NE VALJA SVAKOG POSLUŠATI

Uvek su postojale i postoje one priče i saveti, koje nakon što poslušamo,
pomognu i ulepšaju našu svakodnevicu, donesu velike promene ili malo izmene ugao
gledanja na život i neke konkretne situacije, međutim ima i onih koji nam pokazuju i
dokazuju da ne valja baš svakog poslušati.

Mi, deca, uglavnom slušamo razne priče i svačije savete, naročito onih koji su
stariji od nas, jer verujemo da je svako ko je stariji od nas, makar i tek par godina,
mudriji, pametniji i nekako verujemo da oni zaista znaju sve bolje od nas. Kada smo
srećni ili kada smo tužni, uplašeni ili u dilemi, uglavnom nam znači da dobijemo što
više saveta kako bismo doneli što ispravniju odluku. Takođe, uglavnom uvek
verujemo da su saveti dobronamerni iako zapravo i nije uvek tako dok neretko nisu ni
zlonamerni, samo jednostavno budu produkt nedovoljno znanja ili iskustva onoga ko
nas savetuje. Sa ovim u vezi bih izdvojila jedan primer, koji se meni dogodio, i koji
me je naveo na određene zaključke u pogledu toga da li treba baš uvek svakog
poslušati ili ne. Naime, pre godinu dana sam se našla u jednoj specifičnoj situaciji
koja mi je danima unosila nervozu, dilemu i nikako nisam mogla da odlučim šta mi je
činiti. Nametnulo se da sam “problem” izložila jednoj prijateljici, koja je taj moj
problem izložila dalje drugoj, bez mog znanja mada mi to zapravo i nije smetalo.
Uglavnom, prilikom sledećeg viđenja mi je predočila njihovo viđenje stvari, dala savet
šta treba da preduzmem i bez imalo oklevanja sam je poslušala. Ispostavilo se da je
to bila greška, jer “rešenje problema” zapravo nikako to nije bilo. Dakle, jasno je da
sam trebala da zastanem, razmislim i poslušam sebe, svoj osećaj, a ne tek tako da
čeznem za bilo kakvim savetom i prihvatim prvi koji sam dobila.

Uprkos novonastaloj situaciji sam rešila sam da stvar posmatram drugačije, da

ne shvatim tu čitavu situaciju kao poraz već kao još jednu životnu lekciju. Pročitala
sam negde jednom da uspešni ljudi uvek prate svoj napredak i ne dopuštaju da ih
neuspesi zaustave - oni uče lekcije, menjaju strategiju i nastavljaju. Stoga, rešila sam
da nastavim uzdignute glave napred, da ubuduće slušam sebe malo više, a ne
druge, jer uprkos tome što slušamo nekoga ko najčešće i nema nikakve skrivene
namere kada nas savetuje šta treba da uradimo, ne smemo zaboraviti da su i to
“obični ljudi” sa običnim ponašanjem i svojim strahovima, verovanjima i očekivanjima
pa nije retkost i ako pogreše, a i mi slušajući njih.