставни део дечије активности. Зато је дечија игра одувек предмет различитог
проучавања. Аутори попут Х. Спенсер, Е.А. Аркин, Карл Гросу првобитно разматрали
многа питања развојних карактеристика дечије игре, док су други опширно расправљали о
значају игре за развој детета. Филозофи Платон и Аристотел покушавали су да са
различитих гледишта објасне порекло дечје активности у игри па су у те сврхе изнели
психоаналитичку и когнитивистичку теорију.

Игра је, заправо, општи појам за велики број активности. Она се јавља у свим
животним активностима и уско је повезана са њима. Облик и начин игре зависи такође и
од начина живота, средине којом је дете окружено.

Научник Јохан Хојзинг има културно-научни прилаз игри. Описује игру као
„добровољну радњу или делатност која се одвија унутар неких уврђених временских или
просторних граница, према добровољно прихваћеним али обавезним правилима, без
изузетка, којој је циљ у њој самој, а прати је осећај напетости и радости, те свест да је она
нешто друго него обичан живот“ (Ј. Хојзинг).

Игра све више добија на значају кроз сваку нову генерацију. Игра је незаменљиво
средство за упознавање детета предшколског узраста, али такође и васпитно

5
средство.Дете предшколског узраста највише слободног времена проведе у игри, у којој
долази до изражаја његова активност, целокупан психички развој, интелектуални развој,
његови мотиви, процењивање вредности, осећајно доживљавање, личне особине итд.Због
тога је дечја активност у игри један од најприроднијих путева који нам на посебан начин
открива динамичну структуру и дејствовање дечије личности.

1.1. Развој дечије игре кроз историју

Игра је постојала од када постоји људско друштво, од када постоји дете. Стара је
колико и васпитање уопште. Почеци јој се губе у праисторијској прошлости и на свим
странама света. Неговао ју је цео људски род. Одувек је игра била основна активност
најмлађих. Она је стално пратила развој детета. Игра је пратила дете и придавао јој се
значај много пре него што смо прихватили наставу физичког васпитања са њеном
планском, организованом и систематском активношћу и пре него што је школа постала
институционализована установа.(Каменов, 2006).

Општи развој друштва, друштвено-историјски услови најчешће су и диктирали начин

играња деце, играчака и бављења спортским активностима. Пажња јој је указивана
зависно од економских услова, нивоа културе и схватања игре и спорта као животне
потребе.

Владајуће класе древних држава и народа попут Кине, Индије, Египта, Персије,
Спарте, Атине, Рима увиделе да се активности кроз игру могу искористити за одређене
друштвено-политичке циљеве, што им је тада и полазило за руком.

Оно што одликује и што је заједничко, за све претходно наведене државе, јесте да је
спорт био у великој мери заступљен и да су се на њему базирале све активности које су
биле усмерене првенствено на физички развој деца, што се одражавало и на њихов
психички развој.

6
 Кроз историју дечије игре су се мењале у зависности од социјалне средине, али и
потреба и личних интересовања детета. Детињство је посматрано као пролазна ствар у
животу детета, па се није обраћало много пажње на дете и његово детињство.

Слика 1. Слушање приче (Преузето са: https://www.google.ch/search?

hl=fr&biw=1366&bih=638&tbm=isch&sa=1&q=%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE
%D1%98+%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5+%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B7+
%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%83&oq=
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%98+%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5+
%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B7+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE
%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%83&gs_l=psy-
ab.3...334732.342586.0.343147.37.31.0.0.0.0.267.2878.17j9j1.27.0....0...1.1.64.psy-
ab..12.5.612...0j0i19k1.sBUusMOOgUg#imgrc=lfqEyuQ_RnuydM:)

Слика 2. Играње деце у парку (Преузето са: https://www.google.rs/search?

rlz=1C1CHZL_srRS682RS682&biw=1707&bih=833&tbm=isch&sa=1&ei=g7TgW8L9MIXxrg
Sgk4CAAg&q=kako+su+se+deca+igrala+u+proslosti&oq=kako+su+se+deca+igrala+u+&gs_l=i
mg.3.0.0i24k1.11926.17575.0.19213.26.13.0.13.13.0.210.1609.0j9j2.11.0....0...1c.1.64.img..2.24

7
.1718.0..0j35i39k1j0i8i30k1.0.qR173xKPbIo#imgdii=434d0ND4qI2H2M:&imgrc=Q9q7VfLll7i
c0M)

1.

1.2. Врсте дечијих игара

Дечије игре делимо на 4 велике групе игара:

- Функционалне игре,
- Игре маште/ игре улога,
- Игре са готовим правилима,
- Стваралачке игре/ конструктивне игре

(Младеновић, Манојловић: 2001, 209-210):

Функционалне игре- су игре у којима вршење покрета нема непосредну сврху које
садрже, поред неконтролисаних, импулсивних покрета и сложеније, повезане покрете.
Функционалне игре су пре свега: покретање удова, главе, покушаји подизања, пузање
„на све четири“, устајање и седење, стајање на прстима, пењање по степеницама,
пузање, скакање, гимнастика, хватање, опипавање и преношење предмета, отварање и
затварање поклопца, довођење играчака у ред, сипање песка из једног суда у други,
шкрабање, мешање, гужвање и цепање хартије, играње лоптом, вучење играчке на
канапу за собом, љуљање на дрвеном коњу итд.

Облици функционалних игара:

- Сензомоторне активности сопственим органима (изводе се без играчака и

карактерише их понављање покрета, нпр. преплитање прстију, лупкање једном
руком по челу док се другом праве кружни покрети по стомаку, итд.);
- Игре посвећене руковању материјалом( рукује се разним покретним играчкама
и спортским реквизитима, природним и вештачким материјалима, нпр.
пресипање воде, растезање гуме и сл.);
8
 - Покретне игре уз коришћење реквизита( кретање се врши уз помоћ реквизита,
нпр. вожња бицикла, клацкање, ходање по суженој површини и сл.);
- Игре гласовима, слоговима и речима( издвајају се из говорног контекста и
повргавају слободном комбиновању и преображавању).

Игре маште или игре улога- за ове игре се још користе називи игре имитације,
игре илузије, драмске игре, игре фикције чиме се одређује њихова суштина.

Игре маште су: храњење играчака, кажњавање играчака, разговор са њима. Лутку и
животиње дете сматра као своје пријатеље, игра се као да иде на спавање, игра
различите улоге, као нпр.: куварице, возача, трговца, поштара, војника и друге.

Облици у којима се игре маште јављају су:

- Опонашање поступака( врше се замене у употреби предмета, али ове замене нису
превасходно симболичке);

- Симболичка имитација( почиње се подражавањем самога себе у замишљеним

ситуацијама, затим се пројектују сопствене акције на објекте, на крају понашање
детета у извесним реалним ситуацијама добија елементе играње улога);

- Симболичка игра улога са сижеом( дете преузима улоге одраслих особа или друге
деце из свакодневног живота и показује њихове међусобне односе и понашање);

- Драмске игре улоге (дете учествује у извођењу драматизованог текста неке приче,
бајке или позоришног текста, што укључује планирање, поделу улога, употребу
елемената декора и реквизита, а често и присуство публике).

Игре са готовим правилима- за ове игре можемо рећи да се ове игре разликују и
то игре у којима правила настају у самом процесу играња, захваљујући договору
играча, од традиционалних игара са правилима насталим у току развоја игара као
културне баштине човечанства, које се преносе са једне генерације на другу као и од
игара са правилима смишљеним да унапреде развој и учење, односно, из дидактичких
разлога.

9
 Стваралачке или конструктивне игре- у овим играма дете уобличава материјал
да би постигло одређени циљ који превазилази вршење покрета карактеристично за
функционалну игру, односно- створило је нешто што играч доживљава као резултат
напора. То што се ствара може бити сасвим без функције и значења (мозаик) или са
значењем и налик на неки објект из стварности (нпр. зграду, мост и сл.)

Конструктивне игре током развоја карактерише прелазак са метафизичког на

логички начин мишљења.

Пијаже је истицао да конструктивне игре које се развијају упоредо са симболичком

игром, настоје да представе праве адаптације или решење проблема и зато их често
означавају као стваралачке игре.

Облици у којима се јављају су следећи:

- Проналажење комбинација насталих ненамерним руковањем материјалом,

деца око друге године откривајуда као резултат њиховог манипулисања
елементима неког материјала, могу настати спојеви који су налик на нешто(нпр.
гомила коцки стављених једне на друге може се назвати „кула“);
- Обликовање дете открива најпогоднији начин играња одређеним материјалом
који зависи од самог материјала, што га доводи и без свесне намере до креације
која има смисла (нпр. пластелин наводи на прављење лоптица, погачица и
змија);
- Ређање материјала између треће и четврте године дете почиње да ређа или
ниже на врпцу елементе материјала једног до другог, али без доследног
примењивања само једног критеријума;
- Грађење готовим материјалом и организовање материјала разликује се
грађење од елемената који сами за себе не представљају конкретне објекте
(нпр. „лего“ материјал),одорганизовања фигуралних елемената који
представљају одређене ликове (куће, дрвеће, возила, животиње и сл.);
- Графичко представљање уобличавање шара које дете у почетку ствара на
папиру не планирајући шта ће од њих настати, „грађење“ нацртаним
елементима.

10
 - Утилитарне конструкције иако се продукти конструктивних игара и на
ранијим етапама користе за разне практичне активности, као реквизити за игре
маште или игре са готовим правилима и др. Утилитарне конструкције у први
план стављају употребљивост онога што се направи (то су обично играчке од
готових делова и са уграђивањем неког механизма, израда једноставних алатки,
справе које користе снагу воде или ветра за покретање, дечије кућице и друге
грађевине).

1.

1.3. Играчке према узрасној групи

Играчка чини саставни део одрастања, даје могућност за развој интелигенције, фине
моторике, маште, едукацију и креативност. Играчка је предмет који добија смисао
интеракцији са родитељима, и вршњацима.За време одрастања, дете прате разне играчке у
зависности од узраста и пола.
Пре свега, играчка треба да одговара развојном нивоу на коме се малишан налази,
треба да је безбедна, направљена од чврстог материјала који није токсичан и не може
нашкодити здрављу детета.
Играчке са којима се дете игра треба да буду прилагођене развојном ступњу у коме се
налази. То подразумева одговарајуће димензије и сложеност играчке, како би дете могло
да се игра са њом по својој вољи и замисли, без ризика и уз известан напор који ће имати
развојне ефекте. Да би се овај циљ остварио неопходно је да играчка нуди могућност за
успех са препреком коју дете треба да савлада уз одређен физички, интелектуални или
било који други напор. Дете ће одбацити играчку уз коју лако постиже успех, или пак ону
играчку уз коју је успех минималан.
Сортирање и значај играчака према узрасту:
- За децу од 1-6 месеци потребне су играчке за посматрање, опипавање и хватање, то
су: покретне играчке које се стављају изнад бебине главе, причвршћене на креветац везују
дететову пажњу, покретима, бојама, нежном музиком умирујући делују.Тиме се вежбају
мишићи руке и прстију, и очне мишиће јер беба жели да их дохвати.

11
 - За децу од 6-12 месеци су едукативне играчке који захтевају слагање, бројање,
сортирање. Оне помажу развој фине моторике. То су углавном пластичне корпице за хлеб,
играчке које пливају на води, меке лопте од пластике или гуме, играчке од тканине, коцке
за слагање и стављање мање у већу.
- На узрасту од 1-2 године то су играчке које захтевају развијање спретности,
развијање маште и оне играчке за градњу и контруисање. То су играчке на точковима,
углавном разна возила, столице на точковима, колица за песак, коњ за јахање, играчке за
игру у песку; лутке и животиње направљене од тканине, дрвета или пластике; елементи за
грађење, шупље коцке и сл.
- На узрасту од 2-4 године поред већ поменутих играчака, користе се и играчке за
развијање друштвене игре, којима се подстиче боља социјализација деце. То су слике у
паровима, сликовнице, музичке игре.
- Док се на узрасту од 4-6 година примењују се играчке које имају већ наведени
значај за дете, само што су играчке сложеније, примерене деци овог узраста. То су лутке и
одећа за њих, кућни прибори и алати, телефон, стара одећа, опрема за поједине професије,
разна возила, пластелин, глина, материјал за цртање и сликање, домине, игре са
бројевима, музички инстурменти, спортске игре и др.
Из овога можемо закључити да је игра основна активност и делатност којом се дете
бави у детињству. Из тога разлога има велики утицај на формирање личности, израдње
морала, етике, самосталности. Такође се развија мотивациона сфера, позитиван однос
према раду и околини у којој дете борави, и генрално позитиван однос према друштву.
Поред тога помаже у превазилажењу егоцентризма, и подстиче се интелектуални развој и
развој контроле понашања.

1.

1.4. Улога игре у развоју деце

Игра се најчешће појмовно одређује као свака активност која се предузима због
задовољства које пружа, без обзира на коначан резултат. Оно што подстиче дете за
понављање игре јесте задовољсто које произилази из ње, што је и главниизвор развоја
када је игра у питању. Уколико игра није присутна у одрастању и животу детета,

12
проузрокује напетост и раздражљивост. Па је самим тим теже пробудити способности које
дете поседује. Важност игре за дете огледа се у следећем:

- Од свих људских активности, игра најуспешније изазива осећање пријатности и

задовољства;
- Осећање унутрашње равнотеже које се успоставља из ових осећања нужна је
предпоставка развоја дечјих способности;
- Праћењем начина на који се дете игра могуће је схватити како оно доживљава
свет око себе, како напредује у развоју, и у којим областима развоја је
неопходан додатни подстицај. Игра подстиче следеће области дечјег развоја:
интелектуални, емоционални, социјални, морални, физички, перцептивни.

Игра детету омогућава да експериментише и проверава своје способности а да при том

не мора да прими пуну одговорност за своје поступке. Дете кроз игру сазнаје, не само о
околном свету, већ и о себи и својим способностима и могућностима. Овај моменат је
свакако значајан, јер дете када је само и када нема контакта са другом децом, не може
правилно да процени своје могућности и способности.

Игра у којој је дете успешно и која код њега изазива осећање пријатности може да
задовољи и многе друге његове потребе: потребу за сигурношћу, прихватањем,
самопоштовањем, естетске и сазнајне потребе.

Игра је најуспешније средство контроле понашања. Кроз разне типове игара дете се
припрема за улоге у стварним људским односима, било да је реч о вршњацима или
одраслима. Детету се кроз игру развија и осећај да постоји још неко поред њега о коме се
такође треба водити рачуна. Постепено развијање осетљивости за друге је могуће и
указивањем детету на значај да се поштују правила игре.

Кроз игру са одраслима, а касније и са вршњацима, подстиче се морални развој

детета.Спонтана, колективна игра предшколске деце и слободна игра ван школе (школске
деце) омогућују социјалне контакте, без надзора.

Кроз игру са другом децом, дете учи да дели, да прима и даје, да сарађује и да укључи
своју личност у групу.Оно учи да губи без љутње и да добија без хвалисања.

13
 Кроз игру се,такође вежба и воља детета.Игра се не може прекидати када се коме
прохте, већ се мора довести до краја.Уз то је неопходно ограничити своје жеље, што је
корак ка васпитању свесне дисциплине.За ово су нарочито корисне игре „са правилима“.
Играјући се само са одраслима, без деце, дете лако постаје себично, самоуверено,
доминирајуће. Друштво одраслих не може надоместити недостатак друштва вршњака.
Дете кроз игру прихвата многобројне различите улоге и тако вежба различите форме
друштвеног понашања.Дете ако хоће да остане у игри мора да буде поштено, добар друг,
да губи без љутње, да влада собом. Посебно треба повести рачуна о родитељима који живе
у заблуди да ће се деци обезбедити правилан морални развој ако их чувају „под стакленим
звоном“ у изолацији од заједничке игре са другом децом „да се не би искварили“.
Међутим, управо таква изолација из заједничке игре васпитава код детета навике
себичности, оно отима играчке од друге деце, узима своје играчке у сред игре, није
навикло да дели и најчешће га друга деца не воле.

Треба указати на елементарна правила игре: ко, када почиње, шта ко ради, на који знак
почиње игра, на који се завршава и слично. Све ове способности су касније значајне у
животу и раду људи. Игра припрема дете за самосталан живот у одраслом добу. Битно је у
социјалним контактима бити стваралац, покретач и иницијатор заједничких активности.
Игру треба често измислити, распоредити улоге, припремити или направити играчке.

Кроз физичке активности, које су основа већине игара, подстиче се физички развој
детета. Игра је значајна за физички развој детета, пре свега да би дете развило своје
мишиће и правовремено увежбало све делове тела.Дете води рачуна када треба да потрчи,
када да стане, када да чучне, када да ухвати лопту, којом руком. Дечје игре које садрже
елементе физичког кретања изузетно су значајне за децу која су малокрвна, рахитична,
нервозна, каја имају лош сан, слаб апетит, која су безвољна, апатична и „стално
незадовољна“. Такође, има доста игара које су значајне за развој ситних мишића и покрете
шаке (као што је низање перли, провлачење канапа, слагање ситног конструктивног
материјала), што је опет добра основа и вежба за каснију наставу писања (држање оловке,
координација покрета).

14
 Уз све претходно наведено треба имати на уму да ће се позитивно деловање игре на
дечји развој остварити тек онда ако је врста игре примерена узрасту, полу, способностима
и интересовањима детета.

1.

1.4.1.Улога игре у развоју деце предшколског узраста

Кроз читав предшколски период дете се интензивно развија и формира различите

способности и навике.

У предшколским установама се организују игровне активности, будући да су оне

примерене узрасним и психофизичким особеностима деце. Програм предшколског
васпитања и образовања заснива се на идеји да дете кроз игру учи, учећи се игра и на
такав начин израста у активно и креативно биће, будући да је игра и креативни акт.
Тврдња које се често провлачи кроз научно-истраживачке радове да је ''игра специфичан
начин учења'', поткрепљују чињенице да деца у игри експериментишу, постављају и
решавају проблеме на специфичан, сврсисходан и себи својствен начин. Кроз игру је
могуче променити начин понашања детета.

Својим изузетним формативним могућностима игра подстиче развој дечијих

способности и ствара предуслове за њихово усложњавање на старијим узрастима. Док се
игра, дете истражује свет око себе и сопствене могућности, проналази и измишља нове
могућности деловања у различитим ситуацијама. На такав начин, као што истиче Шато,
оно се „припрема за знатно каснију практичну активност, вежбајући нове функције које се
сукцесивно појављују у току развоја“ (Каменов, 1986: 67).

Игра одређеним материјалима детету помаже да се касније боље сналази у решавању

сличних проблема. Развијајући посебне вештине и начине понашања, дете у игри стиче
искуства, открива, учи и ствара. Указујући на значај игре за развој дечијих способности,
Полазећи од индивидуалних особености, неопходно је пажљиво одабирати и нудити деци
различите игре и играчке, кроз које се огледају вредности и систем васпитања (Каменов,
1986). Игра има важну улогу у организацији васпитно-образовног рада с децом, како у
предшколској установи тако и у млађим разредима основне школе. Она потпомаже и

15
усмерава дечији развој, индиректно васпитава и образује, а развојни потенцијали отварају
простор за нове игре.

Улога одраслог у игри подразумева пре свега усмеравање, помоћ и подршку сваком
детету. Правилно одмерене и осмишљене дечије активности у адекватно припремљеним
условима, уз подршку и подстицај одраслих, доприносе томе да се деца слободно,
спонтано и креативно изражавају. У периоду од треће године до поласка детета у школу
оно свесно, промишљено и срећно осваја свет око себе „упија“ многобројне и разноврсне
утиске из своје околине, који га подстичу на активност.

По речима М. Монтесори, то је „блажено доба игре – доба истинског стварања“.

Захваљујући стеченим искуствима, развијају се, граде и усавршавају дечије скривене
способности. Зато је ово и период „конструктивног усавршавања“.

Деца лако и брзо овладају својим окружењем када је оно примерено њиховим
потребама и могућностима у сферама развоја физичких способности, интелектуалних
потенцијала, социо-емоционалног понашања, комуникације и стваралаштва.

Праћењем и тумачењем активности деце, М. Монтесори и њени сарадници су стварали

сопствени едукативни метод, усмерен ка подстицању дечијег развоја. Суштина овог
метода је организовање средине у којој ће деца имати потпуну слободу да од понуђених
одаберу она средства која желе за своје активности. Овакав приступ истраживачи тог
времена, четрдесетих година прошлога века, сматрају „открићем људске душе“, истичући
едукативни значај игре.

Дидактичке игре пре свега подстичу развој интелектуалних потенцијала деце, мада се
одражавају и на социјални развој. Могу бити игре с утврђеним правилима, које пружају
могућност договарања и усаглашавања пре почетка или у току игре, а могу подразумевати
и прилагођавање утврђених правила дечијим потребама и могућностима или њихово
креирање. Дечије искуство и креативност доприносе варирању игара. Игра тако постаје
учење на озбиљан, забаван и интересантан начин.

Игра има изузетно значајну улогу у развоју и учењу предшколског детета. Деца се
играју из задовољства, али за њих игра није пука забава, као за одрасле, већ активност

16
којом задовољавају своје основне потребе, развијају умне и стваралачке способности, уче,
јачају здравље и социјализују се.

Предшколски период детета је период најбурнијег развоја али уједно и најлепши

период сваког детета. Психички развој деце обухвата когнитивни развој (памћење,
мишљење, машта), развој осећаја и опажаја, социо – емоционални развој.

2. Игра кроз аспекте психичког развоја

Оно што је важно рећи на самом почетку јесте да се игровна активност не може
посматрати и проучити као самостална целина, већ је уско повезана и укључена у
развојуживота детета и посматра се искључиво као саставни део.

Значај игре за психички развој детата није још уве довољно истражен, међутим постоје
нека сазнања о појединим аспектима.

- Развој мотивационе сфере- игра има највећи значај управо за развијање мотивационе
сфере. Кроз његова научна истраживањаза разумевање настанка игре улога, у први
план је истицао проблем мотива и потреба као најважнији. Према мишљењу А.Н.
Леонтјева суштина игре да је да дете има што шири спектар предметног света које
сазнаје.
„Основну трнсформацију игре при преласку из раног детињства у предшколски период
чини проширавање круга предмета из човекове околине; дете има задатак да овлада тим
предметима и сазна њихов свет у току свог даљег психичког живота“ (1965 б, стр,470).

Оно дете које у себи поседује вољу за упознавањем околине и света који га окружује,
оно жели да делује у том свету и буде део њега. Дете у том периоду тежи да ступи у
активан однос према свим стварима које га окружују, односно тежи да делује као одрасли.

17
Што потврђују и истраживања, односно експеримент тзв. „као кроз стакло“, што би
значило да деци одрасли дају образац и модел понашања и опхођења према неком
предмету. Касније, кроз детињство деца теже да што више делују самостално без икакве
помоћи одраслих.

Деца при преласку из предметне игре у игру улога развијају љубав, пажњу,
толеранцију, односно једном речју долази до емоционално-активног доживљавања.

Дете кроз улогу емоционално упоређује себе са одраслима, међутим свесно је да је још
увек дете, и да је то само улога коју је прихватило.

Крајем предшколског узраста код деце се јављају нови мотиви и жеље, односно код
деце се развија свест о томе да их ускоро очекује полазак у школу, што са собом уједно
доноси и нову друштвену активност и заједницу и другачији облик игре. То се објашњава
новом појавом психолошког мотива.

- Игра и социоемоционални развој- игра пружа детету могућност да развије своје

социоемоционалне способности попут друштвености и добар однос према
вршњацима и одраслима, сарадњу, одговорност, самосталност, поштовање правила,
емпатију, солидарност, самоконтролу и комуникативност. Кроз игру дете учи о
емоцијама, стиче искуства социјалног понашања, комуницира с другом децом, учи
се да сарађује са њима, такође учи и да поштује правила. Дете на тај начин усваја
друштвене норме и правила понашања и правилан однос према вршњацима и
околини. Оно што деца развијају кроз игру јесте и воља, самосталност и
одговорност према некој игровној активности у којој учествују. Према речима,
односно испитивањима Џона Вотсона, деца се рађају са само три емоције, то су
страх, гнев и љубав, док се све остало стиче. Свако је од психолога имао свој став и
мишљење о томе. Оно што је познато и доказано је да су наслеђе, средина и
сазревање битни фактори у испољавању емоција. Испољавање емоција варира од
узраста. Дечје емоције су веома снажне, често промењиве, спонтане, краткотрајне,
нестабилне, и свако дете у одређеној ситуацији реагује другачије у било којој
сфери.

18
 - Игра и превазилажење сазнајног егоцентризма- сазнајни егоцентризам је основно
својство мишљења детета на нивоу предшколског узраста према мишљењу Ж.
Пијажеа. Под овим се подразумева недовољна разграниченост сопственог угла
гледања од других гледишта. Дете кад говори, само тврди, а ништа не образлаже. Оно
сматра да сви мисле исто што и оно, сви виде ствари на начин на који их оно види, па
не осећа потребу да своја мишљења и објашњава. За њега, његово мишљење о некој
појави није само једно од могућих мишљења, оно верује да је управо то једина истина.
Игра је уско повезана са овом теоријом Пијажеа, те се истиче да је игра основна
активност која је повезана са превазилажењем сазнајног егоцентризма. У овом периоду
код деце се игра јавља као активност у којој се одвија и сазнајна и емоционална
децентрација1 детета.
- Развој интелектуалних операција- своја прва искуства о предметима дете стиче тиме
што их хвата руком, посматра, премешта и слаже. Тако постепено открива у чему се
предмети међусобно разликују, како може да их употреби и слично. На основу покрета
спопственог тела, који долазе до изражаја у игри разним предметима, и функција
других чула и способности, дете стиче искуство о простору. Тако се помоћу
активности у игри учи да разликује веће од мањег, дуже од краћег итд. Уз то дете
развија способност опажања, схватања просторних односа и закључивања. Дете се
потпуно уноси у игру, ради интезивно и истрајно, радује се својим творевинама у
стваралачккој игри, задовољно је њима, а и други му одају признање због успеха. Тиме
се повећава дечје самопоуздање и учвршћују мотив за даље учешће у игри. Кроз
активност у игри дете развија своје способности, стиче искуства, учвршћује мотиве за
рад и тако неприметно, без нарочитих тешкоћа и радошћу, прелази на радне задатке.
У групним играма развијају се и социјална осећања као што су, нпр: симпатије
према људима, наклоност, обазривост, солидарност, ожртвованост и слично.

Док се игра, дете је често у ситуацији да се сналази, тражи нова решења, постане
сналажљиво, самим тим развија и интелигенцију. Игра је веома привлачна за дете, јер
га опушта и смирује.

1
Децентрација-особа посматра своје поступке и себе из трецег лица

19
- Развој контроле понашања- игра је најуспешније средство контроле понашања. Развој
контроле понашања највише се односи на игре са правилима. Дете у игри као да
оставрује две улоге. Прва улога јесте остваривање своје улоге, док друга преставља
управо контролу понашања. У детињству функција контрола још увек није свесно
развијена, већ је слаба и често тражи подршку учесника игре. контрола понашања рађа
се кроз игру, па се зато за игру често наводи да је то школа вољног понашања.

Игра има свој значај и за формирање сложеног дечијег колектива, дечије

самосталности и позитивног односа према раду. Такође утиче и на кориговање неких
недостатака у понашању поједине деце. Сви ови васпитни ефекти ослањају се на утицај
који игра врши на психички развој детета, односно наформирање његове личности.

3. Игре које имају највећи значај у психичком развоју код деце

Мноштво игара има велики утицај на психички развој деце. То су игре које обухватају
готово све аспекте психичког развоја, односно то су оне игре које код деце подстичу
интелектуалне, социоемоционалне и физичке способности. Неке од тих игара су:
друштвене игре, цртање, физичке активности и мини позоришне представе.

1.

3.1. Друштвене игре

Познато је да су друштвене игре, поред тога што пружају забаву, моћно средство за
стицање знања и развој бројних вештина.
Најједноставније друштвене игре су оне које подразумевају увежбавање бројања, као
што је нпр."Не љути се човече". За игру ''Икс-окс'' дене не мора да зна да пише већ је
довољно је нацртати таблу и припремити две групе идентичних предмета и игра може да
почне. Прављење стратегија доводи до успеха и победе у овој игри.

20
 Највећи умови човечанства (Кант, Шилер, Блок, Хејзинг, итд.) су друштвеним играма
давали огроман значај. Оне су веома забавне, нису скупе, кроз њих деца проширују
речник, уче боје, бројеве, слова, облике, подстичу концетрацију, логичко размишљање,
комуникацију, развијају машту и креативност, уче о поштовању правила, градњи
стратегије, доношењу одлука, преузимању ризика, победи и поразу и могу се прилагодити
разлилитим узрастима.
Друштвене игре наводе играче да покушају да разумеју оног другог - како он
размишља и реагује, то је оно што друштвена игра, између осталог, чини толико важном.
Научници тврде да емпатија помаже деци да буду боља у школи и успешнији у
животу. Емпатија није урођена код деце, већ је потребно време како би је она развила.
Уколико деца у предшколском и школском узрасту не играју друштвене игре и не
усвајају правила понашања, постаће асоцијални, повлачиће се у себе, отуђивати од
околине.

Слика 3. Друштвене игре (Преузето са: https://www.google.rs/search?

rlz=1C1CHZL_srRS682RS682&biw=1707&bih=772&tbm=isch&sa=1&ei=mbTgW9y3IYq
NrwS42pmwBA&q=
%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B5+
%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5&oq=
%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B5+

21
 %D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5&gs_l=img.3..0i24k1.3570108.3617252.0.3617422.5
0.21.1.5.5.0.233.2311.0j17j1.18.0....0...1c.1.64.img..33.17.1606.0..0j0i19k1j0i30k1.0.mdVj
Mt-ekho#imgdii=_dTek1cGQ_g2uM:&imgrc=lLl0bdW7-03PIM:)

1.

3.2. Цртање

Цртање је, у ствари, један вид игре и то конструктивне игре. Ипак се о дечијем цртању
говори посебно због многих његовних развојних специфичности. Међу најзначајнијим
психофизичким функцијама које побеђују дете на ликовно стварање су развој моторике и
опажања, односно начин поимања света. До треће године живота детета његови
недовољно изграђени и недовољно координисани покрети руку омогућују му једино
шкрабање, шарање, жврљање.

Цртање и ликовно стварање уопште предшколском детету испуњава функцију

изражавања његовог знања о свету који га окружује. Детету је важније стварање него
производ тог стварања, и из тог разлога не води рачуна о естетици цртежа. Дете се у
ликовном стварању изражава спонтаније и природније него било којим другим средством
изражавања. У основне облике ликовног изражавања убрајамо лик, тј.форму (облик и
боје).

Млађа деца показују више интересовања за боје од старије деце, која преферирају
облик, форму. Рађена су истраживања (Јавна установа за одгој деце предшколског узраста
Сребреник- 2013. године) о томе да ли се деца приликом класификације или издвајањем
предмета више руководе бојом или обликом тог предмета.

Пред децом је стављено више предмета (ликовна) различитог облика или боје. Потом
су деца добијала друге ликове, који су се разликовали од првих или по боји или по облику,

22
са задатком и да сваком лику нађу други одговарајући лик али без прецизирања да ли да
буде одговарајући по облику или по боји.

Утврђено је (Младеновић: 218-219) да је опредељивање деце за боју или облик

функција њиховог узраста. До око 5-6 године деца предмете одабирају по боји, док се
старија руководе обликом (Младеновић: 218-219).

Слика 4. Деца цртају (Преузето са: https://www.google.ch/search?

hl=fr&biw=1366&bih=638&tbm=isch&sa=1&q=
%D1%86%D1%80%D1%82%D0%B0%DB5%D1%86%D1%9A%D0%B5+%D0%BA%D0%BE
%D0%B4+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5&gs_l=psy-
ab.3...38523.40083.0.40504.9.9.0.0.0.0.131.669.5j2.7.0....0...1.1.64.psy-ab..2.1.96...0i30k1j0i5i30k1.-
yiXkatx_1I#imgrc=9wtHucZ_2aCubM:)

Слика 5. Дечији цртеж (Преузето са:https://www.google.rs/search?

rlz=1C1CHZL_srRS682RS682&biw=1707&bih=772&tbm=isch&sa=1&ei=vcLgW-

23
 nqAfDkrgSQxpTIAQ&q=%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0+
%D1%86%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%83+&oq=
%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0+
%D1%86%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%83+&gs_l=img.3...503929.508702.0.508
964.26.17.1.0.0.0.220.1987.0j14j1.15.0....0...1c.1.64.img..13.7.964.0..0j0i24k1j35i39k1j0i67k1j0
i10k1j0i30k1j0i8i30k1j0i5i30k1.0.6L_HHAIWSF4#imgrc=gEvIlW01qMWMLM:)

1.

3.3. Физичка активност

Деца обожавају да буду у покрету, скачу, трче, пењу се, плешу. Физичка активност
позитивно делује не само на на њихов мотирички већ и целокупни психофизички раст и
развој. Редовна физичка активност и кретање доприноси јачању мишића, правилном
расту костију, подстиче правилну координацију покета и правилно држање тела, развија
осећај за равнотежу и спретност. Кретање доприноси јачању имунитета и штити од вишка
килограма..
Осим што доприноси спретности, гипкости, виткости и здрављу, свакодневна физичка
активност и кретање подстиче и функционисање мозга, подиже расположење, доприноси
пажњи и концентрацији.

Слика 6. Физичка активност деце (Преузето са: https://www.google.rs/search?

rlz=1C1CHZL_srRS682RS682&biw=1707&bih=772&tbm=isch&sa=1&ei=MMjgW42jEsHorg
Tq66rYBg&q=%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0+
%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82+
%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5&oq=

24
 %D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0+%D0%B0%D0%BA
%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82+
%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5&gs_l=img.3...3740.4360.0.5067.5.5.0.0.0.0.110.324.0j3
.3.0....0...1c.1.64.img..2.0.0....0.jG0jihzz-I8#imgrc=-X4mPrxLrATODM )

1.

3.4. Мини позоришне представе

Мале кућне позоришне представе уз помоћ плишаних играчака и уз активно учешће

детета су одличан начин за решавање разних проблема и учење правилима понашања,
комуникације, социјализације. Давање детету улоге одраслог и оног који треба да реши
неки проблем је веома забавно и може нам помоћи да видимо како одређене ситуације
изгледају из дечије перспективе.

Слика 7. Извођење дечије представе (Преузето са: https://www.google.com/search?

rlz=1C2CHZL_srRS682RS682&biw=1366&bih=667&tbm=isch&sa=1&ei=h8vgW_fuIqL1qwG
n7KWoDA&q=%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BE
%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%BD%D0%B5+%D0%BF
%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B5+

25
 %D0%B7%D0%B0+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83+&oq=%D0%BF%D0%BE
%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%BD%D0%B5+%D0%BF
%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B5+
%D0%B7%D0%B0+
%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83+&gs_l=img.3...10278.12026.0.12452.9.9.0.0.0.0.133.10
65.0j9.9.0....0...1c.1.64.img..0.0.0....0.W4_fybZBTGo#imgrc=s_UeUkbGzyslSM )

4. ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Гледано са ове тачке гледишта, живимо у доба када је све подређено деци, њиховом
развоју и игри. Сваком савесном одраслом човеку дете, као и све што је на било који
начин повезано са децом и њиховим развојем, представља центар света.

Данашњица са собом носи и добре и лоше стране када је реч о деци и дечијој игри.

Игра датира још од давнина па све до данас, видљиве су разлике у развоју деце,
интересовањима деце, врстама игара и начина играња.

У прошлости деца су имала другачији начин играња, и сходно томе и игре су им биле
другачије. Биле су базирене на физичкој активности, трчању, шутирању лопти и слично.
Играчке, односно реквизите за те физичке активности су правили сами или су им
помагали одрасли. Од малена су та деца била више изложена физичким напорима, од деце
из овог периода. Игра, због мањка слободног времена, им није била често доступна,па су
се изнова радовали игри.

Данас имамо децу која и нису у великој мери изложена физичким активностима. Игра
је деци досупна на сваки корак, те се код деце полако и губи жеља за игром.

26
 Игра је активност која најпотпуније остварује психофизички развој детета. Игра се по
својим особеностима разликује од свих осталих активности. Она произилази из
унутрашње потребе детета- одликује је спонтана, слободна и оригинална активност
детета. „Игра представља зону наредног развитка детета. У игри је дете увек више од свог
просечног узраста, за главу више од самог себе. Игра у кондезованом виду садржи у себи,
као у фокусу лупе, све тенденције развоја“ (Виготски, 1996).

Суштина игре са психолошког аспекта огледа се у следећем:

- Умањивање ризика од неуспеха

- Привремен престанак фрустрација
- Напор да се афирмише сопствено ''ЈА''
- Исказивање слободе
- Експериментисање које није могуће у обичном животу
- Нема непријатних последица уколико се одступи од прописаног понашања

Игра има свој значај и за формирање сложеног дечијег колектива, дечије

самосталности и позитивног односа према раду. Такође утиче и на кориговање неких
недостатака у понашању поједине деце. Сви ови васпитни ефекти ослањају се на утицај
који игра врши на психички развој детета, односно на формирање његове личности.

Детињство је најзначајнији и најбогатији период, у смислу развоја и богаћења

личности детета, у животу сваког појединца. Оно што се доживи, осети и прође у
детињству, оставља дубок траг и значај за цели живот сваког појединца и одређује како ће
се свака индивидуа даље развијати и уклопити у живот и свет одраслих.

27
ЛИТЕРАТУРА

1. Рот, Н. (2010): „Психологија личности“, Београд: Завод за уџбенике

2. Манојловић, А., Младеновић, У.(2001): „Психологија предшколског детета“,
Београд: Завод за уџбенике
3. Рот, Н. (1972): „Општа психологија“, Београд: Завод за уџбенике
4. Каменов, Е.(2006): „ Дечја игра: васпитање и образовање кроз игру“, Београд:
Завод за уџбенике.
5. Каменов, Е.(1986): „Интелектуално васпитање кроз игру“, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, Сарајево: „Свјетлост“.
6. Каменов, Е. (1997): „ Методика: методичка упуства за Модел Б Основа програма
предшколског васпитања и образовања деце од три до седам година, Део 1“, Нови
Сад: Одсек за педагогију Филозофског Факултета.
7. Смиљанић, В., Толичић, И. (1983): „Дечја психологија“, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
8. Толичић, И. (1966): „Дете упознајемо у игри“, Београд: Завод за издавање
уџбеника Социјалистичке Републике Србије.

28
9. Копас- Вукашиновић, Е. (2006): „Улога игре у развоју деце предшколског и млађег
школског узраста“, Београд: Зборник Института за педагошка истраживања
10. http://www.savetovalistezabebe.com/dete/3462-idealne-edukativne-igracke
11. http://www.mojpedijatar.co.rs/malisani-i-igracke-ovo-svi-roditelji-treba-da-znaju/
12. https://www.junglebaby.rs/magazin/13-znacaj-igracaka-u-zivotu-deteta

29