ВИСОКА МЕДИЦИНСКА И ПОСЛОВНО-ТЕХНОЛОШКА

ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

Шабац

Улога струковне медицинске сестре у

збрињавању пацијената са компликацијама
дијабетеса

-дипломски рад-

Ментор: Студент:
Проф. Др Зора Наумовић Александра Јанковић

ШАБАЦ, 2020
Садржај

1. УВОД..................................................................................................1
2. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ТЕМИ......................................................3
2.1 ДЕФИНИЦИЈА И ПОДЕЛА Diabetes mellitus-а......................3
2.2 КОМПЛИКАЦИЈЕ ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУСА.........................5
2.3 СПЕЦИФИЧНОСТИ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА СА АКУТНИМ
КОМПЛИКАЦИЈАМА КОД ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ.......................5
2.3.1 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА
СА ДИЈАБЕТЕСНОМ КЕТОАЦИДОЗОМ....................................5
2.3.2 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА
СА ХИПОГЛИКЕМИЈОМ...............................................................7
2.3.3 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ПРИ ЛАКТАНТНОЈ
АЦИДОЗИ..........................................................................................9
2.3.4 Сестринске интервенције при Хипогликемијској,
ХиперОсмоларној некетонској Коми (ХХОК).............................10
2.5 Значај едукације у превенцији акутних и хроничних
компликација Diabetes mellitus-а......................................................14
2.6 Лечење особа оболелих од Diabetes mellitus-а..........................18
2.6.1 Примена таблета.....................................................................19
2.6.2 Примена инсулина..................................................................19
2.6.3 Едукација за самостално давање инсулина.........................20
2.6.4 Сестринске интервенције код липодистрофије...................24
2.7 Дијететско лечење код болесника са Diabetes mellitus-ом.......24
2.8 Физичка активност код оболелих од Diabetes mellitus-а..........26
2.9 Значај обуке болесника за самоконтролу..................................27
3. МЕТОДОЛОГИЈА РАДА...............................................................30
 3.1 Циљ рад.........................................................................................30
3.2 Задаци рада...................................................................................30
3.3 Методе истраживања...................................................................30
3.4 Инструменти истраживања.........................................................30
3.5 Техника истраживања..................................................................31
3.6 Популација....................................................................................31
3.6.2......................................................................................................31
3.7 Узорак............................................................................................31
3.8 Место и време истраживања.......................................................31
4. РЕЗУЛТАТИ РАДА И ДИСКУСИЈА............................................32
4.1 Анализа резултата анкетног упитника за медицинске сестре -
техничаре............................................................................................32
4.2 Анализа резултата анектно упитника за пацијенте оболеле од
Diabetes mellitus-а...............................................................................38
5. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................45
6. ЛИТЕРАТУРА.................................................................................48
1. УВОД

Циљ овога рада је да се кроз низ сестринских активности, спроведених у процесу

спречавања настанка компликација дијабетеса, остави посебан значај на едукацију.
Едукација болесника је саставни и битан део укупног терапијског поступка и представља
стручну и педагошку обавезу ендокринолога и медицинских сестара у одсеку или
одељењу за спречавање појава компликација дијабетеса. Улога струковне медицинске
сестре не огледа се само у примењивању низа терапијских мера већ и у едукацији
породице и оболелог, а све у циљу спречавања настнака компликација.

Остваривање изложених циљева терапије тесно је повезано са квалитетом

едукације болесника. Прва фаза едукације почиње приликом првог боравка оболелог у
болници, а наставља се после отпуста из болнице кроз редовне амбулантне прегледе.
Едукација се спроводи или појединачно са сваким оболелим или у групном раду са
породицом и оболелим и подразумева следеће активности и поступке:

 објашњавање природе болести, значења појединих клиничких симптома и знакова

болести, нарочито симптома хипергликемије и хипогликемије и њихово довођење
у узрочну везу са лабораторијским налазима у крви и у урину, као и предочавање
ризика од акутних и хроничних компликација болести,

 упућивање пацијента и породице у значај и начин самоконтроле болести, тј.

самоконтролу гликемије, одређивање степена гликозурије и значење налаза
кетонурије,

 упућивање у принципе терапије инсулином, тј. начин примене ињекција,

оспособљавање за самосталност у прилагођавању дневних доза инсулина
клиничком стању и налазима у крви и урину,

 наглашавање неопходности и упућивање у начин вођења дневника самоконтроле с

уписивањем измена у клиничком стању, налаза у крви и урину, као и датих доза
инсулина,

1
  образложење неопходности и значаја редовних амбулантних прегледа, сталне
сарадње са надлежним ендокринологом у циљу спречавања или одлагања акутних
и хроничних компликација болести.

 Чести контакти са професионалним особљем доводе до побољшања лечења.

Праћење пацијената и промене понашања доводе до побољшања метаболичке
контроле, док су и компјутерски програми едукације дали су добре резултате.

 Психолошке методе показале су повећање мотивације и позитивне промене

понашања.

На тиму за дијабетес је одговорност да се особама оболелим од дијабетеса (типа 1 и

типа 2) обезбеди одлука о промени начина живота како би се допринело бољем лечењу и
одлагању компликација дијабетеса.

Пацијент са дијабетесом треба да стекне знање о различитим проблемима који се

јављају у току шећерне болести, да промени навике и да покаже сопствену одговорност.
Едукација је посебно важна када се ради о навикама као што су пушење, недостатак
физичке активности, навике у исхрани, алкохол и др. Ово су истовремено и фактори
ризика за развој како макроваскуларних тако и микроваскуларних компликација
дијабетеса. Такође и неприхватање болести у психолошком смислу као и депресивне
реакције могу допринети погоршању шећерне болести.

Изнете препоруке су базиране на резултатима великих студија, референцама не

старијим од 10 година, уз уважавање локалне културне специфичности и националног
програма заштите здравља освртом на локализацију процедуре према нивоу пружања
здравствене заштите.

2
2. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ТЕМИ

2.1 ДЕФИНИЦИЈА И ПОДЕЛА Diabetes mellitus-а

Diabetes mellitus (шећерна болест) је систематско, прогресивно патолошко стање

хроничне хипогликемије, настало због апсолутног или релативног надостатка инсулина у
организму са последицама у метаболиозму гликозе, масти и протеина.

Узроци настанка шећерне болести су генетски и имунолошки чионици, урођени

поремећаји или стечена стања (акутна и хронична запаљења панкреаса). Сви они узрокују
смањени или потпуни недостатак инсулина, док неправилна исхрана и стрес олакшавају
настанак шећерне болести.

Клинички се одликује полидипсијом, полиуријом, полифагијом, губитком телесне

тежине, а уколико се не лечи и појавом коме.

Класификација дијабетеса меллитуса према сто:

А:КЛИНИЧКИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Diabetes mellitus

- Инсулин зависни Diabetes mellitus

- Инсулин независан Diabetes mellitus:
а) негојазни и
б) гојазни

- малнутрициjски диабетес меллитус

- Diabetes mellitus повезан са другим стањима или синдрома као што су: болести
панкреаса, ендокрине болести, утицај лекова и хемикалија, абнормалности инсулина или
рецептора, неки генетски синдроми и други.

- Смањена толеранција на гликозу

 а) Гојазних
б) Негојазних
ц) повезан са одређеним стањима и синдромима

Б. ПОРЕМЕЋАЈИ СА ПОВЕЋАНИМ РИЗИКОМ ЗА настанак диабеса меллитуса:

- предходна абнормалност толеранције на гликозу

- потенцијална абнормалност толераније на гликозу

Разликујемо два облика дијабетеса, дијабетес тип I и дијабетес тип II.

Дијабетес тип I најчешће се јавља код младих особа (испод тридесете године
живота) и то у време пубертета. У основи обољења је аутоимуни процес који уништава
ћелије панкреаса и узрокује потпуни недостатак инсулина, услед чега се глукоза
нагомилава у крви. Инциденца развоја дијабетичне ретинопатије је 50% након 10 година
од почетка болести, а чак 90% након 30 година.

Услед оштедења крвних судова повишеним нивоом глукозе долази до лоше исхрањености
мрежњаче, односно до појаве исхемије која представља основ на којем се развијају све
промене у овом облику дијабетеса. Исхемија мрежњаче је стимуланс за појаву нових
крвних судова очног дна што представља тзв. пролиферативну дијабетичну ретинопатију.
Ови новоформирани крвни судови су веома осетљиви, лако прокрваре на површину
мрежњаче или у стакласто тело узрокујуди тешке сметње вида које нетретиране доводе до
слепила као крајњег исхода.

Дијабетес тип II најчешће се јавља код особа старијих од 40 година. Регулација глукозе у
крви може да се код неких пацијената постигне само са таблетама, док је у одређеним
случајевима неопходна употреба инсулина. Оштећени крвни судови мрежњаче почињу да
пропуштају течност и крв, односно доводе до појаве едема (отока) и хеморагија у склопу
непролиферативне дијабетичне ретинопатије. Оток у жутој мрљи (едем макуле) значајно
смањује видну оштрину и чешће се јавља код типа II дијабетеса. Дуго трајање болести без
адекватне терапије и код типа II дијабетеса доводи до појаве пролиферативне дијабетичне
ретинопатије са свим својим по вид опасним компликацијама. Сматра се да 5%
дијабетичара већ у време постављања дијагнозе има знаке обољења мрежњаче.

2.2 КОМПЛИКАЦИЈЕ ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУСА

Компликације можемо поделити на:

- А: АКУТНЕ
 Дијабетесна кетоацидоза
 Хипогликемија
 Лактатна ацидоза
 Хипергликемијска, хиперосмолална, некетонска кома

- Б: ХРОНИЧНЕ
 Болести усред артерисклерозе
а) коронарна болест
б) облитерирајућа артисклероза доњих екстремитети
ц) артериска хипертензија
д) мождана апоплексија
 Болести услед микроангиопатија
а) дијабетесна ретинопатија
б) дијабетесна нефропатиј
ц) дијабетесна неуропатија
 Дијабетесно стопало
 Инфекције у дијабетесу
 Липодистрофија

2.3 СПЕЦИФИЧНОСТИ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА СА АКУТНИМ

КОМПЛИКАЦИЈАМА КОД ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ
 2.3.1 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА СА
ДИЈАБЕТЕСНОМ КЕТОАЦИДОЗОМ

Дијабетесна кетоацидоза је најучесталија и најтежа акутна компликација са

високом стопом морбидитета.

Фактори који најчешће доводе до катоацидозе су

1. Пропусти у апликацији довољне количине инсулина

2. Стресна ситуација
3. Придружена друга обољења
4. Инфекције код болесника са ш.б.

Веома је важно да медицинска сестра препозна знаке дијабетесне кетоацидозе код

болесника:

 болесник се жали на жеђ и учестало мокрење,

 појава муке, повраћања и абдоминалног бола,
 дисање је дубоко, чујно, уз велико ангажовање и напор помоћне
мускулатуре – Кусмаулово дисање
 присутан је карактеристичан, сладуњав, дах из уста,
 постоји и поремћај менталног стања у већој или мањој мери.

Сестринске интервенције у дијабетесној кетоацидози:

- задржати пратиоца како би се, ако ти није могуће од болесника, добили

подаци о присуству болести, лечењу инсулином и присуству предиспонирајућих фактора,

- прегледати документацију,смирити болесника и пратиоца,

- утврдити степен свести

- поставити болесника у кома положај,

- док болесник повраћа обуставити пероралну исхрану,

 - пласирати назогастричну сонду,

- прикључити болесника на кисеоник,

- вршити венепукцију,

- узети крв за лабораторијске анализе ( ацидобазим статус, ниво гликемије.

Електролиде, липиде ),

- правилно и брзо по налогу лекара,припрема и апликује терапију ( инсулин,

течност, бикарбонате ),

- мери количину изгубљене течности,

- по потреби пласира уринарни катетер,

- из добијених узорака урина одређује гликозурију и кетонурију,

- прати виталне знаке и убележава вредности,

- све време боравка болесника у болници користи за здравствено васпитни

рад и едукацију,

-спроводи поступке опште неге ( адекватна хигијена тела, постеље, сачувати

инегритет коже пребрисавањем тела).

Да би се избегла дијабетесна кетоацидоза неопходно је да се узима редовно

инсулинска терапија и уз консултацију са лекаром, по потреби повећати дозу инсулина.

2.3.2 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У НЕЗИ БОЛЕСНИКА СА

ХИПОГЛИКЕМИЈОМ

Хипогликемија представља реакцију организма на снижен ниво глукозе у

крви и то испод 2,77 mmo1/1. То је веома честа акутна компикација.

Хипогликемија се чешће јавља код болесника на инсулину (чак 90% инсулин

зависних дијабетичара имају повремену хипогликемију) него код болесника са оралним
хипогликемицима. Често се јавља код младих особа, посебно код деце.
 Узроци који доводе до хипогликемије су различити:

- узимање превелике дозе инсулина,

- кашњење или пропуштање оброка или узимање недовољне количине

угљених хидрата за оброк,

- претерана физичка активност

Веома је важно да медицинска сестра препозна знаке хипогликемије, а то су:

- болесник се жали на глад, главобољу, смањену способност концентрације,

поремећај вида

- присутан је отежан говор,

- болесник је блед, тресу му се руке,

- раздражљив је и поспан,

- упадљиви поремећаји понашања,

- и на крају губи свест.

Сестринске интервенције код хипогликемије:

- ако је болесник при свести одмах треба дати угљене хидрате (коцку
шећера, сок, мед... ),

- ако је болесник без свести, поставити га у кома положај,

- извршити венепункцију и браонилу,

- по налогу лекара узима крв за лабораторијске анализе,

- брзо и по налогу лекара припрема и апликује терапију (50% гликоза i.v.

или глукагон i.m. ),

- спроводи поступке опште неге ( пресвлачење личног и постељног рубља,

пребрисавање болесника),
 - по буђењу болесника обезбедити оброк са угљеним хидратима како би се
попуниле резерве гликогена,

- са болесником и породицом спроводи здравствено-васпитни рад,

- утврди узроке хипогликемије

- саветује болесника да са собом увек носи мало шећера,

- болесник са собом увек треба да носи картон са упутством.

Пример картона за дијабетесног болесника:

ЈА БОЛУЈЕМ ОД ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ И УЗИМАМ ИНСУЛИН

Ако се необично понашам, али сам свестан и могу да гуам дајте ми шећер, чврсту
бомбону или полако сок.
Уколико сам без свести одмах позвати хитну помоћ и одвести ме лекару или у.
Молим обавестити мог лекара.

Моје име ................................................

Адреса ------------------------------------.
Телефон .................................................
Име лекара -------------------------------------
Телефон лекара ................................................

2.3.3 СЕСТРИНСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ПРИ ЛАКТАНТНОЈ АЦИДОЗИ

Лактатна ацидоза је тежак метаболички поремећај који настаје услед накупљања

млечне киселине – лактата, у крви. После напорних физичкиџ вежби накупља се млечна
киселина у организму са знацима опште слабости, малаксалости и болова у мишићима.
Утежим случајевима долази и до пада пх крви као и до смањења бикарбоната.
 Дели се на две подгрупе: тип А, где постоји смањена перфузија ткива и хипоксија,
и тип Б где тих промена нема. Утврђено је да се оба типа јављају у 10% дијабетичара са
дијабетесном кетоацидозом.

Препознавање лактантне ацидозе:

- болесник убрзано дише,

- жали се на муку и повраћање,
- присутни се и знаци дехидрације,
- постоји и поремећај свести .

Сестринске интервенције код болесника са лактантном ацидозом:

- болесника треба сместити у јединице неге,

- поставити болесника у кома положај,
- проценити степен свести,
- обуставити давање хране пероралним путем ако болесник повраћа,
- пласирати назогастричну сонду,
- урадити венепункцију
- по налогу лекара узети крв за лабораторијске анализе (ацидобални статус,
електролите, пх крви ),
- припрема и апликује терапију,
- уколико постоји хипокса прикључује се на кисеоник,
- мери количину излучене течности,
- прате виралне функције,
- спроводи поступак опште неге,
- обавештава лекара о промени стања,
- спроводи здравствено васпитни рад са болесником и његовом породицом.

2.3.4 Сестринске интервенције при Хипогликемијској, ХиперОсмоларној

некетонској Коми (ХХОК)

 ХХОК се карактерише изузетно високим вредностима гликемије преко 40mmо1/1,
просечном осмоларношћу плазме већом од 305 mOsm/1, нормалним ацидобазним стањем.
Хиперосмоларна кома може настати и услед других узрока, као што су оштећења ЦНС-а,
код болесника са јаким гастроинтестиналним крварењем, код продужених дијареа.
Фактори који утичу на настанак су: старије животно доба, неузимање терапије, ново
откривени дијабетес, инфекције, стрес, друга обољења.

Дужност медицинске сестре у препознавању ХХОК: болесник се жали на појачану

жеђ, учестало мокрење, присутни су знаци дехидрације (смањен тургор коже, хладни
екстремитети, пад крвног притиска и убрзан пулс), болесник се жали на слабост, грчеве
у мишићима и сметње са видом, стање свести је поремећено, често су присутни фокални
науролошки знаци (хемиплегија).

Сестринске интервенције код ХХОК су: болесника треба сместити у јединице

интезивне неге, од болесника или пратиоца узети подтаке о болести, прегледати
документацију, поставити болесника у кома положај, пратити виталне знаке и уредно их
евиндентирати, проценити степен свести и контролисати психичко стање болесника,
прикључити болесника на мониторинг, урадити венепункцију и пласирати браонилу,
узети крв за лабораторијске анализе (гликемију, уреа, кереатинин, електролите,
осмолалност ), правилно и брзо по налогу припремити и апликовати терапију, обуставити
пероралну исџрану ако болесник повраћа, пласирати назогастричну сонду, пласирати
уринарни катетер, пратити, прецизном мерити и обележити биланс течности, препознати
знаке погоршања и о томе обавештавати лекара, спроводити поступке опште неге
(пресвлачење личног и постељног рубља, пребрисавање тела, обрада усне дупље ),
пружити подршку болеснику ако је свестан, спроводити здравствено васпитни рад са
болесником и породицом. Хроничне компликације настају током више година трајања
шећерне болести и последица са дуготрајном поремећаја метаљболизма угљених хидрата
и масти. Ови поремећаји доводе до оштећења крвних судова, а затим и органа (мозак,
срце, очи, бубрези, ноге) које ти крвни судови исхрањују. Артериосклероза је најчешћи
чинилац који доводи до промена тј. задебљања на интими артерија. Генетски фактори, као
присутна хиперинсулинемија, која ремети метаболизам липида, доприноси развоју
коронарне болести и артериосклерозе. Повећање инсулина у циркулацији повећава
количину триглицерида. Из тог разлога треба пратити липидни статус оболелих јер је то
основна мера за откривање, праћење и лечење хиперлипопротеинемије.

Дијабетес кардиомиопатија – специфичне промене у миокарду, које не зависе од

коронарне болести хипертензије два пута чешћа у дијабетичара. Најчешће је у почетку
нестабилна, јер су промене на крвним судовима мање. После дужег трајања дијабетеса
крвни притисак се стабилизује. Повишен крвни притисак представља фактор ризика за
испољавање цереброваскуларних болести.

Микроангиопатиа:

 Дијабетесна ретинопатија – захвата капиларе очног дна, што је основни

узрок настанка дијабетесне ретинопатије. Дијабетесна ретинопатија је
најтежа, најранија хронична компликација шећерне болести, уништава
функцију вида, а може довести до социјалне или апсолутне слепоће. Лечење
може бити медикаментозно, ласером или операијом.

 Дијабетесна нефропатија – је скуп синдрома насталих услед

артериосклеротичних промена на крупним судовима, артеријама и
променама у смислу микроангиопатије крвних судова гломерула. Што дуже
траје дијабетес, то су могућности за настајање нефропатије све веће, тако да
се тек после десет година болести развију симптоми и знаци нефропатије.
Овим болесницима се светује исхрана са мањим уносом протеина, добра
контрола шећера и регулација хипертензије.

 Дијабетесна неуропатија – структурни и функционални поремећај

периферних нерава код шећерне болести – најчешћи је облик неуропатије.
Услед постојања микро и макроангиопатије која доводи до хроничне
хипоксије ткива, те се јављају болови, грчеви у почетку, утрнулост па
губитак осећаја. Овим болесницима се саветује редовна контрола шећерне
болести, престанак пушења и конзумирања алкохола, одржавање оптималне
телесне масе и редовно спровођење физичких активности.
 Дијабетесно стопало - На иницијативу интернационалне дијабетесне федерације и
светске здравствене организације сваке године 14. новембар је обележен као дан
дијабетеса.

Године 2006. дијабетесни дан био је посвећен проблему дијабетесног стопала, а обележен
јеу целом свету различитим манифестацијама под слоганом „Обрати пажњу на ноге,
спречи ампутацију“. Ампутацију ноге можемо спречити само добро организованом
здравственом службом и добром едукациом болесника и његове болести. Данас је све већи
број ампутација због шећерне болести. Применом праве стратегије могуће је спречити и
смањити број ампутација чак за 85%, то подразумева добру организацију службе
превенције. Шећерна болест је праћена многобројним компликацијама.

Код великог броја људи након дужег трајања болести 10 и више година долази до
оштећења нерава и преиферних крвних судова, што има за последицу смањену
прокрвљеност. Тако да може доћи до настанка улцерација које споро застају уз могуће
компликације инфекције и гангрене.

Ношење неадекватне обуће на одређеним местима доводи до задебљања коже, која

је сува лако пуца уз настајање улкуса који тешко и споро зараста.

Приступ у превенцији и лечењу проблема дијабетесног стопала на првом месту

подразумева свакодневну инспекцију стопала, прање неутралним сапуном и млаком
водом, уз претходну проверу температуре воде. Ноге треба добро просушити посебно
између прстију. Не треба снажно трљати да не би дошло до прскања коже:

 да би стопала била мека и да би се спречило љуспање и исушивање после

сушења потребно је истрљати их неком биљним уљем,
 увек трљати стопала од врхова прстију па на горе, ако су нокти крути, суви
потребно је потапати их свако вече у млаку воду у коју се додаје мало
натријум бикарбоната како би омекшали; око нокта утрљати неко биљно
уље; предео око ноктију може се чистити штапићима за бебе; нокте
турпијати просечно, не треба сећи углове нокта,
 не препоручује се ходање бос,
 потребно је ношење само памучних чарапа,
  ношење удобне обуће или специјалне обуће за дијабетичаре.

Уколико болесник примети било какву промену па иако је безболна неопходно је

да се јави лекару у циљу превенције. Неопходна је индентификација пацијената који су
под ризиком за настанак дијабетесног стопала. Пацијенти под ризиком се контролишу на
3 до 6 месеци у зависности од степена ризика.

Сл. 1 – Дијабетесно стопало са улцерозном променом

Уколико дође до развоја улцерација (слика 1) неопходан је за озбиљан приступ и

добра сарадња тима лекара и медицинских сестара са пацијентом и његовом породицом.
Лечење може да траје неколико месеци.

Лечење озледа коже:

 подићи стопало и кретање свести на минимум,

 на кожу не треба стављати никаква антисептична средства,
 прекрити повреду стерилном газом или испегланом марамицом без
леукопласта већ обути полако чарапу и обратити се лекару.

Потребно је посебну пажњу посветити доброј контроли основне болести,

постизању циљаних вредности гликемија, контроли крвног притиска и масноће у крви.
Један од основних услова за зарастање рана код оболелих од дијабетеса је постизање
идеалне гликорегулације.

2.5 Значај едукације у превенцији акутних и хроничних компликација

Diabetes mellitus-а
 Diabetes mellitus је хронично, доживотно обољење које захтева коплексно стално
лечење и праћење. Циљ лечења је да се болесник осећа здравим тако да може да се развија
нормално, обавља све своје биолошке и друге функције, и да се у потпуности уклопи у
средину у којој живи и ради. Важан циљ је да се постигне такав степен регулисаности који
ће се свести на најмању могућу меру резвоја копликација и што више одложи њихову
појаву. Да би се ово постигло потребно је да болесник буде добро едукован.

Едукација подразумева континуирано спровођење одређених поступака са циљем

да се болесник у највећој могућој мери упозна са својом болешћу, обучи за потребне
интервенције као што су: самоконтрола шећера у крви и урину, самостално спровођене
терапије.

Болесник који је упознат са својом болешћу може помоћи пре свега себи у смислу
побољшања квалитета живота, спречава или бар одлагања времена појаве компликација, а
потом може помоћи и другима постајући део једног доброг организованог едукативнг
тима који поред пацијената чини лекар и медицинска сестра техничар.

Врло често се поставља питање ко спроводи едукацију. То је задатак свих који

учествују у контроли и лечењу, почев од лекара преко дијабетичара и психолога али у том
ланцу значајно место припада и едукованој медицинској сестри техничару. Едукацију
може да спроводи и болесник који је прошао интезивни курс обучавања. У случају када
едукацију може да спроводи болесник водити рачуна о томе да он није квалификован за
сва питања, те у самом почетку треба вршити надзор над процесом едукације.
Укључивање болесника има двоструки значај. На једној страни болесник ће неке савете
лакше прихватити од онога ко има исти проблем а на другој страни растерећује се у
значајној мери здравествено особље, што је од великог значаја с обзиром на све већи број
оболелих од Diabetes mellitus-а.

Особа која спроводи едукацију зове се едукатор. Неопходно је да едукатор има и

теоријско и практично знање, али пре свега да воли свој посао. Тада ће имати довољно
стрпљења, времена и разумевања за оболеле што представља предуслов за успешну
едукацију. Едукатор је дужан да обучи и друге здравствене раднике, али исто тако да се и
сам увек непрестано усавршава да буде увек у току са новинама у вези шећерне болести.
 Услови које треба да испуњава особа која се бави едукацијом:

 да је дубоко уверена у значај едукације,

 да жели да се бави тим послом,
 да са осталим члановима едукативног тима успостави тесну сарадњу да би
деловали јединствено.

Едукације се спроводи путем индивидуалних контаката са болесником и члановима

његове породице, затим у малој групи и од неколико стотине слушалаца на јавним
трибинама.

Индивидуалну едукацију треба применити већ у првом контакту са болесником,

посебно када су у питању интровертне особве, које у тренутку сазнања да имају дијабетес
реагују депресивно па чак и негативно расположење у односу на пријем било какве
информације. Предност индивидуалне едукације је што се остварује приснији контакт са
болесником и могућност да болесник у сваком тренутку прекине предавача уколико има
неких питања и нејасноћа.

Рад у малој групи је погоднији у даљем току едукације, кад болесник има већ
одређено предзнање о болести. Групу треба тако формулисати да је чине особе приближне
животне доби, интересовања и дотадашњих навика, који болују од истог облика шећерне
болести и које се лече на сличан или идентичан начин. Важну улогу има и занимање
болесника. Неопходно је да постоје разлике у едукацији запослених, домаћица, пензинера
због времена узимања лекова и оброка.

Што се тиче едукације у већој групи предност је да се једнократном едукацијом

обухвата већи број слушалаца. Треба водити рачуна да се на крају предавања остави
довољно времена да слушаоци постављају питања.

У току процеса едукације едукације поред усменог излагања користе се и разне

штампане брошуре, књиге, видео записи, компијутерске презентације, филмови.
Савремена технологија је омогућила комуникацију и едукацију путем интернета.

У појединим сегментима потребно је имати и моделе различитих прехрамбених

производа ради практичне демонстрације врсте и количине хране, која се може
конзумирати у појединим оброцима, а још је бољи рад у пиручним кухињама где се
болесник учи и припремању хране. Код обуке за самодавање инсулина и самоконтроле
шећера потребно је поседовати опрему за рад (бризгалице, игле, ланцете, апарат за
одређивање гликемије, тест траке...).

У току едукације треба да постоји такозвана хоризонтална и вертикална

повезаност, односно да болесник може да поставља питања и комуницира са другим
лицима из групе као и са самим едукатором.

Едукација никада није завршен процес она се у једне те исте особе може и мора по
потреби понављати често и више пута, а посебно када се уоче грешке у понашању, начину
спровођења и када наступе погоршања болести. У индивидуалном приступу едукација не
сме да дуде сувише дуготрајна јер болесник није у стању да одједном да одједном прхвати
све информације.

Језик којим се говори током едукације мора бити прилагођен образовном и

културном нивоу болесника и увек треба избегавати стручне изразе, или их користи само
ако су болесници довољно едуковани и који релативно добро познају стручну
терминологију.

Рад са оболелим од диабетеса мора бити добро планиран. Изводи се постепено у

етапама и стално се проверава колико је болесник прихватио од чињеница које су му
предочене. То се понавља све док та сазнања не постану свакодневни начин мишљења
болесника. Лекар мора постепено да износи чињенице једноставним речима и да при томе
проверава да ли га је пацијент чуо, разумео а потом да ли је то што му је објашњено
прихватио и примио. Едукација болесника се започиње одмах по постављању дијагнозе
чим то његово здравствено стање дозвољава и најчешће се спроводи индивидуално.
Касније се едукација спроводи у мањој или у већој групи.

У првој фази болесника треаб дати основне информације о дијабетесу, без

детаљних објашњења о механизмима који доводе до болести. Лекар мора да зна да
болесник пролази кроз бројне психичке кризе од фазе одбијања реалности, преко фазе
револта, затим фаза погађања са собом, фаза депресије, до фазе прихватања болести и
предложене терапије. У овој фази болеснику треба објаснити како и зашто се одређује
гликемија, дати му основне информације о инсулину и како га прима или оо оралном
препарати ако се примењује та терапија. Треба га информисати како се правилно даје
инекција, какав је значај промене места давања инсулина и које је време потребно да се
испољи ефекат датог инсулина. Лекар га мора одмах информисати о значају промене
одређеног типа исхране, шта се мора избегавати од хране и како треба планирати оброке.
Болесник се мора упознати са клиничким знацима хипер и хипогликемије, затим мора да
зна узроке који доводе до хипергликемије и како треба избећи та стања.

У другој фази се спроводи специфична едукација о самој болести. Болесник треба

да зна које су касне компликације али све то у односу на његов образовни ниво.

Трећа фаза је такозвана продужена едукација. Болесник иако је добро обучен не

придржава се увек свих упутстава, као и чињеница да се стално јављају новине у лечењу и
контроли дијабетеса потребна је континуирана редукација болесника.

Постоје и различите шеме по којима се организује едукација болесника, али је

најбитније да се она стално спроводи и да се проверава шта болесник од примљених
информација примењује и на који начин.

2.6 Лечење особа оболелих од Diabetes mellitus-а

Лечење шећерне болести је сложено и спроводи се током целог живота. Терапију

треба започети ба време, а оболеле што пре дијагностиковати. Циљ сваке терапије треба
да буде здрав и нормалан живот, као и одржавање нивоа шећера у крви у дозвољеним
границама.

Успешна терапија код дијабетичара састоји се од неколико повезаних целина:

 правилна и здрава исхрана,

 свакодневна физичка активност,
 редовно узимање лекова,
 мониторинг-редовно контролисање нивоа шећера у крви,
  едукација.

Да би се лечење оболелих од дијабетеса било комплетно неопходна је примена

таблета и-или инсулина.

2.6.1 Примена таблета

У лечењу дијабетеса тип 2 могу да се примене таблете, које подстичу лучење

инсулина из панкреаса (препарати сулфонилурије, повећавају улазак глукозе у ћелије
бигваниди) или смањују апсорпцију шећера из црева у крв (инхибитори алфа глукозидазе),
болесници узимају 1-3 пута на дан уз јело.

Правилно индикована и адекватно спроведено лечење таблетама не утиче битније

на квалитет живота болесника.

Ако болесник не узима одговарајућу дијету или је изложен стресним ситуацијама,

примена антидијабетесних таблета може да изазове тешке и дуготрајне хипогликемије.

2.6.2 Примена инсулина

Инсулин се примењује:

 код свих болесника са дијабетесом тип 1,

 код свих болесника са дијабетесом тип 2 код којих је дошло до исцрпљења
бета ћелија (када применом дијете, физичке активности и максималне дозе
антидијабетесних таблета на постижемо гликорегулацију),
 код гестацијског дијабетеса,
 у стањима кетоацидозе и коме,
 у току припреме,
 извођења хируршких интервенција.
 Циљеви инсулинске терапије:

1. 1.Нормализовање вредности гликемије (пре јела 6-7,8 mmo1/1 , а после јела 8-10
mmо1/1 ),
2. 2.Нормализовање метаболизма и искоришћавање гликозе,
3. Спречавање или ублажавање настанка компликација у току боравка у болници.
Један члан пацијентове породице или сам пацијент морају бити обучени за
примену инсулина. Тиме болесника ослобађамо зависности од других, и они могу
самостално да планирају своје активности, иду на посао, у школу.

2.6.3 Едукација за самостално давање инсулина

Едукација болесника започиње оног момента када лекар донесе одлуку, да

болесника преведе на инсулинску терапију. Инсулин ординира лекар, а сестра обавештава
и обучава болесника о начину примене, временуи апликације, дози инсулина и
неопходности узимања хране по апликацији.

Сестра треба да прво придобије болесника за сарадњу и да му помогне да савлада

страх, јер сазнаје да треба сам себи даје инсулин изазива велику забринутост.

Дозирање инсулина врши лекар заједно са болесником. Постоји више модела који
суштински могу да се сведу на три начина:

I начин. Примена једне дневне дозе инсулина пре доручка. Даје се инсулин
средње дугог дејства који се комбинује са краткоделујућим инсулином,

II начин. Примена две дневне дозе инсулина пре доручка, друга пре вечере.
Даје се инсулин средње дугог дејства који се комбинује са краткоделујућим
инсулином,

III начин. Примена интеривиране дозе, која подразумева убризгавње

хуманог инсулина средње дугог дејства у 22 часа којим желимо да
обезбедимо базну концентрацију. Пре сваког главног оброка примењује се
краткоделујући инсулин.
 Начин давања инсулина је врло једноставан и сваки болесник треба да се обучи да
може себи да убрузга инсулин. За давање инсулина користе се пластичне бризгалице које
су баждарене за дозирање инсулина и после употребе се бацају. Пен-бризгалице (слика 2)
се много једноставније за примену. У облику су пенкале, окретањем прстена се врши
дозирање, звучни сигнал омогућава прецизно дозирање.

Сл. 2 – Инсулински пен, саставни делови; фотографија произвођача

Поред инсулинских бризгалица и пен бризгалица инсулин се може апликовати

помоћу инсулинских пумпи.

Инсулинска пумпа (слика 3) је за компијутеризовани апарат за самоапликацију

инсулина, веома популаран за младе људе, јер омогућава веома комфоран живот
оболелога од инсулин зависне шећерне болести. Састоји се од резервоара за инсулин
(шприца за вишекратну апликацију), батерије као извора енергије и катетера којим се
апликује инсулин (угради се обично у предњу страну трбушног зида, могуће у слабине,
кукове, бутине и руке). Катетер остаје у поткожном ткиву неколико дана, након тога се
мења и поставља нов. Пумпе имају сигурносни систем који алармира сваки квар.
 Сл.3 – Инсулинска пумпа; фотографија произвођача

Постоје и инплантибилне пумпе које се обично уграђују испод коже трбушног

зида. Пумпа није савршена замена, јер панкреас директно шаље инсулин у крвоток и
реагује на промене у организму, али апликација инсулина пумпом је начин најближи
физиолошкој секрецији.

Путем пумпе болеснику се даје кристални инсулин и пумпа је програмирана да у

банзим условима (ван оброка) ослобађа између 5 и 2 интернационалних јединица на сат.
Најновије пумпе могу другачије да се програмирају (омогућавају програмирање чак 4
базична нивоа у току 24 сата).

Пумпе су програмиране тако да болеснику 30 минута пред оброк даје себи

одговарајућу количину инсулина у болусу. Дозе инсулина су прилагођене уносу хране,
односно ергетској потрошњи.

За давање инњекција инсулина препоручују се места на телу која су лако доступна

болеснику, а убризгани инсулин може равномерно да се „упије“ у крвне судове и пренесе
до свих ћелија у организму.

Места за апликацију су (слика 4):

Руке – почети испод делтоидног мишића и завршити ширином длана изнад лакта.
Почети при средњој линији и наставити према споља бочно користи само спољну
површину.

Бутине – почети за ширину длана испод кука и завршити за ширину длана изнад
колена. Почети од средишње линије и наставити према споља бочно користећи
само спољашњу предњу површину.

Абдомен – избегавати линију појаса и 2,5cm у околини пупка,

Gluteus – користити горњи спољни квадрант глутеуса.

Сл. 4 – Места за апликовања инсулина

Друга фаза обухвата обуку и демонстрацију убризгавања инсулина:

 пре свако убризгавања инсулина добро опрати руке водом и сапуном,

 гумени запушач инсулинске бочице пребрисати ватом натопљеном
алкохолом,
 у бочицу ставити стерилну иглу,
 навући прописану дозу инсулина,
 место убризгавања пребрисати ватром натопљеном алкохолом,
  палцем и кажипрстом се кожа лако подигне, другом руком се ухвати
бризгалица као оловла и убоде кожа по углом од 45*-90*,
 пустити набор на кожи,
 клип повући уназад да би проверили да игла није пробила крвни зид,
 уколико се појави крв променити првац пласирања игле,
 употребљени материјал распремити,
 тачно забележити место апликације инсулина како би се обезбедила
прописана ротација тј. промена места апликације,
 инсулин се апликује у договору са лекаром и два пута дневно или чешће ако
је потребно бар пола сата пре оброка.

2.6.4 Сестринске интервенције код липодистрофије

Липодистрофија је појава две врсте специфичних појава на телу болесника тј. па

местима где се апликује инсулин.

Хипертрофија субкутаног масног ткива на местима примене инсулина, најчешће на

надлактици.

Атрофија субкутаног масног ткива је извор знатних промена пре свега ради
изгледа.

Понекад се оба проблема могу наћи у болеснику. Ове су промене чешће јављају у
младих и чешће у жена. Сматра се да промене настају због локалног метаболичког дејства
инсулина, а да је за атрофију пресудна имуногенеза.

Сестринске интервенције у превенцији настанка липодистрофије:

 мењати место апликације из дана у дан како поједине регије не би биле обухваћене
више од једном у три до четири недеље (најбоље је да инсулин на одељењу увек
дају исте сестре, а не она која се у време оброка затекне),
 објаснити болеснику да ће, ако избегава апликацију на тим местима полако доћи до
рестурације ткива након две па и више година,
  потребно му је саветовати да лекове апликује у предњу страну трбушног зида који
се не види.

2.7 Дијететско лечење код болесника са Diabetes mellitus-ом

Правилна исхрана оболелих од диабетес меллитуса или примена одређених

дијабететских режима представља један од главних принципа лечења, без обзира о ком се
типу болести ради.

Исхрана дијабетичара је „здрава“ исхрана која се саветује свима. Дијабетичари

могу да једу све врсте хранљивих намирница али у количини која је ограничена, могу да
једу све врсте хранљивих намирница али у количини која је ограничена, сразмерна
физичкој активности, лековима, годинама, старости, полу, врсти професије и осталим
здравственим проблемима који могу битни присутни. Дијететски режим зависи од типа
дијабетеса и примењене терапије: орални препарати или инсулин, врста инсулина и број
доза. Имајући ово у виду, добру едукативност болесника, јасно је да дијета мора бити
индивидуално прилагођена за сваког болесника. Само забрана концентрованих угљених
хидрата (слаткиша) обично не даје повољан ефекат на гликорегулацију. Зато се у лечење
дијабетичара обавезно мора укључити дијабетичар или нутрициониста. Болеснику се
мора мора објаснити да узимање концентрованих угљених хидрата долази до наглог скока
гликемије, зато му се мора објаснити да се ове намирнице могу заменити. Када се са свим
овим упозна болесник онда се приступа прављењу дијете. Потребно је одредити колики је
енергетски унос потребан. Енергетске потребе зависе од животног доба, пола, врсте
телесне активности и начина лечења. Треба узети у обзир и повећање енергетске
вредности у посебним стањима (удружене болести, трудноћа, раст и развој деце).
Енергетски унос се одређује према одређеним формулама или се користе стандардне
таблице.

У односу на укупне енергетске потребе неопходно је да око 55-60% чине угљени

хидрати, 25-30% чине масти а остатак 12-18% чине беланчевине. Препоручује се да се у
избору масти користи монозасићене, полинеасићене и заштићене масне киселине чиме се
избегава уношење животињске масти. Саветује се коришћење морске рибе и рибљег уља,
маслиновог, сојиног и сунцокретовог уља. У исхрани се препоручује коришћење
сложених угљених хидрата који се дуже разграђују и спорије ресорбују. Не препоручује се
унос простих шећера, па се уместо њих користе сорбитол, цикламати.

После прерачунавања укупног уноса појединих намирница и енергетског уноса

одређује се број оброка. Он зависи од типа болести и врсте терапије. Такође зависи и од
природе посла којим се болесник бави. Веома је важно знати да ли је болесник изложен
дужем физичком ангажовању и у којем делу дана зато што после таквих активности
нарочито код оних дијабетичара који примају инсулин може доћи до хипогликемије.
Обавезно код дијабетичара мора да постоји три главна оброка две ужине и то једна у 10
сати преподне а друга у 17 сати поподне. Предлаже са са пред одлазак на спавање узме
још једна ужина.

Овакав распоред оброка је јако важан, нарочито код дијабетичара који су на

инсулинској терапији. Оброци се морају планирати у исто време, усклађени са терапијом,
као и физичким активностима.

Распоред дневних оброка зависи од професије и активности којим се болесник

бави. Предлаже се да се доручак узме 20% од укупних денвних потреба, за ручак и вечеру
30-35%, а остатак се уноси последњим оброком пред спавање.

Задатак медицинске сестре је да упозна болесника са свим принципима правилне

исхране код шећерне болести и да:

 разуме своју диејту,

 мотивише га да се придржава дијететских принципа.

2.8 Физичка активност код оболелих од Diabetes mellitus-а

Физичка активност се повољно одржава на размену материјала у организму

дијабететских болесника. Сви облици физичке активности један су од начина лечења јер
повећавају енергетску потрошњу у организму и побољшавају регулисаност шећерне
болести, самим тим превенирају и компликације.

Оболеле од шећерне болести сестра треба да информише да вежбање:

 повећава виолошку ефикасност инсулина,

 снижава садржај холестерола и триглицерида,

 повећава транспорт кисеоника (повећава циркулацију),

 снижава крвни притисак и успорава срчани рад,

 ствара добро расположење и утиче на леп изглед.

Код сваког оболелог од диабетес меллитуса се прави индивидуални план физичке

активности у зависности од тежине болести, степена дијабетесних компликација,
кондиционе способности, пола, узраста, посла којим се бави и других активности у току
дана.

Болесници у току вежбања ван куће треба са собом да имају воћни сок или коцку
шећера ради превенције хипогликемије.

Уколико болесник спроводи физичку активност разумно и према добијеним

упутствима повољни резултати неће изостати.

2.9 Значај обуке болесника за самоконтролу

Правилно и благовремено лечење требало би да доведе до боље гликорегулације.

За промену постигнуте гликорегулације користимо се одређивањем јутарње гликемије
наташте, гликемије 2 сата након оброка и периодичним одређивањем гликозлиног
хемоглобина који показује просечне вредности шећера у крви у периоду од 100 до 120
дана. У циљу реалне процене контроле болести препоручује обука за самоконтролу.
 Самоконтрола дијабетеса подразумева обученост и мотивацију болесника да у
кућним условима одређује вредности гликемије, шећера и ацетона у мокраћи и води
дневник где уписује добијене податке.

Одређивање ликозе у крви

Вредности гликемије у крви може се одредити помоћу тест трака које мењају боју у
зависности од садржаја гликозе у крви. Овом методом се не одређује тачна вредност
шећера у крви, али може са сигурношћу одвојити хипогликемија од хипергликемије.

Болесник тест изводи на следећи начин:

 оштром иглом убоде дезинфиковану јагодицу прста,

 једну кап без размазивања нанесе на тест поље,

 након једног минута сувим убрусом обрисати вишак крви са поља,

 после 1 минута упоредити добијену реакцију на тест пољу са бојом на скали.

За прецизније одређивање шећера у крви користе се посебно конструисани

апарати-глукометри помоћу којих се вредности гликемије очитава за 1 минут.

Данас на тржишту постоји више типова глукометра и углавном су приступачни

болесницима и једноставни за употребу (слика 4).

Сл. 4 - Глукомер

Самоконтрола гликемије

1. Лако је извршити убод у јагодицу прста специјалном ланцетом

 2. Увуците сензор у прорез и апарат ће се сам укључити.

3. Принесите апарат са сензором капи крви.

4. Прислоните отвор за мерење сензора капи крви тако дуго док се не огласи
сигнални тон. Крв сензор увлачи аутоматски.

5. Након 60 секунди појављује се резултат. Извуците сензор и апарат ће се сам

искључити. Меморија до 10 вредности.

Тестирање урина

На гликозу је индиректан метод за оцену садржаја глукозе у крви , медицинска

сестра треба да болеснику објасни да кад шећер пређе 10ммо1/1 долази до појаве гликозе
у урин.

На ацетон - болесник треба да зна да је ацетон у урину знак тешког поремећаја

метаболзима који се карактерише разлагањем масти и стварањем киселих продуката у
урину. Тест се изводи тако што:

 болесник мокри у посуду,

 урони тест траку на кратко у урин,

 упореди боју на траци са бојом на приложеној скали.

О начину и броју мерења договарају се лекар и пацијент. Најбоље би било да се

гликемија контролше бар једном недељно. Добијене резултате болесник треба да
бележи у дневник самоконтроле, како би лекар могао да их проанализира и на основу тога
прилагоди терапију.
3. МЕТОДОЛОГИЈА РАДА

3.1 Циљ рад

3.1.1 Проценити значај медицинске сестре-техничара у спровођењу едукације у циљу

спречавања појаве акутних и хроничних компликација код оболелих од диабетес

меллиутса.

3.2 Задаци рада

3.2.1 Утврдити заступљеност фактора који утичу на настанак акутних и хроничних

компликација диабетес меллитуса.

3.2.2 Утврдити колики је ниво информисаности болесника о диабетес меллитуса.

3.2.3 Проценити успешност лечења и неге болесника са акутним и хроничним

компликацијама диабетес меллитуса.

3.2.4 Утврдити учешће медицинских сестара техничара у спровођењу програма едукације

код оболелих од диабетес меллитусом.

3.3 Методе истраживања

3.3.1 Анкета
3.4 Инструменти истраживања

3.4.1 Анкетни лист

3.5 Техника истраживања

3.5.1 Анкетирање

3.6 Популација
3.6.1 Медицинске сестреа-техничара

3.6.2 Особе оболеле од Diabetes mellitus-а

3.7 Узорак
3.7.1 30 медицинских сестара техничара запослених у зОпштој болници ,,Лаза К.

Лазаревић” у Шапцу

3.7.2 40 болесника оболелих од Diabetes mellitus-а

3.8 Место и време истраживања

3.8.1 Општа болница ,,Лаза К. Лазаревић” Шабац.

3.8.2 Испитивање је обављено у периоду од 20.07.2020. до 25.08.2020..

Подаци су обрађени статички и презентовани кроз графички и табеларни приказ.

4. РЕЗУЛТАТИ РАДА И ДИСКУСИЈА

4.1 Анализа резултата анкетног упитника за медицинске сестре -

техничаре

Дистрибуција испитаника по полу:

Одговори Број %
Женски 25 88.33
Мушки 5 16.67
Укупно 30 100

Анкетирано је 30 медицинских сестара - техничара, од којих је 29 женског (88,33%) и 5

мушког пола (16,67%).

Дистрибуција испитаника према старости:

Одговори Број %
20-25 3 9.99
26-30 5 16.67
31-35 8 26.66
36-40 5 16.67
41-45 3 9.99
46-50 4 13.33
51-55 1 3.33
55-60 1 3.33
Укупно 30 100

Истраживањем је добијен податак, да је највећи број анкетираних здравствених радника

узраста од 26 до 40 година (60%), а најмање од 51 до 60 одина (6.66%).

Дистрибуција према дужини радног стажа:

 Одговори Број %
1-10 20 66.6
11-20 4 13.32
21-30 5 16.65
31-40 1 3.33
Укупно 30 100

Према табели видимо да највећи број испитаника у просеку има до 10 година радног стажа
(66.6%), а само 1 (3.33%) до 40 година радно стажа.

Дистрибуција испитаника према степену стручне спреме:

Одговори Број %
средња 26 86.67
виша 4 13.33
Укупно 30 100

Истраживање показује да је међу анкетираним здравственим радницима 26 медицинских

сестара - техничара са средњом стручном спремом (86.67%), а само 4 са вишом стручном
спремом (13.33%).

Из истраживања закључујемо да и сестре са средњом стручном спремом (које су у већини)

обављају едукацију и здравствено-васпитни рад у складу са својим знањем, јер је
процентуално мали број сестара са вишом стручном спремом.

МИШЉЕЊЕ ИСПИТАНИКА

1. Зашто се изабрали рад на ендокринолошком одељењу?

Одговори Број %
Волим рад на ендокринолошком одељењу 4 13.33
Сасвим случајно 20 66.6
 Нисам имао/ла другог избора 6 19.66
Укупно 30 100

Истраживањем је добијен податак, да је највећи број анкетираних здравствених радника

(66.6%) сасвим случајно добило посао на ендокринолошком одељењу.

2. Од кога сте стекли потребно знање за рад на ендокринолошком одељењу?

Одговори Број %
Из школе 3 9.99
Од искуснијих колега 25 83.33
На семинару 2 6.67
Посебно сам едукован/а / /
Укупно 30 100

Истраживање показује да је највећи број здравствених радника стекло знање од старијих

колега (83.33%), а тек 9% у школи. Само 6.67% своје знање стекао је на стручним
семинарима.

3. Колико времена посвећујете здравственом васпитању пацијената?

Одговори Број %
Мало 5 16.66
Довољно 17 56.61
Немам времена због обима посла 5 16.66
Док обављам негу болесника 3 9.99
Укупно 30 100
Највише испитаника рекло је да здравствено васпитном раду посвећује довољно времена
(56.61%), чак 5 њих да тој активности посвећује мало времена (16.66%). Исти број рекао је
да за ту активност нема довољно времена (16.66%), а само 9.99% здравствено васпитни
рад обавља у току свакодневне неге пацијената.
4. Да ли је у раду са оболелим од Diabetes mellitus-а потребна посебна едукација?
Одговори Број %
Да 25 83.33
Не 5 16.65
Укупно 30 100
Укупно 83.33% испитаника тврди да је посебна едукација потребна, док 16.65%
испитаника то не мисли.

5. Да ли спроводите програм едукације оболелих од Diabetes mellitus-а ?

Одговори Број %
да 13 43.29
Не 17 56.61
Укупно 30 100
Највећи број испитаника (56.61%) не спроводи едукацију, а само 43.29% испитаника
спроводи едукацију и то самостално.

6. Да ли постоји отпор код пацијената када је потребно спроводити програм едукације?

Одговори Број %
Да, увек 5 16.66
Да, само на почетку 22 73.26
Не 3 9.99
Укупно 30 100

Више од половине испитаника (73.26%) тврди да отпор постоји само на почетку, 16.66%
да постоји увек, а само 9.99% негира отпор.

7. Да ли посећујете стручне семинаре?

Одговори Број %
Да 9 29.98
Не 21 69.33
Укупно 30 100
Највећи број испитаника (69.33%) не посећује стручне семинаре, само 29.98% то чини
редовно.

8. Да ли је значајно едуковати болеснике за самодавање инсулина?

Одговори Број %
Да 30 100
Не / /
Укупно 30 100

Сви испитаници сматрају да је едукација потребна (100%).

9. Ко обавља едукацију на вашем одељењу?

Одговори Број %
Лекар 5 16.65
Медицинска сестра - техничар 10 33.3
И лекар и медицинска сестра - техничар 15 43.95
Укупно 30 100

Укупно 43.95% испитаника тврди да едукацију спроводи заједно са лекаром, 33.3% да то

обављају само медицинске сестре, а тек 16.65% сматра да едукацију спроводи искључиво
лекар.

10. Наведите ваше предлоге за унапређење и бољу организацију сестринске службе на

Вашем одељењу?

Одговори Број %
Организовање више стручних семинара 12 39.96
Смањење администрације 9 29.97
Повећање броја медицинског особља 9 29.97
Укупно 30 100
Истраживањем је добијен податак, да је највећи број анкетираних здравствених радника
(39.96%) сматра да је потребно организовати више стручних семинара, а подједнак број да
је потребно смањити администрацију, те повећати број запослених.
4.2 Анализа резултата анектно упитника за пацијенте оболеле од Diabetes
mellitus-а

Дистрибуција према полу:

Одговори Број %
Женски 25 62.5
Мушки 15 37.5
Укупно 40 100

Табелом је приказано да од 40 испитаника 15 је мушког, а 25 женског пола.

Дистрибуција испитаника према старости:

Одговори Број %
20-30 / /
31-40 1 2.5
41-50 12 30
51-60 16 40
61-70 8 20
71-80 3 7.5
Укупно 40 100

Највећи број испитаника узраста је од41 до 70 одина, а најмањи 20 - 40 година.

Дистрибуција испитаника према социјалном миљеу:

Одговори Број %
Градска средина 15 37.50
Приградска средина 8 20.00
 Сеоска средина 17 42.50
Укупно 40 100
На основу добијених података социјални миље не утиче значајно на појаву болести.

Дистрибуција испитаника према степену стручне спреме:

Одговори Број %
Основно образовање 30 75
Средње образовање 6 15
Више образовање 2 5
Високо образовање 2 5
Укупно 40 100
Анкетом се потврђује да највећи број оболелих има најмањи степем стручне спреме што
потврђује предпоставку да су оболели изложени већем физичком раду и лошијој
материјланој ситуацији.

Дистрибуција испитаника према занимању:

Одговори Број %
Пензионери 17 42.5
Радници 8 20.00
Незаполсени 15 37.5
Укупно 40 100
Подаци указују да највише обољевају пензионери (42.5%) и незапослени (37%) због
тешког доласка до финансијских средстава за лечење.

Дистрибуција испитаника према брачном стању:

Одговори Број %
Неожењен, неудата / /
У браку 30 75
Разведен/а / /
Удовац/ица 10 25
Укупно 40 100
Оболелим пацијентима је потребна и подршка породице, јер су емотивно погођени.

МИШЉЕЊЕ ИСПИТАНИКА
У групи испитаника постоји највећи број (75%) делимично информисаних оболелих, који
највећи број информација добијају од лекара (45% и )медицинских сестара-техничара
(40%). Велика је процентуална заступљеност пацијената који затевају додатне
информације о својој болести чак 82.5%. Један од првих симптома била им је сувоћа
уста, те жеђ и убитак тежине, а најмањи број пацијената (17.5%) жалио се на
учестало мокрење.Већини је ово прва или друа хоспиталиѕзација (80%), иако редовно
долазе на заказане контроле (82%). Породични херидитет игра пресудну улогу (62.50%).
Мали број пацијената изјаснио се као пушач (32.50%), што само говори о добром
хигијенско-дијететском одговору (32.50%).

Већина пацијената (70%) придржава се ХДРа, док су физичке активности поприлично

запостављене (само 32.50% спроводи физичку активност). Најећи бро пацијената је пре
хоспитализације (37.50%) био је изложен тешкој материјалној ситуацији, те губитку
блиске особе (30%) одн. Радног места (12.50%). Неохрабрује ни чињениса да 20%
оболелих нису имали стресне ситуације у претходном периоду. Најчешће су на
инсулинској терапији (60%) и немају потребна знања за самоконтролу ШУКа (чак
57.50% није обучено, а апарате поседује само 37.50% испитаника). Већина (75%)
препознаје прве знаке хипогликемије, гојазно је (67.50%) и има повишену масноћу у крви
(60%).

Сви испитаници задовољни су радом медицинско особља, што је охрабрујући податак за

даље активности.

Табеларни приказ резултата:

1. Дистрибуција испитаника према информисаности о својој болести:

Одговори Број %
Да, потпуно сам информисан 5 12.50
Да, делимично сам информисан 30 75.00
Не, нисам информисан 5 12.50
Укупно 40 100
2. Од кога сте добили највише информација?

Одговори Број %
Од лекара 18 45.00
Од медицинске сестре-техничара 16 40.00
Прочитао/ла сам из литературе 1 2.50
Нисам информисан 5 12.50
Укупно 40 100

3. Да ли желите још информација о вашој болести?

Одговори Број %
Да 33 82.50
Не 7 17.50
Укупно 40 100

4. Први симптоми Ваше болести?

Одговори Број %
Сувоћа уста 15 37.5
Жеђ 9 22.5
Губитак телесне тежине 9 22.5
Учестало мокрење 7 17.5
Укупно 40 100

5. Колико сте пута хоспитализовани? 6. Да ли редовно долазите на лекарске

контроле?

Одговори Број % Одговори Број %

0-2 32 80 Да 33 82.5
5-10 8 20 Не 7 17.5
Укупно 40 100 Укупно 40 100

7. Да ли је неко у вашој породици имао сличне симптоме? 8. Да ли сте пушач?

Одговори Број % Одговори Број %

Да 25 62.50 Да 13 32.50
Не 15 37.50 Не 27 67.50
Укупно 40 100 Укупно 40 100

9. Да ли сте добили информације о хигијенско-дијететском режиму?

Одговори Број %
Да 37 92.50
Не 3 7.50
Укупно 40 100

10. Да ли се придржавате хигијенско-дијететског режима?

Одговори Број %
Да 28 70
Не 12 30
Укупно 40 100

11. Да ли се придржавате савета о физичкој активности?

Одговори Број %
Да 13 32.50
Не 27 67.50
Укупно 40 100

12. Да ли сте пре болести били изложени некој стресној ситуацији?

Одговори Број %
Губитак блиске особе 12 30
Губитак или промена радног места 5 12.50
Тешки материјални услови 15 37.50
Промена места становања / /
Нису имали стресних ситуација 8 20
Укупно 40 100

13. Коју врсту терапије користите?

Одговори Број %
Таблете 16 40
Инсулин 24 60
Без терапије / /
Укупно 40 100
14. Да ли сте обучени да препознате знаке пада Шећера У Крви?

Одговори Број %
Да 30 75
Не 10 25
Укупно 40 100

15. Да ли сте обучени за самоконтролу ШУКа? 16. Да ли имате апарат за мерење

ШУКа?

Одговори Број % Одговори Број %

Да 17 42.50 Да 15 37.50
Не 23 57.50 Не 25 62.50
Укупно 40 100 Укупно 40 100

17. Да ли сте гојазни? 18. Да ли имате повишену масноћу у

крви?

Одговори Број % Одговори Број %

Да 27 67.50 Да 24 60
Не 13 32.50 Не 16 40
Укупно 40 100 Укупно 40 100

19. Да ли сте задовољни радом особља?

Одговори Број %
Да 40 100
Не / /
Укупно 40 100
5. ЗАКЉУЧАК
Особе са дијабетесом имају лошији квалитет живота од људи без хроничних
болести. Медицинске сестре-техничари могу и морају пружити допринос побољшању
квалитета живота пацијената са дијабетесом решавањем терапијских проблема и
доприноса побољшању исхода пацијената са дијабетесом. Од кључних активности
издвајају се едукација пацијената о правилном начину исхране, правилној примени
терапије и превенцији или ублажавању нежељених реакција и интеракција и побољшању
степена адхеренце. Дужност медицинских сестара-техничара је да периодично прати
исходе терапије и процењује појаву нових потенцијланих или актуелних проблема.
Многобројна истраживања показују да наведене активности у значајној мери доприносе
побољшању исхода пацијената са дијабетесом, њиховој повећаној продуктивности и
смањењу трошкова лечења.

Истраживање показују и да се микро и макро васкуларне компликације могу

спречити или ублажити специфичним, интензивним, вишеструким интервенцијама које
укључују измене у животном стилу пацијената и праћењем и фармакотерапије, јер се
најчешће дешава да је неопходна истовремена примена више лекова. Рационална употреба
лекова је од кључног значаја за постизање циљних вредности лечења дијабетеса, као и
употреба инсулина, те исхрана, побољшање квалитета живота , контрола крвног притиска
и липида.

Успех терапије зависи од едукованости самог пацијента о болести и од квалитета

здравствене заштите, који се огледа у постојању интердисциплинарне здравствене
стратегије која стимулише активну улогу пацијента у контроли болести.

Постизање задатих циљева у лечењу дијабетеса у пракси ометају најчешће

нежељене реакције на лек, интеракције, контраиндикације и недовољан степен адхеренце
пацијента.

Ван Розендал и Крас су спровели студију која је обухватила 148 пацијената са

дијабетесом типа 2 који су укупно примењивали 599 лекова и открили су 682 проблема у
терапији пацијената и дошли до чек листе за идентификацију потенцијалних проблема у
терапији дијабетеса типа 2.

Студија је показала велики број фармакотерапијских проблема, нелечених

индикација, интеракција лекова, употребу неодговарајућих лекова, проблема у вези са
дозирањем, недовољан степен адхеренце, неуспех терапије (упркос терапији вредности
крвног притиска, глукозе, липида изван циљних вредности).

Едукација пацијената би требало даподразумева едукацију о болести, терапији,

правилном мерењу концентрација глукозе и потребним изменама у навикама и стилу
живота. Важну улогу игра и превенција болести као и програми за скрининг дијабетеса.

Едукација и редовно праћење пацијената су главни елементи за постизање успеха у

лечењу. Едукацијом у ствари помажемо пацијенту да управљају својом болешћу на основу
знања и разумевања болести и терапијских опција. Када су пацијенти укључени у
доношење одлука у лечењу и ако имају добар однос са својим здравственим тимом (који је
њима и на располагању) постиже се боља контрола дијабетеса – а то су и потврдили
резултати DAWN студије – Diabetes Atitudes Whishes and Needs

Улога медицинске сестре-техничара у лечењу и примени специфично ХДРа је

веома значајна , јер лекари често немају времена за пружање одговарајуће едукације, а и
увек би требало проверити шта је пацијент уопште и како разумео од упутстава лекара.

Едукација наравно мора бити прилагођена индивидуалним карактериситкама

пацијента: старости, начину живота, физичким карактеристикама (телесна маса), зависи
од реналне функције као и когнитивне функције пацијента.

Пацијентима је потребно пружити савете о исхраани који су прилагођени њиховим

потребама, веровањима као и њиховој спремности за промене. Уопштено се препоручује
исхрана богата влакнима, угљени хидрати ниског гликемијског индекса попут воћа поврћа
и житарица, млечни производи са ниским садржајем масти, риба. Ограничити унос
намирница богатих засићеним масним киселинама.

Веома је важно поставити индивиуални план за дијабетес и у њега унети све

препоруке за здраву исхрану, али и у њега убацити друге аспекте модификације начина
живота: повећање физичке активности, контрола телесне масе и престанак пушења. Како
би доследно спроводили план исхране, важно је да пацијенти стекну навике у исхрани,
попут времена узимања оброка, садржаја сваког оброка и слично. Пацијентима не треба
саветовати намирнице које су декларисане као намирнице за дијабетичаре. Онима са
прекомерном телесном масом мора се објаснити значај губитка телесне масе и њен утицај
на метаболизам, контролу дијабетеса и ризик од компликација и коморбидитета.

Улоге струковне медицинске сестре су многе, али су најбоље оне које оствари уз
иделану колаборацију са колегама и пацијентима.
6. ЛИТЕРАТУРА

1. Васиљевић, Ранковић Р. Методика и оранизација здравствене неге,

Београд, 2000.година

2. Манојловић С. Интерна медицина, ЗУНС, Београд, 2000. година

3. Медић - ЗамакларМ. Монографија медицинског факултета у Београду,

Беорад, 1994. година

4. Ђурић Д. Diabetes Mellitus, Светлост, Краујевац, 1980. одина

5. Матић Ђ. Здравствена нега у интерној медицини, ЗУНС, Београд, 2001.

година

6. Ђурица С. Интера медицина, Виша медицинска школа Београд,

Београд, 2000. година

7. Ракић Д. Здравствено васпитање, Графички атеље ,,Кум”, Беорад, 2001.

година

8. Ме-Ди, часопис савеза за борбу против шећерне болести, бр.2, Ново

Нордиск, 2000. година

9. Ме-Ди, часопис савеза за борбу против шећерне болести, бр.13, Ново

Нордиск, 2004. година

10. Ме-Ди, часопис савеза за борбу против шећерне болести, бр.17, Ново

Нордиск, 2006. година

11. Доступно на: http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2730442/;

Цитирано дана: 28.08.2020.

12. Доступно на:

http://www.dzmalizvornik.org.rs/dokumenta/vodici/vodiczadijagnostikovanjeil

ecenjediabetesmellitusa.pdf; Цитирано дана: 20.08.2020.