SVE SE ODIGRALO U JEDNOM TRENUTKU

Gotovo svaki dan svog detinjstva pamtim kao dan obojen smehom i
lepim druženjem. Moje detinjstvo je oduvek bilo bezbrižno i ispunjeno trenucima
koji su me činili srećnom i zadovoljnom. Ipak, i pored svih srećnih trenutaka, u
životu svih nas se dogodi neka situacija, koja za tren oka može da nas rastuži,
naljuti, razočara ili čak uplaši.
Krajem avgusta, par dana pre početka škole, sam se dogovorila sa
svojim drugarima i drugaricama da provedemo dan u prirodi, da napravimo
jedan mali piknik od jutra do mraka. Znali smo da nas uskoro čekaju obaveze u
školi i želeli smo, dok još traje leto, da iskoristimo lepo vreme i slobodu koju
imamo. Spremili smo sve što nam je bilo potrebno dan ranije - od hrane preko
pića do raznih drugih potrepština i rekvizita. Nismo mogli da dočekamo da
svane kako bismo se upustili u našu malu avanturu u prirodi. Kada je napokon
svanulo, okupili smo se, po dogovoru, ispred kuće jedne od drugarica i krenuli
uzanim putićem pored njene kuće ka obližnjem brdu i livadi koja se nalazila baš
na samom vrhu brda. Bila je to divna, prostrana livada na takvoj visini da se sa
nje čitavo mesto videlo, a pogled filmski, nestvaran. Smestili smo se uz jedan
veliki kamen, koji je zapravo više ličio na stenu, a koji se nalazio na jednom od
krajeva livade. Pored kamena se nalazilo jedan veliki hrast koji je pravio preko
potrebnu hladovinu tog toplog, vedrog avgustovskog dana. Dan je bio divan, a
mi raspoloženi za priču, igru, druženje. Par sati je prošlo kao par minuta - toliko
je bilo zabavno. Odjednom se u jednom trenutku sve promenilo, prelomio se
toliko jak prasak da smo se svi neverovatno uplašili pokušavajući da shvatimo
šta se dešava. I onda smo shvatili da se sprema strašno nevreme. U jednom
trenutku se čak vreme u toj meri pokvarilo da nismo stigli ni da sakupimo stvari
koje smo poneli od jačine pljuska koji nas je gotovo zaslepeo. Zbog jake
grmljavine, koja je odjekivala čitavim brdom, i sa svakom munjom koju smo
videli, smo bivali sve uplašeniji i ujedno smo postali svesni da što pre moramo
otići odatle. Trčali smo koliko nas noge nose ne bi li što pre stigli do drugaričine
kuće, koja nam je i bila polazna, ujedno i najbliža tačka u povratku. I duplo brže
smo stigli nazad nego što smo otišli i tako smo uspeli da se sklonimo na
sigurno. Tamo su nas sačekali roditelji, koji su bili vidno uplašeni i zabrinuti za
nas. Par trenutaka nakon što smo stigli na sigurno smo videli najveći bljesak
munje, bljesak za koji nismo ni mogli da pretpostavimo da postoji i da može da
se dogodi, i čuli smo najjaču grmljavinu ikada. Par dana kasnije smo saznali da
je tada munja udarila baš u drvo pod kojim smo proveli dan.
Srećom, po nas se sve dobro završilo. Zahvalni smo što smo živi i zdravi
i ipak se tog dana i dalje sećamo sa osmesima na licu, jer je vreme provedeno
u prirodi sa drugarima najlepše provedeno vreme. Nismo i nećemo dozvoliti da
nam oluja, koja se u jednom trenutku obrušila nas, uništi ove uspomene.