PSIHOLOGIJA ADOLESCENCIJE

Vežba 7.
1. Iznesite vaše iskustvo vezano za adolescenciju, s osvrtom na suštinske razlike u
odnosu na prethodni razvojni period (detinjstvo). Detinjstvo je definitivno bilo
bolje od adolescencije, iz razloga što smatram da su problemi koje smo imali u
detinjstvu bili dosta neozbiljniji i lakši od onih u adolescenciji, iako nam se u tom
momentu nije tako činilo, s obzirom na to da svako smatra da je njegov problem
ozbiljan i bitan, bez obzira na kom se uzrastu nalazio. Iako sam kao mala žudela za
autonomijom, za tim da što pre porastem i da mogu samostalno da donosim
odluke, sad ne mislim tako, zato što kao mala sam razmišljala samo o prednostima
odraslog doba, ali ne i o preprekama na koje osoba nailazi rastući i razvijajući se.
2. Adolescencija kao krizni period predstavlja istovremeno rizik, ali i šansu za
napredak i dalji razvoj na kompleksnom putu ka odraslosti. Obrazložite šta to
znači? Adolescencija predstavlja period koji nas priprema za dalji život u kome
imamo mnogo više odgovornosti, a samim tim i više ozbiljnijih problema sa
kojima moramo da se suočimo. Adolescencija zapravo predstavlja jedan krizni
period u kome se osoba razvija u svakom smislu te reči. Razvija se njena
fleksibilnost kada je u pitanju rešavanje problema, razvija se način razmišljanja,
osoba se uči da bude strpljiva i smirena i da uspešno podnosi probleme u tom
periodu kako ne bi imala poteškoća kasnije. Ako uspešno prođemo kroz period
adolescencije, biće nam lakše da se suočimo sa problemima koje nas čekaju u
odraslo doba.
3. Adolescencija se smatra najznačajnijim, ali i najtežim periodom u životu svakog
pojedinca. Prokomentarišite šta to znači. Naime, adolescencija je značajna u
smislu da je to period koji nas prirprema za dalji život, za odraslo doba. U tom
periodu, zapravo, mi upoznajemo svet onakav kakav jeste. Takođe, ona je u isto
vreme i najteži period. Suočavamo se sa različitim problemima, počev od porodice
i društva, pa sve do škole, odnosno fakulteta. Najveći deo tog perioda živimo
tužni, frustrirani, nervozni i umorni. Onda se vraćamo i sve je dobro, srećni smo i
ništa nam ne fali, a onda smo ponovo tužni i nervozni i sve tako u krug, dok ne
dođe kraj tom periodu, gde krećemo da shvatamo šta je suština života,
pokušavamo da razumemo šta tačno želimo od njega, sa kim i kako želimo da ga
provedemo.
 ADOLESCENCIJA – RAZVOJNE SPECIFIČNOSTI
Vežba broj 7.1.
1. Objasnite ima li tzv. zloupotrebe i preterivanja kada je adolescencija kao razvojni
period u pitanju? S obzirom da je to jedan krizni period, smatram da postoji dosta
njih koji kada prolaze kroz taj period, te urade nešto neuračunljivo, vade se upravo na
to što su u adolescenciji, ciljaju na to da su preosetljivi, frustrirani, njih niko ne
razume, te daju sebi za pravo da rade šta god požele, ne razmišljajući o posledicama
niti o tome kako se drugi osećaju povodom njihovih postupaka.
2. Zašto je adolescencija kriza na ličnom i porodičnom nivou? Kome je „teže“ –
adolescentima ili roditeljima? Obrazložite odgovor koristeći sopstvena iskustva.
Kada adolescenti dođu u taj period, roditeljima će biti neizbežno teško. Tu kreće
njihovo preispitivanje da li su lepo vaspitali svoje dete, gde su pogrešili, gde greše,
šta treba da poprave i još puno pitanja kojima nema kraja, a sve u vezi vaspitanja
njihovog deteta. Takođe, tu počinje i strah za samo dete, šta ako mu se nešto
dogodi, šta ako učini nešto samo sebi i još puno toga. Roditeljima je svakako teško,
ali, uzimajući u obzir moje iskustvo, smatram da je adolescentima bar za nijansu teže
nego roditeljima, iz razloga što je roditelj samo jedna od najznačajnijih osoba
adolescenta, može da ima veliki uticaj na njegov život, može da bude osoba koja
ubedljivo najviše provodi svoje vreme sa svojim detetom, međutim, sam adolescent
je uvek i zauvek sam sa sobom i nikad ne napušta samog sebe. Samo on zna šta je u
njegovoj glavi, samo on zna kakve su mu misli, koliko ih je teško nositi i samo on
može odlučiti da li će nekome sve to ispričati ili će sve trpeti i čuvati u sebi. Tako da,
koliko god adolescenti imali razumevanja i podrške, prvo od strane roditelja, a ona i
od strane značajnih drugih, smatram da je ipak samom adolescentu najteže i da se
niko se neće izboriti sa njegovim poteškoćama u tom periodu, do njega samog.

RAZVOJNI ZADACI U ADOLESCENCIJI

Vežba 7.2
1. Razmislite koje ste razvojne zadatke ispunili do sada? Koje niste još uvek? I šta to
znači za vaš razvoj? Kada su u pitanju razvojni zadaci, jedan od njih koga sam
uspešno ispunila jeste odvajanje od roditelja, smatram da mogu samostalno da
živim, međutim, ekonomski sam još uvek zavisna od roditelja, pa mi je cilj da i to
posle studija ispunim. Smatram da je to što sam se odvojila od roditelja zbog studija,
veliki napredak i veliki korak kada je u pitanju moj razvoj, iz razloga što se prvi put
 posle 20 godina odvajam od roditelja. Iako sam finansijski zavisna od njih, smatram
da i to uskoro mogu da ispunim, te da mogu samostalno da živim, bez njihove
pomoći.
2. Prisetite se osobe/a koje su vam pomogle u ostvarivanju razvojnih zadataka i
razmislite o značaju navedene pomoći. U ostvarivanju razvojnih zadataka, veliku
podršku sam imala od svojih roditelja. Naime, kada sam završila srednju školu i rekla
da bih želela da upišem fakultet, nisu me sprečavali u tome, niti su se mešali u izbor
fakulteta. To je ono što mi je najviše pomoglo, a pored toga, stalno su mi pričali da
se, kao student, ne brinem za novac i da im potražim šta god mi treba, te je upravo
to ono što mi pomaže da štedim i da napredujem u ostvarivanju drugih razvojnih
zadataka.
3. Razmislite šta biste, rukovođeni sopstvenim iskustvom, poručili budućim
adolescentima, a šta njihovim roditeljima? Smatram da bi prvo i najvažnije
strpljenje svima dobrodošlo, bez obzira koliko je teško i naporno. Pored toga,
budućim adolescentima poručujem da ne veruju u sve što čuju, vide, pa čak i
pomisle, zato što je to buran period i umemo da budemo veoma sugestibilni i
nestabilni. Preporučujem im da ne regauju prebrzo i da razmisle, pa se potrude da
na svaku situaciju i problem odreaguju najbolje što mogu. Roditeljima preporučujem
dosta strpljenja i manje preispitivanja iako je to na neki način dobro. Smatram da je
potrebno da ulože malo više truda nego inače u pokušaju da razumeju svoju decu i
period kroz koga prolaze. Moraju da veruju u to da će sve to da prođe i da oni u tom
periodu treba da budu sigurna baza svojim decama, da im se približe, da razgovaraju
sa njima i što je najbitniije, da ih pomno slušaju.