ДИЈАГНОСТИКА У СПОРТУ 1

ПИТАЊА ЗА ТЕОРИЈСКИ КОЛОКВИЈУМ

Мултидисциплинарност у дијагностици
Савремена наука у спортском тренингу снажно развија интердисциплинарни
кибернетички приступ у дијагностици спортиста. Овакав приступ је омогућио формирање
хијерархијских система, тј. модела регулативних механизама који су одговорни за
активирање оних процеса од којих зависи успешност у тренажним и такмичарским
активностима.
Оцену укупне тренираности спортиста добијамо дијагностичким поступцима у које
спадају:
• Антропометријска мерања (добијају се директне и изведене соматометријске
величине)
• Функционална дијагностика (може да пружи драгоцене податке о специфичним
физиолошким и биохемијским реакцијама које се одвијају у току тренинга и
такмичења)
• Биомеханичка дијагностика (подразумева не само кинетичке, кинематичке и
електромиографске показатеље спортске локомоције већ и комплектну анализу
техничко – тактичких елемената)
• Моторичка дијагностика (пружа податке о нивоу развијености базичних и
специфичних моторичких способности, на које је тренажни процес директно
усмерен)
• Психодијагностика (односи се на понашање спортисте у специфичним тренажни
и такмичарским условима)

Контролу и праћење спортског тренинга могуће је сагледати са три аспекта као:

• Контролу тренажно – трансформационог процеса
Први степен контроле је израда плана тренинга. У плану мора бити јасно назначено који
тип тренинга преовлађује у свакој тренажној јединици и израчунати укупан обим тренинга
за сваки микро и мезоциклус. У овој фази правимо модел планираног тренажног процеса.
Друга фаза је бележење података о реализованим тренинзима, сређивање податак и
уношење у модел реализованог тренинга.
Трећа фаза је упоређивање оба модела и констатује се да ли постоје разлике.
Пре саме израде плана за мезоциклус мора се дијагностиковањем стања спортисте
утврдити његов ниво тренираности и на основу тих резултата извршити предикцију
количине и типа тренинга који ће се спроводити. Поновна дијагностика на крају
мезоциклуса даје на податке о ефикасности извршеног тренажног процеса.
• Контролу промена способности и особина спортисте

• Анализу спољашњих фактора

У основне спољашње факторе битне за контролу, управљање и планирање спортског
тренинга убрајамо: атмосферске и теренске услове
Тренинг у специфичним условима као што је хипоксија (надморска висина), влажност,
топлота, различита конфигурација терена изазивају посебне тренажне ефекте који користе
такмичарској ефикасности спортисте.
Познавање конфигурације терена је битно у: бициклизму, тријатлону, алпском скијању,
кајаку на дивљим водам...

Основни циљеви биомеханичке дијагностике су:

• Оптимализација технике
• Идентификација и анализа грешака у техници и уклањање њиховог узрока
• Превентива повреда
• Конструисање нових модела за дијагностику техничке припремљености спортисте
• Развој нових технологија за праћење техничке припремљености спортисте
• Израда протокола мерења и сервисирања информација
• Контрола технике врхунских спортиста
• Израда критеријума за селекцију младих спортиста на основу биомеханичке
дијагностике

Основни методи биомеханичке дијагностике техничке припремљености спортиста су:

• Кинематика - је метода која се базира на регистрацији покрета помоћу
високофреквентних видео камера у тродимензионалном простору

• Кинетика – је метода којом се дијагностикују силе које се појављају при

одређеним кретним структурама. Најчешће се употребљава тензиометријска
платформа.
 • Електомиографија – метода за детекцију и регистрацију биоелектричне
активности мишића при извођењу одређене кретне структуре

• Изокинетика – метода мерења мишићне силе у условима концентричних и

ексцентричних мишићних контракција на специјалном изокинетичком
динамометру
Дијагностика у контроли снаге
Код тренинга снаге може се установити:
• са коликом силом поједини мишић или мишићне групе делују на терет
• колико је извођење једног покрета или више узастопних покрета брзо и
• са коликом амплитудом и фреквенцијом
На овај начин се може видети ефекат вежбања и напредак у тренингу, могу се упоредити
вежбе међусобно и извођење исте вежбе код различитих спортиста, може се
дијагностиковати појава замора а приликом повећања максмалне снаге, због повећања
броја активних моторних јединица, повећава се и амплитуда ЕМГ сигнала.
Одређеним тестовима је могуће измерити највећи терет који спортиста може подићи
одређеним покретом (полу или дубоки чучањ, бенџ прес) – одређивање 1RM, што се
назива максимална снага.
Контрола и дијагностика издржљивости у снази може се извршити на основу три
различите врсте мишићне контракције:
• изометријске контракције
• изокинетичке контракције
• динамичке контракције

Дијагностика у контроли брзине

У тренингу који је усмерен на повеање брзине и усвајање правилне технике извођења
користе се мерни инструменти, као што су: фотоћелије, филмске, видеокамере и
тензиометар (омогуава мерење силе одраза и електричне активности оптерееног мишиа)
Осноовни принцип дијагностике је да се тестирање што више приближи условима који
владају у такмичарским условима, а при том се треба пратити шта се дешава на старту, за
време оптереења и на крају трке.
Антропометрија
Антропометрија (настала од грчке речи anthropos – човек и methros - мерити) је област
биологије која се бави мерењем физичких димензија људског тела, обрадом и анаизом
добијених мера.
Пред антропометрију се постављају две групе задатака:
• Антропометријско мерење у практине сврхе

• Стицање објективне представе о стању телесног развитка

• Сагледавање напредка , стагнације или назадовања одређених антропометријских мера
• Правовремено усмеравање спортисте према одређеним спортским дисциплинама
• Антропометријска мерења и обрада података на већим групама
испитаника

• Лонгитудинални метод истраживања (праење и мерење исте групе особа током низа
година) стиче се увид у динамику развоја деце и адолесцената у одрређеним животним
условима
• Трансверзална метода истраживања (једнократним меређем већег броја испитаника)
стиче се увид у просечно стање телесног развоја

Морфолошком антропометријом се започиње сваки функционално – дијагностички

поступак.
Апарати и инструменти за морфолошку дијагностику су:
• Мерна трака (мерење дијаметра зглобова)
• Вага
• Антропометар (мерење лонгитудиналних и трансверзалних димензија тела)
• Клизни шестар (мерење мањих растојања на телу)
• Пелвиметар 1 (мерење биакромијалне и бикристалне ширине)
• Пелвиметар 2 (примењује се код сагиталног мерења грудног коша)
• Кефалометар (мерење мањих лонгитудиналних и трансверзалних димензија тела –
дужина и ширина главе и делова главе )
• Калипер (мерење дебљине кожних набора)
Сва мерења на парним сегментима тела (руке, ноге) треба изводити на левој страни тела.
Антропометријске мере Интернационалног биолошког програма садрже 39 линеарних
мера. То су:
• Телесна тежина
• Телесна висина
• Сдећа висина
• Дужина руке
• Дужина надлактице
• Дужина подлактице
• Бикондиларна ширина надлактице
• Бистилоидни дијаметар зглоба шаке
• Обим надлактице у релаксираном положају
• Обим надлактице при контракцији
• Ширина рамена (биакромијални распон)
• Обим грудног коша
• Дужина ноге
• Обим натколенице
• Обим потколенице
• Обим главе
• Дужина главе
• Висина главе
• Ширина главе

Анализа биоелектричне импеданце

Анализа биоелектричне импеданце је брза, неинвзивна и релативно јефтина метода за
процену телесне композиције. Овај метод процењује структуру састава тела емтовањем
ниске, безбедне дозе струје 800 ампера кроз људски организам. Струја пролази кроз тело –
без отпора кроз мишиће, док отпор постоји при пролазку кроз масно ткиво. Овај отпор се
зове биоелектрична импеданце.
Варијабле које се добијају овом методом су:
• Укупна количина воде
• Безмасна маса
• Телесна маса
• Укупна количина живих ћелија у организму
• Екстра целуларна маса
• Индекс
• Ћелијска функција

Ергометрија
Ергометрија је наука која се бави проучавањем реакције људског организма на физички
рад дозиран у облику тестова физичког оптерећења са циљем да се одреди максимални
адаптациони капацитет за неку дефинисану функцију, која је битна за постизање
спортског резултаата.
Ергометри су уређаји помоћу којих може да се тачно дозира мишићни рад, за потребе
тестова оптерећења.
Основне врсте ергометра су:
• Покретна трака за трчање
• Бицикл – ергометар
• Веслачки – ергометар
• Кајакашки – ергометар
За специјална тестирања користе се тредмил за симулацију трчања на скијама, тредмил са
могућношћу вожења бицикла по њему и др.
Лабораторија за функционалну дијагностику мора да поседује основну батерију апарата и
уређаја у које спадају:
• Опрема за утврђивање морфоложких карактеристика (медицинска вага и
антропометријски комплет са калипером)
• Опрему за функционално тестирање локомоторног апарата (динамометар, апарат
за мерење брзине неуромишићне реакције на звук и светло – са ножним и ручним
прекидачима)
• Опрема за функционално тестирање респираторног система (спирометри)
 • Опрема за функционално тестирање кардиоваскуларног система (апарат за
електрокардиографију – ЕКГ, апарат за меређе притиска и у току оптерећења,
монитори срчане фреквенције са софтверском подршком)
• Опрема за дозирано оптерећење организма (ергоспирометар са софтверском
подршком који је у вези са тредмилом или бицикл - ергометром)
• Различита помоћа опрема (реанимациони комплет са дефибрилатором, штоперице,
термометар – хидрометар - барометар)

Тестови за утврђивање аеробних способности спортиста готово увек су типа

прогресивно растућег оптерећења. У лаборааторијским условима изводе се искључиво
на покретној траци - тредмилу.
Максимална потрошња кисеоника је основна и интегрална мера аеробне способности
(директно процењује аеробну моћ).
VO2max нам говори каква је способност организма да удахнути ваздух претвори у
енергију. Спортиста са вишом VO2max има већи потенцијал, посебно у спортовима типа
издржљивост.
Далеко осетљивији фактор за процену стања тренираности представља анаеробни праг,
који процењује ниво аеробне ефикасности. Из овог разлога у процедури дијагностике
стања тренираности спортиста поред VO2max, обавезно се одређује и анаеробни праг.
Две групе анаеробног капацитета су:
• Експлозивни – алактатни (фосфатни сегмент)
• Брзи – лактатни (гликолитички сегмент)

Критеријум за оцену стања тренираности спортисте, на основу максималног

оптерећења су:
• Максимална потрошња кисеоника (VO2max)
• Брзина трчања при максималној потрошњи кисеоника (VVO2max)
• Брзина трчања при анаеробном прагу (VANP)
• Анаеробни праг у процентима од максималне потрошње кисеоника
• Максимална фреквенција срца
• Максимална концентрација лактата у крви
• Вентилаторни еквивалент
 • Метаболички еквивалент
• Респираторни коефицијент

Фактори који лимитирају аеробни капацитет су:

• Количина кисеоника у удахнутом ваздуху
• Вентилација плућа
• Дифузија кисеоника из алвеола до хемоглобина
• Количина хемоглобина
• Волумен крви
• Способност срца да пумпа крв
• Дифузија кисеоника из капилара до активних ћелија
• Венски поврат
• Ефикасност митохондријалног трансфера аеробне енергијее у ATP – ADP систем
• Приступ енергетских супстанци
• Неуромишићни систем
• Мотивација

Тестови за проену аеробног енергетског капацитета

Аеробни капацитет (општа издржљивост) представља способност обављања рада кроз
дужи временски период у условима аеробног метаболизма. Параметри за процену
аеробног капацитета су: максимална потрошња кисеоника (VO2max), аеробни и анаеробни
праг.

Лабораторијски тестови за проену аеробног енергетског капацитета

Тестирање се врши на покретној траци, бицикл – ергометру или веслачком – ергометру уз
коришћење методологије прогресивног оптерећења у току којег се осигурава директно
праћење и каснија анализа вентилацијских и метаболичких параметара.
За разлику од трчања на отвореном (атлетској стази), при трчању на покретној траци нема
отпора ваздуха. Због тога различити аутори препоручују мањи нагиб траке 1 – 2 % ради
конпензовања услед недостатка отпора ваздуха.
Протокол оптерећења започиње потпуним мировањем у првој минути (уз праћење свих
вентилацијских и метаболичких параметара). Након фазе мировања у трајању од једне
минуте, испитаник започиње ходање при брзини од 3 km/h (која траје 2 минута). Након
тога се брзина траке повећава сваких 30 секунди за 0.5 km/h. При брзини од 7 km/h
испитаник започиње трчање. По правилу се тест изводи до исцрпљивање испитаника,
уколико нема контраиндикација. Испитаник у опоравку наставља ходати 2минута при
брзини од 5 km/h, уз даље праћење спироергометријских параметара.
Највиша потрошња кисеоника забележена у тесту , током било ког интервала од 30
секунди, означена је као пик VO2max. Анаеробни праг се постиже при интезитету од
80 – 90% од VO2max, уз концетрацију лактата у крви од 3 – 5 mmol/L.

Conconi тест
Конкони је у циљу утврђивања анаеробног прага преко тачке дефлексије конструисао
тест прогресивног континуираног оптерећења. Он се може изводити: трчањем,
пливањем вожњом бицикла, на тредмилу, бициклу – ергометру и веслачком
ергометру.Тест је приступачна неинвазивна метода одређивања анаеробног прага преко
фреквенције срца и интензитета оптерећења.
Код активности високог интезитета вредности срчане фреквенције и интезитета
оптерећења нису линеарно зависни. Линеарна зависност ова два параметра престаје у
тачки анаеробног прага, где долази до дефлексије крве срчане фреквенције у десно. Та
тачка дефлексије означава максимум интезитета оптерећења који се може одржати
дужи временски период. Даље повећање оптерећења проузрокује нагомилавање лактат у
крви.

Тестови за процену експлозивне снаге типа скочност

• Лабораторијски тестови за процену скочности
• Скок из чучња
• Скок из чучња са припремом
• Скок из чучња са припремом на једној нози
• Максимални скок са припремом
• Више повезаних скокова из чучња са припремом
• Више повезаних скокова из скочног зглоба

• Теренски тестови за процену скочности

 • Вертикални скок са замахом рукама
• Скок у даљ из места
• Троскок у даљ из места једноножним одразом

Тестови за процену експлозивне снаге типа спринта

• Теренски тестови
• Спринт 30м са пролазним временом на 5м и 10м
Тестови за процену експлозивне снаге типа бацање
• Бацање медицинке 3кг из лежећег положаја
• Бацање медицинке 3кг ,,аут техником”
• Бацање лопте са груди
• Бацање рукометне лопте једном руком из седа
• Бацање рукометне лопте једном руком из основног става
• Бацање рукометне лопте једном руком из скок шута

Тестови за процену агилности и координације

• Лабораторијски и теренски услови
• Тест 9-6-3-6-9 са окретом за 180 степени
• Тест 9-6-3-6-9 напред – назад
• Кретање у два троугла
• Ајаксов тест 5 х 10м
• Тест цик – цак трчања са и без лопте

Тестови за процену брзине понављајућих покрета

• Лабораторијски и теренски услови
• Catting – наизменични прескоци
• Tapping руком
• Tapping ногом о зид
Тестови за процену флексибилности
• Лабораторијски и теренски услови
• Предножење из лежања на леђима
• Разножење из лежања на леђима
• Заножење лежећи на грудима
• Тест одножења лежећи о бок
• Тест ,,Sit and Reach”
• Претклон разножно из седа
• Искрет палицом

Тестови за процену равнотеже

• Лабораторијски и теренски услови
• Стајање на једној или обе ноге попречно - уздужно (отворених или затворених
очију)
Тестови за процену репетативне и статичке релативне снаге
• Лабораторијски и теренски услови
• Подизање трупа у 30 или 60 секунди
• Bench press са 70% телесне тежине
• Чучњеви у 60 секунди
• Издржај у екстензији трупа

Тестови за процену брзине

• Лабораторијски и теренски услови
• Модификовани Barngsboov тест
• Тест 300 јарди
• Тест трчања по линијама одбојкашког терена

Тестови за процену аеробног капацитета

 • Харвард степ тест
• Дисконтинуирани прогресивни тест пливања (7 х 200м)
• Тест трчања на различитим деоницама
• Тест трчања на 1.5 миљу
• UKK тест ходања на деоници од 2км

Тестови за процену анаеробног капацитета

• Wingate тест