Висока медицинска школа струковних студија „Милутин Миланковић“,

Београд

Семинарски рад

Предмет: Интерна медицина

ТЕМА:
Diabetes Mellitus

Предавач: Студент:

Проф др Лелица Тодоровић Душица Тасић

Бр. Индекса: с43/2018

Врање, мај, 2019.

САДРЖАЈ
УВОД ............................................................................................................................................................. 2
1. ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУС ............................................................................................................................. 3
2. ПРЕДМЕТ (КЛАСИФИКАЦИЈА) ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУС .......................................................................... 3
3.1 Тип-1 (или IDDM јувенилни дијабетес)................................................................................................ 4
3. 1. 1. Узроци дијабетеса типа 1 ............................................................................................................... 4
3. 1. 2. Симптоми и знаци дијабетеса типа 1 ............................................................................................ 4
3. 1. 3. Лечење дијабетеса типа 1 .............................................................................................................. 4
3.2 Диабетес Меллитус 2 (NIDDM, тип II) .................................................................................................. 5
3. 3. Остали специфични типови дијабетеса ............................................................................................. 6
3.4 Гестацијски дијабетес (дијабетес у трудноћи).................................................................................... 7
4. КОМПЛИКАЦИЈА ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ .................................................................................................... 7
5. ДИЈАГНОЗА ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ ............................................................................................................. 8
6. ЛЕЧЕЊЕ ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ................................................................................................................... 9
7. ЗАКЉУЧАК .............................................................................................................................................. 11
ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................................... 12

1
 УВОД

Шећерна болест или дијабетес мелитус је поремећај повећања нивоа шећера у

крви који се јавља када панкреас престане да потпуно или делимично производи хормон
инсулина. То је свакако једна од најчешћих ендокриних болести савременог начина
живота. Он је прогресиван у свом току, праћен стварањем неповратних промена у
органима пацијента. Најчешће, васкуларни и нервни систем, бубрези и ретина (мрежица
ока) су погођени.
Дијабетес мелитус је проблем сваког друштва. У његовом решењу, осим
пацијената и здравствених радника, треба укључити и читаву заједницу. Лабораторијска
дијагностика има главну улогу у откривању и праћењу болести. Данас постоје
стандардизоване методе које се могу користити за дијагностиковање на врло једноставан и
брз начин. Болест шећера се на различите начине третира таблетама и дијетама, а касније
ињекцијама хормона инсулина. Дијабетес је хронична болест која погађа људе свих
узраста, без обзира на пол. Постоји "светска епидемија дијабетеса", тј. број пацијената
стално расте.

2
1. ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУС

Диабетес меллитус (ДМ), познатији као дијабетес или шећерна болест, је име за
групу болести метаболизма које деле симптом хипергликемије - висок ниво глукозе у
крви. Дијабетес мелитус је синдром у коме постоји системски поремећај метаболизма
угљених хидрата, масти и протеина услед апсолутног или релативног недостатка
биолошки активног инсулина са последичном хипергликемијом која доводи до хроничних
компликација на малим и великим крвним судовима, живцима и базалним мембранама
различитих ткива.

Узроци ове болести могу бити различити. У ситуацијама када панкреас не

производи довољно инсулина, то је дијабетска болест типа 1. Пошто се овај облик
углавном јавља код млађих људи, у литератури се спомиње и име јувенилног дијабетеса.

Шећер се такође може појавити ако панкреас још увек убризгава инсулин, али
недовољан за све потребе тела, или у условима где ћелије могу само делимично да
користе инсулин, иако га гуштерача производи и излучује у довољним количинама. Ово је
дијабетска болест типа 2. Пошто се овај облик болести јавља, углавном у средњем и
старијем узрасту, изнад 35 година, говоримо о шећерној болести или адултном
дијабетесу. Према процјенама Светске здравствене организације, у свету тренутно има 285
милиона пацијената са дијабетесом, што одговара 6,4% одрасле популације у свету.
Очекује се да ће до 2030. године више од 438 милиона људи имати дијабетес. 14. новембра
обележава се Светски дан дијабетеса.

2. ПРЕДМЕТ (КЛАСИФИКАЦИЈА) ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУС

У јуну 1997. године, Међународни стручни одбор усвојио је нову класификацију

дијабетес мелитуса.

Нови систем класификације обухвата 4 типа дијабетеса:

- Тип 1 (ранији тип I или IDDM или јувенилни дијабетес),

- Тип 2 (Тип II Раније или NIDDM, Тип II или Почетак дијабетеса),
- "друге специфичне врсте",
- гестацијски дијабетес - У новом систему класификације користе се арапски
бројеви како би се избегла забуна, између римских бројева II и 11.

3
3.1 Тип-1 (или IDDM јувенилни дијабетес)

Дијабетес типа 1 или дијабетес мелитус зависан од инсулина, традиционално

познат као јувенилни дијабетес, карактерише постепено уништавање бета ћелија
панкреаса са последичним недостатком инсулина, изненадним наступом болести и
доживотним лечењем инсулина. Најчешћи ендокрини поремећај је код деце и
адолесцената. Обично се јавља до 35 година старости, најчешће након 12 година, али се
може јавити чак и у раној доби.

3. 1. 1. Узроци дијабетеса типа 1

Различити патолошки процеси могу довести до уништења ћелија које стварају и

стимулишу инсулин. У том смислу, наслеђе има одређену, али не и одлучујућу улогу.
Наиме, код генетских предиспонираних особа, под утицајем околине (вирусне инфекције,
лекови, токсини, стрес, итд.), Јавља се аутоимуна упала Лангерхансових панкреасних
оточића. Овај процес постепено и трајно уништава њихове ћелије, што доводи до
престанка производње инсулина. Када се овај процес једном покрене, нема начина да се
заустави, тј. да се поново стимулише производња инсулина.

3. 1. 2. Симптоми и знаци дијабетеса типа 1

Када је производња инсулина сведена на минимум, дијабетес типа 1 се обично

појављује изненада и убрзано напредује. Знакови који упозоравају на појаву болести су
учестало мокрење, необична жеђ, потреба за слатким и хладним напицима, екстремна
глад, нагли губитак тежине, слабост, сврбеж гениталног региона, екстремни умор,
замагљен вид или друге промене вида и раздражљивост.

3. 1. 3. Лечење дијабетеса типа 1

4
 Циљ лечења болести је одржавање нормалних концентрација глукозе у крви што
је могуће вишим. На тај начин спречава развој акутних и хроничних компликација ове
болести и омогућава нормалан раст и развој деце и адолесцената. Терапијске процедуре
које се користе за лечење инсулина, правилна употреба квалитетне исхране и редовна
физичка активност. Да би се ове терапијске процедуре примениле на најбољи начин,
потребно је да се дете и адолесцент, односно њихови родитељи, образују за контролу и
лечење дијабетеса у кући.

3.2 Диабетес Меллитус 2 (NIDDM, тип II)

Шећерна болест типа 2 јавља се код одраслих. Код овог типа дијабетеса, барем у почетку,
нема инсулинске зависности, јер је концентрација инсулина у крви у референтном
интервалу смањена или повећана. Диабетес меллитус типа 2 је вероватно последица
недовољног излучивања инсулина из панкреаса и његове немогућности да правилно
делује на улаз глукозе у ћелије мишића и масног ткива, као што је дефинисано термином
инсулинска резистенција.

Ово је најћешћа форма дијабетеса и блиско је повезана са породичном историјом

дијабетеса, старости, гојазности и недостатка физичке активности. То је чешће код жена,
посебно код жена са претходним гестацијским дијабетесом; код црнаца и јужних
Американаца и Индијанаца, отпорност на инсулин и хиперинсулинемија доводе до
нарушавања толеранције глукозе.Корумпиране бета ћелије су осиромашене, што доводи
до нетолеранције на глукозу и хипергликемију Етиологија дијабетеса типа 2 је
мултифакторска и вероватно генетски заснована, али такође има јаку везу са животне
навике пацијента (спољни фактори).

5
 Разлике између дијабетеса типа 1 и типа 2

Тип 1 Тип 2

- нагиње појави кетоацидозе - стање кетоацидозе ретко

- Инсулин је нужан у терапији - Инсулин није нужан у терапији
-углавном почиње акутно - почиње полагано
- у почетку болести, често губитак телесне - обично гојазни или нормалне тежине, без
тежине спонтаног губитка

-У правилу се јавља код младих особа, -У правилу се пјављује након 50 година

али је појава могућа у свим животним живота
добима
- повезаност са појединим алелима HLA -нема повезаности са HLA
система

-постоје антитела на ћелије Лангерхасових -не постоје антитела на ћелије

оточића (бета ћелије) Лангерхансових оточића
- породична анмнеза позитивна у 10 % - породична анмнеза позитивна у 30 %
случајева случајева
- 50 % се јавља у једнојајчаних близанаца - готово 10 % се јавља код једнојајчаних
близанаца

3. 3. Остали специфични типови дијабетеса

У овој групи постоје различити облици дијабетеса узроковани моногенским

грешкама у синтези и лучењу инсулина. Присутан је и MODY, генетски и клинички
хетерогени подтип дијабетес мелитуса типа 2 који карактерише рани почетак (до 25
година старости) одржавањем стандардног инсулина без употребе инсулина најмање пет
година након дијагнозе. MODY синдром се наслеђује аутосомно доминантно и присутан
је у најмање три генерације породица. Примарни поремећај у излучивању инсулина. Ова
група такође укључује различите облике дијабетеса узроковане гастроинтестиналним

6
поремећајем инсулина до циљних ткива, езофагеалног дела панкреаса, ендокринопатије,
лека или хематопоетске болести и различитих инфекција.

3.4 Гестацијски дијабетес (дијабетес у трудноћи)

Трудничка чећерна болест или гестацијски дијабетес је стање дијабетеса које се

по први пут јавља у трудноћи и нестаје након порођаја. Појављује се код 1-2% трудница.
Трудноћа је "дијабетогено стање" које погоршава метаболизам угљених хидрата.
Повећана секреција пост-трауматског хормона, посебно на крају другог и трећег
триместра, изазива резистенцију на инсулин и тиме повећава потребу за инсулином. Као
резултат ових догађаја у нормалној трудноћи повећава се излучивање инсулина. Код
трудница са повећаним уносом и недовољном активношћу развија се дијабетес повезан са
трудноћом. Недавне студије су показале да важну улогу у појави трудноће дијабетес
мелитуса има полицистични јајници код жена пре трудноће. Последица ове болести је
рађање веће деце, тежина при рођењу већа од 4.000 г, јер стална хипергликемија мајке
стимулише панкреас да повећа излучивање инсулина, што узрокује његов раст –
макросомију.

4. КОМПЛИКАЦИЈА ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ

Компликације дијабетеса се деле на:

1. Акутна - која је брза, драматична и захтева хитну интервенцију

Акутне компликације:
• хипогликемија,
• кетоацидоза,
• хиперосмоларна кома,
• лактичка ацидоза;
2. Хронични - формирају се полако, многи су година без симптома, али трајно
оштећују и уништавају одређене органе.

7
 Хроничне или касне компликације дијабетеса резултат су лоше метаболичке
контроле болести, тј. дуготрајне хипергликемије.
Хроничне компликације дијабетеса се деле на
• микроангиопатије које укључујемо, ретинопатије, нефропатије, неуропатије;
• макроангиопатије као што су мождани удар, исхемијска болест срца и
периферна васкуларна болест.

5. ДИЈАГНОЗА ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ

Дијагноза дијабетеса у основи је једноставна и једноставна, посебно типа 1, која

се нагло јавља "као брада тамног неба" са врло горућом симптоматологијом.
Дијагностичке потешкоће се односе на дијабетес типа 2 због оскудице или одсутности
симптома болести, а посебно тзв. граничним пацијентима када постоји дилема да ли је то
ОТГ или благи тип ДМ.

То није неуобичајено, али нажалост, врло је уобичајено дијагностицирати основну

ДМ болест дијагностиковањем касних компликација (васкуларне несреће, ретинопатије,
неуропатије, итд.). Дијагноза дијабетеса се заснива на клиничкој слици и лабораторијским
испитивањима.

Дијагноза дијабетеса је релативно лака код пацијената са садашњим симптомима

болести, случајни узорак крви у којем је глукоза у крви већа од 11,1 mmol / L је довољна.

• Доказана хипергликемија + постоје класични симптоми болести + биохемијски

потврђени интермедијарни метаболички поремећај = дијабетес мелитус.

• Доказана хипергликемија + одсуство класичних симптома болести + присуство

фактора ризика = дијабетес мелитус.

• Доказана хипергликемија + одсуство класичних симптома + вредности

гликемије у ОГТТ после 120 мин. више од 7.8 и мање од 11.1 mmol / L = смањена
толеранција глукозе.

Други дијагностички тестови

- IRI (INSULINSKI IMUNOESEJ) је ОГТТ за време мерења нивоа инсулина.

8
 - C – PEPTID (CONECTION PEPTIDE) или везујући пептид. Молекул инсулина
производи проинзулин. Како Ц-пептид и инсулин расту у еквимоларним концентрацијама,
ниво Ц-пептида у плазми одговара нивоу излученог инсулина. Веома је важно у дијагнози
ДМ типа 1, где налазимо веома ниске или недетектабилне концентрације Ц-пептида.

- GLIKOZILIRANI HEMOGLOBIN HBA1C (нормалне вредности <6%), значајан

параметар, али више за процену регулације шећерне болести и према препоруци стручног
тима, WHO не треба користити као рутинско скенирање у дијагностици дијабетеса.

- FRUKTOZAMIN (GLUKOZNI PROTEIN) нормалне вредности од 2,0 - 2,8 mmol

/ L се односе на средњу гликемију у последњих 15 дана, као и HBA1C је релевантније за
процену регулације дијабетес мелитуса.

6. ЛЕЧЕЊЕ ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ

Непосредно након дијагнозе дијабетеса, терапија подразумева употребу детета,

адекватну физичку активност, лекове (таблете и / или инсулин) и правилну обуку
пацијената. Дијабетес доводи до промена крвних судова и капилара (дијабетичке
микроангиопатије) и артерија (преурањена артериосклероза). Ове хроничне васкуларне
компликације могу довести до оштећења органа и система у оболелом организму (око,
бубрег, живац, мозак, срце, крвне судове ногу, итд.) Први корак у превенцији и лечењу
дијабетеса је правилна исхрана и правилан начин живота.

У принципу, пацијент треба да унесе нутритивне састојке у одговарајућем односу:

-15-20% протеина

-25-30% масти

-55-60% угљених хидрата

9
 Едукација пацијената

Циљ едукације је да се обучава пацијент шта може сам да уради за себе, како би
квалитетније обављао његове животне активности, као и да се његов живот што дуже
одвија без компликација. Етапа едукације:

- потпуно упознавање пацијената са дијабетесом, његовим појављивањем, током и

компликације које могу настати,

- Важност самоконтроле и важност самопомоћи,

- Разумети важност хигијенског дијететског режима прехране,

- Разуме важност физичке активности,

- упознати пацијенте са терапијом коју узимају са овим компликацијама које се

могу појавити током употребе лекова.

10
7. ЗАКЉУЧАК

Болест шећера је најчешћи поремећај метаболизма у људском организму.

Основна карактеристика шећерне болести је поремећена регулација глукозе у крви
(повишена вредност глукозе у крви). Болест је неизлечива, хроничног тока и траје цели
живот. У настанку шећерне болести учествују многобројни фактори нпр. Наслеђе генетска
предиспозиција , аутоимуне болести као и многобројни вањски фактори. Болест у свом
току пролази кроз бројне фазе почевши од преддијабетеса, латентног дијабетеса
асимптоматског дијабетеса па све до развијене фазе болести.

Према међународној класификацији постоје четири облика дијабетеса. тип I или

IDDM или дијабетес типа 2, тип-2 (ранији тип II или NIDDM, дијабетес типа II или
дијабетес одраслих), "други специфични типови" и крајњи гестацијски дијабетес. Сваки
човек у свом животу може оболети од шећерне болести услед деловања различитих
фактора. Међутим, постоје одређене скупине људи које чешће оболевају од дијабетеса
мелитуса. То су пре свега:

а) Особе које имају позитивну породичну анамнезу (у породици има оболелих од

дијабетеса),

б) гојазне особе,

в) особе преко 65 година живота,

г) особе са високим крвним притиском,

д) особе са повишеним масноћама у крви,

ђ) жене које су рађале децу са телесном тежином већом од 4500грама.

Пацијенти којима је дијагностикована болест морају одмах од лекара добити

неопходна знања о болести, њеном пореклу, клиничким облицима, могућим
компликацијама, лечењу и прогнози. Добро обавештен пацијент је спреман за сарадњу
чиме се стварају претпоставке за квалитетније лечење и боље вођење дијабетес мелитуса.

11
ЛИТЕРАТУРА

1. А.Фајфељ, М.Грујић, М. Мацановић, А. Микес, Н. Нумиц, И. Пашалич,

Интерна медицина 2, Свјетлост, Сарајево, 1989.

2. Хељић.Б. и сарадници Дијабетес мелитус - Клинички аспекти, Јеж Сарајево

2002.

3. Хељић Б, Бурековић А, Стевановић Д, Велија З, Водич за дијабетес,

Сарајево 2005.

4. Тахировић Ф. Х. Болест, Медицински факултет, Тузла, 2004.

12