Висока здравствено- санитарна школа

струковних студија „Висан“, Београд

Семинарски рад

Припремање дијета

ДИЈЕТА КОД ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУСА

(DIABETES MELLITUS-A)

Др мед Славица Пакић Студент: Сузана Поповић

5-I/2019

Београд, март, 2021.

 САДРЖАЈ

1. УВОД...................................................................................................................................................3
2. ДИЈАБЕТЕС........................................................................................................................................4
2.1 Појам дијабетеса...........................................................................................................................4
2.2 Класификација дијабетеса...........................................................................................................4
2.3 Терапија дијабетеса......................................................................................................................6
3. ИСХРАНА ОСОБА ОБОЛЕЛИХ ОД ДИЈАБЕТЕСА.....................................................................7
3.1 Важност примене адекватне исхране код дијабетеса................................................................7
3.2 Основна правила у исхрани дијабетичара..................................................................................8
3.3 Начин и поступак за припрему и узимање хране....................................................................10
3.4 Време узимања хране.................................................................................................................11
3.5 Намирнице које дијабетичари треба да избегавају.................................................................12
4. ЗАКЉУЧАК......................................................................................................................................13
5. ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................................14
1. УВОД

Специфичне демографске и нутритивне транзиције, као и промене у свим

областима људског живота условиле су посебну морбидитетну слику у другој половини
XX века и на даље. Масовне незаразне болести постале су водећи здравствени проблем
како развијених, тако и земаља у развоју. Према извештају Светске здравствене
организације (СЗО), у масовне незаразне болести се убрајају: гојазност, поремећај
толеранције глукозе, хиперлипопротеинемија, дислипидемија, кардиоваскуларне
болести, цереброваскуларне болести, малигне болести, хронична респираторна
обољења, неспецифична коштанодегенеративна обољења, ментални и неуролошки
поремећаји . Ове болести узрок су ¾ од укупног морталитета у развијеним земљама.1
Дијабетес и друге масовно незаразне болести и њихове компликације су очито
велики јавно-здравствени проблем. Дијабетес је значајан узрок радне неспособности,
инвалидитета, великих трошкова здравствене заштите и превремене смртности 2 стога је
од великог значаја вођење здравог стила живота, који између осталог, обухвата и
адекватну и прилагођену исхрану.
Како је тема рада „Дијета код дијабетес мелитуса“ на почетку рада је
представљен дијабетес, класификација те терапија истог. Надаље у раду је акценат
стављен на исхрану особа оболелих од дијабетеса и са тим у вези је описана важност
примене адекватне исхране код дијабетеса, основна правила у исхрани дијабетичара,
начин и поступак за припремање и узимање хране, време узимања хране, а указано је и
на то које намирнице дијабетичари треба да избегавају.

1
Гојковић-Жигић, О. и сар. 2012. Повезаност телесне висине, телесне масе и индекса телесне масе са
поремећајем толеранције глукозе. Здравствена заштита, вол.41, бр. 6, стр. 68-75
2
Пожар, Х., 2016. Здравствена едукација у контроли и превенцији шећерне болести. Здравствена
заштита, вол. 45, бр. 1, стр. 24-34

3
2. ДИЈАБЕТЕС

2.1 Појам дијабетеса

Дијабетес мелитус (Diabetes mellitus) представља групу метаболичких болести

које карактерише хипергликемија настала због поремећаја у излучивању инсулина,
поремећаја у његовом дејству или због присуства оба ова поремећаја. На нагли пораст
оболелих последњих деценија значајно утиче савремени начин живота - смањена
физичка активност, исхрана богата засићеним мастима, прекомерна телесна тежина или
гојазност. 3
Дијабетес или шећерна болест је синдром у коме постоји системски поремећај
метаболизма угљених хидрата, масти и протеина због апсолутног или релативног
недостатка биолошки активног инсулина а са последичном хипергликемијом која
доводи до појаве хроничних компликација на малим и великим крвним судовима,
нервима и базалним мембранама различитих ткива.
Дијабетес је чест метаболички поремећај код више од 1,7% светске популације
односно болест погађа 3% популације у Србији. 4

2.2 Класификација дијабетеса

На основу настанка, клиничких карактеристика и начина лечења установљена је

следећа класификација дијабетеса :
I. Нормална гликемија наште-вредности глукозе у крви измерене наште ( јутарња
гликемија измерена пре узимања оброка ) не прелази 6,1 ммол/л;
II. Повишена гликемија наште ( Импаиред фастинг глуцосе ИФГ )- вредности
глукозе у крви измерене наште ( јутарња гликемија измерена пре узимања
оброка ) има вредност између 6,1 ммол/ и 7,0 ммол/л;
III. Diabetes mellitus - вредности гликемије измерене наште једнаке и веће од 7,0
ммол/л у два независна мерења или вредности гликемије измерене у било које
доба дана без обзира на оброке једнаке или веће од 11,1 ммол/л уз постојање
типичних симптома за шећерну болест ( жеђ, појачано мокрење и губитак на

3
Павловић, М., Угрешић, Н. 2009. Терапија шећерне болести у старијих особа. Архив за фармацију, вол.
59, бр. 5, стр. 422-435
4
Ђуровић, О. и сар. 2021. Општи стандарди сестринских интервенција у нези и лечењу болесника са
дијабетесоом и акутним можданим инсултом. Сестринска визија, вол. 5, бр. 8, стр. 4-12

4
 тежини ) или вредности гликемије измерене у 120 минута теста толеранције
оралне глукозе ( ОГТТ ), једнаке или веће од 11,1 ммол/л.

Дијабетес мелитус јавља се у две форме:

1. Тип 1 дијабетеса ( ДМ1 ) који се назива још и инсулин –зависни дијабетес;
2. Тип 2 дијабетеса (ДМ 2) који се назива инсулин –независни дијабетес.

Тип 1 дијабетеса може бити аутоимуни и идиопатски (непознатог узрока).

Обично почиње у детињству или у млађих одраслих особа. Настаје кад панкреас
производи врло мало инсулина или га уопште не ствара. Учесталост појаве овог типа
дијабетеса у општој популацији је 10%.
Тип 2 дијабетеса може бити са инсулинском резистенцијом или са дефектом
инсулинске секреције. Учесталост појаве овог типа дијабетеса у општој популацији је
90%. Тип 2 дијабетеса почиње у адолесценцији или одраслој доби. Пацијенти су обично
неосетљиви на инсулин и имају релативан мањак инсулина. У почетку, а често и цели
живот, пацијентима није потребна терапија инсулином како би преживели. Узроци
настанка су вишеструки, док аутоимуни процеси се не јављају. Већина пацијената с ДМ
2 има прекомерну телесну масу, а дебљина сама по себи узрокује одређени степен
неосетљивости на инсулин.5

Слика 1. Инсулинска
резистенција

5
Дијабетес мелитус-лечење и употреба инсулина, исхрана, побољшање квалитета живота, Доступно на:
https://www.farmkom.rs/pdf/stranice/dijabetes-melitus.pdf, прегледано: 1.12.2021.

5
2.3 Терапија дијабетеса

Дијабетес је доживотна, неизлечива, прогресивна болест која има значајан

утицај на квалитет живота сваког појединачног пацијента. Активно укључивање
пацијената је најважније за успешну бригу о дијабетесу. Главни задатак тима
здравствене заштите (лекара/медицинских сестара/ фармацеута) јесте да сваком
пацијенту са дијабетесом побољша знање, повећа самопоуздање и пружи подршку.
Примарни циљеви терапије су да се смањи ризик за настанак микроваскуларних и
макроваскуларних компликација, да се ублаже симптоме болести , како би се смањила
смртност и побољшао квалитет живота пацијената са дијабетес мелитусом. Наиме,
лечење особа са дијабетесом типа 2, поред контроле гликемије, мора да укључује и
третман стања повезаних са овим типом дијабетеса (гојазност, хипертензија,
дислипидемије, кардиоваскуларне болести), као и откривање и лечење компликација
дијабетеса. Специфичне компликације везане за дијабетес присутне су код 20-50%
особа са тек дијагностикованим дијабетесом типа 2. Смањење кардиоваскуларних
фактора ризика је од највеће важности, јер су кардиоваскуларне болести водећи узрок
смртности ових особа.6
Дијабетес мелитус је болест код које се сваком болеснику приступа
индивидуално. Успешно лечење дијабетеса подразумева :
 Правилан начин исхране (дијетотерапија);
 Примена физичке активности;
 Правилно одабрана терапија лековима;
 Едукација и мотивисаност болесника;
 Добра (само)контрола гликемија и HbA1c.7

6
Павловић, М., Угрешић, Н. 2009. Терапија шећерне болести у старијих особа. Архив за фармацију, вол.
59, бр. 5, стр. 422-435
7
Дијабетес мелитус-лечење и употреба инсулина, исхрана, побољшање квалитета живота, Доступно на:
https://www.farmkom.rs/pdf/stranice/dijabetes-melitus.pdf, прегледано: 1.12.2021.

6
3. ИСХРАНА ОСОБА ОБОЛЕЛИХ ОД ДИЈАБЕТЕСА

3.1 Важност примене адекватне исхране код дијабетеса

Један од основних принципа у лечењу оболелих од дијабетеса је примена

адекватне исхране. Наиме, код планирања дијете важно је очувати однос између
угљених хидрата, масти и протеина. Од укупног енергетског уноса угљени хидрати
треба да чине 50-60%, масти 30%, протеини 20%.
Правилна исхрана може значајно да ублажи последице већ присутног
поремећаја здравља, али и да значајно одложи или спречи евентуалне компликације
болести. Постоји препорука Светске здравствене организације, која је водич за исхрану
одраслим особама свих старосних група, а намењена је превенцији и кориговању
поремећаја хроничних незаразних болести, укључујући и шећерну болест, и она гласи:
Одржавати телесну тежину у границама максимално десет одсто изнад вредности
идеалне телесне тежине за одређену старосну доб и пол. У исхрани користити
разноврсну храну. Воће и поврће свакодневно користити у исхрани у свежем стању и
термички обрађене. У исхрани користити намирнице, које садрже обилне количине
дијетних влакана (целулозна биљна влакна) као што су легуминозе, производи од
интегралних житарица, поврће, воће ... Искључити из исхране, колико је могуће,
масноће свих врста, осим нерафинисаних биљних уља. Искључити или значајно
ограничити употребу алкохолних пића и слатких газираних напитака. Свести на
најмању меру конзервисане намирнице, димљену и усољену храну. Ограничити унос
соли на два грама дневно. Избегавати или свести на минимум употребу слаткиша и
рафинисаних шећера.

Слика 2. Неке од здравих намирница које се користе у јеловнику дијабетичара

7
3.2 Основна правила у исхрани дијабетичара

Храну припремати што краћом термичком обрадом, изузев где је неопходно,

како би се што више сачували витамини. Избегавати додавање масноћа и јаких зачина,
што не значи да их треба потпуно искључити, јер је веома важно да укус хране буде
задовољавајући. Храну узимати свеже припремљену, боље кувану него пржену. Такође,
важно је да број оброка обично буде 5-6, најбоље је да су увек у исто време.
На регулисање метаболизма угљених хидрата и масти значајно утичу биљна
дијетна влакна која на разне начине доприносе бољем варењу и адекватној
елиминацији отпадних материја. Имају значајну улогу у превенцији малигних обољења
дигестивног тракта, регулацији телесне масе, регулацији пражњења дебелог црева и
ректума. Из свих наведених разлога, исхрана богата дијетним влакнима представља
интегрални део рационалног приступа исхрани особа код којих постоји смањена
толеранција на глукозу или развијен облик шећерне болести.
Оброци, који садрже ова влакна испуњавају желудац повећаним волуменом, који
је последица бубрења ових влакана, успоравају његово пражњење, повећавају осећај
ситости. Дијетна влакна повећавају запремину столице и брзину пролаза дуж дебелог
црева. Растворљива биљна влакна ограничавају и смањују ниво холестерола, везују за
себе жучне киселине и на тај начин утичу на ресорпцију и метаболизам холестерола.
Унос довољних (оптималних количина, јер ни са овим компонентама исхране не
ваља претеривати), осим што повећава осећај ситости, смањује потребу за уносом
високоенергетских намирница, слаткиша, чоколаде, колача..., па и на тај начин
доприноси регулисању проблема гојазности.
Регулација гликемије (ниво шећера у крви) се побољшава код употребе
намирница које садрже дијетна влакна, нарочито оних које су богате у пектинима и
смолама, као нпр. јабуке, зобене пахуљице, хлеб од целог зрна житарица, поврће,
легуминозе.
Бирати углавном посне врсте меса: пилетина, телетина, мршава говедина,
јагњетина и посна плава риба. Месо барити само у води или барити са мало уља. Са
меса уклонити кожицу и масноћу. Такође, месо се може повремено пећи и на тефлону
или роштиљу. У млевено месо могу се додати сојине пахуље (до 1/3 тежине). Ако се
млевено месо користи за припремање мусаке или сарме, количина хлеба уз оброк се
смањује за количину хлеба, кромпира или пиринча придодату месу. У ова јела додаје се
мало уља и то кукурузног или маслиновог. Риба се саветује бар 2 пута недељно.

8
 Јаја се могу јести 1-2 јајета недељно, оболели од жучне кесице могу да једу само
беланце.
Када је реч о млеку и млечним производима, саветују се производи од обраног
млека. Маргарин има више незасићених масних киселина у односу на маслац. Јогурт и
кисело млеко узимати у мањим количинама у односу на обрано млеко, јер имају нешто
више масноћа.
Веома значајне у исхрани су супе и чорбе. Могу се кувати од разних врста
поврћа, али морају бити без масноће (када се охлади скинути сав вишак масноће са
површине па тек онда подгрејати).
Када је реч о хлебу, саветује се узимање по једног парчета (50 гр) уз сваки
оброк. Препоручује се црни, ражани или грахам хлеб, јер ови типови хлеба због богатог
садржаја дијететских влакана спречавају нагли пад шећера после оброка, што се дешава
ако се узима бели хлеб. Уз оброк који садржи кромпир, пиринач, пасуљ или млади
грашак не препоручује се узимање хлеба.
Тестенине избегавати. У ситуацији када се исте конзумирају онда се не узима
хлеб.
Унос соли такође мора да буде контролисан. Особе које немају повишен крвни
притисак могу да унесу 6 грама соли дневно (храну не досољавати), док они који болују
од хипертензије могу да унесу 3 грама соли на дан (јести неслану храну).
Алкохол није пожељан за дијабетичаре јер има доста калорија. Уколико се
конзумира, треба га узимати обавезно уз храну, непосредно пре или након оброка, јер
код дијабетичара који су на терапији таблетама или инсулину може изазвати дуготрајне
и опасне хипогликемије.
Кафа и чај се могу се користити умерено незаслађени или заслађени вештачким
заслађивачима. Од заслађивача се препоручује аспартам; фруктоза се може узимати у
веома малим количинама, јер је веома слатка и у већим количинама повећава шећер и
масноће у крви.8
Посебно се препоручује додатно уношење намирница богатим: магнезијумом,
хромом и витаминима Е, Ц, Б комплекса. Заслађивачи, који се могу користити:
фруктоза, сорбитол, ксилитол, јечмени или пиринчани слад,, манитол, сахарин.

8
Институт за јавно здравље Крагујевац. Исхрана за оболеле од шећерне болести. Доступно на:
http://www.izjzkg.rs/centri/centar-za-promociju-zdravlja/75-ishrana-za-obolele-od-secwerne-bolesti,
прегледано 1.12.2021.

9
3.3 Начин и поступак за припрему и узимање хране

Све врсте намирница, биљног и животињског порекла, треба користити као

свеже и претходно опране (оне за које је овај поступак неопходан). У савременој
исхрани дијабетичара, и здравих особа, одбачена је припрема варива са „запршкама“
(коришћење брашна и сличних артикала за добијање жељене густине јела), дуго кување
поврћа и воћа (губитак витамина осетљивих на топлоту) и пржење намирница на
масноћи — на „рингли или у рерни“ (висока температура мења квалитет масноћа, а
енергетска вредност овако припремљених намирница је висока). Прихватање
савременог, здравог, начина исхране (дијетни начин је већ застарео назив) подразумева
припрему и коришћење хране из „заједничке зделе“ у домаћинству у коме живе одрасле
особе (предупређење гојазности, шећерне болести, повишеног крвног притиска, а код
присутног дијабетеса боља регулисаност болести и осећаја за коришћењем „нормалне“
исхране). Услов за прихватање овакве исхране је, за многе, и промена кроз живот
стечених навика у исхрани (начина на који је храна коришћена). Промена навика у
исхрани је „најтврђи орах“ за прихватање савремене исхране — исхране за оболеле од
шећерне болести и здраве. Посао за овај поступак остаје на појединцу и члану
породице који припрема храну, а „приоритетни“ је проблем пошто је исхрана један од
начина лечења дијабетеса (други овде не могу много да помогну).
Пре употребе се све намирнице морају мерити (кућна вага се поставља
приручно). Коришћење намирница „од ока“ је субјективно и на штету онога који их
користи (није грешка узети 50 г више зелене салате — 50 г = 0 кцал = 0 кЈ). Овакво
одмеравање је проблем када се при сваком оброку, а то је најчешће правило, узме више
хране преко оних намирница које садрже више угљених хидрата, па се неконтролисано
подиже шећер у крви (хлеб, тестенине, кромпир, грашак, пасуљ и друго) или више
масноћа које садрже највећи енергетски или калоријски потенцијал у свакодневној
исхрани (уље, маргарин, бутер, мајонез, кајмак, павлака, масна меса и друго). Ове,
наизглед, мале грешке доводе до недовољног регулисања дијабетеса, што доводи
лекара у заблуду, па се приступа повећању већ саветоване дозе лека (таблете, инсулин),
а у крајњем се овакав циклус промена завршава повећањем тежине тела (телесне масе)
дијабетичара или здраве особе (за месец дана се „неосетно“ добија по килограм у
тежини тела, што за више месеци буде и 6—10 кг годишње). Храна се увек мери као
готова и непосредно пред коришћење.9
9
Арсенић, Е. и сар. 1990. Шећерна болест и исхрана. Београд: Друштво за борбу против шећерне
болести града Београда

10
3.4 Време узимања хране

У организму здравих људи присутне су и круже, у крвној циркулацији, одређене

концентрације различитих супстанција, које се током дана одржавају на приближно
истом нивоу захваљујући сталном уносу хране преко коришћених оброка. Међу овим
материјама су нарочито важне гликемија (шећер у крви) и инсулинемија (инсулин у
крви). Између нивоа гликемије и инсулинемије је присутна апсолутна равнотежа, па
сваки оброк унете и искоришћене хране има за последицу пораст (скок) гликемије и
инсулинемије, а зависност овог пораста је директно везана за састав коришћене хране
(више угљених хидрата = већа гликемија и инсулинемија) пошто је инсулин директно
одговоран за прераду (метаболизам) шећера у организму човека. Релативно стабилно
понашање гликемије и инсулинемије (између оброка, у току ноћи и ујутру пре јела)
означавају се као базална гликемија и инсулинемија.
За разлику од здравих људи, дијабетичар је изгубио (недостаје му) механизам за
складно праћење гликемије са одговарајућом количином присутног инсулина, јер
његова гуштерача (панкреас) није у стању да произведе (синтетизује) и излучи
(секретује) у крвоток довољно инсулина, што је основни повод да је добио шећерну
болест. Из ових разлога дијабетичар не може да користи 2—3 оброка дневно, јер овакав
начин исхране доводи до високих скокова шећера у крви, који се не могу савладати
одговарајућим лечењем, па гликемије остају стално високе (хипергликемија). Ово је
основни разлог да дијабетичар мора да користи храну у више дневних оброка, а
најмање у три главна и два помоћна (доручак, ужина, ручак, ужина, вечера), а већина
дијабетичара који се лече инсулином има и „мали“ оброк пре спавања.
Како је највећи број дијабетичара добио шећерну болест у средњем и каснијем
животном добу када је имао и највећу тежину тела, то се код већине њих појави
логично питање „како да једем чешће када ћу се и даље гојити“? Овакво питање је
природно, али говори у прилог неупућености или непознавања основних принципа
исхране, па и исхране дијабетичара. Узимање више оброка у дневној исхрани не
подразумева и узимање више хране од оне која је јеловником (дијетном исхраном)
одређена, већ само њено прераспоређивање. Оваква неопходност у начину исхране
дијабетичара постаје „камен спотицања“ за већину оболелих од шећерне болести, јер
нису спремни да мењају своје дотадашње навике, упркос томе што оваквим поступком
иду „наруку“ оштећењу свог здравља, појави инвалидности и скраћењу животног века.

11
 Гојазне особе које су постале дијабетичари (гојазни дијабетичари) су годинама,
па и деценијама, спорије или брже, повећале своју тежину тела имајући на десетине
оброка и „оброкчића“ у току дана (стално „грицкање, пијуцкање и жваћкање“ између
оброка или су користили мали број оброка 1—2, али у њима уносили храну „за два
дана“ нормалне исхране), који су „немилице“ малтретирали панкреас да „сваки час кад
њима падне на памет“ мора да ради свој посао — производи инсулин. Тако су, из
нехата, навика или незнања многе гојазне особе довеле себе у компликовано стање
здравља, да поред гојазности имају и дијабетес.
Ако се поставља питање када дијабетичар треба да узима оброке и у ком
дневном ритму, онда се мора да почне од онога што је корисно за здравље, а то је
равномеран распоред више дневних оброка са циљем да се избегне скоковит пораст
шећера у крви (гликемије). Тако, исхрана (дијета) дијабетичара, као један од обавезних
начина лечења свих облика шећерне болести, има двоструки удео у лечењу дијабетеса
(ограничава унос угљених хидрата — шећера, а дозвољени унос распоређује на начин
који је најбољи за њихово коришћење). Начин и распоред дневне исхране дијабетичара
су једна од „пресудних карика у ланцу“ који се зове лечење шећерне болести.

3.5 Намирнице које дијабетичари треба да избегавају

Када је реч о намирницама које се код дијабетеса никако не саветује, треба

издвојити оне са много масноће и шећера. Такође, треба избегавати или свести на
најмању меру и кафу, чоколаду, цигарете и алкохол.
Рестрикција намирница, које садрже шећере из групе дисахарида и
моносахарида (слаткиши, чоколада, газирани слатки напици, џемови, слатко, колачи и
сл.) је неопходна, јер се ови угљени хидрати брзо разлажу, ресорбују и врло брзо
доспевају у крв чиме се нагло диже ниво шећера у крви. Независно од врсте шећерне
болести, унос ових намирница проузрокује нагла и велика колебања гликемије. 10

4. ЗАКЉУЧАК

Основ за особу која има дијабетес тип 1 или тип 2 је то да мора да зна да рачуна
и барата са угљеним хидратима из исхране. Потребно је годину дана да би особа могла
10
Завод за јавно здравље Зајечар. Дијабетес и правилна исхрана. Доступно на:
http://www.zavodzajecar.rs/index.php/2013082201/416-2017081601

12
да научи да правилно рачуна угљене хидрате како би могла да правилно одреди своју
дозу инсулина. То за људе уме да буде јако стресно, јер би некада желели да поједу
веће парче лубенице или више воћа, у том случају је потребно израчунати колико је
инсулина потребно међутим увек треба имати на уму да је од велике важности бити
умерен, јер је исхрана дијабетичара „кључна карика у ланцу“ кога сачињавају поступци
за лечење ове болести. Наиме, удео исхране је да се, у овом дуготрајном послу,
обезбеди добро опште здравље дијабетичара (способност за рад, регулисаност болести
и предупређење њених компликација) и унапреди квалитет живљења за просечан
људски век.
Дневна исхрана дијабетичара, сходно саставу животних намирница и потреби
људског организма, мора да вреднује оне чиниоце који су битни за препокривање
енергетских потреба појединца. При овоме се води рачуна о годинама живота, полу,
тежини и висини тела и врсти послова које дијабетичар обавља.
Код пацијената, који болују од инсулин независног облика дијабетеса, променом
навика у исхрани може се значајно побољшати стање поремећаја и утицати на
компликације болести, док се пацијенти, који примају инсулинску терапију, едукују у
правцу корекције дијететских навика. И за пацијенте из прве, као и за оне из друге
групе, неопходна је стална контрола лекара, који прати ток и управља лечењем њихове
основне болести, тј. шећерне болести.

5. ЛИТЕРАТУРА

1. Арсенић, Е. и сар. 1990. Шећерна болест и исхрана. Београд: Друштво за борбу

против шећерне болести града Београда

13
2. Гојковић-Жигић, О. и сар. 2012. Повезаност телесне висине, телесне масе и
индекса телесне масе са поремећајем толеранције глукозе. Здравствена
заштита, вол.41, бр. 6, стр. 68-75

3. Дијабетес мелитус-лечење и употреба инсулина, исхрана, побољшање квалитета

живота, Доступно на: https://www.farmkom.rs/pdf/stranice/dijabetes-melitus.pdf,
прегледано: 1.12.2021.

4. Ђуровић, О. и сар. 2021. Општи стандарди сестринских интервенција у нези и

лечењу болесника са дијабетесоом и акутним можданим инсултом. Сестринска
визија, вол. 5, бр. 8, стр. 4-12

5. Завод за јавно здравље Зајечар. Дијабетес и правилна исхрана. Доступно на:

http://www.zavodzajecar.rs/index.php/2013082201/416-2017081601

6. Институт за јавно здравље Крагујевац. Исхрана за оболеле од шећерне болести.

Доступно на: http://www.izjzkg.rs/centri/centar-za-promociju-zdravlja/75-ishrana-za-
obolele-od-secwerne-bolesti, прегледано 1.12.2021.

7. Павловић, М., Угрешић, Н. 2009. Терапија шећерне болести у старијих особа.

Архив за фармацију, вол. 59, бр. 5, стр. 422-435

8. Пожар, Х., 2016. Здравствена едукација у контроли и превенцији шећерне

болести. Здравствена заштита, вол. 45, бр. 1, стр. 24-34

14