ВИСОКА ШКОЛА ТЕХНИЧКИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

ЧАЧАК

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ: ЕЛЕКТРОТЕХНИКА И РАЧУНАРСТВО

МОДУЛ: ЕНЕРГЕТИКА

ПРЕДМЕТ : Електротермички процеси у енергетици

Тема: СЕНЗОРИ ТЕМПЕРАТУРЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Студент: Професор:
Свјетлана Павловић 20/12-С Др Славко Б. Вардић

Чачак, 2013.
Садржај

1.Увод...................................................................................................................................3
1.1. Класификација типичних улазних величина сензора..................................4
1.2. Класификација излазних величина сигнала сензора...........................................4
1.3. Захтеви.....................................................................................................................5
1.4. Услови околине.......................................................................................................5
2. Термоелементи...............................................................................................................6
2.1. Термоелектричне појаве........................................................................................6
2.2. Израда термоелемената..........................................................................................7
2.2.1. Материјали за израду термоелемената...........................................................7
2.2.2. Конструкција термоелемената........................................................................8
2.2.3. Статичке и динамичке карактеристике термоелемената.............................9
2.2.4. Динамичка својства термоелемената............................................................11
3. Експанзиони сензори температуре...........................................................................12
3.1. Гасни експанзиони сензори температуре...........................................................12
3.2. Парни експанзиони сензори температуре..........................................................13
3.3. Експанзиони сензори са течношћу.....................................................................14
3.4. Дилатациони сензори температуре.....................................................................14
3.5. Биметални сензори температуре.........................................................................15
4. Полупроводнички термоелементи...........................................................................16
4.1. Сензори зрачења....................................................................................................16
4.2. Термоелектрични грејачи и хладњаци................................................................16
4.3. Повезивање термоелемената са микропроцесором............................................17
5. Практични аспекти употребе термоелемената......................................................19
6. Отпорнички сензори сензори....................................................................................20
6.1. Метални отпорнички сензори..............................................................................20
6.2. Термоотпорнички сензори од Pt жице................................................................21
6.3. Термоотпорнички сензори од Ni жице................................................................21
6.4. Термоотпорнички сензори од Cu жице...............................................................21
6.5. Тензоотпорник као сензор температуре..............................................................22
6.6. Танкослојни термоотпорнички сензори...............................................................22
7. Полупроводнички отпорнички сензори температуре..........................................23
8. Полупроводнички сензори температуре.................................................................25
8.1. Диода као сензор температуре...............................................................................25
8.2. Транзистор као сензор температуре.....................................................................25
8.3. Интегрисани сензори..............................................................................................25
9. Специјални сензори температуре.............................................................................27
10. Закључак.....................................................................................................................31
11. Литература..................................................................................................................32

2
1.УВОД

Сензор је уређај који мјери физички квантитет и конвертује га у сигнал којег

може очитавати посматрач или инструмент. На примјер, живин термометар
конвертује измјерену температуру тако што се шири или скупља, што може бити
очитано на калибрираној цјевчици. Термопар конвертује температуру у струју
која може бити очитана на волтметру. За тачност, сви сензори морају бити
калибрирани према унапријед утврђеном стандарду.

Температура је физичка величина која представља степен загрејаности тела.

Температура је најчешће мјерена величина у технолошким процесима и на њу

отпада око 60% свих мјерења у тој области. Велики је значај мјерења
температуре и у другим областима науке и технике, у медицини, у свакодневном
животу.

Сензоре температуре делимо на термоелементе, експанзионе, отпорничке и

полупроводничке сензоре температуре и друге. Експанзиони сензори
температуре су термометри чији се радни медиј грејањем шири, а хлађењем
скупља, тако да линеарно мења своје геометријске димензије.

Уколико је радни медиј смештен у простор са константном запремином, тада

се уместо промене димензија јавља промена притиска. Имамо гасне, парне,
дилатационе и биметалне и сензоре са течношћу. Разликују се по медију који се
скупља односно шири са променом температуре.

Сензори конвертују физичке или хемијске (обично неелектричне) улазне

величине у електричне излазне величине.

Сензори омогућавају детектовање и мерење параметара за потребе управљања

и надгледања система.

Уколико је радни медиј смештен у простор са константном запремином, тада

се уместо промене димензија јавља промена притиска. Имамо гасне, парне,
дилатационе и биметалне и сензоре са течношћу. Разликују се по медију који се
скупља односно шири са променом температуре.

3
 1.1. Класификација типичних улазних величина сензора

 Механичке величине
 геометријске величине: положај, померање, угао, ниво, нагиб
 кинематичке величине: брзина, убрзање, осцилације, проток
 напрезања: сила, момент, притисак
 карактеристике материјала: маса, густина, вискозност
 акустичне величине: звучни притисак, фреквенција и брзина звука
 Термичке/топлотне величине
 температура
 Електричне величине:
 електричне величине стања: напон јачина струје, електрична снага
 електрични параметри: отпорност, импенданса, капацитивност, индуктивност
 промењиве поља: магнетно поље, електрично поље
 Хемијске и физичке величине:
 концентрација: влажност, провођење топлоте, пХ вредност
 величина честица, садржај растворене материје, садржај прашине
 врста молекула
 оптичке величине: интензитет, таласна дужина, боја

1.2. Класификација излазних величина- сигнала сензора

 Аналогни излазни сигнали:

 амплитудно модулисани сигнали (амплитуда сигнала пропорционална мерној
величини)
 аналогни сигнали напона или струје - стандардно: напони ±5В или 0-10
В, јачине струја 0...20 мА
 фреквентно модулисани сигнали (фреквенција сигнала пропорционална мереној
величини)
 излазни напонски сигнал сталне амплитуде (нпр. 5В) а променљиве
фреквенције
 PWМ модулисани сигнали (Puls-Width Modulation) - (дужина пулса
пропорционална мереној величини)
 правоугли излазни напонски сигнали
 Дигитални излазни сигнали
 мерна величина представљена серијским или паралелним бинарним
сигналом

4
 У неким случајевима у склопу сензора постоје наменске електронске
компоненте за кондиционирање (појачање, филтрирање и сл.) и/или трансформацију
(дигитализацију) излазног сигнала.

1.3. Захтеви

 поузданост (трајност)
 ниски производни трошкови
 отпорност на спољне утицаје
 тачност

1.4. Услови околине

 Температуре: путнички простор –40°Ц то +85°Ц, моторски простор до +125°Ц, сензори

у издувном систему мотора 800 до 1000°Ц, чељуст диск кочнице до 2000°Ц...
 Механичка напрезања: вибрације, удари (вертикална убрзања у путничком простору
1г, подужна убрзања 1,2 до 1,5 г, блок мотора -регуларно до 10г ванредно до 100г,
елементи система ослањања, осовине и точкови возила регуларно до 10г, сензори
удара 50 до 100г).
 Хемијски утицаји: вода/влага, гориво, уља, киселине, соли, детерџенти...
 Електромагнетни утицаји: електричне сметње, прекорачења напона, обрнут
поларитет...

5
2. ТЕРМОЕЛЕМЕНТИ
2.1.Термоелектричне појаве

Првобитна намена термоелемената била је мерење високих температура

500 − 1 000 0C . И данас је њихов значај највећи у мерењу тих температура, али је
примена успешно проширена и на врло ниске температуре од 1К, па до високих до
4 000 oC. Због добрих особина термоелементи имају многобројне практичне примене у
мерењу и регулацији температуре.
Термоелектрични потенцијал. Када су крајеви проводника на различитим
температурама Т2 > Т1 између њих настаје топлотни ток од топлијег према хладнијем
крају (слика 2.1.а).
Пренос топлоте је, према тумачењу квантне теорије, уско повезан са кретањем слободних
електрона. Њихова концентрација и припадни потенцијал неравномерно
су распоређени дуж проводника, па се јавља струја:

𝑑𝑈
I= -Ke (2.1)
𝑑𝑋

Слика 2.1. Термоелектрични ефект: а) настанак термоелектричног потенцијала,

б) затворено термоелектрично коло, ц) отворено термоелектрично коло са
два

Истовремено се јавља и струја због температурног градијента:

𝑑𝑇
IT= -KT (2.2)
𝑑𝑋

Коефицијенти Ке и КТ означавају пропорционалност струја Iе и IТ са градијентом

потенцијала, односно са градијентом температуре. Знак минус упућује на негативан
прираст потенцијала и температуре са позитивним прирастом растојања дуж проводника.
Будући да није затворено никакво вањско електрично коло, укупна струја кроз проводник
једнака је нули, тј.
Ie + IT = 0 ,
одакле произилази да је:
dU = −(KT/Ke) dT. (2.3)

6
2.2. Израда термоелемената

2.2.1. Материјали за израду термоелемената.

За израду термоелемената најбитнија су термоелектрична својства материјала. За

релативно поређење материјала користан је тзв. термоелектрични низ, који показује
колики је термоелектрични напон μV/oC за неки материјал у споју са платином (табела 1).
Претпоставља се да је хладни крај таквог термоелемента на 0 oC, топли на 100 oC и да је
реч о чистим материјалима. Практично, чистоћа варира од 99,9% за железо до 99,999% за
злато и платину.
За израду термоелемената могу се, у принципу, употребити било која два чиста метала или
легуре. За практична мерења ограничен је број комбинација јер се од материјала захтевају
одређена термоелектрична и механичка својства: стабилност термоелектричних
параметара, једнозначна и линеарна зависност термоелектричног напона од температуре,
висока осетљивост; хомогеност материјала по дужини проводника, могућност заваривања
имеханичке обраде, механичка чврстина, приступачна цена.

Табела 1. Термоелектрични низ материјала у односу на платину

Означавање термоелемената је према ANSI-стандарду (ANSI – American

National Standards Institute). За сваки тип прописани су: дозвољено температурно
подручје, радно окружење, максимална температура при краткотрајном загрејавању итд.
(табела 2). Првоименовани метал (легура) представља позитивни, а другоименовани
негативни прикључак. Термоелементи од тање жице осетљивији су на дифузију,
нечистоће, корозију и нехомогеност него термоелементи направљени од дебље жице. Због
скупоће, термоелементи од племенитих метала праве се од тање жице.
Поред наведених типова, за специјалне намене употребљавају се и други
(нестандардизовани) термопарови. Тако, на пример, за високе температуре до 2 760 oC
pogodni su W/W–26%Rh (G-tip), W–5%Rh/W–26%Rh (CW5-tip), W–3%Rh/
/W–25%Rh (CW3-tip), a za niske temperature 0 − 80 oC i Cu/Cu/Ni (V-tip). N-tip
(никросил/нисил) је нови стандардизовани тип, сличан је К-типу, али од њега има
линеарнију и стабилнију карактеристику. Карактеристике свих термопарова доступне су
на интернет страници (www.temperatures.com/tctables).

7
Табела 2. Стандардни типови термоелемената

2.2.2. Конструкција термоелемената.

Сви термоелементи праве се на исти начин: две жице од термоелектричног материјала
споје се на топлом крају и заштите керамичким изолационим материјалом и металним
оклопом (слика 2.2). Постоји више различитих техника спајања жица:
 жице се заваре топљењем тако да се на врху споја формира куглица (слика
2.2.б)
 жице се залеме помоћу метала са нижом тачком топљења (слика 2.2. ц)
 жице се потопе у живу или у растопљени метал
 жице се залеме за чврсти метал
 жице се причврсте стезаљком и траком.
Термоелементи су осетљиви на механичко и хемијско деловање радне средине, па се
око њих ствара заштитна арматура. Изолациона облога најчешће се прави од
магнезијумовог оксида, берилијума, алуминијума или торијума зато што су то добри
изолатори, не пропуштају гасове, компатибилни су са стандардним термоелементима и
релативно су јефтини. Вањска заштитна цев од челика са високом тачком топљења
задржава компактност изолације, штити изолацију и термоелемент од радне средине, те
повећава механичку чврстину конструкције. Топли крај термоелемента може бити одвојен
изолационим спојем од металне облоге, па се такав спој означава као неуземљени или
8
изоловани спој. Уколико је топли крај заварен за металну облогу, тада су жице саставни
део заштитног зида, па се такав спој означава као уземљени.

Слика 2.2. Термоелемент: а) конструкција, б) термоелемент са завареним жицама на

топлом крају,ц) термоелемент са залемљеним жицама на топлом крају, д) танкослојни,
д) изглед
Значајан извор грешака у мерењу помоћу термоелемената је механичко напрезање топлог
краја. Оно се јавља као последица термичке дилатације, а његов утицај је мањи кад је
термоелемент инсталиран хоризонтално. Типична дебљина жице је 2 − 3мм, вањски
пречник термоелемента са заштитом је 15 − 25мм, а дужина 100 − 3 500 мм.

2.2.3. Статичке и динамичке карактеристике термоелемента

Нелинеарност статичке карактеристике. И поред софтверског прорачуна референтне
температуре или хардверске компензације њене нестабилности, приликом мерења
напона термоелемента јављају се грешке. Оне су, пре свега, резултат нелинеарне
статичке карактеристике, тј. нелинеарне зависности термоелектричног напона од
температуре.
За мале промене температуре та зависност се може приказати као линеарна, што је
представљено познатом једначином Зебековог ефекта .
Статичке карактеристике свих термоелемената су нелинеарне (слика 2.3. a), што
значи да је осетљивост ΔU/ΔT, односно вредност Зебековог коефицијента α, везана за

9
избор радне тачке. Само у малом температурном опсегу Зебеков коефицијент има
константну вредност (слика 2.2.б). Зато се карактеристика термоелектрични напон –
температура за тачна мерења табелира са резолуцијом и од 0, 01 oC. За инжењерска
мерења довољне су табеле са резолуцијом од 10 oC. Код дигиталних сензора температуре
на бази термоелемента ове табеле чувају се у микропроцесору, али је за то потребан
значајан меморијски простор. Знатно је повољније нелинеарну статичку карактеристику
термоелемента представити у облику полинома:

На основу измереног напона U, помоћу полинома израчунава се температура T. Тачност

апроксимације стварне статичке карактеристике помоћу полинома зависи од степена тог
полинома, типа термоелемента и мерног опсега. Помоћу полинома деветог реда омогућена
је тачност апроксимације од ± 0, 1 oC до ± 1 oC u односу на мерни опсег.

Слика 2.3. Статичке карактеристике стандардних термоелемената: а) зависност

термоелектричног напона од температуре, б) зависност Зебековог термоелектричног
коефицијента од температуре
За мање опсеге и бржи прорачун употребљавају се полиноми трећег реда или петог
реда. Вредности коефицијената за стандардне типове термоелемената дате су у табели 3.
Полиномна апроксимација статичке карактеристике термоелемента комбинује се са
софтверском компензацијом хладног краја, методом аутоматске калибрације итд.

10
Табела 3. Коефицијенти полинома за апроксимацију статичке карактеристике
термоелемената

2.2.4. Динамичка својства термоелемената.

Примајући део енергије радне средине, термоелемент се загрева и поприма њену

температуру. Брзина којом прати температурне промене зависи од услова провођења,
прелаза и зрачења топлоте. Аналитички јe тешко узети у обзир све компоненте размене
топлоте. Процес размене топлоте између термоелемента, који је на температури Т, и радне
околине, која је на температури Т0 , може се, уз извесна поједностављења, представити
обичном диференцијалном једначином првог реда. До једначине се долази на темељу
топлотне равнотеже између акумулације и конвекцијске размене топлоте са околином:

𝑑𝑇
mc 𝑑𝑡 =kS(T0 – T) (2.4)

где су: mc топлотни капацитет термоелемента [J/oC] , m маса термоелемента [kg], c

специфични топлотни капацитет заштитне арматуре [J/kgoC], S вањска површина
термоелемента, кроз коју се одвија размена топлоте [m2], k коефицијент прелаза топлоте
[W/m2 oC].
Према томе, преносна функција термоелемента као једнокапацитивног објекта
је: G(s) = 1/(Ts + 1) .
Временска константа:
𝑚𝑐 𝑐𝜌𝑉
T = 𝑘𝑆 = 𝑘𝑆 (2.5)

зависи од геометрије термоелемента (волумен V, површина S), карактеристика материјала

од којег је направљена арматура (густина ρ, специфични топлотни капацитет c) и услова
размене топлоте (коефицијент прелаза топлоте k). Размена топлоте се брже одвија,

11
односно временска константа Т је мања уколико је већа брзина флуида у коме се
налази термоелемент (слика 2.4.а). Механичка чврстина и заштита термоелемента бољи
су када је заштитна арматура већег пречника, али тада термоелемент постаје тромији и
његова временска константа расте (слика 2.4. б). Најмању временску константу има
незаштићени термоелемент.

Слика 2.4. Временска константа термоелемента: а) зависност временске константе од

брзине флуида,б) зависност временске константе од пречника термоелемента
За тачнију динамичку анализу треба узети у обзир да је термоелемент вишекапацитивни
објект. Преносна функција таквог термоелемента је: G(s) = e−τs/(Ts + 1), где је τ временска
константа кашњења. За индустријске термоелементе временска константа Т је 90 − 480 s ,
временска константа кашњења τ је 9 − 30 s , а τ/Т је 0, 11 − 0, 78 .

3. ЕКСПАНЗИОНИ СЕНЗОРИ ТЕМПЕРАТУРЕ

Експанзиони сензори температуре су термометри чији се радни медиј грејањем шири, а
хлађењем скупља, тако да линеарно мења своје геометријске димензије.
Уколико је радни медиј смештен у простор са константном запремином, тада се уместо
промене димензија јавља промена притиска.

3.1. Гасни експанзиони сензор температуре.

Промена притиска каптираног гаса у зависности од температуре (при V = const. ),

сагласно Геј-Лисаковом закону је:
pt = p0 (1 + αt) (3.1)
где су:
- p0 притисак гаса на температури 0 oC,
- pt притисак гаса на температури т и
- α- термички коефицијент притиска, једнак 1/273, 15 = 0, 00366K−1 за идеални гас.
За реалне гасове α има приближно исту вредност као и за идеални гас.
Гасни експанзиони сензори температуре састоје се од балона као резервоара гаса,
капиларе као спојног вода и сензора притиска. Сензор притиска обично је Бурдонова цев
или спирала, па одатле традиционални назив манометарски термометри. Постоји велики

12
број различитих практичних изведби гасних експанзионих сензора температуре за
индустријска мерења. У избору најпогоднијег одлучујући су фактори: компензација
термичког ширења, равномерност поделе скале, конструкција и величина балона, дужина
капиларе, материјал од којег су израђени балон и капилара, цена и друго.
Типични параметри гасног експанзионог сензора температуре су: пречник балона 20 −
30мм, дужина капиларе 250 − 500мм (максимално до 50м), опсег примене од −150 oC до
600 oC, тачност ± 0, 5 − 2% мерног опсега са могућношћу прекорачења до 150 − 300%,
временска константа 4 − 7 s , најчешћи гас је азот, те почетни притисак при номиналној
температури
pn = 1 − 3MPa .

3.2. Парни експанзиони сензори температуре

Парни експанзиони сензори температуре испуњени су засићеном паром неке лако

испарљиве течности (метил-хлорид, пропан, ацетон, толуол, фреон). По конструкцији, ови
сензори су слични гасним. Међутим, течност (кондензат) на номиналној температуре
испуњава само до (0, 7 − 0, 75)Vb , тако да је изнад њене површине засићена пара.
Притисак засићене паре изразито је нелинеарна функција температуре:

p = Ta e−b/T (3.2)

где су: а и б константе. За тачнија мерења потребна је линеаризација статичке

карактеристике p = f (T) . Притисак p приближно се удвостручава при порасту температуре
за 10оЦ. Крај капиларе увек је уроњен у течност, чиме се одстрањује утицај променљиве
запремине у балону изнад нивоа течности.
Опсег примене ових сензора је од −50 oC do 350 oC. Мерни опсег је мали (50 − 100 oC) , а
мерно подручје зависи од карактеристика лако испарљиве течности.

Специјалне конструкције са хелијумом омогућавају мерење врло ниских температуре

(0, 5−5 K) . Типична тачност је ± 0, 2 − 2% мерног опсега, а максимална дужина капиларе
60m. Динамика парног експанзионог сензора температуре представља се аперидском
преносном функцијом првог реда са кашњењем, при чему је временска константа 4 − 6 s, а
временска константа кашњења 0, 12 − 17 s.

13
Слика 3.1. Експанзиони сензор температуре: а) гасни експанзиони сензор са
компензацијом утицаја температуре околине, б) експанзиони сензор са течношћу

3.3. Експанзиони сензори са течношћу

Раде на принципу термичког ширења течности, који описује полином:

Vt = V0 1 + 𝛼𝑡 + 𝛽t 2 + γt 3 + … (3.3)

Код експанзионих сензора са течношћу јављају се систематске грешке због:

 дрифта нуле (депресија нуле), који настаје као резултат термичких својстава
стакла и његовог старења;
 непотпуне потопљености сензора у мерном медију, због чега је непотопљени
део изложен утицају околине;
 неједнакости попречног пресека стаклене капиларе.

Метролошке карактеристике експанзионих сензора са течношћу сличне су

карактеристикама гасних и парних експанзионих сензора: тачност им је ± 0, 1 − 2% ,
могућност прекорачења опсега до 150%, максимална резолуција до 0, 01 oC и временска
константа 4 − 5 s . Заједничке особине наведених експанзионих сензора температуре су
једноставност, приступачна цена и добра могућност уградње. Ови сензори употребљавају
се готово искључиво за индикацију и лабораторијска мерења температуре, а веома ретко
за регистрацију или регулацију температуре.

3.4. Дилатациони сензор температуре

Ради на принципу повећања димензија чврстог тела са порастом температуре. У

одређеном температурном интервалу зависност дужине тела од температуре приближно је
линеарна:
lt = l0 (1+αt) (3.4)

14
где су:
- l0 дужина на температури 0 oC,
- lt дужина на мереној температури т и
- α коефицијент линеарне дилатације (ширења) тврдог тела.
Дилатациони сензори обично се праве од бакра (α = 15, 3 ∙ 10−6 l/oC), месинга
(α = 18, 3 ∙ 10−6 − 23, 6 ∙ 10−6 1/oC ), легуре железа (64%) и никла (36%) – инвара
(α = 0, 9 ∙ 10−6 1/oC ) и др. Мерни опсези сензора од наведених метала су: 0 − 150 oC,
0 − 400 oC , односно 0 − 200 oC, резолуција им је до 0, 1 oC, а типична тачност ± 1, 5 − 25%
мерног опсега. Дилатациони сензори температуре примењују се у градњи термостата –
двопозиционог (релејног) регулатора температуре.

Слика 3.2. Експанзиони сензори температуре: а) изглед манометарског термометра са

сондом, б) стаклени термометар са течношћу, ц) биметални сензор

3.5. Биметални сензори температуре

Праве се у облику траке, спирале или хеликоиде од два слоја различитих метала, на
пример инвар-месинг, инвар-челик и др. Због различитих коефицијената линеарног
ширења при порасту температуре биметална трака се савија на страну метала са мањим
коефицијентом линеарног ширења. Раширена је употреби биметалне траке у градњи
термостата за температуре у области − 30 oC до 300 oC.

15
4. ПОЛУПРОВОДНИЧКИ ТЕРМОЕЛЕМЕНТИ

Термоелектрични ефекат јавља се код полупроводника допираног различитим примесама

или код комбинације двају полупроводника. Вредности Зебековог коефицијента α много
су веће него код метала. На пример, аморфни силицијум допиран фосфором (a-Si:P) има
α = −(0, 7 − 2) mV/oC у температурном интервалу 30 − 550 oC , при чему више допирани a-
Si има мањи α. Најпознатији полупроводнички термоелементи су Bi/Sb, (p)Si/Al и Te/InSb.

4.1. Сензори зрачења.

Полупроводнички термоелементи служе за детекцију инфрацрвеног зрачења. Праве се у

облику трака два полупроводника (слика 4.1.а). Материјал се вакуумски депонује на
изолациони слој од SiO2 или Si3N4 дебљине 1 μm, који је нанет на Si osnovu. Изолациони
слој има мали коефицијент провођења топлоте од топлог према хладном крају. Ради
побољшања апсорпције упадног зрачења у ширем подручју спектра, место где су спојени
топли крајеви (апсорпциона зона) прекрива се танким слојем апсорпционог материјала.
Величина апсорпционе зоне је 0, 4 − 1 m2 . Ради добијања већег напон у функцији мереног
зрачења, термоелементи се повезују у правоуглу или кружну термобатерију.

4.2.Термоелектрични грејачи и хладњаци.

Када кроз два различита проводника тече струја, тада се јавља Пелтијеов ефекат: на
споју проводника се апсорбује или отпушта топлотна енергија. Ефекат је посебно изражен
код полупроводничких термоелемената од бизмут-телурида. Ако се плочица од таквог
полупроводника n-типа помоћу бакарних контаката прикључи на једносмерни напонски
извор, електрони као носиоци негативног наелектрисања крећу се од негативног ка
позитивном полу извора. Истовремено електрони преносе топлоту са доњег споја
полупроводника са бакреним контактом према горњем споју. За полупроводник p-типа
носиоци наелектрисања су шупљине и оне се крећу од позитивног према негативном полу
извора. Шупљине ће зато топлоту преносити у супротном смеру од електрона. Овај ефекат
пумпања топлоте с једног на други крај термоелемента у пракси се примењује за
прављење специјалних хладњака или грејача. Предност Пелтијеових хладњака су мале
димензије, па се користе за хлађење ласерских диода, интегрисаних кола или само
одре|ених дисипационих места у колу.

16
Слика 4.1. Полупроводничка термобатерија: а) у облику трака, б) уграђена на Si
конзоли, ц) на мембране
Један плочасти термоелемент преноси малу количину топлоте. Мултипликација се
постиже се спајањем више термоелемената (слика 4.2.а). Показало се да је најповољније
наизменично повезивање термоелената n-типа и p-типа. Типични модул има 254
Пелтијеова елемента, површину до 50 mm2 , дебљину 4 mm, променом поларитета
напајања модул уместо хладњака постаје грејач и обрнуто. За прорачун термоелектричног
хладњака прво се процене максимална температура амбијента (на пример 50 oC),
оптимална радна температура (20 oC) и максимална температура на топлој страни модула
која је већа од амбијентне температуре због одвођења топлоте. Затим се према
упутству произвођача одреде напон и струја термоелектричног модула.

Слика 4.2. Термоелектрични хладњак/грејач: а) принцип рада, б) илустрација

примене

4.3. Повезивање термоелемента са микропроцесором.

Термоелементи се прикључују на рачунар преко ПЦ картице на којој се налазе кола за

кондиционирање сигнала, селектор канала и А/Д конвертор (слика 4.3.). У рачунару се
подаци о температуре анализирају, чувају и по потреби приказују табеларно или на
одговарајућим дијаграмима, генеришу компензациони, алармни и управљачки сигнали.

17
Slika 4.3. Прикључивање термоелемента на рачунар

Термоелемент у компактној изведби са микропроцесором чини индустријски дигитални

сензор температуре (слика 4.4.). Кондиционирање улазног сигнала врши се у блоку за
заштиту од сметњи, који штити водове од утицаја високог напона. Блок за детекцију
термонапона индицира прикључивање термоелемента на мерном улазу. Сигнал о
температури иде преко претпојачавача са филтером и преко кола за А/Д конверзију на
бази интегратора и компаратора долази у микропроцесор. Ту се врши линеаризација,
софтверска компензација хладног краја, аутоматска калибрација и друго. Мултиплексер за
сваки одабрани термоелемент омогућава мерење актуелне температуре, температуре
хладног краја и референтног напона. Излазни дигитални сигнал представља серију
импулса кодираних у ASCII-коду.
Дигитална информација иде на дигитални дисплеј, чува се у привременој меморији све до
захтева за трансфер или се претвара у аналогни сигнал.

18
Слика 4.4. Функционални дијаграм микропроцесорског термометра са
термоелементом

5. ПРАКТИЧНИ АСПЕКТИ УПОТРЕБЕ ТЕРМОЕЛЕМЕНАТА

Предности термоелемената као сензора температуре су:
 рад без вањског извора енергије јер се ради о активном сензору;
 једноставна и компактна конструкција, велика могућност уградње;
 широк температурни опсег мерења (od −270 oC до 4 000 oC);
 висока тачност (± 1 − 2, 5 oC ili ± 0, 25 − 0, 75% мерног опсега за стандардне
изведбе, односно ± 0, 5 − 1, 1 oC ili ± 0, 1 − 0, 4% мерног опсега za специјалне
изведбе).

Недостаци термоелемената су следећи:

 низак ниво излазног сигнала (највише до 100mV);
 мала осетљивост (10 − 70 μV/oC ), због чега је веома отежано мерење малих
температурних разлика;
 потребна стална референтна температура или компензација;
 нелинеарна статичка карактеристика;
 осетљивост на хемијско деловање радне околине;

19
  појава паразитних термоелектричних напона, који су резултат нехомогености
материјала од којег је направљен термоелемент.

Практичне препоруке за смањење грешака мерења помоћу термоелемента:

 термоелемент не сме бити на директном пламену нити у његовој непосредној
близини због агресивног деловања гасова и честица у околини пламена;
 за тела са расподељеном вредношћу температуре термоелемент треба уградити
у зони средње вредности температуре јер он мери температуру у једној тачки;
 пожељно је да се термоелемент лоцира на видном и доступном месту ради
лакше инспекције и евентуалне замене;
 тело термоелемента у целости треба да се налази у мерном медију;
 сви контакти морају бити чисти и чврсти како би прелазни отпор контаката био
што мањи;
 прикључни водови не смеју бити у близини високонапонских енергетских
водова због електромагнетне индукције.

6. ОТПОРНИЧКИ СЕНЗОРИ ТЕМПЕРАТУРЕ

6.1. Метални отпорнички сензори

Зависност отпора од температуре, РT=Р(T) први је уочио Х. Дејви 1821. године. Сензори
који раде на овом принципу често се означавају акронимом РTD (Рeсiсtance Temperature
Detector). Термоотпорници од метала праве се у облику калема, по правилу са
бифиларним навојима (слика 21.17). Пречник жице је 0, 05 − 0, 1 mm, a дужина навоја 50 −
100 mm .

Слика 6.1. Конструкција индустријског металног термоотпорничког сензора

Статичка карактеристика. Нелинеарност статичке карактеристике металног

термоотпорничког сензора мања је него код термоелемента. За њену апроксимацију служе
полиноми до двадесетог реда, али се обично употребљава једначина Ц.В. Дусена, која је
једноставнија:

𝑇 𝑇 𝑇 𝑇
RT (T) =R0 + R0α 𝑇 − 𝛿 −1 −𝛽 − 1 (100 )3 (6.1)
100 100 100

20
где су: RT отпор на температури T, R0 отпор на температури T = 0 oC, α, β и δ температурни
коефицијенти отпора који се одређују параметарским мерењима, тј. тестирањем
термоотпорника на три референтне температуре и потом решавањем система од три
једначине (6.1).

6.2. Термоотпорнички сензор од Pt-жице.

Платина је најбољи материјал за израду металних термоотпорника јер се може добити са
чистоћом до 99,999%, хемијски је неутрална, има линеарни температурни коефицијент
отпора (α = 0, 00392 1/oC ) и специфични отпор ρ = 0, 1∙ 10−6 Ωm . Остала два
температурна коефицијента отпора у једначини (6.1) имају следеће вредности: β = 0 за
T > 0 , β = 0, 11 za T < 0 и δ = 1, 49 .
Платински термоотпорник употребљава се за мерење температуре у опсегу од
−260 oC до 650 oC (максимално до 1 500 oC), a u opсegu od 182, 96 oC do 630, 74 oC,
према IПTS-68 и ITS-90, употребљава се као температурни стандард. Однос отпора на
100 oC и 0 oC је Р100/Р0 = 1, 385 ÷ 1, 391 и специфициран је за индустријску примену са
тачношћу од ± 0, 2%. Нелинеарност статичке карактеристике је ± 0, 2 − 0, 4%, a
поновљивост 0, 001 − 0, 1 oC.
Термоотпорнички сензор је пасиван и кроз њега мора пролазити нека струја да би се
добио напон који се може мерити. Међутим, проласком струје кроз термоотпорник настаје
Џулова топлота I2Р , која га додатно загрејава.Овај највећи недостатак термоотпорничких
сензора испољава се код платинског као системска грешка ± 0, 2 − 0, 5 oC prи I2Р = 10mW.

6.3. Термоотпорнички сензор од Ni-жице.

Никл, железо и неке њихове легуре имају сличне особине када је у питању могуност
израде термоотпорника. На пример, никл има линеарни температурни коефицијент отпора
α = 0, 00586 1/oC и релативно висок специфични отпор, ρ = 12, 8 ∙ 10−8 Ωm . Мерни опсег
температуре је од −50 oC do 250 oC, а максимално могући од −200 oC do 430 oC. Однос
отпора на 100 oC и na 0 oC је Р100/Р0 = 1, 664 ÷ 1, 668 са тачношћу од ± 0, 35%. На вишим
температурама јављају се корозија и оксидација. Статичка карактеристика је нелинеарнија
него код платинског термоотпорника. Уз то је нестабилна и нерепродуцибилна, па зато
термоотпорници од никла и железа нису стандардизовани. Због приступачне цене највећу
примену имају у техници КГХ (Климатизација, Грејање, Хлађење) за мерење температуре
ваздуха, за мерење јачине ветра и за мерење Сунчевог зрачења.

6.4. Термоотпорнички сензор од Cu-жице.

Бакар је јефтин метал, може се добити са високим процентом чистоће, има линеарни
температурни коефицијент отпора α = 0, 0042 − 00427 1/oC и мали специфични отпор,
ρ = 1, 7 ∙10−8 Ωm . Термоотпорник од Cu-жице има Р100/Р0 = 1, 426 ÷ 1, 428 (са тачношћу
до ± 0, 6%), стабилну и репродуцибилну статичку карактеристику, те линеарност нешто
слабију од платинског термоотпорника.
Примењује се за мерење температуре у опсегу од −50 oC до 180 oC, а максимално
од −200 oC до 260 oC. На вишим температурама јављају се оксидација и корозија
бакра.

21
Слика 6.2. Термоотпорнички сензори: а) сензорске сонде и ручни дисплеј,
б) површински сензори

Вредност термоотпора на T = 0 oC је стандардизована и може да износи од 10Ω do 25 kΩ.

Најчешћа вредност је 100Ω, па отуда назив платина сто (Пt 100), никл сто (Ni 100) и бакар
сто (Cu 100).

6.5. Тензоотпорник као сензор температуре.

Тензоелементи у облику лепљене фолије погодни су за мерење температуре. Најчешће се
означавају акронимом TG (Temperature Gage). По свом изгледу, начину лепљења на
подлогу, као и по начину прикључивања на мерну шему они се не разликују од обичних
тензоелемената. У односу на термоотпоре од Пt, Ni или Cu-жице, имају бржи одзив и
знатно су јефтинији. Намењени су за мерење површинске температуре. Тачност мерења је
иста као и код обичног тензоелемента.
TG-сензор обично се прави од никла и његових легура. Платина није погодна због високе
осетљивости на механичка напрезања. Механичко напрезање подлоге при мерењу
температуре за TG-сензор је сметња која се манифестује као системска грешка. За њену
корекцију служи дијаграм температура – механичко напрезање, који се добија
експериментално.
TG-сензором може се истовремено мерити и механичко напрезање подлоге. У том случају
неопходно је посебно отпорничко коло, чија је функција да статичку карактеристику
сензора отпор – температура трансформише у карактеристику механичко
напрезање – температура за дати фактор осетљивости сензора.

6.6. Танкослојни термоотпорнички сензори температуре

Добијају се напаривањем метала, најчшће платине, на керамичку подлогу. Сензор има
велики однос између површине и запремине, што омогућава брз одзив при мерењу
површинске температуре. Неравномерно наношење металног филма на подлогу може да
измени статичку карактеристику у односу на жичани термоотпорник од истог материјала.
Резолуција мерења температуре је ± 0, 1 oC.
Проблем прикључних водова. Омски отпор прикључних водова утиче на
тачност мерења. Ако се промена отпора детектује U-методом, I-методом или помоћу
логометра, тада је отпор прикључних водова нормиран на 10Ω применом јустирног
отпорника. Наведеним методама не може се решавати проблем промене отпора
прикључних водова због деловања температуре.

22
Предности металних термоотпорничких сензора температуре су:
- висока тачност и мерење апсолутне температуре, јер нема компензације
- као код термоелемената;
- стабилна и репродуцибилна статичка карактеристика;
- велика линеарност, већа него код термоелемента;
- брз одзив;
- мале димензије и приступачна цена.

Недостаци металних термоотпорника су:

- потребан је вањски извор енергије јер се ради о пасивном сензору;
- мала промена отпора ΔR;
- мала номинална вредност отпора на 0 oC;
- појава самозагревања;
- осетљивост појединих изведби на механичке ударе и лом.

7. ПОЛУПРОВОДНИЧКИ ОТПОРНИЧКИ СЕНЗОРИ

ТЕМПЕРАТУРЕ
Термистор је температурно осетљиви отпорник, који се прави од чистог германијума,
оксида метала хрома, кобалта, железа, никла и других. Промена отпора са
температуром изразито је нелинеарна и у ширем температурном опсегу (od −50 oC do
100 oC) може се описати експоненцијалном једначином:

RТ =ATb eB/T (7.1)

где су: Т апсолутна температура у [K], A, b и B константе зависне од врсте материјала

и конструкције термистора. У ужем температурном опсегу (od −50 oC do 100 oC) промена
отпора описује се једноставнијом једначином:

RТ =R0eB(1/T-1/T0 ) (7.2)

где је R0 отпор термистора на номиналној температури од 20 oC (293K). Типична вредност

R0 je 1 − 10 kΩ , а коефицијента B 1 500 − 6 000K (најчшће 4 000K). Ове вредности се дају
са тачношћу од ± 20%, односно ± 17%. Tačne vrednoсtи R0 и Б могу се одредити методом
параметарског мерења, односно тестирањем термистора на двема познатим температурама
и потом решавањем двеју одговарајућих једначина (7.2).

Врсте термистора. За разлику од жичаних термоотпорника, за већину термистора

отпор опада са порастом температуре, што значи да је температурни коефицијент отпора
негативан. Такви термистори често се називају NTC-отпорници (Negative Temperature
Coefficient). Температурни коефицијент термистора, међутим, може бити позитиван, као
што је код метала. Тада је реч о ПTC-отпорима (Positive Temperature Coefficient).
На стрмом делу карактеристике осетљивост је изразито велика, што је добро за
укључивање или искључивање у односу на критичну температуру. Термистори најчешће
имају облик диска, прстена или цилиндра (слика 7.1.б).
23
Добре особине свих термистора су:
- висока осетљивост на температурне промене
- мале димензије и велика брзина одзива, од 1ms do 150 s (најчешће 30 s)
- велика вредност номиналног отпора на 20 oC, 10 kΩ− 10MΩ
- неосетљивост на отпор прикључних водова
- стабилност са старењем, мање од 0, 03 oC/год за период од 12 година
- ниска цена.

Слика 7.1. Термистор: а) типичне статичке карактеристике, б) изглед

Лоше особине термистора су:
- изразито нелинеарна карактеристика
- велике варијације параметара, па је евентуална замена другим термистором увек
проблематична
- мали температурни опсег
- нестабилност на вишим температурама
- повећано самозагрејавање због великог отпора и малих димензија, због чега
термистори раде са мањом струјом него жичани термоотпорници (< 100 μA),
(ова особина карактерише се дисипационом констатом, снагом потребном да
се термистор загреје za 1 oC изнад околине - типично 1 − 10mW/1oC).

24
8.. ПОЛУПРОВОДНИЧКИ СЕНЗОРИ ТЕМПЕРАТУРЕ

8.1. Диода као сензор температуре

Принцип рада. При константној вредности напона поларизације VD струја диоде ID
зависи од температуре:

ID =IS 𝑒 𝑞𝑈𝐷 /𝜂𝑘𝑇 − 1 (8.1)

где су q наелектрисање електрона и k Болцманова константа. Фактор η зависи од

брзине рекомбинације носилаца наелектрисања условљене температурном зависношћу
покретљивости мањинских носилаца. За силицијум се узима η = 1 када је напон
поларизације
UD = 0, 7 − 1 V , a η = 2 када је UD < 0, 6 V.

8.2. Транзистор као сензор температуре

Принцип рада. Пораст температуре утиче на смањивање инверзне струје ICB0 кроз спој
колектор-база, на исти начин као на pn споју диоде. Типичне вредности ових струја за
силицијумске транзисторе су 1 μA, а за германијумске 100 μA на температури од 20 oC.
Оне се удвостручавају за пораст температуре од 10oC, али без обзира на високе вредности
линеарног температурног коефицијента струје ICB0 , тешко је мерити тако мале струје.
Већу примену у мерењу температуре има зависност напона база-емитер UBE при
константној колекторској струји IC . Опадање напона UBE са порастом температуре Т је
нелинеарно, али се у доста широком опсегу од −50 oC do 150 oC (за Si) може
апроксимирати линеарном функцијом UBE = k1 − k2T, где је k1 = UBE(0) = 1, 27 V константа
независна од процесних параметара, јачине струје IC и геометрије транзистора, а k2
линеарни температурни коефицијент напона база-емитер чија је типична вредност 2, 3
mV/oC. Статичка карактеристика UBE(T) експериментално се може одредити на основу само
једног мерења на произвољној температури T = Tref [K] јер је вредност UBE(0) позната.

8.3. Интегрисани сензори температуре

PTAT сензори температуре. У поређењу са термоелементима и отпорничким сензорима,
диоде и транзистори имају мање димензије и знатно већу осетљивост на већем опсегу, али
им је поновљивост слабија. На пример, данашњи транзистори производе се са
толеранцијом VBE од ±3 mV, а нестабилност VBE услед термичких циклуса на мерном
опсегу уноси додатну грешку од ±0, 15 oC. Наведени недостаци практично се поништавају
када се примењују два тразистора и мери разлика њихових напона база-емитер која је
пропорционална апсолутној температури: ΔUBE = CT. Одатле акроним PTAT (Proportinal
To the Absolute Temperature). PTAT сензори заједно са појачавачима и колима за
подешавање опсега интегрисани су у сензорске монолитне чипове: аналогне или
дигиталне IC (иntegrated cиrcuиtс) сензоре температуре.

Основни типови IC сензора температуре. У техничкој пракси значајна је примена

транзистора, диода и транзисторских диода у мерењу температуре. Њихова предност у
односу на стандардне отпорничке и термоелектричне сензоре је компатибилност са
електронским колима, без употребе кола за линеаризацију, прецизних појачавача,
отпорничких мерних кола и компензације температуре хладног краја. Први IC

25
сензори имали су унутрашњу структуру врло сличну описаним дискретним варијантама,
са напонским или струјним излазним сигналом пропорционалним мереној температури.
Постоје два основна типа IC сензора: аналогни и дигитални. Произвођачи их
класификују према врсти напајања (струјни, напонски) и начину добијања излазног
сигнала (аналогни напон, аналогна струја, термостатски логички излаз, серијски
дигитални интерфејс). Сензори су паковани у стандардним куиштима: транзисторским
(TO), равним (FLATPACK) или у облику ковчега (DIL), (слика 8.1. a).
Дигитални IC сензори у свој структури имају A/D конвертор чиме је омогућен бољи
интерфејс са микроконтролером. Користе се различити интерфејси: једножични са
импулсно-ширинском модулација (PWM), dvožиčnи I2C и SMBuс и трожично/четверо-
жични SPI протоколи. PWM сензори имају низ четвртки код којих је однос сигнал/пауза
пропорционалан температури. Овакав сигнал повезује се на тајмер микроконтролера, а
температура се рачуна из функције односа времена трајања за високи и ниски сигнал.
Тиме се елиминишу грешке које могу да настану због употребе микроконтролера са
различитом фреквенцијом клока. Двожични серијски интерфејси (I2C и SMBuс)
примењују се у захтевнијим професионалним апликацијама за повезивање са PC
рачунарима. SPI протокол је трожични (или четверожични) серијски интерфејс за
двосмерну комуникацију између микроконтролера и сензора у окружењима без PC
рачунара. У табели 4. дат је преглед репрезентативних типова IC сензора и њихових
основних карактеристика
Табела 4. Преглед основних типова ИЦ сензора

Сензор AD590 има одличне карактеристике: мерни опсег од −55 oC до 150 oC,
линеарност ±0, 3 oC на опсегу, напон напајања 4 − 30 V. Излаз је струјни (номинална
вредност 298, 2 μA na 25oC, oсetljиvoсt 1 μA/oC, иzlazna otpornoсt > 10 MΩ), што
омогућава широку примену у дистанционим мерењима. Сензор је двотерминални, са
оптеретним отпорником у излазном кругу. Калибрација сензора се проводи на 25 oC
прикључивањем оптеретног отпорника од 950 Ω и тримера од 100 Ω. Када је калибрисан,
сензор даје на оптерећењу 0, 298 mV , односно 1 mV/oC (слика 8.1.б).
Да би се добио термометар који показује Целзијусове степене, сензор AD590
је најпре калибрисан и онда оптерећен са 10 kΩ да би се добило U = (0, 273 + T)μA∙10 kΩ
V, где је Т температура у степенима Целзијуса. На инвертујући улаз појачавача A2

26
доведен је референтни UРEF = 2, 73 V . Када је T = 0 oC, излазни напон је нула, а излаз се
затим мења за 10 mV∙10/oC (слика 8.1.б).

Слика 8.1. Сензор АД590: а) паковање, б) основна шема, ц) Целзијусов термометар

9. СПЕЦИЈАЛНИ СЕНЗОРИ ТЕМПЕРАТУРЕ

9.1. Инфрацрвена термовизија

Температурно поље. Аутоматска регулација температуре обично се врши на основу
претпоставке да је температура регулираног објекта иста у свим његовим тачкама. За
такву регулацију довољно је мерење температуре само у једној тачки.
Реални технички објекти, међутим, имају просторне особине, па њихово стање није
само функција времена т, већ и сваке тачке физичког простора који описује дати објект.
У том случају температура је расподељена по објекту чинећи тако његово температурно
поље. Настанак температурног поља објашњава се неједнаком расподелом добијају се на
основу инфрацрвеног (термичког) зрачења објекта. Зрачење се прати истовремено за све
тачке објекта (паралелни метод) или се прати сукцесивно од једне до друге тачке (метод
скенирања). За регистрацију мерне информације о температурном пољу употребљавају се
фотопапир, филмска трака, плоче са фотоелементима или танким слојем течног кристала,
пироелектрика и др. Настали запис означава се као термичка слика, а сам уређај који
служи за њено добијање назива се термограф или термовизија.

Активни и пасивни IC-сензори. IC-сензори могу бити активни или пасивни.

Активним се називају сензори осетљиви на IC-зрачење посебног извора које је
рефлектовано од мерног објекта. Пасивни сензори региструју директно зрачење објекта.
Као извор IC-зрачења у веома блиском (λ = 0, 76 − 1μm ), блиском (λ = 1 − 3 μm) и
средњем (λ = 3 − 8 μm) инфрацрвеном подручју примењују се сијалице са ужареном нити,
полупроводнички IC-рефлектори и ласерске диоде.

27
Посебни проблем примене како пасивних тако и активних IC-сензора је обезбеђење
простора, опреме и људи. Системи техничке зштите са активним IC-сензорима садрже
предајник и пријемник зрачења. Проласком непожељног објекта, пресеца се IC-зрак, па
фотопријемник мења своје стање и активира електронска кола аларма и заштите.
Пасивни IC-сензори, као што су инфрацрвене фотодиоде, детектују наилазак
објекта на основу његовог зрачења или као контраст у односу на зрачење позадине.
На слици 9.1. приказана је зона око штићеног објекта, која је осветљена специјалним IC-
рефлекторима. Рефлекторске површине премазане су танким слојевима који омогућавају
да се IC-светлост усмери напред, док се видљива и дуготаласна IC-светлост усмерава иза
сијалице. Карактеристике рефлектора су: непрекидни рад 2 000 – 4 000 сати, непостојање
вентилатора и отвора за хлађење, могућност примене у свим климатским условима
захваљујући оклопу од алуминијума или нерђајућег челика, те лагана замена сијалице и
одржавање. Земљиште око штићеног објекта подељено је у три зоне према интензитету
зрачења. Инфрацрвена фото-камера снима догађаје на штићеној зони и прослеђује
техничку слику до контролног пункта. У зони слабе осетљивости
(1 − 2 μW/cm2) само се детектује присуство топлих објеката, у зони средње осетљивости
(4 − 5 μW/cm2) препознају се његове контуре, док се у зони највеће осетљивости
(7 − 8 μW/cm2) уочавају поједини детаљи и објекат идентификује.

Слика 9.1. Инфрацрвени рефлектор: а) конструкција ИЦ-рефлектора, б) осветљеност

зона дуж периметра штићеног објекта
За израду ИЦ-сензора неопходно је изучавање проласка IC-зрачења кроз ваздух, стакло,
кристале, те прозирне пластичне материјале. Анализа спектралног коефицијента
апсорпције αa(λ) за ваздух показује да он зависи од молекуларне апсорпције и
распршености молекула гасова који улазе у састав атмосфере, те од апсорпције аеросола.
Због тога долази до селективне апсорпције, нарочито у подручју изнад 1μm.
На пример, угљендиоксид и водена пара су изразити апсорбери у подручјима

28
λ = 3, 5 − 5μm и λ = 8 − 14 μm. Азот, кисеоник и неутрални гасови пропуштају IC-зрачење.
Остали гасови имају изразито уске апсорпцијске линије, па у ваздуху постоје подручја,
тзв. инфрацрвени прозори, који добро пропуштају IC-зрачење. За израду оптичких
система у IC-сензорима употребљавају се посебна стакла са додатком оксида тешких
метала, што омогућава пропуштање зрачења у блиском и средњем инфрацрвеном
подручју. У овим подручјима примењују се и прозирни пластични материјали. За
дуготаласно (λ = 8 − 14 μm) и далеко инфрацрвено подручје (λ > 14 − 40 μm)
употребљавају се кристални материјали (од кварца, германијума, силицијума
и др.). За израду рефлектирајућих површина употребљавају се метали као материјали
са великом рефлексијом, при чему се пресвлаче слојем за заштиту од оксидације.

Термовизијске методе заснивају се на примени оптоелектронских детектора IC-зрачења,

и то квантних (фотодиода, ЦЦД, фотоотпорник, фотоелемент) и термичких
(термоелемент, термистор, болометар – температурно осетљиви отпорник, пироелектрик).
Због добрих особина највише се употребљавају фотоотпорници од индијум-антимонида
(као краткоталасни детектори, 3, 5 − 6, 6 μm) и жива-кандијум-телурида (као дуготаласни
детектори, 8 − 14 μm), који имају временску константу око 1μs примеса и
присуством локалних ефеката у структури материјала. Израда квантних детектора
IC-зрачења није једноставна. Као што је познато, енергија упадног фотона E = hν
мора бити већа од ширине забрањене зоне Eg да би фотон био апсорбован: E ≥ Eg .
Међутим, енергија фотона обрнуто је пропорционална таласној дужини: E = hν =
hc/λ . Због тога минимална енергија фотона која може да произведе слободне
носиоце набоја у полупроводнику одређује максималну таласну дужину на коју
детектор од таквог полупроводника реагује. Али, са повећањем енергије фотона, тј.
са смањењем таласне дужине зрачења, опада способност полупроводника да
заустави фотоне и произведе слободне носиоце набојa. Између ове две границе је
релативно уско подручје осетљивости полупроводника на зрачење.
Технологија израде Si-полупроводника за видљиво и веома блиско IC-подручје
разрађена је веома добро. Технологија израде полупроводника за IC-подручја већих
таласних дужина још увек се развија. Основни проблем је да се добије полупроводник
са малом ширином забрањене зоне која ће бити мања или једнака енергији фотона
упадног зрачења. На пример, за таласну дужину зрачења 3 − 4 μm енергија фотона је
свега 0, 25 − 0, 08 eV . Полупроводници са тако малом ширином забрањене зоне праве
се од хетероспојева: бинарних, псеудобинарних и терцијарних структура високе
хомогености и то само за уско подручје пријема. За термовизијску технику важно је
напоменути да су квантни детектори IC-зрачења због мале ширине забрањене зоне
осетљиви на термички шум, нарочито на вишим температурама, па се помоћу
термостатског система мора обезбедити радна температура на којој је hν >> kT . Поред
повећања односа сигнал/шум на тај начин постиже се и боља детективност пријемника.
У табели 5. дат је упоредни преглед основних карактеристика квантних и термичких
детектора IC-зрачења који су највише заступљени у термовизијској техници.

29
Табела 5. Карактеристике квантних и термичких детектора ИЦ-зрачења

30
10. ЗАКЉУЧАК
Мерне информације имају велики значај у научним и техничким дисциплинама јер
садрже квантитативне вредности помоћу којих се процењују стања објекта истраживања.
Модерна мерења базирају се углавном на претварању физикалних величина у електрични
сигнал. Појачање и обрада електричног сигнала, даљински пренос и очитање резултата су
усавршени, а уз то се постиже висок метролошки квалитет у погледу тачности,
осетљивости и поузданости мерења. Претварање механичких, хемијских, билошких и
процесних величина у електрични сигнал врши се помоћу различитих давача, претварача,
трансђусера, трансмитера и др. У новије време за ове уређаје усталио се термин сензор,
што је коинцидирало са развојем материјала и технологија, применом микромеханике и
високог степена интеграције компонената, те великим могућностима у обради
информација помоћу средстава микроелектронике.

Циљ овог рада је да обради област савремене технике сензора и појасни њихов начин
рада.

У семинарском раду су обрађене методе и инжењерски поступци мерења физикалних

величина. Описани су начини градње сензора и указано на могућности њихове примене.
Поред стандардних сензора температуре који се употребљавају у инжењерским мерењима
неелектричних величина, посебна пажња посвећена је и специјалним изведбама, које засад
имају мању заступљеност.

31
11. ЛИТЕРАТУРА
[1] Брајовић В.П. ,Електротермички уређаји и постројења, Технички факултет у
Чачку, Чачак, 1990.
[2] Вардић С. Б. ,Електротермија, ауторизована предавања, Специјалистичке
студије, Висока школа техничких струковних студија Чачак, 2009.
[3] Јовановић М. ,Електротермија, Научна књига, Београд
[4] Хот Е. ,Електротермичка конверзија енергије, Сарајево 1984.
[5] Чундев С. ,Електротермија, Скопље, 1977.
[6] Митровић П.М. ,Миладиновић С.Ж. ,Међународни систем мерних јединица,
Виша школа, Београд, 1978.
[7] IEEE Translactions of Instrumentation and Measurment, часопис од 1995.
па надаље.
[8] Младен Поповић , Сензори и мерења, Српско Сарајево 2004.

32