АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ШУМАДИЈА

ОДСЕК КРАГУЈЕВАЦ

Студијски програм: Привредно инжењерство – машинство

Ниво студија: Основне струковне студије
Предмет: Мерење и стандардизација

МЕРИЛА ДУЖИНЕ
- семинарски рад -

Аутор:

R.br. Br. indeksa Prezime i ime Potpis

Предметни наставник:

Др Драган Рајковић

Крагујевац, 2022.
 САДРЖАЈ

1. УВОД.....................................................................................................3-4
2. ИСТОРИЈА МЕРЕ ЗА ДУЖИНУ.......................................................4-6
3. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕРИЛА..........................................................6-7
4. МЕРИЛА ДУЖИНЕ.............................................................................7-9
5. ЗАКЉУЧАК...........................................................................................10
 1. УВОД

Мерење је упоређивање прихваћене јединице мере са величини која се мери, ради

добијања бројних вредности мерне величине. Значи: велика величина - К је производ
бројне вредности мерне величине - к (мерни број) и јединице мере - М.
Постанак мера, а тиме и средства за мерење датира од настанка цивилизације. Потреба
замерењем је настала онда када и потребе размене добара. Да би се могло мерити
потребно јe утврдити јединицу мере којом се одређена дужина, тежина, време и сл.
може упоредити. У почетку је јединица мере била еталон узиман из природе (палац,
стопа, лакат, односно, дужина жита, дебљина длаке и сл.)
Контрола је процес, помоћу којег се утврђује испавност мерног предмета. Ако се мере
тог предмета налазе у прописаним границама (које су одређене заданим
толеранцијама), предмет је добар, док је у противном лош. Што се тиче јединица мера,
данас се искључиво могу применити оне које су одређене међународним системима
мера, тј. основне, допунске и изведене СИ јединице, односно, чија употреба тај систем
још дозвољава .
Од свих јединица мера, предвиђених СИ система, у техници мерења дужина и углова
употребљава се самонеколико. То су:
• за дужину: метар (м),
• за површину: квадратни метар (м2),
• за масу: килограм (кг),
• за време: секунда (с)
• за силу: њутн (1Н = 1 кгм/с2),
• за притисак: паскал (1Па = 1 Н/м2), односно бар,(1 бар = 105Па),
• за апсолутну термодинамичку температуру: келвин (К). Термодинамичка апсолутна
температура је: Т= т + 273,15, т је температура у °C),
• за температуру: степен целзијуса (1°C). Код
разлике темепратура |1°C|=|1 K|
• за угао у равни: радијан (рад) и прав угао (└ ),
односно степен (1°= π/180 рад) и његови мањи

3
делови: минута (1’ = 1/60°) и секунда (1” =1/60’), као и градус или гон (1г= π/200 рад) и
његови мањи делови: нова минута (1ц= 1/100г) и нова секунда (1cc= 1/100c )
Неке јединице у одређеном случају могу бити премале или превелике. Због тога су
уведени стандардни чиниоци за образовање децималних мерних јединица. Чиниоци се
изражавају бројком 10 на одређеном степену, као што је наведено у таблици 1.01.
Сваки чиниоц има одређени назив и ознаку. Ознака за децималну мерну јединицу се
састоји од ознаке чиниоца и ознаке основне јединице и пишу се заједно (напр. 1000 м =
1км - километар).
Такође се сматра да је мерење скуп експерименталних радњи, радњи које имају за циљ
одређивање једне величине.
У погледу примене, мерење и контрола се разликују по томе што се мерење чешће
користи за проверу величине једног објекта, што резултира мањим бројем измерених
вредности, док се контрола користи на већем броју објеката, што резултира већим
бројем објеката. измерене вредности. Ови мерни алати су подељени у мерне и
контролне категорије. Пошто се њима контролише само једна вредност мерене
величине, мерна средства су направљена као једнострука и вишеструка, док су
контролна средства направљена као једнострука.
Познавање номиналних величина и тачности са којом те количине треба да се мере је
важно за избор одговарајућих мерних алата.
Поред познавања одступања стварне од номиналне мере, потребно је познавати и
основне карактеристике мерних контролних уређаја у погледу:
 правилну употребу мерних и контролних алата,
 класа тачности и опсег мерења,
 управљање мерним уређајима,
 употреба у одређеним условима,
 да средства за мерење и контролу морају бити чиста,
 одржавање мерне и контролне опреме.

2. ИСТОРИЈА МЕРЕ ЗА ДУЖИНУ

Људи су пратили све врсте димензија, дужина и удаљености од почетка времена.

Користили су неколико алата. Дужина прста, величина шаке, дужина подлактице,
дужина стопала и друга мерења су најчешће испитивана. Ограничења мерења су
укључивала чињеницу да две особе нису имале исту величину тог дела тела. Само из
тог једног разлога, ниједна од тих техника се и данас не користи. Потребан је
прецизнији приступ мерењу.
Људи су морали да измере неке веће димензије и растојања, као што је растојање
између две локације, поред неких мањих објеката које су желели да измере. Били су
креативни и водили су белешке о корацима. Међутим, свесни смо да су неке особе
изузетно високе и да им је потребно много мање корака од оних нижих.
Један корак представља појам пре него било какву дужину. Само да ниједна од техника
није била широко применљива. Требало нам је нешто практично и некомпликовано.
Нешто што ће увек служити као репрезентација те димензије. Било је потребно само
измерити тај објекат и користити га као репер за поређење. Такав задатак је био скоро
немогућ пре хиљадама година, али људи су се снашли на различите методе.
Египатски лакат је вероватно најранија јединица за дужину. 3000. године пре нове ере
био је у употреби. Један лакат је растојање између лакатног зглоба и најдужег
испруженог прста. Египатске пирамиде још увек стоје иако лакат није поуздан и тачан
стандард дужине.
Ширина од 16 прстију, што је еквивалентно једној нози, користили су стари Грци.
Грци су га дали Римљанима, који су га поделили на 12, и дали му име унциа. Касније је
та јединица добила назив инч, који је и данас у употреби у Сједињеним Државама.
Информације које се добијају коришћењем ових преклапајућих мера су тачније. Однос
који тачније указује на меру можемо постићи спајањем стопала и ширине 16 прстију,
али је то ипак недовољно.
Хенри И је увео дворишну меру у 12. веку. Ту стандардну јединицу мере Америка је
увезла из Енглеске. Чињеница да су мерења дужине управо извршена додала је
сложеност. Мерио је ствари како је хтео. Постоје хиљаде различитих мерења дужине.
Све ове мере предострожности су у суштини и данас на снази. Неки се користе само у
науци, док се други често користе. Разговараћу о неким од тих метрика заједно са
њиховим односом са мерачем.
Фурлонг је јединица мере за даљину које се примењује у англосаксонским пределима.
Употребљава се још увек у САД као службена јединица иначе је у употреби у
Британији, Канади и Ирској. У свим земљама сем у САД фурлонг се примењује у
коњичким тркама, али и на путевима и пругама, тако да се могу видети написане
даљине у миљама и фурлонзима. Један фурлонг је једнак 660 стопа, или једној осмини
миље. У СИ систему један стационар износи 201.168м или 0.201168км. Име фурлонг
долази од староенглеске речи фурх сто значи бразда и ланд сто значи дуга. Име нас
враћа у историју, а прво је означавала дужину бразде у једној акри поља. Тако је
настала и мера за површину акра. Једна акра је површина која је дуга један фурлонг, а
широка један ланац. Фурлонг се сматра једнаким Староримским стадионом, који има
своје корене и у грчкој. У римским мерама било је 625 стопа у стадиону, осам стадиона
у миљи и три миље у једној лиги. Кен је јапанска мера у архитектури и означава број
кенова (залива) на неком објекту као део пауза између стобова. Традиционалне зграде
имају непаран број кенова 3к3 или 5к5. Тип капије може имати димензије 5к2 или 3к2
кена. Дужина кена варира али је нешто мање од 2 метра или 6,6 стопа.
Данас се мерење дужина употребљава у свим сферама рада, тако да је овом тачношћу
задовољено фер пословање и загарантована тачност. Користимо рачунаре који у себи
имају процесоре величине неколико десетина нанометара, док са друге стране имамо
километарске грађевине, али опет у сантиметарској прецизности.

5
Из свега наведеног, видимо колико је разлика у тачности одређивања еталона за
мерење. Због тога је метар најодређенија мера.

Слика 1: Пример јапанске мере-кен1

3. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕРИЛА

Мерни уређаји се разликују по величини за чија мерења су намењени, а такође и по

начину на који обављају мерења. По намени и функцији они се могу поделити:

 мерила са директним очитавањем вредности (вишеструка мерила);

 мерила за упоређивање и преношење;

 фиксна или једнострука мерила (калибри);

 компаратори или упоредна мерила;

1
Извор: https://images.app.goo.gl/xp19N3sA8fCaZcjA9
Мерила са директним очитавањем вредности поседују подеоке помоћу којих може да
се очита бројна вредност величине која се мери. Чак и ова група има своју такозвану
подгрупу у коју спадају: лењир са милиметарском поделом, помично кљунасто мерило,
микрометар за спољашња мерења, микрометар за унутрашња меења, угломер.
Са друге стране имамо мерила за посредна мерења и упоређивања која служе за пренос
мере са предмета на неки мерни алат за директно мерење бројних вредности величине.
Они се користе када предмет има такав облик или се налази у таквом положају да је
директно мерење немогуће.
Када се говори о овој врсти мерила мисли се на шестар за преношење спољашњих
кота, игла висиномера за преношење висина и подесивни угаоник за преношење
углова.
Такође обавезно је и напоменути фиксна или једнострука мерила, некима су позната
под ова два термина, међутим ништа мање није познат термин који се све чешће
користи-калибри. Калибри су мерни еталони са којима се врше упоредна мерења. Овим
мерилима се утврђује да ли се димензије или облик радног предмета налазе у оквиру
толеранција предвиђених цртежом али они не дају податке о бројчаној разлици
остварене коте и одговарајуће коте мерила-еталона.
Најчешће коришћена фиксна мерила су: угаоници на контролу правих углова, плоче за
контролу равности површина, толеранцијска мерила за контролу осовина и рупа,
профилисани контролници за мерење корака навоја.

4. МЕРИЛА ДУЖИНЕ

Мерила са директним очитавањем вредности налази се од неколико главних делова

који су у различитим облицима, присутни код сваког мерила. Та су:
 подела,
 скала,
 казаљка.

Главна подела има веома често и мању, децималну поделу. Скалу чине цифрама
обележени подеоци. Казаљка је део који на скали показује бројчану вредност измерене
величине. Тачност мерења зависи од тачности и карактеристика мерила. Главне
карактеристике неког мерила и мерног уређаја су:
 тачност и осетљивост;
 обим и подручје мерења,
 тачност очитавања
Када је у питању појам граничних мерила за дужине, ту наилазимо на граничне мерке.
Граничне мерке обично имају цилиндрични и призматични облик, притом се користе

7
за контролу толеранцијских мерила, преношење мере при коришћењу компаратора и
машина за мерење, тачна обележавања, подешавања машина, и сл.
Најпрецизнији су у машинству. Израђени су од нерђајућег челика отпорног на хабање.
Да би се сачувала тачна мерења, морају бити потамњене и старе. Њихове мерне
површине су полиране и брушене.
Комбиновањем граничних мера можемо добити различите дужине.
Поред граничних мерила обавезно је поменути толеранцијска мерила чија је намера за
контролу толерисаних мера. Користе се у великосеријској и масовној производњи. По
облику их делимо на цилиндрична, конична и навојна.
У погледу конструкције могу бити чврста и подесивна док се према намени деле на:
радионичка, пријемна и ревизиона.
Радионичка мерила користи радник на свом радном месту за контролу радних комада.
Пријемна мерила се користе у завршној или пријемној контроли. Она се не израђују
као нова, већ се користе радионичка мерила код којих је додатак за трошење смањен за
1/3. Да би се разликовала од радионичких мерила, пријемна мерила се обоје.
Ревизиона мерила се користе за контролу радионичких рачва (за радионичке чепове се
не израђује ревизиона рачва). Материјал, израда и квалитет обраде површина мерила
ближе су обрађени у стандардима.
Најчешће се користе толеранцијска мерила у облику рачве и у облику чепа. На овим
мерилима мора бити написана потпуна ознака толеранције.
Поред тога ту су и листићи (шпијуни) које користимо за контролу зазора вентила
мотора и сл. Обично су у снопу одређених дебљина са закаљеним врхом због хабања.
Када је у питању дебљина ове врсте варира од 0.02 до 1мм.
Слично листићима су и мерке за радијусе, такође раде у снопу, са једне стране за
спољашњи радијус, а са друге за унутрашњи. Додуше, њихове димензије варирају од 1-
6.5мм односно 7-15мм.

Још на почетку споменута, ту су и вишеструка мерила која имају скалу за очитавање

мерене величине тако да се у оквиру обима мерења мерила може очитати мера.
Међутим, избор мерила може да зависи од мерног предмета, карактеристике мерила и
методе мерења дужина.

Када су у питању мерне карактеристике мерних инструмената, ознака скале може бити
бројна или у виду црте/тачке. Величина поделе скале (а) је растојање између оса две
скале (линије) дате нумерички у мерним јединицама.
Вредност поделе скале (б) представља промену мерне величине коју представља
показивач када се помери за један део скале.
Тачност која се постиже приликом очитавања на мерном уређају назива се тачност
очитавања. Одређује се величином пресека, дебљином и дужином цртице, међусобном
позицијом показивача и скале, временом постављања показивача, рутином контролора
и тако даље.
Граница индикације скале (А) је граница која одређује колики део измерене вредности
може да се очита на инструменту.

Неминовно је и споменути, можда свима и најпознатији инструмент, лењире.

Лењири су груби мерни уређаји са линијама ширине 1 мм који се користе тако што се
наслањају на мерни објекат и очитавају растојање између линија. Као резултат тога,
они крше Аббеов принцип.
Постоје три врсте лењира:
 упоредне,
 пробне,
 радионичке.
Контрола и мерење се преносе на тест лењире помоћу упоредних лењира. Имају
дужину од 1м са попречним пресеком у облику слова Х, И или Н. Скала је у неутралној
равни, а скале су дебљине 3-7м. Сваки крај има 10 мм лево од почетка (краја) скале.
Ту су такође и мерила са нонијусом. Ови мерачи су дизајнирани да смање вредност
подела скале, омогућавајући им да очитају мере мање од милиметра. Нонијусна мерила
се обично користе у радионицама и имају широк спектар конструктивних примена.
Мерила са нонијусом се деле на: кљунаста мерила, дубиномере и висиномере.
Нонијус је покретни дио мерила, на овом делу је подела скале мања по вредности
подеока од основне скале непокретног дела (у мм).
Лењир мерила за мерење унутрашњих тешко приступачних дубина се завршава једним
зупцем који представља полазну тачку за одређивање унутрашњих кота. По правилу
лењир ових мерила има милиметарску скалу и на његовој задњој страни, па су могућа
очитавања дубине у два положаја мерила.
И за крај ту су микрометри као мерила са директним очитавањем мерне вредности са
којом се остварује тачност мерења од 1/100мм што је 0.01, па чак и мања до 0.001мм.
Ова мерила су знатно прецизнија од помичних мерила са нонијусом(горе споменутих)
но исто тако су и много осетљивија.
Када је у питању подела ове врсте мерила разликујемо:
 Микрометре за спољашња мерења
 Микрометре за унутрашња мерења
 Микрометре за мерење дубина
Ова три типа се међусобно разликују по обликз, међутим принцип рада и механизам
који обезбеђује тачност су исти код сва три типа микрометара.

9
 5. ЗАКЉУЧАК

Мерење скуп експерименталних радњи, радњи које имају за циљ одређивање једне
величине. Људи су пратили све врсте димензија, дужина и удаљености од почетка
времена. Користили су неколико алата. Дужина прста, величина шаке, дужина
подлактице, дужина стопала и друга мерења су најчешће испитивана. Ограничења
мерења су укључивала чињеницу да две особе нису имале исту величину тог дела тела.
Само из тог једног разлога, ниједна од тих техника се и данас не користи. Потребан је
прецизнији приступ мерењу. Управо због тога долази до еволуције и развоја
инструмената за мерење, а укратко о мерилима дужине причано је у овом раду. Мерни
уређаји се разликују по величини за чија мерења су намењени, а такође и по начину на
који обављају мерења.
Мерила са директним очитавањем вредности налази се од неколико главних делова
који су у различитим облицима, присутни код сваког мерила.
ЛИТЕРАТУРА

1. Dorman Lajoš, „Merenje“, Viša tehnička škola, Subotica, 2006.

2. Доступно на: Мерење и контрола; https://www.scribd.com/doc/64070891/Merenje-
i-kontrola (приступљено 21.11.2022)
3. Lazić M., Milićević M., Merenje i kontrola, Viša tehnička škola mašinske i
saobraćajne struke, Kragujevac, 2000.
4. Lazić M., Osnovi metrologije, Mašinski fakultet, Kragujevac, 1987.
5. Доступно на: https://images.app.goo.gl/xp19N3sA8fCaZcjA9 (приступљено 24.11.2022)

11