Ne Postoji Ružno Vreme

NE POSTOJI RUŽNO VREME
LINDA AKESON MAKGURK
Tajne skandinavske mame za poboljšanje zdravlja, otpornosti i podizanje samouverene dece (od
friluftsliva do higgea)
Prevod: Sana Knežević
Za Maju i Noru
Sadržaj:
Uvod Švedska majka u ruralnoj Indijani
Prvo poglavlje Pravo na prirodu
Drugo poglavlje Svež vazduh je dobar za vas
Treće poglavlje Samo neka se igraju
Četvrto poglavlje Svi moramo da brinemo o prirodi
Peto poglavlje Malo prljavštine neće škoditi (baš kao ni malo kiše)
Šesto poglavlje Sloboda i odgovornost
Sedmo poglavlje Napolju je bolja veza
Osmo poglavlje Potrebno je selo
Skandinavska majka
Manifest „Ustani i izađi napolje“
REČNIK SKANDINAVSKIH POJMOVA

allemansrätten - pravo javnog pristupa, uobičajeno pravo koje široj javnosti u Švedskoj daje
opsežna prava na rekreaciju u prirodi, uključujući planinarenje, kampovanje i potragu za
bobicama i pečurkama na privatnom posedu. Nešto drugačije verzije zakona postoje u Norveškoj
i Finskoj.
allmän förskola - univerzalni predškolski sistem u Švedskoj, koji nudi negu sa skraćenim radnim
vremenom i punim radnim vremenom tokom cele godine po visoko subvencionisanim cenama.
barnträdgård - švedska verzija originalnog nemačkog dečijeg vrtića Fridriha Froebela, usvojena
u Švedskoj krajem devetnaestog veka i zamenjena univerzalnim predškolskim sistemom 1950-ih.
barnvagn - vrsta čvrstih kolica koje vole skandinavski roditelji i u kojima bebe često spavaju na
otvorenom.
educare - ovim se izrazom ponekad opisuje skandinavski model istovremenog zbrinjavanja i
obrazovanja dece predškolskog uzrasta čiji roditelji rade van kuće.
farfar - deda po ocu.
farmor - baka po ocu.
fika - ležerno druženje, obično uz kafu ili čaj i pecivo. Popularna aktivnost za mame i tate na
roditeljskom odsustvu.
šumska škola - predškolske ustanove/ vrtići u kojima deca provode veći deo dana igrajući se i
učeći na otvorenom, tokom cele godine, bez obzira na vremenske prilike. U SAD su ovakvi
poznati i kao šumski vrtići ili predškolske ustanove u prirodi.
friluftsliv - grubo se prevodi kao „život na otvorenom“ i opisuje kulturu i načina života koji su u
velikoj meri posvećeni istraživanju i uživanju u prirodi.
fritids - subvencionisani vanškolski program za decu školskog uzrasta u Švedskoj, Danskoj i
Norveškoj koji uglavnom nudi umetnost i zanate, igre, fizičku aktivnost, pomoć sa domaćim
zadacima i igru na otvorenom.
galonisar – pantalone, to jest odeća za kišu, obično kombinezon od poliestera, što je neophodno
kako bi se deca i njihova obična odeća zaštitili tokom neurednih igara na otvorenom.
higge - način na koji se u Danskoj bore protiv duge, mračne zime tako što stvaraju prijatnu
atmosferu i uživaju u dobrim stvarima u životu sa prijateljima i porodicom. Često uključuje
paljenje sveća.
inskolning - proces postepenog uvođenja deteta u predškolsku rutinu, kada roditelj prati dete u
predškolskoj ustanovi tokom dela ili tokom celog dana. U zavisnosti od deteta, ovaj proces može
da potraje od nekoliko dana do nekoliko nedelja.
midsomar - proslava najdužeg dana u godini (letnjeg solsticija) u junu tokom koje se igra oko
oko majskog drveta ili šarene motke, pevaju se tradicionalne pesme i prave venci od sceća. U
Švedskoj je ovaj praznik gotovo jednako popularan kao i Božić.
morfar - deda po majci.
mormor - baka po majci.
mula - popularna dečija igra, bacanje snega u lice osobe koja to ne očekuje.
Mulle - imaginarni šumski trol koji podstiče decu da brinu o prirodi, kog je 1950-ih osmislila
Švedska asocijacija za aktivnosti na otvorenom. Takođe se koristi da opiše nekoga ko izuzetno
voli da aktivno provodi vreme u prirodi ili je „kranči“1.
saft - slatko piće, obično s ukusom bobičavog voća, popularno među decom, posebno tokom leta.
školska šuma - šume u privatnom vlasništvu koje su namenjene predškolskim ustanovama i
školama za igru i učenje na otvorenom. Obično su dozvoljene aktivnosti koje prevazilaze
alemanstraten (pravo javnog pristupa) kao što je obeležavanje staza i izgradnja skloništa.
Skogsmulle—(Pogledajte „Mulle“)
Imamo sasvim kratkotrajnu priliku da svojoj deci prenesemo ljubav prema Zemlji
i da im ispričamo svoje priče. U tim se trenucima čini da je svet ceo.
Ričard Luv
UVOD
Majka Šveđanka u ruralnoj Indijani
„Neću da idem napolje. “

Moja četvorogodišnja ćerka Nora stoji u predvorju, potpetice je čvrsto zakucala u pod, napućila
se i prekrstila ruke u znak protesta.
Oglasila se i njena sestra, sedmogodišnja Maja:
„Moramo li, mama? “
Izgledaju kao da sam ih upravo zamolila da pospreme sobu ili, još gore, kao da sam im poslužila
činiju fermentisanog prokelja.
„Radije bih da gledam film. “
„Ali napolju je svež sneg. SNEG! Da li želite da napravite ssneška?“ Pevušim, kanališući svoju
unutrašnju Anu, kladeći se da će ih osvojiti njihova opsesija svim stvarima Frozen. Znam da će,
ako samo uspem da ih izvedem napolje, uskoro početi da se valjaju po snegu i da će ubrzo
zaboraviti na Barbi u modnoj bajci. Teži deo je stići do toga.
„Napolju je hladno!“ Buni se Maja. „Zašto uvek moramo da idemo napolje?“
1
U ovom kontekstu termin kranči (crunchy) opisuje osobu ekološki osvešćenu i donekle opsednutu zdravljem.
(Prim.prev.)
U tom trenutku sam u iskušenju da im ispričam sve o tome kako smo igrali nekada, kada su
postojale samo dve televizijske stanice (od kojih nijedna nije prikazivala crtane filmove, osim
subotom ujutru), kada je kompjuterske igrice trebalo učitavati sa kasete, a kada sam morala da
pešačim pet kilometara do škole kroz sneg do kolena, uzbrdo u oba smera. Umesto toga, čim
otvorim usta, čuje se moja učiteljica u prvom razredu.
„Ne postoji loše vreme, samo neadekvatna odeća!“ izletelo mi je malo suviše veselo u pokušaju
da prikrijem to što sam zapravo sve više ljta.
Deca gledaju u mene sa potpunom nevericom. A onda je Nora vrisnula: „Mrzim svoje pantalone
za sneg!“ i bacila se na pod, skidajući svoje nove nepromočive pantalone u stilu gusenice
Diši duboko. Izbroj do deset.
„A da pokušamo da izađemo napolje na petnaest minuta samo da vidimo kako je?“ Onda
možemo da odlučimo da li ćemo da ostanemo još malo napolju ili ćemo se vratiti unutra.“
Usaglasivši se oko ovog kompromisnog rešenja, konačno izlazimo kroz vrata, u hladno
februarsko jutro. Već sam sam se bila oznojila od napora da detetu koje se vrpolji obučem
pantalone za sneg, čizme, jaknu od flisa, rukavice, zimsku jaknu, ovratnik i kapu i bila donekle
već iscrpljena od usijanih pregovora. I ne mogu a da se ne zapitam šta dođavola nije u redu sa
decom ovih dana - zašto ne žele da se igraju napolju?
Vozimo se do lokalnog gradskog parka u malom gradu na srednjem zapadu koji nazivam svojom
kućom. Vazduh je oštar, nebo puno vlage, kobaltno plavo. Usput smo videle nekoliko veverica
kako jure uz drvo i niz njega. Osim toga, mogle bismo da šetamo i po Mesecu. Na ulicama nema
automobila, napolju nema dece, ništa se ne čuje. Grad je bukvalno zatvoren. Prethodne noći je
prema vremenskoj prognozi moglo da se očekuje da padne od tri do deset centimetara snega. U
iščekivanju da će ih zasuti sneg, susnežica i led, ljudi su žurili kući sa posla da napune svoje
generatore i iz prodavnice u poslednjem trenutku uzmu osnovne namirnice. Do kraja noći, prolaz
za hleb i mleko u Volmartu izgledao je kao tržni centar iz doba hladnog rata u Moskvi. Za
sledeće jutro su škole u okrugu najavile početak nastave dva sata kasnije, a većina nebitnih
aktivnosti je unapred otkazana. Ujutru, planirano dvočasovno kašnjenje škola pretvorilo se u
potpuno njihovo zatvaranje - poznatije kao „snežni dan“ - a takođe je bila zatvorena i lokalna
uprava.
Gde god da krenemo, uključujući i malo brdo za sankanje u parku, sneg je bio praktično
netaknut. U početku su Maja i Nora bile previše uzbuđene zbog snega da bi obratile pažnju na
kompaktnu tišinu. Devojke prave sveže tragove u snegu i bacaju se na tle da naprave snežnog
anđela, kikiću se i pričaju bez prestanka. Onda Maja, koja je do sada već zaboravila na dramu u
predvorju i sopstveno glasno protestovanje, pogleda unaokolo i primeti da nešto nije u redu.
„Mama, gde su sva druga deca? “ pita me. „Zašto nisu u parku? “
Njeno pitanje me vraća u neko drugo vreme i na neko drugo mesto. Rođena sam i odrastala sam
u Švedskoj, u gradu koji se nalazi otprilike na istoj geografskoj širini kao i Aljaški zaliv. Dok
smo odrastali, moji prijatelji i ja provodili smo slobodno vreme uglavnom rovareći po zemlji,
penjući se po drveću, skupljajući puževe, trkajući se sa zečevima i kućnim ljubimcima, praveći
modrice na nogama i krstareći komšilukom na biciklima. Zimi smo skijali, klizali, vozili se
saonicama niz strma brda puna drveća, jeli smo sneg sa tih istih brda, gradili utvrde sumnjivog
kvaliteta i povremeno se zabavljali gurajući sneg u lica vršnjaka koji se tome nisu nadali (igra
koja se obično naziva mula).
U predškolskoj ustanovi smo se svakoga dana satima igrali napolju, po kiši ili suncu, a u
osnovnoj školi, odmor u zatvorenom je bio dozvoljen samo ako je postojala realna mogućnost da
nas udari grom. Znali smo da je kuknjava u vezi sa tim besmislena. Od nas se očekivalo da se
obučemo u skladu s vremenskim uslovima i da izdržimo ono što nam donesu. I dok smo išli
prema šumi koja se graničila sa našim školskom dvorištem, brzo smo zaboravili na loše
vremenske prilike jer su se štapovi pretvarali u konje, stabla su postajala zamkovi, i mi smo se
uživljavali u igru pretvaranja.
U to vreme, istraživanja o pozitivnim efektima prirode na dobrobit dece (i odraslih, kad smo već
kod toga) bila su u povoju, ali odrasli u našim životima su još uvek instinktivno znali koje su
prednosti šetnje šumom. Da ih je neko pitao zašto nas teraju da se igramo napolju svaki dan,
odgovor bi verovatno bio jednostavan koliko i očigledan: „Zato što je svež vazduh dobar za vas“.
Skandinavska kultura usredsređena na prirodu, oličena u terminu friluftsliv (što bi u slobodnom
prevodu moglo da bude „život na otvorenom”), nije samo zbir svih aktivnosti na otvorenom u
kojima ljudi učestvuju. To je način života koji se do danas smatra ključnim za podizanje zdrave,
sveobuhvatne i ekološki svesne dece. Kako su se pojavila istraživanja koja podržavaju
zdravstvene prednosti vremena koje provodimo u prirodi, za sve veći broj škola i vrtića u
Skandinaviji vreme na otvorenom postaje prioritet. Pauza ili odmor, koji se uglavnom provodi
napolju, već čini oko 20 odsto školskog dana u Švedskoj. Mnoge škole vsve iše nastavnog
vremena provode i napolju. Šumske škole - vrtići u kojima deca provode veći deo dana napolju,
tokom cele godine - sve su popularniji izbor među roditeljima koji vole prirodu.
U Švedskoj priroda nije apstraktan pojam o kom se uči samo na Dan planete Zemlje i putem
udžbenika punih pčelica i leptirića. To je sastavni deo svakodnevnog života. Svakodnevna
interakcija sa prirodom pomogla je tome da se mnoga deca, uključujući i mene, pretvorie u
strastvene zagovornike životne sredine. Nije iznenađujuće da je Skandinavija takođe svetski lider
kada je reč o obnovljivoj energiji, reciklaži i održivom životu.
Sve dok se nisam preselila u SAD i dok nisam i sama dobila decu, koncept igranja napolju
svakog dana bio mi je toliko uobičajen da sam mislila da je to bila univerzalna roditeljska praksa.
Ali kako su moja deca rasla, a ja se zaticala na mnogim opustelim igralištima, i leti baš kao i
zimi, počela sam da shvatam da igranje na otvorenom ovde nije uobičajeno - bar ne više. Iako
većina roditelja i vaspitača prepoznaje prednosti nestrukturirane igre na otvorenom, istraživanja
pokazuju da se ova generacija dece igra napolju znatno manje nego njihovi roditelji. Jedna
presečna studija kojom je bilo obuhvaćeno četiri miliona dece u SAD pokazala je da otprilike
polovina predškolaca nema svakodnevno vreme za igru na otvorenom, iako Američka akademija
za pedijatriju preporučuje podsticanje „dece da se što više igraju napolju“. Starija deca ne
prolaze mnogo bolje, a digitalna zabava sada pojede skoro pedeset tri sata njihovog vremena
svake nedelje. I do trenutka kada dođu u tinejdžerske godine, samo 10 odsto američke dece
izjavljuje da svakog dana provodi vreme napolju, prema časopisu Očuvanje prirode. .
U međuvremenu, mnoge škole skraćuju vreme školskih odmora kako bi u dan, u kom, za
početak, nije bilo slobodnog vremena čak ni za najmlađe učenike, ugurale više potrebnih
instrukcija. Gradovi zabranjuju sankanje iz straha od sudskih tužbi. Kod kuće, strah od
saobraćaja, otmice i same prirode, zajedno sa pomamnim vannastavnim rasporedom, sve više i
više dece zadržava u zatvorenim prostorimaa, gde ona sve više i više zavise od ekrana za zabavu.
Ulice i parkovi koji su nekada bili prepuni dece sada su pusti. Istovremeno sa ovim pravcem
razvoja, postao je beskrajan niz problema gojaznost, dijabetesa, ADHD i drugih problema u
ponašanju, a američka deca sada imaju tri puta veću verovatnoću da će dobiti lekove sa
stimulansima i antidepresivima nego njihovi evropski vršnjaci.
A šta ako bi više mališana provodilo dane gledajući prave ptice umesto da igraju engri birds na
svojim ajpedima? Šta ako bi više malih vrtlara u zabavištima stvarno moralo da brine o bašti? Šta
ako više škola poveća dužinu odmora umesto broja standardizovanih testova? I šta ako bi većem
broju dece koja odigravaju bilo dozvoljeno da izađu i da se igraju?
I dok stojim na ovom opustelom igralištu na ruralnom Srednjem zapadu, odlučujem da je vreme
za misiju utvrđivanja činjenica. Prošlo je dvanaest godina otkako sam napustila Skandinaviju i
više od dvadeset pet otkako sam tamo bila dete, tako da se kultura od tada nesumnjivo duboko
promenila. Da li ljudi tamo još uvek znaju kako da odgajaju zdravu decu koja vole prirodu u
svetu koji je sve više okupiran visokim tehnologijama i, ako to čine, kako to rade?
Da li bi Skandinavci u stvari mogli da nam otkriju veliku roditeljsku tajnu?
1
PRAVO NA PRIRODU
Divljina je glas koji ne prestaje da šapuće.
DANIJEL KROKET
Kada sam otišla u Pert, na koledž u Australiji, kao student na razmeni, zaista nisam očekivala da
ću se vratiti sa mnogo više od sjajnog tena i ranca punog lepih uspomena. Umesto toga, vratila
sam se sa dečkom iz ruralne Indijane. Na jednom od naših prvih sastanaka rekao mi je da je kao
dete gradio brane od onoga što je voda donela u potoku u svom dvorištu. U jednom drugom
potoku u Švedskoj, čistila sam nanose u potoku kako bi voda mogla slobodno da teče. Odmah
smo privukli jedno drugo.
Kako se ispostavilo, malo verovatna zajednica švedskog ekologa i industrijalca sa srednjeg
zapada bila je otpornija nego što je ijedna od naših porodica ikada mogla da zamisli, i nakon što
smo diplomirali odlučili smo da se preselimo u Montanu, gde je moj muž provodio veći deo
svojih školskih raspusta na skijanju sa svojom porodicom. Tek što sam završila novinarsku školu,
dobila sam svoj prvi posao i radila sam za startup internet biznis koji je mogao da poslužiti i kao
inspiracija za film Kancelaria2, skupa sa kjubiklima3 bez duše, misterioznim oblicima i
nezadovoljnim radnicima u administraciji, koje je sve postrojavao preterano revnosni šef. Ipak,
preseljenje je za mene bilo glatko. Planine su me podsećale na dom, divljina je bila
spektakularna, a intenzitet i dužina zima bile su podjednako duge i hladne kao i u mojoj
domovini.
Bozeman, mesto u kom smo živeli, bilo je usred tranzicije od dremljive rančerske zajednice
stočarstva sa rekama za pecanje na mušicu svetske klase u hipsterski univerzitetski grad i sve
češće poželjnog mesta za odmor za ljude iz svih krajeva SAD. Ovu promenu nisu svi dobro
prihvatili, ali sa svojom skandinavskom lozom i iskustvom s teškim vremenskim prilikama,
uklopila sam se u kalup „pravi“ Montanac i lokalno stanovništvo me je spremno prihvatilo.
Nasuprot tome, svako ko je i najmanje oklevao da vozi po velikom snegu ili se žalio na hladnoću
u šali je odbačen kao „Kalifornijac“, bez obzira da li su zapravo bili iz Zlatne države 4 ili ne.
Ironično, većina ljudi koji su se žalili na došljake i sami su bili sa nekog drugog mesta.
Ispostavilo se da vas Montancem ne čini toliko pečat na vašoj krštenici, već više vaše stanje
duha. Uspeh se ne meri time koliko ste se stepenica popeli na korporativnoj lestvici, već koliko
ste dana proveli u šatoru umesto u kjubiklu. Bogatstvo se nije moralo nužno meriti veličinom
vašeg bankovnog računa, već time koliko ste losovog mesa imali u zamrzivaču. Veštine nisu
procenjivane na osnovu onoga što ste naučili iz udžbenika, već na osnovu toga kako ste se nosili
sa izazovima iz stvarnog života, kao što je kako da izbegnete da vas zatrpa lavina ili da vas
napadne grizli.
Bilo je očigledno da više nisam u Švedskoj. Većina ljudi sa kojima se sada družim postidela me
je svojim dubokim poznavanjem prirode i naprednim veštinama preživljavanja u divljini. Jednoje
bilo sigurno: ako se ikada budem našla lice u lice sa apokalipsom, zgrabila bih iskusnog
Montancaa u trenu i ne bih ga pustila.
Ali uporedo sa ovom tvrdokornom kulturom na otvorenom, primetio sam da u američkom
društvu deluju sile koje kao da stvaraju podelu između ljudi i prirode. Jedna od prvih lekcija koje
sam naučila u svojoj novoj domovini bila je da se skoro sve stvari koje sam navikla da radim
peške ili javnim prevozom u Skandinaviji, u Montani mogu da obavim a da nikada ne izađem iz
automobila. Ovde možete da pravo iz svoje udobno zagrejane ili klimatizovane kuće ujutru odete
do svog podjednako udobnog automobila sa kontrolom klime i da se odvezete na posao.
Zapravo, ovo je bio jedini način da dođete do posla osim ako ne živite na pešačkoj udaljenosti ili
ako ne možete da do njega stignete biciklom, jer javni prevoz nije postojao. U vreme ručka ste
mogli da se odvezete do nekog od niza restorana brze hrane koji imaju pult sa kog preuzimate
hranu u svojim kolima, neaktivni dok čekate u redu desetak minuta, a zatim da progutate svoj
obrok dok obavljate neke druge poslove svojim vozilom. Treba da vratitee film u video-klub? Za
2
Office Space je američka satirična crna komedija iz 1999. koju je napisao i režirao Majk Džadž. Reč je o satiri
radniog život tipične softverske kompanije iz 1990-ih, fokusiranoj na šačici pojedinaca umornih od svog posla.
(Prim.prev.)
3
“kjubikl” (cubicle) jeste reč za koju kod nas ne postoji adekvatan prevod (najbliži pojam je “separe”), a koja
označava ograđeni radni prostor. Dakle, ona vrsta kancelarija u kojima svaki zaposleni ima svoju „kocku“, radni
separe od susednog odvojen panelom do grudi ili do ramena, kako gde, bez vrata.
4
Golden State se u narodu odnosi na Kaliforniju. (Prim.prev.)
to je postojala kutija u koju ga ubacujete u prolazu, naravno, kolima. Slanje pisma? Nema
potrebe da izlazite iz auta. Kupujete pakovanje od šest komada? Predajte narudžbinu momku za
pultom. Čak su i bankarski poslovi mogli da se obavljaju sa vozačkog mesta. U školi su roditelji
čekali u svojim vozilima u dugom vijugavom redu, sve dok učiteljica sa voki-tokijem ne prozove
njihovo dete da izađe napolje. Nikada nisam videla bilo šta slično.
Mnogi putevi uopšte nisu ni imali trotoari, a i samo preći pešice preko parkinga u tržnom centru
ponekad se činilo kao samoubilački poduhvat. A opet, pod pretpostavkom da mi je to pošlo za
rukiom, sve prodavnice koje su ikada mogle da mi zatrebaju bile su na nekom zgodnom mestu i
pod jednim krovom. Primetila sam da su neki ljudi čak otišli u tržni centar da vežbaju, šetaju ili
džogiraju dugim hodnicima. Ovaj fenomen je bio toliko dobro uspostavljen da su imali ime:
šetači tržnim centrom. Bio sam zaintrigiran. Mogao sam da razumem zašto bi neki stariji ljudi
želeli da izbegnu klizave trotoare ili neravne staze u šumi, ali sam video ljude svih uzrasta koji
učestvuju u ovoj aktivnosti. Šta su oni radili ovde kada su Stenovite planine koje izazivaju
strahopoštovanje — i sve što su imali da ponude u smislu rekreacije na otvorenom — bile na
korak od kamena? Očigledno sam još imao neke kulturne kodove za razbijanje.
Pošto se činilo da se toliko ljudi samo seli iz jednog zatvorenog prostora sa kontrolisanom
klimom u drugi, nije bilo potrebe da se posebno oblači u skladu s vremenskim prilikama, i otkrila
sam da se ljudi često oblače kao da uopšte ne očekuju da izađu napolje, nisu oblačili čak ni kaput
usred zime. U jednoj od mojih kolumni za švedske novine, napisala sam da, zbog načina na koji
je američko društvo dizajnirano, većina ljudi verovatno može svuda da stignea da se ne pešači ni
trista metara u danu. Sada sam počela da mislim da je čak i ovo preterano velikodušna procena.
U to vreme nisam previše razmišljala o tome šta bi sve ovo moglo da znači ako budemo imali
decu. Bili smo previše zauzeti uživanjem u našim bezbrižnim životima. Najveće odluke koje smo
tada morali da donesemo bile su gde ćemo da idemo na kampovanje i koji na koji vrh ćemo da se
popnemo za vikend, i time smo bili prilično zadovoljni. Ali kako sam se približavala svojim
tridesetim i kako mi je ideja da imam decu postajala sve primamljivija, odlučili smo da je vreme
da se vratimo u rodni grad mog muža u Indijani kako bismo bili bliže porodici. Ponovo sam se
spremala da krenem na putovanje u novu kulturu.
Ne postoji tako nešto kao što je loše vreme

U Skandinaviji, gde sam rođena i gde sam odrasla, bilo bi mi veoma jednostavno da nađem
izgovor da ne izlazim napolje. Severni deo Skandinavije - koji zaista čine Švedska, Danska i
Norveška, ali će za sve praktične svrhe ove knjige uključiti i našeg istočnog suseda Finsku, koja
deli veliki deo iste kulture - seže daleko izvan Arktičkog kruga i klima u regionu je delimično
subarktička. Obilne snežne padavine su uobičajene zimi, posebno na severu, iako beli Božić nije
zagarantovan. Golfska struja pomaže u ublažavanju temperature, posebno duž zapadnih obala,
čineći ih toplijima nego što je tipično za druga mesta na istoj geografskoj širini. Ipak, svako ko je
proveo zimu u Skandinaviji zna da to nije za one sa slabim srcem. Temperature mogu da variraju
od Hajde da iznesemo garnituru za terasu do Mislim da su mi se upravo smrzli kapci.
Jedan aspekt skandinavskih zima uvek ostaje nepromanljiv: tama.
Svake godine tokom dvadeset sedam dana, sa vrhuncem zimskog solsticija krajem decembra,
polarne noći prekrivaju severnu Skandinaviju. Za to vreme sunce uopšte ne izlazi iznad
horizonta, a život ulazi u zonu sumraka. Bukvalno. Jug je manje neumoljiv, nudi do sedam sati
dragocene dnevne svetlosti u januaru. Čak i tada, oblačno nebo često pokrije Skandinaviju
trajnim stanjem nalik polumraku koje ima način da izdržljivost ovdašnjih ljudi stavi na najtežu
probu. Koliko je loše? Uzmite u obzir da je 2014. godine švedska prestonica Stokholm zabeležila
samo tri sunčana sata tokom celog novembra, što je novi rekord. „Ljudi na ulicama su spremni
da počnu da jedu jedni druge“, ogorčeno mi je rekao prijatelj krajem meseca. „Zombi apokalipsa
je počela.“
Svaki Skandinavac ima svoj način da se nosi sa mračnim zimama. Finci ostaju budni pijući više
kafe nego ljudi bilo gde u svetu. Šveđani grade složene sunčane sobe i odlaze na odmor na
Tajland. Danci imaju hige, jedan od onih jedinstvenih fenomena koji se ne može dobro prevesti,
ali evocira slike porodice koja ispred kamina pije toplu čokoladu i igra društvene igre. Norvežani
jedu ulje iz jetre bakalara kako bi povećali nivo vitamina D i traže utočište u svojim rustikalnim
kolibama u šumi. Mnogi Skandinavci su sanjali o tome da odu i presele se na toplije, sunčanije i
gostoprimljivije geografske širine. Neki se zabavljaju tom idejom svake zime, a nekoliko
penzionera je zapravo i ostvari. Ali više od svega, Skandinavci će zimu prebroditi održavajući
osećaj normalnosti. Sneg se dešava. Događa se susnežica. Led se dešava. Događaju se niske
temperature. Život ide dalje. Vozovi možda neće saobraćati na vreme posle velikog padanja
snega, ali se društvo neće ugasiti. Za zatvaranje škola zbog vremenskih prilika se gotovo nikada
nije ni čulo.
U proleće, krokusi i podbele počinju da izbijaju iz zemlje, dani postaju sve duži, a zalihe
vitamina D se konačno popunjavaju. U gradovima, vunene ćebići se pojavljuju na terasama kafea
– pouzdan znak da će se sezona uskoro okrenuti. Dok snežne otopine počinju da kaplju sa
krovova, oni koji su preživeli naizgled večnu zimu hrle u kafiće, umotaju se u ćebad i okreću
svoja bledunjava lica prema promenljivom suncu. Činjenica da je napolju tek četiri stepena
sasvim je nebitna; po skandinavskim standardima je savršeno prihvatljivo uživati u lateu dok
nosite rukavice. A do juna, kada Skandinavci proslavljaju midsomar praveći vence od cveća,
plešući oko majskog stuba i klanjajući se pred oltarom sunca koje nikada ne zalazi, spremni su
da se ponovo posvete svojoj domovini, svim telom i dušom gladnom sunca.
U letnjem periodu vreme može biti promenljivo, povremeno sunčano i toplo na jugu, gde živi
većina stanovništva, ali često i hladno, oblačno i kišovito. Više od tri dana uzastopnih
temperatura od dvadesetak stepeni Celzijuvih poprilično se smatra toplotnim talasom, i nije
slučajno što je švedski navodno jedini jezik koji se može pohvaliti rečju upehalsvader, koja
opisuje pauzu između dva perioda intenzivnih padavina. Solfatig - „siromašan suncem“ - jeste
još jedan uobičajeni švedski termin koji je rečit sam po sebi. U tih nekoliko dragocenih letnjih
dana kada se prijatne temperature i kobaltno nebo spajaju u savršenoj harmoniji, svako ko bi
dobrovoljno ostao unutra bio bi zvanično proglašen pravno ludim. „Kad god je lepo vreme,
zaista osećate kao da morate da ga iskoristite. To su nam roditelji uvek govorili, a i ja isto
osećam sa svojom decom“, kaže Sesilija, majka dvoje dece u Stokholmu.
Imajući na pameti hirovitost skandinavske klime, možda nije nikakvo čudo što je ovde nastala
izreka „Ne postoji loše vreme, samo loša odeća“. Verovatno je počelo kao strategija suočavanja,
ili je možda rođeno iz prkosa vremenskim prilikama. Ako ste ikada bili dete u Skandinaviji, čuli
ste ovu frazu više puta nego što biste želeli da izbrojite, od nastavnika, roditelja, baka i deda i
drugih odraslih u vašem životu. Kao rezultat, Skandinavci odrastaju sa određenom otpornošću na
vremenske prilike. Deca koja su se jednom obukla u kišnu opremu od glave do pete da bi izašla
na odmor ili da bi se igrala u šumi posle škole izrastaju u ljude koji osećaju izvesnu neutaživu
potrebu da svakog dana izađu napolje. „Kada ne bih izlazila napolje svaki dan, poludela bih. A
ako nemam vremena da izvedem sina posle posla, osećam se krivim zbog toga. Mislim da je to
vrlo skandinavski osećaj“, kaže Linda, moja prijateljica iz Švedske.
Više je istraživača provelo veći deo svoje karijere pokušavajući da otkrije zašto su Skandinavci
toliko zaokupljeni idejom da svoje potomstvo svakog dana izvode napolje. Jedna tje eorija da je
reč o obliku predostrožnosti. Verujemo da je igra na otvorenom dobra za decu, ali ne možemo
nužno da odredimo zašto. Možemo da kažemo da ih to ne boli i brinemo šta bi se dogodilo da im
to uskratimo.
Vlada takođe mnogo ulaže u promovisanje rekreacije na otvorenom za decu i odrasle, kao
preventivnu zdravstvenu meru. Na primer, sistem zdravstvene zaštite u švedskoj regiji Skane
podstiče roditelje da izađu napolje sa svojom decom od najranijeg uzrasta kao način da spreče
gojaznost i uspostave zdrav način života od samog početka. „Svi znamo da svež vazduh i
kretanje pomažu i vašem apetitu i snu“, kaže se u informativnom pamfletu za nove roditelje. „To
važi ne samo za stariju decu i odrasle već se na svežem vazduhu svakog dana dobro osećaju i
mala deca. Ovo takođe doprinosi uspostavljanju dobrih navika i želje za vežbanjem."
Ideja da su svež vazduh i igra na otvorenom ključni za dobro zdravlje toliko je rasprostranjena da
je čak pronašla neke neverovatne šampione u farmaceutskoj industriji. Kronans Apotek, jedan od
najvećih apotekarskih lanaca u Švedskoj, na svom sajtu nudi sledeće savete za sezonu gripa:
„Prvi korak ka tome da mu manje curi iz nosa i da manje kašlje jeste da dete provede što više
vremena napolju“, kaže ova kompanija. „Kada su deca napolju, fizička udaljenost između njih se
povećava, što smanjuje rizik od zaraze direktnim kontaktom ili vazduhom. Što više vremena
provedete napolju, to bolje.”
Osim očiglednih ličnih zdravstvenih aspekata, pozitivno iskustvo na otvorenom u detinjstvu
smatra se načinom za izgradnju doživotnog odnosa sa prirodom. Da parafraziramo Dejvida
Sobela, zagovornika obrazovanja zasnovanog na mestu5 i autora knjige Iznad ekofobije: vraćanje
srca obrazovanju u prirodi6, ako želimo da deca brinu o prirodi, prvo bi trebalao da u njoj
provode vreme.
5
Place-based education, ili oObrazovanje zasnovano na mestu, uključuje učenike u njihovu lokalnu kulturu,
okruženje i nasleđe. (Prim. prev.)
6
David Sobel, Beyond Eco-phobia: Reclaiming the Heart in Nature Education, obraća se nastavnicima, roditeljima i
drugima koji su zainteresovani za negovanje sposobnosti dece da razumeju prirodu i duboko brinu o njoj od ranog
detinjstva. (Prim.prev.)
„Dušo, treba li ti prevoz? “
Kukuruz šećerac je tek počinjao da se resi kada smo se preselili na drugi karj zemlje, u kuću sa
početka veka u ruralnoj Indijani. Počinjemo majku svih poslova preuređenja, rasturanje kuće
sobu po sobu. Otprilike u isto vreme počinjem da osećam kucanje zloglasnog biološkog sata, što
je interesantno, jer sam se uvek osećao neprijatno sa decom i tek sam u svojim dvadesetim
shvatila da želim da imam svoju. Sada je to bilo jedino što sam želela, osim nove kuhinje.
U predasima kada ne radim kao slobodni pisac ili uklanjam itisone u kući, peške istražujem svoj
novi grad. U društvu dva crna labradora, brzo sam postala predmet radoznalosti. Ljudi sa kojima
se nikada nisam srela ili razgovarala prilaze mi i počinju da ćaskaju kao da me poznaju,
jednostavno zato što su me videli kako šetam pse. Automobili usporavaju i ljudi spuštaju prozore
da bi mi dobacili prijateljske komentare. Na Fejsbuku mi nepoznati ljudi postavljaju pitanja o
mojim metodama treninga, a ljudi su stalno zapanjeni koliko dobro moji psi hodaju zajedno. (Za
zapisnik, ovo je čista iluzija; u stvarnosti, oni se stalno vuku u različitim pravcima, a Barnija,
najmlađeg, trener je jednom izdvojio tokom časa poslušnosti kao primer kako pas ne treba da se
ponaša.) U Švedskoj zbog moje pratnje niko ne bi podigao obrve, jer je tokom cele godine šetnja
popularan oblik rekreacije na otvorenom. I tako, ubrzo postajem Žena koja šeta sa psima.
U nekom trenutku između prepravljanja podova u dnevnoj sobi i farbanja spavaće i gostinske
sobe, radim test na trudnoću i konačno vidim dve željene ružičaste linije. Ispostavilo se da će
gostinska soba ipak biti dečija soba. Nastavljam da hodam i spremam se za novi dolazak.
Sa sićušnim životom koji raste u meni, krećem na neistraženu teritoriju. Nikada nisam bila
sasvim prirodna sa decom i ja to znam. Kao dete sam bila više zainteresovan da slušam
razgovore odraslih nego da se igram sa njihovom decom i njihovim Barbikama. I drago dete koje
sam nekada bila postalo je odrasla osobu koja gravitira ka predvidljivosti i strukturi. Moj život
teče po rasporedu. Sprovodim plan. Sastavljam liste svojih obaveza i uživam u proveravanju
stvari. Knjige na mojim policama složene ako već ne po abecednom redu, onda su bar uredno
organizovane po kategorijama. S obzirom na sve ovo, shvatam da majčinstvu moram da
pristupim iz drugačijeg, intelektualnijeg ugla. Počela sam da gutam knjige o trudnoći, Lamaze
metodi porođaja, o dojenju i vaspitanju dece. To je ceo jedan vrli novi svet. Ne samo što je ova
literatura moje prvo upoznavanje s mnogim roditeljskim stilovima od kojih se očekuje da neki
odaberem već je i puna intrigantnih novih fraza kao što su „nošenje bebe“, „vreme stomačića“ i
„komunikacija eliminacije“. Uprkos činjenici da je moje iskustvo sa bebama u najmanju ruku
ograničeno, a moje ideje o roditeljstvu potiču uglavnom iz načina na koji su mene roditelji
vaspitali, znam tačno šta želim za ovo dete. Prirodni porođaj - štirklirano. Platnene pelene u
rodno neutralnim bojama - štriklirano. Domaća, organska hrana za bebe - štriklirano.
Jednog februarskog popodneva, u devet mesecu trudnoće, tačnije dvanaest dana pre termina
porođaja, izvela sam pse u šetnju (u stvari, psi šetaju: ja se teturam kao debeli pingvin koji još
ima i tešku kilu) stazom koja opsauje grad, ukupno deset i po kilometara. U jednom trenutku je
stariji dasa, sa velikim, tamnim brkovima i još većim osmehom, prošao u svom kamionetu i
trubnuo nam jer smo spektakularan prizor. Pred kraj šetnje sam bukvalno osetila bebinu glavu
među nogama. Manje od dvanaest sati kasnije pukao mi je vodenjak i na putu smo za bolnicu.
Sledećeg jutra, nakon epskog izlaska sunca i ne tako eslavnih porođajnih muka, Maja je rođena u
bazenu s vodom, baš kao što sam i planirala. Rođenje u vodi - štriklirano.
Da sam živela u Švedskoj, moje iskustvo majčinstva bi u ovom trenutku pratilo predvidljiv
obrazac. Skandinavske zemlje po plaćenom roditeljskom odsustvu prednjače u svetu, a švedski
roditelji dobijaju ukupno 480 dana, uz određenu kvotu rezervisanu za majku i oca, plus
neplaćeno odsustvo do tri godine. To znači da bi šanse da ću poznavati najmanje pola tuceta ljudi
koje su bile na porodiljskom odsustvu u bilo kom trenutku bile prilično dobre, a ja bih dane
posvetila radeći sve ono što se očekuje od skandinavske mame. Krajnje pojednostavljeno, bilo bi
to dojenje, dremanje i briga o bebi. Ponekad bih se sastala sa drugim mamama na fiku (uopšteno
shvaćenu kao pauza za kafu uz pecivo) i šetala po parku ili gradu, možda bih se zaustavila u
opna forskolan, ili „otvorenoj predškolskoj ustanovi“, besplatnom resursu koji obezbeđuje
razvojno odgovarajuće aktivnosti za bebe i decu do pet godina i, što je možda još važnije,
roditeljima na porodiljskom odsustvu priliku da se druže i loporave od kabinske groznice. .
Onda bih otišla kući i još malo odspavala. Kada bi moje dete napunilo oko osamnaest meseci, ja
bih je, kao 84 odsto svih švedskih roditelja, upisala u predškolsku ustanovu koju subvencioniše
vlada i vratila bih se na posao. Kao što svako ko je ikada brinuo o bebi zna, to je retko kada lako,
pa se, naravno, i skandinavske mame bore sa istim hormonalnim usponima i padovima,
neprospavanim noćima, pelenama koje su procurele i napadima postporođajne depresije kao i
njihove američke kolege. Ali stabilan prihod bez pritiska da moraju da se vrate na posao ubrzo
nakon poro]aja nesumnjivo doprinosi lakšem prelasku u roditeljstvo i skandinavskim roditeljima
pruža mogućnost da se povežu sa svojom bebom u ključnom trenutku njihovog razvoja.
U Sjedinjenim Državama otkrivam da majke - a ni očevi, takođe - nemaju ovaj luksuz, jer zakoni
o radu daju vrlo malo prava roditeljima koji žele da ostanu kod kuće sa svojom bebom. Oni koji
to čine obično se sami odlučuju na taj korak jer su SAD, kada je reč o roditeljskom odsustvo, na
samom dno među svim industrijalizovanim zemaljama i garantuju samo dvanaest nedelja
odmora nakon rođenja deteta. Ukoliko radite za državu ili privatnu firmu sa više od pedeset
zaposlenih, to bi bilo to. Tek nešto više od polovine američkih majki ispunjava te kriterijume, a
skoro četvrtina američkih mama se vraća na posao već dve nedelje nakon porođaja. Osim toga,
možete da zaboravite na platu, sem ako ne radite za neobično velikodušnog poslodavca.
S obzirom na ograničenja porodiljskog odsustva u SAD, nisam bila previše iznenađena što sam
imala problema da se povežem sa drugim mamama nakon Majinog rođenja. Većina je verovatno
već bila na poslu. A one koji to nisu bile, po svoj prilici nisu mislile da je kasna zima pravo
vreme za druženje. Bar ne napolju. Ne vidim druge ljude tokom svojih svakodnevnih šetnji.
Park, u kom sam očekivala da ću naići bar nekoliko majki ili dadilja, bio je pust, a kapija
glavnog ulaza zaključana. „Volela bih da je leto da moja beba i ja možemo da odemo u šetnju“,
kaže mi druga mama kada je sa svojim sinom došla kod nas u posetu. „Šta mislite kada bi bilo
bezbedno da ga izvedem napolje?“ Zbunjena sam zbog ovim pitanjem jer nikada nisam ni
pomislila da nije bezbedno da Maju izvedem napolje kada je hladno vreme. Polako počinjem da
shvatam da se moja perspektiva roditeljstva na neki način znatno razlikuje od perspektive mojih
američkih vršnjaka.
Do ovog trenutka sam se osećala kao Amerikanka ako ne baš toliko da volim sendvič sa
maslacem od kikirikija i želeom, onda bar kao prilično dobro asimilovan građanin. Da bih stigla
do ovde, skočila sam kroz sve obruče, ispunila sve potrebne formulare, polagala testove i provela
bezbroj sati čekajući sa drugim strancima podjednako punim nade u itisonima zatrtim
prostorijama vladinih institucija u kojima se osećalo kao da je ionako dosadan život isisan iz
njih. Onda sam, 2008. godine, konačno položila zakletvu i postala naturalizovana Amerikanka.
Naravno, i dalje sam s vremena na vreme pogrešno izgovarala engleske reči poput dikobraz i
poslovica, i verovatno nikada neču u potpunosti shvatiti ono što sitnim slovima piše na mojoj
američke polisi zdravstvenog osiguranja, ali generalno sam se dobro prilagodila životu u svojoj
novoj domovini. Iako su mi mnoge stvari nedostajale u vezi sa Švedskom - najteže mi je palo to
što sam svoju porodicu viđala samo jednom godišnje - bila sam uzbuđena što sam postala
punopravni građanin, sa svim pravima i obavezama koje to podrazumeva.
Potvrda o naturalizaciji je trebalo da učini da se kao Amerikanka osećam više nego ikad.
Ironično, desilo se upravo suprotno, jer sam te iste godine i ja sam postala roditelj. Mislim da
većina mama i tata ima ideju o tome šta žele za svoju decu na osnovu sopstvenog vaspitanja.
Svoje ideje, sisteme verovanja i tradicije prenosimo na sledeću generaciju da bismo ostavili svoj
mali pečat u svetu u vremenu u kom nas više neće biti. Naši stavovi o roditeljstvu u potpunosti
su prožeti kulturnim normama, a naša deca na neki način postaju produžetak nas samih. Trudimo
se da ponovo stvorimo dobra iskustva i eliminišemo loša, pružajući svpjoj deci najbolje
detinjstvo koje možemo da im ponudimo. Ovo važi za većinu američkih i skandinavskih
roditelja; jedino imamo prilično različite načine da do toga stignemo. To mi je ubrzo postalo
očigledno na mnogo načina.
Kada je Maji bilo otprilike dva meseca, postepeno sam ponovo počela da radim od kuće.
Srećom, ona je volela da spava. Ali kako se ona približava šestom mesecu života, postajalo mi je
sve teže da se bavim svojim poslom, a ponekad sam morala i da putujem na intervjue i događaje
u vezi sa poslom. Bilo je vreme da se angažuje bebi siterka na pola radnog vremena. Kao što je
često slučaj u malim gradovima, brigu o deci uglavnom mogu da vam pruže rođaci, crkva ili
mame koje ostaju kod kuće i koje bi želele da zarade nešto novca. Postoji i nekoliko većih
dnevnih boravaka u kućama starijih žena sa odraslom decom. Pošto sam malo potražila i
raspitivala se, našla sam slatku mladu ženu koja ima sina Majinog uzrasta. Ona i njen muž su se
nedavno doselili u grad i bi pripazila samo nekoliko mališana kako bi zaradila još malo novca za
namirnice. Kuća koju iznajmljuju je mala, ali čista, u velikom, ograđenom dvorištu u kom
zamišljam kako se Maja igra sa svojim novim malim prijateljima. Savršeno.
Nije dugo prošlo pre nego što sam shvatila da, iako su skandinavski roditelji opsednuti time da
njihova deca svakodnevno odlaze napolje da se igraju, to ovde nije nužno kulturna norma. Maja
ne izlazi napolje ni približno koliko sam se nadala; umesto toga, čini se da dane provodi
uglavnom gledajući televiziju. S početkom zime, igra na otvorenom se sasvim obustavlja.
Naravno, za to nije odgovorna samo žena koja čuvan decu; druga deca u grupi često ujutro
dolaze bez jakne i samo u laganim patikama, koje i nisu baš najpogodnije za valjanje po snegu ili
gacanje po blatu. Roditelji očigledno nisu očekivali da će dete izaći napolje i tako su ga i obukli.
Ovde, pretpostavljam, nije običaj da se zimi deca igraju napolju.
Da bih ublažila osećaj krivice zbog toga što je u dnevnom boravku Maji donekle uskraćeno
vreme za igru na otvorenom, vodila sam je u obilaske okoline i šetnje što češće mogu. Kada joj
je već gotovo godina, jednog lepog, ali hladnog zimskog dana uputila sam se sa njom peške do
kuće žene koja je čuva kada se pored nas zaustavio beli terenac i žena od nekih pedesetak godina
promolila glavu kroz prozor. „Dušo, treba li ti prevoz? Stvarno je hladno“, rekla je. Zahvaljujem
joj se na ponudi, ali ljubazno odbijam. „Obe smo dobro ušuškane i ja uživam na svežem
vazduhu“, kažem joj. „Sigurna si? “ upitala me glasom u kom se osećao prizvuk njene iskrene
uznemirenosti. Odvezla se sa zbunjenim izrazom lica, i mogla sam da vidim da je i sama ideja da
bih dobrovoljno mogla da izvedem svoju ćerku u šetnju kada je napolju minus devet stepeni
savim van njenih mogućmosti poimanja. S druge strane, ja sam podjednako iznenađen što mi je
savršeno nepoznata osoba ponudila vožnju, uz bebu, poprilično velika kolica ogromnu torbu za
pelene. Kada je sve to trebačo da ubacim u sopstvena kola, često mi se činilo kao nešto prilično
teško. Kako se ispostavilo, ovo nije bio ni ni jedini put da se na mene sažali neka prijateljski
nastrojena osoba sa Srednjeg Zapada.
Kada je Maji bilo tri godine i kada su meštani konačno počeli da se navikavaju na moju pratnju,
rodila se njena mlađa sestra, Nora. Kretanje po gradu peške kada mu se doda i nova beba zahteva
malo domišljatosti. Naručujem dasku za kolica – vrstu platforme sa točkovima koja se
pričvršćuju na zadnji deo kolica – tako da i Maja može da se vozi iza sestre tako što će da stoji ili
da sedne dok Nora leži u kolicima. Još jednom, u Švedskoj ovo nije neuobičajen način na koji se
snalaze roditelji sa više dece, ali ovde je to pouzdan način da razvijete svoju zastavicu čudaka. Sa
dva psa čije povoce držim jednom rukom i kolicima koja guram drugom, ne izazivam samo to da
se ljude ljudi okreću za nama. Oni spuštaju prozore na automobilima i govore mi da bi voleli da
imaju kameru. Jednog je jutra žena koja je šetala svog malog psa sa druge strane ulice zapravo
izvadila svoj mobilni telefon i slika nas, kao da smo neka egzotična zverka u zoološkom vrtu.
Te jeseni je Maja krenula u predškolsk i imala sam priliku da upoznam još neke roditelje. Na
školskoj zabavi povodom Dana zahvalnosti, ćaskala sam sa nekim drugim mamama kada mi
prišla baka jedne od Majinih drugarica iz razreda. Ona je jedna od angažovanih baka, onih koje
redovno dolaze i skupljaju svoje unuke iz škole, tako da i ona dolazi po svog unika Aleksa, prati
drugu decu i uvek se pojavljuje na svakoj zabavi u razredu. „Razmišljala sam o tebi“, kaže mi
saosećajno. „Stvarno?“ odgovaram, zbunjena. Ne pada mi na pamet ni jedan jedini razlog zašto
bi ova žena, sa kojom sam razmenila tek po koju reč u nekoliko navrata, razmišljala o meni. Ja
svakako nisam razmišljala o njoj. Iskreno, čak nisam mogla ni da se setim njenog imena. „Videla
sam te kako šetaš po hladnoći“, kaže ona. „Volela bih da mogu da te odvezem, ali Aleksova
majka mi nikada do poslednjeg trenutka ne daje do znanja da li želi da ga ja odvezem u školu.“
Još uvek ne znam u kom se pravcu sve ovo kreće, niti zašto misli da bih uopšte želela ili zašto bi
mi bilo potrebao da se vozim, ali objašnjavam da živim samo osamsto metara od škole i da mi ne
smeta da prošetam. „Pa, ipak bih volela da postoji nešto što mogu da uradim da ti pomognem“,
kaže ona. Klimnula sam glavom, ljubazno se osmehnula i promenila temu. Tek kada sam stigla
kući, sinulo mi je da ona verovatno misli da nemam auto i da nemam drugog izbora nego da
hodam po hladnoći.
Odmor napolju koji to nije
Nestrukturirana igra u prirodi nije ključna samo za podizanje dece koja će brinuti o prirodi - ona
je takođe od suštinskog značaja za njihovo lično zdravlje. Svetska zdravstvena organizacija
naziva gojaznost dece „jednim od najozbiljnijih javnozdravstvenih izazova dvadeset prvog
veka“, jer se veruje da kasnije u životu predstavlja faktor rizika za dijabetes, bolesti srca i visok
krvni pritisak. Potrebno je samo brzo zaviriti u prosečnu američku učionicu u osnovnoj školi da
biste razumeli razmere ove epidemije. Kao pedijatar mojih ćerki, dr. Šon Šarma, kaže: „Jednu
generaciju ranije, bilo je možda jedno ili dvoje gojazne ili debele dece u odeljenju od dvadeset
učenika. Danas je prekomerna težina toliko uobičajena da su normalna deca ponekad ta koja se
upadaju u oči. Naša očekivanja su se promenila: prekomerna težina je nova normalnost.“
Statistički podaci Centra za kontrolu i prevenciju bolesti pokazuju da se u poslednjih trideset
godina gojaznost dece skoro utrostručila kod dece i učetvorostručila kod adolescenata. Godine
1980, otprilike 7 procenata američke dece uzrasta od šest do jedanaest godina bilo je gojazno; u
2012. taj broj je bio skoro 18 odsto. Među adolescentima uzrasta od dvanaest do devetnaest
godina, stopa gojaznosti je u istom periodu porasla sa 5 procenata na skoro 21 procenat. Kada
uključite i brojke za one koji jednostavno imaju prekomernu težinu, više od jedne trećine
američke dece smatra se gojaznom ili gdebelim. To znači da deca u SAD imaju skoro šest puta
veću verovatnoću da će biti gojazna i skoro dva puta veća verovatnoća da će imati prekomernu
težinu nego deca u Švedskoj. Slično tome, oko 11 procenata američke dece između četiri i
sedamnaest godina ima dijagnozu ADHD, dok se procenjuje da samo 3 do 6 procenata dece
školskog uzrasta u Švedskoj ispunjava kriterijume za taj poremećaj. Iako se i u Švedskoj broj
dijagnoza ADHD-a povećao u poslednjih nekoliko godina, incidencija je znatno ispod trenda u
SAD. U kombinaciji sa decom iz spektra autizma, čak jedno od šestoro američke dece ima
smetnje u razvoju, što predstavlja povećanje od 17 odsto između 1997. i 2008. godine, prema
studiji Centra za kontrolu i prevenciju bolesti iz 2011. U međuvremenu, studija iz 2009. pokazala
je da se prevalencija miopije, ili kratkovidosti, povećala sa 25 procenata u perodu 1971 - 72. na
skoro 42 procenta u periodu 1999 - 2004. Smatra se da je glavni krivac za ovo povećanje
činjenica da deca provode više vremena u zatvorenom prostoru. Senzorni problemi su u takođe u
porastu pa je više nego ikada pre, sve više male dece kojoj su potrebne radna terapija,
logopedska terapija i fizikalna terapija čak i u predškolskom uzrastu.
Igra na otvorenom može da bude od pomoći u borbi protiv gojaznosti u detinjstvu, kao i kod
senzornih problema i miopije, a mnoge studije su pokazale da provođenje vremena u prirodi
poboljšava simptome ADHD-a. Čak i tako, činilo mi se kao da se u mnogim delovima SAD sve
urotilo protiv igre na otvorenom. Bez uniformnih pravila koja bi vodila igru na otvorenom u
dnevnim boravcima i bez kulturnih normi koje bi to zahtevale, primetila sam da mališani i
predškolci češće provode dane gledajući televiziju ili pokušavajući da dođu do sledećeg nivoa u
video-igrici na svom elektronskom uređaju nego povezujući se sa prirodom. Opet i iznova sam
viđala bebe vezane za autosedištima parkirane ispred televizijskog ekrana, njihove radoznale
poglede i umove u razvoju kako se hrane beskrajnim nizom crtanih filmova i reklama. Činilo se
da starija deca nisu prošla mnogo bolje, jer odmor, izvor igre na otvorenom koji sam uzimala
zdravo za gotovo, u američkim školama nije bio zagarantovan. Imajući ovo na umu, laknulo mi
je kada sam čula da će Maja imati najmanje dve petnaestominutne pauze svakog dana kada krene
u vrtić, što je u Indijani prilično intenzivno, celodnevno dešavanje. Barem do drugog razreda. I
sve dok je lepo vreme. Na papiru, učenici bi trebalo da imaju odmor napolju ako je temperatura
iznad -6,6°C iako je vetrovito. U stvarnosti, međutim, smatram da postoji mnogo izuzetaka od
pravila i da se na dolazak zime gleda manje kao na poziv da izađemo napolje i napravimo snežne
anđele, a više kao na signal za to da se u ruke uzme ajpod. Čak samo vreme i nije jedini faktor
koji utiče na odmor: bila sam iznenađena kada sam saznala da se igra napolju takođe može
uskratiti kao disciplinska mera kojim se ceo razred kažnjava zbog nečega što uradilo nekoliko
učenika, kao što je pričanje tokom ručka ili neposlušnost prema njihovom učitelju. Slični
prekršaji mogu se takođe kazniti tako što će odeljenje ili pojedinačna deca provesti prvi deo
odmora stojeći mirno na žutoj liniji na betoniranom delu školskog dvorišta. Kada se tako nešto
prvi put dogodilo, odbacila sam to, misleći da je Maja možda pogrešno razumela situaciju. Ali
kako se ispostavilo, to neće biti poslednji put.
Ovakva ograničenja u vezi sa igrom na otvorenom daleko da su jedinstvene za Majinu školu. U
stvari, čini se da je pauza na udaru širom SAD. Godine 1989, prema jednom istraživanju, 96
procenata svih osnovnih škola u SAD nudilo je pauze svaki dan, ali to se drastično promenilo u
poslednjih dvadeset pet godina, jer su u mnogim školskim okruzima odmori ili skraćeni ili
sasvim ukinuti. Danas tek 40 odsto američkih školskih sistema uopšte ima eksplicitnu politiku
odmora, a manjine i deca koja žive u siromaštvu imaju manje šanse da imaju odmor od belaca i
onih koji žive iznad granice siromaštva.
Nije dugo prošlo pre nego što je Maja počela da se žali da tokom školskog dana uopšte ne izlazi
napolje. Prelazak iz predškolskog u celodnevni vrtić ionako je bio težak, i često bi se sasvim
iscrpljena raspadala u kolima na putu do kuće. Odmor u kući nije bio od pomoći. „Ne volim što
sam unutra po ceo dan. Dosadno je“, rekla mi je jednog dana. A onda, još strašnije: „Mrzim
školu.
Kada sam sa nekoliko nastavnika razgovarala o nedostatku odmora, saznala sam da to teško pada
i nekima od njih. „Uglavnom se večinu dana trudimo da izađemo napolje, osim ako je previše
hladno ili kišovito“, rekao je jedan od njih. „Ali ponekad ne izađemo napolje nedelju dana i to je
užasno, jer se u deci nagomila sva ta energija. Nemamo prostora za njih unutra, pa obično
završimo da im pustimo film.“ Drugi problem je, rekli su mi, što povremeno deca dolaze u školu
bez odgovarajuće odeće za izlazak na otvoreno. Škola se trudi da obezbedi rukavice i kape za
one kojima su potrebne, ali ponekad se deca pojave i bez jakni.
Na moje iznenađenje, nastavnici su mi rekli da su se stavovi roditelja prema odmoru na
otvorenom takođe promenili tokom godina. „Roditelji se žale na nastavnike ukoliko izvedu decu
na hladnoću“, kaže jedan od njih. „Imamo neke roditelje koji stoje u redu na ulici da da bi ranije
pokupili svoju decu, a ako nas vide na igralištu kada pada kiša, pozvaće kancelariju i zahtevati da
uvedemo decu unutra. Bilo je i onih roditelja koji su znali da pozovu i traže da uvedemo decu
unutra samo zato što su se na nebu pojavili tamni oblaci.“
Ova roditeljska anksioznost zauzvrat podstiče u školi strah od tužbi. Šta ako se Džoni oklizne na
ledu ili se Lizi smrznu prstiči dok se igra na penjalicama na hladnoći? Bolje sprečiti nego lečiti.
A čini se da je najsigurnija opcija držati idecu unutra, da se zabavljaju kompjuterskim igricama.
Nisam ni najmanje iznenađena kada čujem da neka deca više gotovo uopšte i ne umeju da se
igraju napolju. „Ne znaju ni kako da igraju jelečkinje, barjakčinje; mi smo se stalno tako igrali“,
kaže mi jedna učiteljica. „Jednog dana sam mislio da ću ih naučiti, ali me je neko drugi povukao
u stranu i rekao mi: !,Znaš da više ne bi trebalo da se tako igraju sviraju, zar ne?’ Navodno je
neko nekom slomio ruku, i više nikome to nije dozvoljeno.“
Igre koje uključuju loptu, igre na snegu ili ledu će još verovatnije biti ograničene. Zaboravite na
grudvanje, osvajanje tvrđave ili i klizanje po zaleđenim baricama - sve su ove aktivnosti
zabranjene u ime bezbednosti. Na taj su način nastavnici dovedeni u tešku situaciju, i to ne samo
u školi moje ćerke. „Mrzim kada pada sneg, jer sve što treba da radim jeste da trčim unokolo i
govorim deci šta ne mogu da rade“, kaže žena koja je četrdeset godina predavala u jednoj
oblasnoj školi. Kada je pitam da li je deci dozvoljeno da se igraju na ledu, ona se smeje, ali to je
sarkastičan smeh. „Led? Pa, klinac je pao na led i udario glavom. Dobio je malu čvorugu i morao
je da ode do medicinske sestre. Sada deca više ne mogu da se igraju na ledu. Sve je pitanje
bezbednosti.“
Moji razgovori sa Majinom školom u vezi sa odmorima ne mrdaju s mrtve tačke, pa umesto toga
ulažem svoj trud u to da igru i učenje na otvorenom promovišem u okviru Organizacije roditelja i
nastavnika. Učionice na otvorenom tek počinju da postaju popularne, a na jednom od sastanaka
predstavljam svoju viziju o prostoru u kojem učenici mogu da uče putem aktivnog bavljenja u
prirodnom okruženju. Zamislite baštu leptira! Kutak za čitanje! Odskočna daska! Mesto za
građenje! Odgovori drugih roditelja variraju od ćutanja i blagog skepticizma do implicitnog
protivljenja. Direktor me, međutim, oprezno podržava, a ja među nastavnicima nalazim
saveznika kom se ideja dopada. Tokom sledeće školske godine krećem punm parom. Ispitujem
nastavnike, dovodim dizajnera i radim na proceni troškova. Anketa pokazuje da se tankoj većini
nastavnika ova ideja dopada, ali mnogi dele istu glavnu zabrinutost: kako bi uopšte mogli da
uklope nastavu na otvorenom u svoj već prepun raspored? „Verujem da bi učionica na otvorenom
bila od koristi deci u svim oblastima“, piše jedan nastavnik, „ali ne vidim da se naši zahtevi koje
treba da ispunimo smanjuju, tako da ne uviđam kada bismo za nju našli vremena“.
Direktor sastavlja komisiju od tri nastavnika koji imaju zadatak da razviju plan za učionicu na
otvorenom na travnjaku sa severne strane škole. Ali ideja nikada nije dobila na zamahu i na kraju
se ceo projekat gasi. Na jednom od poslednjih ovogodišnjih sastanaka Organizacije roditelja i
nastavnika, dva roditelja su predložila da bi, umesto da učionicu na otvorenom, škola trebalo da
poploči travnatu parcelu i pretvori je u parking. Kada sam nekoliko nedelja kasnije naletela na
koleginicu koji je član Organizacije roditelja i nastavnika, rekla mi je grupa na kraju odlučila da
sredstva za tu godine utroši na elektroniku. „Na kraju smo kupili komplet hrombukova za
učenike drugog razreda. Biće dostupni svima, pa će moći da ih koriste i prvaci i deca u vrtiću“,
kaže mi. Mora biti da sam delovala krajnje razočarano, jer je, slegnuvši ramenima, dodala, kao
neku vrstu objašnjena: „Takva su vremena u kojima živimo, znate.“
ODEĆA ZA USPEŠAN BORAVAK NA OTVORENOM

Dete kom je udobno može satima da se igra napolju, tako da su visokokvalitetna oprema i odeća
za igru na otvorenom vredni novca. Ako je odeća izdržljiva, velike su šanse da deteova mlađa
braća i sestre mogu da je naslede.
Svaki savet o oblačenju dece za boravak na otvorenom, naravno, zavisi pre svega od toga šta će dete da radi i gde.
Na primer, odlazak na dugu šetnju u planine ili učešće u drugim zahtevnim aktivnostima van kuće zahteva pažljiviji
odabir odeće nego za igranje u dvorištu. Važan je i uzrast deteta, jer se mala deca manje kreću i lakše se hlade.
Imajte na umu da se vremenski uslovi mogu brzo promeniti u nekim oblastima i uvek ponesite rezervnu odeću za
duže izlaske.
Šta tražiti kod opreme i odeće za igru na otvorenom za decu uopšte:

✳✳ Štiti od elemenata (vetar, sunce, vlaga, niske temperature, itd.)
✳✳ Otporna je na habanje
✳✳ Lako se oblači i skida
✳✳ Dovoljno je komotna da omogući raspon pokreta tokom igranja
Zima
Višeslojna odeća je ključna kako bi deci bilo toplo na niskim temperaturama.
✳✳Prvi, ili osnovni sloj, reguliše temperaturu deteta i održava ga suvim. Ovaj sloj je obično uz samo telo. Dugačko
donje rublje od merino vune, sintetičkih vlakana, ili njihove mešavine najbolji je izbor pošto ovi materijali „dišu“.
Pamuk, s druge strane, upija vlagu i dete je mokro i biće mu hladno.
✳✳Srednji sloj izoluje telo zadržavanjem telesne toplote u džepovima vazduha u tkanini. Ovaj sloj može biti
napravljen od prirodnih ili sintetičkih vlakana, a mogu ga činiti, na primer, jakna i pantalone od flisa ili dukserice i
pantalona.
✳✳Spoljni sloj treba da bude vodootporan, otporan na vetar i prozračan. Ovaj sloj takođe treba da izdrži izvesno
habanje i obično je napravljen od poliamida ili najlona, po mogućstvu sa ojačanim delovima na mestima jačeg udara
kao što su kolena i pozadina. Za najmlađu decu jednodelni kombinezoni su obično najbolji izbor, jer se lako oblače i
sprečavaju da se sneg uvuče u garderobu. Kaiševi ispod stopala pomažu da kombinezoni/pantalone za sneg ostanu
na mestu, a reflektujući ukrasi ili prsluk visoke vidljivosti su neophodni za avanture na otvorenom u predvečerje ili
po mraku. Kombinujte sa čizmama za sneg ili čizmama za kišu koje imaju uložak od flisa, kao i sa vodootpornim
rukavicama sa dugim manžetnama i kapom.
Proleće i jesen
Primenjuju se isti principi slojevitog oblačenja koji važe za zimu, ali su slojevi nešto lakši ili ih
ima manje.
✳✳ Za kišne dane, kada je reč o o kišu i teškim uslovima kao u Skandinaviji, vrhunski spoljni sloj je baš otporna
oprema koja se ponekad može videti u šumskim školama u SAD. Obično se prodaje kao komplet koji se sastoji od
kombinezona (pantalone) i jakne, i napravljen od mešavine poliestera i poliuretana - ovi odevni predmeti napolju su
odlična odbrana od vetra i kiše. Ispod obucite jaknu od flisa na nižim temperaturama i kombinujte ih sa parom
robusnih čizama za kišu i spremni ste za beskrajnu zabavu u lokvama blata.
✳✳ Kada je vreme suvo, koristite obične, lagane sintetičke pantalone i vetrovku kao spoljni sloj. Čak i ako
temperatura ne zahteva sintetičke pantalone, one će uobičajenu odeću vašeg deteta od sačuvati od mrlja i cepanja.
Leto
✳✳ Napravite mentalni spisak dečije garderobe i podelite ga na „odeću za igru“ i „školsku odeću“ da biste izbegli
stres zbog štete koju izaziva neuredna igra na otvorenom. Rnasleđeni odevni komadi, oni koje ste našli na rasprodaji
ili starija odeća koja ima rupe ili mrlje koje ne možete da uklonite - odlični su kao odeća za igru.
✳✳ Po hladnom, vlažnom vremenu, prema potrebi dodajte odeću za kišu.
✳✳ Po sunčanom vremenu, šešir za sunce sa trakom ispod brade i tanka UV odeća dugih rukava pomažu u zaštiti
deteta od sunce.
✳✳ Cipele su opcione!
Friluftsliv - život na otvorenom

Skandinavsku želju za svežim vazduhom možda najbolje opisuje reč za rekreaciju na otvorenom
na švedskom i norveškom - friluftsliv. Termin je prvi upotrebio poznati norveški dramski pisac i
pesnik Henrik Ibzen 1859. godine kako bi opisao kulturu i način života koji se u velikoj meri vrte
oko istraživanja i uživanja u prirodi. Friluftsliv može da obuhvati bilo šta, od skijanja i
planinarenja do branja bobica i pecanja, ili može biti jednostavan kao odlazak u prirodu radi
šetnje ili vožnja biciklom u blizini kuće. U Švedskoj se friluftsliv generalno definiše kao „fizička
aktivnost na otvorenom radi promene pejzaža i doživljaja prirode, bez pritiska da se bilo šta
postigne ili da se sa nekom takmiči“.
U velikoj meri, friluftsliv je omogućen švedskim opštim pravom alemansraten (pravo javnog
pristupa), koji svakome daje pravo da hoda, vozi bicikl ili jaše konja, skija, bere bobice ili
kampuje na bilo kom privatnom posedu, osim dela koji neposredno okružuje privatnu kuću.
Ukratko, to znači da možete da berete pečurke i cveće ili da zapaliei logorsku vatru i razapnete
šator u tuđoj šumi, ali ne i ispred njihove kuće, osim ako nemate dozvolu. Takođe možete da
šetate kroz pašnjake za stoku i druga polja na imanju, sve dok vodite računa da za sobom
zatvarate sve kapije i ne oštećujete useve. Za razliku od SAD, gde je na prvom mestu pravo
privatne svojine i ulazak na privatni posed predstavlja rizik od potencijalnih tužbi zbog
pretpostavke da će nešto, ukoliko može da krene po zlu, to svakako i učiniti, alemansraten se
temelji na poimanju časti koje se jednostavno može sažeti frazom „Ne uznemiravaj, i ne
uništavaj“ u najdubljoj veri da će ljudi koristiti svoj zdrav razum. Iako se čini kao neverovatno,
ono što je besplatno za sve funkcioniše neverovatno dobro, sa malo ili nimalo vidljivog otpada ili
štete u prirodnom okruženju. Zakon demokratizuje rekreaciju na otvorenom i znači da su
generacije Skandinavaca počele da na pristupanje prirodi gledaju ne samo kao na svoje
neotuđivo pravo zaštićeno ustavom već i kao na zajedničku odgovornost.
Neki čak sugerišu da priroda popunjava prazninu koju je za sobom ostavio sumrak organizovane
religije u Švedskoj, koja je sada jedna od najsekularnijih zemalja na svetu. „Priroda je postala
krajnja referentna tačka“, rekao je Karl Rajnhold Brakenhielm, profesor teologije na Univerzitetu
u Upsali za Svenska Dagbladet, jedan od najvećih švedskih dnevnih listova. „Kada se
tradicionalna vera gasi, tragamo za nečim drugim sa čim bismo se povezali. Treba nam nešto za
stvaranje narativa i za prikupljanje snage.“ U onome što bi se moglo protumačiti kao korak da se
prilagode novom poretku, neke crkve se povremeno okupljaju pod razgranalim krošnjama drveća
u šumi, a vernici u crkvi prihvataju Božju reč sedeći na ćebadima na zemlji prekrivenoj
mahovinom.
Kada je švedski psihijatar i pisac Nils Udenberg ispitao istraživao stavove svojih sunarodnika
prema prirodi za svoju knjigu Det stora svetssetet iz 1995. (što se otprilike prevodi kao Duboka
povezanost), čak 96 odsto njih je izrazilo stvarnu potrebu da budu u prirodi. Ali kada su ih pitali
zašto, često su davali nejasne odgovore, samo nazivajući prirodu „lepom“ ili „opuštajućom“.
„Pitati [Šveđane] zašto vole da budu na otvorenom isto je kao da ih pitate zašto žele da imaju
decu; prinuđeni su da pronađu motivaciju za nešto što im je toliko očigledno da nikada nisu
razmišljali o tome“, piše Udenberg. Američki istraživač Luiza Čivla došla je do sličnog otkrića
kada je uporedila pozadinu aktivista za zaštitu životne sredine u Kentakiju i Norveškoj. Otkrila je
da više Amerikanaca svoj aktivizam pripisuje pozitivnim sećanjima iz detinjstva i svojim
iskustvima u svetu prirode, ali samo zato što nekolicina Norvežana nije bila sigurna da li su se
račnale i aktivnosti na otvorenom u kojima su učestvovali kao deca - skijanje i planinarenje, na
primer. Uostalom, rezonovali su, to ih nije izdvajalo od bilo koga drugog. Jednostavno su samo
„bili Norvežani“.
S obzirom na popularnost rekreacije na otvorenom u regionu, ne čudi što su Skandinavci
jednoglasni u svojoj podršci zaštiti životne sredine. U istraživanju javnog mnjenja
Eurobarometra iz 2007. godine, zapanjujućih 98 procenata švedskih ispitanika / više nego u bilo
kojoj drugoj zemlji - izjavilo je da je da smatraju svojom odgovornošću da štite životnu sredinu,
čak i ako to znači postavljanje ograničenja za ljudski razvoj. Danska i Norveška su bile blizu.
Posledično, Skandinavija se često navodi kao svetski lider kada su u pitanju kvalitet vazduha i
vode, smanjenje emisije gasova staklene bašte i ukupna održivost. Na primer, Danska je vodeći
proizvođač obnovljive energije i ekološki prihvatljivog stanovanja; Švedska reciklira više od 99
odsto kućnog otpada i primarni je izvoznik „zelene“ tehnologije; a Norveška je bila jedna od
prvih zemalja u svetu koja je usvojila porez na ugljenik.
Od čiste vode, politike nultog otpada i zelene energije, skok u roditeljstvo može izgledati veliki,
ali, kako su Sobel i Čivla istakli, sve počinje formiranjem veze sa prirodom u detinjstvu. A
Skandinavci su za to stručnjaci.
Zločin u potoku
Jednog vrelog i lepljivog popodneva na Dan sećanja, kada je Maji bilo, a Nori četiri godine,
konačno sam u lokalnom prirodnom rezervatu napravila grešku zbog koje sam se pitala da li ću
se, i posle dvanaest godina koje sam provela u SAD, ikada uklopiti.
Rezervat je od naše kuće udaljen samo desetak minuta vožnje, nedaleko od male, neintegrisane
zajednice koja je na svom vrhuncu od 1850-ih do Velike depresije bila užurbano trgovačko
središte zahvaljujući svojoj lokaciji pored kanala Vabaš i Eri. Bučnih hotela i taverni u koje su
nekada na kanalu svraćali umorni putnici odavno više nema, i danas su u tom kraju ostali samo
crkva, nekoliko raštrkanih kuća i malo trošnih mobilnih kućica. Ako ulazeći kolima u grad
duboko udahnete, kada budete izdahnuli gdar će već biti za vama. Osim ako, naravno, ne
skrenete na prašnjavi makadamski put koji vodi do prirodnog rezervata na periferiji naselja.
Bujne šume u malom rezervatu dom su mnogim uobičajenim vrstama srednjeg zapada – tu su
hikori, šećerni javor, crni orah, hrast -kao i neki beli borovi i obilje divljeg cveća. Kroz sve to
vijuga plitak potok koji teče na severozapad i na kraju se uliva u reku Vabaš. Tokom vremena,
potok je urezao duboko korito u pensilvanijskom peščaru koji se uzdiže iz zemlje duž njegovih
obala, stvarajući dramatične strmine od tridesetak metara i nazubljene talusne padine. Na jednom
mestu, pritoka je probila zasvođenu rupu kroz slojevite kestenjaste i oker stene tako što je sa obe
strane podrezala liticu od peščara. Jedinstvena stena dala je ovom području ime i ostaje njegova
glavna atrakcija. Tokom doba kanala7, ono što je sdanas rezervat bilo je popularno odmaralište sa
parkom, plesovima, brvnarama i branom sa vodenim točkom i dinamom koji je sve pokretao.
Dotrajala betonska podloga brane i dalje je pored potoka, sada kao džinovska siva zamka za lišće
kao tiho sećanje na neke užurbanije dane.
Među živim meštanima ovo područje je uglavnom poznato iz vremena kada je bilo izviđački
kamp, od 1938. do 1966. Tada su deca kampovala, plivala i stvarala neke od svojih najživljih
uspomena iz detinjstva, sve dok, tragično, dečak slučajno nije pao sa litica i preminuo. Izviđači
su na kraju prodali imanje i ono je 1972. godine postalo prirodni rezervat. Danas je u vlasništvu i
pod upravom Odeljenja za prirodne resurse Indijane, Odeljenja za prirodne rezervate. To je
takođe jedna od najbolje čuvanih tajni zapadne Indijane. Osim što su tu neki lokalni šetači pasa,
nekoliko onih koji van grada nose kamere i povremeno ponekog studenta angažovanog na
nekom naučnom projektu, rezervat je obično pust. Deset posetilaca dnevno smatralo bi se
gomilom. Za mene je to bila oaza skoro deceniju, malo ostrvo obnovljene divljine u zelenom
okeanu polja kukuruza i soje. Dolazila sam ovde u ledene zimske, baš kao i u užarene letnje
dane, u maglovita jesenja jutra i posle jakih prolećnih kiša. Nastavila sam da pešačim i severnom
i južnom stazom tokom prve trudnoće; vraćala sam se i sa detetom na grudima. Kada je Maja
napunila dve godine, mogla je da pešači po neravnoj severnoj petlji bez ičije pomoći. Sledeće
godine nam se na stazi pridružila i njena nova sestra, Nora, čvrsto vezana uz moja grudi. Ovde su
se polako razvijale od beba i mališana do malih planinara.
Na ovaj Dan sećanja, kada smo krenule da se spuštamo prema svod, samo se nekoliko drugih
porodica upisalo u knjigu posetilaca pre nas. Kada smo stigle do potoka, devojke rade ono što su
radile nekoliko puta ranije - svlače se do gaćica ulaze u plitku vodu koja sporo teče. Dok sedim
na balvanu i posmatram ih, sunce se probija kroz oblake i nekoliko zalutalih zraka titra na
talasastoj vodi dok se devojke kikoću i igraju i upadaju u nekoliko prijateljskih okršaja u blatu.
Posle otprilike pola sata izlaze, suše se, i krećemo nazad do auta.
Maja se prva vraća na parking, pošto čekam da se Nora popne na stenu. Kada sam stigla do nje,
vidim i smeđi terenac sa natpisom IDNR-a i uniformisanog policajca. Onda Maja trči prema
meni. „Mama, ovde je policajac koji kaže da ne možemo da plivamo u potoku“, kaže mi. „Zašto,
7
Canal age - doba kanala je termin koji koriste istoričari nauke, tehnologije i industrije. Različiti delovi sveta imali
su različite starosti kanala; najvažniji pripadaju civilizacijama (Egipat, Drevni Vavilon), dinastičkim carstvima
Indije, Kine, Jugoistočne Azije i trgovačke Evrope. Kulture prave kanale kao što prave druge inženjerske radove, a
kanali prave kulture. Tehnološki arheolozi i industrijski istoričari datiraju doba američkog kanala između 1790. i
1855. godine. (Prim.prev.)
mama?“ Misleći da je pogrešno razumela situaciju, odlazim do auta i spremam se da krenem. Ali
kako se ispostavilo, policajac, plavokosi momak koji je čini se u svojim srednjim dvadesetim,
nije samo rekao mojoj ćerki da kupanje u potoku nije dozvoljeno. Takođe je odlučio da je
potrebno da nam da lekciju.
„Ovog puta sam vam progledao kroz prste. Možda se ne čini tako, ali zaista jesam“, kaže mi
kada se vratio iz svog vozila sa papirima. Objašnjava da će nas, umesto da dodatnih navoda o
silasku sa staze i „ometanja divljih životinja“, kazniti samo zbog kršenja člana 312 IAC 8-2-9
Administrativnog zakonika Indijane - za „plivanje u nedozvoljenom prostoru“.
„Jedino što vam je ovde dozvoljeno jeste da šetate stazom. To je to“, kaže.
Dok stojim na parkingu rezervata sa ćerkom koja me vuče za šorts, zabrinuto se pitajući zašto mi
je prišao policajac, srce mi se steže kao da ga je pritisla teška gromada pensilvanskog peščara.
Ako je hodanje po stazi jedino što je dozvoljeno u ovom rezervatu, na ulaz bi mogli da postave i
znak da tu deca nisu dobrodošla. Odjednom mi pada na pamet da sam verovatno nenamerno
prekršila nekoliko pravila rezervata tokom godina, samim tim što sam svojoj deci dozvolila da se
ovde slobodno igraju.
„Primetio sam još jednu porodicu nizvodno od vas i napisaću kaznu i njima kada se vrate“, kaže
policajac, kao da bi to trebalo da učini da se osećamo bolje. „Imamo ova pravila da bismo vas
zaštitili. Ima nekoliko klimavih stena i potok je opasan po zdravlje. Stajsko đubrivo sa farmi
uzvodno dospeva u potok i deca bi mogla da se zaraze ešerihijom koli.“
Gledam u ružičasti listić kazne u neverici, a onda zakopčavam deci jakne i odlazim kući. Imamo
mesec dana da platimo kaznu od 123,50 dolara i datum kada bi trebalo da se pojavimo na sudu
ukoliko želimo da se suprotstavimo ovoj tužbi.
Tokom narednih nekoliko nedelja prolazila sam kroz stanje koje je bilo sasvim nalik procesu
žalosti. U početku je to bilo poricanje. Kako je ovako nešto uopšte moglo da mi se dogodi? Na
kraju krajeva, bila sam poznata kao gradski lokalni ekolog i zaluđenik zdravog života koji je
pomogao u pokretanju farmerske pijace, organizovao odvoz smeća, promovisao reciklažu i za
Dan planete Zemlje pravio prezentacije u osnovnoj školi. Uzgajala sam organsko povrće u našem
dvorištu da bih svoju decu povezala sa njihovom hranom i pokušavala sam da ubedim
predškolsku ustanovu moje ćerke da pređe na ekološki prihvatljive proizvode za čišćenje. Moji
akreditivi „kranči“8 roditeljstva bili su sasvim solidni. Ipak, sada sam optužena za bizaran zločin
da sam nanela štetu prirodi time što sam pustila svoju decu da gacaju u poljoprivrednoj septičkoj
jami.
Potom je nastupio bes. Čemu ovaj dvostruki standard? Da je potok pun poljoprivrednog otpada,
zar ne bi bilo produktivnije da država pronađe i zaustavi izvor kontaminacije umesto što
porodicu koja planinari tretira kao oružje za masovno uništenje životne sredine? Ili, da je država
zaista pokušavala da nas zaštiti, zar neka vrsta upozorenja ili informacije o kontaminaciji i
drugim mogućim opasnostima ne bi bila korisnija od novčane kazne? (Činjenica da je plitki
8
U ovom kontekstu termin kranči (crunchy) opisuje osobu ekološki osvešćenu i donekle opsednutu zdravljem.
(Prim.prev.)
potok jedva proticao i da niko u našoj porodici ni do dana današnjeg nije imao problema sa
eksplozivnom dijarejom govorila mi je da je potok bio verovatno prilično bezbedan.)
I cenjkala sam se. Da sam samo policajcu pokazala prazne čaše od stiropora i plastične flaše koje
sam tog dana pokupila duž staze, shvatio bi da smo zaista u istom timu. Da je samo znao za
kornjaču kojoj je moja ćerka pomogla da pređepreko staze na našem putu do tamo, možda bi se
stvari razvijale u sasvim drugom pravcu.
A onda me je preplavila tuga. Ovo je bilo manje-više jedino javno prirodno područje do kog smo
mogli da stignemo za nekih četrdesetak minuta vožnje, i znala sam da za mene više nikada neće
biti isto. Iskreno, nisam bila sigurna da ćemo ikada više poželeti da mu se vratimo.
U pokušaju da sve to shvatim, pisala sam o našem sukobu sa zakonom na svom blogu. Objava je
brzo postala viralna i izazvala je buru komentara, deljenja i diskusija o pristupu dece prirodi
nasuprot potrebi da se ona zaštiti. Očigledno sam udarila u živac. Počele su da se šire priče, i
među lokalnim stanovništvom baš kao i među ljudima širom zemlje. „Nadam se da će moji unuci
moći da vide lepotu [rezervata] pre nego što neko odluči da više ne možemo da ga posetimo“,
napisao je Teri, koji je tamo kampovao u mladosti.
Većina meštana stala je na moju stranu i govorila mi da puštaju svoju decu ili unuke da rade isto.
Ovo, naravno, stvar nije učinilo legalnim, ali mi je govorilo da nisam sasvim pogrešno mislila da
jeste. Jedna žena je podelila svoju frustraciju zbog toga što je bila kažnjena zbog piknika u
rezervatu; druga je rekla da više neće voditi svoju decu tamo nakon što je saznala za moje
iskustvo. I, što nije iznenađujuće, nije prošlo dugo pre nego što sam počela da od potpunih
stranaca dobijam neželjene pravne savete i ohrabrenja da tužim IDNR jer nisu upozorili javnost
na kontaminaciju potoka i, štaviše, da podnesem tužbu za uznemiravanje protiv oficira jer mi je u
suštini upropastio dan.
Drugi komentatori su bili manje simpatični.
Od svega za šta su me optuživali (da sam uzburkala talog nanosa sa dna potoka, potencijalno
uništavanje rakunskog gnezda na putu do vode, ugrožavanje zdravlja moje dece, davanje lošeg
primera, pretenciozan osećaj za pravo, pritužbe na prave probleme u svetu itd.), najviše me je
bolelo to što su neki ljudi mislili da sam svojim delovanjem u rezervatu tog dana zaslužila
počasno članstvo u Američkom udruženju loših roditelja.
Za neke čitaoce je pravo pitanje od milion dolara bilo zapravo da li je u rezervatu na snazi
zabrana kupanja. Odgovor je bio nešto komplikovaniji od jednostavnog da ili ne. Smeđi metalni
natpis na ulazu ne govori ništa o tome da bi trebalo da se klonite potoka. Piše samo da bi treba
ostati samo na označenim stazama, ali nekoliko dobro utabanih staza vodi do potoka i nigde duž
njih nije bilo bilo čega što bi ukazivalo na to da su zabranjene. Da li smo napustili službenu stazu
ili ne, nije bilo ni važno, jer onog trenutka kada su nožni prstiči moje ćerke dotakli vodu,
prekršili smo državni zakon koji vam zabranjuje da zagazite ili plivante na bilo kom javnom
plovnom putu osim ako je reč o „plaži ili bazenu koji je namenjen za plivanje“, ili se to radi iz
čamca. Čak i tada, dozvola ima niz ograničenja. Činilo se da je, u najkraćem, poruka da, osim
ukoliko je izričito dozvoljeno da zagazite u vodu ili da u njoj plivate, u svakom drugom slučaju
pretpostavka da je to zabranjeno. Da li je to bilo jasno ili ne i da li je država trebalo da objavi
informaciju o navodnoj kontaminaciji potoka jeste nešto o čemu bi dva preskupa advokata
verovatno mogla da na sudu raspravljaju do sudnjega dana.
Na stranu sve potencijalne pravne prepirke, za mene nije bilo pitanje da li je pravilo istaknuto ili
ne; nisam mogla da zamislim zašto uopšte postoji. Ideja da smo tog dana nešto oštetili ili ometali
nije mi čak ni pala na pamet. U Švedskoj, gde možete da skrenete sa staze, da napravite piknik,
berete cveće, tražite pečurke i plivate skoro svuda, uključujući i prirodne rezervate, ideja da bi se
deca koja se igraju u potoku mogla smatrati zločinom ili pretnjom za okruženje prosto je
nečuvena. Drugo mesto, drugačija pravila. Shvatila sam to. Ali švedski pristup mi je takođe
govorio da postoji više od jednog načina za očuvanje.
Što se tiče kontaminacije, IDNR-ov vodič za stazu opisuje potok u rezervatu kao „veoma čist
potok, skoro bez ikakvog zagađenja“. Ali kada sam pozvala telefonom Odeljenje prirodnog
rezervata, još jednom mi je rečeno da je pun đubriva i poljoprivrednog otpada. Nikada, međutim,
nećemo znati sa sigurnošću šta je istina jer mi je takođe rečeno i to da država nema dovoljno
sredstava za ispitivanje vode, a kamoli za njeno čišćenje.
Bez obzira na to, ono što se dogodilo tog dana bilo je više od priče o preterano revnosnom
službeniku za zaštitu prirode i mom povređenom osećaju ponosa. Reakcije na moju priču iz cele
zemlje navele su me da shvatim da nisam jedina koja je osetila da je na udaru igra na otvorenom,
za koju su istraživanja potvrdila da je od suštinskog značaja za fizičko i mentalno zdravlje dece.
„Jednom su na mog sina vikali jer je pokušao da preskoči kamenje u reci jer bi tako mogao da
naudi makrobeskičmenjacima“, rekla je Laura, jedna od žena koje čitaju moj blog. Heder iz
Njujorka se oglasila sa: „Nažalost, nešto što je nekada bilo normalno sada je neverovatno
regulisano, zbog odgovornosti, ili jednostavno način da se zaradi novac“.
„Previše roditelja i ljudi na vlasti prihvatilo je pravila kojima bi se njihovi roditelji
podsmehnuli“, rekao je Majkl Lanza, autor knjige Pre nego što nestanu: porodična potraga za
istraživanje najugroženijih nacionalnih parkova u Americi,9 u vezi sa našim incident. „Ako ne
zaustavimo ovaj trend, rizikujemo da ćemo odgajiti generaciju dece koja ne cene vreme na
otvorenom, pa čak ni očuvanje ovakvih mesta, na kojima deca ne mogu ni da se igraju u potoku.
Na neki način, naš incident u rezervatu simbolizovao je širi, nacionalni narativ, koji je prvi
opisao Ričard Luv u svojoj bestseler knjizi Poslednje dete u šumi: Spasavanje naše dece od
poremećaja deficita prirode10. To je priča koju sam mnogo puta čuo od Amerikanaca mojih
godina ili starijih. Vreme i okolnosti variraju, ali priča uvek ide otprilike ovako: „Kada smo bili
mali stalno smo bili u šumi, gradili smo utvrđenja, prskali se u vodi, koristili maštu.“ Mama bi
nas ujutru izbacila napolje i nismo se vraćali unutra sve dok se ne upali ulična rasveta“.
Došlo je do promene od vremena kada je igra napolju i u školi i kod kuće bila uobičajena i kada
su mala deca, poput izviđača koji su kampovali u ovom rezervatu, još uvek su učila vredne
veštine na otvorenom, do vremena kada su mnoga deca bila u kontaktu sa divljinom samo putem
9
Michael Lanza, Before They’re Gone: A Family’s Year-Long Quest to Explore America’s Most Endangered
National Parks, (Prim.prev.)
10
Richard Louv, Last Child in the Woods: Saving Our Children from Nature-Deficit Disorder, (Prim.prev.).
obilazaka klimatizovanim centrima prirode sa vodičem. Bilo kakva značajna interakcija sa
prirodom u mnogim javnim parkovima i rezervatima sada je zabranjena - gledajte, ne dirajte! - i
većina privatnih zemljoposednika bi verovatno radije pozvala na večeru gubavca nego da se deca
bez nadzora igraju na njihovom imanju. Uzrok ove promene bili su uobičajeni osumnjičeni:
prezasićenost elektronskim medijima, neozbiljne parnice, pretrpan raspored, standardizovano
testiranje i roditeljski strah od stranaca, saobraćaja i same prirode.
Poslednja faza žalosti jeste prihvatanje. Neko vreme sam razmišljala da se borim protiv tužbe, ali
sam onda odlučila da od toga dignem ruke i da samo platim kaznu. Pravila su pravila su pravila,
a ja sam ih nesvesno prekršila. Kada sam o onome što se dogodilo razgovarala sa Džonom
Bejkonom, direktorom IDNR-ovog Odeljenja za prirodne rezervate, s iznenađenjem sam otkrila
da smo se u suštini složili oko problema. „Deca se ne igraju napolju kao nekada“, jadao se.
„Moramo da ih ponovo izvučemo napolje, da ne bi samo ostajali unutra i igrali video-igrice.
Ali kako? Sedam godina sam se borila da moje ćerke budu što je moguće više povezane sa
prirodom u kulturi koja nije cenila igru na otvorenom. Incident s potokom bio je samo slamka
koja je konačno slomila leđa kamili. Počela sam da se pitam da li je uopšte moguće da moje
ćerke imaju detinjstvo slično mom.
Osim ako ih ne odvedem u svoju rodnu Švedsku.
Skandinavski savet za roditeljstvo broj 1.

Dajte prioritet boravku na otvorenom dok je vaše dete još beba kako biste to učinili prirodnim
delom svakodnevice od samog početka. Zapamtite da boravak u prirodi ne mora da podrazumeva
veliku avanturu i odlazak do slikovitog nacionalnog parka - posmatranje gusenice kako se
probija mili preko trotoara ili jednostavno ležanje na travi udvorištu i gledanje oblaka kako klize
nebom može da bude velika avantura za malo dete . Zajedno proslavite ova svakodnevna
iskustva u prirodi i često se vraćajte na ista mesta kako biste bili sigurni da vaše dete uspostaviti
vezu sa vašom zajednicom i njenim prirodnim područjima.
Predložena literatura: Poslednje dete u šumi: Spasavanje naše dece od poremećaja prirodnog
deficita, Richard Louv. Algonkuin Books, 2008.
2
SVEŽ VAZDUH JE DOBAR ZA VAS
Svež vazduh utiče na dečiju konstituciju, posebno u ranom uzrastu. Ulazi u sve pore meke i
nežne kože, i snažno deluje na njihova mlada tela. Njegovi efekti nikada neće biti uništiti.
ŽAN-ŽAK RUSO
Postoji još jedan, važniji razlog zbog kog žudim da se vratim u Švedsku. Otprilike mesec dana
nakon našeg debakla u potoku, moj tata je doživeo jake grčeve u stomaku i njegova žena ga je
hitno odvezla u bolnicu. Hitnom operacijom je bilo otkriveno da mu je napukao kancerogeni
tumor u debelom crevu, a nakon komplikacija usled zahvata, on se bukvalno borio za svoj život.
Ako se preseljenje u SAD i činilo kao velika romantična avantura kada sam tek završila koledž,
malo je reći da to što sam u ovom trenutku života od svojih ostarelih roditelja udaljena više od
šest i po hiljada kilometara nije bilo baš idealno. Pošto se moj tata suočavao sa teškim
oporavkom posle operacije, nakon čega sledi šest nedelja hemoterapije i zračenja, zatim još
jedna operacija za uklanjanje tumora, a možda i još hemoterapije nakon toga, počinjem da
planiram produženi boravak u Švedskoj. Zakazujem let za početak januara 2016, što znači da
ćemo devojke i ja stići odmah posle druge tatine operacije. Trebalo bi da se vratimo u junu, što
nam daje skoro šest meseci u Švedskoj. Moj muž, iako nije oduševljen što ostaje sam, ima
razumevanja s obzirom na okolnosti.
Vest o našem produženom boravku u inostranstvu brzo se proširila u našem gradu u Indijani, i
iako se čini da je većina ljudi uzbuđena u naše ime, drugi na najrazličitije načine izražavaju jedan
od najvećih američkih roditeljskih strahova: to što sa sobom vodim devojčice u Švedsku na skoro
šest meseci prouzrokovaće Majin zaostatak u školi. I ja gajim izvesne rezerve. Brinem se da će
devojčicama nedostajati tata, prijatelji i šira porodica u SAD, i brinem se da bi Maja mogla da
uima teškoća da se prilagodi novoj školi. Međutim, činjenica da će propustiti semestar
matematike u drugom razredu Zajedničkog jezgra državnih standarda11 nije me previše
zabrinjavala. Ona će ići u javnu školu u Švedskoj jedan semestar, već govori dvojezično, i
osećam da bi ovo mogla da bude ona prilika koja se pruža samo jednom u životu da uroni u svoje
švedsko nasleđe. Po mom mišljenju, ona je već napredna.
Nedugo pre polaska, sastala sam se sa Majinom učiteljicom da bismo porazgovarale o našem
predstojećem putovanju i šta bih mogla da učinim da joj pomognem da ostane u dodiru s
akademskim zahtevima dok smo odsutne. Učiteljica je topla i brižna, i iskreno zabrinuta. „Ne
želim da te opterećujem - samo želim da treći razred prođe što lakše“, kaže mi izvinjavajući se
nakon što je pregledala sve naše mogućnosti za praćenje nastavnog plana i programa iz
matematike, čitanja i pisanja dok smo u Švedskoj. „Kao učitelj u drugom razredu osećate pritisak
jer želite da deca budu pripremljena za testiranje u trećem razredu - inače ćete napraviti problem
učitelju trećeg razreda.“
Dok sa blagim ogorčenjem gledam u hrpu knjiga i radnih listova pred sobom, prisećam se
razgovora koji sam prethodne nedelje vodila sa bakom jedne od Majinih drugarica iz razreda.
Njeno starije unuče bilo je u trećem razredu, te ključne godine kada su učenici u našoj državi
počeli da polažu Test obrazovnog napretka u državi Indijana (ISTEP), kako to zahteva Zakon o
neostavljenom detetu12. „Sačekaj dok ne dođe u treći razred“, rekla mi je baka zloslutnim
11
Common Core, zajedničko jezgro državnih standarda jeste skup akademskih standarda za ono što se od svakog
učenika očekuje da nauči u svakom nivou razreda, od vrtića do srednje škole. Obuhvataju matematiku i engleski
jezik (ELA). Standardi su javno dostupni. (Prim.prev.)
12
No Child Left Behind (NCLB), kao glavni zakon za opšte obrazovanje u Sjedinjenim Državama bio je na snazi od
2002. do 2015. godine, godine i primjenjivan je na sve K-12 javne škole u Sjedinjenim Državama. Imao je za cilj da
pruži više mogućnosti za obrazovanje, a fokusirao se na četiri ključne grupe: siromašne, obojene, studente u okviru
pspecijalnog obrazovanja i na one koji ograničeno ili nimalo ne govore engleski jezik. Za razliku od prethodnih
verzija ESEA, NCLB je odgovornost za to kako deca uče i kakav uspeh u tome postižu sasvim prebacio na škole i
otuda godišnja testiranja, izveštavanje i kazne za škole, zbog čega je zakon smatran kontroverznim. (Prim.prev.)
glasom, misleći na Maju. „Postoji drastična razlika u odnosu na drugi razred. Deca dobijaju
znatno više domaćih zadataka, a onda imate sve te projekte ekstra kredita povrh toga.“ Slegnula
je ramenima i nasmejala se. „Ja ne znam sa kim se takmičimo - sa Kinom, pretpostavljam. Ali
mislim da to ne funkcioniše, jer kada dođu u srednju školu već su sasvim pregoreli.“
Posle razgovora sa Majinom učiteljicom bila sam prilično ubijena u pojam, ali sam svejedno
predano spakovala fasciklu sa vežbanjima iz matematike u naše već natrpane kofere. Počinjem
da se pitam da li bi trebalo da se više brinem o tome da li će se, ukoliko ne uspem da održim
korak sa nedeljnim spiskom zadataka iz pravopisa i povremenim matematičkim zadacima, taj
neuspeh odraziti na Majinu sposobnost da položi standardizovane testove u trećem razredu, i da
li će potencijalno zauvek uništiti njene šanse da se upiše na Harvard. Aha, dobro. Postoji mnogo
načina da napredujete u životu čak i ako nemate obrazovanje Ajvi lige.
Pri dolasku u Švedsku, avion sleće u zimski pejzaž i moja mama dolayi po nas u svom urednom,
ali pomalo umornom starom Saab karavanu koji će biti naše prevoyno sredstvo u narednim
mesecima. Dok se vozimo prema Borasu, gradu od skoro sedamdeset hiljada ljudi u kojem sam
išla u srednju školu, devojke radoznalo raygledaju okolinu sa zadnjeg sedišta. Pejzaž im je
poznat, viđale su ga svakog leta kada smo dolazili u posetu mojoj porodici, ali u ovo doba godine
izgleda sasvim drugačije. Dugi pojasevi borova i ograda za zaštitu od divljih životinja konačno
su ustupili mesto znakovima civilizacije i industrijskim parkovima isprepletenim sa gradićima
tek dovoljno velikim da imaju benzinsku pumpu, školu, fudbalski teren i piceriju koju vode
turski imigranti. Onda, baš kada ppomislite da je šuma ostala iza vas, ona se ponovo pojavljuje i
proguta vas cele dok vas ne ispljune u sledećem malom gradu.
Ne možete otići u Švedsku a da ne primetite šumu. U Švedskoj postoji više od osamdeset sedam
milijardi stabala - što je ekvivalent tri i po pošumljena fudbalska terena za svakog muškarca,
ženu i dete u zemlji. I Maja to primećuje. „Znam koje je najčešće drvo u Švedskoj, mama“,
dobacuje sa zadnjeg sedišta. „To je bor. Ovde ima toliko puno borova. “ Ne obraćam mnogo
pažnje na nepregledan niz četinara na koje kao da je u poslednjoj snežnoj oluji pao šne od
belanaca. Prošle su godine otkako sam provela zimu u Švedskoj, i deo mene se pita da li sam
pogrešila što sam pretpostavila da ljudi ovde i dalje uživaju na otvorenom kao nekada. Na kraju
krajeva, poslednji put kada sam živela u Švedskoj ajpad je tek trebalo da bude io izmišljen, a
vlakna su bila tek nešto u vašoj ishrani što vam je pomagalo da imate dobru probavu, a ne
gigabajtna autostrada koja povezuje svaki stan, kuću i vikendicu u zemlji sa internetom. Postoji
mnogo novih mrežnih propusnih opsega i uređaja koji će se takmičiti sa tradicionalnim
skandinavskim friluftsliv-om.
Ali ubrzo shvatam da ne treba da brinem. Čim smo sišle sa glavnog puta i kako prilazimo
gradiću Asperedu, gde ćemo odsesti, primećujem ljude koji pešače. Čovek koji šeta tri velika
bernardinca. Osamdesetogošnjakinja ide do poštanskog sandučeta pomažući se svojim skijaškim
štapovima. Neka deca koja vuku sanke. Tinejdžeri koji pešače do autobuske stanice. I, naravno,
mala armija muškaraca i žena koji guraju kolica niz bljuzgavicu na trotoaru, sa mališanima
obučenim u skafandere. Nedaleko odatle, na zaleđenom jezeru neka deca igraju hokej, a pored
kolibe nekoliko milja niz put parking je prepun porodica koje se spremaju da krenu na staze za
trčanje.
„Kuća izgleda fantastično“, radosno uzvikuje moja mama dok se približavamo seoskom crveno-
belom imanju iz devetnaestog veka koje ću iznajmiti. „Mislila sam da je dekor malo mračan, pa
sam ga malo preuredila za vas. Bilo je puno crnog i belog, ali sam mislila da bi trebalo da imate
malo više boja.“ U pravu je - deluje sasvim drugačije od mesta koje sam prvi put videla tokom
našeg poslednjeg letnjeg odmora u Švedskoj. Preoblikovano je i preuređeno, a stari i novi
elementi sada se skladno spajaju u jednosobnoj kućici od pedesetak kvadratnih metara. Prelep
antikni plafonski lustera visi iznad stola za ručavanje pored sjajne bele IKEA kuhinje sa
najsavremenijom indukcionom pločom za kuvanje. Stari vinilni podovi koji su se raspadali
zamenjeni su modernim drvenim laminatom, koji je moja mama gotovo sasvim prekrila
rasparenim krparama. U jedinoj spavaćoj sob, krevet na sprat od tradicionalnog lakiranog bora
nalazi se ispred akcenat zida sa modernim crno-belim tapetama sa printom drveća. U kupatilu je
uklonjen toalet za kompostiranje i zamenio ga je moderniji modelom koji [tedi vodu i koji
podseća i funkcioniše kao veliki toalet u avionu. Devojke se dive novim zvučnim efektima i
razrađenom postupku ispiranja. Uplašena sam i pomalo skeptična. Cev ya odvod otpada je u
ovom toaletu manja od uobi;ajene, a na svako ispiranje se troši samo pola litre vode, što je
odlično za životnu sredinu, ali poklanja prilično poverenje ususnoj snazi. Sledeće isprobavanje u
početku prati određena atmosfera neizvesnosti, ali na moje iznenađenje - i veliko olakšanje - naš
avionski toalet svaki put odlično radi.
Kako god, ima i nekih problema. „Podovi su malo hladni“, kaže moja mama, izvlačeći kutiju s
poklonom iz tašne. „To je zakasneli božićni poklon. Mislila sam da bi mogle da ti dobro dođu“.
To je par sivih pletenih vunenih čarapa sa tradicionalnom šarom. Ne gubim vreme i navlačim ih
odmah preko vunenih čarapa koje su mi već na nogama, a još se uvek se osećam kao da hodam
bosa u zamrzivaču za meso.
U kupatilu je mašina za pranje veša koja kao da je nabavljena na dvorišnoj rasprodaji stvari iz
kolibe Sedam patuljaka, a kuhinji je jednako mala mašinu za pranje sudova. Ako obe uključim
istovremeno, gazda je upozorio moju mamu, pregoreće osigurač. Zatim je tu tuš, koji ima samo
dva podešavanja: ledeni planinski i usijano kao razgoropađeni los koji se brani od gomile
preterano revnih nemačkih turista. Kada sam ga prvi put upalila, voda me je skoro opekla. Onda,
kada sam sva u peni od sapunice i spremna da isperem, tople vode naglo ponestaje. Kako vreme
odmiče, saznajem da tople vode u bojleru ima za otprilike četiri minuta i trideset pet sekundi,
taman dovoljno da na brzinu nanesem i isperem šampon i balzam, ali nedovoljno za brijanje
nogu. Srećom, proći će najmanje četiri meseca pre nego što moje noge ponovo ugledaju sunce.
Kolibu zagreva nekoliko raštrkanih radijatora i toplotna pumpa na zidu koja brzo onemoća
ukoliko temperature počnu da padaju ispod -17 stepeni celzijusa. Jedne ljuto hladne noći, samo
nekoliko dana otkako smo doputovale, odlazim u krevet s novim vunenim čarapama na nogama,
i noseći dugo termo donje rublje i pletenu kapu, ali i dalje drhtim pod debelim jorganom. Imam
tri TV kanala i nemam internet, bar ne još nedelju dana. Sva odeća koju ću nositi sledećih pet
meseci staje u dve male fioke komode. Imam sve što mi je potrebno, ali ne mnogo više od toga.
Naš novi dom s ljubavlju zovem Kolibica. 13
Kada ste odrasli u nekom mestu, ali vas nije bilo dugo vremena, ponekad vam se ono može činiti
i kao čudno i kao neobično poznato u isto vreme. Prošlost je stalno prisutna i naći će vas, bez
obzira da li vi nju tražite ili ne. U prodavnici prehrambenih proizvoda u obližnjem Borasu,
velikom gradu u kom sam išla u srednju školu, ispostavilo se da je blagajnica moja stara
drugarica iz razreda koja je odrasla u drugom malom gradu blizu Kolibice.
„Sada živiš tamo?“ pitala me je s nevericom kada sam joj ispričala svoju priču u jednom dahu, da
izbegnem zadržavanje reda. „Pa dobro došla na kraj sveta! Meni je drago što sam se izvukla
odatle i preselila se u grad“.
Pre dvadeset godina, dok sam još bila u srednjoj školi, verovatno bih rekla to isto. To što sam
toliko dugo bila odsutna nateralo me je da sve vidim u novom svetlu. Istina, prodavnica
prehrambenih proizvoda pored benzinske pumpe u Asperedu zatvorena je pre nekoliko godina.
Nedavno su i ovde autobusi prestali da prolaze, a ono što su nekada bile dve hrišćanske zajednice
spojilo se u jednu. Pobožna gomila se i dalje sastaje na bogosluženju svake nedelje, a za ostale
seljane crkva iz devetnaestog veka na brdu ostala je tek popularno mesto za neke od glavnih
životnih prekretnica: krštenja, svečanosti početka, krizme, venčanja i sahrane. Ali, kao i u
mnogim drugim malim gradovima u Švedskoj, srce zajednice je zaista smeđe-bela klupska kuća
nepun kilometar dalje od grada. U ovoj centrali lokalno sportsko udruženje organizuje
impresivan švedski sto porodičnih aktivnosti: školu skijaškog trčanja za decu, fudbalske lige za
decu i odrasle, nedeljne biciklističke susrete za porodice, gimnastiku, turnire u hokeju na kopnu,
trkački klub, i razne netakmičarske porodične izlete na otvorenom. Samo nekoliko meseci pre
našeg dolaska, volonteri su završili novu teretanu na otvorenom sa gumama i penjalicama kao i
strukturama za penjanje u but-kamp stilu14. I sve to u zajednici od manje od hiljadu stanovnika.
Kolibica je od klupske kuće udaljena nešto manje od kilometra, smeštena između uskog puta sa
malo saobraćaja i velikog jezera sa izuzetno čistom vodom, ali hladnom kao da je u ogromnom
ledenom koritu. Nekoliko stotina metara niz put nalazi se mali prirodni rezervat sa pretežno
listopadnom šumom i sistemom staza koji verovatno datira još iz vremena kada je pešačenje bilo
jedina mogućnost za većinu ljudi. Sa zapadne strane grada prostire se močvara, a sa severa i juga
okružuju ga borove šume koje su toliko guste da čak i za sunčanih dana samo tračak svetlosti
može da dopre do meke, svetlo zelene mahovine koja prekriva tlo. Bez obzira na koju stranu da
pogledam, sasvim sam uronjena u svet prirode. Ovde ću moći da svedem život na najosnovnije i
da se fokusiram isključivo na povezivanje sa prirodom, svojim ćerkama, porodicom i samom
sobom.
13
Shack (sin. hut) zapravo je veoma jednostavna i mala kuća napravljena od komada drveta, metala ili drugih
materijala, udžerica. (Prim. prev.)
14
Boot camp, vojni kamp za obuku novih regruta, sa veoma oštrom disciplinom, kratak, intenzivan i rigorozan kurs
obuke ili situacije koje pomažu ljudima da u kratkom vremenskom periodu postanu u nečemu znatno bolji.
(Prim.prev.)
Ako je ovo kraj sveta, više sam nego srećna da mu pogledam pravo u lice.
* * *
Nekoliko dana pošto smo došle, odlazimo u posetu mom tati, koji je upravo izašao iz bolnice.
Iscrpljen je, ali dobrog raspoloženja. I jedva čeka da opet izađe napolje. „Dve nedelje u bolnici,
bez svežeg vazduha“, promrmljao je i odmahnuo glavom. „To se ne može izdržati. Našim telima
je potreban svež vazduh.“ S obzirom na to da je moj tata pušio više od četrdeset pet godina i da
je nedavno prestao, on možda i nije najbolji sudija kada je reč o svežem vazduhu u bukvalnom
smislu. Ali iako u životu nije uvek donosio najzdravije odluke, i on je, kao i većina Šveđana,
oduvek imao urođenu čežnju za prirodom. Prošlog leta i jeseni, dok se oporavljao od teške hitne
operacije, pripremao se za sesije zračenja i hemoterapije tako što je svakodnevno šetao šumom
iza kuće u kojoj je živeo sa svojom ženom, a koja je inače bila dom mog detinjstva. Nekih dana
šetnje su bile kratke, jer su ga komplikacije nakon operacije činile umornim i iscrpljenim. Drugih
dana hodao je jednu, dve, čak i četiri milje. Ali sa komšijom Berntom je odlazio u šetnju svakog
dana, tačno u 11 sati, bilo da sija sunce ili pada sneg. I svaki dan se osećao malčice snažnije.
Dok se ponovo upoznajem sa Švedskom, ubrzo sam imala još jedno zapažanje - većina ljudi oko
mene je u iriturajuće dobrom stanju. Uvek sam se prilično zdravo hranila i redovno sam vežbala,
iskreno -uglavnom, tako da i dalje mogu da jedem čokoladu a ne moram da kupujem veću odeću.
Ali očigledno ne znam ništa o kategoriji sredovečnih muškaraca u likri (lokalno poznatih samo
po akronimu MAMILI) koji proleću pored Kolibice na svojim skupocenim biciklima čim na putu
nema snega. Brzo sam se raspitala među nekima od mojih starih prijatelja koji su mi potvrdili da
je interesovanje za friluftsliv, zdravlje i fitnes čini se dostiglo rekord svih vremena. Muža jedne
prijateljice su, u trenutku kada je bio blago intoskiniran, prijatelji nagovorili da ode na Švedsku
klasičnu rutu15, niz od četiri trke tokom dvanaest meseci koje obuhvataju i 90 kilometara trčanja
na skijama, 299 kilometara vožnje biciklom, 4,5 kilometara plivanje na otvorenom i 30
kilometara trčanja. Muž druge prijateljice je iz vedra neba smislio plan da se, sa nekoliko svojih
prijatelja sa kojima inače vežba, popne na Kebnekaise, koji je sa svojih 2, 096 metara najviši vrh
u Švedskoj. Treća prijateljica je prijavila sebe i svog dečka za trčanje od tridesetak kilometara u
Norveškoj kao rođendanski poklon, i sada se oboje zdušno za to pripremaju.
Beba koja spava - na otvorenom

Postoji stara danska poslovica koja kaže da „svež vazduh osiromašuje doktora“. Ironično,
skandinavska sklonost ka svežem vazduhu seže do vremena kada spoljni vazduh nije nužno bio
15
Swedish Classic Circuit, En svensk klassiker, tj. švedski klasični krug ili ruta jeste diploma koja se dodeljuje
onima koji su završili trke u četiri trkačke discipline (skijaško trčanje, biciklizam, plivanje i trčanje) tokom perioda
od 12 meseci. Diploma je prvi put dodeljena 1972. godine. Hiljade ljudi, uglavnom Šveđani, učestvuje na sve četiri
staze svake godine i do sada je diplomu steklo više od 28.000 ljudi (od kojih je više od 4.500 žena). (Prim.prev.)
.
svež, barem ne u gradovima. Početkom dvadesetog veka deca su se mnogo igrala napolju, ali su
loši sanitarni uslovi, bolest i dim iz peći na drva i ugalj činili nezdravu mešavinu. Tuberkuloza je
bila u porastu, a jedan od retkih oblika lečenja bio odlazak dece ili odraslih u takozvane
sanatorije na selu, gde su ih podsticali da jedu zdravo i da se odmaraju napolju. Iako to nije bio
sasvim efikasan tretman za tuberkulozu, ljudi su otkrili da priroda ima niz lekovitih kvaliteta.
Ubrzo su imućni počeli da hrle na selo da bi dobili svoju blagotvornu dozu prirode, bili bolesni
ili ne, a deca iz siromašnih porodica su upućivana u letnje kampove ili na produženi boravak s
porodicama u ruralnim sredinama.
Elin Vagner, istaknuti švedski novinar i pisac tokom prve polovine dvadesetog veka, tvrdila je da
je svakodnevni boravak u prirodi od ključne važnosti i za naše lično zdravlje i našu duhovnost,
kao i za zdravlje planete, dugo pre nego što su ove ideje postale široko prihvaćene. Kulturne i
akademske elite su počele da promovišu ideju da je švedski narod jedno sa prirodom, a 1940.
godine je vladin izveštaj prvi put preporučio da se javni prostori u gradovima odvoje za
rekreaciju na otvorenom. U istom izveštaju prvi put je upotrebljen termin alle-mansratten, pravo
javnog pristupa, iako je taj običaj postojao još od srednjeg veka.
Posle Drugog svetskog rata, urbanizacija i industrijalizacija su se ubrzale i Šveđani su imali
slobodnog vremena i novca više nego ikada ranije. Priroda je postala izvor radosti, a ne samo
potreba za opstankom, kao i simbol nacionalnog identiteta, baš kao zastava, himna i švedski
jezik. Boravak na otvorenom je takođe prikazano kao demokratsko sastajalište jer su tu svi bili
jednaki, bogati i siromašni. Švedska turistička asocijacija, obrazovni sistem i druge institucije
ojačali su ovaj novi, pozitivan pogled na prirodu ohrabrujući ljude da uživaju u aktivnostima na
otvorenom i obrazujući decu o divljini i životnoj sredini. Nacionalni parkovi i rezervati prirode
stvoreni su radi zaštite jedinstvenih predela, a sredinom dvadeset veka svež vazduh se etablirao
kao stub javnog zdravlja, što je ostao i do dana današnjeg.
U Skandinaviji, verovanje da je svež vazduh dobar za vas važi za ljude svih uzrasta, ne samo na
bebe. Svakodnevni izlazak na svež vazduh smatra se neophodnim za bebe, toliko da je odmah iza
hrane, sna i negujuće ljubavi roditelja. A najčešći način da bebe izađu na svež vazduh jeste u
udobnosti kolica. Skandinavska kolica su sasvim drugačija zverka od većine američkih kolica i
putnih sistema, koji su uglavnom dizajnirani tako da budu lako prenosivi i da omoguće lak iz
jednog u drugi automobil. Iako je sistemima za putovanja opremi za bebe ekvivalent Prius -
lagan, mali i lak za manevrisanje na prepunim parkiralištima u tržnim centrima - većina
tradicionalnih skandinavskih kolica ima tešku šasiju i na neravnom planinskom putu se ponašaju
kao čvrst Volvo. Zaboravite na držače za čaše i obavezne pregrade za užinu - kada skandinavski
roditelji kupuju kolica, traže velike točkove, debele gume sa dobrom vučom i superiorno
ogibljenje koje će im pomoći da savladaju susnežicu, blato i sneg na kaldrmisanim putevima i
zemljanim stazama. Što je još važnije, ova vrsta kolica, koja se na švedskom nazivaju barnvagn
(„dečija kolica”), omogućavaju bebi da spava na leđima. Ovo je ključno, jer se kolica ne koriste
samo za šetnje gradom. Sa svojim karakterističnim ravnim dnom, odgovaraju ulozi dečijeg
krevetića na točkovima.
Skandinavska praksa parkiranja kolica sa malim bebama napolju tokom cele godine stara je
najmanje ceo jedan vek. U to vreme, stopa smrtnosti odojčadi bila je visoka, a kvalitet vazduha u
zatvorenom prostoru loš, i mnoga su deca patila od rahitisa i drugih bolesti. U Finskoj, poznati
pedijatar po imenu Arvo Ilpo, kog ponekad nazivaju i doktorom Bendžaminom Spokom te
zemlje, odlučio je da sve to promeni. Tokom 1920-ih, počeo je da novim majkama distribuira
smernice za brigu o deci, kako bi poboljšao zdravlje i stopu preživljavanja među odojčadi i beba.
Među njegovim brojnim preporukama bila je i ta da se deca redovno izlažu sunčevoj svetlosti,
kao i svežem i hladnom vazduhu kako bi se stvorila „zdrava krv“ i sprečile bolesti. Konkretno,
verovalo se da hladan vazduh povećava imunitet protiv bakterija poboljšavajući cirkulaciju krvi
u sluznicama nosa i usta. Kada je Ilpo umro 1992. godine, stopa smrtnosti novorođenčadi u
Finskoj pala je sa 10 procenata u 1920. na 0,6 procenata, što je čini jednom od najnižih stopa
smrtnosti odojčadi u svetu (i koja od 2015. iznosi 0,2 procenta).
Ilpo je nadaleko poznat i zaslužan je za doprinos padu smrtnosti novorođenčadi i njegovo
nasleđe živi do danas, jer finska vlada i dalje promoviše dremanje na otvorenom. Na primer, svi
novi roditelji dobijaju edukativni pamflet pod naslovom „Imati decu u Finskoj“, koji eksplicitno
preporučuje praksu: „Bez obzira na godišnje doba, mnoga deca predveče spavaju napolju, u
kolicima. Mnoge bebe bolje spavaju na otvorenom, na svežem vazduhu, nego u spavaćoj sobi.
Spavanje na otvorenom nije opasno za bebu.“
Kada su se rodile Maja i Nora, ovo je bila i jedna od prvih skandinavskih tradicija roditeljstva
koju sam primenila. Baš kao što su to činile generacije Šveđana pre mene, intuitivno sam
obložila naša kolica jagnjećom vunom i toplim džakčićem, devojčice obukla slojevito i šetala ih
unaokolo sve dok ne bi zaspale. Onda bih parkirala kolica pored zida našeg zadnjeg trema,
uključila bebi monitor i vratila se unutra. Žena koja šeta sa psima postala je Žena koja svojeu
usnulu bebu ostavlja napolju. Pošto nisam mogla da se oslobodim straha da će neko pozvati
Službu za zaštitu dece, nisam reklamirala ovaj režim dremanja nikome osim bliskim prijateljima
i porodici. U međuvremenu, u Švedskoj su moji prijatelji bili hvaljeni što su dobri, brižni
roditelji upravo zato što rade sasvim istu stvar. Prijateljica u Stokholmu, Sesilija, žustra riđokosa
sa zaraznim osmehom, kaže da joj se čini da je time što je izlagala svoje dve ćerke svežem
vazduhu svaki dan ispunjavala jednu od svojih najosnovnijih roditeljskih obaveza.
„Odgojena sam tako da mislim da je važno da izlazim na svež vazduh svaki dan, a tako odgajam
i svoje ćerke“, kaže ona. „Imala sam utisak da će, ne budem li izvodila svoje bebe napolje
svakog dana, ljudi gotovo mogli da pomisle da sam loš roditelj.
Kada je rođena Sesilijina najstarija ćerka, Matilda, temperatura se kretala oko pet stepeni (-
15°C), a izgledi da svoje prvorođenče i to što ju je izvela napolje, Sesiliji se na hladnoći u
početku činilo kao pomalo zastrašujuće. Ali čim joj je bilo prijatno u novoj ulozi majke i čim je
otoplilo do nekih sedamnaest stepeni (-8°C), redovno je počela da vodi svoju ćerku u šetnje na
niskim temperaturama, a onda, umesto da je budi kada sbi se vratile, ostavljala je kolica na tremu
iza kuće dok se sama vračala unutra. Zimi je ostavljala monitor za bebe pored kolica, a leti je
ostavljala odškrinuta popucala vrata na tremu.
„Naravno da ih proveravaš, baš kao i da spavaju unutra“, kaže ona. „Ako je bilo ispod minus
deset stepeni (celzijusa; četrnaest stepeni farenhajta) nisam ih ostavljala napolju, ali bih ih ipak
vodila u šetnju. A ako je padala kiša, samo bih stavila pokrivač za kišu na kolica i ipak izašla
napolje. Ne možete dozvoliti da vas kiša zaustavi.“
Sesilijine ćerke su uvek spavale duže i dubljim snom kada su bile napolju, a mnogi skandinavski
roditelji će podržati tu ideju. „Po mom iskustvu, bolje spavaju napolju pošto su na svežem
vazduhu, a takođe se naviknu da spavaju uz normalnu pozadinsku buku“, kaže moja mlađa
rođaka Džozefin, čija jednogodišnja ćerka Valeri spava na otvorenom do tri sata dnevno od
njenog drugog meseca. „Takođe mislim da su na ovaj način deca zdravija. Barem izgledaju
zdravo kada uđu unutra posle dremke u kolicima rumenih obraščića, i oznatno su budniji i
energičniji posle dremanja napolju nego unutra.“
Naravno, nemaju svi Skandinavci zadnji trem na kojem bi mogli da parkiraju kolica, niti svi žive
u oblasti gde bi to bilo bezbedno, ali se i dalje veoma trude da svojoj maloj deci obezbede
dnevnu dozu svežeg vazduha. Oni koji ne mogu bezbedno da ostave svoje dete napolju često se
mogu videti kako satima guraju kolica, ponekad u grupama, ili „gangove kolica“ kako ih Sesilija
u šali naziva. Ponekad se zna da stanari u stanovima parkiraju kolica ili dodatke za kolevke na
balkonu. Kako se ispostavilo, i njihove bebe su se toliko navikle na spavanje na otvorenom da ne
bi ni htele bilo kako drugačije.
„Mnoga deca koja su navikla da spavaju napolju ne žele da spavaju osim ako nisu u kolicima“,
kaže Sesilija. „Mislim da se osećaju bolje i fizički i psihički jer su mnogo napolju.“
Postoji iznenađujuće malo istraživanja kada je reč o dremanju na otvorenom, ali finska studija iz
2008. godine potvrdila je da deca duže spavaju kada spavaju napolju. Studija je sprovedena u
gradu Oulu u Finskoj, gde 95 odsto roditelja pušta svoje bebe da spavaju napolju, uglavnom
počev od trenutka kada su bebe stare tek nekoliko nedelja. Studija je takođe pokazala da se
idealnom temperaturom za dremanje smatra dvadeset i jednan stepen (-6°C), iako su mnogi
roditelji izjavili da ostavljaju svoje dete napolju i na temperaturama od pet stepeni (-15°C) ili čak
i nižim. Većina roditelja je takođe rekla da su im deca bila „aktivnija“ i da su bolje jela nakon što
su dremala napolju i na hladnoći. Neverovatnih 94 odsto roditelja smatralo je da je dremanje na
otvorenom „zdravo zbog svežeg vazduha“.
I ja sam sama uvek imala utisak da je dremanje na otvorenom zdravije od spavanja u
zatvorenom. Ali da li je tako? Prema Rolandu Senerstamu, specijalistu pedijatrije u Švedskoj,
ova praksa je savršeno logična sa stanovišta kontrole klica, i on preporučuje da i bebe i starija
deca izlaze napolje i ujutru i posle podne. „Kao po pravilu, možete da pustite bebe da spavaju
napolju na temperaturama do minus deset stepeni (celzijusa; četrnaest stepeni farenhajta).
Pogrešno je shvatanje da nas niske temperature čine bolesnima“, kaže on. „Razbolimo se jer se
zarazimo virusima i bakterijama kada provodimo previše vremena unutra, stojimo preblizu jedni
drugima u metrou itd. Rizik od zaraze je posebno visok u dnevnim boravku, gde možete da imate
dvadesetoro dece koja ceo dan provedu unutra u virtuelnom oblaku klica.“
Naravno, studija Nacionalnog odbora za zdravstvo i socijalnu zaštitu iz 1990. godine o švedskim
predškolskim ustanovama (koje u suštini funkcionišu kao vrtići) pokazala je da su deca koja su
provodila pet ili manje sati napolju nedeljno bila bolesna češće od one koja su šest do devet sati
nedeljno provodila napolju. Godine 1997. je i druga studija koja je uporedila tradicionalne
predškolske ustanove sa takozvanim šumskim školama, gde deca većinu dana provode napolju,
potvrdila da deca na otvorenom uglavnom ređe odsustvuju zbog bolesti.
Iskustva na otvorenom u stimulativnom okruženju takođe mogu biti blagodat za mozak, koji se
brzo razvija u prve tri detetove godine života, pokazala je studija Univerziteta Misuri, u Kanzas
Sitiju. Slušanje zvuka aviona, hvatanje lista, miris okeana, posmatranje boja i oblika u prirodi,
puzanje po gruboj površini i doživljavanje različitih vremenskih prilika pomažu u formiranju
neuronskih puteva u mozgu bebe, što u suštini utire put za kasnije učenje u životu. „Bebin mozak
apsorbuje znatno više nego što to (sic) shvatamo dok pokušavaju da osmisle svet tako što upijaju
zvukove, prizore i iskustava oko sebe“, primećuju autori. „Igra na otvorenom daje detetu priliku
da razvije svoja čula“ i „upoznaje ih sa okolinom... u kojoj žive.“
Svi vodiči za predškolske ustanove u Švedskoj garantuju deci pravo da provode vreme napolju, a
čak je i u tradicionalnim predškolskim ustanovama u Skandinaviji izuzetno popularno pustiti
najmlađu decu da spavaju napolju. Kada dođe vreme za dremku, sasvim je uobičajeno videti
dugačak red kolica sa bebama koje dremaju poređane uza zid napolju, a u Danskoj neke
predškolske ustanove čak imaju poseban zaštićeni prostor sa stacionarnim kolicima nalik
kolicima u kojima najmlađa deca spavaju. A predškolske ustanove koje štede na spavanju ili
igranju na otvorenom mogu brzo navući gnev roditelja, koji očekuju da im to bude obezbeđeno.
Medicinske sestre koje rade u švedskom univerzalnom zdravstvenom sistemu takođe
preporučuju roditeljima da svoju decu izvode na svež vazduh svaki dan. „Neki ljudi se plaše da
izađu napolje ako je loše vreme ili ako je dete bolesno“, kaže Lota Bolin, jedna od mnogih
medicinskih sestara i babica u zemlji koje pružaju besplatne zdravstvene preglede od bebinog
rođenja pa sve do njenog polaska u školu . „Ali ako dete nije stvarno bolesno, ipak
preporučujemo malo svežeg vazduha. Sve dok su zaštićeni u kolicima, nije im problem da budu
napolju sa niskom temperaturom. Važno je da svaki dan dobijete malo dnevne svetlosti.“
Praksa dremanja i igranja na otvorenom po skoro bilo kakvom vremenu nije uobičajena samo u
Skandinaviji - na nju se gleda kao na ključ dobrog zdravlja i siguran znak dobrog roditeljstva. Ali
neke stvari se neizbežno gube u kulturnom prevodu.
Praksa puštanja beba da spavaju na otvorenom izašla je na loš glas u SAD s ozloglašenim
slučajem danske turistkinje koja je svoju četrnaestomesečnu ćerku ostavila u kolicima ispred
restorana u Njujorku jedne prohladne subotnje večeri u maju 1997. godine.Turistkinja, Aneta
Sorensen i njen dečko su pili piće na roštiljnici „Dalas“ u Ist Vilidžu u Njujorku dok su kroz
prozor držali na oku svoju usnulu ćerku kada su se iznenada pojavili policajci njujorške policije i
uhapsili oba roditelja. Neko je - da li je to bio konobar, vlasnik restorana ili neko od prolaznika
nije bilo sasvim jasno iz novinskih izveštaja - primetio da je devojčica, Liv, na trotoaru, i o tome
je obavestio vlasti jer je bio zabrinut za njenu bezbednost. Sorensen je ostala zaprepaštena, a
njeni pokušaji da policajcima objasni da je to da bebe spavaju napolju standardna praksa i da se u
njenoj domovini smatra zdravim, nisu uspeli.
Nakon što su privedeni u policijsku stanicu, gde su ih tokom vikenda pretresli i smestili u pritvor,
oba roditelja su optužena za dovođenje deteta u opasnost. U međuvremenu, Liv je pregledana
zbog znakova potencijalnog zanemarivanja i seksualnog zlostavljanja i smeštena u privremeno
hraniteljstvo. Optužbe su kasnije odbačene i Liv i njena majka su se ponovo spojile nakon četiri
dana, ali je slučaj pokrenuo žestoku debatu o kulturama roditeljstva sa obe strane Atlantika.
Roditelji i kolumnisti podjednako su se bavili i procenjivali običaj da se bebe ostavljaju ispred
prodavnica i restorana. Većina ljudi koje je Njujork tajms intervjuisao na Menhetnu verovala je
da je par bio nemaran, iako neki nisu mislili da je njihova namera bila zlonamerna. Tadašnji
gradonačelnik Rudi Đulijani se čak oglasio o slučaju i branio je postupak policajaca, rekavši da
su „učinili pravu stvar“. Pisac Njujork tajmsa Klajd Haberman je ironično primetio da
„vremenski izveštaji govore da je juče u Kopenhagenu bilo prilično hladno, sa temperaturama
blizu smrzavanja i snegom na putu. Da pratim logiku Anete Sorensen, bila je to sjajna prilika za
danske majke da skupe svoje bebe, stave ih u kolica i ostave ih napolju da uživaju u opuštajućem
vazduhu, dok mame sede u zatvorenom prostoru.“
U Danskoj su, međutim, mnogi bili šokirani tretmanom kojem su Sorensen i njena ćerka bile
podvrgnute. Tamo je, kako je Sorensen pokušala da objasni njujorškim policajcima, uobičajeno
videti bebe same u kolicima ispred kafića i restorana, a temperaturu u noći kada je Sorensen
uhapšena - navodno sredinom pedesetih – Skandinavija je bila prilično pitoma prema
skandinavskim standardima. Doduše, u ovom, slučaju Sorensen, nije vreme nije bilo jedini
faktor. Kopenhagen, grad sa niskom stopom kriminala među svojih 1,3 miliona stanovnika koji
su uglavnom prijateljski nastrojeni, daleko je od Njujorka. Iako su Sorensenovi branioci opisali
Drugu aveniju broj 132, u kojoj se nalazio restoran, kao sigurno turističko područje, drugi su ga
prikazali kao mesto prepuno droge i kriminala. Padala je noć i počinjalo je da se smrkava dok je
mala Liv čvrsto spavala napolju u svojim kolicima.
Da li je bilo naivno od Sorensenove što se ponašala na način na koji je postupila s obzirom na
okolnosti? Najverovatnije. Da li je bila neodgovorna? Možda. Ali, da li je zločinac? Po
skandinavskim standardima – ne, ni približno. A to što je nekog policija uhapsila, što je morao da
provede dve noći u zatvoru i da bude optužen za ugrožavanje dece, dok ti je dete oduzeto na
puna četiri dana u ključnom trenutku njegovog razvoja, to je iz skandinavske perspektive bilo
znatno šokantnije nego samo ostavljanje deteta ispred restorana i gledanje je kroz prozor.
Očigledno je da nisu svi Skandinavci obratili pažnju na slučaj Sorensen. Godine 2011. Šveđanka
u svojim tridesetim godinama ostavila je svoje jednogodišnje dete koje je spavalo ispred
meksičkog restorana u Amherstu u Masačusetsu, dok je otišla unutra da nešto naruči. Prema
pisanju švedskog dnevnika Aftonbladet, nije bila uz dete desetak minuta i kroz prozor je držala
svoju bebu na oku.
U Skandinaviji ovo verovatno ne bi izazvalo nikakvu zabrinutost. Ali u Amherstu je neko
smatrao da treba da pozove policiju. I iako je beba pronađena u dobrom raspoloženju i iako je i
majka bila tu, slučaj je predat Službi za zaštitu dece, koja je planirala da „istraži da li je dete u
dobrim rukama“ - odnosno da li će Šveđanka proći ispit kao dobra majka. Njena odbrana je bila
odjek odbrane Sorensenovih: „Ovo je u Švedskoj uobičajeno i uopšte nije čudno“, rekla je ona
policiji kada su se pojavili u restoranu.
Iako se verovatno ne bih ponašala na isti način na koji su se ponašali Sorensen ili druga žena u
tom konkretnom kontekstu, njihove priče su zanimljive jer na neki način predstavljaju
mikrokosmos dve potpuno različite kulture roditeljstva, jedne koja je pomalo fanatična u pogledu
svežeg vazduha na dnevnoj bazi, i one druge, koja je podjednako opsednuta bezbednošću.
Jedanaest godina nakon što je Sorensen bila zatočena u zatvoru u Njujorku, našla sam se na istoj
raskrsnici dve kulture roditeljstva kada sam rodila Maju i spremala se da je odgajam u SAD.
DREMKA NA OTVORENOM 101

Tajna dremanja na otvorenom jeste u oblačenju u skladu s vremenskim prilikama, jer nije dobro
da bebi bude ni previše vruće ni suviše prehladno. Obucite bebu kako biste se i sami obukli i
nemojte sve da udvostručite sve samo zato što oblačite dete. Konačno, koristite zdrav razum
kada promišljate da li vreme uopšte dozvoljava dremanje na otvorenom.
Ovi saveti vam mogu pomoći:
✳✳ Veoma male bebe treba da spavaju na leđima u kolicima sa ravnim dnom.
✳✳ Postavite kolica blizu zida i zaklonjeno od vetra i uverite se da je beba zaštićena od kiše.
✳✳ U leto, pazite da sunce ne sija direktno u kolica.
✳✳ Zimi oblačite bebu u tople slojeve (poželjno je da počnete od vunenog dugog donjeg veša
na veoma niskim temperaturama) i koristite džakče za kolica. Oblaganje kolica sa jagnjećom
vunom pomaže dobroj izolaciji.
✳✳Izbegavajte prekomerno ušuškavanje, jer to može ograničiti protok vazduha oko detetovog
lica i povećati rizik od sindroma iznenadne smrti odojčadi.
✳✳ Postavite monitor za bebe pored kolica ili odškrinite prozor, i redovno proveravajte dete.
✳✳Koristite mrežu protiv komaraca da zaštitite bebu od buba, lutalica i krhotina koje bi vetar
mogao da nanese u kolica.
Klinka iz Amerike u švedskoj školi

U Švedskoj većina dece počinje školovanje u nečemu što se zove „predškolski razred“ u godini
kada napune šest godina, iako to nije obavezno. (Uporedila predškolski razred sa američkim
obdaništem da nije tako savršeno drugačije. Sudeći po onome što su mi rekli neki stariji vaspitači
u SAD, zamišljam da liči na ono što je vrtić bio pre nekih tridesetak godina.) Formalno,
obavezno školovanje počinje tek sledeće godine, kada deca napune sedam godina i kada krenu u
prvi razred. Pošto je Maja u suštini imala formalno školovanje od svoje pete godine, kada je
krenula u celodnevni vrtić u Indijani, bila je godinu dana ispred svojih švedskih vršnjaka i zato
se pridružila svom starijem rođaku Oliveru u drugom razredu.
Noć pre Majinog prvog dana škole palo je nekoliko centimetara snega, i jednu milisekundu sam
se pitala da li će škola biti zatvorena, ili da li će početi sa bar dva sata zakašnjenja. Poslednjih pet
godina, otkako je Maja krenula u predškolsko, ovo je bilo uobičajeno. Nije ni čudo što je moj
mozak radio na drugoj talasnoj dužini. Onda sam se setila da su u Švedskoj tokom zimskih
meseci obavezne gume za sneg i da će i škole i radna mesta biti otvoreni kao i obično. Jedva sam
bila u stanju da izađem iz mikroskopske garaže u Kolibici, a onda sam skrenula pogrešno, ali
smo konačno bili na pravom putu. Kako se približavamo školi, vidimo decu kako pešače, neki u
pratnji roditelja i mlađe braće i sestara, drugi sami. Svi, uključujući i odrasle, nose onu vrstu
jarko žutih prsluka visoke vidljivosti koje većina Amerikanaca verovatno povezuje sa lovom.
Ovde su oni praktično jeftina karta za preživljavanje za pešake na putu - oko osam sati ujutru
škola je još uvek pod plaštom polumraka pred svitanje.
Ulazimo u školsku zgradu baš kada se Majini drugovi iz razreda postrojavaju i spremaju da uđu
u učionicu. Nakon što smo prošli pored nekoliko sušionica industrijskih razmera sa naše desne
strane, ostavljamo čizme za sneg u hodniku i obuvamo papuče koje će nositi u učionici, kao što
je uobičajeno u školama u Švedskoj. Majina učiteljica, Suzana, visoka dama kratke tamne kose,
dočekuje nas s toplim osmehom. „Dobro došla, Majo! Radovali smo se što ćemo te upoznati.“
Maja se brzo sakriva iza mojih leđa dok je petnaestak potpuno novih drugaria iz razreda probada
radoznalim pogledima. Stisnkam je za ruku i podsećam je da ću ostati sa njom ceo dan, jer joj je
ovo prvi dan u novoj školi. „Danas želim da pišete o svom božićnom raspustu“, kaže Suzana
nakon što je razred završio svoje jutarnje zadatke. „U redu je ako ne završite pre pauze; možete
da nastavite kada se budemo vratili unutra.“
U devet i trideset, sat i po po početku školskog dana, vreme je za pauzu od dvadeset minuta.
Deca brzo uskaču u svoje tople, vodootporne kombinezone i čizme za sneg i trče napolje.
Desetak takozvanih snežnih trkačkih sanki, u osnovi brzih sanki na skijama, naslonjeno je na zid
škole. „Dobrodošli su da ponesu svoje sanke u školu, ali moraju da nose kacigu da bi ih vozili“,
objašnjava Suzana. „Imamo i neke tobogane i šlemove koje mogu da pozajme.“
Brdovito školsko dvorište se puni decom, koja su odmah zaokuljena snegom. Oni koji se ne
sankaju ili se ne penju na veliku gomilu snega pronalazeći kreativne načine da se niz nju spuste,
ili prave nešto od snega, koji je dovoljno mokar za to. Maja, koja je stidljiva i ponekad joj je
potrebno neko vreme da se zagreje za nove ljude, počinje da kotrlja veliku snežnu grudvu sa
nekim od devojčica iz svog novog razreda. Na drugom kraju školskog dvorišta, šest dečaka
zajedno rade kako bi oborili nezvanični rekord i napravili „najvećeg sneška ikada viđenog u
školi“, kaže jedan od dečaka. „Suzana, potrebna nam je tvoja pomoć da stavimo glavu!“ -
dovikuje drugi dečak. (U Švedskoj se skoro svi osim članova kraljevske porodice nazivaju ličnim
imenom.) „Preteško je za nas.“ Suzana se izvinjava i odlazi da pomogne u pravljenju džinovskog
sneška, a ja gledam kako Maja leti niz brdo na malom toboganu.
U podnožju brdašceta za sankanje nalazi se mali fudbalski teren koji je delimično prekriven
ledom. „Naš divni PTO16 pravi klizalište“, objašnjava Suzana nakon što se uverila da sneško koji
16
Skraćenica koja se odnosi na člana školskog osoblja zaduženog za nadzor u školskom dvorištu. (Prim. prev.)
obara rekord ima sve svoje delove. „Još nije sasvim gotov, ali sve dok je i dalje dovoljno hladno,
završiće ga ovih dana. Nadamo se da ćemo se klizati na času fizičkog u četvrtak.“
Skoro da ne mogu da verujem. Trinaest godina u SAD me je uslovilo da uvek procenjujem
situaciju sa pravnog stanovišta. Navikla sam da potpisujem jedno oslobađanje od odgovornosti
pre odlaska na jogu, drugo zato što sam pustila ćerku na izlet, a treća zato što je ostavila svog
labradora u odgajivačnici, da potvrdim da zna da pliva i da nije verovatno će se udaviti u bazenu
za pse dubokom petnaest centimetara. Znala sam da bi za određenu vrstu advokata za lične
povrede kombinacija glatke, tvrde površine, oštrih klizaljki, brzine i male dece bila isto što i krv
u vodi za ajkulu. Ipak, na vidiku nije bilo odricanja od odgovornosti, čak ni znaka koji navodi
pravila, a definitivno ni pomena o bilo kakvim advokatima. Kako je škola snosila odgovornost?
Povrede? Na kraju krajeva, u Majinoj školi kod kuće bio je strogo zabranjen izlazak na zaleđenu
površinu. Ali u Švedskoj klizanje na ledu očigledno ne samo što je bilo dozvoljeno na odmoru
već je bilo podsticano i kao deo nastavnog plana i programa.
„Veoma je retko da se neko povredi. Imamo svoja pravila i deca su zaista dobra u tome da ih
poštuju“, kaže Suzana, kao da mi čita misli. „Često ih prigovaramo da nose šlemove i znaju da
im nije dozvoljeno da počnu da se sankaju ili klizaju dok napolju nije i neka odrasla osoba.“
„Ali šta ako bi se ipak nešto dogodilo? insistiram.
„Svi đaci su đaci osigurani u slučaju od nesreće u okrugu. Ali zaista, nikada se ne dešava bilo šta
ozbiljno.“
I tome je tu bio kraj.
Nakon odmora učenici se bave individualnim zadacima u zavisnosti od toga šta bi trebalo da
nadoknade. Neki učenici čitaju; drugi pišu svoje dnevnike. Kao i kada sam ja bila u drugom
razredu, pre tridesetak godina, veliki deo zadataka se zasnovao na projektima i nastavnici
vaspitavaju decu da planiraju i preuzmu odgovornost za sopstveni rad. Takođe postoji novi fokus
na integraciju pokreta i fizičke aktivnosti u tradicionalne akademske lekcije, na primer
korišćenjem matematičkih kartica sa uputstvom koliko puta treba lupnuti loptom o pod, ili da se
prebroji koliko je koraka potrebno da se pređe na drugu stranu sobe. „Trudimo se da raspored
bude raznolik, da deca ne bi morala da sede ceo dan“, kaže Suzana.
Ponekad se redovni časovi poput umetnosti, nauke i fizičkog vaspitanja održavaju na otvorenom.
U šumi deca uče dok se kreću, što je posebno važno za najmlađe đake. Katarina, koja je
zadužena za ekološko obrazovanje u školi, veruje da priroda čini da predmeti poput matematike i
fizike ožive na način na koji nikada neće u učionici. „Sa šestogodišnjacima smo tražili štapove i
upoređivali dužinu, koji su kraći i duži“, kaže ona. „Na času prirodnih nauka, sa starijom decom,
koristili smo brdo za sankanje da učimo o trenju upoređujući različite načine spuštanja, na primer
sa voštanom krpom, plastičnim sankama, cipelama sa rebrastim đonom i slično. Zaista ne postoji
ništa što možete učiniti unutra, a da to isto ne možete da radite i napolju.“
Sve promene u Švedskoj nisu nužno bile na bolje. Višegodišnji opadajući rezultati u Programu za
međunarodnu procenu učenika (PISA), evaluaciji veština petnaestogodišnjaka u matematici,
čitanju i nauci u različitim zemljama, izazvali su ogorčenje i doveli do nekih neuobičajenih
eksperimentisanja sa švedskim obrazovnim sistemom. Neizbežno, to je takođe osnažilo fokus na
testiranje. Dok nisam morala da polažem ni jedan jedini nacionalni standardizovani test sve do
osmog razreda, oni se sada polažu u trećem, šestom i devetom razredu. „Mislim da testovi
oduzimaju mnogo vremena od podučavanja, a mi ionako znamo gde su deca“, kaže Suzana,
ponavljajući mišljenje koje sam čula od mnogih američkih nastavnika.“ Ali mi ne predajemo
zbog testa - nastavljamo da pratimo naš nastavni plan i program kao i obično.“
U jedanaest časova pauza časovi se prekidaju radi ručka. Sledeći čas počinje u podne, i tako
učenici imaju još trideset do četrdeset minuta odmora na otvorenom, u zavisnosti od toga kada su
završili sa jelom. „Da li deca uvek izlaze napolje na odmor?“pitam Suzanu dok još jednom
gledamo decu kako skakuću po pahuljastom belom pokrivaču koji prekriva školsko dvorište.
Čini se da je donekle iznenađena pitanjem. „Zašto, da, uvek su napolju, osim ako je oluja toliko
jaka da bi bilo previše opasno.“
Tokom pauze za ručak,iz oblačnog neba počinje da pada sve više snega i nešto hladnog, vlažnog
vazduha ulazi kroz pukotinu između mojih snežnih pantalona i mog našušurenog kaputa. Da smo
bili u Indijani, na ovakav dan bi bilo teško i pomisliti da bi Majina škola uopšte bila otvorena.
Još je manje verovatno da bi deca bila napolju na odmoru, jer je to moglo da dovede do toga da
pokisnu ili ozebu, ili da se okliznu. Zbog ovakvih uslova bi ljudi proklinjali zimu, proglašavali
sledeću snežnu apokalipsu, ostajali i radili od kuće i hibernirali se. Ali u ovom malom gradu u
Švedskoj, nastavnici prvog i drugog razreda su to videli kao razlog da se i poslednji čas dana
premesti napolje, što je deci pružalo prilično lagan početak novog polugodišta. Kada sam,
pomalo skeptično, pitala Suzanu da li raspored zaista dozvoljava više sankanja danas, kaže mi:
„Pa, da. Od nas se zahteva da imamo određeni broj sati za nastavu i imamo akademske ciljeve
koje moramo da ispunimo.“ Zatim dodaje, bez imalo sarkazma, „Ali danas smo se osećali kao da
moramo da iskoristimo ovo lepo vreme. Tako sam srećna što je pao sneg; Zaista se nadam da će
potrajati.“
Posle ručka, tokom poslednjeg časa u danu, ponovo se ide na sankanje. Maja i tri dečaka
pronalaze kreativan način da se spuste niz brdo, svi nagurani na istim sankama, podsećajući me
na opasno pretrpani tuk-tuk kakve sam često viđala u jugoistočnoj Aziji. Da bi dodatno povećala
izazov, starija deca su napravila veliku neravninu na sredini brda, koju sada ovi prvi i drugi
razredi pokušavaju da pređu. Dok silaze niz brdo, padaju jedno po jedno, i cikću u mešavini
oduševljenja i užasa. Ni jednom ne uspevaju da svi stignu do podnožja sedeći ili stojeći na
sankama. I nijednom ne vidim da ijedna odrasla osoba pokušava da zaustavi njihovu opasnu
igru.
Ne mogu a da ne pomislim na jadnu učiteljicu u Indijani koja mi je rekla da je sve što je radila
tokom zimskog raspusta bilo da deci govori šta sve ne smeju da rade i koliko se drugačijim činio
pristup nastavnika ovde, u Švedskoj. „Zapravo, verujem da morate da ih pustite da rizikuju“,
kaže Liza, jedan od starijih članova osoblja na školskom odmoru dok posmatra Maju i njene
nove prijatelje na vrhu brda. „Tako deca uče. To je oblik pokušaja i grešaka - oni pokušavaju
jednu stvar, a ako to ne uspe, pokušaće nešto drugo. Ponekad je to teško gledati, jer kao odrasla
osoba ste spremni da intervenišete. Ali iako izgleda haotično, oni zaista sasvim dobro paze jedni
na druge.“
„Ponekad pomislim da je bolje da se odrasli odmaknu, posmatraju i ne mešaju se“, javlja se
jedan od mlađih članova osoblja. Gledajući organizovani haos na brdu za sankanje, ona se šali:
„Ponekad je bolje samo pogledati na drugu stranu“. U 13 časova je završen Majin prvi školski
dan. Jutarnja anksioznost je skoro sasvim nestala i umesto nje se između njenih rumenih obraza
našao širok osmeh. Izgleda zdravo i srećno. Tokom svog petosatnog radnog dana napolju je
provela puna dva sata. Naravno, ovo nije tipičan raspored, jer su nastavnici želeli da deca uživaju
u tek palom snegu, ali čak i običnog dana odmor na otvorenom biti oko sat vremena, ili 20 odsto,
školskog dana. Ovo je prilično standardno za skandinavske zemlje, gde učenici imaju pauzu sve
do završetka srednje škole. U Finskoj, zemlji kojoj prosvetari širom sveta zavide kao jedinoj
neazijskoj zemlji koja se dosledno nalazi u prvih deset na PISA testu, učenici obično imaju
petnaestominutnu pauzu posle svakog časa, u proseku sedamdeset pet minuta pauze svakog dana.
Oni takođe imaju manje nastavnih časova nego učenici u bilo kojoj drugoj zemlji u razvijenom
svetu, i malo domaćih zadataka, što deci ostavlja više vremena da se igraju napolju. Ovo je
drastično drugačiji pristup obrazovanju od onog koji obično nalazimou azijskim zemljama, gde
su mnogi učenici i po dvanaest ili više sati svakoga dana pogrbljeni nad svojim udžbenicima.
Očigledno, mnogi drugi faktori ulaze u priču o finskom uspehu. Ali jedno je sigurno: svež
vazduh, i to što i nastavnici i roditelji u Skandinaviji insistiraju da je deci potreban svakoga dana,
ne samo što je dobar za njih, on je zapravo od suštinskog značaja za njihovo zdravlje i opštu
dobrobit.
Prema pravilima preživljavanja, možemo da izdržimo oko tri nedelje bez hrane i tri dana bez
vode, ali samo tri minuta bez disanja. Svakoj je ćeliji u našem telu potreban kiseonik da bi živela
i proizvodila energiju. Svež vazduh pomaže oksigenaciji naših ćelija, što zauzvrat čini da se
osećamo energičnije i življe. Ako se taj svež vazduh kombinuje sa vežbanjem, poput sankanja ili
penjanja uz gomilu snega, još bolje.
U nekim američkim osnovnim školama, skraćivanje ili izbacivanje školskog odmora postalo je
popularan način da administratori imaju više vremena za nastavu i da zanemare predmete koji se
najlakše procenjuju standardizovanim testovima - čitanje, pisanje i matematiku. Ali istraživanja
nisu na njihovoj strani. Švajcarska studija o petogodišnjacima iz 2011. godine pokazala je da
aerobna kondicija poboljšava raspon pažnje dece i da bolje motoričke veštine, poput ravnoteže,
rezultiraju poboljšanim radnim pamćenjem. Oboje je ključno za akademski uspeh. Mnoga druga
istraživanja su pokazala da kretanje i redovnan odmor od rutine pomažu deci da uče i obraćaju
pažnju, a da odmor čini hiperaktivnu decu manje nervoznom i sposobnijom da se koncentrišu.
Meta-analiza dve stotine studija pokazala je da je fizička aktivnost tokom školskog dana
rezultirala povećanom kondicijom, boljim stavovima i blagim poboljšanjem rezultata na
testovima. Štaviše, odmor je često jedino vreme u školskom danu kada učenici imaju priliku da
se druže i igraju u nestrukturiranom okruženju. Tada smišljaju sopstvene igre, pregovaraju o
pravilima i rešavaju sukobe, usavršavajući svoje društvene veštine u tom procesu. A efekti
odmora su najopipljiviji kada su oni na otvorenom. Deca mogu da gledanje filmova ili igranje
kompjuterskih igrica u učionici tokom „odmora u zatvorenom“ vide kao dobrodošli odmor od
rutine, ali im to ne daje nijednu od prednosti koje su povezane sa odmorom na otvorenom: svež
vazduh, vežbanje i priliku da razvijaju društveno veštine.
Čak i ako se pauza u zatvorenom provodi Sali za fizičko, ona je manje efikasna sa tačke gledišta
vežbanja. Studija iz 2011. godine o deci iz gradskih javnih škola u Misuriju pokazala je da i
dečaci i devojčice čine više koraka i da im se broj otkucaja srca ubrzava kada odmor provode na
otvorenom, u poređenju sa odmorom u teretani ili učionici. Eksperimentalno istraživanje je
takođe pokazalo da deca koja su fizički aktivna tokom školskog odmora s većom verovatnoćom
ostaju aktivna i posle škole, kaže Olga S. Džaret, profesor obrazovanja u ranom detinjstvu i
naučnog obrazovanja na Državnom univerzitetu Džordžija, koja je širom zemlje poznata po
svom istraživanju školskih odmora. Nasuprot tome, deca koja nemaju odmor ili fizičko
vaspitanje tokom školskog dana obično to ničim ne nadoknađuju ni nakon škole, i veća je
verovatnoća da će se zaglaviti na kauču. Konačno, nekoliko studija je pokazalo da odmor na
otvorenom može da pomogne u prevenciji miopije, ili kratkovidosti, kod dece u osnovnoj školi,
jer je dečijim očima potrebno jasno, prirodno svetlo da bi se normalno razvijala.
Pozivajući na odluke zasnovane na istraživanju o politici odmora u osnovnim školama, Džaret
piše: „Dostupna istraživanja sugerišu da odmor može igrati važnu ulogu u učenju, društvenom
razvoju i zdravlju dece u osnovnoj školi. Iako postoje argumenti protiv školskog odmora,
nijedno istraživanje nije jasno podržalo ukidanje školskog odmora.“ (Dodan je kurziv, primedba
auto.)
Zatim su tu i anegdotski dokazi. Roditelji koji se žale da su im deca depresivna jer nemaju odmor
i po ceo dan su unutra. Nastavnici koji se bore da najmlađoj deci školu učine zabavnom otkako je
školski odmor žrtvovan na oltaru standardizovanog testiranja. Deca koja „odigravaju“17 u
učionici, ali čiji se karakteristični znaci ADHD18-a značajno poboljšavaju nakon što više vremena
provedu napolju.
Rebeka Loven, nastavnica istorije na Univerzitetu Metropoliten Stejt (St. Pol, Minesota),
svedočila je radikalnoj promeni u ponašanju svog devetogodišnjeg sina nakon što se porodica na
šest meseci preselila u Norvešku i odlučila je da mu više ne daje lek za ADHD. U Minesoti su
mu bili potrebni lekovi da bi se nosio sa školom, ali sada je htela da se on odmori od neželjenih
efekata. Osim toga, njena očekivanja šta će njen sin naučiti dok je porodica u inostranstvu ionako
su bila ograničena. Začudo, njen sin je prestao da se vrpolji u učionici i odjednom je otkrio
radost u svojim školskim zadacima, iako je bio bez lekova i slušao predavanja na norveškom,
jeziku koji mu je bio nov.
„Neverovatno, on svakog dana jedva čeka da ode u školu“, piše Loven u Mineapolis
StarTribjunu. „Brzo uči norveški. Rado radi domaći zadatak i, zapravo, ponekad radi unapred ili
zamoli sestru da mu smisli matematičke zadatke koje treba da reši. Uveče rado čita pre nego što
zaspi, nešto što kod kuće nikada nije uradio.“
17
Prihvaćen termin za acting out - U psihologiji odbrambenih mehanizama i samokontrole, „odigravanje“
predstavlja izvođenje radnje koja se smatra lošom ili antisocijalnom. U opštoj upotrebi, izvršena radnja je
destruktivna za sebe ili druge. Termin se na ovaj način koristi u lečenju seksualne zavisnosti, psihoterapiji,
kriminologiji i roditeljstvu. (Prim.prev.)
18
Hipeeraktivni poremećaj (nedostatka pažnje), eng.attention deficit hyperactivity disorder (ADHD,AD/HD,ADD)
jeste stanje za koje je karakterističan vrlo visok stepen motoričke aktivnosti kao manifestacija vrlo visoke aktivnosti
uma. (Prim.prev.)
Ono što je objašnjavalo ovu dramatičnu promenu, prema Rebeki Lovenu, nije bila ni izmenjena
ishrana ni to što je provodio manje vremena ispred ekrana, dva faktora za koja se ponekad veruje
da poboljšavaju simptome ADHD-a. Umesto toga, preokret je pripisala njegovom iskustvu u
školi. „Ovde ima tri pauze, a ne samo jednu, kao u Minesoti. Školski dan je otprilike sat vremena
kraći nego kod kuće, što mu ostavlja vremena za igru pre nego što počne da radi domaći zadatak.
Ovde svakodnevno uživa u skoro dva sata nestrukturirane igre na otvorenom, četiri puta više
nego u Sjedinjenim Državama.“
ADHD je prepoznato stanje u Norveškoj, a procenjuje se da ga ima 3 do 5 procenata norveške
dece i adolescenata. Ta brojka je u skladu sa Dijagnostičkim i statističkim priručnikom za
mentalne poremećaje (DSM-5) Američkog psihijatrijskog udruženja, koji procenjuje da 5
procenata dece u SAD ima ADHD. Ipak, 11 procenata sve američke dece trenutno ima dijagnozu
ovog poremećaja, što odražava brojku koja je u stalnom porastu najmanje dve decenije. Od toga
više od polovine prima lekove za to, a među predškolcima kojima se dijagnostikuje ADHD, taj
broj je veći od 75 procenata. Istraživači se još uvek trude da objasne nedavnu epidemiju ADHD-
a, a debata o tome kako bi ga trebalo lečiti se nastavlja. Igra na otvorenom svakako nije lek za
ADHD, ali u slučaju Loven, to je preokrenulo stvar. Ponašanje njenog sina više nije odgovaralo
dijagnozi, niti je njegov norveški učitelj video bilo kakve pokazatelje za to.
Žurka na sankalištu
Maja se brzo prilagođava svojoj novoj školi i novoj rutini. Toliko brzo, zapravo, da sam zbunjena
promenom njenog ponašanja. Za razliku od sina Rebeke Loven sina, Maja nije imala ADHD niti
probleme sa „odigravanjem“ na času. Bila je tiha, uglavnom zatvorena u sebe i svoje je zadatke
obavljala marljivo i dobro. Njen učitelj kod kuće je rekao da je pametna i, pošto priznajem da
sam pristrasan roditelj, moraću da se sa tim složim. Problem je bio u tome što se činilo da, iako
su joj mnoge stvari išle u prilog, Maja nije uživala u školi. U vrtiću se borila sa dugim školskim
danima i žalila se da želi da se vrati u predškolsku ustanovu. Bila je neraspoložena i umorna
nakon škole, a stvari nisu išle nabolje otkako je opterećujućih domaćih zadatka počelo da biva
sve više u prvom i drugom razredu. Njen standardni odgovor od pet slogova kad god bi je neko
pitao nešto o školi bio je „ne sećam se“, i osim ako drugarica iz razreda nije imala rođendan (što
je značilo da su bile prilično dobre šanse da dobije parče kolača), retko sam viđala da je
uzbuđena zbog bilo čega što je imalo veze sa školom. Bilo mi je teško da se se uživim. Oduvek
sam volela školu, bar dok se negde u osmom ili devetom razredu nisam suočila sa
nerazumljivom algebrom. A opet, pošto sam odrasla u Švedskoj pre trideset i nešto godina, moje
se školsko iskustvo veoma razlikovalo od njenog.
Nakon prvog dana u novoj školi, Maja je samouvereno objavila: „Sutra želim da sama idem u
školu“, ljubazno odbijajući maminu ponudu da pođe sa njom. Kada se popodne vratila iz sškole,
ponovo je puno pričala o razredu, hrani koju je jela i novim prijateljima koje je stekla. Tokom
nedelje koja sledila, bombarduje me izveštajima. „Pogodi šta smo danas radili na času fizičkog!
Išlo smo na sankanje, a ja sam pošla sa Oliverom, Hanesom i Neli niz brdo i išli smo jako brzo,
preko neravnine, a onda smo završili na velikoj gomili! Za ručak smo dobili ribu; nije mi se to
mnogo dopalo, ali krompir je bio prilično dobar. Zatim smo imali društvene nauke i pričali smo o
različitim profesijama. Hej, usput, jesi li pevala ovu pesmu kad si bila mala?” brblja i počinje da
peva pesmu koju sam, naravno, pevala na času muzičkog kada sam bila u drugom razredu. Prvi
put u njenom skoro osmogodišnjem životu mogla sam da kažem da je bila iskreno uzbuđena
zbog škole. Ona više nije bila samo „spremna da uči“, kao što je često bilo naznačeno na karti
ponašanja sa drvenim štipaljkama na zidu u njenoj učionici kod kuće. Bila je motivisana da uči.
Posle dve nedelje u novoj školi, Maja dobija pozivnicu za rođendan od jedne drugarice iz
razreda. „žurka na sankalištu“, piše na pozivnici. „Ponesite šlem i nešto na čemu ćete da se
vozite!“ Zaintrigirana sam. Uvek sam pokušavala da uključim lov na blago na otvorenom u
proslavu Majinog rođendana u februaru i, na sreću, roditelji njenih prijatelja su bili dovoljno
dobri da se nikada nisu žalili dšto su im deca kući došla blatnjava. Ali koncept održavanja cele
zabave napolju u januaru bio je za mene sasvim nov.
Na dan proslave rođendana žurke stavljamo u automobil sanke i tobogane, uključujući neku vrstu
plastične daske sa drškama koja izgleda kao da je još 80-ih neko zbog nje završio u gipsu. Majin
drug iz razreda, Hanes, živi van grada, na maloj farmi sa nekoliko kokošaka nosilja, nekoliko
ovaca i verovatno jednim od najboljih brda za sankanje u okrugu. Njegova majka Anetta je
energična i direktna žena koja se smeje skoro koliko i govori. Kada smo stigle, bila je zauzeta
kuvanjem viršl i grejanjem soka, slatkog pića popularnog kod dece, na otvorenoj vatri. Okružuje
je šesnaestoro dece obučene u kombinezone za sneg, koja sede na ćebadima i jastucima
postavljenim na sedišta iskopana iz nekih velikih gomila snega, i nekoliko starih klupa. Deca
jedva čekaju da se spuste niz dugačko, strmo i blago zakrivljeno brdo pored kuće, a čak se ni ne
trude da skinu kacige dok nemilice navaljuju na šargarepe i viršle.
„I prošle godine smo organizovali sankanje i deca su htela to isto ponovo“, kaže Aneta kada sam
je pitala zašto su odlučili da naprave rođendansku zabavu na otvorenom. „Zaista im se sviđa.“
Baca nekoliko hot-dogova na roštilj i preklinje jednog od dečaka da završi sa žvakanjem
šargarepe pre nego što krene na sledeći. „Rođendane uvek slavimo napolju“, nastavlja. „Jedne
godine smo imali diskoteku pod šatorom, sa disko kuglom i sve ostalo. Volim da pravim zabave
napolju. Iskreno, radimo to delimično zato što smo lenji. Možete li da zamislite šesnaestoro dece
u kući? Ne hvala! To cbi se vrlo brzo pretvorilo u haos. Znatno je lakše sve očistiti posle zabave
na otvorenom.“
Kao što sam i sumnjala, Anet, njen muž i njihovo troje dece uglavnom provode mnogo vremena
napolju, i to ne samo tokom rođendanskih zabava. Vikendom porodica često kuvala ručak na
otvorenoj vatri umesto u kući. Svakodnevni izlazak napolje bio je prioritet otkako su deca bila
mala. „Morate da ih izvučete napolje sada, a ne kada im je već trinaest godina, bez obzira koliko
to ponekad može biti mučno. Ne znam koliko puta smo ih spremili da idu na klizanje, a onda im
to dosadilo posle petnaest minuta. Ali sada ubiremo plodove truda koji smo uložili da decu od
malena što češće izvodimo napolje. Sada možemo da se spustimo do jezera i klizamo zajedno
kao porodica.“
Na brdu za sankanje, klinci utabavaju sneg svojim brzim sankama trkačima, a čini se da staza
postaje sve brža sa svakim novim spuštanjem. Jedno za drugim, deca lete niz brdo, jedna
plavokosa devojčica vrišti od užasa dok se brzo približava visokoj snežnoj barijeri na dnu
padine. „Skreni nadesno!“Aneta joj dovikuje, ali čini se da su devojčici ruke zaledile na volanu i
ona se zabija pravo u nasip. „Nisam mogao da upravljam!“ plače, a suze joj teku niz jarko
ružičaste obraze. Aneta je grli i teši. „U redu je. Ništa se nije desilo. Sledeći put samo treba da se
skloniš od snežnog nasipa.“
„Ne brinite da će neko biti povređen?“ pitam Anetu kada su stvari ponovo bile pod kontrolom.
To je onaj mali glas roditeljske odgovornosti u mojoj glavi koji se javlja.
„U početku jesam, ali ne, više ne“, kaže ona. „Opasno je i biti unutra, znaš. Šta ako ti plafonjera
padne na glavu?“
Šali se, naravno, ali u toj šali ima dosta zbilje. Kao medicinska sestra, veoma je dobro upoznata
sa zdravstvenim posledicama preteranog sedenja na kauču (gojaznost, bolesti srca, dijabetes,
rahitis i miopija, da navedemo samo neke), i neka je prokleta ako će dozvoliti da njena porodica
padne u tu zamku.
„Za naše zdravlje je toliko važno da ostanemo aktivni. Mislim da ćemo se suočiti sa krizom
javnog zdravlja ako ne budemo koristili svoje kosti dok smo mladi“, kaže ona. „Volimo našu fiku
i volimo da zajedno pravimo kolače. Ali ako smo imali nešto slatko, takođe izlazimo napolje i
krećemo se. Ako deca to ne žele, kažem im da umesto toga mogu da jedu malo šargarepe.“
Posle nekog vremena pravi se pauzu za toplu čokoladu i domaće kolače koji su pojedinačno
ukrašeni švedskom zastavom - žutim krstom na plavoj pozadini. To je jednostavan desert, ali ga
deca zbog toga ne cene ništa manje, i grabe čokoladne poslastice i kreću u potragu za blagom u
snegu, koju vodi Anetin muž. Zatim još sankanja, dok roditelji ne počnu da se pojavljuju da
pokupe svoje dete. Nekoliko roditelja ne može da odoli zovu brda. „Sankanje je potcenjeno“,
viče jedna mama dok se zaustavlja na dnu. Maja i Nora su ostale poslednje na brdu, ushićene
toplom čokoladom i sopstvenom brzinom.
„Žao mi je, osećam se kao da smo zloupotrebili vaše gostoprimstvo“, kažem Aneti dok se noć
polako spušta oko nas, sat vremena nakon zvaničnog završetka zabave. „Sada ću ih pozvati i reći
da je ovo poslednja vožnja.“
„O, ne, nikako. Zar ne volite kada deca žele da ostanu napolju i igraju se na svežem vazduhu?“
Prihvatili smo rečeno i odlučili da u dogledno vreme ponovo okupimo decu.
Na povratku u Kolibicu vidimo kako se desetak tinejdžera kliza na jezeru, i peva iz sveg glasa.
Svetlost njihovih lampi reflektuje se i skakuće po ledu čineći da klizači izgledaju kao glumci u
improvizovanoj i nekoreografisanoj scenskoj predstavi.
U ovom trenutku me više nije brinulo da li će Maja naći prijatelja u školi ni da li će biti
nostalgična, a skoro sam i zaboravila na nedeljne zadatke iz pravopisa i matematike kojima je
trebalo da se pozabavi. Imala sam znatno veći problem na umu: šta ako ona ne bude želela da se
vrati u SAD kada naše vreme u Švedskoj istekne?
Skandinavski savet za roditeljstvo br. 2
Ako je tamo gde živite bezbedno i praktično, pustite bebu da dremne napolju kada vreme
dozvoljava i potražite mogućnosti da provedete što više vremena napolju. Kako vaše dete bude
starije, izaberite aktivnosti na otvorenom u kojima uživa cela porodica i obavezno prilagodite
svoja očekivanja tempu i svakodnevnom potrebama vašeg deteta. Dobro planirajte duže izlete i
zapamtite da nikada ne možete poneti previše grickalica!
Predložena literatura: Balanced and Barefoot: How Unrestricted Outdoor Play Makes for
Strong, Confident, and Capable Chil-dren, by Angela Hanscom. New Harbinger, 2016.
3
NEKA SE SAMO IGRAJU
Većini onoga što treba da nauče tokom ranog detinjstva decu ne možete podaučiti;
ona to otkrivju kroz igru.
RUT VILSON
Jedne noći me je pozvala moja prijateljica Su iz Sjedinjenih Država. Kaže mi da je počela da ima
problema da svog najstarijeg sina izvuče iz automobila kada treba da ide u predškolsku ustanovu.
„Pitala sam ga zašto ne želi da ide u školu, a on je rekao da mu je dosadno. Njemu su četiri
godine! Kako on uopšte zna šta znači dosadno'?“ jadikuje. „Mislim da je reč o tome da se nije
posebno sprijateljio ni sa jednim od dece i da mora da sedi mirno za stolom prvi put u životu i da
se bavi papirima, a on je dete koje voli da se kreće.“
Ona je sina poslala u predškolsku ustanovu sa istom idejom koju imaju mnogi roditelji kada šalju
svoju decu u predškolske ustanove: da se fete igra i druži sa drugom decom. Sada se osećala
poraženo i zbog svega je bila u neverici. „Ne želim da ga sledeće godine ponovo šaljem u
predškolsku ustanovu, i uopšte ne želim da tamo šaljem njegovog mlađeg brata, ali kada to
kažem ljudima, kažu mi da će onda zaostajati“, nastavila je.
Sama Su uopšte nije išla u predškolsku ustanovu, a vrtić je tada trajao samo pola dana i dan je
bio ispunjen igrom. I dalje je uspela da kroz školovanje prođe s najboljim ocenama, završila je
koledž i pravni fakultet, i danas vodi uspešnu advokatsku firmu. Instinkt joj je govorio da će i
njeni sinovi biti dobro, ali nije imala dovoljnu podršku. „Pritisak je ogroman. Šta ako uništim
njihove izglede da upišu koledž, i oni završe na dnu živeći od pomoći vlade jer nisam donela
ispravnu odluku o njihovom predškolskom obrazovanju?“ Ona se samo napola šali - i zahvaljuje
svojoj srećnoj zvezdi što je njenom najmlađem sinu rođendan u septembru, pa će propustiti sve
preseke. Ako ga ona i njen muž konačno i pošalju u predškolsku ustanovu, on će tada imati skoro
punih pet godina.
Predškolska ustanova u koju ide njen stariji sin je vrsta roditeljske zadruge čiji se ima pristup
učenju zasniva na igricama, sa puno izleta, senzornih kanti i praktičnih eksperimenata u
kombinaciji sa tradicionalnim akademskim predmetima. Ili to barem pokušava. U poslednje
vreme, nastavnici su bili pod pritiskom javne škole da se prilagode sve većim zahtevima vrtića.
Roditelji su se takođe plašili da druženje, igranje, pevanje i učenje kako da budete dobar prijatelj
nisu učinili dovoljno da njhovu decu pripremi za ono što će uslediti. Neki su čak osećali da
nemaju drugog izbora nego da svoju decu premeste u druge predškolske ustanove koje su se više
fokusirale na akademski program.
„Nije to bilo ništa protiv nastavnika, samo sam toliko toga čula o svim testiranjima koja se sada
sprovode, i imala sam osećaj kao da ne napreduje mnogo“, rekla je jedna mama koja je bila
razočarana što je njen trogodišnji sin nije dovoljno brzo naučio da piše. „Konačno smo odlučili
da ga preselimo, a ova škola je sasvim drugačija. Sada svake nedelje donosi kući male radne
listove za upisivanje slova.“
U međuvremenu, činilo se da su nastavnici ogorčeni zbog pritiska. „Čak sam se osećao krivim
što sam juče trogodišnjake pustio da se igraju sat vremena“, otkrio je jedan od njih. „Morao sam
da im kažem da se vrate svojim knjigama.“
Popustivši pred pritiscima školskog okruga i nezadovoljnih roditelja, nastavnici roditeljske
zadruge nedavno su počeli da četvorogodišnjacima daju nedeljne domaće zadatke. Ovo nikako
nije bilo jedinstveno za ovu predškolsku ustanovu, već samo simptom nacionalnog trenda sve
većeg pritiska na trogodišnjake i četvorogodišnjake da uče akademske činjenice. Ako je vrtić bio
novi prvi razred, kako su neki vaspitači tvrdili, svakako se činilo kao da je predškolska ustanova
postala novi vrtić.
Razgovor sa Su me je naterao da se setim vremena kada je Maja išla u predškolsku ustanovu, pre
četiri godine. U jesen njene poslednje godine, sa nešto manje od dva semestra do kraja, neki od
roditelja su bili pod stresom i nervozni zbog napretka svoje dece. Žalili su se da su deca previše
vremena provodila igrajući se i baveći se zanatima i eksperimentima. Bila sam zbunjena. Većina
dece je imala samo četiri godine; šta su očekivali da rade? Kao i Su, poslala sam Maju u
predškolsku ustanovu misleći da bi za nju bilo dobro da se druži i igra i sa drugom decom osim
one koje je viđala kod dadilje. Još je učila da veže cipele i stane u red za kupatilo i pravi odlične
pite od blata. Njen rečnik se izuzetno proširio otkako je krenula u predškolsku ustanovu, a
akademski, nisam mogla da se setim o čemu bi to trebalo da uopšte brinem u ovom uzrastu. A
opet, još uvek sam bila u blaženome neznanju o strogosti američkog vrtića.
„Kada smo mi išli u predškolsku ustanovu, samo smo se igrali i sedeli u krugu i pevali pesmice“,
rekla mi je jedna mama, učiteljica u osnovnoj školi. „Roditelji i dalje misle da svoju decu šalju u
vrtić da bi naučila kako da nešto podele i da sačekaju svoj red, ali to više nije tako.“
„Ove praktične aktivnosti su veoma zabavne i sve to, ali jednostavno ne vidim kako će ih to
pripremiti za vrtić“, rekla je druga majka, izražavajući zabrinutost zbog orijentacije predškolske
ustanove. A onda, zloslutno, „valjda ćemo to saznati na skriningu u vrtiću“.
Ovi roditelji su primili poruku američkog Ministarstva obrazovanja koja je bila kristalno jasna.
Ovih dana deca neće provoditi toliko vremena oblikujući plastelin već će više vremena biti
posvećeno tome da se pripreme se za svoju korporativnu karijeru.
Do tog trenutka nisam ni znala šta je skrining u vrtiću. Jednostavno sam verovala da će Maja
naučiti ono što je potrebno da nauči u dato vreme, i nije mi ni palo na pamet da bi mogla da
zaglavi na nekom tajanstvenom prijemnom ispitu za osnovnu školu - u stvari, nisam ni znala da
oni uopšte postoje. Sada mi je zazvučalo kao prava pretnja, nešto o čemu se nisam ni približno
dovoljno brinula.
Kada sam se kod vaspitačice u vrtiću raspitivala o procesu skrininga, uverila me je da nije reč o
testu sa visokim ulozima koji bi poboljšao ili bitno negativno uticao na budućnost moje ćerke,
već je samo alat za procenu kako bi se utvrdilo da li je dete dovoljno razvijeno i mentalno
spremno za obdanište i da li je njemu ili njoj možda potrebna dodatna pomoć u učionici.
Učiteljica mi je takođe rekla da misli da bi u predškolskom deca trebalo da se zabavljaju i radie
„sve stvari za koje nemamo vremena u vrtiću, kao što su igranje, slikanje, pevanje, čitanje priča i
igranje igrica“.
To je razrešilo pitanje moje zabrinutost u vezi sa skriningom u vrtiću, ali što sam više saznavala
o stvarnom vrtiću, sve sam se više brinula oko Majinog upisa..
Igranje jeste učenje

Pre nego što smo napustili SAD, Nora je išla u istu predškolsku ustanovu kao i Maja, a sada, kad
se spremala da se upiše u predškolsku ustanovu u Švedskoj, čekala nas je korenita promena.
Predškolske ustanove u Skandinaviji se razlikuju od onih u Sjedinjenim Državama jer uglavnom
nude negu sa punim ili skraćenim radnim vremenom tokom cele godine za decu koja su stara
samo godinu dana. Model se ponekad naziva i „educare“ jer je svrha ovdašnjih predškolskih
ustanova u tome da istovremeno i obrazuju i da brinu o deci čiji roditelji rade van kuće. Pošto je
to većina roditelja, predominantna većina skandinavske dece (čak 84 odsto u Švedskoj) uzrasta
od jedne do pet godina upisana je u predškolske ustanove.
Još jedna velika razlika je u tome što je predškolska ustanova u skandinavskim zemljama manje-
više univerzalna, jer školarine umnogome subvencioniše vlada. Mnogim Amerikancima, imati
vladu zaduženu za dnevni boravak vašeg deteta verovatno zvuči jednako mudro kao da lisici date
VIP propusnicu za kokošinjac. Ali skandinavski roditelji to ne vide na ovaj način. Kada su
roditelji 108.000 dece predškolskog uzrasta u Švedskoj upitani šta misle o dnevnom boravku
svog deteta, 95 odsto njih je odgovorilo da su zadovoljni. Ovo je prilično neverovatno s obzirom
na to da ponekad može biti teško naterati toliko ljudi da se slože da je sneg beo i da svako
mišljenje u vezi sa vaspitanjem dece ima tendenciju da izazove plemenski rat.
Iako predškolske ustanove u Švedskoj finansira centralna vlada, njima mogu da direktno
upravljaju lokalne opštine, privatna preduzeća ili roditeljske zadruge. Bez obzira na to, od njih se
traži da imaju zaduženog sertifikovanog vaspitača i sve prate isti nacionalni nastavni plan i
program. Deo razloga zašto su roditelji u Švedskoj toliko zadovoljni predškolskim sistemom
verovatno je u tome što ovaj nacionalni nastavni plan i program u velikoj meri odražava opštu
ideju Šveđana o tome kako bi trebalo da izgleda rano detinjstvo. A to nije sricanje slova.
Nacionalni nastavni plan i program za švedsku predškolsku ustanovu ima dvadeset stranica i
naširoko govori o stvarima poput negovanja poštovanja jednih prema drugima, ljudskim pravima
i demokratskim vrednostima, kao i doživotnoj želji za učenjem. Izbor reči u dokumentu je
prilično dobar pokazatelj šta švedsko društvo želi i očekuje od mališana i predškolske dece.
Nastavni plan sadrži reč igranje trinaest puta, jezik dvanaest puta, priroda šest puta i matematika
pet puta. Ali nema ni jednog jedinog pomena pismenosti ili pisanja. Umesto toga, dve najčešće
korišćene reči su učenje (koja se pojavljuje četrdeset osam puta) i razvoj (četrdeset sedam).
Druge skandinavske zemlje imaju slične tradicije obrazovanja u ranom detinjstvu. U Finskoj
formalno učenje čitanja ne počinje sve dok dete ne krene u prvi razred, sa sedam godina, a u
finskom ekvivalentu vrtića, koji deca upisuju u godini kada navrše šest godina, nastavnici će ih
podučavati da čitaju samo ako deca sama za to pokazuju interesovanje za to. Uprkos ovom
nedostatku naglaska na ranoj pismenosti, Finska se smatra najpismenijom zemljom na svetu,
Norveška je na drugom mestu, a Island, Danska i Švedska zaokružuju prvih pet, prema studiji
Centralnog državnog univerziteta Konektikata iz 2016. Džon Miler, koji je vodio studiju,
primetio je da je pet nordijskih zemalja postiglo tako dobre rezultate jer „njihova monolitna
kultura vrednuje čitanje“. Imaju još nešto zajedničko: posvećenost igranju u ranim godinama.
Ne postoji jednoglasna, međunarodno priznata definicija igre, ali britanska organizacija Plej
Ingland (Play England) to naziva „procesom koji je slobodno izabran, lično vođen i suštinski
motivisan“, napominjući da „sva deca i mladi ljudi moraju da se igraju. Impuls za igrom je
urođen. Igra je biološka, psihološka i društvena neophodnost i od suštinskog je značaja za zdrav
razvoj i dobrobit pojedinaca i zajednica.“
Nastavni plan i program za švedsku predškolsku ustanovu ne promoviše samo igru u svim
svojim aktivnostima – takođe utvrđuje zakonsko pravo dece da se igraju i uče napolju, u
planiranom okruženju kao što je školsko dvorište, baš kao i u prirodnom okruženju, poput šume.
Ovo se odnosi na predškolske ustanove u zemlji i u gradu. Urbane predškolske ustanove koje
nemaju prirodno okruženje u školskom dvorištu ispunjavaju ovaj zahtev tako što decu
jednostavno odvode na javnu zelenu površinu, poput parka ili obližnje šume, peške ili javnim
prevozom. „Sva naša deca žive u gradu, pa su navikla na saobraćaj. Čak i jednogodišnjaci i deca
od dve godine brzo nauče da se drže drugara i da hodaju“, kaže Sesilija Ramning, koja vodi
predškolsku ustanovu Fira Elementen u Stokholmu. Iako se neki od parkova nalaze na pet
minuta hoda od predškolske ustanove, deca povremeno pešače i do četrdeset pet minuta da
stignu do odredišta, a najmlađi se smenjuju u dvoje dečijih kolica. „Neki misle da je boravak u
parku najvažnija stvar, ali mnogo toga se može desiti na putu. Ponekad nađemo žir, kestene ili
zaista zanimljivu bubu. Put do parka je važan deo iskustva“, kaže Ramning.
Anketa u stotinu predškolskih ustanova u Stokholmu pokazala je da je prosečno vreme
provedeno napolju bilo sat i po dnevno - po lošem vremenu, zimi. U lepom letnjem danu, prosek
je bio skoro šest sati. Bila sam posebno uzbuđena zbog ove garancije kada je reč o igri na
otvorenom. Norina nova predškolska ustanova bila je obična, opštinska predškolska ustanova,
nalik na onu u koju sam i ja sama išla pre mnogo godina. Nije se predstavljala kao predškolska
ustanova u prirodi i nikako nije bila šumska škola, ali sam bar znala da će priroda u najmanju
ruku biti deo nastavnog plana i programa i da će ona moći da se igra napolju svakog dana.
Kada smo stigla tog prvog Norinog dana, ograđeno dvorište ispred predškolske ustanove bilo je
prekriveno utabanim snegom. Jo[ uvek je bila ushi’ena [to je videla tri losa kako lenjo prelaze
put tako blizu našeg automobila da sam bukvalno mogla da ispružim ruku kroz prozor i bocnem
ih jednom od skija za trčanje koje su bile pozadi.
Niski brežuljak sa naše desne strane pun je tragova ozbiljnog sankanja, a pravo ispred sebe
vidimo malog sneška čija su usta napravljena od malih grudvica blata. Zloslutno se naherio, ali i
dalje stoji. U snegom prekrivenoj travi je veliki plastični odvod, nekoliko žbunova sa jarko
crvenim granama, mali tobogan na padini i veliko igralište u pesku, klupe i kuhinja ya pravljenje
„kolača od blata“ i sto. Radionica i igraonica su zaključane preko zime, ali je treća zgrada
otključana i puna igračaka za igre na otvorenom koje se koriste tokom cele godine.
Nosim plastičnu kesu sa potrepštinama, a one nimalo ne liče na stvari koje sam svake jeseni
donosila u predškolsku ustanovu u Sjedinjenim Državama (jedna kutija vlažnoih maramica,
jedna kutija bojica, jedna rolna papirnih ubrusa, boca sredstva za dezinfekciju ruku, kutija
flomastera i oko 1200 štapića lepka). U Švedskoj, sve što je potrebno za aktivnosti i dnevne
operacije obezbeđuje škola. Ne treba im više flomastera - ono što žele jesu deca koja mogu da se
igraju napolju po svim vremenskim uslovima. Zahvaljujući tome, lista preporučenih potrepština
za zimu izgleda ovako:
✳✳ Debele rukavice (dva para)
✳✳ Vunene čarape
✳✳ Zimski kombinezon
✳✳ Debeli džemper/flis
✳✳ Topla kapa
✳✳ Oprema za kišu
✳✳ Čizme za kišu
✳✳ Kompletna promena odeće za unutrašnju upotrebu

I, na kraju, veseli podsetnik: „Idemo napolje, bilo da pada kiša ili sija sunce!“
Baš kao u Majinoj školi, dva sušionika industrijske veličine u prostoriji za presvlačenje tiho
bruje preko celog zida punog šarene poliesterske kišne odeće dok ulazimo u zgradu. Izuvamo
cipele i odlazimo u glavni hodnik, gde je zimska oprema naslagana u svakom od prostora
određenog za neko dete.
„Dobrodošli!“ kaže jedan od glavnih nastavnika sa kojim sam prethodno razgovarala telefonom.
Kao i većina švedskih vaspitača koje sam upoznala, veoma vodi računa da se spusti do nivoa
Nrinih očiju i da sa njom razgovara direktno. „Zovem se Elen.“
Elen nam daje pregled ovog dela predškolske ustanove. Ima dvadeset troje dece (od kojih je
većina između četiri i pet godina, plus par trogodišnjaka) i petoro zaposlenih, ali nisu svi tu u isto
vreme. Prva deca se pojavljuju u šest i trideset ujutru. Doručak se servira oko osam, a zatim se
deca igraju do deset, kada se svi okupljaju u krug i jutarnju užinu (koja se univerzalno naziva
„vreme za voće“, pošto je sveže voće glavna užina za švedske predškolske ustanove). Posle toga,
vreme je za igru na otvorenom do ručka. Nakon toga sledi odmor ili dremka za najmlađu decu, a
vreme za priču za stariju. Popodne je uglavnom posvećeno nestrukturiranoj igri - tokom toplijih
meseci, obično ponovo napolju - ili projektima u manjim grupama, što prekida užina u dva i
trideset. Poslednje dete napušta ustanovu u pet popodne.
Nora sve osmatra, i radoznalo posmatra decu oko sebe. Neki su zauzeti igranjem društvene igre
sa učiteljicom; drugi grade utvrdu od jastuka u čitaonici. Postoji umetnička soba i kutak za igru
pretvaranja, sa lutkama i minijaturnom kuhinjom. Zidovi su ukrašeni slikama i posterima koji
dokumentuju projekte koji ističu različite oblasti u nacionalnom nastavnom planu i programu:
prirodu i tehnologiju, matematiku, razvoj jezika, kreativnost i društvene veštine. „Različitost -
slični smo, ali ipak različiti“, stoji na jednom posteru ispod reda zastava različitih zemalja koje
su deca obojila. Na fotografiji četvoro dece koja nose narandžaste prsluke visoke vidljivosti u
šumi piše: „Tražimo blago u prirodi i proveravamo šta se krije ispod lišća.“ Druga slika prikazuje
tri dečaka koji grade kuću od kartonskih kutija. „Saradnja“, glasi natpis. „Uslužnost“ glasi još
jedan natpis, pored fotografije dečaka koji pomaže devojčici da nareže kobasicu. Dok sedimo na
podu za vreme vočne užine, primetila sam još nešto: nijedno od dece u prostoriji nema višak
kilograma.
„Želimo da naša deca uče na zabavan način“, objašnjava Elen kasnije. „Ne sedimo i ne učimo
decu da broje do deset, već se stalno služimo matematikom. Na primer, kada sedamo u krug, oni
se smenjuju i prebrojavaju koliko je dece prisutno. Takođe uključujemo nauku kroz jednostavne
eksperimente. Ponekad unosimo predmete iz prirode poput kamenja i štapova i testiramo koji
plutaju u kanti vode. Ako imamo snega, mogli bismo da unesemo malo unutra i vidimo šta će se
desiti kada se otopi i vodu sipamo kroz filter za kafu. I naravno upoznaju se sa fizikom svaki put
kada nešto grade.“
„Pa šta radite povodom veština pismenosti?“ pitam Elen dok Nora odlučuje da se pridruži grupi
starije dece koja slušaju učitelja kako čita knjigu.
„Ne planiramo vreme u kom bi deca radila na pisanju, ako na to mislite“, kaže ona, „i nemamo
konkretne lekcije kada ih učimo azbuci. Ali mnogo radimo na razumevanju onoga što se čita
čitanja tokom vremena za priču, i deca kroz kreativnu i maštovitu igru neizmerno unapređuju
svoj jezik.“
„Nora već zna kako da napiše svoje ime. Ona čak ispravno upotrebljava velika i mala slova,“
dodajem malo previše entuzijastično. Pošto nisam prestala da svoje ime pišem velikim slovima
sve dok nisam imala oko sedam godina, a Nora je u svojoj američkoj predškolskoj ustanovi ovo
savladala sa tri godine, naravno da mislim da je ona gotovo genijalna.
Elen podiže obrve iza naočara sa tamnim okvirom. „Vau“, kaže ona, ali izgleda više iznenađeno
nego impresionirano. „Pa, obično primetimo kada se deca zainteresuju za pisanje i tada im
dajemo male sveske koje mogu da koriste. Ideja je da će to doći prirodno kada budu spremni za
to. Mnogo lakše da uče kada imaju tu unutrašnju motivaciju.“
Ideja da deca uče kroz igru uošte nije tako nova. Još je Platon govorio da je „najefikasniji način
obrazovanja kada se dete igra među ljupkim stvarima“. Znatno kasnije, 1700-ih, renesansni
filozof rođen u Švajcarskoj, Žan-Žak Ruso, zastupao je ideju da bi celokupno obrazovanje dece
trebalo da bude zasnovano na igri u svojoj revolucionarnoj raspravi Emil ili O obrazovanju. „Da
li se usuđujem da ovde iznesem najvažnije, najkorisnije pravilo svakog obrazovanja? Nije reč o
uštedi vremena, već o rasipanju“, napisao je slavno, u prilog urođenoj sposobnosti dece da uče
kroz sopstvena iskustva. Zatim, 1830-ih, nemački učitelj i nepokolebljivi ljubitelj prirode po
imenu Fridrich Froebel preuzima ideju da je igra ključna za fizički, moralni i duhovni razvoj
dece. Bio je toliko ubeđen u ovu ideju da je odlučio da kreira program obrazovanja u ranom
detinjstvu koji se vrteo oko pevanja, plesa, baštovanstva, samostalne igre i doživljaja prirode
svim čulima. Froebel je na decu gledao kao na biljke koje bi cvetale kada bismo im dozvolili da
uče sopstvenim tempom, uz učitelja koji je ih neguje i vodi. On je svoj koncept nazvao
„kindergarten“- što bukvalno znači dečija bašta.
U drugoj polovini devetnaestog veka, Froebelova filozofija zasnovana na igri, usredsređena na
dete, prihvaćena je u Švedskoj, a sve do 1950-ih ovde su se predškolske ustanove zvale
barntradgardar, ili „dečje bašte“. Froebel ostaje jedna od najuticajnijih ličnosti u obrazovanju u
ranom detinjstvu u Švedskoj, zajedno sa ruskim razvojnim psihologom Levom Vigotskim i
švajcarskim psihologom Žanom Pijažeom, koji su se zalagali za pristup učenju usmeren na dete.
U učionici, Pijaže je verovao da je proces učenja važniji od krajnjeg proizvoda i da deca mogu da
nauče veštine rešavanja problema samo putem aktivnog otkrivanja. Vigotski je smatrao da na
kognitivni razvoj dece u velikoj meri utiče kultura u kojoj odrastaju i da uče prvenstveno kroz
igru i interakciju sa starijom i veštijom decom i odraslima.
Najviše je poznat po svojoj teoriji o zoni proksimalnog razvoja, prema kojoj treba poštovati
individualni prostor svakog deteta i spremnost da nauči novi koncept. Roditelji i vaspitači to
mogu učiniti tako što će obezbediti „skele“ za razvoj i pružiti detetu dovoljno pomoći da izgradi
sopstveno samopouzdanje da se popne na sledeći nivo, bez guranja ili nošenja. Dajući deci ovaj
prostor, odrasli im omogućavaju da razviju samopoštovanje i nauče da rešavaju sopstvene
probleme.
Anet Eskilson, švedski edukator kada je reč o vaspitanju dece u uzrastu često govori o
podsticanju dečje želje za učenjem, i ovako objašnjava skandinavski stav prema igri i učenju:
„Postoje dva potpuno različita načina gledanja. Na decu ili gledate kao na prazne posude, koje
čekaju da ih odrasli napune kroz podučavanje, ili verujete da imaju urođenu sposobnost da uče
zajedno sa drugima. U Švedskoj verujemo u detetovu radoznalost i želju da uči. Ovaj koncept
nazivamo ’kompetentno dete'. “
Kasnije, dok stojim napolju u snegu sa još jednom Norinom vaspitačicom, Barbro, posmatrajući
desetoro dece kako pregovaraju kako će se penjati i spuštati niz brdašce za sankanje, ona priča
nešto slično. Čvrsto veruje da deca uče više iz direktnih iskustava i igre nego kada se od njih
samo traži da zapamte informacije koje im saopštava učitelj.
„Neka deca se rano zainteresuju za pisanje, a kada je to slučaj, mi ih ohrabrujemo. Možda su
uključeni u igru pretvaranja i žele da naprave karte za nešto. U tom slučaju pisanje ima svrhu. U
suprotnom bi mogli da na kraju krajeva samo crtaju linije koje za njih nemaju nikakvog značaja“,
kaže ona.
„Znam da postoje različite filozofije. Neki ljudi misle da treba da se fokusirate na pismenost, ali
ja ne volim kada je sve što radimo samo prava linija koja pokazuje ka školi. Ovo je predškolska
ustanova. Zašto deci ne bismo dozvolili da budu deca, ovde i sada?“
Izađite napolje i igrajte se

Čini se da se u Skandinaviji roditelji i vaspitači dece u ranom uzrastu slažu da je, ako želite da
odgajate zdrave, sposobne učenike, ključno stvar da ih pustite da se igraju što je više moguće. Pa
zašto su, ako su aktivna igra i učenje neodvojivi, tako često suprotstavljeni jedno drugom na
drugoj strani Atlantika? Kako je došlo do tačke u kojoj se američki vaspitač oseća krivim što je
pustio grupu trogodišnjaka da se igraju, kada je to upravo ono što bi trogodišnjaci trebalo da
rade?
Deo objašnjenja se verovatno može naći u reformama obrazovanja koje su povećale akademske
zahteve za obdanište, počevši od 1980-ih i dodatno pogoršane Zakonom o neostavljenom detetu,
Trkom do vrha i, nedavno, Zajednički osnovni državni standardi19, prema zagovaračkoj grupi
Alijansa za detinjstvo. Iako se modeli ranog obrazovanja usredsređeni na dete mogu naći u SAD
kroz Montesori, Valdorf i Ređio Emilia pristup, „nastava koju vode učitelji u vrtićima skoro je u
potpunosti zamenila aktivno, iskustveno učenje zasnovano na igri za koje znamo da je deci
potrebno zahvaljujući decenijskim istraživanjima kognitivne i razvojne psihologije i
neuronauke“, napominje grupa. A sada pre-K20 pati od posledičnih efekata.
Morin Vandermas-Peeler, sitna, raygovorljiva profesorka psihologije na Univerzitetu Elon u
Severnoj Karolini, ne veruje da je ova promena bila na bolje. Nakon što je provela mnogo
vremena istražujući učenje u ranom detinjstvu i podučavajući kao gostujući predavač u
Kopenhagenu u Danskoj, veruje da bi SAD mogle da preuzmu neke smernice iz Skandinavije
kada su u pitanju stavovi o učenju zasnovanom na igri. „Većina ljudi nije svesna potrebe za
igrom u ranom detinjstvu“, kaže ona. „Mislim da i sami nastavnici žele da deca uče kroz igru, pa
moraju da objasne roditeljima koliko je to važno. Kada ljudi traže više akademskog znanja,
mislim da većina njih ne želi da im deca sede ceo dan. Nažalost, u vrtiću se od njih očekuje da
upravo to rade.“
19
No Child Left Behind, Race to the Top, Common Core State Standards, Alliance for Cholhood. (Prim prev.)
20
Pre-K je skraćenica od predškolskog uzrasta, odnosno za školu ili časove za decu mlađu od pet godina.
(Prim.prev.)
Detetu je igra nešto sasvim prirodno, bez obzira na ono što mu je pri ruci. Štap može postati
lutka, mač, konj ili magični štapić. Kartonska kutija može postati raketni brod, pećina ili
automobil. Deca mogu satima da se igraju sa izuzetno jednostavnim stvarima. U stvari,
istraživači su otkrili da se deca igraju još kreativnije kada im nadohvat ruke nisu gotove igračke.
Igra je otprilike univerzalna koliko nešto to uopšte može da bude – prevazilazi sve kulturne i
socioekonomske granice. Ono što se razlikuje, otkrio je Vandermas-Peler, jeste vrednost koju
različite kulture pridaju igri. Američki roditelji visoko cene igru i često se igraju sa svojom
malom decom. Takođe su izuzetno zabrinuti za akademska postignuća. Samo brzo pretražite
Gugl za „obrazovne aktivnosti za dvogodišnjake“ i otkrićete skoro pola milijarde rezultata. Isto
tako, Pinterest je preplavljen predškolskim štampanim materijalima i aktivnostima - sortiranje
boja i 101 način pravljenja geometrijskih oblika od cevi iz rolne toalet papira. Marketinški
magovi se prirodno hrane i zabrinutošću roditelja u vezi sa obrazovanjem dece. „Dok vaša beba
počinje da istražuje, nikada nije prerano da izazovete ljubav prema temama kao što su umetnost,
muzika i jezik“, kaže kompanija koja stoji iza navodno edukativnih video snimaka Beba Ajnštajn
za koje su istraživači zapravo otkrili da nemaju vrednost i da čak mogu da ometaju razvoj jezika.
„Iskoristite to tako što ćete isprobati neke aktivnosti i proizvode koje su odobrili stručnjaci za
„kulturnu bebu“, nastavlja kompanija, pojačavajući strah roditelja da će njihova deca sortirati
oblike dok njihovi vršnjaci budu zauzeti pisanjem simfonija do kraja. predškolskog.
Iako je u ranim godinama moguće integrisati aktivnosti učenja prilično suptilno i uspešno,
Vandermas-Peler ističe da neki ljudi koji su skloni da budu previše revnosni i nenamerno
prekidaju dečiju igru pokušajima da je učine „obrazovnijom“. „Mislim da roditelji vrlo rano
postaju veoma nervozni što njihova deca neće postati uspešna kao neka druga osoba ukoliko ne
umeju da čitaju ili sabiraju i oduzimaju kada dođu u vrtić“, kaže ona. „U Danskoj je na ceni igra
zbog same sebe, dok se za mnoge američke roditelje sve više vrti oko sticanja i usavršavanja
veština i oko toga koliko će to deci kasnije biti od pomoći. Tako smo, nažalost, kulturno
orijentisani. Verovatno u svemu ovome ima i dobrih i loših stvari, ali za decu u Danskoj postoji
toliko mnogo različitih mogućnosti. Više slobode izbora, manje strukture. Vi birajte, a mi vam
pomažemo da to shvatite.“
Dok mnogi američki roditelji ne vide da imaju rijedan drugi izbor osim da uskoče u rane
akademske grupe, skandinavski roditelji ostavljaju utisak da nisu ni najmanje zabrinuti kada je
reč o formalnoj nastavi za predškolce. Uvereni su da će njihova deca naučiti ono što je potrebno
da nauče upravo kada budu bila spremna da to nauče i rado svoje predškolce puštaju da se samo
igraju. Po mogućnosti napolju. Danijel, danski otac iz vrtića, objašnjava to ovako: „Detinjstvo
vidimo kao važan deo ljudskog života, a ne kao trku ka odraslom dobu. Verujemo i uvažavamo
činjenicu da deca imaju pravo na srećno detinjstvo“.
Kada sam pitala Kristofera, švedskog oca dvoje male dece, šta očekuje da će njegova deca
naučiti od sada pa do početka formalnog školovanja u njihovoj šestoj godini, odgovorio mi je
spremno i odlučno. „Očekujem da budu deca“, kaže. „Uskoro će krenuti u školu i tamo će dobiti
ostatak. Sva su deca takođe veoma različita. Neka su se rano zainteresovala za matematiku ili
čitanje i pisanje; druga nisu.“
Naravno, decu možete da naučite da čitaju i pišu ranije zahvaljujući vežbanju i direktnim
uputstvima. Ali čemu žurba?
Alijansa za detinjstvo napominje da mnoga deca nisu spremna da čitaju u vrtiću i da to što ih
graju da žive u skladu sa nerealnim akademskim ciljevima može da dovede do sasvim
neprimerene prakse u učionici. Osim toga, nema naučnih dokaza da će to što su rano naučila da
čitaju deci biti od pomoći da postanu bolji čitaoci na duge staze. Studija koja je upoređivala dve
grupe dece na Novom Zelandu a koja su sa formalnim časovima pismenosti otpočela sa pet i sa
sedam godina, respektivno, nije pokazala značajnu razliku u sposobnosti čitanja do njihove
jedanaeste godine. Ali deca koja su počela da čitaju sa pet godina razvila su manje pozitivan stav
prema čitanju i imala su lošije razumevanje teksta od dece koja su počela da čitaju sa sedam
godina. Druge studije nisu pokazale značajnu povezanost između uzrasta u kom dete polazi u
školu i njegove ili njene sposobnosti čitanja.
Te bebi fleš kartice i zidovi sa rečima21 koji se tako često viđaju u predškolskim učionicama
mogu dadeluju savršeno bezazleno, ali stalan pritisak na malu decu da rano počnu da čitaju može
zapravo da ograniči druge aspekte njihovog učenja koji mogu da budu važniji, poput spontanog
istraživanja i otkrivanja. Testiranje kreativnosti i veština rešavanja problema verovatno je teže od
testiranja činjeničnog znanja, ali rezultati dve odvojene studije koje su sproveli MIT i Berkli
Univerzitet u Kaliforniji, pokazuju da prerano učenje dece može imati negativne posledice. Na
MIT-u, istraživači su grupi četvorogodišnjaka dali potpuno istu igračku, i samo su menjali metod
kojim su je predstavili deci. U jednoj grupi je istraživač, demonstrirajući neke od funkcija
igračke, delovao naivno i kao da ni sam nije baš upućen šta sve igračka može, dok je drugoj
grupi istraživačica dala direktnu instrukciju kako da koriste igračku. Kada su ostala sama sa
igračkom, sva deca u studiji su mogla da ponove ono što je „učitelj“ uradio – da povuku jednu od
cevi igračke da bi ona zaškripala - ali deca u prvoj grupi su se igrala duže i otkrile više funkcija
igračke. Ta su deca jednostavno bila radoznalija i samim je tim bila veća i verovatnoća da će
otkriti nove informacije, za razliku od dece kojoj je učitelj rekao kako da koriste igračku. Studija
na Univerzitetu Berkli imala je slične rezultate: kada su deca kojoj je igračku presstavio
„neupućeni“ istraživač ostala sama s igračkom, otkrila su pametnije načine da je nateraju da
pušta muziku, dok su deca koja su podučena kako da je koriste samo replicirala ono što je učitelj
pokazao.
Naravno, postoji vreme i mesto za akademike i direktnu nastavu. Ali Vandermas-Peler ne veruje
da ovaj stil podučavanja odgovara predškolskim godinama. Umesto toga, ona misli da bi
obrazovanje u ranim godinama trebalo da se fokusira na to da se kod dece podrži radoznalosti i
njihov osećaj čuda i uzbuđenja pred svetom koji ih okružuje. Srećom, za to postoji i savršeno
mesto: priroda.
„Igra sama po sebi ima terapeutski efekat na decu“, kaže psiholog za životnu sredinu Fredrika
Mortensson sa Švedskog univerziteta poljoprivrednih nauka u Alnarpu. „I napolju ise graju
21
Word wall, (eng.) Zid sa rečima jeste skup reči koje su krupnim, vidljivim slovima prikazane na zidu, oglasnoj
tabli ili nekoj drugoj površini za prikaz u učionici, a dizajniran je da bude interaktivno sredstvo za učenike i da
sadrži niz reči koje se mogu koristiti tokom pisanja i čitanja. (Prim.prev.)
drugačije. Igre su otvorenije i fleksibilnije i lakše im je da organizuju situaciju na način koji im je
od koristi fizički, socijalno i psihički.“
Neke od kognitivnih veština koje se usavršavaju kroz igru jesu donošenje odluka, rešavanje
problema i apstraktno razmišljanje. Mogu se desiti u bilo kom okruženju, ali više u prirodi, gde
su deca sklonija tome da se znatno više upuste u fantazijske igre. Istraživači veruju da su ove
veštine kritičkog razmišljanja ključne ne samo za rano detinjstvo već i za uspeh deteta u
kasnijem životu. Kao roditelj, odličan način da ih podržite jeste da jednostavno provodite što više
vremena napolju, da postavljate otvor pitanja i podstičete urođenu radoznalost i spremnost vašeg
deteta da istražuje.
„Deca koja provode vreme napolju stalno se kreću, aktivna su. Aktivna deca uče i bolje i više“,
piše Ilva Elnebi, vaspitač-veteran i autor iz Švedske, u jednoj od svojih popularnih knjiga o
ranom detinjstvu. „Deca bi trebalo koriste svoju maštu a priroda im pruža i slobodu i inspiraciju
koja je potrebna da se to ostvari. Šume i polja nude mnoge avanture i magična iskustva.“
Postoji još jedan razlog zašto praktična, smislena iskustva igre u prirodi tako pogoduju učenju.
Priroda aktivira sva čula, ali bez njihovog preteranog opterećivanja. Kada se deca igraju u
prirodi, obično su mirna, ali prisutna. „Kada su njihova čula uključena, deca jačaju svoje
senzorne veštine. A snažna senzorna integracija rezultira većom učestalošću učenja“, kaže
Angela Hanskom, pedijatrijski radni terapeut i autor knjige Uravnotežena i bosonoga: kako
neograničena igra na otvorenom stvara snažnu, samouverenu i sposobnu decu.22. Nasuprot tome,
Hanskom veruje da je porast senzornih problema kod dece direktno povezan sa činjenicom da se
deca manje igraju napolju. Hanskom za malu decu i predškolsku decu preporučuje čak pet do
osam sati aktivne igre svakog dana, najbolje na otvorenom, a četiri do pet sati fizičke aktivnosti i
igre na otvorenom za decu školskog uzrasta do trinaeste godine. Ona napominje da je deci
potrebno kretanje i česte pauze tokom dana kako bi efikasno učila, ili će početi da se vrpolje i
izgubiće fokus. „Da bi deca učila, moraju biti u stanju da obraćaju pažnju. A da bi na nešto
obratila pažnju, deca moraju da se kreću“, kaže ona.
Rut Vilson, profesor emeritus na Odeljenju za specijalno obrazovanje na Državnom univerzitetu
Bouling Grin u Ohaju, takođe vidi prirodnu vezu - „dobrobit kondicije“ - između dece i prirode.
„Priroda poziva na autentičnu igru - najbolju vrstu igre za malu decu. Autentična igra je zabavna,
otvorena, samostalna i slobodno odabrana. Autentična igra nastaje prirodno kada se deca i
priroda spoje“, piše ona u svojoj knjizi Priroda i deca: podsticanje kreativne igre i učenja u
prirodnom okruženju.23
Vilson tvrdi da su mnogi roditelji zarobljeni u sindromu „ne treba gubiti vreme“ iz straha da će
njihova deca zaostati u društvu orijentisanom na postignuća. Da bi predupredili akademski
neuspeh, roditelji osećaju potrebu da pažljivo osmisle svaki aspekt života svoje dece, od
uvođenja ranog učenja i planiranja obogaćujućih aktivnosti kao što su časovi muzike i
prirodoslovlja, do toga da decu guraju u takmičarske sportove i na njih vrše pritisak da budu
22
Angela Hanscom, Balanced and Barefoot: How Unrestricted Outdoor Play Makes for Strong, Confident, and
Capable Children. (Prim. prev.)
23
Ruth Wilson, Nature and Young Children: Encouraging Creative Play and Learning in Natural Environment.
(Prim.prev.)
uspešni u školi, gde su od malih nogu podvrgnuti testiranju s visokim uloyima i stresu da moraju
da dobiju dobre ocene. Ili, kako mi je to objasnila jedna američka majka: „Kada je moja ćerka
bila mala, želela sam da bude uključena u sve. Bila je u izviđačima, išla je na balet i gimnastiku,
i u plivački klub, bila je u svemu. Želela sam da bude neko i nešto, a ne samo, znaš, neko!“
Poželela sam da je pitam kada misli da će njena ćerka ikada više imati priliku da „bude samo
neko“, ali sam samo stisla usnice. Za većinu ljudi je odgovor na to pitanje „kada ode u penziju“.
Naravno, do tada je verovatno odavno nestala neodoljiva želja da skačete po blatnjavim
lokvicama samo da biste videli koliko možete da se isprljate. (Da ne pominjem da će se i
zatvoriti prozor da se to smatra društveno prihvatljivim.) Nažalost, ona je bila samo jedan od
primera preovlađujuće ideje da su deca zbir njihovih nedeljnih aktivnosti i da pobeđuje onaj kko
ima najzauzetiji raspored do trećeg razreda.
U redu je dosađivati se
Nakon što sam je dva dana pratila u njenoj novoj predškolskoj ustanovi kako bih se uverila da se
dobro prilagođava (ovaj proces se zove inskolning i obavezan je za svu novu decu), Nora je
spremna di ja mogu da nastavim dalje. „Možeš da ideš kući sada, mama“, rekla je dok smo
ulazile u predškolsku ustanovu trećeg jutra. „Želim da idem sama. Biću u redu.“
I tako smo uplovile u našu novu rutinu, sa Majom u školi i Norom u predškolskoj ustanovi dok ja
ostajem u kolibi i pišem. Pošto se Majin školski dan završava već u jedan sat, odlučili smo da
ona ostane u školskim fritids24 do četiri dana u nedelji. U Švedskoj, fritids je subvencionisana
služba za brigu o deci koja je dostupna učenicima u rasponu od šest do trinaest godina, a njena
misija je dvostruka: da deci pruži nešto smisleno čime će se baviti škole i da zaposlenim
roditeljima pomogne da pokriju praznine u brizi o deci. Naš lokalni fritids je otvoren od šest do
osam ujutru, a zatim ponovo od jedan popodne do šest uveče, i to je popularna alternativa za
decu koja ili nisu dovoljno stara da bi mogla da ostanu u ku’i sama, bey nadyora, ili jednostavno
više vole da posle škola ostanu da se druže sa prijateljima. U Majinim fritids, koji se obično
fokusiraju na aktivnu igru i kreativnu umetnost, deca su napolju od jedan do dva i trideset, kada
užinaju ili, u lepim danima, ponekad jedu napolju. Ostatak vremena se obično provodi u igri ili
stvaralaštvu, bilo unutra ili napolju. Ubrzo je Maja počela da kući donosi blatnjave pantalone,
nepreglednu količinu rukotvorina od perlica i – i nešto na šta je bila veoma ponosna - ružičasti
šešir za svoju mlađu sestru koji je sama isplela.
Osim što rešava probleme roditeljske brige o deci, fritids olakšavaju deci da se upoznaju van
škole, a nije prošlo mnogo vremena pre nego što Maja, koja je oduvek bila pomalo usamljenica,
stekla gomilu novih prijatelji. Logičan nastavak svega ovoga jeste da fritids postaju važni za
dogovaranje povremenih sastanaka. Za nekoliko kratkih nedelja, Maja je razmenila brojeve
telefona i - uz moju dozvolu - napravila planove sa nekoliko drugih devojčica da se igraju posle
škole. Roditelji su samo facilitatori i nadzornici ovog procesa, oni koji će generalno reći da ako
nemaju ništa drugo planirano tog dana i ne ako porodica već ima druge planove. Došlo je dotle
da nekoliko puta nedeljno ili dovodim kući još jedno ili dvoje dece, ili uveče odlazim da
24
švedski, neodređeni genitiv jednine od fritid, što se prevodi kao slobodno vreme. (Prim.prev.)
pokupim Maju iz kuće prijatelja. Nije da je igranje posle škole toliko revolucionarno; deca to
rade oduvek. Ono što me na mene ostavlja itisak jeste da mnogi od njih imaju toliko slobodnog
vremena posle škole i da ga u velikoj meri deca samaobo kontrolišu. Nešto od ovoga se naravno
može objasniti činjenicom da je školski dan kratak i da se domaći zadaci daju samo jednom
nedeljno, što porodicama olakšava planiranje. Ali takođe se čini da je manji pritisak da se deca
upišu u organizovane aktivnosti posle škole. A roditelji nisu ni najmanje postiđeni zbog ovog
nedostatka obogaćivanja dečijeg iskustva pod nadzorom odraslih.
„Odlučili smo da nemamo mnogo strukturiranih aktivnosti posle škole“, kaže Sara, čija je ćerka
Liv u Majinom razredu i koja je jedna od prvih drugarica sa kojom je Maja imala dogovor da se
satanu posle škole. Sara, učiteljica čije su neposlušne, skandinavsko-plave lokne ošišane u kratki
paž koji joj je često zadenut iza ušiju, otkriva da Liv, koja ima devet godina, i njen mlađi brat
Noa, koji ima pet godina, učestvuju u igru koja je baziran na časovima u teretani jednom
nedeljno, nekoliko meseci u proleće i nekoliko meseci u jesen. Ponekad idu na časove plivanja
ili, u Livinom slučaju, na nedeljni čas plesa.
„Mislim da je to dovoljno“, kaže Sara. Kao učiteljici, i to veoma uspešna u školi, jasno je da joj
je stalo do obrazovanja i budućnosti svoje dece. Ali ona takođe voli da im ostavlja vremena i
prostora za igru. „Ja lično ne volim da nešto bude zakazano posle posla i mislim da previše
aktivnosti posle škole opterećuje i decu. Kada se vratim u četiri i trideset, samo želim da se
opustim i budem sa svojom porodicom.“
Sofija, nutricionista koja živi u Borasu sa suprugom i dva sina, koji imaju šest, odnosno tri
godine, na istom je putu: „Pretpostavljam da sam bila prilično lenja da svoju decu prijavim za
neke aktivnosti“, kaže. „Mislim da je prilično lepo što nemaju toliko toga, bar dok to sami ne
zatraže. Mislim da je zdravo i za njihov razvoj da mogu da utiču na svoje slobodno vreme.”
Naravno, tu su povremeni odlasci u zoološki vrt, na bazen ili na pričaonicu u biblioteci. Ali pre
šeste godine, kada švedska deca počnu formalno školovanje, uglavnom nemaju puno
organizovanih aktivnosti. Za bebe i malu decu koja ostaju kod kuće sa roditeljem, aktivnosti su
više u vezi s lečenjem kabinske groznice roditelja nego u tome da deca bidu nečim zaokupljena
ili da stiču prednost u odnosu na njihove vršnjake. Jednom ili dva puta nedeljno, ova deca se
najverovatnije nalaze u opna forskolan25. Za odrasle, opna forskolan je popularno mesto za
upoznavanje vršnjaka, ispijanje kafe i razmenjivanje priča iz svakodnevnog života u roditeljskim
rovovima. A deca? Ona se samo igraju.
Odlučujem da posetim naš lokalni opna forskolan tokom uskršnjeg raspusta, i tu upoznajem
Magan, koja je na odsustvu s posla i sada je kod kuće sa svojim najmlađim sinom Maneom.
Izbijaju mu zubi i ne oseća se dovoljno dobro da bi u predškolsku ustanovu odlazio na ceo dan,
pa ga je Megan dovela ovde da bi samo izašao iz kuće na par sati. Ubrzo joj se pridružuje
Kristofer, koji je na šestomesečnom roditeljskom odsustvu sa svojim jednogodišnjim sinom
Džonom i dvogodišnjom ćerkom Elen.
25
Otvoreno predškolsko jeste otvoreni oblik dečijih aktivnosti za koje se deca ne prijavlju, već roditelji sami biraju
kada će i koliko često sudelovati. Otvoreno predškolsko mora da deluje kao dopunska predškolska aktivnost
namenjena deci koja nisu uključena u predškolsku ustanovu, kao i roditeljima, vaspitačima ili drugim odraslim
osobama koje su odgovorne za dete. (Prim.prev.)
Kristoferova deca još nisu učestvovala ni u jednoj organizovanoj aktivnosti, ali kaže da će na
kraju verovatno ići na časove plivanja. Pošto je i sam odrastao na selu, Kristofer većinu svog
roditeljskog odsustva provodi napolju sa decom. „Sada kada je vreme bolje, izlazimo napolje u
neko doba ujutru, a zatim ponovo popodne. Definitivno osećam potrebu da idem napolje svaki
dan; što više to bolje.“
Meganina deca su bila na časovima plivanja za bebe i trenutno jednom nedeljno idu na časove
gimnastike kroz igru. I ona smatra da je važno plivati i naučiti da bude bezbedna u vodi, jer
porodica provodi mnogo vremena na jezeru. Magan i Kristofer kažu da bi voleli da se njihova
deca na kraju bave nekom vrstom organizovanog sporta, što bi bio još jedan način da ostanu
aktivni osim svakodnevnog igranja. Ali izgleda da ne mare previše koja bi to aktivnost trebalo da
bude.
„Ako moj sin želi da igra fudbal, može, ali ja ga nikada neću terati na to. To mora da potekne od
njega samog, i u vreme kada bude spreman“, kaže Magan. „Ne voli svako timske sportove, a ako
ne voli, moraćemo da pronađemo nešto što mu više odgovaralo.
Pošto je Magan sama i radi puno radno vreme, njeni dečaci veći deo nedelje provode u
predškolskoj ustanovi, gde se igraju napolju tri do četiri sata dnevno. Vikendom ih obično vodi
na igralište ili, kada je vreme nešto, provodi vreme sa njima na njihovom velikom tremu prema
dvorištu. „Moja deca vole da skakuću okolo, trče i da se provlače ispod stvari, tako da obično na
tremu pravim staze sa preprekama da bih ih zaokupila“, kaže ona.
Kako počinjem da razmatram vannastavne aktivnosti za svoje devojčice, ubrzo otkrivam da su
naše mogućnosti ograničene. Za Noru, postoji nedeljni čas gimnastike kroz igru. I to je to. Mogla
bih da je vozim dvadesetak minuta do Borosa na nedeljni čas plivanja za predškolce, ali osim
toga, nema mnogo šta za decu njenog uzrasta. Maia ima nešto više opcija. Osim časa gimnastike,
utorkom je horsko pevanje, a na proleće bi trebalo da počnu i časovi džeza. Za one u trećem
razredu i vstarije, sredom se okupljaju izviđači. (U skladu sa švedskom tradicijom jednakog
tretmana polova, devojačke izviđačke grupe i izviđačke grupe za dečake ovde su se spojile
1960-ih i 70-ih godina, što je rezultiralo time da su sve grupe mešovite.) A onda je tu, naravno,
fudbal, cenjeni nacionalni sport, koji, za razliku od bilo kog zimskog sporta, daje Švedskoj retku
šansu da nadmaši svog suseda na zapadu, Norvešku. To je jedini sport koji odrasle muškarce
može da natera da se zaplaču i potuku, sport u kojem ćete naći švedsku decu kako se igraju u
svakom gradu sa makar jednim semaforom, ili, u ovom slučaju, gradu bez semafora.
Uprkos statusu fudbala kao nacionalne opsesije, čini se da roditelji u Švedskoj uopšte ne žure da
stvore sledećeg Zlatana Ibrahimovića, najpoznatijeg i najcenjenijeg fudbalera u zemlji svih
vremena. Uopšteno govoreći, švedska deca ne počinju da igraju fudbal sve dok ne napune šest ili
sedam godina, a redovne nedeljne utakmice obično počinju i kasnije. Ibrahimović je i sam svoje
prve kopačke dobio kada mu je bilo pet godina, ali nije počeo da igra u timu sve dok nije
napunio sedam godina. I kaže da je naučio većinu svojih trikova, kao i da je usavršio tehniku dok
je neobavezno igrao na šljunkovitom terenu između nebodera Rosengarda, siromašnog predgrađa
na periferiji Malmea. „Kada sam igrao fudbal iz zabave u Rosengardu, otuda su potekle sve moje
ideje. Poneo sam to sa sobom i u velike arene“, rekao je on u intervjuu dnevnom listu Dagens
Niheter.
Moj devetogodišnji, fudbalom sasvim zaluđeni, Oliver, veliki je Zlatanov obožavatelj. A kao i
mnoge druge majke u Švedskoj, i moja sestra Suzana je savršeno nezainteresovana za fudbal.
„Znate me, ja definitivno nisam 'mama fudbalera' i ne mogu da kažem da uživam idem na ove
turnire“, rekla mi je kada je pitala za to, ,„ali mi je veoma drago što ima hobi i što je nečemu
strastveno posvećen.“
Po američkim omladinskim sportskim standardima, moj nećak čak uoššte i nema pretrpan
raspored. Zimi ima trening jednom nedeljno, a do sada nije imao nijednu regularnu utakmicu,
samo četiri do pet turnira godišnje. Pošto je sada već napunio devet godina, imaće trening
četvrtkom i obično utakmicu ili trening u nedelju. Osim toga, to je njegova jedina aktivnost posle
škole, ukoliko ako ne računate dsve ono što gradi sa Lego kockicama u svojoj sobi. Tokom leta,
osim povremenog fudbalskog dnevnog kampa, uopšte nema fudbala - niti bilo koje druge
organizovane aktivnosti, s obzirom na to da su roditelji u Švedkoj krajnje osetljivi kada je u
pitanju njihov odmor. I, obično, provode barem nekoliko od tih pet do sedam nedelja godišnjeg
odmora u kamperu ili kabini blizu okeana, ili se sunčaju negde gde sunca ima znatno više nego u
Švedskoj.
„Ono što mi se zaista sviđa kada je reč o fudbalu upravo je to što deca ne zavise od toga da li
ćemo i mi, roditelji, da ga igramo. Deca nastavljaju da igraju bez obzira na to imaju li vežbe ili
ne. Čim se sneg otopi u proleće, igraju se na odmoru u školi. Leti se svi skupe pored fudbalskih
terena i igraju fudbal po ceo dan“, razmišlja Suzana. „To im je prosto u krvi.“
Neki timovi imaju teži režim treninga od mog nećaka, a daleko od toga da su svi roditelji
opušteni u vezi sa sportom kao moja sestra. Bez obzira na to, čini se kao da je Švedska fudbalska
federacija odlučna da održi atmosferu igre među svojim omladinskim timovima. U 2017. godini,
organizacija je otišla toliko daleko da je zabranila praksu krunisanja ukupnih pobednika
fudbalskih serijala i turnira za dvanaestogodišnji i mlađu decu. To nije bila odluka za koju bi se
moglo reći da nije izazvala nekontroverze, jer su mnogi roditelji smatrali da je učenje kako da
izgube važan deo života i pomaže u izgradnji otpornosti. Omladinske vođe su, međutim,
pozdravile ovo pravilo, jer je pdoprinelo tome da se smiri mali deo ogorčenih roditelja koji su
pravili probleme sudijama i protivničkom timu tokom utakmica sa visokim ulozima.
Naravno, ima mnogo prednosti bavljenja organizovanim sportom. Može da nauči decu mnogo
čemu o napornom radu, društvenim veštinama, samodisciplini, sportskom duhu i drugim
poželjnim osobinama. Ali početi prerano znači da ostaje vrlo malo vremena kako bi se deca
„samo“ igrala napolju; osim toga, svelo bi roditelje na preumorne, mrzovoljne vozače. Od onih
koji su počnu prerano, mnogi su jednostavno pregoreli i izgubili interesovanje dveć negde oko
svoje dvanaeste godine, kaže Hansi Hinic, istraživač sa Univerziteta Halmstad u Švedskoj, koji
se specijalizovao za psihološke efekte organizovanog sporta na decu.
„Roditelji rezervišu raspored za svoju decu i guraju ih jer im je stalo. Ali ako nisu prijemčivi za
signale svoje dece, možda iće im oni i promaći“, kaže on za švedski dnevnik Upsala Nia
Tidning. „Dobrobit deteta je odgovornost roditelja, i oni su ti koji treba da se postaraju da se deci
ne dešava previše. Bivši fudbalski trener, Hinić smatra da deca generalno počinju da se bave
organizovanim sportom prerano i da većina dece predškolskog i ranog osnovnoškolskog uzrasta
ima više koristi od igranja napolju. „Deca ne bi trebalo da se upisuju u organizovane sportove
sve dok to sama ne žele“, kaže on. „Ponekad biste morati da se zapitate da li je roditelj taj koji
želi da dete počne da igra fudbal, više nego samo dete.“
Jedan od razloga što mnogi američki roditelji vole da svoju decu upisuju što je moguće više
sportova jeste u tome što ne bi želeli da deca postanu sedentarci, zavisnici od igara i kauč surferi.
Njihovo je ponašanje dobronamerno i, u doba rekordnih stopa gojaznosti u detinjstvu i sumornih
slogana poput „Sedenje je novo pušenje“, sasvim razumljivo. Ali prema pregledu trenutnih
istraživanja o omladinskom sportu sa Američkog koledža sportske medicine, nije moguće
utvrditi da li bavljenje sportom zapravo sprečava gojaznost. (Čini se da je deo problema u tome
što bez obzira na kalorije koje deca sagore baveći se sportom, nadoknađuju ih tako što jedu više
nezdrave hrane i piju više slatkih pića, skupljajući tako više ukupnih kalorija nego njihovi
vršnjaci koji se ne bave sportom.)
Vežbanje je, naravno, korisno za dete bez obzira na to da li ima višak kilograma ili ne, ali ako
mali Džoni ne želi da igra fudbal, T-ball26 ili Peewee27 fudbal, moglo bi da bude utešno znati da
je i njemu dobro ( i manja je verovatnoća da će se povrediti) ako jednostavno provodi vreme
igrajući se napolju. Studija Univerziteta u Kopenhagenu pokazala je da su deca zapravo više
vežbala dok su se slobodno igrala na otvorenom nego kada su učestvovala u organizovanim
sportovima. Glen Nilsen, sportski istraživač koji je vodio studiju, postavio je akcelerometre na
pet stotina dece u Danskoj i pet stotina dece na Novom Zelandu, a zatim je pratio njihovu
aktivnost tokom tri dana. Neočekivano je otkrio da deca uglavnom vežbaju na odmoru ili u
rekreacionim centrima, ili jednostavno igrajući se u komšiluku, dok je organizovani sport dao
samo mali doprinos ukupnom nivou aktivnosti.
Ali nisu sve slobodne igre na otvorenom stvorene jednake. Što je spoljašnje okruženje
raznovrsnije i šarenolikije, deca će duže boraviti napolju i biće fizički aktivnija. Ovo zauzvrat
može doprineti tanjem struku. Kada je istraživački tim u Švedskoj uporedio decu u devet
različitih predškolskih ustanova, otkrili su da što su se deca duže igrala u visokokvalitetnim
spoljašnjim okruženjima - što znači na mestima sa puno drveća, žbunja, stena i brda - bila je veća
verovatnoća da će imati normalan indeks telesne mase i sami tim manja verovatnoća da će biti
gojazni. Štaviše, kada je Ingunn Fjortoft, profesor na Univerzitetu Telemark u Porsgrunu, u
Norveškoj, uporedila decu od pet do sedam godina u tri različita obdaništa u Norveškoj, otkrila
je da oni koji se svakodnevno igraju u šumi imaju znatno bolji balans i koordinaciju od dece koja
su se igrala samo na tradicionalnom igralištu. Još jednom, veruje se da je razlog to što su deca
suočena sa složenijim fizičkim izazovima u prirodi, i da to podstiče njihove motoričke veštine i
ukupnu kondiciju.
„Deca koja provode mnogo vremena u prirodi imaju snažnije šake, ruke i noge i znatno bolju
ravnotežu od dece koja se retko slobodno kreću u prirodnim prostorima. U prirodi deca koriste i
26
vid bejzbola za malu decu u kome se lopta udara sa oslonca umesto da se baca. (Prim.prev)
27
Peewee, omladinske lige u različitim sportovima u Severnoj Americi, ovde omladinske lige u američkom fudbalu.
(Prim.prev)
vežbaju sve različite mišićne grupe“, napominje El-Nebi, vaspitačica. „Deca će sama izabrati da
vežbaju svoje zglobove i mišiće, samo ako im se pruži prilika.“
Još jedna prednost manje strukturiranih i više aktivnosti koje organizuju sama deca jeste u tome
što to može da poboljša izvršno funkcionisanje dece. U suštini, to ih čini sposobnijim da odlažu
zadovoljstvo, da pokažu samokontrolu i postave i ostvare sopstvene ciljeve. Prekomerno
natrpavanje rasporeda, bilo da je reč o organizovanim sportovima, klubovima ili drugim
aktivnostima koje vode odrasli, takođe znači da deca nemaju priliku da iskuse prednosti
dosađivanja. Previše stimulansa znači malo vremena da se um odmori i oporavi. I, iskreno, malo
vremena za decu da shvate ko su i šta ona žele. U SAD ova zauzetost počinje već u ranim
godinama, ali se tu ne završava. Umesto toga, čini se da se točkovi vanškolskih aktivnosti okreću
još brže – uz sve veće opterećenja domaćima zadacima - što se studenti bliže koledžu.
Jesper Jul, poznati danski porodični terapeut i autor knjige Vaše kompetentno dete: ka novim
osnovnim vrednostima za porodicu28, koji je doveo u pitanje mnoga tradicionalna roditeljska
načela, tvrdi da je dosada od ključne važnosti za postizanje bolje ravnoteže u samome sebi, bez
obzira na godine. Dosada čak može da podstakne kreativnost, i to ne asmo onu vrstu koju
srećemo na časovima umetnosti. „Kreativni periodi su krcati refleksivnim, gotovo meditativnim
pauzama... koje nude mir i oporavak“, piše Jul. „Ovo [decu] čini nezavisnijom i vodi ka većoj
društvenoj kompetenciji.“
Dakle, koji je Jul savet dao roditeljima koji se osećaju pod pritiskom da stalno zabavljaju svoju
decu i obezbeđuju im beskrajne aktivnosti? „Kada vam dete dođe i kaže da je tako 'umorno',
zagrlite ga i recite mu: 'Srećno, prijatelju! Jedva čekam da vidim šta ćeš uraditi.’“
Kraj zime
U SAD, Maja je bila aktivna u izviđačima, i obe devojčice su povremeno išle na časove plivanja
i jahale su konje, ali nijedna nije pokazivala ikakvo interesovanje za organizovane sportove.
Nismo gledali televiziju tokom radne nedelje, i osim poslova u kući, njihov je raspored bio
prilično otvoren. U našem dvorištu je bila i živopisna listopadna šuma, a tako]e i mali potočić
koji je prolazio kroz [umu, kao i nekoliko igrališta u prirodi gde sam devojčicama pomagala da
grade utvrde od štapova i male kućice za vile i druga bajkovita šumska stvorenja.
Ali pružiti im savršene uslove za igru na otvorenom i sve blagodati za zdrav razvoj koje su
dolazile uy to bila je samo jedna stvar. Naterati ih da zaista izađu napolje i igraju se bilo nešto
sasvim drugo.
Pre nego što sam postala majka, imala sam pomalo romantizovanu ideju da će moja deca svoja
popodneva provoditi igrajući se slobodno napolju dok ih ne pozovem na večeru uveče, kao što
sam i ja radila kada sam bila mala. Pre nego što smo otišli u Švedsku, ovo se dogodilo tačno
jednom. Obično su se vraćale unutra ynatno pre nego što bi supa u loncu proključala.
28
Jesper Juul, Your Competent Child: Toward New Basic Values for the Family. (Prim.prev.)
S obzirom na ne tako sjajne rezultate mojih ćerki kada je u pitanju samostalna igra na
otvorenom, posebno sam radoznala da vidim kako će se Nora nositi sa rutinom u svojoj novoj
predškolskoj ustanovi. Hoće li se raspravljati sa nastavnicima i hće li vrištati da mrzi svoje
pantalone za sneg? Hoće li se na podu sklupčati u loptu koja se uvija kada bude bilo vreme za
igru napolju? Da li će zahtevati da je neko nosi dok njen razred šeta i istražuje mesta van
školskog dvorišta? Posle nekoliko nedelja, povukla sam u stranu Barbro, jednu od vaspitačica u
predškolskoj ustanovi, i pitala je kako se stvari razvijaju - konkretno, kako se Nora nosi sa svim
igrama na otvorenom. „Nisam primetio da se žali“, kaže mi Barbro. „Opet, sva deca izlaze
napolje, tako da to i nije tema za diskusiju.“
Ovo je sjajna vest, ali kod kuće u početku ne primećujem mnogo promena. Nora i dalje voli da
ostane unutra vikendom, a da je nateram da izađe napolje zahteva značajan napor sa moje strane.
Hodanje po okolnim mestima je rizično kockanje, koje se u više navrata završava tako što ona
dramatično tvrdi da se iznenada razbolela, a ja se izvlačim tako što je vodim do auta ili kuće.
Osim ako nije uključena igra, poseta igralištu ili obećanje da će dobiti vruću čokoladu, Nora
jednostavno nije toliko zainteresovana za rekreaciju na otvorenom. Ali pošto smo u Švedskoj,
mislim da imam pravo rešenje za to.
U Francuskoj su deca odmalena nekako uronjena u kulturu visoke kuhinje i od malih nogu uče
da jedu delikatese poput plavog sira i eskargota. U Skandinaviji su umesto toga uključena u
aktivnosti na otvorenom, i u školi kao i kod kuće. Od skijanja i klizanja na ledu zimi, do
planinarenja i vožnje bicikla leti, znanje o tome kako da se krećete na otvorenom smatra se
suštinskim delom sveobuhvatnog obrazovanja. Roditelji imaju mnogo razloga da ovaj duh
friluftsliva usade svojoj deci, možda prvenstveno zato što je to zabavan način da ostanu zdrava i
rade stvari zajedno kao porodica. Za mnoge Skandinavce to je takođe najviši oblik uvažavanja
prirode i može se preneti na sledeću generaciju samo zahvaljujući iskustvu iz prve ruke.
Ne sećam se kada sam prvi put stala na nordijske skije, ali sam prilično sigurna da ljubav prema
prirodi nije bila prva stvar koja mi je pala na pamet. I skijaško trčanje i spust zahtevaju izvesnu
izdržljivost, atletizam i ravnotežu, ali iako je nordijsko skijanje lakše savladati, nedostaje mu ona
vrsta iskonskog uzbuđenja koje se može osetiti samo kada stojite na vrhu zavejane planine. pre
nego što se upustite u spust ni crni dijamant29. A tu je i činjenica da nema ski lifta koji bi vam
pomogao da pređete preko brda. Ako je skijaški spust poklon deci - puno adrenalina i trenutnih
nagrada - njegov rođak, skijaško trčanje, više je stvar stečenog ukusa koji možete, ali i ne morate
rezviti vremenom.
Nisam trčala na skijama skoro dve decenije, ali kada ste u Švedskoj, radite ono što rade i
Šveđani. A oni su bili u šumi i išli na staze za trčanje. Kako se zima polako bližila kraju,
zaključila sam da je krajnje vreme da i Maja i Nora prođu kroz ovaj obred inicijacije. Iskopala
sam svoju staru opremu iz sestrine šupe i pozajmila dva kompleta skija za Maju i Noru. Naučile
su kako da skijaju u Mičigenu i Montani sa pet, to jest tri godine, ali ja nikada nisam imala
priliku da ih naučim kako da skijaju. Nisam bila sigurna šta bi one mogle da misle - u ovom
29
Crni dijamant su teške staze koje su samo za napredne skijaše. Crne dijamantske staze mogu da budu strme, uske
ili neobrađene. Drugi izazovi, kao što su ledeni uslovi, takođe mogu da dovedu do toga da staza bude označena kao
crni dijamant. (Ptrim.prev.)
trenutku su već odbacile alpske skije radi snouborda, pošto je bio više kul nego obične skije.
Skijaško trčanje može da bude mnogo toga, ali kul nije pridev koji se obično povezuje sa ovim
sportom. Uvodeći ih u skijaški spust tako rano u životu, zapitala sam se da li sam zauvek ubila
njihovu želju da ikada makar i probaju skijaško trčanje. Takođe sam znala da iako sportovi na
otvorenom mogu da budu divan način da se porodica okupi, to nije ono što bi obično moglo da
se kaže za početnu fazu učenja, koja bi mogla da čak i najjače veze dovede do ivice pucanja.
Čekala sam svoje vreme dok, jedno popodne posle škole, uslovi nisu bili savršeni. Sneg je bio
taman dovoljno dubok i sunce se razlivalo po stazama pored klupske kuće u blizini kolibe, čineći
da blistaju kao da ih je neko posuo milijardom sićušnih caklećih dijamanata. Vreme je da
pokrenemo operaciju skijaško trčanje.
Deca su sve samo ne oduševljena.
„Ne volim skijaško trčanje“, cvili Maja.
„Kako znaš?“ uzvraćam. „Nikada niste ni probale!“ „Dosadno je.“
Nora se brzo javlja. „Neeee! Ne želim da idem na skijanje!“
Nekako još jednom uspešno prevazilazim njihovo protivljenje, i čim smo stigle do staza,
uzbuđenje polako počinje da raste.
„Želim da idem brzo!“ kaže Maja.
„Prvo moraš da naučiš pravu tehniku, dušo. Pogledaj mamu! Desna ruka i leva noga napred,
zatim leva ruka i desna noga napred. Hajde da vežbamo zajedno i prvo napravimo nekoliko
krugova oko ovog fudbalskog terena.“
Maja se pretvara da me nije čula i kreće prema šumi.
„Nora, hoćeš li pogledati mamu, molim te? Ovo je tvoja desna ruka i ovo...“
Ona me prekida.
„Imam ovo, mama! Već znam kako da trčim na skijama.“ „To je sjajno, ali ipak mislim da bi
trebalo da ostanemo ovde na fudbalskom terenu. Uskoro će da počne da se smrkava.“
I Nora me ignoriše i kreće za svojom sestrom prema stazi dugoj dve milje koja vodi u šumu.
Kada su stigle do prvog malog spusta na kraju fudbalskog terena, uske, visoke skije ih izbacuju
iz ravnoteže i obe padaju u nezgodnu gomilu, usled čega je Majin levi vez otpustio. Nora koristi
komešanje da se nađe ispred svoje starije sestre, i sve ide iznenađujuće dobro sve dok Nora nije
ponovo pala i izgubila stečenu prednost. Dok pokušavam da sprečim da se već uznemirena
situacija pretvori u epsku razbesnelost, Maja nastavlja da obezbeđuje svoju vodeću poziciju. Ako
je friluftsliv trebalo da bude rekreacija na otvorenom „bez pritiska da se nešto postigne ili da se s
nekim takmiči“, moja deca očigledno o tome nisu bila obaveštena.
Dok se Nora smirila i već je bila spremna da se vrati, Maje nije bilo nigde na vidiku. Pratimo
tragove dublje u šumu, dozivamo Maju, ali nema nikakvog odgovora. Onda sam, gotovo niotkud,
začula njen glas sa leve strane. Napustila je staze i nekako uspela da dođe do vrha najvećeg brda
u okolini.
„Mama, ovde sam, gore! Konačno idem na skijanje!“ dovikuje mi uzbuđeno.
U tom trenutku shvatam da dete možete da izvedete iz planine, ali nikada ne možete da iz deteta
izvučete uzbuđenje spusta niz planinu, i pre nego što sam i stigla da na to pomislim, ona je već
svoje vitke nordijske skije stavila u klimavi „pica“ položaj. Nije daleko odmakla pre nego što je
slučajno ukrstila vrhove skija i pala glavom pravo u sneg. Ovakav preokret događaja zapravo
utire put za napad besa broj dva, samo je u ovom slučaju reč o drugom detetu.
„Prestani da kukaš!“ bez ikakvog saosećanja joj dovikuje Nora jer je već zaboravila na svoj
nedavni pad.
Ovo samo doliva ulje na vatru. S obzirom da nas je od staze delilo još najmanje osam stotina i da
je mrakom sve brže grlio okolne šume, gotovo sam pomislila da bi bilo bolje da sam skijaško
trčanje ostavila baš tamo gde je i bilo više od dvadeset godina - kao čudno sećanje iz detinjstva
ušuškano u prašnjavom delu uma koji retko koristim. Baš kada sam pomislila da situacija nikako
ne može biti gora, na stazi nam prilazi još jedan skijaš. Nešto je starija od mene i sudeći po
izgledu njene opreme, redovno je na stazi. Dajem sve od sebe da delujem bezbrižno dok čekam
njenu tihu osudu. Ona usporava, pogled joj luta sa razbesnele osmogodišnjakinje na brdu do
samozadovoljne petogodišnjakinje na stazi, a zatim se vraća meni, ogorčenoj mami. „Nije lako“,
kaže i saosećajno odmahuje glavom. Došlo mi je da se zaplačem i da otvorim dušu ovom
potpunom strancu, ali nisam. Umesto toga, u mislima ponavljam njene reči kao mantru i iz sebe
cedim poslednje atome smage kako bih pomogla Maji da se vrati na skije. Nekako uspevamo da
završimo naše inauguraciono skijaško trčanje bez daljih prekida.
Vrativši se u auto, spreman sam da otpišem skijaško trčanje sa decom u doglednoj budućnosti.
Ali na moje iznenađenje, raspoloženje devojaka se iznenada promenilo.
„To je bilo ekstra!“ kaže Maja.
„Želim da idem ponovo“, dodaje Nora.
Krišom se smešim u sebi. Nije bilo glamurozno, nije bilo lako i definitivno nije bilo kul, ali nije
me briga. Nečujno proveravam svoju prvu pobedu za friluftsliv.
Savet za skandinavsko roditeljstvo broj 3.

Pojednostavite detinjstvo i oduprite se želji da pokušavate da idete u korak sa decom Jonesovih.
Zapamtite da je predškolcu potrebno vrlo malo stvari osim dovoljno vremena za slobodnu igru, i
da ispunjavanje njegovog ili njenog rasporeda nizom „obogaćujućih“ aktivnosti može da donese
više štete nego koristi. A ako mislite da je predškolska ustanova vašeg deteta previše fokusirana
na akademska znanja, pokušajte da pronađete druge opcije koje nude više igre i doživljaja
prirode.
Predložena literatura: Pod pritiskom: Spasavanje naše dece iz kulture hiper-roditeljstva, Karl
Onore. Harper-One, 2009.30
4.
SVI MORAMO DA BRINEMO O PRIRODI
Ako deci pomognete da zavole prirodu,
ona će se o njoj i brinuti, jer čuvate ono što volite.
MULE
Krajem februara, režim visokog pritiska donosi topliji vazduh, a preostali sneg se topi brže od
kugle kokosovog ulja na mojoj novoj indukcionoj ringli, i pretvara dvorište ispred kolibe u
blatnjavu močvaru. Nebo poprima pedeset nijansi depresivnog, a bez snega na zemlji, dnevna
svetlost je neuhvatljiva. I pada kiša. Nije to teška kiša, samo stalan pljusak koji polako nagriza
svaku motivaciju za rekreaciju u prirodi. Jednog dana ostajem unutra i buljim u ekran svog
kompjutera. Onda razgovaram sa ocem. Imao je dobrih par dana.
„Juče smo šetali oko jezera“, kaže. „Bernt je očekivao da nazovem i otkažem zbog vremenskih
prilika, ali ja to, naravno, nisam učinio. Ne želim da budem neko ko se izvlaći. Stisneš zube i
ideš dalje.“ Zvuči optimistično i srećno, iako je njegova poslednja konsultacija sa onkološkim
timom u bolnici bila neuspešna. Dobra vest je da su lekari dobili sve što im je potrebno tokom
operacije i da ne izgleda kao da je tumor metastazirao. Loša vest je da i dalje žele da on prođe
šest meseci preventivne hemoterapije. „Moj rankiper31 kaže da sam prešao 570 kilometara od
septembra. Mislim da je to više nego što sam hodao celog svog života“, kaže i dodaje, gotovo
stidljivo, „Nikada nisam mislio da ću ovo ikada reći, ali mislim da sam postao zavisnik od
svakodnevnih šetnji“.
U međuvremenu, ja sam se osećala kao da sam 570 kilometara prešpešačila od prošle nedelje.
Ako sam se borila da pronađem mesta za šetnju u SAD, ovde to definitivno nije problem. U
stvari, čini mi se da je svaki put kada dođem u posetu tokom leta, još jedna ulica u Borasu
zatvorena za saobraćaj i pretvorena u pešačku zonu, ili je u najmanju ruku pretvorena u ćorsokak
kako bi se sprečilo saobraćaj. Parking prostore su zamenili stalci za bicikle, ulice su pretvorene u
džepne parkove ovenčane opskurnim savremenim skulpturama i stazama pored reke. Imajte na
umu, ovo je popularna strategija među lokalnim političarima u Švedskoj koji žele da smanje
zagađenje u gradovima i poboljšaju procentualni odnos ljudi i automobila u centru grada: ako ga
30
Carl Honoré. Harper-One: Under Pressure: Rescuing Our Children from the Culture of Hyper-Parenting, 2009.
31
Runkeeper je GPS aplikacija za praćenje fitnesa za iOS i Android pokrenuta 2008. (Prim.prev.)
učinite nezgodnim ili dovoljno skupim za vožnju - ili „inspirišete ekološki prihvatljive načine
putovanja“, kako to grad radije naziva - ljudi će na kraju izabrati da hodaju, voze bicikl ili idu
autobusom. Ne zaustavljajući se na tome, većina vozila koja pripadaju gradu koristi biogas, a cilj
je da ceo vozni park, uključujući i autobuse, prestane da koristi fosilna goriva do 2030. godine.
Kada su, pre nekoliko decenija, ulice prvi put zatvorene za saobraćaj, neki od vlasnika
prodavnica u centru Borosa su se plašili da ćese na posao veoma negativno odraziti to što njihovi
kupci ne mogu da parkiraju ispred, ili barem relativno blizu radnje. Kako su godine odmicale,
ispostavilo se da su ovi strahovi neosnovani. Centar je napredovao i postao još više centar
aktivnosti nego ranije, sa urbanom kulturom kafea, nedeljnim koncertima na gradskom trgu u
letnjem periodu, jedinstvenim minijaturnim buticima rame uz rame s nekoliko užurbanih robnih
kuća i, usred grada, novim, velikim i zanimljivim igralištem koje je postalo omiljeno okupljalište
porodica sa malom decom.
Danas bi vam bilo teško da nađete nekoga ko želi da se automobili vrate u centar grada. pa tako
ni ja nisam za to. U stvari, ovaj grad radi upravo ono što bih volela da svi gradovi urade -
postavlja ambiciozan plan za smanjenje emisija gasova staklene bašte i stvara istinski
samoodrživu zajednicu, u čemu je manji saobraćaj u centru grada samo mali deo. Ali jednog
dana, dok kružim oko gradske biblioteke u svom Saabu, pokušavajući da pronađem parking
mesto koje je najmanje osam stotina metara udaljeno od zgrade, osećam se pomalo neprijatno - i
opljačkano, kao da sam upravo platila ekvivalent od dvadeset dolara za parkiranje dok obavljam
nekoliko poslova po gradu.
Kasnije pravim grešku što sam se na ove okolnosti blago požalila svojoj šezdesetdevetogodišnjoj
mami, koja je došla u Kolibicu da se vidi sa decom. Nije joj ni smparično. Nimalo. Njeno se
neodobravanje očituje i namrštenošću obrva i stisnutim osmehom, čija je namera da bude
razoružavajući, ali zapravo je dobar pokazatelj da će vam biti očitana lekcija.
„Postali ste amerikanizovani“, kaže na način koji jasno stavlja do znanja da to nije zamišljeno
kao kompliment. „Trebalo je da se parkiraš kod železničke stanice. To je najjeftinije mesto u
gradu.“
„Pa da, ali išla sam na tri različita mesta i nijedno od njih nije bilo približno blizu železničke
stanice“, odgovaram, osećajući da se i nehotice branim.
„Nije tako daleko hodati od železničke stanice. Odatle je sve zapravo blizu.“
„Da, ali nosila sam laptop i još jednu torbu, tako da sam bila prilično opterećena, a trudila sam se
da budem efikasna“, kažem i ističem da je razdaljina koju bih morala da pređem peške da bih do
svih mojih odredišta iznosila ukupno gotovo pet kilometara.
„To nije tako daleko. Obično volite da šetate i izlazite na svež vazduh. U čemu je problem?“
„U redu, ali kao što sam pomenula, nosila sam neke stvari. I bila sam obučena za sastanak, a ne
za šetnju. Uopšte mi ne smeta da hodam, ali bilo je nekako hladno bez toplih pantalona.“
„Dakle, očekuješ da ćeš moći da parkirate tačno tamo gde si se uputila? Baš si se opustila.“
Složile smo se da se ne slažemo u pogledu moje navodne lenjosti i prelazimo na manje osetljive
teme. Ali nakon što je otišla, počinjem da se pitam da li se moja perspektiva ipak donekle
promenila. Iako tako nešto nikada ne bih priznala svojoj mami, sasvim je moguće da sam se kod
kuće previše navikla na bankarske šaltere kojima sam mogla da priđem kolima i mogućnošću da
se odvezem gde god želim.
Transformacija kroz koju je prošao moj rodni grad daleko je od jedinstvene - gradovi i vlade
širom Skandinavije bore se da smanje svoj karbonski otisak i da stvore održive zajednice. I čini
se da to funkcioniše. U 2014. godini, Globalni indeks zelene ekonomije označio je Švedsku kao
najzeleniju ekonomiju na svetu, a prate je Norveška, na drugom mestu, i Dansk, na petom.
Kopenhagen, glavni grad Danske, u kom svakog dana 45 odsto stanovnika vozi bicikl na posao i
u školu, rangiran je kao najzeleniji grad, dok je Stokholm na trećem mestu. Kvalitet vazduha i
vode u Skandinaviji je među najvišima u svetu, a zemlje su lideri i u obnovljivim izvorima
energije, kao iu praksi održive gradnje. Šveđani su toliko marljivi u pogledu reciklaže da zemlja
sada mora da uvozi smeće od svojih evropskih suseda kako bi napajala svoje spalionice, koje
zauzvrat proizvode toplotu i električnu energiju za stotine hiljada domaćinstava. Kućno
kompostiranje podstiče vlada, a u većini opština kućni otpad se sakuplja i kompostira na
centralnoj lokaciji, gde stvara ili zemlju ili biogas. U Švedskoj postoji centar za reciklažu u
krugu od tri stotine metara od svakog stambenog područja, koji obezbeđuje industrija ambalaže,
prema principu „zagađivač plaća“. Odvajanje kućnog otpada se smatra osnovnom građanskom
obavezom, a kada se sve kaže i uradi, više od 99 odsto otpada u Švedskoj se ponovo koristi,
reciklira, kompostira ili spaljuje za proizvodnju energije, ostavljajući manje od 1 odsto za
odlaganje na deponijama .
Kada su pre nekoliko godina u EU bile zabranjene sijalice sa žarnom niti, ljudi su ih bez mnogo
muke zamenili za LED sijalice, a mnogi sa zadovoljstvom plaćaju malo više za proizvode kako
bi nadoknadili svoj ugljenični otisak. U predškolskim ustanovama je eliminisanje plastičnih
igračaka i toksičnih sredstava za čišćenje postalo uobičajeno jer se tako smanjuje izloženost
štetnim hemikalijama u detinjstvu. Mnoga preduzeća su takođe sveobuhvatna u tom pogledui
retko propuštaju priliku da se pohvale svojim zelenim akreditivima. Maks, popularni švedski
lanac hamburgera, nedavno je predstavio pet novih vegetarijanskih jela kako bi smanjio svoj
ugljenični otisak, a umesto broja kalorija, restoran svaku stavku na meniju označava emisijom
CO2 koja se generiše. (Grand deluks hamburger sa sirom i slaninom će zašititi klimu sa 3,1
kilograma CO2, dok pljeskavica sa ribom košta 0,2 kilograma.) Prodaja organske hrane u
Švedskoj porasla je za skoro 40 procenata u 2014., zbog čega je došlo i do nestašice nekih
proizvoda. Čak polovina žena svih uzrasta i onih koje su mlađe od četrdeset godina reklo je da
često ili uvek kupuju organsku hranu, a dve od tri žene su spremne da plate više za hranu domaće
proizvodnje. Zanimljivo je što ovaj trend prevazilazi okvire klase, jer je sasvim verovatno da će i
ljudi sa niskim primanjima biti spremni da potroše nešto više novca na organsku hranu, baš kao i
oni bogatiji. U prodavnici sada može da se bira ne samo između konvencionalno uzgajanog ili
organskog graška već i između organsko i graška etičkog porekla, fer trgovine, a prihod od kog
takođe pomaže u troškovima sistema za navodnjavanje osiromašenih Maja Indijanaca u
Gvatemali.
Iako ovom zelenom etosu verovatno doprineli mnogi faktori, nije potrebo biti posebno maštovit
da bi se pretpostavilo da je tome značajno doprineo i blizak odnos Skandinavaca sa prirodom.
Mnogim kulturama u industrijalizovanom svetu dominira antropocentrični pogled na prirodu, i
priroda se doživljava kao gotovo odvojeni entitet, koji kao da postoji uglavnom da bi ljudi njime
ovladali i iz njega izvukli što više resursa. Druge kulture se slažu sa idejom da ljudi upravljaju
prirodom i svim drugim živim bićima, a u nekim slučajevima i u to da nam tu odgovornost daje
naš božanski tvorac.
U Skandinaviji, međutim, preovladava treći narativ, jer ovde većina ljudi sebe vidi kao
neodvojive od prirode. Nils Udenberg, švedski psihijatar i pisac, primećuje da Šveđani čak imaju
tendenciju da i druga živa bića vrednuju isto koliko i same ljude. „Ovaj stav je generalno
motivisan činjenicom da sva živa bića - uključujući ljude - zavise od ekološkog konteksta čiji su
deo i da u njemu ispunjavaju svoju funkciju.“ Po ovoj logici, ako štetiš prirodi, na kraju štetiš i
ssamom ebi. Hele Nebelong, danski pejzažni arhitekta koja strastveno dizajnira prirodne prostore
za igru za decu, kaže to ovako: „Mi, ljudi, jesmo deo prirode i imamo potrebu da budemo u
prirodi. Mislim da će ova potreba rasti sa globalnim razvojem. Moramo da budemo redovno u
prirodi da bismo postigli ravnotežu i harmoniju. Dugoročno gledano, ne možemo poreći da smo
biološki organizmi.“
Mnogi roditelji prenose ovaj etos na svoju decu kroz friluftsliv. Andreas, koga upoznajem tokom
grupnog porodičnog izleta u prirodu kaže da je svog sina Arvida počeo da dovodi u šumu delom
zato što i sam uživa u prirodi, a želeo je da imaju nešto što bi radili zajedno. „Ali, naravno,
takođe se nadam da će ga to navesti da postane svestan ekoloških problema“, dodaje Andreas. „U
ovom uzrastu uglavnom samo pričamo o tome da ne bacamo smeće okolo i da ne uništavamo
prirodu. Ne morate da postanete aktivista, ali u najmanju ruku toliko biste morali da znate.“
Roditelji nisu sami u ovoj potrazi. U Švedskoj, očuvanje prirode, koje uključuje staranje o tome
da deca „steknu brižan stav prema prirodi i životnoj sredini“, smatra se toliko važnim da je to
jedno od glavnih načela nacionalnog nastavnog plana i programa za predškolske ustanove. Osim
što se vodi računa o tome da deca imaju priliku da se igraju u prirodnom okruženju, predškolska
ustanova ima zadatak da im pomogne da shvate kako mogu da doprinesu boljem okruženju sada
kao i u budućnosti.
To ne znači da deca u švedskim predškolskim ustanovama provode dane pričajući o požarima u
prašumama, klimatskim promenama i izumiranju vrsta, nečemu za šta Dejvid Sobel veruje da
može da izazove strah od prirode. Umesto toga, prvi jednostavan čin malog deteta kada je reč o
brizi o životnoj sredini može da bude da posle užine ogrizak jabuke stavi u crnu kesu za
kompostiranje. U Norinoj predškolskoj ustanovi obično je kompostiranje jedna od prvih
„zelenih“ navika koje se uče. Postoji dobar razlog za to - iz ličnog iskustva znam da, jednom
naviknete da ostatke hrane odvajate od smeća, vremenom, i kako ste stariji, sve vam je teže da
svesno pošaljete koru banane na deponiju.
U većini predškolskih ustanova je obrazovanje o životnoj sredini deo svakodnevne rutine, ali se
ponekad ističe i zahvaljujući posebnim događajima. U Norinoj predškolskoj ustanovi je jedan
takav događaj i godišnje ovoženje smeća u okolini škole.
„Danas želim da stavite svoje posebne naočare, jer ćemo danas tražiti smeće koje su za sobom
ostavili ljudi“, kaže Elen, jedna od vaspitačica, pripremajući svoju grupu pre izlaska iz škole.
„Kada ga ugledamo, pokupićemo ga da ne kvari i ne uništava prirodu.“
Nora, koja je navikla da sa mnom skuplja đubre kada se čisti smeće kod kuće u Indijani, brzo je
zgrabila jednu od belih kesa za otpatke i preuzima kontrolu. I druga deca znaju vežbu jer su
mnoga od njih to radila i ranije, i u školi i kod kuće.
„Smeće! Smeće! Smeće!“ viču uglas raštrkavši se po malom travnatom terenu iza škole, a zatim
nastavljaju potragu iza zatvorene teniske arene u blizini. Limenke, plastične flaše, metalne žice,
omoti od slatkiša i nekoliko komada iskidanog creva završava u Norinoj torbi. Nikada ranije
nisam videla da su deca tako ushićenu time što su pronašla bačene čepove za flaše. Možda su
samo uskršnja jaja puna slatkiša tražila s istim oduševljenjem.
„Šta misliš, zašto neki ljudi bacaju smeće na zemlju?“ Pitam Kerstin, Norinu najbolju drugaricu
u predškolskoj ustanovi, dok pokušava da dođe do plastične čaše koju je vetar oduvao u žbunje.
„Zato što ne znaju gde su kante za smeće“, odgovara mi odlučno.
Nakon što su završila sa skupljanjem otpadaka na zadatim prostorom, deca silaze u podrum i
gledaju kako se sve smeće iz predškolske ustanove sortira u kante za reciklažu. Karton, staklo,
sijalice, baterije, plastika, kompost i materijali koji se ne mogu reciklirati nalaze se u odvojenim
kantama. Smeće koje su i deca pokupila biće razvrstano na specijalnoj reciklaži sa nekoliko
drugih predškolskih ustanova sledeće nedelje.
Iako je predškolska ustanova po zakonu obavezna da deci obezbedi ekološko obrazovanje,
očigledno je da su vaspitači uzbuđeni zbog toga. „Deca misle da je ovo veoma zabavno; brzo to
nauče. Ponekad nam deca kažu da njihova porodica ne reciklira kod kuće. Ako je to slučaj, mi im
samo kažemo: „Pa, sada ste naučili kako se to radi ovde, pa možda možete da pokažete mami i
tati kako se to radi“, kaže Barbro, drugi vaspitač. „Mislim da su i roditelji pozitivni jer je sve ovo
danas tako široko prihvaćeno.“
Ona je sasvim u pravu. Svi roditelji sa kojima sam razgovarala mislili su da je dobro što deca
imaju priliku da rano nauče šta je ekološki prihvatljivo ponašanje. „U predškolskoj ustanovi mog
sina mnogo su radili na kompostiranju i mislim da je sjajno što su naučili koliko je vremena
potrebno da se stvari razgrade“, kaže Veronika, majka trojice dečaka mlađih od deset godina.
„Ponekad ne mislim da je posebno bitno da li ću limenke baciti u pravu kantu ili ne, ali znam da
svi moramo da doprinesemo ukoliko želimo da nastavimo da živimo na ovoj planeti. Reciklaža
je nešto čime smo se bavili od malih nogu.“
U proleće, deca u Norinoj predškolskoj ustanovi takođe počinju da redovno posećuju svoju
„školsku šumu“na nekih petnaestak minuta hoda od predškolske ustanove. Školske šume su
delovi šuma koje škole i predškolske ustanove mogu da koriste za igru na otvorenom i ekološko
obrazovanje, a u Švedskoj ih ima preko hiljadu. Koncept je razvijen 1980-ih kao vid saradnje
između privatnih vlasnika zemljišta i škola, kako bi deca što više naučila o šumama i šumarskoj
industriji. Obično sporazum sa zemljoposednikom omogućava školi da menja životnu sredinu i
van onoga što je dozvoljeno kroz allemansratten, na primer obeležavanjem staza, pravljenjem
ložišta, gradnjom skloništa, postavljanjem znakova i, u nekim slučajevima, čak i sečom drveća.
Učenje na otvorenom je u ovom delu sveta veoma stara tradicija. Švedski lekar i biolog Karl
Line, koji je uglavnom poznat po tome što je sva živa bića organizovao u porodice i klase, sistem
koji se i danas koristi na međunarodnom nivou, zagovarao je tu ideju još u osamnaestom veku.
„Ako stvarima ne znate imena, izgubljeno je i znanje o njima“, napisao je slavno. Čak i ako se
njegov cilj da mapira celu prirodu pokazao kao veoma obiman (u vreme kada je Line umro,
1770. godine, bilo je klasifikovano približno 20.000 vrsta; danas je taj broj blizu 1,5 miliona, a
svake godine se otkriva još više), njegov duh istraživanja i obrazovanja prirode i dalje je živ.
Još pre sto godina švedski nastavnici su bili u obavzi da tokom nastave jedan dan posvete
sađenju drveća, a ekskurzije u šumu su bile uobičajena komponenta nastavnog plana i programa
biologije. Danas mnogi nastavnici u Skandinaviji koriste školsko dvorište i obližnja područja
prirode da u njima redovno predaju matematiku, nauku, istoriju i druge predmete. Koncept
podučavanja učenika van učionice na danskom se naziva udeskole, ili „škola na otvorenom“, i
nije samo praktični, međudisciplinarni pristup učenju tradicionalnih akademskih predmeta.
Takođe se smatra načinom da učenici izgrade odnos sa svojom okolinom i da stupe u kontakt sa
prirodom tokom školskog dana. „Studije pokazuju da ako naizmenično učite na otvorenom i u
zatvorenom, a nastavnik je pripremljen, dobijate dobre rezultate“, kaže Anders Sčczepanski,
direktor Nacionalnog centra za životnu sredinu i obrazovanje na otvorenom na Univerzitetu
Linkoping u Švedskoj. „Postoje određeni delovi mozga koje stimuliše kretanje i zabavljanje u
raznovrsnom okruženju. Uključujemo svoju intuiciju kada izlazimo napolje - i to bismo morali
da radimo češće.“
Školska šuma koju koristi Norina predškolska ustanova nalazi se u tipičnoj švedskoj borovoj
šumi, gde brdovitim terenom dominiraju kamene gromade, žbunje borovnice, mahovine, paprat i
nekoliko oborenih stabala. Jednog dana sam se pridružila njenom razredu na izletu u šumu, i
videla kako se deca okupljaju na balvanima oko ognjišta radi brzog sendviča i voća, a zatim se,
posle igre i neke pesme, razilaze i slobodno igraju. Nora je odmah odabrala jedino drvo zgodno
za penjanje i brzo se penje uz grane sve dok se nije našla na nekih dva i po metra od zemlje.
Nekoliko drugih devojaka se okuplja u krug pored ognjišta da izbliza pogledaju bubu koja vuče
drugu, naizgled polumrtvu bubu okolo po steni. U blizini, grupa od četvoro ili petoro dece penje
se na stenu i pretvara se da su gusari na velikom brodu, mašući štapovima poput mačeva.
„Idete li u neku drugu zemlju?“pita ih Marit, jedna od vaspitačica.
„Ne, idemo u prodavnicu!“ uzbuđeno joj dovikuje jedan od dečaka na steni.
„Evo gradonačelnika!“ viče drugi dečak, čija mašta ne na nalazi da je ikakav problem da se Džek
Sperou i službenik lokalne vlade nađu u istoj prodavnici i zajedno kupuju namirnice.
Ono što na mene ostvalja utisak jeste da sva ova deca deluju savršeno opušteno i da se u šumi
osećaju kao kod kuće. U stvari, kada je Barbro rekla da možemo da vidimo jezero kako svetluca
kroz drveće ispod brda, Džulija, četvorogodišnja devojčica, uzvikuje: „To je moje jezero!“ Julija
živi tik uz vodu nedaleko od ulice u kojoj sam odrastala i znam tačno na šta misli. Deca u
Švedskoj imaju dubok osećaj da priroda pripada njima, i da oni pripadaju prirodi, osećaj koji ih
prati i onda kada odrastu.
Mnogi od mislilaca koji su u pokretu deca i priroda veruju da, kako bi se razvila ova vrsta
afiniteta prema prirodi, deca moraju da se njome bave iz prve ruke, koristeći sva svoja čula. A
kada to urade, ne poštuju uvek vodeći američki etički kodeks na otvorenom: Ne ostavljaj trag.
Leave No Trace32 prvobitno je bio razvijen kao vodič za odgovorno rekreiranje u zaleđu i bio je
ključan za zaštitu intenzivno korišćenih i posebno ranjivih ruralnih područja kako ih ljubav ljudi
prema niima ne bi naprosto ubila. Ali kada se principi tumače bukvalno i kada se primenjuju
nediskriminatorno, takođe mogu da imaju i neke neželjene posledice po decu, koja su obično
stručnjaci u tome da svuda za sobom ostavljaju trag, od blatnjavih otisaka stopala na tek
očišćenim podovima do kamenčića i najrazličitijih sitnih komadića u mašini za pranje veša. I to
ne zato što imaju bilo kakvu zlu nameru, već zato što se deca prosto valjaju.
Primetila sam u SAD da su neki odrasli doveli principe Ne ostavljaj trag do krajnosti i da su
ponekad držali lekcije deci za tako male prekršaje kao što je sakupljanje kamenja ili branje
običnog cveća, govoreći im da je „cveće hrana za pčele“ i postavljajući im klasično pitanje: „Šta
bi se desilo kada bi svi uzeli po jedan kamen?“ Neki istraživači veruju da ovako doslovno
tumačenje ideje Ne ostavljaj trag može da ograniči mogućnosti dece da uspostave smislene veze
sa svetom prirode i čak može i da pogorša percipiranu odvojenost ljudi i prirode. Tomas Biri,
docent za nauku o životnoj sredini na Univerzitetu Kristianstad u Švedskoj, posebno je
zainteresovan za fascinaciju dece sakupljanjem stvari. Kaže da sakupljanje prirodnih predmeta
može da podstakne igru i kreativnost, kao i znanje o prirodi. U jednoj studiji je pokazao da je
preko 80 odsto đaka sakupljalo predmete poput kamenja, školjki ili insekata, ili je tražilo hranu u
prirodi kada su bili mlađi, i da su skupljači u grupi smatrali da su bolje povezani sa prirodom
nego nesakupljači.
Sakupljanje je tehnički u suprotnosti s idejom Ne ostavljaj trag, prema kojoj bi trebalo da „ono
što ste našli“ ostavite u prirodi, ali Bieri veruje da se to može uraditi odgovorno i da može da
dovede do dijaloga o upravljanju životnom sredinom. „Na primer, kada sakupljamo punoglavce
iz jezera, koja je naša odgovornost da ih održimo u životu i vratimo tamo gde im je mesto nakon
što saznamo nešto o njima?“
Slično tome, u Norinoj predškolskoj ustanovi, deca ponekad sa svojih izleta donesu ponešto, a
nastavnici njihovu radoznalost obično vide kao priliku za učenje. „Ako deca skupljaju stvari, to
ćemo ohrabrivati, ali, naravno, ne možete kući doneti celu šumu“, kaže Barbro. „Imali smo
jednog dečaka koji je zaista bio zainteresovan za kamenje i njima je punio džepove. Kada bismo
se vratili u predškolsku ustanovu, prebrojali bismo koliko ih ima i možda ih sortirali po veličini.
Mislim da je to nešto veoma pozitivno.“
Biri, koji je predavao Leave No Trace u SAD, smatra da je etički kodeks na otvorenom dobra
stvar, ali takođe veruje da bi trebalo da deci omogući više slobode u njihovoj interakciji sa
prirodom. „Naravno, ako govorimo o ugroženoj vrsti koja ima veoma krhko stanište, to je mesto
32
U najširem, ideja Leave No Trace (Ne ostavljaj trag) jeste ideja o tome da se životna sredina očuva za generacije
koje dolaze, što možemo da uradimo tako što ćemo biti svesni načina na koji smo u interakciji sa okolinom i tako što
koje znače donosimo svesne odluke koje smanjenje našeg uticaja na prirodu. (Prim.prev.)
gde se ne igramo. Postoje mesta na kojima ne gradimo naše tvrđave. I to je jasno. Ali mislim da
smo počeli da prekomerno koristimo ideju Leave No Trace u kontekstu dečijih igraonica u
obližnjoj prirodi.
Kao što su Biri i drugi istraživači istakli, deca istražuju prirodu na čulniji način od odraslih, i
kada to rade neizbežno će naneti određenu štetu životnoj sredini. U školskim šumama kao što je
Norina, možete videti da su neke biljke izgažene tamo gde su prošla deca, zemlja je nabijena
tamo gde je prometnost bila velika, a neke od tanjih nižih grana na omiljenom drveću za penjanje
su se odlomile kada su se deca penjala po njima. .
Ali koliko štete deca zaista nanose popularnim igralištima u prirodi? Metju Brauning, naučnik
koji se bavi životnom sredinom i docent za rekreaciju, sport i turizam na Univerzitetu Ilinois,
Šampen-Urbana, poželeo je da upravo to i sazna. Godine 2009, Brauning, bivši čuvar državnog
parka kog je majka ekolog odgojila da voli i poštuje prirodu, otišao je u Švedsku da proučava
šume u okolini škola, gde se mnoga deca okupljaju da bi se igrala bez ikakvih intervencija
odraslih. Nakon što je prikupio i analizirao podatke i uporedio ih sa sličnim igralištima u prirodi
u Sjedinjenim Državama, otkrio je da, iako postoji određena početna šteta od aktivnosti dece -
uglavnom gubitak zemlje i zemljišnog pokrivača, i nešto štete po drveće- nakon prvih nekoliko
godina sve se izravna. Kao što je i slutio, područja u velikoj meri ostaju funkcionalni ekosistemi.
Takođe je primetio da u Švedskoj odrasli nisu baš toliko zabrinuti zbog divljanja dece u šumi.
„Ovde nisam naišao na ,ne ostavljaj traga‘mentalitet“, kaže, i dodaje da je etički kodeks u SAD
pogrešno shvaćen. „Leave No Trace se zapravo odnosi na promovisanje etike zemljišta. Ne kaže
se da nikada, baš nikada ne treba da utičete na prirodu kada ste izašli i rekreirate se. Više je reč o
tome da taj uticaj bude što manji i da se ima svest o njegovim posledicama.“
U Norinoj školskoj šumi, Barbro gricka jedan od domaćih kolačića koje je donela za pauzu za
kafu, dok ostali nastavnici paze na decu. Nora je konačno sišla sa drveta, a neki je dečak zauzeo
njeno mesto. Drugi dečak se igra sa ugljenisanim komadom drveta koje je uzeo iz ognjišta i
zadovoljno pokazuje svoje pocrnele ruke. Po Barbrovom mišljenju, sve je to dobro. „Mislim da
je veoma važno da deca u prirodi osete radost“, kaže. „Želimo da imaju pozitivna sećanja na ovo
vreme, a nadamo se da će kasnije ostati zainteresovani da zaštite prirodu.“
Među švedskim vaspitačima u ranom detinjstvu, Barbro nije usamljena u osećanju da deci treba
redovno davati priliku da uče u prirodi i da se povežu sa njom. U stvari, u Skandinaviji je ova
ideja toliko rasprostranjena da je rodila revolucionarni model za predškolski uzrast koji učionicu
stavlja u samo srce prirode: šumsku školu.
Šumska škola: Trolovi i penjanje po drveću

U osam sati ujutru, po oblačnom i hladnom danu u kasnu zimu, desetoro dece se sprema da
započne dan u svojoj predškolskoj ustanovi u stambenoj četvrti na Lidingou, ostrvu istočno od
Stokholma. Jedino što umesto jutarnjeg okupljanja na azbučnom tepihu na podu učionice sede na
mekim podlogama u indijanskom šatoru, naginjući se prema toplini vatre koja gori u sredini.
Neko vreme pričaju o vremenu i pevaju pesme o snegu. Zatim, kada je okupljanje završeno,
razilaze se i odlaze u dvorište, krševito prostranstvo u kom je, osim indijanskog šatora i rustično
sklonište, drvarnica, nekoliko stepenica od balvana, kokošinjac, nekoliko borova i neke domaće
igračke, npr. voz napravljen od paleta. Niz kolica, u kojima najmlađa deca dremaju, smeštena su
ispod male nadstrešnice koja je pričvršćena uz zid glavne zgrade, niske kuće sa crvenim drvenim
oblogama. U centru dvorišta, nekoliko preostalih mrlja leda postalo je popularno mesto za
sankanje. Pet devojčica, koje izgledaju kao da im je tri ili četiri godine, zgrabile su par saonica i
počnu da ih povezuju u niz, a zatim trče niz brdo. Na drugoj strani dvorišta, dečak krišom kruži
oko skloništa držeći komad kore do uha, kao mobilni telefon.
Vaspitačica Ana Molberg i deca u šetnji šumom u jednu od brojnih švedskih šumskih škola.
Linda MakGurk
„Zovem sve nindže!“ viče u slušalicu. „U gradu su zmije na slobodi; možeš li da dođeš?“
U igru uskače još jedan dečak, koji se popeo na šiljasti bor:
„Opasnost u gradu! Gomila pitona je na zemlji! Budite pažljivi!“
Ovakve scene se svakodnevno odigravaju u Muleborgu, prvoj šumskoj školi u Švedskoj. Veći
deo dana deca i nastavnici provode u obližnjoj šumi, gde su deca sama smislila nazive za neka od
najpopularnijih mesta: Planina Borovnica, Sunčano brdo i Silja linija. Imenovanje njihovih
omiljenih mesta nije jedini način na koji preuzimaju vlasništvo nad ovim mestima.
„Kad god odemo na novo mesto u šumi, prva stvar koju deca urade jeste da sakupe granje i
izgrade utvrđenje“, kaže mi Marija Mortensin, jedan od pedagoga u Muleborgu dok izdaleka
posmatra decu koja se igraju. „Gotovo kao da obeležavaju svoju teritoriju.“
Četiri dečaka u jednoj od mnogobrojnih šumskih škola u Švedskoj igraju se u potoku koji vijuga kroz imanje.
Linda MakGurk
Na ostrvu Lidingo ima oko četrdeset pet hiljada stanovnika, osam šumskih škola i bezbroj
utvrđenja, što ga čini središtem ove vrste obrazovanja u ranom detinjstvu u Švedskoj. Sve je
počelo osamdesetih godina prošlog veka, kada su dve vaspitačice na otvorenom sanjale o tome
da decu urone u prirodu i da svakodnevno budu podučavana o životnoj sredini.
„Kada provodite vreme u prirodi, naučićete da razumete prirodu i da se o njoj i brinete“, kaže
Suzana Drog, samoproglašena preduzetnica i suosnivač Muleborg-a. „Skoro je nemoguće da se
to ne dogodi. Interesovanje za prirodu i okolinu se budi automatski, bez ikakve potrebe da se
deci bilo šta propoveda.“
Prva moderna škola u šumi osnovana je u Danskoj 1950-ih, ali kada su Drog i njena koleginica
Siv Linde 1983. godine predložile ovu ideju u Švedskoj, bio je to radikalan raskid sa
preovlađujućim tradicionalnim opštinskim predškolskim modelom tog vremena. Premisa
filozofije šumske škole bila je jednostavna: stimulisati fizički, kognitivni i društveni razvoj dece
tako što će ona provoditi što je više vremena moguće u prirodi, svakoga dana i tokom cele
godine. U šumskoj školi priroda postaje učionica bez zidova, u kojoj deca uče kroz samostalnu
igru i koristeći celo telo i sva svoja čula, u okruženju koje neguje njihovu radoznalost i jača
njihovo samopoštovanje. U tom procesu, kako se misli, ona će postati odgovorni gospodari
zemlje. Drog i Linde - koje su se upoznale na obuci za popravljanje automobila i odmah se
prepoznale - ubrzo su pozvale lokalne roditelje i Švedsko udruženje za sportiste da podrže ideju.
Ubeđivanje lokalne vlade Lidingoa bilo je teže, ali nakon što je par preskočio sve regulatorne
obruče, Muleborg je otvorio svoja vrata 1985.
„Kada osetim da je nešto dobro za decu, za društvo i prirodu, teško me je zaustaviti“, kaže
Suzana Drog.
U šumskoj školi je pronašla savršen način da izrazi svoju ljubav prema prirodi i boravak u njoj.
Praktični aspekti toga što su deca napolju tokom većeg dela dana, često u šumi i dalje od zgrade
predškolske ustanove ili bilo koje vrste unutrašnjeg ili spoljašnjeg vodovoda, nisu je ni najmanje
uplašili. Naprotiv, osećala se kao da je boravak napolju često bio lakši, jer je bilo manje stvari
koje su ometale dečiju igru i ona su imala više prostora za kretanje.
„Postajete zaista dobri u tome da menjate pelene napolju ili da kuvate u kampskoj kuhinji“, kaže
ona. „Sve postaje tako jednostavno kada ste napolju, a deca uvek imaju nešto da rade. Na kraju,
mislim da se svodi na to da li ste voljni da izađete iz svoje zone udobnosti i naučite nove stvari u
životu.“
Otvaranje Muleborga, što u prevodu znači „Tvrđava Mule“, imalo je zarazni efekat, i danas
postoji više od dve stotine šumskih škola u Švedskoj i hiljade drugih međunacionalnih, ponekad
pod nazivima kao što su vrtić u prirodi, predškolska ustanova utemeljena u prirodi, škola u
prirodi, šumsko obdanište, Valdkindergarten, škola u žbunju. Izvan Skandinavije, šumske škole
su posebno popularne u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, ali interesovanje takođe značajno raste i u
Japanu, Australiji, Kanadi i SAD.
Ogromna većina šumarskih škola u Švedskoj ima listu čekanja, a roditelji koji ih traže generalno
pripadaju jednoj od dve kategorije: ili su i sami veoma zagrejani za boravak na otvorenom, ili
žele da njihova deca uživaju u prednostima zdravog načina života na otvorenom, ali nemaju
osećaj da imaju dovoljno interesovanja ili vremena za to kod kuće. Mnogi roditelji svoju decu
upisuju i u šumske škole jer žele da ona nauče da se brinu o prirodi.
Koliko je popularan model švedske šumske škole postalo je jasno 2014. godine, kada je došlo
vreme da švedska prestolonaslednica, princeza Viktorija i njen suprug, princ Danijel odaberu
predškolsku ustanovu za svoje dvoju, u to vreme dvoipogodipšnju ćerku Estel. Pokazatelj
vremena je bilo to što nisu odabrali akademsku pripremnu školu, već lokalnu šumsku školu. „Za
nas je izuzetno važno da priroda postane prirodan deo svakodnevice naše dece“, rekla je princeza
Viktorija novinarima prilikom upisa. „[Šumske škole] koriste pedagogiju za koju mislim da je
veoma dobra, posebno kada je u pitanju odnos dece prema prirodi. Jer samo u Skandinaviji se
igra sa štapovima, jede ručak ispod cerade i kakanje u rupi u šumi smatra životom prikladnim za
princezu.
Da bi naučile učenike - uključujući i princeze - kako da brinu o životnoj sredini, švedske šumske
škole imaju na raspolaganju poseban alat. Njegovo ime je Mule, a sa svojom razbarušenom
kosom poput mahovine na čijem je vrhu konusni šešir napravljen od brezove kore, izgleda kao
suptilnija, više domaća verzija trola za sreću. Mule, ili Skogsmule (šumski Mule), jeste simbol
etike boravka na otvorenom i generalno ga prepoznaju kao oca obrazovanja dece na otvorenom
širom zemlje (najbliži američki ekvivalent bi mogao da bude Medved Smoki, koji edukuje
javnost o šumskim požarima ). Osmislio ga je 1950-ih Gosta From, koji je u to vreme bio
direktor Švedske asocijacije na otvorenom, i Mule kroz priče, pesme i igru podučava decu o
prirodi i kako da se brinu o njoj.
„Mule je pedagoško sredstvo koje koristimo“, kaže Kajsa Kalstrom, menadžer Muleborga. „Deca
čitaju knjige o njemu i znaju da se neko oblači kao on. Mule je gotovo isto što i Deda Mraz; on
pokreće njihovu maštu.”
Gosta From, originalni „Mule“, prijateljski raspoloženi šumski trol koji decu uči o prirodi.
Svene Nordlof
Prema proračuni Švedskog udruženja za boravak na otvorenom, ovaj razbarušeni šumski trol čak
je u nekom trenutku obrazovao čak dva miliona dece, bilo tako što su išla u šumsku školu ili su
se pridružila nekoj od brojnih grupa u prirodi koju čine deca udruženja, takozvanim Skogsmule
školama . Teško je preceniti uticaj Mulea na obrazovanje na otvorenom u Švedskoj, a fenomen se
proširio na međunarodnom nivou, u Norvešku, Finsku, Letoniju, Rusiju, Veliku Britaniju i
Nemačku. U Japanu je predvodio razvoj obrazovanja na otvorenom i skoro postao kult, pošto je
više od pet stotina japanskih prosvetnih radnika stiglo u Švedsku kako bi se obučili u pogledu
Muleove jednostavne filozofije, koja bi otprilike ovako mogla da se sažme: „Ako možete da
pomognete deci da vole prirodu, ona će se brinuti o prirodi, jer negujemo stvari koje volimo.“
Droge, Muleborgov suosnivač, ide čak toliko daleko da ovu doktrinu naziva „Muleovom
pedagogijom“. „Mule uči decu da brinu o prirodi i kako da uvide razliku između različitih biljaka
i životinja“, kaže ona. „Ovo nam je danas potrebno više nego ikada. Potrebni su nam odrasli koji
su još uvek jednom nogom u prirodi, koji razumeju kako priroda funkcioniše. Ne možemo da
nastavimo da koristimo sve naše resurse, a da ništa ne vratimo planeti. Sa Muleom, ovo dse
odigrava automatski, bez preterane priče. Samo pobuđujute interesovanje za prirodu i životnu
sredinu.“
Odakle nam stiže doručak?
Ako Mule pomaže da se među najmlađom decom uspostavi ekološki etos, njihovo obrazovanje
uskoro postaje znatno sofisticiranije. Danas je obrazovanje o životnoj sredini obavezan deo
nacionalnog nastavnog plana i programa ne samo za predškolski uzrast već i za osnovnu školu u
Švedskoj. A poruka u nastavnom planu i programu je jasna: razumevanje kako vaš sopstveni
način života utiče na vaše zdravlje, životnu sredinu i društvo u celini smatra se jednako važnim
kao, recimo, savladavanje matematičkih zadataka i poznavanje razlike između prošlog i
sadašnjeg vremena. Ovu poruku dodatno pojačavaju i mediji, jer programi za decu na televiziji
redovno pominju različita ekološka pitanja. U mesecima koje provodimo u Švedskoj, mladi
reporteri u jednoj od najpopularnijih dečijih emisija, REA, istraživaće posledice bacanja hrane,
pokazaće kako se računari recikliraju, pitaće se zašto deca nemaju veći uticaj na korišćenje
zemljišta (na primer, kada je šuma ugrožen razvojem), i uzorkovaće pljeskavice od crva, jer se
proteini iz insekata ponekad reklamiraju kao deo rešenja problema gladi u svetu.
Kada pođu u treći ili četvrti razred, mnoga švedska deca već zvuče kao ekološki aktivisti-
početnici. Kada je Matijas Sandberg, saradnik i viši predavač kulturne geografije na Univerzitetu
u Geteborgu, intervjuisao desetogodišnjake u Geteborgu i Stokholmu u okviru pripreme svoje
doktorske teze, otkrio je da deca koja se redovno igraju u prirodi u blizini svojih domova gaje
snažna osećanja kada je reč o zaštiti sopstvenog susedstva i životne sredine u celini. Neka deca
su bila zabrinuta zbog otpada, eksploatacije zemljišta i zagađenja. Većina je imala ambivalentan
odnos i prema automobilima, koji su s jedne strane korisni za kretanje, ali s druge strane
doprinose zagađenju.
Dečak po imenu Bendžamin je rekao: „Nije mi se svidelo kada smo bili u predškolskoj ustanovi i
kad su tamo posekli šumu. A onda su tu napravili čudne kuće.“
Kada je Sandberg pitao decu zašto ne vole kada se seče šuma, primetio je da deca nisu samo
zabrinuta zbog gubitka mesta za igru. Takođe su uspostavili veze sa većim globalnim pitanjima
životne sredine kao što su zagađenje i klimatske promene. „Kina i mnoge druge zemlje nemaju
mnogo šuma, imaju više gradova i to uzrokuje zagađenje vazduha. U šumi je vazduh čistiji“,
rekla je devojčica po imenu Lina, koja je želela da napiše transparent kako bi ljude podstakla da
voze bicikl.
Druga devojčica, Natali, je rekla: „Ako posečemo sve šume i izgradimo puteve, oduzećemo
slobodu životinjama, a onda će biti mnogo zagađenja i automobila.“
"To nije dobro; zar niste čuli za površinu Zemlje i efekte zagrevanja?“ dodala je Lina.
Odrastajući u Švedskoj, i ja sam od ranog detinjstva bila veoma svesna problema životne sredine.
Šest dana nakon mog osmog rođendana, 26. aprila 1986. godine, eksplozija u reaktoru broj četiri
u nuklearnoj elektrani Černobil u Ukrajini izazvala je brzo širenje radioaktivnih padavina širom
Evrope. Pet odsto padavina spustilo se na Švedsku, pokrivši naše mleko, ribu, divljač, meso
irvasa, divlje pečurke i bobice radioaktivnim jedinjenjem cezijum 137, i ograničavajući naše
mogućnosti da hranu tražimo u divljini. Nivoi cezijuma u hrani su na kraju pali, ograničenja su
ukinuta i život se lagano nastavio, ali kao dete, nisam mogla a da ne primetim da je nešto sveto
ukaljano na najgori mogući način.
I stvari nisu ostale na tome. Kisele kiše, izumiranje vrsta, stanjivanje ozonskog omotača nad
Antarktikom i krčenje kišnih šuma bile su druge pretnje koje je postajalo sve teže ignorisati. U
periodu od jedne decenije, životna sredina je od marginalnog pitanja za većinu švedskih glasača
postala glavna briga. U školi je siguran znak ovog zelenog buđenja bila potvrda o kupovini
prašume kojom se u jednom trenutku ponosila svaka učionica u zemlji.
Globalne klimatske promene su nesumnjivo složeniji i teži koncept za ovu generaciju dece nego
što je to bila ugroženost prašuma za koje smo se borili 80-ih. Na kraju krajeva, ne možete da
kupite santu leda, a čak i da možete, kako biste sprečili da se ne otapa?
Maja još uvek blaženo nije svesna efekata klimatskih promena koje bi mogle da joj promene
život, ali u svojoj švedskoj školi već se priprema za borbu protiv njih i drugih pretnji po životnu
sredinu, malim koracima ličnog čina. Neki od njih se dešavaju na neočekivanom mestu – u
školskoj menzi. Moja su deca retko oduševljena hranom koju spremam kod kuće, osim ako je reč
o palačinkama, pa kada je Maja svojim drugovima iz razreda u SAD pisala da voli školsku hranu
u Švedskoj, odlučila sam da je i sama probam.
Atmosfera u kafeteriji u Majinoj školi definitivno je kao kod kuće, samo četrdeset ili još poneko
dedete tu jede u isto vreme, a na sred svakog stola prekrivenog belim stolnjakom nalazi se
staklena vaza sa lveštačkim ružičastim tratinčicama. Hrana se servira u keramičkim tanjirima i
jede se pravim escajgom. Pošto je škola mala, osoblje u kuhinji poznaje učenike po imenu, baš
kao i šta vole i šta im se manje dopada. Deca uglavnom mogu da biraju između jela od mesa ili
ribe i vegetarijanskog jela, ali ima dana kada su opcije vegetarijanske: supa od krompira i
praziluka servirana sa hlebom i sirom i tepsija variva od bulgura i povrća . Odabrala sam supu i
otkrila da je izdašna i puna ukusa, i da ima je kao domaća supa. Maja, za koju je poznato koliko
je izbirljiva, takođe je odabrala supu i pojela je do poslednje kapi. Kada sam pitala decu, sva su
mi rekla da vole ovdašnju hranu, ali nisu mogla da mi objasne zašto. Naravno, na jelovniku su
neka tipično dečija jela, kao što su ćufte i makaroni, ali mnoga jela su bogata povrćem, a neka su
i sasvim egzotična, poput azijskih tepsija sa kokosovim pahuljicama i izdancima bambusa i Nju
Delhi lazanja.
Možda je ono što je najuočljivije u vezi sa školskom ručkom u Švedskoj – a možda i zašto ga
deca toliko vole - upravo to što ništa od hrane nije prethodno upakovano, čak ni mleko, i da ima
malo ili nimalo prerađene hrane ili rafinisanog šećera. „Mi jedino ne pravimo svoje mesne
okruglice i ne panimo ribu, ali sve ostalo se sprema od nule - supe, sosovi, tepsije“, kaže Eva,
jedna od tri radnice u školskoj kuhinji. Ovo me podseća na razgovore koje sam vodila s Majinim
učiteljima u SAD. „Ako ne izgleda kao da je izašlo iz mikrotalasne, deca neće jesti“, požalila mi
se jedna učiteljica. Jedan drugi član osoblja jednom je u šali rekao da bi radnici kafeterije mogli i
da bace povrće pravo u đubre, a da ga čak i ne serviraju deci, jer će ionako tamo završili.
Dok Maja i ja odlazimo da odložimo posuđe nakon što smo završile s jelom, otkrivam još nešto:
činija od nerđajućeg čelika u koju svako dete treba da sastruže ostatke hrane pre nego što svoj
tanjir stav na stalak za suđe pored kuhinje, gotovo je sasvim prazna. Eva, kuhinjska radnica, kaže
da decu uvek ohrabruju da probaju sve što je u ponudi i da su dobrodošla da uzmu koliko žele,
ali im se takođe skreće pažnja da ne bi trebalo da uzimaju više nego što misle da mogu da
pojedu. Ali to nije cela priča.
U Švedskoj je ručak u školi besplatan, tako da bacanje hrane direktno utiče na gradski budžet.
Osim toga, opterećenje je i za životnu sredinu. Za proizvodnju i transport hrane od farme do
krajnjeg potrošača potrebno je mnogo resursa -poljoprivredno zemljište, energija, voda,
hemikalije i gorivo - i što se više kasnije u prehrambenom ciklusu hrane rasipa, to je veći uticaj
na životnu sredinu. Globalno, otpad od hrane uzrokuje preko tri milijarde tona emisije ugljenika
svake godine, prema podacima Organizacije UN-a za hranu i poljoprivredu. Da to stavimo u
perspektivu, da je otpad od hrane zemlja, bila bi treći najveći emiter gasova staklene bašte u
svetu, posle Kine i SAD.
Kada se u školsku menzi hrana baci, ne samo što je uzalud proizvedena već su potrebni i resursi
da se ona odloži. Da bi se uštedio novac i smanjio ekološki otisak, grad je 2012. godine pokrenuo
konkurs, pozivajući sve škole u okrugu da bacaju manje hrane. Najuspešnije škole su mogle da
osvoje nešto više od hiljadu dolara, a grad je obećao da će ostatak ušteđenog novca iskoristiti za
kupovinu većeg dela organske hrane. Deca su prigrlila ovaj izazov. Za tri godine koliko je
takmičenje trajalo, Majina škola se plasirala u prve tri od skoro četrdeset škola koje su
učestvovale u kampanji za smanjenje otpada, a 2014. godine je imala i najmanju količinu otpada
po tanjiru: 0,04 unce po učeniku, što je u osnovi težina četiri krupnija zrna graška.
Deca iz Majinog odeljenja bila su primetno ponosna na ovo dostignuće. „U našoj školi ne
rasipamo hranu“, ležerno me je obavestio jedan od dečaka dok smo čekali u redu da nas usluže,
dok se druga devojčica oglasila: „I ne uzimamo više nego što možemo da pojedemo.“ Pobeda na
takmičenju u celom gradu pokazala se kao neverovatno efikasan način da se inspiriše promena i
učenici privole da je prihvate. „Videli smo trajne efekte takmičenja“, kaže Katrin, koja se bavi
velikim delom školskog obrazovanja o životnoj sredini, kada sam je jednog dana srela posle
škole. „Oni utiču jedni na druge i podsećaju jedni druge da ne uzimaju više nego što mogu da
pojedu.“
Kafeterija je i na druge načine ključna kada je reč o ekološkom radu škole. Jelovnik je sada
„klimatski prilagođen“, što znači da je svaki obrok pažljivo sastavljen ne samo na osnovu
njegove nutritivne vrednosti već i na osnovu uticaja koji ima na životnu sredinu. Zbog toga je
goveđe meso manje-više gotovo eliminisano iz jelovnika, jer se smatra da je odgovorno ta znatnu
količinu emisije gasova staklene bašte i da je za njegovu proizvodnju potrebno znatno više
zemlje i vode nego za proizvodnju neke druge vrste mesa. Hamburgeri su uglavnom izbačeni, a
ostali su riblji hamburgeri napravljeni od ribe iz sertifikovano održive proizvodnje. Pirinač, usev
koji je izvor velikih emisija metana i koji se doprema iz velike udaljenosti, služi se samo jednom
mesečno. Potisnuli su ga uglavnom krompir i testenina.
Švedske škole takođe pokušavaju da kupe što više organskih proizvoda. Grad Boras, koji se bavi
svim nabavkama za predškolske ustanove i škole u okrugu, u proteklih nekoliko godina je
postepeno povećavao udeo organske hrane, koja je trebalo da dostigne nivo od 40 procenata u
2016. Majina škola i nekoliko drugih su već premašile taj cilj. „Testenine, hleb, mleko, voće,
povrće, sir, sve je organsko. Skoro je teže zamisliti među stvarima koje kupujemo one koje su
neorganske nego one koje su organske“, kaže Eva, radnica u kafeteriji. „Kupujemo organsko i
zato što je bolje za životnu sredinu i zato što ima manje toksina. To je isti razlog zašto kupujem
organsko za svoju porodicu kod kuće.“
Osim kafeterije, Majina škola na druge načine naglašava veze između ličnih odluka i okruženja.
Ove godine su se učenici bavili temom „Klima i energija“, a škola je pronašla neke kreativne
načine da predstavi taj koncept. U jesen, učenici su zamoljeni da razmisle šta su doručkovali i da
saznaju odakle je stigla ta hrana. Takođe su tražili sertifikate, kao što su „organska” i „fer
trgovina”, a zatim su sve informacije uneli u pover-point prezentaciju na ajpedu. Siva mapa sa
malim belim avionom ilustrovala je koliko je hrana putovala. U jednoj grupi, sva hrana je,
zadivljujuće, poticala iz Švedske, dok je kod drugih dolazila sa nekoliko egzotičnih lokacija, kao
što su pomorandže iz Argentine ili sir iz Nemačke. Ovo je pokrenulo diskusiju o energiji: šta je
to, kako se troši i kako utiče na klimu. Ove se rasprave često nastavljaju i kada deca dođu kući.
„Deca postaju pravi mali policajci kada je reč o zaštiti životne sredine - odlaze kući i prigovaraju
roditeljima da prištede energiju“, priča Katrin. „Govore im da veš okače na živcu umesto što ga
suše u mašini za sušenje veša, da gase svetlo kada napuštaju prostoriju i da ne puštaju vodu kada
peru zube. Oni stariji takođe govore o klimatskim promenama.“
Dok sam oduševljena pri pomisli da Maja svakodnevno jede domaću i uglavnom organsku hranu
i uči sve o životnoj sredini u učionici, ekološko obrazovanje u švedskim školama je drugim
roditeljima toliko uobičajeno da nikome ni na kraj pameti ne pada da to uopšte i pominje.
Podsećaju me na prijateljicu u Indijani koja je radila kao profesor prirodnih nauka u srednjoj
školi i koja je s nekim roditeljima vodila prave bitke oko nastavnog plana i programa osmog
razreda koji se fokusirao na klimatske promene koje izazivaju ljudi. Iako su poštovani državni
standardi, jedan od roditelja je otišao toliko daleko da ju je optužio za širenje propagande i žalio
se na to direktoru i školskom odboru. „Bilo je neverovatno stresno“, kaže ona. „Razgovarala sam
sa više nastavnika koji su se mučili sa istom stvari, posebno u malim, ruralnim gradovima.“ U
Švedskoj, međutim, podučavanje dece o klimimatskim promenama i ekološkim troškovima
razvoja i ekonomskog rasta nisu nešto što roditelji smatraju političkim ili kontroverznim. Umesto
toga, oni to prihvataju kao pitanje samoodržanja ljudske vrste.
Međutim, ono što me zaista zadivljuje je da je školski meni prilagođen klimi prošao bez glasnih
protesta.
Kada sam malo potražila unaokolo, pronašla sam nekoliko blago rečeno kritičnih glasova, čija je
glavna primedba da škola treba da daje prednost lokalnoj hrani - na primer, govedini
proizvedenoj u Švedskoj - u odnosu na organsku. Ali generalno gledano, vegetarijanska ishrana,
ili barem manje konzumiranje crvenog mesa, očigledno je postalo mejnstrim - toliko mejnstrim
da kada smo moja stara prijateljica i ja odlučile da se nađemo na ručku, prvo mesto koje je
predložila bilo je nov veganski i kafe sa sirovom hranom u gradu. „Tamo imaju tako dobru
hranu“, kaže mi prijateljica, koju pamtim kao pravog mesoždera.
Mogu samo da pretpostavim da, kada je reč o očuvanje životne sredine, u Švedskoj ne postoje
svete krave. Čak ni u obliku bifteka.
Posebni prijatelj po imenu Tova
Promena godišnjih doba je važan deo stalnog životnog ritma u Skandinaviji i svaka od njih se
proslavlja u skladu s onim što donosi. Turisti, međutim, obično ne dolaze u Skandinaviju da bi
„upoznali proleće“na nčin na koji, recimo, odlaze u Pariz ili Njujork. Što je i razumljivo, jer je
ova sezona ponekad poput dugačkog, malo toplijeg nastavka zime, samo sa manje snega.
Objektivno, meteorološko proleće u Švedskoj nastupa posle 15. februara, kad god tokom sedam
dana dnevna temperatura raste u proseku između trideset dva i pedeset stepeni faarenhajta (od 0
do 10 stepeni celzijusa). Ovaj objektivni početak proleća može, ali i ne mora da se podudara sa
subjektivnim znacima proleća. Motorne testere zuje u šumi. Obed na otvorenom, na vunenim
ćebadima. Jasan miris prljavštine, kiše koja isparava, i sveže posečenih borova. Povratak života i
rasta. I, ako se sneg ne topi dovoljno brzo, počinje kolektivna trka da se iznese baštenski
nameštaj, baš kao da će sam taj čin prizvati toplije vreme.
„Svođenje proleća samo na vremenske prilike isto je kao kada biste ljubav sveli na niz hemijskih
signala u našem mozgu“, kaže jedan od ljudi koji govore tokom Valborga, proslave dolaska
proleća kojoj prisustvujem sa devojkama. Paganska tradicija sa korenima u srednjem veku,
Valborg se dešava 30. aprila svake godine i, u svom modernom obliku, obično uključuje horsko
pevanje, živahne studentske parade i lomače veličine omanjih zgrada. „Rečeno mi je da će
proleće doći sutra“, kaže govornik, pokušavajući da svima podigne moral, dok se na kiši guramo
oko bedne vatre pored zgrade kluba, „ali u međuvremenu, hajde da uživamo u lepoti prirode i da
prigrlimo toplinu koja dolazi iznutra.“
Ne preostaje nam ništa drugo nego da uradimo upravo to. Jeftine plastične stolice na maloj terasi
ispred kolibe su postavljene i spremne za upotrebu, ali nam toplije temperature izmiču. Barem
svakim danom postaje vidljivo svetlije, a do kraja aprila ostaje svetlo znatno posle devet uveče.
Svetlost više od svega stvara vizuelni most između zime i leta i svima nam daje preko potreban
podsticaj serotonina. Odjednom se čini da su ljudi izgubili svoj tmurni zimski veo - obično
rezervisani Šveđani izgledaju srećnije, druželjubivije, kao da su puni nade. Svetlost takođe
odvodi moju decu na brzo putovanje do nesanice. „Kako može biti da je već osam sati? Osećam
se kao da je samo šest!“ žali se Maja svake večeri dok pokušavam da započnem rutinu odlaska
na spavanje. Nora, koja je obično predvidljivo pospana već oko sedam i koja spava dvanaest sati,
izlazi iz spavaće sobe dva, tri, čak četiri puta da bi mi rekla da ne može da spava. Zavese za
zamračenje ne čine apsolutno ništa što bi zavaralo njen mozak da pomisli da je noć i vreme za
spavanje. Dve masaže i tri priče za laku noć kasnije, još uvek je budna. Ležanje u krevetu sa
njom četrdeset pet minuta i uveravanje da će vila sna svakog trenutka doći da pospe svoju
magičnu prašinu u snu, takođe nije od pomoći. Konačno, odlučujem da odustanem i sačekam do
devet sati pre nego što ponovo pokušam da ih stavim u krevet.
Proleće takođe označava početak baštenske sezone, događaj koji je jednak Božiću za moju
mamu, koja uzgaja povrće u stakleniku veličine malog stana. Jednog dana, devojke i ja smo se
odvezle do njene kuće i imanja iz devetnaestog veka, dvadesetak minuta od naše kolibe, gde ona
živi kvazi – van mreže sa svojim mužem. Dok se zaustavljamo ispred nadstrešnice, gde su drva
za ogrev složena u urednim redovima sve do krova, ona izlazi i pozdravlja nas, obučena u svoje
prljave baštenske pantalone i košulju boje senfa, s čupavom kosom obojenom kanom privremeno
ukroćenom u rep. I ruke su joj prljave; provela je ovo sunčano jutro sadeći krompir u uzdignute
gredice u svom dvorištu. Neki ljudi se povezuju sa prirodom kroz epske šetnje kroz planine ili
trčanje na skijama kroz divljinu. U međuvremenu, moja mama pronalazi unutrašnji mir
ispunjavajući svoju sunčanu sobu sadnicama paradajza i stablima limuna.
„Uđite, da vam pokažem nešto!“
Poslednji put kada je to rekla, ona i njen muž su u dvorištu napravili moderan podzemni podrum
za skladištenje hrane. Zaista ne znam šta da očekujem ovog puta. Pratimo je do kupatila na
prvom spratu i ona otvara vrata. „Zovemo je Tova“, kaže mama nežno i pokazuje na nešto na
podu. I to nije novo krzneno mače kojem su se Maja i Nora nadale. Šta god da je, izgleda kao
velika zelena kantica za zalivanje sa otvorom u obliku srca na vrhu i dugom plastičnom drškom
sa jedne strane.
„Koristimo Tovu da skupljamo mokraću za fertilizaciju bašte“, ponosno objašnjava mama dok
pokazuje svoju poslednju kupovinu na internetu. „Da li ste znali da je urin poznat kao tečno zlato
baštovanstva? Potpuno je suludo baciti tako dragocen resurs u toalet!“
Zatim počinje da nam objašnjava kako se pravi magični koktel za baštu.
„Od sada ćete toalet koristiti samo za broj dva. Za broj jedan, koristite Tovu i toalet papir bacite
u kantu za smeće. Posle nekoliko puta, razblažujem urin vodom i zalivam biljke.“
Nora i Maja su zbog kante za skupljanje mokraće napravljene po meri uzbuđene više nego što
sam ikada mogla i da zamislim i utrkuju se koja će prva da stigne do nje. Mlađa sestra je ovoga
puta bila brža. Hitro skida pantalone i oduševljeno se osmehuje dok svetložuti mlaz udara u
zelenu plastiku. Ja sam malo manje entuzijastična.
„Mislim da ćuipak koristiti samo toalet, ako je to u redu.“ Mama deluje prilično razočarano i
zaprepašćeno.
„Zašto bi? Ovo je najodrživiji i ekološki najispravniji način za rukovanje urinom. A moje povrće
će rasti kao korov. To je prava dobitna kombinacija!“
U pravu je, naravno. Đubrenje proizvoda ljudskim urinom je genijalna ideja, jer je i sterilno i
prepuno hranljivih materija, da ne pominjemo to što je sasvim besplatno i što nikada nećete ostati
bez zaliha. U Skandinaviji je već pokrenuto nekoliko pilot projekata kako bi se videlo da li se
urin može koristiti kao poljoprivredno đubrivo u većem obimu. Obezbeđivanje snabdevanja
verovatno će predstavljati najveći izazov, jer bi malo Šveđana bilo spremno da ide tako daleko
kao moja mama kako bi uspostavili sopstvenu proizvodnju đubriva bez hemikalija. Moja mama,
koja ima oštro oko za najsavremenije baštenske prakse, bila je, kao i običn, znatno naprednijih
razmišljanja od većine.
Iako je postala punoletna 60-ih, moja mama nikada nije bila hipik. Za razliku od mene, nikada
nije išla na demonstracije i uzvikivala parole protiv testiranja atomskih bombi ili protestovala
protiv lova na norveške foke. Ali u ovom trenutku shvatam da je moja mama možda
najradikalniji ekološki aktivista kojeg poznajem. Jedna po jedna mala akcija, ona čini svoj deo da
spase planetu dobrovoljno se odričući pogodnosti kojih čak i ja odbijam da se odreknem. I evo
je, uzgajala je i zakopavala hranu u dvorištu kao prvi doseljenici, dok sam ja i dalje svake nedelje
išla u prodavnicu kao neprosvećeni konformista. I dok stojim tamo i posmatram kako moje ćerke
bosonoge trče po maminom dvorištu i sa entuzijazmom zalivaju bakine biljke zlatnim mlazom iz
zelene kante za zalivanje po imenu Tova, pomišljam u sebi da je ovo možda najbolje ekološko
obrazovanje koje bi ikada moglo da se poželi.
Najbolji način da odgajate ekološki osvešćeno dete jeste da budete ekološki svestan roditelj.
Živite po principu tri R33: smanjite, ponovo koristite, reciklirajte – i uključite svoje dete u proces.
Razgovarajte o tome kako vaši lični izbori mogu uticati na životnu sredinu i potražite
mogućnosti da napravite razliku, na primer tako što ćete volontirati za dane čišćenja u obližnjem
33
Eng. reduce, reuse, recycle. (Prim.prev.)
parku, koristiti javni prevoz ili voziti bicikl umesto da vozite automobilom i kupujete za
organsku, lokalno uzgojenu hranu.
Preporučena literatura: Izvan ekofobije: vraćanje srca u obrazovanje o prirodi, David Sobel.
Društvo Orion, 1999.34
5
MALO PRLJAVŠTINE NIKOM NEĆE ŠKODITI
(BAŠ KAO NI MALO KIŠE)
Zašto bismo išli unutra kada pada kiša? Tada se prave najbolje pite od blata.
ŠVEDSKO UDRUŽENJE NA OTVORENOM
Do proleća, držanje koraka s Majinim društvenim kalendarom pretvorilo se u posao sa skraćenim

radnim vremenom. Imala je više susreta za tri meseca nego što za ceo svoj život pre nego što
smo došli ovde, i koristi moj mobilni telefon kako bi ih sama ugovorila. Na moje iznenađenje,
Kolibica veoma brzo postaje popularno mesto gde se okupljaju deca iz Majinog odeljenja. Nisam
mislila da imamo mnogo toga da ponudimo, samo malu staru kuću u kojoj nema više igračaka od
onog što su devojčice ponele sa sobom iz SAD - nekoliko bojanki, kutija bojica, gomila knjiga i
onoliko plišanih životinje koliko su mogle da uguraju u svoj ručni prtljag. Ipak, deca dolaze.
Osim ukoliko pada kiša, većinu dana izlaze na vrata u roku od nekoliko minuta otkako su ušle u
kuću, iako su već bile napolju nekoliko sati u školi i fritidu. Ako se ne igraju sa komšijskim
psima ili ne maze konje koji pasu iza kolibe, penju se na drveće ili se igraju u obližnjoj šumi.
U jednom trenutku ih čak njih šestoro trči napolju, uglavnom u obližnjem šumarku. Tamo se čini
da su pale i polne i starosne barijere. Često se dečaci i devojčice igraju zajedno, a Nora, koja je
četiri godine mlađa od većine, prati ih u korak. Ponekad su skloniji da se zabave igrama koje
imaju pravila, kao što su igra jurnjave i fudbal, ponekad im je dovoljn da se rvu i prevrću. Drugi
put sakupljaju puževe, muve ili druge bube, i za njih grade staništa. (Jednom je nekoliko
devojaka u školi čak napravilo klub za insekte i provodile su svaki odmor „spasavajući“
povređene bube, kojima su davale imana po poznatim fudbalerima, poput Mesija, Ronalda i
Nejmara, a zatim pregovarale o starateljstvu i donosile ih kući.) Deca se često upuštaju u
maštovitu igru, pretvarajući se da su pevači koji u jednom trenutku priređuju koncert, a sledećeg
jahači koji odvode svoje konje u šumu. Teoretski, u svojim godinama, oni su daleko prerasli
ovakve maštovite igre, ali za to ne vidim nikakav stvarni dokaz.
„Pretvaramo se da je Milton lopov koji nam je ukrao konje, a sada će da ih otruje“, objašnjava
Maja jednog dana kada sam je pitala šta se desilo sa drugom iz razreda kog je dovela iz škole,
pošto ga nisam videla neko vreme. (Kao što se ispostavilo, Milton je zatvoren na neodređeno
vreme ispod drveta za penjanje, optužen za pomenuti pokušaj krađe konja i njihovog trovanja.)
Ili, dok slučajno pokušavam da započnem razgovor u neuobičajeno tihom automobilu dok se
34
Beyond Ecophobia: Reclaiming the Heart in Nature Education, David Sobel. Orion Society, 1999.
jednog dana vraćamo kući iz škole: „Pssssst, mama! Ne možemo trenutno da razgovaramo; mi
smo konji koje prevoze u prikolici, idemo na konjske trke.“
U Indijani sam oduvek bila ona koja je organizovala igru na otvorenom čim bi devojčice
popodne došle kući, pokušavajući da ih namamim napolje kredom za pisanje po trotoaru,
istraživanjem potoka i piknicima u parku. Nekih dana nije bilo važno koliko sam se trudila; još
uvek nisu bile raspoložene za to. To je takođe moglo da bude i rezultat neizbežnog Zakona o
roditeljstvu: što sam više želela da izađu napolje, to su one više zarivale pete u patos. Ne znam
koliko puta su Maja i Nora odbacile moj predlog da sagradimo tvrđavu u šumi iza naše kuće.
Ovde u Švedskoj dolaze i traže moju pomoć da naprave još jednu, i često provode vreme igrajući
se u njoj sve do uveče. Po prvi put će spontano ostati napolju i igrati se satima, a ja sam ta koja
ume da kaže i ne kada žele da izađu napolje posle večere.
Nešto se dogodilo i mislim da znam šta je to. Godinama sam im bila dovoljno dobar drug za igru,
ali ono što im je bilo potrebno bila su druga deca koja su ih inspirisala. U Švedskoj nalazimo
bogatu kulturu igre na otvorenom, i to se održava i na neizgovoreni dogovor među roditeljima.
„Pustila sam ih da igraju majnkraft35 oko pola sata“, izveštava Nelina mama, Tereza, gotovo
izvinjavajući se kada sam jednog dana došla da pokupim Maju iz njene kuće. Ona brzo dodaje:
„Ali su bili napolju ceo sat i skakali su na trampolini.“
Nora je takođe stekla mnogo novih prijatelja u predškolskoj ustanovi, ali joj treba malo više
vremena da se dogovori u vezi sa sastancima za igru, delom i zato što ne poznajem nijednog od
roditelja u njenoj školi. Konačno, uzimam slušalicu i zovem mamu devojčice Kerstin, sa kojom
se Nora sprijateljila. Zove se Mari i kaže, naravno, devojčice mogu da se igraju. Iako živimo u
maloj zajednici u kojoj ljudi uglavnom veruju jedni drugima, kontaktiranje sa strancima iz vedra
neba, a zatim ostavljanje svog deteta kod njih da se igra nekoliko sati, čini se kao da idete na
sastanak na slepo. Kakve su roditeljske odluke doneli? Šta im se sviđa, a šta ne vole? Šta će
misliti o mom detetu? Jednostavno ne znate ko će se pojaviti na vratima kada budete pozvonili.
U ovom slučaju, reč je o prijateljski raspoloženom nekadašnjem profesionalnom atletičaru koji je

postao IT menadžer po imenu David, a koji je takođe poznat kao Kerstinin tata. David je
istetoviran do vrata, govori šest jezika i, kako ću upravo otkriti, izvanredan je pripovedač. Dok
35
Majnkraft (engl. Minecraft) jeste video-igra koju su napravili švedski programer Markus Person poznatiji kao Noč
(engl. Notch) i njegova kompanija Mojang. Postoje tri načina igre i četiri težine. U zavisnosti od odabranog načina i
težine igre, ciljevi i način za postizanje tih ciljeva su sasvim različiti, a iskustvo igranja je skoro kao da je reč o
različitim igrama. Načini: Preživljavanje (engl. Survival) igrač skuplja resurse da bi preživeo. Stalno ga napadaju
neprijateljska stvorenja, a mora da pazi i na glad. Kreativno (engl. Creative) Igrač ima neograničen pristup skoro
svim resursima i može da leti, bez opasnosti od agresivnih stvorenja. Igra nema predodređeni cilj, i služi uglavnom
za gradnju. Tvrdokorno (engl. Hardcore) Igrač radi isto što i u Preživljavanju, ali ima samo jedan život i igra je uvek
nameštena na najveću težinu. Težine Igrač može da menja težinu igre u opcijama. Na mirnom igrač ne mora da jede,
leči se brže, i ne stvaraju se opasna stvorenja. Na lakom se stvaraju neprijateljska stvorenja. Na normalnom se isto
stvaraju neprijateljska stvorenja, ali zadaju više štete igraču. Na teškom zombiji mogu da provale drvena vrata i
stvorenja zadaju mnogo više štete igraču. Takođe postoje varijacije u opremljenosti stvorenja oklopima i oružjem,
količini poena zdravlja zmaja Bespuća, itd. (Prim.prev.)
Kerstin i Nora odlaze da se igraju, David me poziva da se njemu i Mari pridružim za fiku. Dok
nosi u rukama i teši dvogodišnju ćerku Rakel, kuva kafu i priča mi o svom odrastanju u severnoj
Švedskoj i Saudijskoj Arabiji, gde je njegov otac radio za multinacionalnu kompaniju; o
njegovom kasnijem boravku u Luizijani gde je otišao kao student na razmeni; njegovom
ogromnom povećanju telesne težine otkako je odustao od sportske karijere; i o tome da mu je pet
doktora reklo da će morati da uzima statine do kraja života. Zatim objašnjava kako je prešao na
sirovu vegansku ishranu i počeo lsumanuto da vežba, kako je izgubio osamdeset kilograma i
dokazao da nisu u pravu.
„Ja sam od onih koji rešavaju probleme. Jednostavno ni ne volim kada do nečeg dođem suviše
lako“, kaže.
David i Mari su napravili dom u jedinstvenoj zgradi bivše crkvene zajednice sa otvorenim
tlocrtom i plafonima na visini od pet i po metara, i on je jednom prilikom bio predstavljen u
časopisu za unutrašnje uređenje i nije ništa manje nego zapanjujuć. Dok sedim za njihovim
trpezarijskim stolom napravljenim od masivnih ploča od prerađenog drveta i pijem čaj iz šolje
bez ručki, razmišljam koliko smo neusklađeni. Ovi ljudi su očigledno previše stilizovani i 100
odsto više hipsteri od mene.
Tada se pojavljuje drugačiji narativ - naša zajednička strast prema prirodi. David mi kaže da su
se on i Mari preselili ovde pre nekoliko godina iz Geteborga, drugog po veličini grada u
Švedskoj, nakon nekog zelenog sna da napuste grad i vrate se „nazad zemlji“ ili, u ovom slučaju,
nazad u šumu. Kada David nije zauzet rukovođenjem tima od stotinu programera, neke od
njegovih omiljenih zabava su istraživanje prirode sa svojim ćerkama, traženje žaba, pecanje,
traženje bobica i pečuraka i geokečing, oblik modernog lova na blago na otvorenom uz pomoć
pametnih telefona sa GPS-om. Jednom se prijavio na kurs preživljavanja u divljini kako bi se
pripremio za solo kampovanje sa svojim psom i na kraju je zbrinjavao nasumične strance u
ledenoj noći.
„Kada je Rakel bila mlađa, stavljao sam je u remen i na leđa, jednom rukom gurao Kerstin u
kolicima, a drugom držao psa“, kaže Dejvid. „Uvek postoji način da se izađe napolje.“
Kada sam se vratila po Noru nekoliko sati kasnije, David je spremao večeru (vegansko
meksička/bliskoistočna mešavina rolnica sa sosom od mente), dok njegova žena Mari uživa na
suncu sa Rakel na prostranoj zadnjoj verandi. Nora i Kerstin kopaju rupe u kutiji sa peskom, gde
su provele veći deo popodneva, i toliko su zaokupljene ovom aktivnošću da Nora ni ne primećuje
moje prisustvo. Njene farmerke su uprljane jer je uronila ruke duboko u blato, pažljivo ga mesi.
Povremeno izvlači ruke iz rupe da bi ih pogledala. „Vidi, mama, imam smeđe ruke!“ kaže mi
ushićeno kada je konačno primetila da sam tu.
Mari, koja radi kao školski savetnik, mirno posmatra kako Kerstin i Nora razmazuju plato po licu
blatom, u ratnom stilu. „Prljava deca su srećna deca“, kaže ona. „Sva igra je zasnovana na
kreativnosti, i mislim da je ovo kreativno ako ništa drugo. Ovo je sve deo istraživačkog procesa
koji je tako važan deo onoga što znači biti dete.“
Ovaj kreativni proces, nažalost, mora da se završi pre nego što Nora uđe u kola, pa Mari na trem
postavlja kadicu puni penušave vode i vlažne maramice kako bi se devojčice oprale. Svlače se i
počinju da se peru, i dalje se igrajući i sve vreme se ludo kikoću.
Dejvid, Mari i ja smo ćaskali u kuhinji koja se nalazi pored trema kada je Kerstin, gologuza,
došla do otvorenih vrata terase i obavestila nas da bi morala da ide na nošu.
„Samo idi u travu, dušo“, kaže David.
Dok Mari devojčicama donosi peškire da se obrišu i pomaže im da se obuku, primećujem da ih

ne grdi što su zaprljale skoro svaki kvadratni centimetar svoje odeće i tela, uključujući i njihove
nozdrve. Nisam iznenađena. Neuredna, divlja igra doživljava se kao savršeno prirodna pa je čak i
negovan deo detinjstva u Skandinaviji, a način na koji sam odgajana, s blatnjavim rukama,
gomilom prljave odeće i mokrim čizmama skoro je smatran značkom časti, svedočanstvom dana
ispunjenog avanturama, novim iskustvima i s puno pokušaja i grešaka. Odrasla ja imam malo
složeniji odnos sa neredom. Ne bih se baš nazvala čudakom, ali volim da je moja kuća uredna i
čista, a kuhinjski pult bez nereda, papirića i tragova domaćeg slanog testa. Napolju je, međutim,
druga priča. Nemam nikakav problem što su deca do kolena zagazila u potok, što miluju prljave
životinje na farmi ili što hodaju bosa kroz blatnjavo polje. Mogu da se rvaju u lokvama blata po
ceo dan, što se mene tiče. Skoro kao da sama priroda uspeva da smiri moje tikove tipa A. Ili me
možda samo smiruje saznanje da će deca ostaviti svoju blatnjavu odeću u garaži na povratku u
kuću, i na taj način ograničiti nered na određenom mestu. U svakom slučaju, zaista osećam da je
slanje dece napolje da se igraju, a zatim im zabraniti da se uprljaju isto kao da ste im dali
osmonedeljno mače i rekli da im nije dozvoljeno da ga maze. To jednostavno nije u redu.
Mari je očigledno bila srodna duša, a u Švedskoj smo bile daleko od toga da smo retkost.
„Naravno da deca mogu da se prljaju kada se igraju napolju, to se podrazumeva“, kaže Johana,
majka dve devojčice predškolskog uzrasta, koju srećem na izletu sa grupom za igru u prirodi.
Njen suprug Markus se slaže: „Postoji jedan fantastičan izum koji se zove mašina za pranje veša.
Imamo jednu i često kje koristimo.“
„Mislim da je šljapkanje po baricama sastvani deo detinjstva“, kaže mi druga mama. „To je
takođe oblik procene rizika. Kao da proveravaju koliko mogu da prskaju pre nego što su sasvim
mokri?“
Ovo prihvatanje da su deca pomalo divlja i da se prljaju verovatno potiče iz doba romantizma,
kada su prirodu veličali mislioci i filozofi poput Žan-Žaka Rusoa, koji je bio glasni kritičar
civilizacije. On je tvrdio, donekle radikalno, da se najčistiji ljudi nalaze u primitivnim društvima,
a ne u civilizovanim. Što su se ljudi više udaljili od onoga što je on nazivao prvobitnim
„prirodnim stanjem“, to su neizbežno postajali moralno iskvareniji i dekadentniji. Deca su bliska
prirodi jer ih civilizacija još nije slomila i uništila, a po Rusoovoj logici bilo je poželjno da u tom
prirodnom stanju ostanu što duže.
Ideja da su deca prirodna ponovo je popularizovana u dvadesetom veku, a priroda je vremenom
postala simbol lepog detinjstva u Skandinaviji. Dečje knjige, poput onih koje je napisala voljena
švedska spisateljica Astrid Lindgren (u SAD najpoznatija po svojim pričama o Pipi Dugoj
Čarapi), pomogle su da se ojača ideja da je divlja, slobodna, neuredna igra na otvorenom
vrhunsko iskustvo detinjstva. U zbirci priča Deca bučnog sela, koju je Astrid Lindgren zasnovala
na sopstvenom detinjstvu u južnoj Švedskoj početkom dvadesetog veka, sedmoro bučne dece
spušta se čamcima niz potok, spontano pokušava da jašu poslušnog bika, piju čaj sa svojim
lutkam na pašnjaku za krave, plešu oko lomače, skaču u najveće blatne lokve koje mogu da nađu
i gacaju po jarcima dok im se čizme ne napune vodom.
Ideali iz knjiga Astrid Lindgren danas veoma preovlađuju u Švedskoj, delom zahvaljujući
Švedskoj asocijaciji za boravak na otvorenom, koja smatra da sva deca upisana u njegove
šumske škole imaju pravo da „se isprljaju, ostanu aktivna i inspirisana prirodom“. Iako su
šumske škole otvorile put za neurednu igru, ove ideje sada prihvataju i tradicionalniji dnevni
boravak i škole. Švedska vaspitačica - veteran i autor En Granberg to dobro sumira kada piše da
„previše reda i čistoće ometa igru. Deci se mora dozvoliti da se izblatnjave, da uđu u vodu
obučena, da prave nered i da se bune, treba da budu spontana, da improvizuju i rade stvari koje
nisu promišljene.“
Zanimljivo je što se razlika u odnosu prema prljavštini u Skandinaviji može pratiti i semantički.
Švedski ekvivalent sranja - što se naširoko smatra jednom od najgrubljih psovki u SAD - jeste
skit. Osim u Švedskoj, pošto je ovo sinonim za prljavštinu ili izmet, uopšte se ne smatra
psovkom. I deca i odrasli ga koriste kao upadicu ništa goru od, recimo, reči ups na engleskom.
Jedini problem je u tome što većina Šveđana odlično govori engleski i više je fascinirana
američkom pop kulturom od većine Amerikanaca, pa su i deca i odrasli skloniji tome da koriste
englesku verziju skita.
„To samo znači prljavštinu! To nije psovka!“ moja mama će protestovati svaki put kada je
izgrdim što je to glasno rekla u redu pred kasom u prodavnici kada je bila kod nas u Indijani, bez
obzira na to koliko sam joj puta objasnila da se to u stvari smatra psovkom i da bih joj bila
veoma zahvalan kada bi prema tome počela da se ponaša u skladu s tim. Tokom našeg boravka u
Švedskoj, Maja i Nora su u sukobu obrnutih kultura.
„Jedan od dečaka je to danas rekao tri puta!“ izveštava Maja užasnuto nakon jednog od svojih
prvih dana u školi. „Rekla sam učiteljici i ona ga je opomenula, ali sam ga kasnije čula da je to
ponovo rekao. Sledećeg dana, bio je to neko drugi. I sutradan. Kažem Maji da njeni drugovi iz
razreda možda jednostavno ne razumeju da je ta reč s zaista loša na engleskom jeziku, i
predlažem joj da im to objasni. Ona to jeste učinila, ali nije uspela da ih ubedi. Nakon što se
ponovo požalila nastavniku, pitanje upotrebe te reči dolazi čak i do Velikog saveta škole,
mesečnog okupljanja gde se svi učenici i nastavnici sastaju da razgovaraju o politici i aktuelnim
događajima. Tu nastavnici ponovo potvrđuju da psovanje nije prikladno u školi, čak i ako je na
engleskom. Nekoliko dana nakon sastanka, čini se da se situacija donekle smirila, ali nije prošlo
mnogo vremena pre nego što su se stvari vratile na staro. Maja ubrzo shvata da vodi uzaludnu
bitku. Još jednom, neke stvari jednostavno nije moguće dobro prevesti.
Prljavština je dobra
Kada je Anja Krasnievska, rodom iz Severne Dakote, upisala svoju ćerku u dansku šumsku
školu, nije znala šta da očekuje. Anja, koja je živela u Kopenhagenu nekoliko godina dok je njen
muž, američki diplomata, bio tamo stacioniran, u početku je bila sklonija nekoj od međunarodnih
škola koje obično biraju ljudi u sličnoj situaciji. Ali onda je odlučila da pogleda neke opcije koje
su bile bliže njihovoj kući u ekskluzivnom predgrađu Šarlotenlund. Šumska škola, rečeno joj je,
bila je „veoma tradicionalna danska škola“, u kojoj deca većinu dana provode napolju u šumi i
neizbežno se vraćaju kući prljava.
Prvi put kada je videla školu, oči su joj se napunile suzama, koje je dala sve od sebe da sakrije.
„Kada sam videla sanduke pune prljavih igračaka, koje su izgledale kao da su odbačene, to me je
podsetilo na sirotišta širom sveta u kojima sam volontirala“, rekla je. „Uvek sam bila roditelj koji
se ne meša previše, ali kada sam videla svu tu prljavštinu u školi, trebalo mi je vremena da
razlučim dve različite vrste prljavštine – onu koja je posledica igranja napolju i prljavštinu koja
je posčedica zanemarivanja.“
Annino iskustvo uopšte nije jedinstveno. Za autsajdera, sklonost Skandinavca prema neurednoj
igri može da bude prilično zbunjujuća. Eba Lisberg Jensen, koja istražuje ljudsku ekologiju na
Univerzitetu u Malmeu, u svojim se istraživanjima fokusira na odnos između ljudi i prirode, i iz
prve je ruke to iskusila kada je dovela prijateljicu iz Vijetnama na večeru u kuću porodice srednje
klase u južnoj Švedskoj. Kao što je tipično za švedsku večeru, deca su trčala napolju u pomalo
pohabanim letnjim haljinama, bosi, prljavi i neuredne kose. Roditelji su mislili da je sve bilo
savršeno u redu, jer se uklapalo u njihove romantične ideje o savršenom iskustvu o igri na kiši
koju pamte iz svog detinjstva, ali gošča iz Vijetnama bila je zbunjena.
„Diskretno mi je šapnula: „Zašto deca tako izgledaju? Zašto su prljava i bosa? Zašto ovi ljudi ne
vode računa o svojoj deci?“ priča Lisberg Jensen. „I tada sam shvatila da je prljavu, bosonogu
decu u pocepanoj odeći možda sebi možete da dozvolite kada to nema veze s vašim prestižom.“
Meni je priča zvučala poznato. Kada smo bili pozvani na večeru u kuću moje prijateljice Malin,
zajedno sa još nekoliko porodica, vrata terase pored kuhinje i trpezarije bila su širom otvorena,
tako da su deca - njih desetoro – mogla da utrčavaju i istrčavaju kako žele. Padala je kiša, ali
deca za to nisu ni najmanje marila. Jedna devojčica, kojoj još nisu bile ni pune četiri godine,
manevriše malim rovokopačem u sanduku s peskom, bosonoga je iako je na njoj roze cvetna
haljinica koja se čini prikladnijom za čajanku nego za igranje u blatu s decom iz komšiluka.
Njena mama Emilija sleže ramenima.
„Ništa strašno. Uvek mogu da operem mrlje. Morate da ih pustite da budu deca. Znate, pustite ih
da se igraju, čak i ako su u svojoj lepoj odeći.“
Na velikom drvenom tremu, Einar, star tri godine, besni što treba da obuje čizme za kišu i da
obuče vodootporne pantalone koje mu je mama ukoliko bude bilo loše vreme. Konačno, ona je ta
koja odlučuje da to pusti. Na kraju krajeva, to je samo kiša. Einar se ushićeno pridružuje drugom
dečaku, koji je već bos i vozi se po tremu na traktoru - igrački. Posle nekog vremena, Malinina
najstarija ćerka, Elin, dotrčava okrvavljenog kolena i poderanih čarapa.
„Nije mi drago što je nisam naterala da obuče svoje vodootporne pantalone“ uzdahnula je Malin
i bez ikakve drame joj stavila flaster na ranu.
Moja deca su dole, pored ljuljaške, pevaju i vrte se unaokolo dok sipi kiša. Niko deci ne govori
da bi trebalo da uđu unutra, očiste se, smire ili prestanu da se igraju u blatu. Umesto toga, posle
večere, vraćaju ih napolje, i deca su više nego srećna da to i urade. Da nije bilo kiše i činjenice
da Malinu terem nema nedstrešnicu, večera bi bila servirana napolju, jer većina Šveđana obično
ima neizrečenu želju da tokom toplijih meseci što češće obeduje na otvorenom. Ovog puta,
međutim, moramo da se zadovoljimo obedovanjem u trpezariji.
„Možda će se razvedriti pre nego što budemo servirali desert“, kaže Malin i optimistično traži
znake plavetnila na nebu.
I to je tipična švedska večera.
Naša reakcija na prljavštinu u velikoj meri zavisi od našeg vaspitanja, društvene klase, kulturnog
konteksta i ličnih iskustava. Stavovi prema higijeni takođe su se menjali u različitim vremenskim
periodima. Pre osamnaestog veka, ni roditelji ni lekari u zapadnom svetu nisu mnogo marili za
ličnu higijenu; u stvari, mnogi ljudi su verovali da prljavština štiti decu od bolesti. U Francuskoj,
na primer, verovalo se da pranje glave deteta šteti njegovoj inteligenciji i ostavljali su sloj
prljavštine u najdubljem uverenju da on štiti od povreda. U Švedskoj je pre nekoliko stotina
godina bila standardna praksa da se celo telo kupa samo jednom godišnje, obično oko Božića.
Prekretnica je nastupila sredinom devetnaestog veka, kada su loši sanitarni uslovi bili povezani
sa katastrofalnim širenjem kolere. Sve do tog trenutka, čistoća se smatrala privilegijom
rezervisanom samo za više klase. A onda je to preraslo u brigu za javno zdravlje. Ali bilo je
potrebno još gotovo sto godina, ili sve do posle Drugog svetskog rata, da vodovodi u kućama
postanu standardna stvar u švedskim domovima. Tokom 50-ih i 60-ih godina, važnost čistoće je
porasla. Za radničku klasu je briga o tome da deca uvek budu čista i uredna, čak i ako se ne
tuširaju svaki dan, počelo je da se izrazito povezuje uz samu čast žene i čak se smatralo načinom
da se izbegne siromaštvo.
Poboljšana sanitacija u kombinaciji sa pronalaskom penicilina 1940-ih, uspešno je doprinela

tome da se drastično smanji širenje zaraznih bolesti, u Švedskoj i drugde. Ubrzo nakon toga,
međutim, učestalost alergija i astme počela je da raste u čitavom industrijalizovanom svetu,
dostižući nivo epidemije u poslednjih trideset godina. Najveće stope alergija i astme zabeležene
su u razvijenim zemljama engleskog govornog područja: Australiji, Irskoj, Novom Zelandu,
Velikoj Britaniji i SAD. Danas čak jedno od desetoro dece u SAD ima astmu, bolest od koje
svake godine umre tri hiljade ljudi u zemlji, a čak 40 odsto je pogođeno alergijama.
Kombinovana alergijska bolest, uključujući astmu, predstavlja treće najčešće hronično stanje
među decom mlađom od osamnaest godina u SAD. U međuvremenu, astma i alergija su i dalje
veoma retke pojave u mnogim zemljama u razvoju.
Promene su se desile prebrzo da bi bile izazvane genetskim promenama u populaciji; umesto

toga, krivac je verovatno niz faktora koji se tiču životne sredine. Mnogi istraživači veruju da su
manje porodice, povećana upotreba antibiotika, ređi kontakti sa životinjama, sve više vremena
koje se provodi u zatvorenom prostoru i opsesija čistoćom doprineli tome da u poslednjih
pedeset godina naš imuni sistem osetno oslabi.
Naši životi su možda čistiji nego ikad - previše čisti, ako pitate većinu imunologa - ali naša
germofobija nastavlja da dostiže nove visine. Korporacije su pronašle kreativne načine da
ostvare profit od ovog straha, uspešno plasirajući proizvode kao što su sredstva za dezinfekciju
igračaka na bazi izbeljivača, navlake za kolica i UV sredstva za dezinfekciju mobilnih telefona
kao neophodne za roditelje u savremenom društvu. (I više nego rado ističu da na mobilnom
telefonu koji je vaše dete upravo lizalo ima osamnaest puta više bakterija nego u javnom toaletu.)
Sada postoje zatvoreni sanduci za pesak kojima deca pristupaju kroz rupe sa pričvršćenim
gumenim rukavicama: „sva zabava igranja u normalnom sanduku na otvorenom, ali bez nereda i
odeće pune peska!“, „bez nereda“ i sasvim bezbrižno za roditelje, pošto „bube, prljavština i voda
više nisu problem“. Neki blogeri su čak prestali da koriste prazne rolne toalet papira - jedan od u
sva vremena najpopularnijih recikliranih materijala za izradu svega i svačega s čim se deca mogu
igrati - jednostavno zato što su njihovi čitaoci bili zgroženi i pri samoj pomisli da su se rolne u
nekom trenutku nalazile nadomak toaleta.
Kao da roditelji već nisu dovoljno izbezumljeni, naslovi kao što su „Igranje sa opasnošću:
igrališta za decu ili rasadnik klica“ i „Dečija igrališta su prljavija od toaleta, pokazuju
istraživanja“ dodatno raspiruju njihove strahove. Da li su virusi i bakterije koje se nalaze na
spravama za igru u javnim parkovima zapravo opasni (većina nije) ili je decu koja se tamo igraju
moguće zaštititi od bolesti (jeste, uz redovno pranje ruku), šteta koju nanosi saznanje da ljuljaška
za bebe ili klackalica mogu imati čak pedeset i dve hiljade puta više klica nego tipična kućna
daska na toaletu već je učinjena. Kao što stara poslovica kaže, percepcija je stvarnost. I prema toj
percepciji su sve klice loše i trebalo bi ih eliminisati po svaku cenu, po mogućnosti tako što ćete
da ih prelijete punom kantom izbeljivača ili, u najmanju ruku, velikom dozom sredstva za
dezinfekciju ruku.
U stvarnosti, naš moderan, saniran način života uništio je mnogo korisnih mikroba u našim
crevima koji su nam pomagali da ostanemo zdravi. Izloženost određenim mikrobima u materici i
ranom detinjstvu zapravo može da ojača naš imuni sistem i zaštititi nas od bolesti kasnije. Kada
imuni sistem stavljen pred dovoljno izazova, može da počne da traga za stvarima koje bi trebalo
da uradi, na primer da preterano reagovanje i na ono što ne predstavlja stvarnu opsanost, poput
polena i kikirikija.
Veruje se da je u ovome uzrok alergijama, astmi, ekcemima, dijabetesu u detinjstvu i upalama

kasnije u životu.
Akademskim jezikom rečeno, u pitanju je hipoteza o higijeni i postoji od 1989. Mnoge studije su
podržale ovu hipotezu, a najpoznatije je poređenje dece u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj pre i
posle pada Berlinskog zida. Istraživači su bili iznenađeni kada su otkrili da deca na
siromašnijem, prljavijem i manje razvijenom Istoku imaju manje šanse da pate od astme i
alergija nego deca na bogatijem i čistijem Zapadu. Nedavno su studije otkrile da deca Amiša
imaju izuzetno nisku stopu astme i alergija. Razlog? Verovatno ono što evropski naučnici
nazivaju „efekat farme“. Svakodnevno udisanje mikroba koji se nalaze u stajskom đubrivu
goveda i drugih životinja na farmi korisno je za imuni sistem i moglo bi da objasni zašto je samo
7,2 odsto dece Amiša u jednoj studiji imalo povećan rizik od alergija, u poređenju sa 50 odsto
opšte populacije. Amiška deca su takođe imala više braće i sestara među kojima su se prenosile
klice, što znači da su izgradila bolji imunitet. I što smo ranije izloženi, to je bolja zaštita.
Jedna grupa mikroba privukla je posebno pažnju istraživača. Neka istraživanja sugerišu da nisko-
ili nepatogeni sojevi mikobakterija mogu da pomognu u regulisanju imunološkog sistema i zaštiti
od alergijske preosetljivosti. Jedna od njih, micobacterium vaccae, čini se da ima sposobnost da
pokrene našu proizvodnju serotonina, što nas efektivno čini srećnijim i opuštenijim.
Micobacterium vaccae. vaccae se prirodno javlja u zemljištu i vodi i udahnućemo je ili progutati
kada dođemo u kontakt sa prljavštinom. Naša izloženost mikobakterijama znatno je smanjena
zbog sanitacije i tretmana vode u zapadnim urbanim sredinama, ali tako što će se redovno igrati
napolju ili pomagati u vrtu ili dvorištu deca i dalje mogu da dođu u dodir s njima.
Nedavna studija sprovedena na miševima takođe je otkrila da micobacterium vaccae može da

poboljša kognitivne funkcije, poput učenja. Kada su istraživači Doroti Metjuz i Suzan Dženks sa
Sage koledža u Troji u Njujorku hranili bakterijom jednu grupu miševa, oni su kroz težak lavirint
kretali dvostruko brže od kontrolne grupe, i bili su upola manje pod stresom. Nakon što su
miševi skinuti sa dijete micobacterium vaccae, efekat bakterije se postepeno smanjivao oko tri
nedelje, nakon čega je nestao. Istraživači su spekulisali da micobacterium vaccae ne samo što je
miševima pomogao da se osećaju manje anksiozno već je i učinio da se bolje koncentrišu.
„Baštovani udišu ove bakterije dok prekopavaju zemljište, ali takođe nailaze na micobacterium
vaccae u svom povrću ili kada zemlja uđe u posekotinu na njihovoj koži“, rekao je Metjuz za
mrežu Terapeutsko baštovanstvo (Therapeutic Landscapes Network) nakon što su objavljeni
rezultati studije. „Iz naše studije možemo reći da je svakako dobro biti na otvorenom - dobro je
imati kontakt sa ovim organizmima. Zanimljivo je spekulisati o tome da stvaranje okruženja za
učenje u školama koje uključuje vreme na otvorenom gde je micobacterium vaccae prisutna
može smanjiti anksioznost i poboljšati sposobnost učenja novih zadataka.“
Integrativni pedijatrijski neurolog Maja Setret-Klajn takođe daje dobar za to da se deci omogući
da se upoznaju sa mikrobima u ranom životu u svojoj knjizi Prljavština kao lek: Odgajanje
zdrave dece uz hranu pravo iz zemlje36. „Ispostavilo se da su sve stvari koje su na svetu neuredne
i prljave, upravo one za koje smo mislili da moramo da ih kontrolišemo ili čak eliminišemo da
bismo ostali živi, zapravo elementi neophodni za dobro zdravlje“, piše ona. „Bakterije, virusi,
paraziti i gljivice igraju ključnu ulogu u razvoju i održavanju zdravih creva i imunološkog
sistema. Igrati se napolju, kopati crve, saditi povrće i u suštini doći u kontakt sa puno prljavštine
i stoke zapravo je dobro. Ne samo što je dobro – to je od suštinske važnosti.“
Dok američke predškolske ustanove i škole koriste maramice za dezinfekciju na bazi hlora kao
da će skoro propast sveta, i mnoge mame misle o tome da u torbici uvek imaju flašicu
dezinfekcionog sredstva za ruke kao vid o strategije preživljavanja u ranim godinama, Šveđanke
imaju malo opušteniji odnos s klicama. Sredstva za dezinfekciju ruku uglavnom se nalaze u
bolnicama, a izbeljivač se za čišćenje retko koristi i u domaćinstvu ili u školama. U stvari, retko
se uopšte koristi, pošto se smatra toliko toksičnim za životnu sredinu da je nekoliko velikih
lanaca prodavnica prestalo da ga prodaje.
„Jednom sam koristila izbeljivač da odčepim odvod u kadi“, priznaje moja prijateljica iz srednje
škole Linda, koja ima devetogodišnjeg sina. „To vam govori nešto o tome koliko je to sredstvo
jako. Posle sam se osećala zaista krivom zbog toga.“ Druga prijateljica kaže da ga nikada nije ni
imala u svom domu, iako ga je njen muž navodno jednom koristio za izbeljivanje farmerki negde
početkom 90-ih. „Zašto biste želeli da koristite izbeljivač za bilo šta?“ pita me. „Štetno je. Ako
su dečije igračke prljave, samo koristim sapun ili ih stavljam u mašinu za pranje veša. Ali
iskreno, retko perem njihove igračke.“
Niti je norma da se bebe i deca u Švedskoj kupaju noću. Zvanična preporuka medicinskih
sestara-babica koje stalno savetuju švedske roditelje dok njihovo dete ne krene u školu jeste da
se male bebe kupaju samo jednom nedeljno. „Za roditelje kupanje je često poseban trenutak sa
bebom, tako da neki ljudi žele da to rade svako veče. Ali bebe koje se kupaju nekoliko puta
nedeljno rizikuju da dobiju suvu kožu“, kaže Lota Bolin, medicinska sestra-babica iz Borosa.
„Neki roditelji takođe žele da koriste mnogo šampona i sapuna, ali to nije neophodno, jer se bebe
ne prljaju na isti način kao mi. Umesto toga, preporučujemo im da koriste samo malo ulja u vodi.
Generalno, mislim da smo preveliki čistunci.“
Starija deca se kupaju ili tuširaju po potrebi, u rasponu od svake večeri tokom leta ako su se
uprljala dok su se igrala napolju, do dva ili tri puta nedeljno ako nisu vidljivo prljava. U SAD,
naprotiv, vrlina čistoće je toliko ukorenjena da medicinske sestre ponekad kupaju novorođenčad
u bolnici samo nekoliko sati od rođenja, pre nego što su uopšte imale priliku da se prihvate
majčinih grudi, iako istraživanje je pokazalo da voštani premaz koji prekriva bebino telo u stvari
deluje kao hidratantna krema i prirodno sredstvo za čišćenje koje pomaže u odbrani od infekcija.
36
The Dirt Cure: Growing Healthy Kids with Food Straight from Soil, Maya Shetreat-Klein. (Prim.prev.)
Naravno, niko ne predlaže da se vratimo u dane kada smo se kupali jednom godišnje, pili prljavu
vodu ili umirali od jednostavnih, izlečivih bolesti. Vakcinacije, antibiotici i poboljšanja sanitarnih
uslova i lične higijene u industrijalizovanom svetu bili su ključni za suzbijanje zaraznih bolesti i
spasili su mnogo života. Nažalost, korisni mikrobi bili su nenamerna žrtva ovog napretka. Kako
ih vratiti u doba kada većina ljudi nema štalu sa životinjama koja je na farmi pogodno smeštena
u dvorištu jeste pitanje koje muči naučnike. Naš odnos sa parazitima, bakterijama i virusima je u
najmanju ruku komplikovan, a istraživači ne znaju koja vrsta prljavštine može da pomogne i da
nas zaštiti od astme i alergija. Ali ako je sprevelika udaljenost od prirode glavni razlog za
epidemiju, kao što mnogi naučnici veruju, jedan lak način da se podrži zdravlje dece i ojača
njihov imuni sistem mogao bi jednostavno da bude da im se dozvoli da se igraju napolju što je
više moguće, i ne paničiti ako probaju grudvicu zemlje ili liznu glistu. Faktor bolesti može biti
visok, a za malu decu kamenje i drugi mali labavi delovi mogu da predstavljaju opasnost od
gušenja, ali je rizik da će se o njih razboleti izuzetno je nizak.
„Pazim na opuške i opasnosti od gušenja“, kaže mi jedna mama. „Ali žvakanje grančica i šišarki
nikada nikoga nije ubilo; deca su to radila od početka sveta. Tako upoznaju svet oko sebe.
Obično vrlo brzo otkriju da grančice i nisu tako posebno ukusne.“
Izloženost mikrobima nije jedini način na koji deca mogu da imaju koristi od igre u prirodi - to je
takođe vrhunsko čulno iskustvo. Bosonogo hodanje po balvanu, to što su do laktova uronili ruke
u gomilu blata, slušanje pesme ptica i osećaj da kišne kapi koja je pala na čelo stimulišu dečija
čula. Ovo je važno jer dobra senzorna integracija - to jest, sposobnost da obradimo i
organizujemo informacije koje dobijamo čulima - znači da naše telo i mozak funkcionišu na
svom optimalnom nivou.
Prema pedijatrijskom radnom terapeutu Angeli Hanskom, nedavni porast senzornih problema
kod dece može se bar delimično objasniti činjenicom da mnoga od njih nemaju priliku da stupe u
direktan kontakt sa prirodom. Za mnogu decu koju je viđala tokom godina, nije prirodno da se
prošetaju bosonoga ili da prave pite od blata. „Mnogo je anksioznosti i straha među decom [kada
je reč o] prljanja jer za to nisu imala priliku niti su mu bila izložena,“ kaže ona. „Blato vam daje
taktilni informaciju. Dodatni bonus je to što kada kopate i nosite teške kante, dobijate
proprioceptivnu informaciju u zglobovima i mišićima i to briše osećaj laganog dodira koji je
nekoj deci neprijatan. Uz vežbu i ponavljanje, oni će moći da tolerišu da budu blatnjavi.“
U kliničkom okruženju, terapeuti često koriste senzorne kante i senzorne boce da stimulišu
senzorne informacije koje deca primaju, ali prema Angeli Hanskom neka senzorna iskustva ne
mogu da se repliciraju u zatvorenom prostoru. Ona kaže da je svaka igra na otvorenom korisna,
jer pomaže deci da ostanu aktivna, ali prirodna područja imaju jednu veliku prednost. „Biti na
divljim mestima biće više terapeutski. Kao prvo, nema zagađenja bukom. U prirodi možete da
čujete kako ptice pevaju i tako shvatiti gde se vaše telo nalazi u svemiru. Takođe, biće umirujuće,
iako ste u stanju pripravnosti. Mirno, ali budno jeste zapravo savršeno stanje da bi se dogodila
senzorna integracija.“
Ponekad su strahovi odraslih ti koji sprečavaju decu da dožive čulna iskustva u prirodi. Hanscom
kaže da vaspitači koji dolaze u njene kampove u prirodi Timber Nuk često zahtevaju od dece da
obuju čizme, iz straha da će možda na nešto da nagaze i da se povrede. A roditelji koji puste
svoju decu da izuju cipele u javnosti rizikuju da budu osramoćeni. Ići bosonog, kao i mnoge
druge stvari koje su nekada bile uobičajeni deo detinjstva u SAD, sada je postalo krajnje
kontroverzno.
„Mi smo bosonoga porodica i dobijamo mnogo negativnih komentara“, kaže Li, čitalac mog
bloga koja živi u Nju Hempširu. „Ljudi su to uvek komentarisali, posebno kada nisam obuvala
cipele svom sinu dok je bio mali. To me je očigledno činilo lošom majkom.“ I u njegovoj
petnaestoj godini ljudi još uvek komentarišu to što hoda bosonog. „Prošlog leta mu je slučajni
prolaznik rekao da će dobiti parazite ako bude bosonog, da će mu crvi ući pod kožu i mileti kroz
noge“, kaže Li.
Sju, prijateljici u Indijani čijeg je trogodišnjeg sina ubola pčela dok se igrao bos u travi u kući
svoje bebisiterke, medicinska sestra je održala predavanje nakon što se obratila doktoru zbog
otoka. „Neka uvek nosi cipele napolju i nemojte da mu dozvoljavate da prolazi kroz detelinu“,
bile su kratke instrukcije medicinske sestre. Drugim rečima: zabavite se igrajući se na kolskom
prilazu do kraja leta.
Mnogim Amerikancima su ti strogi higijenski standardi usađeni u um još u ranom detinjstvu, a

razbijanje obrasca može da bude prilično teško. Kada je Anja, američka mama iz Kopenhagena,
upisala svoju ćerku u dansku šumsku školu, nije morala da se bori samo protiv predrasuda nekih
svojih prijatelja i poznanika iz SAD. Imala je i neke svoje.
„Da ste me pre dve godine pitali šta tražim u školi, čistoća bi na listi bila prilično visoko
rangirana. Za mene je čistoća bila prilično dobar pokazatelj toga koliko škola i njeni nastavnici
paze na svoje učenike i koliko uče decu da paze na ssame sebe i okruženje oko sebe“, kaže ona.
Ali na njeno veliko iznenađenje, iskustvo njene ćerke u potpunosti je promenilo njenu
perspektivu. Iako je njen automobil sada redovno zatrpan prljavštinom i peskom, njen hodnik
prepun grančica i zgužvanog lišća, a njena mašina za veš neprestano radi, Anja to prihvata i
postaje žestoki zagovornik školovanja u šumi i razbarušene igre na otvorenom.
„Naučila sam da ona vrsta prljavštine koju pokupite u šumskoj školi nije iste vrste kao ona koja
me stvarno muči“, kaže ona. „Ovo je prljavština koju ste pokupili dok ste istraživali, učili i
savladavali izazove koje ste sami sebi postavili. To je drugačije od prljavštine koja je posledica
zanemarivanja ili apatije ili nepoznavanja boljeg. I to je neka vrsta prljavštine koju sam spremna
da ohrabrim. Kao odrasla osoba, morate biti u stanju da rasuđujete i da znate koju od dve vrste
prljavštine vidite na svom detetu, a na kraju će i deca naučiti da ih razlikuju.“
POVERLJIVO O PRLJAVŠTINI
U društvu u kom se ništa ne smatra zaista čistim osim ako nije natopljeno hlorom, a
sredstvo za dezinfekciju ruku je na glasu kao najbolje otkako je izmišljen točak,
istraživači su sada uvereni da to što životnu sredinu naše dece održavamo sterilnom
možda i nije tako dobro. Ove ideje mogu pomoći da se neki korisni mikrobi vrate u
život vašeg deteta:
✳✳ Pustite svoju decu da se igraju napolju i da se prljaju što je više moguće. Većina
klica u našem okruženju sasvim je bezopasna, a neke su čak i korisne za naše zdravlje i
dobrobit.
✳✳ Ne pritiskajte lekara da vam prepisuje antibiotike na prvi znak prehlade. Po svoj
je prilici reč o virusnoj infekciji i tu antibiotici ionako nisu od pomoći. Prekomerna
upotreba antibiotika zaslužna je za to što bakterije postaju otporne na lekove, što
predstavlja veliku pretnju po javno zdravlje, jer otežava prevenciju i lečenje širokog
spektra infekcija.
✳✳ Dozvolite svom detetu da provodi vreme sa psima i životinjama na farmi u ranom

uzrastu. Koliko god grubo zvučalo, veruje se da boravak u blizini mikroba koji se
nalaze u životinjskom izmetu pomaže u zaštiti od alergija kasnije u životu.
✳✳ Operite ruke da biste izbegli infekcije, ali odbacite antibakterijski sapun za ruke i
bezalkoholna sredstva za dezinfekciju ruku. Neće učini ništa o čemu običan sapun i
voda ne mogu da se pobrinu, a većina sadrži triklosan, štetni hormonski disruptor za
koji se veruje da stvara bakterije otporne na antibiotike.
✳✳ Prekinite rutinu čišćenja kuće izbeljivačem. Nema potrebe da koristite nuklearnu

opciju zaliha za čišćenje kada staromodni sapun i voda mogu zadovoljavajuće da obave
isti posao, bez štete po životnu sredinu i ubijanja korisnih bakterija. Osim toga,
suprotno popularnom verovanju, studija koja je uključivala decu u Španiji, Finskoj i
Holandiji pokazala je da izlaganje izbeljivaču u domaćinstvu zapravo može povećati
rizik od infekcija poput gripa i upale krajnika.
✳✳ Podržite zdravlje creva vašeg deteta tako što ćete ga hraniti prirodnim
probioticima poput kefira, jogurta i fermentisanog povrća. Što je naša crevna flora
raznovrsnija, to je sposobnija da podrži važne telesne funkcije, kao što su imuni sistem
i varenje.
Odevanje u skladu s vremenskim prilikama
Uz opušteniji odnos prema prljavštini, Skandinavci su poznati i po svom insistiranju da se deca

„obuku u skladu s vremenskim prilikama“. To je logičan produžetak rečenice „ne postoji loše
vreme, samo loša odeća“, i ako sam to čula jednom, čula sam i milion puta dok sam odrastala. U
stvari, odeća je ono što vam omogućava da se igrate napolju svakoga dana, tokom cele godine, u
skandinavskoj klimi. Odgovarajuća oprema na otvorenom obavezna je i u predškolskoj ustanovi
i u školi, a deca je obično donose na svoje sate za igru, što ukazuje na to da se igra na otvorenom
očekuje čak i kada je hladno ili vlažno vreme. Kada sam majku jednog od Norinih prijatelja
zamolila da ponese opremu za kišu jednog posebno turobnog dana, odgovorila je: „Naravno!“
bez imalo oklevanja. Kada sam vratila njeno mokro i blatnjavo dete posle jednosatne seanse
igranja na kiši, podjednako je oduševljena. „Tako im je lepo da malo izađu, makar padala kiša!“
Prema rečima ovdašnjih roditelja, nijedna vremenska prilika nije toliko loša, niti je ijedna blatna
lokva tako velika da se ne može savladati dobrim kombinezonima, vodootpornim rukavicama i
parom čizama postavljnenih flisom. Ideja da je dobro da se deca igraju napolju bez obzira na
vremenske prilike - pod pretpostavkom da imaju odgovarajuću opremu - prilično je jedinstvena
za nordijske zemlje, a odnosi se i na odrasle. Pitajte Skandinavca: „Zašto biste želeli da vaše dete
izađe napolje kada pada kiša?“ i on će vam verovatno odgovoriti: „ A zašto ne?“
„Ono što je toliko posebno u vezi sa Švedskom jeate to što imamo dugogodišnji dogovor da je
dobro da deca budu napolju, bez obzira na vremenske prilike, tako da to nije nešto o čemu
nastavnici treba da razgovaraju sa roditeljima“, kaže Eva Keting, direktorka studija za master
program edukacije o životnoj sredini na otvorenom i životu na otvorenom na Univerzitetu
Linkoping. To često nije slučaj u drugim zemljama i kulturama. „Kada radim sa turskim
nastavnicima, na primer, kažu mi da se roditelji veoma ljute i negoduju ako decu izvedu napolje
po kiši. Radije bi ih zadržali kod kuće nego što bi to dozvolili.“
U izvesnoj meri, skandinavski stav je verovatno odraz verovanja da će sposobnost da se nose sa
različitim vremenskim prilikama deca učiniti otpornijima.
„Sviđa mi se što se fudbalski trening održava bilo da pada kiša ili sija sunce“, rekla mi je jedna
mama nakon što se njen sin vratio sa fudbalskog treninga na blatnjavom šljunkovitom terenu
jednog tipičnog prolećnog, kišnog dana i temperaturom od četrdeset stepeni farenhajta (4,4°C).
„To ih čini čvršćim. A decu nije briga. Mislim da kiša smeta nama odraslima više nego njima.“
Lisberg Jensen, istraživač ljudske ekologije, ističe da moralni argument - da je zdravo i

osnažujuće za decu da se igraju napolju - nije uvek bio na šrvom mestu. Pedesetih i šezdesetih
godina prošlog veka bio je običaj da domaćice šalju svoju decu napolje da se igraju bez obzira na
vremenske prilike, jednostavno zato što su majke htele da ih izbace iz kuće.
„Majke tada nisu gledale decu nakon što su napunila četiri ili pet godina; trebalo je da izađu
napolje i igraju se, a loše vreme nije bilo izgovor za boravak unutra. Mislim da je to više od
svega bilo pitanje pogodnosti za roditelje.“
Danas roditelji i vaspitači u ranom detinjstvu često iznose druge argumente u vezi s oblačenjem
dece u skladu s vremenskim prilikama i puštanjem da se igraju napolju tokom cele godine.
Priroda izgleda i ponaša se drugačije u zavisnosti od godišnjeg doba i vremena, a da biste
razumeli ove promene, potrebno je da ih iskusite iz prve ruke. Osim toga, različite vrste vremena
inspirišu različite vrste igara. Kiša znači da možete da izgradite kanale i da prolazite svojim
triciklom kroz duboke lokve. Najbolje od svega, možete da pravite blato.
Hana, mama koja kaže da nije baš luda u vezi s izlascima napolje po lošem vremenu, ipak misli
da je važno da njena deca to iskuse.
„Često ćemo od toga napraviti aktivnost. Reći ću im da izađemo napolje i skačemo po baricama.
Deca to vole“, kaže ona. „Čak i ako mislim da je bezveze što pada kiša, ne želim da taj osećaj
prenesem svojoj deci, jer je štetnije sedeti unutra nego biti napolju po kiši. Nemam problem da se
uprljaju ni kod kuće ni u predškolskoj ustanovi. Kad u predškolskoj ustanovi kažu da svaki dan
izlaze napolje, po kiši ili suncu, mislim da je to super“.
Druga mama kaže da, iako misli da je leti, kada je toplo, lakše izaći napolje, insistira da decu
izvodi napolje svakog dana, bez obzira na vremenske prilike. „Leti je neka vrsta pobede kada
ostanete napolju po ceo dan. Zimi se deci ne ide uvek napolje, a ni meni, pogotovo ako je
mračno i bljuzgavo. Ali onda ih podsetim kako je lepo ući unutra nakon što ste bili napolju.“
Švedske šumske škole su mesto gde ćete naići na neke od najentuzijastičnijih zagovornika igre
na otvorenom po svim vremenskim uslovima. Upoznala sam jednu od njih, Anu Molberg, dok
sam bila u poseti šumskoj školi izvan Borosa koju je pohađalo troje dece moje prijateljice Malin.
Legenda o Molbergovoj kaže da je ona od onih osoba koje neće dozvoliti da ih bilo šta spreči da
izađu napolje. Jednog dana, priča mi Malin, deca su htela da ručaju u šumi. Ne samo što je
Molberg sama odnela sve tiganje i posuđe na odgovarajuće mesto u šumi već se i vratila po
petogodišnju devojčicu koja je slomila nogu i bila je na štakama. Pošto je devojčica imala
problema da hoda po šumi, Mollberg ju je jednostavno uzela na krkače i odnela je do mesta za
ručak u šumi, uprkos gipsu, štakama i svemu ostalom.
Kada sam posetila školu, vreme nije moglo da bude idiličnije. Dok se sunce probija kroz oblake i
obasjava breze jarkim jutarnjim svetlom, četiri stereotipno plavokosa dečaka u teškim čizmama
za kišu klate se u malom, blatnjavom potoku koji vijuga kroz imanje. Traže neka stvorenja i
jednom od njih se upravo posrećilo. „Imam žabu!“ viče četvorogodišnji Beni trijumfalno. „Da li
neko želi da je uzme? Hajde, nije opasno!“
Benijev stariji brat, Viktor, koji ima osam godina, prihvata ponudu. Nije dugo pršlo, a oni ne
samo što su od komada drveta napravili rampu za žabu već su joj sagradili i kompletno stanište u
kanti ispunjenoj vodom, kamenjem i travom.
„Šta ti se najviše dopada ovde u školi?“ pitala sam Benija. „Hvatanje žaba. Držanje žaba u ruci“,
odgovara navodeći očigledno. „Ponekad nađemo i daždevnjaka“, javlja se njegov brat.
„Ovdašnja deca su srećna, u formi su, snažna i puna energije“, kaže Molberg od srca dok
gledamo kako se razvija studija žaba. „Nikada nismo morali da objašnjavamo roditeljima zašto
su deca napolju. Svi razumeju da je to dobro za njih - svež vazduh, široko prostranstvo. Manje je
sukoba i zaraza, jer klinci nisu stalno jedno na drugom. Možda imamo nekoliko slučajeva
stomačnog gripa, ali nemamo epidemije kao neka druga mesta. Takođe je manje buke. Vidimo
mnogo prednosti u tome što smo napolju.“
To je, naravno, lako reći kada je sunčano i kada je napolju prijatnih 16 stepni celzijusa, ali
radoznala sam da saznam kako se nose sa hladnom, vlažnom sezonom.
„Svi se pitaju kako to radimo zimi, ali mislim da je upravo to najbolje vreme u godini da budemo
napolju sa decom“, kaže Molberg. „Najmlađa deca se ponekad muče sa teškom odećom, ali mi u
skladu s tim prilagođavamo svoj raspored. Temperatura i količina padavina su faktori koji nas
vode. Ako su klinci pokisli, moramo da idemo unutra, ali ako su svi suvi i srećni, jedemo
napolju. Zimi se presvla;imo nekoliko puta u toku dana, a povremeno naša dva ormana za
sušenje rade danonoćno. Ali bez obzira na vremenske prilike, uvek izlazimo napolje. Ako dete
nije dovoljno zdravo da izađe napolje, mora da ostane kod kuće. Roditelji znaju kako to
funkcioniše. Ne ostajemo unutra samo zato što nekome curi nos.“
Molberg ima ono smirenu, pedagošku auru oko sebe koja je često prisutno kod onih koji biraju
karijeru u radu sa decom, što je karakteristika kojoj se, inače, divim i na kojoj joj zavidim. U
ovoj šumskoj školi, čini se da je našla svoj savršeni oblik. Entuzijazam za prirodu i boravak
napolju nije nešto što se može lažirati, posebno kada se nalazite otprilike na istoj geografskoj
širini kao i zaliv Aljaske i kada je u opisu vašeg posla i oblačenje u odela za sneg nekih
dvadesetak i nešto mališana i predškolaca, koje zatim ih pratite gledajući unokolo po stazama za
veverice i grmovima borovnice najmanje pet sati dnevno, bez obzira na godišnje doba ili
temperaturu.
Iznenada, jedan od učitelja zvoni kravljim zvonom, koje deci signalizira da je vreme da se okupe
jer je vreme za jutarnju užinu ili za voće. Deca staju u red ispred česme sa spoljne strane zgrade
da operu ruke, a zatim se okupljaju oko jednog od stolova za piknik, gde Molberg seče banane na
polovine i jabuke na četvrtine, a zatim ih deli željnim rukama.
„Hmmm. Pitam se da li je Viktor zaista oprao ruke nakon što se igrao sa tom žabom“, glasno
razmišlja Molberg s jednim od učitelja nakon što je većina dece već pojela svoje voće i vratila se
do potoka. „Ma dobro, malo prljavštine neće škoditi.“
Pokušavam da pobudim Molberg duh kada tog proleća ponovo dođe hladnije i vlažnije vreme, ali
se borim s nedostatkom entuzijazma da izađem napolje. Onda sam jednog dana, dok sam gledala
kroz prozor, videla da moj stariji komšija izlazi iz svoje kuće. Kiša pada sa olovnog neba, a da
stvar bude gora, on je na štakama. U početku sam pretpostavljala da samo da odšepa do
poštanskog sandučeta, a onda shvatam da je zapravo krenuo svoju svakodnevnu šetnju, u koju
odlazi ponekad i dva puta dnevno.
I to je bilo to. Izlazim napolje. Navlačim svoju opremu za kišu i veselo mu dovikujem uobičajeni
pozdrav dok prolazim pored njega malo dalje niz put. On usporava i okreće glavu u mom pravcu,
vidno zatečen. Zatim mi ljubazno klima glavom pre nego što pogled vrati na trotoar. Iako sam
nekoliko puta već nailazila na njega tokom šetnje, ovo je prvi put da je primetio moje prisustvo.
Doživljavam to kao malu pobedu.
Hodam po kiši do rezervata prirode niže niz put, gde me staza oivičena bukvama i javorovima
još uvek u neplodnom zimskom ruhu, vodi na strmo brdo. Na vrhu nailazim na raskvašenu
čistinu gde je kašasto tlo prekriveno oblim kamenjem i zelenom travom. Usamljeni kvrgavi hrast
sa dugim, uvijenim granama i deblom toliko masivnim da su dva odrasla čoveka koja se drže za
ruke jedva uspela da ga obujme nadvija se nad livadom. S korenjem čvrsto usađenim u zemlju,
ovde je vekovima stajao na straži pre nego što sam se rodila, i verovatno će biti ovde i dugo
nakon što mene više ne bude bilo. Postoji nešto u načinu na koji prigušeno popodnevno svetlo
udara u stari hrast i u sivkastim lišajevima koji se spuštaju sa njegovih venastih grana što čini da
ovo deluje tako magično. Olabavila sam kapuljaču svoje kišne jakne i povukla je unazad,
puštajući da se kiša slobodno sliva niz moje lice praveći potočiće na momm čelu, obrazima, nosu
i bradi.
Moje planinarske cipele tonu u mokru, blatnjavu zemlju dok prolazim pored starog drveta i
vraćam se u šumu. Na kiši se čini drugačije. Sumornije, ali i spokojnije. Pre nego što sam se
okrenula da bih krenula prema kući, zastajem i slušam kako mali potok iz slatkovodnog izvora
žubori između stabala. Noge su mi vlažne, ali mi je um miran. Nečujno obgrljena šumom, budna
sam, zadovoljna i mirna. Ovo je, mislim u sebi, trenutak u kom osećam da sam zaista živa.
Pokušajte da prihvatite vreme kakvo ono jeste i pustite dete da divlja i prlja se dok se igra na
otvorenom. Ako je moguće, odredite mesto u dvorištu gde je vašem detetu dozvoljeno da kopa
po zemlji ili napravite jednostavnu „kuhinju od blata“ sa nekim starim loncima, tiganjima,
šoljama i drugim kuhinjskim priborom. Ako vam smeta prljavština na rukama i odeći vašeg
deteta, zapamtite da danas generalno nije problem to što su deca previše prljava, već što su
previše čista.
Predložena literatura: Pustite ih da jedu prljavštinu: Spasavanje vašeg deteta od preterano

saniziranog sveta, B. Bret Finlej i Mari-Kler Arijeta. Algonkuin Books, 2016.37
SLOBODA S ODGOVORNOŠĆU
Ne sećaš se vremena kada te je tata držao za ruku.

Pamtiš dan kada te je pustio.
ELENORE SKENAZI
37
Let Them Eat Dirt: Saving Your Child from an Oversanitized World, B. Brett Finlay i Marie-Claire Arieta.
Algonquin Books, 2016. (Prim.prev.)
Jedne subote, kada se činilo da nebo ne može da odluči da li pušta samo kišicu ili da otvori
slavine za pravi pljusak, povela sam Noru i Kerstin, Norinu drugaricu iz predškolskog, u mali
gradski park. Bio je to jedan od onih dana kada zapravo ne očekujete mnogo dece na
penjalicama, ali dok zaustavljam kola, primećujem dva dečaka i devojčicu kako trče niz travnato
brdo prema ljuljaškama. Obučeni su u poliestersku kišnu odeću, čizme i šešire, i oba dečaka nose
igračke, lukove i strele.
„To je Majina mama“, čujem kako jedan od njih govori dok izlazimo iz auta. Prepoznajem ga
kao Tedija, jednog od Majinih drugova iz razreda. Tedi ima osam, drugi dečak sedam, a
devojčica, Tedijeva mlađa sestra, pet godina. I ovde su sami. Amerikanac u meni još jednom sve
obuhvata pogledom ne bi li ugledao roditelje. Šveđanin u meni, međutim, nije ni najmanje
iznenađen.
Pozdravljam ih i razgovaram sa njima dok su Nora i njena drugarica zaokupljene premeštanjem

kišne gliste iz sanduka s peskom u travu.
„Da li često dolazite ovde sami?“ pitam.
„Ponekad“, odgovara Tedi.
„Gde ti živiš?“
„Tamo“, kaže, neodređeno pokazujući u pravcu pored stambenog kompleksa na severnoj strani
igrališta. „U kući uz put.“
„Gde u gradu još idete sami?“
„Zavisi. Ponekad ovamo, ponekad tamo“, kaže, u ovom trenutku očigledno gubeći interesovanje
za moja pitanja i skrećući pažnju na svoje prijatelje na velikoj paukovoj mreži.
Posle nekog vremena, krenuli su u nove avanture. Bila je to obična scena koju sam mnogo puta
ranije videla. Na kraju krajeva, nekada sam i ja bila ona petogodišnja devojčica koja je sa
prijateljima istraživala komšiluk i šumu iza naše kuće. Ipak, ovog kišnog dana u Švedskoj, sve
mi je delovalo neobično čudno.
Godinu ranije, 12. aprila 2015, dvoje američke dece, desetogodišnji Rafi Mejtiv i njegova
šestogodišnja sestra Dvora, takođe su se igrali bez roditelja u parku oko kilometar od porodične
kuće u predgrađu Merilenda. Jedino što se nisu vratili kući. Umesto toga, dok su se vraćali iz
parka, pokupila ih je policija i predala Službi za zaštitu dece. Nakon što je nekoliko sati držao
decu u pritvoru, CPS je na kraju obavestio roditelje, Danijelu i Aleksandra Meitiva, i nastavio da
ih optužuje za zanemarivanje dece, pozivajući se na zakon Merilenda koji čini nezakonitim
ostavljanje deteta mlađeg od osam godina bez nadzora u zgrada ili u vozilu. CPS je jednom
ranije istraživao Meitive, u decembru 2014, nakon što je neko primetio da se deca vraćaju iz
drugog lokalnog parka i pozvao policiju.
Slučaj u Merilendu je izazvao gnev i nacionalnu debatu o bezbednosti dece, preteranom mešanju
vlade i takozvanom slobodnom roditeljstvu. Slučaj Meitivovih možda je najpoznatiji incident u
kojem je CPS sumnjičio roditelje jer su svoju decu pustili da se igraju bez nadzora, ali daleko od
toga da je jedini. „Vid da se deca igraju napolju bez nadzora postalo je toliko retko u mnogim
delovima Amerike da ljudi odmah zovu policiju jer misle da su deca u opasnosti“, kaže Lenora
Skenazi, osnivač pokreta Slobodna deca (Free-Range Kids), koja je branila Meitivove i druge
roditelje na svom popularnom blogu. „Takođe, pošto roditelji nisu uz decu, ljudi automatski
misle da je reč o lošim roditeljima, jer samo loši roditelji dovode svoju decu u opasnost. Ono što
sam pokušavala da uradim isticanjem ovih slučajeva jeste da naglasim da je iosta stvar pre samo
jednu generaciju bila norma, i da to što su deca napolju bez nadzora ne znači da su u opasnosti.
To samo znači da njihovi roditelji imaju poverenja i u njih i u njihovu zajednicu.“
Bračni par Meitivi je na kraju oslobođeni optužbi, a državni zvaničnici su pojasnili da igranje ili
sama šetnja ne predstavlja razlog da se CPS uključi, „osim ako su deca povređena ili su suočena
sa značajnim rizikom od povrede“. Ali debata o njihovim roditeljskim izborima nastavila je da
besni u medijima, i novinske kuće su pozivale čitaoce da procene da li je slučaj bio
zanemarivanje dece ili ne. Iako se činilo da većina misli da je CPS prekoračio svoja ovlašćenja,
bilo je i dosta ljudi koji su smatrali da su roditelji neodgovorni što su pustili decu da šetaju sama.
Usred debate, mediji su pokušali da objasne „kontroverznu“ tehniku roditeljstva poznatu kao
„slobodno roditeljstvo“.
Ili, kako je ono poznato u Skandinaviji, samo „roditeljstvo“.
Ako čujete da ljudi pominju pojam slobodnog uzgoja38 u Skandinaviji, najverovatnije govore o
kokama nosiljima. Ono što je u SAD postalo roditeljska potkultura posvećena svesnom puštanju
dece da se napolju igraju ili šetaju bez nadzora, u Švedskoj se smatra normalnim delom
odrastanja i razvoja dece. To ne znači da skandinavski roditelji jednog dana jednostavno otvore
ulazna vrata i puste svoju decu na ulicu. Baš kao što „skele“ Vigotskog39 postepeno omogućavaju
detetu da pređe na sledeću fazu učenja, mnogi roditelji žive u skladu sa idejom da je deci
potrebna određena količina slobode - i sloboda kretanja i sloboda da razumno rizikuju dok se
igraju - u kako bi odrasli u nezavisna, samouverena ljudska bića. Da biste stekli više slobode,
38
Slobodni uzgoj (eng. free-range) označava metod uzgoja u poljoprivredi gde životinje, barem deo dana, mogu
slobodno da lutaju na otvorenom, umesto da budu u zatvorenom prostoru 24 sata svakog dana.
Roditelji koji praktikuju slobodno roditeljstvo (ili roditeljstvo slobodnog uzgoja) uče svoju decu osnovnim
veštinama, ali im onda dozvoljavaju slobodu na osnovu njihovog nivoa razvoja i izlažu ih svetu bez direktnog
nadzora, primoravajući ih da sami rešavaju probleme. (Prim.prev.)
39
Skela Vigotskog jeste teorija koja se fokusira na sposobnost učenika da nauči informacije uz pomoć informisanije
osobe. Kada se efikasno koristi, skele mogu pomoći učeniku da nauče sadržaj koji ne bi mogli sami da obrade.
(Prim.prev.)
morate da pokažete da ste dovoljno odgovorni da pređete na sledeći nivo. U Švedskoj, roditelji to
logično nazivaju „sloboda s odgovornošću“.
Da bismo razumeli ovo uobičajeno roditeljsko načelo, od pomoći nam je da znamo da su

nezavisnost, otpornost i samopoštovanje u Skandinaviji veoma poželjne osobine. Za razliku od
akademskih činjenica, ovi kvaliteti se ne mogu naučiti; moraju se sticati kroz iskustvo iz prve
ruke tokom vremena. Takođe je uobičajeno verovanje među roditeljima i vaspitačima da mala
deca najbolje vežbaju ove veštine igrajući se u prirodi.
„Mislim da je igra u prirodi odlična za razvoj dece. Postaju toliko nezavisni i veruju u sopstvene
sposobnosti“, kaže Linda, čije je troje dece pohađalo program posle škole zasnovan na prirodi.
„Niko ti neće pomoći da se popneš na tu veliku stenu - moraš sam da se potrudiš. A kada vaše
telo bude spremno za to, uspećeš.“
Ovaj stav je uobičajen širom Skandinavije, jer i roditelji i vaspitači u ranom detinjstvu
tradicionalno imaju veću toleranciju prema riziku koji njihova deca preuzimanju što je to slučaj u
SAD. „U Danskoj roditelji pokušavaju da intervenišu samo kada je to apsolutno neophodno“,
pišu Džesika Džoel Aleksander i Iben Sandal u Danskom načinu roditeljstva: Šta najsrećniji
ljudi na svetu znaju o podizanju samopouzdane, sposobne dece.40 „Oni imaju poverenja u svoju
decu, veruju da mogu da rade i isprobavaju nove stvari i daju im prostora da izgrade sopstveno
poverenje u sebe.“
U predškolskoj ustanovi, učenje da ostanete na vidiku vaspitača u šumi, mestu gde nema granica
koje je napravio čovek, neguje i nezavisnost i samokontrolu. Umesto da budu zatvorena i
ograđena, deca uče da se pridržavaju prirodnih granica, poput srušenog balvana, potoka, strmog
brda i tako dalje. Od sve dece, nijedno se čini sposobnijim za savladavanje okoline od dece koja
idu u predškolske ustanove zasnovane na prirodi. Prvi put kada sam gledala dvogodišnjeg dečaka
u šumskoj školi kako se šeta na vrhu prilično visokog kamenog zida, bila sam uznemirena. Nije
bilo baš kao da se klati na ivici Velikog kanjona, ali je bilo dovoljno visoko da je mogao da se
povredi da je pao. Vaspitačica zadužena za njega, međutim, bila je savršeno mirna.
„On zna gde može da ide, a gde ne“, rekla je kada sam izrazila zabrinutost. „Iznenađujuće brzo
nauče koliko gde su im granice.“
Nekoliko drugih nastavnika u šumskoj školi mi je reklo nešto slično. „Što više vremena provode
u prirodi, to je bolja njihova samokontrola“, kaže Marija Mortenson, učiteljica u šumskoj školi u
Stokholmu. „Moglo bi da se kaže da dobro razumeju sopstvene sposobnosti, jer se ne dovode u
situacije sa kojima ne mogu da se izbore.“
Kod kuće, švedska deca mogu da usavrše ove veštine prvo igrajući se u dvorištu bez nadzora
odraslih, a zatim, kako postaju starija, u komšiluku i u društvu starije dece. Kada stignu do
40
The Danish Way of Parenting: What the Happiest People in the World Know About Raising Confident, Capable
Kids, Jessica Joelle Alexander, Iben Sandahl. (Prim.prev.)
školskog uzrasta, mnogi počinju da pešice ili na biciklu odlaze do škole i posete jedni drugima.
Deca koju smo videli na igralištu te kišne subote nisu bila nikakva anomalija: svaki put kada sam
se vozila kroz grad - pa i selo, što se toga tiče – viđala sam decu kako se igraju napolju bez
odraslih ili se sama šetaju ili voze bicikl.
Studija o gradu srednje veličine na jugu Švedske pokazala je da je 74 odsto tamošnjih učenika
četvrtog razreda do škole odlazi ili pešice ili biciklom, dok je 21 odsto koristilo prevoz, bilo da je
reč o o autobusu ili o automobilu. Iako danas više dece ima prevoz do škole nego što je to bila
norma pre trideset godina, studija primećuje da su deca školskog uzrasta u Švedskoj među
najviše fizički aktivnom decom na svetu. Fizičko vaspitanje i organizovani sport doprinose
nekima od ovih aktivnosti, ali su najaktivnija deca bila ona koja su se najviše igrala sa drugarima
napolju. Druge svakodnevne aktivnosti kao što su samostalni odlazak u školu, obavljanje
različitih poslova ili zaduženja poput šetnje psa takođe su doprinele ukupnoj aktivnosti. Ili, kao
što studija primećuje, „Dobar nivo fizičke aktivnosti odražava raznolik svakodnevni život u
celini u kojem se igraju i kreću prema sopstvenim potrebama“.
„Najdublje verujem u sposobnost dece da sama navuku čizme i da sama izađu napolje“, kaže
Fredrika Mortensson, ekološki psiholog na čelu ove studije. „Postoji ogromna razlika između
hodanja i vožnje negde. Verujem da morate dozvoliti da transport sačeka svoj trenutak kako biste
stekli zahvalnost za način na koji svet funkcioniše. To ne mora nužno biti pastoralna šetnja.
Priroda je svuda kada ste napolju, čak i ako je to samo vetar koji vam duva u lice.“
Dani slobode
Odrasla sam u Dalsjoforsu, malom gradu sa oko tri hiljade stanovnika, desetak minuta vožnje od
naše Kolibice. Naša kuća od tamnocrvene cigle nalazila se u srednjoj klasi iz 70-ih, samo dva
minuta hoda od jezera napajanog izvorima, gde sam provodila većinu leta. Naučila sam da
plivam u toj ledenoj vodi i kako da uhvatim rakove po mraku tako što ću ih zaslepiti baterijskom
lampom i izvaditi ih iz vode golim rukama. Iza naše kuće bilo je veliko brdo sa još nekoliko
raštrkanih kuća, uključujući i dom mojih rođaka, zatim se dalje prostirala beskrajna šuma,
uglavnom borova, ali je bilo i nešto breza, hrastova i javora, i nekoliko livada i proplanaka
između njih. Nismo znali ko je vlasnik ove šume, ali pošto Šveđani imaju pravo da lutaju
privatnim zemljištem, to ionako nije bilo važno.
Kao i većina dece naših godina, moja dva rođaka i ja smo slobodno lutali ovim šumama od malih
nogu. Ovde smo smišljali sopstvene igre, igrali smo se konja, nekoliko puta ogulili kolena i
proveli bezbroj sati trkajući se sa našim kućnim ljubimcima, zečevima (popularna zabava među
švedskom decom u to vreme). Većinu vremena smo bili pametni. Znali smo da treba da se
klonimo losa sa teladima, crvenih pečuraka sa belim mrljama i oborenih debala. Ali ponekad
smo, neizbežno, pomerali sopstvene granice. Jednog letnjeg popodneva, nas troje smo namerno
odlučili da istražimo jednu od obeleženih staza koje su vijugale kroz našu šumu. Pretpostavljam
da sam tada imala oko osam godina, što znači da su moji rođaci imali šest i deset godina.
Postojale su tri staze: crvena, žuta i zelena, a svaka boja je predstavljala različitu dužinu staze.
Krenuli smo zelenom stazom, misleći da je najkraća, svega oko kilometar i po. Ušli smo dublje u
šumu, vukući se po starim putevima za seču, preko brda i preko kamenitih potoka. Posle
nekoliko sati bili smo daleko od naše zone komfora, shvatajući da nemamo pojma gde smo i
pitajući se zašto nas staza nije vratila kući. Onda nam je sinulo da smo pomešali oznake na stazi i
da smo u stvari krenuli na šetnju od šest milja i zašli na čudnu teritoriju. Umorni smo nastavili da
hodamo, pazeći da ostanemo na stazi, misleći da ćemo na kraju naići na stambeno naselje.
Konačno se uz seoski zemljani put pojavila kuća od žute cigle i mi smo pokucali na vrata. Jedna
starija gospođa nam je otvorila i bila je dovoljno ljubazna da nam objasni gde smo i dozvolila
nam da pozajmimo njen telefon da se javimo kući. Ubrzo nakon toga, moj tata se pojavio u
našem zelenom volvu i stavio tačku na zlosrećnu avanturu.
Nismo bili kažnjeni u ovoj epizodi, verovatno zato što su naši roditelji smatrali da smo već
naučili lekciju. Bili su u pravu - nikada više nismo uradili tako nešto. Osim toga, pomeranje
sopstvenih granica i pravljenje grešaka na tom putu smatralo se delom samog procesa.
Zanimljivo je što se moji roditelji gotovo uopšte i nisu sećali ovog događaja kada sam o njemu
pričala tridesetak godina kasnije. Ako su u to vreme i vili veoma zabrinuti, ono što se dogodilo
očigledno nije bilo dovoljno traumatizirajuće da ostavi trajni utisak. Pošto su navikli da se satima
igramo napolju, nisam sigurna ni da su uopšte shvatili da nas predugo nema sve dok ih nismo
pozvali telefonom. „Prisećam se sada pošto si to pomenula“, kaže moj tata kada sam mu ispričala
celu priču. „Ali to zapravo i nije bila neka velika stvar.“
Skoro svaki od mojih prijatelja bi mogao da vam ispriča neku sličnu priču. Tokom putovanja u
Stokholm ostala sam nekoliko noći sa svojim prijateljima Bjornom i Žanetom, i njihovom
osamnaestomesečnom ćerkom Klarom. Sesilija, još jedna naša zajednička prijateljica, pridružuje
nam se jedne večeri na večeri. Kako se otvara tema rizične igre i slobode lutanja, naizmenično
pričamo priče koje podjednako nostalgično mirišu na detinjstvo i istovremeno bude
strahopoštovanje prema čeličnim nervima naših roditelja.
Sesilija, čija porodica poseduje vikendicu na ostrvu u arhipelagu izvan Stokholma, umela je da
sama vozi motorni čamac svojih roditelja do svoje šeste godine. U leto bi ona i njen tri godine
stariji brat zajedno otišli čamcem na manje ostrvo, gde bi sami pekli viršle i družili se.
„Mama je mislila da je bolje da odemo na malo ostrvo nego negde na glavno ostrvo, za slučaj da
slučajno napravimo požar“, kaže i smeje se.
Njene rođene ćerke, koje imaju osam i šest godina, još nisu naučile samostalno da voze čamac,
ali je to samo pitanje vremena.
„Radimo na tome. Naučiće i kako da koriste sekiru. Mislim da je važno znati te stvari kada ste u
prirodi“, kaže ona.
Bjorn se priseća kako bi, kada je imao šest godina, on i njegovi drugovi iz razreda provodili
pauze za ručak trčeći po nekoliko milja u šumi iza svoje osnovne škole, bez pratnje odraslih. Kod
kuće su jurili saonicama preko strme litice i ponekad sletali nasred puta. Kao petogodišnjak, dok
se vozio biciklom po makadamskim putevima oko grada sa svojim starijim rođacima, jednom je
jurio niz strmo brdo, izgubio kontrolu nad biciklom, pao i preleteo preko upravljača. Nakon toga,
doktor je morao pincetom da vadi kamenčiće koji su mu se zarili u lice. Bio je neustrašiv.
„Mislim da je zdravo da deca pokušavaju razne stvari, ali i da imaju neku odgovornost. Ponekad
ogrebete lakat ili nagnječite koleno, ali učite na svojim greškama“, kaže Bjorn.
Međutim, njegova supruga Žanet misli malo drugačije.
„I dalje se stalno povređuješ, tako da očigledno nisi ništa naučio“, kratko mu uzvraća. „Ne želim
da Klari ikada ispričaš ove priče.“
Kasnije, nakon što je Žanet otišla u krevet, Bjorn želi da razjasni svoj stav. Kada se osvrne
unazad, shvata da je verovatno imao sreće što se nije ozbiljno povredio izvodeći neke od svojih
spektakularnijih vratolomija. Ali on takođe veruje da je sloboda koju je imao, sloboda da iskusi
različite stvari rano u životu bila ono što je na kraju izgradilo njegovo samopouzdanje da proširi
svoje vidike i konačno napusti svoj mali rodni grad kako bi nekoliko godina studirao u Australiji,
što je bio temelj njegove karijere u svetu medija i koja će ga na kraju odvesti u London, a zatim
nazad u Stokholm, gde trenutno radi kao šef prodaje digitalnog oglašavanja u velikoj izdavačkoj
kući.
„Hoćeš li Klari dati istu slobodu koju si ti imao?“ pitam. Spušta bradu sa jamicama u ruku i na
trenutak ništa ne govori.
„Još ne znam. Pretpostavljam da će to zavisiti i od same Klare.“
Pošto je Klara imala samo osamnaest meseci, još je imao vremena da razmisli o svemu ovome. A
ja sam, s druge strane, već bila usred svega toga sa svojim devojčicama.
Kućica na drvetu
Negde u šumi iza naše kuće, još sam kao dete uspostavila doživotnu vezu sa svetom prirode.
Suptilni mirisni dah borova i kristalno čista ledena voda u jezeru zauvek su ostavile trag u meni.
Postale su deo mene same, ili kako Ričard Luv voli da kaže, bila su to ona „posebna mesta u
prirodi koja pokupimo kao deca i nosimo u svojim srcima do kraja života“. Luv veruje da su to
mesta koja nas oblikuju, koja nas teraju da preuzmemo vlasništvo nad prirodnim svetom i, na
kraju, bude u nama želju da ih zaštitimo.
Nakon što sam se preselila u SAD, vraćala sam se na ovo mesto svaki put kada sam tokom leta
dolazila da posetim tatu. Kada sam i sama postala mama, počela sam češće da ga posećujem - u
mislima i u svojim sećanjima - jer dok sam pokušavala da shvatim kakvo detinjstvo želim da
imaju moje ćerke, stalno sam se vraćala svom. Mora biti da sam sa devojčicama pričala o ovim
šumama više nego što sam uopšte imala predstavu, jer se jednog dana, kada je Maja imala šest, a
Nora tri godine, desilo neizbežno.
„Želim da radim ono što si ti radila kad si bila mala, mama.“ Maja je stajala u hodniku u kući
mog tate, sasvim obučeni u kišnu opremu i spremna za uživanje u švedskom letu. „ Na šta
misliš?“
„Želim da idem u šumu. Sama, kao i ti.“
„Hm.“
„Mogu li? Molim te!“
„Idem i ja“, javila se Nora i počela da oblači svoju kišnu opremu.
Obično nisam bila neko ko je preterano zabrinut i namerno sam pokušavala da budem roditelj
koji je ne meša previše. Dozvoljavala sam Maji i Nori da pomeraju svoje granice u pogledu
opreme za igralište. Rado sam im dozvolila da se penju na drveće i stene i da preuzimaju
razumne fizičke rizike kad god smo bile napolju. Čak sam od prilično ranog detinjstva puštala
Maju da se igra bez nadzora u našem neograđenom šumovitom dvorištu u SAD. Pripovedala sam
o svom slobodnom detinjstvu svima koji su želeli da slušaju. Znala sam da je Maja pouzdana i da
su obe bile pametne za svoje godine. Ipak, oklevala sam kada sam se prvi put suočila s tim da
Noru pustim iy vidokruga u ovoj šumi. S jedne strane sam osećala da je spremna na veću
odgovornost i slobodu, ali s druge strane nisam znala da li to moji živci mogu da izdrže. Moji
roditelji su to uradili, naravno. 80-ih godina. Kao što smo moji prijatelji i ja takođe utvrdili, bilo
je nadaleko poznato da su roditelji tada ili morali da pili kasnaks da bi se izborili sa našim
ludorijama, ili jednostavno nisu znali bolje. Dali su nam puno slobode da sami istražujemo i da
se igramo, što nas je učinilo nezavisnim, sigurnim i otpornim. Takođe su nas uspavljivali na
stomaku, nisu mnogo marili za biciklističke kacige, i puštali su nas da se kotrljamo i skačemo u
zadnjem delu porodičnog karavana kao gomila lopti za kuglanje ljudske veličine dok su pušili
marlboro (koji smo, usput budi rečeno, mogli da kupimo u prodavnici, bez pitanja, od otprilike
devete godine).
Pogledao sam u svog tatu radi bilo kakvog uputstva. Samo je slegnuo ramenima.
„Što da ne? Šta bi moglo da pođe po zlu?“
Nisam baš zbila sigurna. Ali nisam znala mogu li da verujem nekome ko je pušio lulu ni u našim
kolima. Ovo susedstvo je bilo bezbedno koliko god je moguće i bilo je vrlo malo toga u šumi što
bi stvarno moglo da ih povredi. Znale su da ne treba da jedu pečurke niti da diraju zmije. (Maja
je ovo naučila na teži način kada je imala četiri godine i kada je pokušala da pomazi bezopasnu
vodenu zmiju.) Sumnjala sam da će uspeti da se popnu veoma visoko na bilo koje drvo i ako,
uprkos svemu, neka od njih i bude bila povređena, bilo bi dovoljno lako da ona druga dođe po
mene. Moj najveći strah je verovatno bio da će moja deca uraditi upravo ono što sam ja nekada
uradila sa svojim rođacima – da će jednostavno odlučiti da odšetaju - razlika je u tome što one
uopšte nisu poznavale ove šume kao što sam ih ja znala u njihovom uzrastu. Onda sam se setila
da je Nora mrzela da pešači i da je zahtevala da je nosim kad god bih pokušala da je odvedem u
šetnju koja je bila duža od pet stotina metara. To da bi odšetala bilo gde daleko od kuće činilo se
kao sasvim malo verovatno.
„Dobro. U redu je“, rekla sam više za sebe nego devojčicama. „Samo nemojte da idete dalje od
kućice na drvetu.“
Devojčice su našle kućicu na drvetu godinu dana ranije, kada smo zajedno bile u šumi. Bila je to
prilično složena struktura koju su sastavila dva komšijska dečaka i njihov tata. Kratke merdevine
vodile su do glavnog sprata; zatim su druge merdevine omogućavale pristup krovu, koji je bio
ograđen komadima stare ograde. Kuća na drvetu je čak imala pravi prozor i sopstveno poštansko
sanduče. Iako se nije videla iz kuće mog oca, bila je na udaljenosti manjoj od stotinak metara.
Činilo mi se da je to dovoljno razumno mesto da počnu da praktikuju malo slobode s
odgovornošću u šumi.
„Obećavamo!“ rekla je Maja.
Onda su otišle.
Moj tata je bio u pravu, naravno. Ništa neće poći po zlu. Ali samo da bih bila sasvim sigurna,
izlazila sam na prednjitrem svakih petnaestak minuta, kako bih se uverila da i dalje mogu da
čujem kako brbljaju među drvećem. Kada su se vratile, otprilike sat vremena kasnije, bile su
mokre, srećne i ohrabrene novim iskustvom. Igra pretvaranja ih je odvela u daleku, daleku
zemlju, gde su bile ogromne zmije i čudovišni dinosaurusi. Srećom, sve su ih pobedile, a sada im
treba sladoled, rekoše mi.
I onda sam kasnije primetila malog dečaka kako na ulici ispred kuće mog oca sedi na svom
biciklu. Nije izgledao kao da namerava da pokuca na vrata, ali se nije činilo ni da planira da ode.
Da su pogledi mogli da otvore vrata, odavno bi upao kroz naša. Konačno sam otvorila vrata da se
uverim da je sve u redu.
„Mogu li devojčice da izađu napolje da se igramo? pitao je pre nego što sam uopšte imala priliku
da bilo šta kažem.
„Otići ću da ih pitam“, rekoh.
Zvao se Kolin i, kako se ispostavilo, on i njegov stariji brat živeli su nešto niže niz ulicu i bili su
pravi vlasnici kuće na drvetu. Mora da je primetio devojke kada su ranije bile napolju. Maja i
Nora su se obukle da ponovo izađu napolje i prišle su mu, u početku stidljivo, ali očigledno s
uzbuđenjem. Pogledala sam unaokolo tražeći odrasle ili drugu decu, ali niko drugi nije bio na
vidiku.
„Jesi li sam?“ pitala sam ga.
„Da.“
„Koliko imaš godina?“
„Četiri.“
Na trenutak sam se osetila kao da dolazim iz paralelnog univerzuma. Evo četvorogodišnjaka koji
je tražio s kim će da se druži i koji je sam vozio bicikl niz ulicu, a ipak niko na to nije ni trepnuo.
Dečakovo samopouzdanje i celokupan stav govorili su mi da mu ovo nije bio prvi put da je sam
izašao na biciklu, ali sam odlučila da za svaki slučaj obavestim njegove roditelje gde je. Možda
se iskrao iz kuće a da im nije rekao, i možda su bili zabrinuti i tražili su ga. Kada su devojčice i
Kolin nestali u kućici na drvetu, otišla sam do njegove kuće i zatekla njegovog oca, Magnusa,
kako šeta po dvorištu s nekim alatom u rukama. Činilo se da nije ni najmanje zabrinut. Ako je
nešto tražio, onda je to bila njegova električna bušilica, a ne njegov sin. Magnus, druželjubivi
tridesetogodišnjak obrijane glave, objasnio je da je komšiluk nedavno prošao kroz fazu
podmlađivanja, dovodeći mnoge porodice sa malom decom koje se igraju zajedno.
„Imamo gomilu dece u ovom kraju, dvoje u kući preko puta, komšije tamo imaju dve devojčice,
a onda idu tako“, rekao je Magnus, pokazujući prema putu.
„Koliko slobode imaju deca?“ pitam.
„Pa, oni imaju ovu zonu, gde im je dozvoljeno da budu sami“, rekao mi je.
Perimetar zone činio je put koji je kružio oko naselja. Sve u svemu, petlja je verovatno bila nešto
vie’a od [est kilometara, a pošto se završavala slepom ulicom kod kuće mog oca, nije bilo
prometno. Kako su deca bivala stariija, poput Kolinovog brata, Čarlija, koji je imao osam
godina, veoma su dobro upoznali ovu zonu pa im je bilo dozvoljeno da prošire svoj domet, i da
na kraju počnu i da samostalno istražujući grad. „Leti ih ponekad ne vidimo po ceo dan. Ali često
komšijska deca dolaze ovamo, pošto imamo bazen. To se pretvara u dnevni boravak“, rekao je
Magnus i nasmejao se.
Nisam to očekivala, ali bar u ovom predgrađu srednje klase izgledalo je da deca imaju iste
slobode koje smo i mi uživali 80-ih. Idve su im stvari išle u prilog: nije bilo previše prometno i
bio je visok nivo onoga što istraživači nazivaju „društvenim poverenjem“, koje se generalno
definiše kao „vera u poštenje, integritet i pouzdanost drugih“, prema istraživačkom centru Pev. U
zajednicama sa visokim nivoom društvenog poverenja, deci se generalno pruža veća nezavisnost
i mobilnost. „Društveno poverenje znači da ako se pojave problemi, verujemo da ćemo ih rešiti
skupa, kao zajednica. Na mestima gde je stav da svako gleda svoja posla, deca su manje
pokretna“, kaže Martensson, ekološki psiholog.
Na neki način, činilo se kao da je u komšiluku u kojem sam odrastala vreme stalo, a glavna
razlika bila je u tome što su sada sva deca nosila biciklističke kacige, a neka starija i mobilne
telefone. Ubrzo su Maja i Nora bile te koje su trčale niz ulicu da pitaju da li Kolin može da izađe
napolje da se igraju. Obe devojčice su očigledno bile ponosne što su same stekle novog prijatelja,
bez ikakve pomoći ili intervencije odraslih. I ja sam srela prijateljicu, pošto se ispostavilo da je
Kolinova mama stara drugarica iz sedmog razreda. Do kraja naše posete te godine svi smo
porasli. Više nisam bila (ili sam to barem bila manje) toliko nervozan što sam pustila devojčice
da se same igraju u šumi ili na ulici. Maja je postala znatno samouverenija u upoznavanju novih
ljudi i počela je da pita da li bi mogle da „odu i pronađu nove prijatelje“ kad god odemo na neko
novo mesto. Čak i ako je to bilo samo nekoliko kratkih nedelja tog leta, devojčice su osetile kako
je to živeti u komšiluku u kom deca i dalje ostaju napolju i igraju se sve dok ne dođe vreme da
dođu na večeru.
Rizik i otpornost
Kao roditelji, moramo da budemo brižni. Ali danas je na mnogim mestima dopusiti deci da se
sama igraju napolju postalo kontroverzan roditeljski izbor ili još gore, kriminalizovano je.
Anketa od hiljadu američkih roditelja iz 2014. pokazala je da 68 odsto želi da zabrani deci
uzrasta do devet godina da se igraju bez nadzora u parkovima, a 43 odsto želi zakon koji
zabranjuje deci mlađoj od dvanaest godina da rade istu stvar. Ovo predstavlja radikalnu promenu
u odnosu na stavove od pre samo nekoliko decenija, što ilustruje druga široko citirana studija u
kojoj se primećuje da iako se 70 odsto američkih majki slobodno igralo napolju svakodnevno
kada su bile mlade, to isto radi samo 29 odsto njihove dece. Umesto toga, mnoga deca su postala
deo „generacije na zadnjem sedištu“ koja provodi značajnu količinu vremena prevozeći se na
razne organizovane aktivnosti i ima malo vremena za nestrukturisanu igru na otvorenom. Ali
prema Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, najopasnija mesta za dete nisu ni igralište ni šuma.
To je automobil, pošto su nesreće sa motornim vozilima najčešći uzrok smrti među više od
dvanaest hiljada američke dece koja svake godine umiru usled nenamernih povreda (praćeno
utapanjem, uglavnom u porodičnom bazenu).
Istraživanja takođe pokazuju da se tri četvrtine svih američkih roditelja brine da će im deca biti
oteta, uprkos činjenici da se broj nasilnih zločina nad decom stalno smanjuje od 1990-ih i da je
rizik da će ih neko oteti i ubiti sasvim minimalan - oko 0,00007%, ili jedno od 1,4 miliona dece
godišnje - što stručnjaci nazivaju nulom. I u najvećem broju slučajeva seksualnog zlostavljanja
dece, počinilac je bio neko blizak žrtvi - član porodice, rođak ili poznanik - a ne nepoznata osoba
s ulice. Ipak, ovi brojevi su malo pomogli u ublažavanju straha roditelja da će njihovu decu oteti
i povrediti stranac.
Prema Dejvidu Eberhardu, glavnom psihijatru na urgentnom psihijatrijskom odeljenju u

Stokholmu, naš mozak ima tendenciju da precenjuje dve vrste događaja koji se mogu desiti našoj
deci: one koji imaju katastrofalne posledice i one koji su van naše kontrole. Obe vrste obuhvataju
kidnapovanje. Bez obzira koliko je ono izuzetno retko, naš mozak jednostavno nije tako dobar u
proceni ove vrste rizika. A strah je moćna stvar. Kada pričom o otmicama dece počinju večernje
vesti, lako je poverovati da se to isto može desiti i vašem detetu. „Razlog zašto ovako nešto
predstavlja udarnu vest upravo je u tome što se praktično nikada ne dešava“, kaže Eberhard. „Ali
ljudska psiha se veoma teško nosi s takvom vrstom informacija.
Ukoliko se rizik da deca budu puštena da se napolju igraju bez nadzora nije promenio u prošloj
generaciji, čini se da su to učinili moralni stavovi. Kako zaključuju istraživači koji stoje iza
studije Univerziteta u Kaliforniji iz 2016, „Amerikanci su usvojili roditeljsku normu prema kojoj
se očekuje da svako dete bude pod stalnim direktnim nadzorom odrasle osobe. Roditelji koji
prekrše ovu normu dozvoljavajući svojoj deci da budu sami, čak i na kratko, često se suočavaju
sa oštrim kritikama, pa čak i s pravnim postupcima.“ Istraživači su ovu promenu otkrili
zahvaljujući seriji eksperimenata u kojima je od učesnika zatraženo da procene nivo rizika koji je
povezan sa tim što je dete ostavljano bez nadzora u pet različitih hipotetičkih scenarija. Starost
dece i okolnosti tokom kojih su ostavljena bile su iste u svim studijama, ali su razlozi zbog kojih
su roditelji ostvili dete bez nadzora bili različiti. U nekim slučajevima, hipotetički roditelj je
napustio dete nenamerno ili da bi otišao na posao, u drugim slučajevima da bi se opustio ili da bi
se sastao sa tajnim ljubavnikom. Kako se ispostavilo, učesnici su dosledno ocenjivali situaciju
kao opasniju po dete kada je razlog izostanka roditelja bio moralno neprihvatljiv, na primer
viđanje ljubavnika. „Ljudi ne samo što misle da je ostaviti dete samo opasno i samim tim
nemoralno, oni takođe misle da je to nemoralno i stoga opasno“, pišu autori. Igranje napolju bez
nadzora nije ni približno jedina aktivnost u detinjstvu koja se nekada smatrala savršeno
normalnom, a koja je u poslednje vreme demonizovana. Penjanje na drveće, bosonogost, igranje
šuge, ratovanje snežnim grudvama - lista igri i zabava koje su ukunute samo se nastavlja. Studija
koju je sproveo Irga u Engleskoj (Play England) pokazala je da je polovina sve britanske dece
sprečena da se penje na drveće, a jednom od petoro je zabranjeno da se igra šuge ili prosto jurca
unaokolo iako je 2007. godine bilo skoro trostruko verovatnije da će deca biti primljena u
bolnicu zato što su ispala iz kreveta nego zato što su pala s drveta.
Ironično, u vremenu kada su, statistički, naša deca bezbednija i sigurnija nego ikad, uklanjanje
svih vidljivih rizika iz njihovih života postalo je glavna strategija roditeljstva. Istraživač ljudske
ekologije Eba Lisberg Jensen sa Univerziteta u Malmeu veruje da je anksioznost zbog takozvane
rizične igre rezultat činjenice da je društvo postalo tako bezbedno i sigurno. „Sigurnost postaje
mala zamka. Želimo sve više i više sigurnosti, a nikada nije dovoljno bezbedno. To je ono što mi
zovemo 'anksioznost nege'", kaže ona. „Kada jednom osigurate to da su vaša deca bezbedna,
nekako se osećate kao da ste uspeli, a to zauzvrat stvara pozitivan povratni efekat.“
Erin Keni, koja je bila suosnivač prvog šumskog vrtića u SAD, Kedrova pesma, škola u prirodi
(Cedarsong Nature School), na ostrvu Vešon, u Vašingtonu, kaže da preovlađujuća kultura nema
poverenja u sposobnost dece da procene rizik do te mere da se propuštaju prilike za učenje i
sticanje veština u fizičkoj aktivnosti. „Ako je svaka površina oko strukture za penjanje mekana i
sunđerasta, deci se šalje lažna poruka da mogu da padnu i da mogu da se popnu više nego što ona
zapravo mogu. Ne uče kako da procene rizik“, kaže ona o sve strožim bezbednosnim propisima
za igrališta. „Kao kultura, mi uopšte nemamo poverenja u svoju decu - u suštini živimo njihov
život umesto njih samih. Do svoje sedme ili osme godine života, deca su toliko ušuškana i
nadyirana da ne mogu da uvežbaju nijednu od svojih fizičkih veština, a sada se to pokayuje kao
ogroman yaostatak. Vaspitači u javnim vrtićima navode da deca nemaju snage čak ni da drže
olovku. Osamnaestogodišnjaci su na fizikalnoj terapiji jer nemaju gotovo nimalo snage u
gornjem delu tela. To je šokantno.“
Ono što je Keni rekla podsetilo me je na vreme kada sam stajala na lokalnom igralištu u SAD i
primetila majku koja je vikala na svoju ćerku, koja je imala možda šest ili sedam godina, i
zahtevala da odmah siđe s penjalice. „Slomićeš nogu, a mi danas nemamo vremena da idemo u
hitnu pomoć!“
Devojčica je, vidno razočarana, poslušala i odmah sišla s penjalice. A ko ne bi, s obzirom na
pretnju ortopedskom operacijom?
Ne sumnjam da je ova mama imala dobre namere. Na kraju krajeva, nijedan roditelj ne želi da
vidi da mu dete bude ozbiljno povređeno. Vrlo je lako podleći navici da lebdimo iznad dece i
preklinjemo ih da „budu oprezni“, „da se smire“ ili „siđu odatle“. Ali postoji mnogo dobrih
razloga zašto deca traže rizične igre i zašto bi odrasli to trebalo da dozvole.
Elen Sandseter, vanredni profesor fizičkog vaspitanja na, u Univerzitetskom koledžu kraljice
Mod za rano detinjstvo, u Trondhajmu u Norveškoj, opisuje rizičnu igru kao „izazovnu i
uzbudljivu igru koja može uključivati mogućnost fizičke povrede“. Ona nastavlja da identifikuje
šest različitih tipova rizične igre: one koje uključuju, respektivno, velike visine, veliku brzinu,
opasne alate, opasne elemente, grubu igru i nestajanje/gubljenje. Kada je Sandseter pregledala
nekoliko studija o rizičnim igrama, otkrila je da su deca koja su se igrala bez nadzora ili su se
samostalno kretala fizički aktivnija i imaju bolje društvene veštine od svojih vršnjaka. Takođe su
bolja u proceni rizika, što im može biti od pomoći kasnije u životu, kada ih odrasli više ne budu
nadzirali. Sandseter tvrdi da su ukupni pozitivni zdravstveni efekti rizične igre na otvorenom
veći od onih koji imaju veze s izbegavanjem rizičnih igara. Ona takođe napominje da rizična igra
čini decu sposobnijim da savladaju opasnost. Kada odrasli ograniče rizičnu igru dece, to ometa
njihovu sposobnost da traže izazove i stimulaciju koji su im potrebni za normalan fizički i
mentalni razvoj.
Studija koju je vodila Marijana Brusoni sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru takođe
je pokazala da su deca kojoj je bilo dozvoljeno da se bave rizičnim aktivnostima kao što su
penjanje i skakanje, gruba igra i samo istraživanje fizički i socijalno zdravija. Brusoni ističe da
preuzimanje rizika tokom igre „pomaže deci da preispitaju svoje fizičke granice, razviju svoje
perceptivno-motoričke kapacitete i nauče da izbegavaju i prilagođavaju se opasnim okruženjima
i aktivnostima“. Jednostavno rečeno: dopuštanje neke rizične igre zapravo čini decu bezbednijom
i manje sklonom povređivanju.
Razmišljam o rečima Marijane Brusoni dok posmatram kako se Maja i Nora igraju na novom
igralištu u Ulrihamnu, jednom od većih obližnjih gradova. Devojčice se igraju na modernoj
opremi koja pomalo liči na ringišpile koji se inače nalaze u zabavnim parkovima, osim što je
ovaj na ljudski pogon i ima šaroliku kolekciju ljuljaški – na nekima može da se stoji, na drugima
se sedi a s nekih se jednostavno visi. Nora visi naglavačke na nekoj vrsti naprave od užeta, a
Maja stoji na jednoj od ljuljaški. Ne liči na bilo koji drugi komad opreme za igralište koji sam
ranije videla. Četvoro ili petoro dece iznalazi sopstvene načine da se drže za preostale ljuljaške.
Jednom je nesrećnom ocu palo u zadatak da okreće vrtešku sve dok je ne bude zavrteo dovoljno
brzo da se u zamaha i sama okrene nekoliko krugova. „Opet! Opet!“ ushićena deca viču dok on
grabi vrtešku i ponovo je vrti.
U međuvremenu, posmatram ih iz daljine sa Anet, ženom oca koji vrti ringišpil. Ona odmahuje
glavom i osmehuje se dok njena ćerka leti u krug, krug za krugom, ne pokazujući ni najmanje
znake da želi da uspori. „Sve dok ne rade nešto opasno po život, sasvim su u redu što se mene
tiče“, kaže ona. „Nikada nismo rekli našoj deci da ne mogu nešto da urade, a ni ona nikada nisu
ništa slomili. Mislim da imaju bolju koordinaciju ako pokušavaju nove stvari i ostaju aktivni.
Čak i da nešto slome, mlada kost brzo zarasta. Najopasnije od svega jeste sedeti mirno“.
Čula sam sam da mnogi drugi roditelji u Skandinaviji ponavljaju isto. „Naravno da ne želite da
se vaše dete ozbiljno povredi“, kaže Magnus, otac dvoje dece, „ali normalno je da deca imaju
modrice na nogama i ogrebotine na kolenima. To je ono što mi zovemo 'letnje noge' ” Prema
istraživačima, barem deo razloga za ovaj uobičajeni stav jeste u tome što Skandinavci smatraju
da je priroda preko potrebna, neograničena „slobodna zona” za decu, i da je neophodna
protivteža odraslima, organizovanim aktivnostima i predvidljivim rutinama. U prirodi, deca se
suočavaju sa fizičkim i mentalnim izazovima nečega što je znatno veće od njih samih, a
skandinavski roditelji veruju da to neguje cenjene osobine kao što su samoograničavanje,
otpornost i umeće rešavanja problema. Jedan od najpoznatijih zagovornika rizične igre, Piter
Grej, profesor psihologije na Bostonskom koledžu, kaže da rizična igra ne samo što je korisna za
zdravlje i razvoj dece već i da oduzeti deci mogućnost za nju može da im nanese štetu. Prema
Greju, rizična igra je prirodan način da deca sama nauče šta je emocionalnoj otpornosti, kao i da
nauče kako da se nose i kako da prevaziđu sopstvene strahove. Grej smanjenje slobode dece da
se igraju i prihvate rizik direktno povezuje s dramatičnim porastom mentalnih poremećaja u
detinjstvu poput anksioznosti i depresije koje se javljaju od 1950-ih naovamo. „Priča je i ironična
i tragična. Uskraćujemo deci slobodnu, rizičnu igru, navodno kako bismo ih zaštitili od
opasnosti, ali u tom procesu smo ih propremili za mentalni slom“, piše on u časopisu Psihologija
danas( Psychology Today) „Dugoročno, znatno ih više ugrožavamo time što sprečavamo takve
igre nego što bismo ih ugrozili time što ih dopuštamo. I, konačno, uskraćujemo im zabavu.“
Otpornost se često definiše kao sposobnost da se oporavite od neuspeha, da se dobro prilagodite

promenama i da nastavljate da se suočava sa nedaćama. I nastavnici i izvršni direktori često
ističu da su hrabrost, odlučnost i sposobnost da uči iz sopstvenog neuspeha ključni za suočavanje
sa izazovima u školi i na poslu. Ispostavilo se da je otpornost ključna za akademski i
profesionalni uspeh a ne samo za decu koja se suočavaju sa velikom količinom nedaća.
Da bi pobudili ove osobine i podstakli fizičku aktivnost, istraživači predlažu prelazak sa
preovlađujućeg stava da se deca odgajaju „što je moguće bezbednija“, ka nijansiranijem pristupu
u kom su deca „bezbedna koliko god je to potrebno“. Skandinavske šumske škole su odličan
primer mesta gde je deci dozvoljeno da svakodnevno rizikuju, bilo da se penju na drveće (velike
visine), guraju štapove u vatru (opasni elementi) ili koriste čekiće i testere ( opasni alati).
„Naša deca su nezavisna jer im dozvoljavamo da rade stvari, ne one opasne, ali svakako prave
stvari“, kaže Siv Linde, suosnivač prve švedske šumske škole, Muleborg, dok mi pokazuje
drvarnicu u dvorištu u kojoj su predškolci u procesu pravljenja sopstvenih konja od štapa.
„Mislim da deca treba da koriste prave alate kako bi stvorili nešto stvarno. Da, možda se udare
čekićem po palcu, ali i iz toga se nešto može naučiti. Mislim da bi trebalo da im dozvolimo da
probaju stvari; ne možemo ih zaštititi od svega što je opasno“.
Slobodna igra u prirodi potencijalno može da obuhvati svih šest Sandseterovih rizičnih kategorija
igre. Međutim, na Skandinavce nije uticao strah od prirode koji se, čini se, proširio na mnoge
roditelje na drugim mestima. „Jedina stvar koja me brine yapravo je saobraćaj. Ali u prirodi?
Osećam da se mojoj deci u šumi ne može da se dogodi ništa loše“, kaže mi jedna mama.
Ovo je zajedničko gledište, a delimično se može objasniti činjenicom da su Skandinavci imali

sreće sa florom i faunom koje su prilično bezopasne. Komarci, najsmrtonosnija životinja na
planeti, ovde ne nose nikakve opasne bolesti, a u šumama nema čak ni otrovnog bršljana. Ali i
ovde je priroda divlje mesto koje nudi pravu količinu rizika. U Švedskoj su losovi uobičajeni,
kao i krpelji, ose i jedina otrovna vrsta zmija u zemlji, evropska zmija. Divlje svinje su postale
rasprostranjene u nekim oblastima, a jednom su u vreme plavog meseca u blizini urbanih centara
primećeni i predatori poput vukova i risova. Počupano drveće, štetan korov, visoke litice, glatke
stene, voda koja brzo teče, vrtače i otrovne bobice i pečurke su češće potencijalne opasnosti za
malo dete.
Razlika je u tome što se u Skandinaviji strahovi od takvih opasnosti suzbijaju upoznavanjem sa

njima i u predškolskoj ustanovi, kao i kod kuće. Kada odrastate redovno odlazeći u šumu,
penjući se na drveće, kotrljajući se niz te brežuljke, prelazeći potoke, penjući se po tim stenama,
te aktivnosti vremenom postaju jednako opasne kao i sedenje na kauču. (Što je, moglo bi se
tvrditi, zapravo daleko rizičnije, s obzirom na veoma stvarne i ozbiljne efekte sedentarnog načina
života na zdravlje dece.)
„U šumi ima otrovnih bobica i pečuraka, ali umesto da deci govorimo da ne mogu da uberu
nijednu, mi ih učimo koje su otrovne“, kaže Linde. „Inače to neće znati kada budu sami otišli u
šumu.
Kofi, otac dve male devojčice, o rizicima u prirodi razmišlja na isti način. „Želimo da naše ćerke
nauče da se penju na drveće, jer ako znaš da se penješ, nećeš pasti. Želimo, osim toga, i da se
pritom osećaju bezbedno, jer kada se plašiš, sigurno padaš.“
Potencijalne zamke prirode takođe blede kada se posmatraju u svetlu drugih rizika. Na primer, u
Švedskoj svake godine otprilike tridesetoro dece pogine u saobraćaju, dok zmije otrovnice ubiju
u proseku jednu veoma alergičnu osobu svakih osam godina. Poslednji fatalni napad vuka u
divljini dogodio se 1821. Svake godine nekoliko ljudi napadnu losovi, a 2008. jedna
neuobičajeno agresivna životinja smrtno je povredila šezdesettrogodišnju ženu u južnoj
Švedskoj. (Muž žene proveo je u zatvoru godinu dana jer je bio osumnjičen za njeno ubistvo, pre
nego što je DNK dokaz iz pljuvačke losa pronađen na ženinoj odeći rešio misteriju.) Ali logično,
rizik da nastradate ili poginete zato što vas je napao los daleko je veći kada ste u automobilu,
pošto se u Švedskoj svake godine dogodi otprilike pet hiljada saobraćajnih nesreća u kojima su
učestvovali losovi. (Kao sporedna napomena, više ljudi na svetu je umrlo dok je snimalo selfije
nego od napada ajkula 2015.)
Ideja da je priroda idealno i bezbedno mesto za igru dece toliko je rasprostranjena da je

prihvataju čak i samoproglašeni brigomanijaci poput Emilije, moje prijateljice iz srednje škole.
Kada sam se srela s njom i njenimg mužem Hristosom, koji žive u zidanoj kući na tri sprata u
malom gradu izvan Borosa, njihova deca su se igrala u šumi pored kuće. Šestogodišnja Estrid
plete borove grane kroz otvor male kućice u obliku kupe koju su ona i njen četvorogodišnji brat
Oskar izgradili uz pomoć svog oca, dok Oskar puni kantu vodom iz malog potoka koji protiče
kroz šumovito područje. Deca nemaju određene granice u šumi, ali „retko odlaze daleko“, kaže
Emilija.
Nekoliko blokova dalje od Emilijine i Hristosove kuće nalazi se malo igralište sa nekoliko
tobogana, konstrukcijom za penjanje, sandukom s peskom i ljuljaškom. Igralište je popularno
mesto okupljanja dece iz susedstva, i, kao i mnoga druga deca u okolini, Estrid može sama da
ode do tamo, kao i do kuća svojih prijatelja, ponekad sa svojim mlađim bratom.
„Prvi put sam bila uplašena“, priznaje Emilija, „ali ona se veoma dobro pridržava uputstava.
Zaista osećamo da možemo da joj verujemo. Mogli bismo da kažemo da je posle toga bila zaista
ponosna.“ Saobraćaj nije veliki problem u ovim mirnim ulicama. Ali šta je sa znonamernim
strancima? Onima koji su najgora noćna mora svakog roditelja i jedan od glavnih razloga što u
SAD toliko dece više ne sme da se igra sama napolju? Jedno je prepoznati koliko je, statistički
gledano, nategnuta ideja da če dete biti oteto sa ulice, a sasvim je nešto drugo osloboditi se ovih
duboko ukorenjenih strahova.
„Nikada nisam čuo da je neko zabrinut zbog kidnapovanja. To se jednostavno ne dešava“, kaže
Hristos.
Njegova izjava me pomalo iznenađuje. Hristos je odrastao u opasnijem delu Borosa i nije uživao
u zaštićenom vaspitanju srednje klase u malom gradu kakvo sam ja imala. Osim toga, radi kao
policajac.
„Ono što se nvrti uailazi u talasima jesu izveštaji o perverznjacima. Odjednom ćemo dobiti
dojavu o belom kombiju koji je parkiran ispred škole i onda se samo o tome prioča. Zbog
društvenih mreža, potrebno je pet minuta da vesti stignu u sve delove grada, a onda svi i svuda
vide bele kombije. Naravno, oko devedeset odsto svih izvođača radova vozi bele kombije, pa
nije mnogo čudno što ih ljudi vide svuda. Ili bi to mogao da bude samo nečiji deda koji sedi
ispred škole i čeka svoje unuče.“
Naravno, u Švedskoj, kao i u SAD, postoje ljudi koji bi mogli da predstavljaju pretnju za decu,
ali prema Hristosu, njih je prilično malo. „Naravno da ima mentalno bolesnih ljudi, ali većina
nije opasna. Uglavnom se drže za sebe. Deca su u znatno većoj opasnosti da budu maltretirana ili
da ih pretuče drugar iz razreda nego da naiđu na perverznjaka na ulici.“
Na prvi pogled ove priče pokazuju da su Šveđani opušteni u pogledu bezbednosti, ali oni su sve
samo ne to. Ovo je zemlja koja je izmislila modernu verziju sigurnosnog pojasa u tri tačke, gde
ne možete ni da pomirišete pivo i onda sednete za volan, a pronalaženje mesta za pušenje u
zatvorenom prostoru pored svog doma podjednako je lako kao i pronalaženje nasmejane osobe u
stokholmskom metrou u sedam sati u ponedeljak ujutru. Deci se preporučuje da se voze u
autosedištima okrenuti unazad najmanje do četvrtog rođendana, a biciklističke kacige su po
zakonu obavezne do petnaeste godine. Većina odraslih ih takođe koristi. U stvari, kada sam se
jednog dana pojavila na biciklističkom sastanku sa grupom prijatelja, ja sam jedina koja je ne
nosim i odmah su me izgrdili. „Znaš me, uvek živim na ivici“, šalim se u svoju odbranu. Ne
misle da je to zabavno. Umesto toga, jedan od njih nastavlja da mi priča srceparajuću priču o
kolegi sa posla koji je pao sa bicikla i završio paralizovan od vrata na niže. Sledeći put kada sam
ih videla, skupili su novac da mi kupe kacigu.
U Švedskoj, ako se bilo šta smatra opasnim, to se obično reguliše uredbama i zakonima koji bi
život građana trebalo da učine jednostavnim, bezbednim i sigurnim. To pokazuje statistika, pošto
je među švedskom decom najmanji broj umrlih od povreda među svim razvijenim nacijama,
nešto više od petoro na sto hiljada dece, prema UNICEF-u. SAD su na četvrtom mestu odozdo,
sa stopom smrtnosti od povreda koja je skoro tri puta veća od one u Švedskoj. Uprkos tome,
studija primećuje da je „verovatnoća da dete umre od namerne ili nenamerne povrede mala i da
će biti sve manja“ širom razvijenog sveta, uprkos tome što su roditelji zabrinuti više nego ikada.
Baš kao što se Skandinavci uglavnom osećaju bezbedno u prirodi, mnogi roditelji smatraju da je
igranje u lokalnom naselju bezbedno za decu, posebno u manjim gradovima gde je društveno
poverenje veliko a saobraćaj gotovo uopšte nije problem. To je takođe praktično pitanje. Deci je
potrebno nekoliko sati fizičke aktivnosti svakog dana da bi ostala zdrava, a za mnoge porodice
nije ni izvodljivo ni poželjno da ih roditelj stalno prati.
Kada sam pitala Hanu, koja živi u stanu u Halmstadu, gradu od šezdeset hiljada stanovnika, zašto
su ona i njen partner odlučili da puste svoju sedmogodišnju ćerku Siri da se bez nadzora igra sa
drugom decom na igralištu u komšiluku, kaže mi da oni to vide kao način da joj izgrade
samopouzdanje i da je učine nezavisnijom. „Želim da Siri može tu da se igra i da se oseća kao da
je ovo njena ulica i da je tu bezbedna. Ako se ona oseća sigurno, i ja se osećam sigurno“, kaže
Hana. „Ona zna da joj nije dozvoljeno da napusti to područje, čak ni sa prijateljem, a da nam to
ne kaže. Još nismo razgovarali sa njom o perverznjacima, jer ne želimo da počne da ne veruje
svima, ali ona zna da mora da ostane u blizini naše kuće. I verujemo joj - ona ne ide nigde dalje.“
U većim gradovima, gde generalno društveno poverenje niže i gde ima više saobraćaja, roditelji
imaju tendenciju da budu zaštitnički nastrojeni i verovatnije će svoju decu pre odvesti do škole
nego što je to bio slučaj pre jedne generacije. Ali postoje i snage koje pokušavaju da preokrenu
ovaj trend. U Geteborgu, gradu od pola miliona ljudi, odeljenje za ulice i saobraćaj nedavno je
poštom poslalo brošuru u kojoj podstiče roditelje da svoju decu puste da sama pešače do škole.
„U našem nastojanju da budemo dobri roditelji, ponekad zaboravljamo da deca zapravo dosta
toga mogu sama da podnesu. Na primer, mogu sama da prošetaju do škole“, navodi se na prvoj
strani šarene knjižice. „Deca zapravo mogu mnogo da nauče kada im je dozvoljeno da sami
istražuju komšiluk, preuzmu odgovornost da negde stignu na vreme i planiraju stvari sa svojim
prijateljima. Osim što se pojavljivala u brošuri, poruka je emitovana kao reklama u lokalnim
bioskopima. Možda deluje čudno što su lokalne vlasti pokušavale da utiču na odluku roditelja da
li će svoju decu da voze u školu ili ne. Ali za to postoji dobar razlog. Više roditelja koji voze
svoju decu u školu znači i gušći saobraćaj oko škole, što dovodi do većeg rizika da će dete koje
pešači ili dolazi biciklom moći da bude povređeno. Ironično, ono što mnogi roditelji vide kao
najsigurniju opciju za svoju decu jeste da područje oko škole učine manje bezbednim za drugu
decu.
Matijasu, ocu troje dece koji živi u centru Geteborga, veoma se dopala brošura i reklama iz grada
i kaže da je dovela do niza razgovora i za njega i za njegove prijatelje. „Mislim da će to naterati
više roditelja da preispitaju kako gledaju na saobraćaj, automobile i bezbednost uopšte. I sviđa
mi se ideja da deca uče stvari postepeno učeći kako da se kreću sama.“
Matijas, koji obično sa svojom decom vozi bicikl do škole, kaže da njegov desetogodišnji sin
Nelson može slobodno da vršlja u krugu od kilometar i po od kuće, a to je dozvoljeno i
njegovom osmogodišnjem sinu Danteu sve dok je sa svojim starijim bratom, dok Otis, koji ima
sedam godina, sme da se igra sam na ulici, ali ne dalje od toga. „Mislim da smo negde u sredini
čopora kada je u pitanju količina slobode koju dajemo našoj deci“, kaže Matijas.
Eberhard, psihijatar koji je i sam otac osmoro dece, pustio je svoju decu da počnu sama da idu u
školu sa sedam godina, u Stokholmu, gradu od preko milion ljudi. Ovo više nije nužno norma, ali
kada pođu u drugi ili treći razred, nije neobično da se deca čak i u najvećim gradovima u
Skandinaviji sama voze javnim prevozom, a mnoga i dalje pešače ili se voze biciklom do svojih
posle školskih. Nasuprot tome, kada je Lenore Skenazi pustila svog devetogodišnjeg sina da se
sam podzemnom železnicom Njujorku vrati kući, bila je kažnjena zbog svoje odluke i nazvana je
„najgorom majkom Amerike“, što ju je na kraju podstaklo da u SAD osnuje udruženje Slobodna
deca (Free-Range Kids ).
Maloj deci je prirodno potrebna zaštita da bi preživela, ali Eberhard veruje da nivo rizika u
životima dece treba stalno da se povećava kako bi se uspešno pripremili za odraslo doba. „Deca
neće biti deca do kraja života“, kaže on. „Ako ih previše zaštitite i ne dozvolite im da rizikuju i
imaju određenu dozu odgovornosti, doživeće šok kada se kasnije nađu u svetu. Ovo nije nešto
što se uči preko noći; ovo je ono što morate postepeno da savladavate. Postoji veliki rizik da deca
neće naučiti kako da se ponašaju u saobraćaju i prirodi ako to ne nauče ovako rano.“
Maloj deci treba ponuditi male porcije rizika, ali i ona moraju da istražuju svet, kaže Eberhard.
Rekavši to, pažljivo ističe da se ne zalaže za to da mališani budu pošto-poto pušteni napolje bez
nadzora. Sve je u tome da pravite male korake, da dobro rasuđujete i često vežbate. „Moramo da
shvatimo da su i deca različite osobe. Ono što važi za jedno dete ne mora da važi i za drugo“,
kaže on i dodaje da njegova deca ne uživaju sva iste privilegije niti se sa svakim detetom stvari
razvijaju po istim pravilima u istom uzrastu. „Mislim da je dobar pristup stalno izazivati sebe, jer
se ovo svodi na ono s čim vi kao roditelj možete da se nosite, a ne na ono što vaše dete može da
podnese.
Skenazi veruje da stavljanje samih sebe pred izazov da dozvolite svojoj deci da imaju vreme bez
nadzora može biti jednako korisno za roditelje kao i za decu. „Roditelji treba da iskuse kako je
pustiti svoju decu i nemati ih pod nadzorom neko vreme, kako bi shvatili da to nije smak sveta“,
kaže ona. „Oni koji se plaše da to urade plaše se jer se neprestano pitaju: ,Šta ako?‘ Ja to
nazivam ,najgore prvo‘ razmišljanje. Prvo smislite najgori scenario i onda nastavljate kao da će
se to stvarno i dogoditi.“
Najslobodnija deca na svetu?
Samo dva minuta hoda od naše Kolibice nalazi se još jedna mala crvena kuća na farmi iz 1800-ih
koja je u vlasništvu lokalne crkve. Primetila sam da se saobraćaj na našem inače mirnom putu
eksponencijalno povećava svake srede nešto pre šest sati uveče, pa opet u sedam i trideset, a
ponekad bih čula kroz šumarak čula i dečije glasove. Kada sam jednog dana bolje pogledala
šumu, otkrila sam tragove ljudske aktivnosti svuda. Veliki tronošci napravljeni od dugih, ravnih
grana drveća koje su spojene pedantnim čvorovima. Rustikalna, niska skloništa sa imenima
uklesanim na unutrašnjim zidovima. Više ognjišta i nagoreli ostaci drva razbacani unaokolo.
Tu se nešto dešavalo. Ali šta?
Jedne srede uveče, dok je Maja bila na vežbi hora, Nora i ja hodamo putem prema imanju, gde u
visoki čovek sa dugim konjskim repom stoji u krugu četrdesetoro dece od oko devet do šesnaest
godina. Strpljivo čeka da sva deca utihnu i stanu sasvim mirno s podignutim desnom rukom.
„Zdravo, izviđači!“ uzviknuo je.
Njegovo ime je Magnus, i kao i mnogi drugi pridružio se izviđačima kada je imao devet godina,
u vreme kada su ovdašnjoj deci kao jedine aktivnosti posle škole bili dostupni izviđanje i fudbal.
Pre nekoliko godina je odlučio da se vrati kao vođa. On kaže da iako je verovatnije da će
današnji roditelji svoju decu odvesti na aktivnosti u velikom gradu, skautska tradicija ostaje
iznenađujuće jaka.
„Roditelji misle da je to dobra stvar. I sami imaju lepa sećanja i vole što smo toliko napolju“,
kaže Magnus, koji je u svojim ranim četrdesetim. „Sada smo zapravo više napolju nego kada
sam kao dete bio u izviđačima.“
Oni baš i nemaju izbora, jer na starom imanju nema dovoljno mesta za celu grupu. Sastanci su
napolju, bilo da pada kiša ili sija sunce, a svaka trupa ima svoju bazu kod jednog od skloništa.
Izvođenje dece napolje da uživaju u friluftslivu jedan je od glavnih ciljeva švedskog izviđačkog
pokreta, ne samo zbog njihovog zdravlja već i radi negovanja razumevanja za prirodu i ekološki
održive prakse. Ali njihova ideja o upoznavanju prirode više se odnosi na veštine preživljavanja
nego na posmatranje ptica.
„Upoznajemo prirodu da bismo je iskoristili. Gradimo kule, spaljujemo stvari“, kaže Magnus.
„Kada postavimo kamp, naš je prioritet da osiguramo da grupa može da preživi. Onda ćemo se
brinuti o reciklaži i pobrinućemo se da napravimo što je moguće manje štete.“
Jedan element se ističe kao posebno važan: vatra. „Ako nešto ne zapalimo na lomači, svi će biti
razočarani, uključujući i vođe“, šali se Magnus.
Ko god da je rekao da deca nikada ne bi trebalo da se igraju vatrom, očigledno nikada nije video
švedske izviđače u akciji. Danas bi trebalo da vežbaju za takmičenje odgovarajućeg naziva
„Vatra od sto metara“. U ovoj igri, trupe prvo pale vatru, a zatim je pomeraju na određeno
rastojanje - na primer, sto metara. Usput, moraju da se nekoliko puta zaustave i obave određene
zadatke, kao što je da spale kanap, dovedu pun lonac vode do ključanja, da iskokaju kokice i, na
kraju, da upale baklju. Najmlađoj deci je dozvoljeno da za pomeranje vatre koriste šibice, rezano
drvo i metalni roštilj. Najstarijima je dozvoljeno da koriste samo kresivo i moraju da skupljaju
drva iz šume i smišljaju sopstveni način kako će da pomere zapaljene trupce.
Čim im vođa da zeleno svetlo, nekolicina dece vadi noževe i počinje da pravi potpalu tako što od
trupaca odseca sitno iverje. Drugi odlaze u šumu da traže potpalu. Devojčica koja, čini se, nije
starija od deset godina počinje da cepa drva sekirom kao pravi drvoseča. Kako rukovati
noževima, sekirama i vatrom neke su od prvih veština koje deca nauče kada se pridruže
izviđačima sa devet godina, a mnogi skandinavski roditelji veruju da su ove praktične veštine – i
preživljavanje na otvorenom - važan deo dobro zaokruženog obrazovanja.
„Celokupna svrha svih ovih vežbi jeste da se deci pokaže koliko su korisne ove veštine“, kaže
Torbjorn, vođa čija se ćerka pridružila izviđačima pre pet godina. „Ako ne mogu da zapale vatru,
na kraju će jesti hladne kobasice. To se dešavalo i ranije.“ Uskoro oko nas gori nekoliko vatri, a
prva trupa koja je uspela da prođe niz počinje da pokreće svoju vatru. Dve devojke je podižu
pomoću dve dugačke, ravne grane koje su postavile ispod metalne rešetke koja drži zapaljene
trupce. Nekoliko sekundi, vatra nesigurno leluja na roštilju, a devojke sa svojim teretom oprezno
kreću napred preko kamenite zemlje. Tada gube ravnotežu i vatra počinje da se raspada. Tup,
tup. Tup. Zapaljena trupca udaraju u zemlju (koja je vlažna i nema opasnosti da će se zapaliti) i
varnice lete na sve strane.
Čini se da ovo nikoga ne obeshrabruje.
„U redu je, možete to odmah da spustite“, kaže Džejkob, jedan od mlađih vođa, mirno i bez
trunke sarkazma.
U međuvremenu, Nora zabada štap u drugu vatru, a zatim ga vadi i pretvara se da je baklja.
Instinktivno, želim da joj kažem da ga spusti i prestane da se igra vatrom. Onda shvatim da ako
je ikada postojalo mesto gde se ovo smatra prihvatljivim, to je ovde, pa sam je pustila, ne rekavši
baš ništa. Ali ona nije zadovoljna samo time. Želi da koristi nož. Pitam Magnusa da li misli da bi
bilo u redu da pozajmi jedan. On smeši - to je zahtev koji je više nego srećan da ispuni.
„Naravno da želiš nož“, kaže on i izvlači jedan iz džepa. „Izvoli.“
Potrebno je nekoliko pokušaja i malo nerviranja, ali na kraju Nora uspeva da odseče nekoliko
iveraka sa male borove grane. Time se marljivo bavi sve dok ne padne mrak i nevoljno vraća nož
tek kada je došlo vreme da krenemo. Dok hodamo prema kući, gust miris mokrog bora i
zapaljenog drveta ispunjava vazduh. Zvuk dečijeg smeha i povika na kraju se gubi, ali je Nora
nastavila da priča o svom iskustvu sve dok te noći nije zaspala umorna i zadovoljna, a kosa joj je
jasno zaudarala na logorsku vatru.
Znala sam da je na Noru susret sa švedskim izviđačima ostavio trajni utisak, a tokom putovanja u
Kopenhagen nekoliko nedelja kasnije, još više sam se uverila da je skandinavski pristup rizičnoj
igri i slobodi sa odgovornošću od suštinskog značaja za decu.
Prvo što mi je palo na pamet kada mo stigle na centralnu železničku stanicu u Kopenhagenu jeste
prizor u kom na desetine dece predškolskog uzrasta u dobro vidljivim prslucima prolazi kroz
glavnu salu sa svojim vaspitačicama. Šetaju u parovima, drže se za ruke, nonšalantno ćaskaju i
naizgled su nesvesni činjenice da klize kroz jednose od najvećih transportnih čvorišta u
Skandinaviji. A opet, oni su se za ovo pripremali od dana kada su napravili svoje prve korake.
Druga stvar koja na mene ostavlja snažan utisak, čim sam izašla napolje, bili su bicikli. Stotine,
možda i hiljade bicikala naslaganih u dva sprata na određenim mestima za parkiranje bicikala
nalik otvorenom parkingu za automobile koje sam viđala u Njujorku. Ulice su takođe prepune
bicikala. Zahvalna sam na tome što ne vozim kroz grad, već sam na suvozačevom mestu pored
Danca i režisera Danijela Stilinga. Danijel i njegova američka supruga Ejmi tvorci su
nagrađivanog dokumentarnog filma „Igra u prirodi“ (NaturePlay), posvećenog testiranju s
visokim ulozima koje definiše obrazovanje u ranom detinjstvu u SAD, i umesto toga se zalaže za
skandinavsku tradiciju puštanja predškolaca da svoje dane provode igrajući u prirodi.
Gotovo dvostruko veća od Masačusetsa, Danska ima deset hiljada biciklističkih ruta, a mnogi od
onih koji voze bicikl su deca. Neka od njih su na putu kući iz škole; druga idu na svoj
skolefritidssordning, ili SFO, program van škole za decu zaposlenih roditelja (danski ekvivalent
Majinim fritidama). Idemo u Regnbuen, i SFO „Duga“ (Rainbow) gde deca dolaze da se igraju
vatrom, čekićima i ekserima. I zečevima, iako obično ne sa svim odjednom.
Dok se Danijel, koji ima tamnije plavu kosu i uredno podšišanu kozju bradicu, bez napora kreće
kroz uski, užurbani ulični pejzaž, Ejmi mi kaže da su se njih dvoje sreli na filmskom setu gde je
Danijel snimao, dok je Ejmi, kao bivši renndžer iz spasilačkog tima s ekspertizom u medicini u
divljini, bila zadužena za bezbednost. Prvi put kada je Ejmi posetila Danijelovu rodnu zemlju,
dobila je ubrzani kurs skandinavskog načina vaspitanja dece. Danijel se priseća kako su, kada su
otišli u muzej u gradu Roskilde, videli dete kako se penje po nekim niskim stenama ispred
muzeja.
„Roditelji uopšte nisu bili zabrinuti, ali Ejmi je bila užasnuta“, kaže Danijel.
„Pomislila sam samo na to da nema gumiranog zaštitnog sloja“ javlja se Ejmi uz smeh.
Nakon što je par dobio ćerku Belu, Ejmi je postala samoproglašeni helikopterski roditelj41 koji
prati svaki korak svoje ćerke. Sve se promenilo nakon što je par odlučio da napusti svoj dom na
Floridi radi produženog boravka u Danskoj, gde su Belu na nekoliko meseci upisali u šumski
vrtić. Sada Ejmi kaže da su njene sklonosti ka helikopterskom roditeljstvu gotovosasvim izgubile
- šali se da se „oporavlja, uz povremene recidive“. Ovo iskustvo je takođe dovelo do snimanja
filma „Igra u prirodi“ (NaturePlay) delimično i upravo ovde, u „Dugi“.
Osnovan 1984. godine, SFO „Duga“ danas ima 150 dece uzrasta od devet do šesnaest godina,
koja redovno dolaze posle, a ponekad i pre škole, pešice ili biciklom. Iako je SFO otvoren samo
za decu koja su u njega upisana, „Duga“ je napravljen po uzoru na koncept javnih avanturističkih
igrališta, ili „igrališta na smetlištu“42, kako su ih prvobitno zvali, a koji su nastali u Danskoj. Prvo
avanturističko igralište izgrađeno je u Emdrupu 1943. godine, usred nemačke okupacije Danske
tokom Drugog svetskog rata. Istaknutom pejzažnom arhitekti Karlu Teodoru Sorensenu se
obično pripisuju zasluge
za to što je došao na ideju, nakon što je primetio da deca vole da se igraju sa ostacima
građevinskog materijala na gradilištima. Iz Danske se ideja proširila u nekoliko zemalja, a danas
u Evropi postoji više od hiljadu takvih igrališta.
41
Helikoptersko roditeljstvo (eng. helicopter parenting) u najširem smislu se definiše kao roditeljstvo koje preterano
obraća pažnju na svaki pokret i iskustvo dece. Roditelji helikopteri su veoma uključeni, previše zaštitnički nastrojeni
roditelji koji neumorno nadgledaju svaki aspekt života svoje dece, a ponekad čak i deluju u njihovo ime.
(Prim.prev.)
42
Izraz igralište na smetlištu je kalk od danskog izraza skrammellegeplads. Rani primeri avanturističkih igrališta u
Velikoj Britaniji bili su poznati kao igrališta na smetlištu ili igrališta sa otpadnim materijalom ili igrališta za
avanturu na mestu gde kao da je pala bomba. (Prim.prev.)
Bela Stiling šeta kroz građevinsku zonu u SFO „Duga“, programu za boravak dece posle škole u Kopenhagenu, u
Danskoj, koji je napravljen po uzoru na takozvana „igrališta na smetlištu“.
Linda McGurk
Nema veze što smo usred Kopenhagena i što je škola s jedne strane a niz nebodera s druge - dok
izlazimo iz automobila, odmah nas pozdravlja nekoliko gusaka i trbušaste svinje iz slobodnog
uzgoja koje patroliraju mestom kao da ga poseduju. Smeđe-bela danska seoska koza koja je
vezana za panj i prebira po zemlji u potrazi za nečim jestivim gleda u nas doka prolazimo sa
Klausom Nedergardom, tridesetogodišnjim menadžerom SFO. Jednu po jednu, upoznaje nas sa
svim životinjama, uključujući i dva konja i dva manja ponija u malom ograđenom prostoru. U
početku mi se čini da je donekle uzdržan, ali onda shvatim da je on samo osoba koja se ne upušta
u trivijalne male razgovore. Kada govori, direktan je i konkretan, i svaka je njegova reč pažljivo
odmerena.
„Smeđi poni ujeda“, kratko nas je obavestio Klaus.
„Ne diraj, dušo!“ Ejmi brzo preklinje Belu; onda se odmah ispravlja. „Helikopterski roditelj,
odmakni se!“ kaže samoj sebi i smeje se. „Neke navike teško umiru.“
„Naučiće“, odgovara Klaus mirno.
Zatim ulazimo u zonu izgradnje. Ovde blatnjave staze vode pored visokih hrpa paleta,
kokošinjca, gomile drvene građe, gomile nasumično razbacanih otpadaka i tinjajućih vatri. I
svuda su šarene asimetrične strukture nalik na kućice na drvetu koje su deca sama dizajnirala i
izgradila uz malu Klausovu pomoć. Neke su jednospratne; druge imaju dva nivoa. Jedino čvrsto
pravilo jeste da struktura mora da bude sigurna. Mnoge od njih nikada nisu završene, ali svaka
postaje jedinstveno mesto u ovom rastućem staništu dečjih snova.
„Kuće se zapravo vrlo malo koriste nakon što su završene. Za decu je važniji proces nego
proizvod“, kaže Klaus.
Čak i ako deca imaju puno slobode i mesto možda deluje haotično i nasumično, postoji struktura
i pravila koja treba poštovati. Postoji sistem za vraćanje alata, a onima koji ostave alat unaokolo
suspenduje se dalje korišćenje na nedelju dana. Deca mogu da dolaze i odlaze kako hoće, ali oni
koji imaju kokoške ili zečeve odgovorni su za brigu o njima.
„Ovde imamo životinje, pa moramo da dolazimo svaki dan, inače neće dobiti ni hranu ni vodu“,
objašnjava devetogodišnja devojčica po imenu Mia. „Volim ovo mesto, posebno životinje.“
Nisu svi SFO kao „Duga“, ali ovo mesto prilično dobro odražava opšti stav prema riziku, slobodi
i odgovornosti koji preovladava u Danskoj. Imati poneku nezgodu tu i tamo, zaraditi modrice i
oguljena kolena, nagnječiti nokat ili poseći ruku - sve se to smatra normalnim delom detinjstva.
Iako deca ovde koriste prave alate, penju se na drveće i pale vatru, sve to pod malim nadzorom,
sve se to vidi kao nešto što im pomaže da upravljaju rizikom, a ozbiljne povrede su u „Dugi“
retke.
„Za trideset godina imali smo možda dve slomljene noge. Od samog početka objašnjavamo
roditeljima da se naša deca igraju vatrom i koriste alat. Ako ne mogu da se izbore sa tim, moraju
da odu u drugi SFO“, kaže Klaus. „I odbijam da slušam žalbe zbog prljave ili uništene odeće.
Ako deca ne mirišu baš najlepše i ako su se kući vratila prljava, onda znate da su se dobro
zabavljala.“
Nakon što smo otišli, Ejmi mi priča o svojoj mami, koja ju je od malih nogu puštala da se igra
napolju, što ju je I usmerilo na karijeru u Službi nacionalnih parkova. Za Ejmi je ključni trenutak
bio onaj kada je uporedila živote dece u Danskoj sa onim što se dešavalo u njenoj i Danijelovoj
zajednici u Orlandu. Iako je njihov komšiluk zatvoren i izuzetno bezbedan, retko je viđala decu
kako se igraju napolju.
„Shvatila sam da moram da budem proaktivna. Generacija naših majki je mogla da bude
opuštena u vezi s tim i da nas jednostavno pusti napolje. Ali danas se u Americi uvek plašite da
će neko pozvati policiju ukoliko svom detetu date previše slobode, tako da sada moramo da
izgradimo tu realnost za našu decu, na primer osnivanjem grupa za igru u prirodi u kojima
možemo da ih pustimo da se slobodno igraju unutar konstrukcije koju smo postavili.”
Test za Maju
Jedna od vanškolskih aktivnosti za decu u našem gradu bio je čas gimnastike u školskoj
fiskulturnoj sali četvrtkom uveče. Postojala su dva odeljenja: jedno za predškolce u četiri i
trideset i drugo za decu školskog uzrasta u pet i petnaest. I Maja i Nora su htele da idu, a ja sam
mislila da će samo dugo čekati jedna na drugu. A onda sam naletela na Dženi, majku jednog od
Majinih drugova iz razreda, Hanea, i njegovog mlađeg brata Lava, koja je živela na nedaleko od
škole. Imala je druge planove.
„Razmišljala sam da Hane može da ostane sam kod kuće dok sam na gimnastici za malu decu, a
onda bi mogao sam da ode do do teretane. Više je nego u redu da Maja dođe i ostane u našoj kući
posle škole i onda mogu da prošetaju zajedno“, rekla je ona. “I Hane bi to voleo!”
Rekla je to kaoda je to već rešena stvar, i kao da se samo po sebi podrazumevalo da oni to mogu
da podnesu. Kao da se podrazumevalo da vas to ni najmanje ne čini lošim roditeljem. Kao da je
ovakav aranžman sasvim kulturološki prihvatljiv. Ranije sam devojčice puštala da se igraju u
šumi bez nadzora, ali pošto je naš dom u SAD bio na selu, za njih nije postojala mogućnost da
šetaju igde drugo do poštanskog sandučeta niže niz ulicu. I nikada ih nisam ostavljala same u
kući, osim kada sam odlazila u kratku šetnju sa psom.
„Da li ste ga ikada ranije ostavljali samog?”raspitivala sam se.

„O, da, otprilike na sat vremena, dok sam napolju u šetnji sa Lav ili treba da obavim nešto u u
gradu.”
„Da li zna kako da zaključa kuću i sve te stvari?“
Nisam bila sigurna koje bi to druge „stvari“ trebalo da budu, samo mi se činilo da sve to deluje
kao poprilično velika odgovornost za jednog osmogodišnjaka.
„Ne. Ali on će to shvatiti. “
Njeno samopouzdanje je bilo zarazno, pa sam joj rekla da ću pitati Maju, iako sam već znala šta
će biti njen odgovor.
„Ostaću sama s Haneom?“
Oči su joj se raširile, a lice joj je ozarilo osmehom neverice. „Da, da li bi to želela? “
„Da!“
„Misliš li da možete da odete na čas fiskulturne na vreme?“ „Hm, da“, kaže mi, nimalo
ubedljivo.
U svakom slučaju, odlučila sam da pokušam. Kada došao prvi četvrtak, otišla sam do Dženine
kuće da ih zajedno pripremimo. Pre nego što smo krenule, Dženi u hodniku baca poslednji
pogled na Hanea.
„Morate da zaključate vrata kada budete izašli. Ključ je ovde, a tvoja odeća za teretanu ovde“,
kaže ona, pokazujući prvo na stalak za ključeve na zidu, a zatim na sportsku torbu na podu pored
vrata. „Morate da krenete u pet i pet da biste stigli na vreme. Razumeš?“
Hane je klimnuo glavom, iako mu pogled luta i nije baš sasvim jasno da li je zaista obraća
pažnju. Onda oboje ponovo istrčavaju napolje da se igraju na zip lajnu koji je upravo dobio za
rođendan. I tako smo ih ostavile.
U vreme kada je trebalo da odu na čas već je verovatno padalo veče, ali Hane je živeo na manje
od pet minuta hoda od škole, a na putu kojim su išli nije bilo saobraćaja. Nisam bila posebno
zabrinut što ostaju sami kod kuće ili što će sami ići do škole. Najgore što je moglo da se dogodili
bilo je da izgube pojam o vremenu, zbog čega bi zakasnili na čas. Kada sam u pet i deset
pogledala na sat na zidu u teretani, a Maje još nije bila u svlačionici, pomišljam de je to upravo
ono što se desilo. U pet i petnaest izlazim napolje da ih potražim. Mogla sam da ih čujem pre
nego što sam ih videla kako se kikoću i trkaju jedno s drugim uz brdo pored fudbalskog terena
iza škole.
„Zaboravili smo da zaključamo kuću“, dovikuje Maja kada me vidi, „pa smo morali da se
vratimo!“
Jedva su stigli na vreme, ali su uspeli. Kada se sezona časova u teretani završila, nekoliko meseci
kasnije, nisam dvaput razmišljao o tome da li ću Maji prepustiti odgovornost da tamo ode sama.
Ubrzo su ona i Nora same odlazile i do kuće svog rođaka, nešto manje od kilometra niz ulicu od
naše Kolibice.
Sve je počelo malim koracima.
Skandinavski roditeljski savet br. 6
Nemojte da podlegnete kulturi straha koja je uništila igru na otvorenom kakvu smo nekada
poznavali. Usudite se da verujete svom detetu i, kako sazreva, postepeno mu omogućavajte da u
kući, u dvorištu i u komšiluku provodi više vremena bez nadzora. Povežite se sa komšijama i
drugim porodicama kako biste povećali društveno poverenje u svoju zajednicu.
Preporučena literatura: Deca koja rastu slobodno: Kako odgajati bezbednu, samopouzdanu decu
(a da ne izludite od brige), Lenora Skenazi, Džosi-Bas, 2010.43
NAPOLJU JE BOLJA VEZA
Planine zovu i ja moram da idem.
—JOHN MUIR
Proleće je već neko vreme bilo svuda oko naskada je leto s praskom stiglo u maju. Šuma je
eksplodirala u moru zelene, dok se napupelo lišće otvara nesputanim žarom skoro preko noći.
Pre nedelju dana sam nosila rukavice; a sada deca trče unaokolo bosa, i putevi su zakrčeni
kamperima na putu ka okeanu. Na lokalnom groblju su procvetali narcisi, ružičasti ljiljani i
43
Free-Range Kids: How to Raise Safe, Self-Reliant Children (Without Going Nuts with Worry), Lenore Skenazy,
Jossey-Bass, 2010. (Prim.prev.)
maćuhice zamenili jednostavne borove grane koje obično krase grobnice zimi. U senci visokih
škotskih borova i sa dve ljubičaste maćuhice u rukama, hodam popločanom stazom ka mestu gde
su sahranjeni farmor i farfar, moji baka i deda po ocu. Devojčice vrludaju između grobnica
nestrpljivo tražeći naš nadgrobni spomenik, pa i ne primetivši protrčavaju pored neupadljive
granitne ploče. Kamen, prirodna, glatka stena ružičaste nijanse, leži ravno na tlu i široka je jedva
dva metra. Ispred se prema suncu pruža deset žutih narcisa, odmah uz malu tablu na kojoj piše da
groblje održava parohija.
Sedam u vlažnu, mahovinom prošaranu travu pored groba. A onda mi se sve vrati. Imam tri
godine i u tamnoplavom duksu za odrasle tumaram unaokolo po zelenom prostoru nalik na park,
a moja porodica uživa na suncu kasnog leta na klupama iza mene. Nalazimo se u švedskoj
Laponiji, oko 270 kilometara severno od Arktičkog kruga, a dukserica pripada mojoj baki.
Tokom ovog putovanja, prešla sam neke od najlepših divljina u Švedskoj u nosiljci na očevim
leđima i videla sam ponoćno sunce kako lebdi iznad jedne od najčešće fotografisanijih
planinskih scena u Švedskoj: Laportena, doline u obliku ogromne uvale koju je isklesao glečer
tokom poslednjeg ledenog doba. Ove slike, kao i sve ostalo što se dogodilo tokom ovog
putovanja, bilo je maglovito u mom sećanju i samo je delimično rekonstruisano zahvaljujući
obaveznim slajdovima s odmora u podrumu moje bake i dede. Pretpostavljam da sam kao
trogodišnjakinja samo donekle cenila prelepe pejzaže. Umesto toga, najjasnije se sećam da me je
moja baka jurila okolo i da smo se obe histerično smejale dok sam nespretno pokušavala da joj
pobegnem u njenom prevelikom duksu.
Sa svojih metar i devedeset visine i gotovo sto kilograma težine, moj je deda bio impozantan
rastom i njegovo je uvek preplanulo lice bilo puno bora dubljih i od drevnih kanjona. Njegova
oštra kosa bila je glatko začešljana u stilu koji je ostao isti otkako je bio tinejdžer do dana kada je
umro. Voleo je promenu otprilike koliko i vegetarijanac uživa u krvavom odresku i bio je tačan
kao sat, verovatno kao posledica njegove doživotne karijere vozača autobusa. Vozio je svoj
autobus kao što neki autoritarni lideri upravljaju državom, i nije ga nimalo zanimalo da čavrlja s
putnicima. Zbog svega nabrojanog, u kombinaciji sa njegovom dobro poznatim neodobravanjem
I ljutnjom na pripite tinejdžere (i sam je bio dugogodišnji trezvenjak), na kraju je dobio nadimak
Kameno lice.
Kao njegovo jedino i veoma obožavano unuče, retko sam viđala tu njegovu stranu, osim kada je
brbljao o komunizmu ili svrakama koje su mu razrušile pažljivo održavane hranilice za ptice na
zadnjem tremu.
„Vidi, imam iznenađenje za tebe!“ rekao bi pružajući krišom prema meni stisnutu pesnicu.
Zatim bi je polako otvorio, otkrivajući na dlanu šaku šumskih jagoda koje samo što je ubrao iz
bašte. „Sve sam ih sačuvao za tebe. “
Ako je moj deda i mogao da ponekad bude malo na kraj srca, moja baka, krojačica koja je šila
kod kuće, bila je sve samo to ne. Pokorna i dobroćudna, nikada na mene nije povisila glas. U
stvari, retko mi je za bilo šta rekala ne. Razmazila me je i ja sam to znala. Ali igračke i ormarići
koji su uvek bili puni slatkiša nisu bili glavni razlog zašto sam volela da idem kod nje i dede
kada sam bila mala. Bilo je to zato što mi je baka dala nešto mnogo dragocenije - svoje
nepodeljeno vreme i pažnju i igrala se sa mnom kao da smo vršnjakinje. Nikada mi nije rekla da
je previše hladno da izađem napolje: umesto toga, pomagala mi je da kopam tunele kroz sneg.
Leti smo na prilazu igrali školice i badminton u dvorištu. Išle smo u šetnju po komšiluku i jele
sveže jagode i sladoled na tremu. Ja sam bila sav bakin svet i ona je bila moj.
Moji deda i baka nisu bili baš ono što biste nazvali iskusnim avanturistima na otvorenom ili
tvrdokornim ekolozima. Nisu posedovali nikakvu skupu opremu. Nikada nisu bili posebno
atletski nastrojeni. I definitivno nisu sanjali o osvajanju vrhova od četiri I po hiljade metara.
Ipak, priroda je bila stalno prisutna u njihovim životima, a njihov odnos sa njom bio je postojan i
odan, za razliku od onog koji je moj deda imao sa volvo automobilima i večernjom vremenskom
prognozom na TV-u.
Moj deda je umro kada sam bila u srednjoj školi, ali moja baka je živela do moje trideset pete
godine. Nakon što je preminula 2013. u osamdeset petoj godini, pregledala sam čitavu zalihu
starih slajdova koje je godinama čuvala u svom ormaru. Slike datiraju otprilike iz vremena kada
je moj tata rođen, 50-ih, do kasnih 80-ih, i to su prilično tipični snimci najvažnijih događaja iz
života mojih baka i dede: slike tradicionalnih proslava poput rođendana i Božića pomešane sa
slikama s odmora i iz posete rodbini. Ali nakon što sam prošla kroz stotine išaranih okvira,
primetio sam nešto drugačije. Čini se da je nesrazmerno veliki broj slika ono što mogu da opišem
samo kao neku vrstu portreta usredsređenih na prirodu: moja baka sedi na steni okružena morem
šumskih anemona, ili običnog divljeg cveća, da obeleži dolazak proleća, ili moj deda koji stoji
pored ogromnog snežnog nanosa kako bi dokumentovao posebno jaku oluju. Na nekim
snimcima oboje poziraju u planinama Laponije, u farmerkama i nezgrapnim gumenim čizmama -
standardnoj planinarskoj opremi u to vreme. Ponekad bi moja baka čak fotografisala biljke u
svojoj bašti, samo da bi zabeležila taj posebno lep cvet. U malim stvarima u prirodi pronašla je
doživotni izvor divljenja i čudesa.
Mnogi od slajdova takođe prikazuju moju baku i dedu kako jedu napolju, ponekad na ćebetu u
travi, ponekad sedeći u stolicama za malim stolom na sklapanje koji je moj deda vukao okolo u
prtljažniku svog žutog volvo 240, zajedno sa kestenjastim rancem u koji je spakovan termos
vruće kafe, safta, sendviči sa sirom i rolnice sa cimetom. Na nekim od slika, moji baka i deda su
svoj sto i stolice postavili na jednostavnom odmorištu blizu puta; na drugima, bili su na mestu
odakle je pucao milion dolara vriedan pogled na valovite pašnjake i obradivo zemljište odvojeno
drevnim kamenim zidovima i prošarano malim crvenim kućama sa narandžastim krovovima od
gline. Ponekad bi samo sa svog malog zadnjeg trema izvukli sav baštenski nameštaj i stavili ga
na travu u dvorištu. Bila je to jednostavna postavka, ali sudeći po njihovim licima bi moglo da se
pomisli da sede u restoranu sa pet zvezdica, pijuckaju iz starinskih kristalnih čaša uživaju u
izuzetnom ruskom kavijaru. Za njih je obed pod vedrim nebom bilo najlepše iskustvo koje se
može zamisliti.
Kasnije i ja počinjem da se pojavljujem na slikama, mazim kozu u zoološkom vrtu, balansiram
na svojim prvim skijama za trčanje u bakinom I dekinom dvorištu, stojim na velikoj steni u staroj
šumi. Kada sam bila mala, nisam mnogo razmišljala o svemu ovom, ali kako sam postajala
starija, shvatila sam da su me odveli do skoro svakog rezervata prirode, kulturnog nasleđa i
nacionalnog parka u krugu od dva sata vožnje, a zatim i do nekih koji su bili dalje. Kada su me
odveli u Laponiju, preneli su na mene svoju opčinjenost florom i faunom krševitog planinskog
pejzaža, da bih je sačuvala zauvek.
Nazad na groblju, kopam rupu za jednu od ljubičastih maćuhica koje sam donela dok se Maja
nadvija nad mojim povijenim leđima, nadajući se da će uočiti kišnu glistu. Odmah pronazi jednu
i stavlja je na dlan. „Vidi, Nora! Glista!“ uzvikuje sa takvim uzbuđenjem da biste pomislili da je
našla malog jednoroga duginih boja. Srećom, ubrzo nalazim još jednu, za Noru, i ona je drži na
suncu i pažljivo razgleda. Nakon što sam posadila cveće iz obe saksije, Maja i Nora su nežno
spustile gliste na tle pored cveća i zaprepašćeno posmatraju kako beže u vlažnu, tamnu zemlju.
Potom devojčice odlaze da skupe šišarke i lišajeve da bi ukrasile grob. Kada su završile, Maja ga
zadovoljno ispituje.
„Lepo je. Šteta što farmor to ne vidi“, kaže mi.

„Pa, ko to zna? Možda i može“, odgovaram joj.
„Da istina. Možda nas gleda odozgo.“ Pre nego što smo krenule, Maja i Nora izuvaju cipele,
hvataju se za ruke i počninju da se vrte u sve bržem kolu oko nadgrobnog spomenika, praveći
improvizovano igralište od poslednjeg počivališta mojih bake i dede. Moj je prvi unutrašnji poriv
bio da se uplašim i zabrinem da bi to neko mogao da vidi i da se namršti. Ali onda sam pomislila
na farmora i farfar, i znala sam da to nikada ne bi smatrali nepoštovanjem. U mislima sam
gotovo mogla da čujem svoju baku kako im govori: „Nastavite da igrate, moji mali trolovi. Samo
nastavite da igrate.“
Digitalna generacija
Internetom kruži popularni mim: „deca ne sećaju svog najboljeg dana na televiziji“. Mim je
ponovo kreiran u mnogim oblicima, ali obično je ilustrovan romantičnim slikama idealnog
detinjstva: deca sa starinskim rančevima šetaju šumovitom stazom, dečak i njegov tata sede na
konju i posmatraju stado krava, siluete dece koja jure preko polja u susret zalasku sunca. Autor je
nepoznat, ali mim je podeljen hiljadama puta, tako da ova poruka očigledno odzvanja u
mnogima. Iako se jasno sećam dana kada sam dugo gledala serijal Ptice umiru pevajući dok sam
bila bolesna I nisam išla u školu u petom razredu, baš kao što se sećam i kako sam se brčkala u
Laponiji, u ovom mimu ima mnogo istine. Studije pokazuju da smo skloniji da pamtimo
događaje koji angažuju celo naše telo i sva naša čula. Priroda je, ispostavilo se, baš pravo mesto
za to. Zato, kada istraživači traže od ljudi da sa njima podele svoje uspomene iz detinjstva, oni
često pomišljaju na stvari koje su se dešavale na otvorenom. Igranje sa prijateljima u posebnim
skrovištima, odlazak na porodična kampovanja, doživljavanje elemenata.
Mim takođe govori mnogo i o našoj želji da svojoj deci pružimo kvalitetna iskustva u stvarnom
životu, daleko od ekrana poput televizora, konzola za igre, DVD-a, tableta, računara, pametnih
telefona i ometanja društvenih medija. Jer ako je postojalo nešto što su moji baka i deda voleli,
bila je to činjenica da nisu morali da se takmiče sa ajpedom.
Maja je imala dve godine kada sam kupila svoj prvi ajfon i trebalo joj je otprilike nekoliko
minuta da shvati šta da radi s njim. Kasnije sam instalirala nekoliko igrica, misleći da to moglo
da bude korisne dok ubijam vreme u zubarskoj ordinaciji. To je bilo pre nego što sam shvatila da
su ekrani osetljivi na dodir elektronski oblik dečjeg kreka, i da su deca od toga zavisnija više
nego što sam ja bila zavisma od čokolade. Kada je imala tri ili četiri godine, kupili smo naš prvi
tablet, kindl za koji sam mislila da bi nam mogao pomoći da prođemo kroz otprilike
dvadesetočasovna putovanja u Švedsku pošto sam već imala i predškolca i bebu. Pogrešan potez.
U vreme kada je imala pet godina, Maja me je budila u šest sati u subotu ujutru, očajnički moleći
za svoj tablet kako bi mogla da pređe na sledeći nivo igrice. Sama zvučna numera me je naterala
da čeznem za danima kada je aj lav ju Barnija ljubičastog dinosaurusa bila najčešće puštana
melodija u našem domu – što nije mala stvar ako se ima na umu da je to navodno bila omiljena
pesma CIA-e za mučenje zatvorenika u zalivu Gvantanamo i drugim pritvorskim centrima u
Iraku i Avganistanu.
Tada sam već duboko žalila što sam ikada u kuću unela tablet i potajno sam poželela da ga
vratim tamo odakle je došao, ali ne pre nego što bih ga doterala s nekoliko pažljivo odabranih
alata. Kada je Maji bilo šest godina, dobila sam ono čemu sam se nadala, ali ne i na način na koji
sam očekivala. Bila sam usred užurbanog kružnog toka u Italiji i manevrisala kroz gužvu u
iznajmljenom automobilu, uz vozače koji trube, mahnite promena kolovozne trake,
nefunkcionalnim GPS-om i dva različita izlaza sa znakovima koji upućuju na Rim kada se to
dogodilo. Prvo, tablet je učinio da Maji pripadne muka u automobilu. Onda se ugasio. Na sreću,
rođak devojaka Oliver, koji je takođe bio u kolima sa nama, još uvek je imao ispravan ajped, koji
je donekle nevoljno ustupio tokom preostala dva sata u autu. Ali bilo je dovoljno tuge zbog
mrtvog kindla i prepirke oko ajpeda da sam se zaklela da nikada više neću dozvoliti da moja
deca postanu zavisna od elektronske zabave u kolima.
Punih godinu dana kindl je bio ostavljen u fioku da tamo i umre, uglavnom zato što nisam imala
pojma kako da ga odložim na ekološki prihvatljiv način. Devojčice su se navikle na život bez
njega, i nisu se bez žalile zbog šestočasovnih putovanja iako su imale samo nekoliko igračaka i
bojice na zadnjem sedištu. Zatim, neočekivano vaskrsenje. „Mama! Kindl radi!” - uzbuđeno je
povikala Maja jednog jutra. Tablet je nekako oživeo.
Pokušavala sam da se pomirim s tim ponavljajući sama sebi da će, iako sam bila rođena u eri
jure, ekrani svakako biti deo budućnosti moje dece, i znala sam da će im digitalni mediji dobro
poslužiti kasnije u životu. Osim toga, zaključila sam da bi potpuna zabrana kindl samo učinila
još zanimljivijim. Umesto toga, izbrisala sam neke igrice, druge sam ograničila samo na vikend i
pokušala sam da devojčice usmerim ka nekim obrazovnim aplikacijama (od kojih su za većinu
brzo izgubile interesovanje). Na kraju, pošto sam se umorila od devojčica koje se svađaju oko
jedinog tableta u kući, odlučio sam da Nori kupim njen kindl.
Čak i sa našim novim pravilima, bilo je potrebno da uložim svestan napor kako bih uskladila
njihovo vreme ispred ekrana sa „zelenim vremenom“, a kada je Maji bilo sedam godina, a Nori
četiri, malo pre nego što smo otišle u Švedsku, počela sam da se pitam da li sam ja to ipak vodila
izgubljenu bitku. Kada su u Norinom predškolski razredu pravili listu želja za Deda Mraza, njeni
drugovi su naveli stvari kao što su GI Joe44, lego kockice ili kornjača za kućnog ljubimca. U
međuvremenu, na vrhu Norine liste našli su se ajfon, a zatim laptop. Ubrzo nakon toga, Maja mi
je rekla: „Volim da se igram napolju, ali više volim da igram majnkraft“.
Znala sam da imam posla sa ptvorazresnim svetskim problemom. Ali sam se ipak osećala
promašeno.
Prema studiji iz 2010. koju je sprovela Fondacija porodice Kaiser45, prosečan Amerikanac od
osam do osamnaest godina dnevno koristi više od sedam i po sati rekreativnih medija, ne
uključujući slanje poruka. To je skoro pedeset tri sata nedeljno - više vremena nego što provode u
školi. Mlađa deca ne zaostaju previše. Nilsenovo istraživanje iz 2009. pokazalo je da američka
deca uzrasta od dve do pet godina provode više od četiri i po sata dnevno ispred televizijskih
ekrana, ne računajući vreme koje su provela igrajući video-igrice. I to je bilo u vreme kada su
pametni telefoni još uvek bili novina, a ajped tek trebalo dase pojavi. Poređenja radi, predškolci
u skandinavskim zemljama su 2014. svaki dan provodili samo sat do sat i po sat gledajući TV.
Preterana upotreba digitalne zabave verovatno je doprinela epidemiji dece koja „ne umeju“ da se
igraju napolju, kao što sam čestoimala priliku da čujem kako se žale Amerikanci mojih godina i
stariji. Osim toga, nije potrebni biti naučnik da biste shvatili da dete koje svakoga dana provodi
više od četiri i po sata pred televizijskim ekranom ili igrajuću video-igrice, i koje pohađa
predškolsku ustanovu ili školu, posle školskih aktivnosti, domaćih zadataka, obedovanja I
spavanja – zapravo jednostavno i nema previše vremena da gradi neko utvrđenje u dvorištu.
Moja deca nisu bila ni blizu navedenim brojevima, ali je i dalje bilo nekoliko razloga zašto sam
odlučila da primenim striktna ograničenja vremena pred ekranom kod kuće. Uz sve fizičke i
mentalne prednosti igranja na otvorenom, nisam želela da moje ćerke izgube fascinaciju
„sporom“ zabavom koja je uglavnom dostupna u prirodi, ili sposobnost da se maštovito i
kreativno igraju s veoma jednostavnim sredstvima (u iznajmljenom italijanskom automobu ili
44
G.I. Joe je američka medijska franšiza i linija akcionih figurica u vlasništvu i proizvodnji kompanije za igračake
Hasbro. Početna ponuda proizvoda predstavljala je četiri grane američkih oružanih snaga,a naziv je izveden iz
upotrebe "G.I. Joe" za generičkog američkog vojnika, koji je i sam izveden iz opšteg pojma "G.I." Razvoj G.I. Joe je
doveo do pojma "akciona figura", a to što je deci tako privlačna učinilo ga je američkom ikonom među igračkama.
(Prim.prev)
45
KFF je ranije bila poznata kao Fondacija porodice Kaiser ili Porodična fondacija Henrija Kaisera (Kaiser Family
Foundation), a reč je o američkoj neprofitnoj organizaciji sa sedištem u San Francisku, u Kaliforniji. KFF navodi da
je nestranačka organizacija fokusirana na zdravstvenu politiku. Sprovodi sopstvena istraživanja, ankete i
specijalizovane informativne kampanje o javnom zdravlju, a njegova veb stranica je proglašena za „najbolje
ažurirane i najtačnije informacije o zdravstvenoj politici“ i za „neophodno štivo za poklonike zdravstvene nege“.
(Prim.prev.)
bilo gde drugo). Takođe, sama sam provela dovoljno sati radeći pred ekranima svakog dana i
znala sam da ne želim da progutaju detinjstvo moje dece.
Do trenutka kada smo otišle u Švedsku, bila sam već umorna od stalnih pregovaranja i nadzora
nad ekranom, i pitala sam se kako će naš potez promeniti dinamiku ovog balansiranja. Poznato je
da su Skandinavci prilično proždrljivi kada je reč o novim tehnologijama, a Šveđani su uspeli da
digitalizuju skoro svaki aspekt svog života, od robotskih kosilica na baterije koje u jezivoj tišini
lutaju u dvorišem svakog drugog vlasnika kuće, do prodavnica i restorana koji su sasvim ukinuli
gotovinu u korist elektronskog plaćanja karticama ili pametnim telefonom. Devedeset odsto
Šveđana u svojim domovima ima brzi internet, a 97 odsto ima mobilni telefon. Mnoge od
najpopularnijih kompjuterskih igara i aplikacija, uključujući majnkraft, kendi kraš sagu i batlfild
seriju, razvili su Šveđani, kao i uslugu besplatnih poziva skajp i aplikaciju za striming muzike
spotifi. U 2005, prosečno švedsko dete koristi internet od devete godine, prema Švedskom savetu
za medije, vladinoj agenciji koja prikuplja podatke o tome kako deca koriste medije i koja ima
zadatak da zaštiti maloletnike od štetne upotrebe medija. Ali od tada, popularnost tableta je
dramatično porasla i učinila igre i internet dostupnijim mlađoj deci. Danas već većina
trogodišnjaka koristi internet, a 15 odsto dvogodišnjaka je svakodnevno na mreži. U 2014. je čak
80 odsto švedske dece uzrasta od dve do četiri godine kod kuće koristilo tablet, a 12 odsto je
imalo svoj sopstveni, što je broj koji se učetvorostručio od poslednjeg istraživanja 2012/2013.
Činilo se da su švedska deca u najmanju ruku zavisna koliko i njihovi američki vršnjaci, ako ne i
više.
S obzirom na to koliko su Šveđani vatreni u vezi sa svežim vazduhom i igrom na otvorenom,
iznenađena sam što u početku ne uspevam da pronađem konzistentne nacionalne smernice o
upotrebi medija za malu decu. Obratiti se stručnjacima za savet o ovoj temi je pomalo kao da
slušate kako se aktivista PETA organizacije i uzgajivač svinja raspravljaju o načinu klanja svinja.
S jedne strane, tu je Hugo Lagerkranc, renomirani pedijatar i viši profesor na Institutu Karolinska
u Stokholmu, koji tvrdi da deca od dve godine i mlađa ne bi trebalo da uopšte provode vreme
pred ekranom, jer im je direktan kontakt sa negovateljem potrebniji nego bilo šta drugo. Previše
vremena ispred ekrana za malu decu „fragmentira njihove živote i može da dovede do poteškoća
u koncentraciji, oštećenog razvoja jezika i čitanja, i gojaznosti“, piše on. S druge strane, neki
stručnjaci optužuju Lagerkranca za raspirivanje straha bez dobre naučne osnove za savet koji
daje, i tvrde da je ono što radite ispred ekrana važnije od toga koliko dugo to radite. Neki čak
veruju da je termin vreme ispred ekrana zastareo i netačan, jer mnogi od nas hodaju okolo sa
moćnim računarima u džepovima i mogu da pristupe internetu u bilo kom trenutku.
Lagercrantz je svoju restriktivnu preporuku u vezi s vremenom koje se provodi ispred ekrana
zasnovao na smernicama Američke akademije za pedijatriju, zlatnom standardu po kojem sam i
sama pokušavala da živim. Ali krajem 2015, AAP je objavio da organizacija planira da ublaži
svoje preporuke, priznavajući da „u svetu u kom ,vreme ispred ekrana’ postaje
jednostavno ,vreme‘, naša politika mora da se razvijaju ili će postati zastarela“. Nove smernice,
koje su objavljene 2016. godine, snižavaju uzrast u kome se elektronski mediji mogu uvoditi na
osamnaest meseci i ukidaju ograničenja za video ćaskanje za decu svih uzrasta. Za decu uzrasta
od dve do pet godina, nove AAP smernice zadržavaju prethodno ograničenje od jednog sata
dnevno visokokvalitetnog programa. Neki zaljubljenici u tehnologiju i mediji učinili su da
promene zvuče kao velika promena u stavovima prema korišćenju dečijih medija, ali osnovna
poruka AAP-a za roditelje i druge staratelje je u suštini ostala ista: „Ukratko, za decu mlađu od
dve godine, dokazi o beneficijama medija su još uvek ograničeni, interakcija odraslih sa detetom
tokom upotrebe medija je ključna, a i dalje postoje dokazi o šteti od prekomerne upotrebe
digitalnih medija“. U međuvremenu, Švedski savet za medije je izjavio da ne planira da sudi u
debati o vremenu ispred ekrana, ostavljajući roditeljima da sami shvate stvari.
Kada smo stigle u Švedsku, nisam bila iznenađena što vidim da mnogi švedski desetogodišnjaci
imaju novije pametne telefone od mene, a nije prošlo mnogo vremena pre nego štoje to i Maja
primetila. „Mogu li da dobijem mobilni telefon? Molim teeeeee? Svi drugi ga imaju!“ Poslednji
deo nije sasvim istinit, ali primećujem da su pametni telefoni i tableti svuda prisutni. Većina
predškolskih ustanova, uključujući i Norinu, ovih dana čak ima ajpod ili dva.
„Ne dozvoljavamo im da budi sami s timu rukama i ne koristimo ga da ih utešimo ako su

uznemireni, ali ponekad im dozvoljavamo da zajedno igraju neku edukativnu igru“, uverava me
Barbro kada sam je jednog dana ispitivala o tome. „I dozvoljavamo im da ga koriste samo na
kratko. To je a pedagoško sredstvo, a ne nešto čime se ubija vreme.“
Mnogim Majinim drugovima iz razreda je dozvoljeno da koriste tablete svakog dana, čak i ako je
to samo pola sata ili sat dok njihovi roditelji spremaju večeru, tako da sam se u početku osećala
kao da sam jedini roditelj u Švedskoj koji pokušava da ograniči vreme koje deca provode ispred
ekrana, poput kulturoloških reakcionara koji su tvrdili da je džez muzika đavolova rabota ili da bi
putovanje vozom prouzrokovalo da ženama ispadnu materice. Srećom, moja sestra Suzana je bila
tu da učini da se osećam kao majstor najsavremenije tehnologije. Pošto je zabrinuta zbog
elektromagnetnog zračenja, svi laptopovi i tableti u njenoj kući su uključeni u utičniće na zidu, a
vajfaj je uglavnom isključen. Ovo ne eliminiše u potpunosti vreme koje njena deca provode
ispred ekrana, ali pristup internetu čini znatno nezgodnijim. Pogotovo što, da biste uključili
vajfaj, morate da se krišom popnete uz pretrpane mračne stepenice koje vode do tavana, gde je
ruter postavljen na prašnjavi pod kao zanemareni božićni poklon od tetke Edne.
Moja sestra je daleko od tipičnog švedskog roditelja u svom pristupu vremenu koje se provodi
ispred ekrana, ali što više razgovaram sa drugima, sve više shvatam da su mnogi od njih takođe
zabrinuti zbog uticaja elektronike na živote njihove dece. Nekoliko njih, poput moje sestre, brine
o zračenju, ali znatno je više onih koji su primetili da digitalna zabava izaziva zavisnost i da utiče
na igru na otvorenom i fizičku aktivnost njihove dece.
Sara, defektolog čija je ćerka u istom odeljenju sa Majom, kaže da njeni petogodišnjaci i
devetogodišnjaci imaju tablete, ali da ona ima prilično stroga ograničenja koliko često i koliko
dugo mogu da ih koriste. „Radim sa decom koja u ponedeljak dolaze u školu saplićući se jer su
ceo vikend provela igrajući video igrice. Stalno mislim da će se to desiti i mojoj deci ako ne
postavim granice“, kaže ona. „Moj petogodišnji sin bi tako proveo ceo dan ako bih mu dozvolila.
Posle nekog vremena sam toliko pod stresom da samo kažem: ’Sada treba da sklonimo tablete i
izađemo napolje.‘ Mislim da je našim roditeljima bilo lakše, jer nismo imali takvu vrstu zabave
unutra. Izlazili bismo sami i satima ostajali napolju.“
Petra, čiji sin Oskar ide s Majom u isti razred, kaže da ceni ajped svog sina jer mu pomaže da
nauči engleski i vežba čitanje. Sviđa joj se što on zna da koristi fejstajm kada su razdvojeni i što
često igra video igrice zajedno sa prijateljima, umesto da se izoluje. Ali ona takođe prepoznaje da
tablet ima loših strana. „Primetili smo da neke igre izazivaju zavisnost“, kaže. „Oskar bi se
uspaničio i počeo da plače kada bi došlo vreme da odloži ajped. Tada smo odlučili da nešto mora
da se promeni. Nismo želeli da postane rob ajpeda, tako da sada imamo zabranu na njega tokom
radne nedelje, barem kada je u pitanju igranje igrica.“
Petra i njen muž nisu stali na tome. Pošto oboje rade duge radne sate - ona kao menadžer
srednjeg nivoa, a on kao šef sopstvene reklamne agencije - odlučili su da odlože svoje telefone i
ajpede od trenutka kada dođu kući pa sve dok deca ne odu u krevet. „Kada smo kod kuće, želimo
da se sasvim fokusiramo na to da budemo zajedno kao porodica, i želimo da deca budu napolju i
da se igraju, jer mislim da je to dobro za njih.“
Kao što su Petra i njen muž već otkrili, nije samo prekomerna upotreba digitalnih medija kod
dece ono što može da izazove probleme. U britanskom izveštaju o stanju obrazovanja utvrđeno
je da je četiri petine nastavnika zabrinuto da deca nisu spremna za polazak u osnovnu školu (što
se u Velikoj Britaniji dešava sa pet godina) zbog loših društvenih veština i zakasnelog govora, što
mnogi nastavnici pripisuju tome što roditelji prekomerno upotrebljavaju pametne telefone i
tablete. „Ograničena je interakcija između roditelja i deteta“, piše jedan nastavnik, kako se
navodi u listu Gardijan. „Četvorogodišnjaci znaju kako da prstom prevlače po ekranu telefona,
ali nemaju pojma kako da razgovaraju. Prema anketi, čak trećina učenika koji su upisani u
osnovnu školu nije spremna za nastavu.
Skoro svaku novu tehnologiju koja je revolucionisala naš svakodnevni život prati neka vrsta
moralne panike, posebno kada je reč o tome kako će uticati na decu i žene (sećate se onih
materica koje su mogle da ispadaju?). Ali iako je tvrdnja da je potpuna apstinencija od
elektronike najbolja za najmlađu decu dovedena u pitanje, čini se da se stručnjaci slažu da su ono
što je novorođenčadi i maloj deci najpotrebnije za zdrav razvoj upravo interakcija s brižnim
odraslima u stvarnom svetu. Povremeno igranje tabletom ili gledanje emisije na TV-u neće
uzrokovati oštećenje mozga maloj deci, kao što su tvrdili neki od senzacionalnijih naslova. Može
čak i da podstakne spoznaju ako se sve odvija pod vođstvom odrasle osobe. Umerenost je,
međutim, ključna. Neželjeni efekti preteranog provođenja vremena ispred ekrana - povećan rizik
od nedostatka sna, problemi sa pažnjom, anksioznosti, depresija i gojaznost, prema Nacionalnim
institutima za zdravlje - sasvim su stvarni.
S obzirom na sve ovo, smatram da najbolji savet u vezi sa vremenom ispred ekrana nalazimo u
nacionalnom priručniku za medicinske sestre-babice koje savetuju sve švedske roditelje tokom
redovnih pregleda od rođenja njihovog deteta do detetovog polaska u školu. Priznajući da je
inherentno teško davati savete o vremenu ispred ekrana jer ono može da obuhvati sve, od igranja
obrazovnih igrica na ajpedu do pasivnog gledanja filma, priručnik napominje da i jedno i drugo
može koristiti detetu na više načina „sve dok porodica takođe provodi vreme aktivnije
komunicirajući, ostaje fizički aktivna i provodi vreme na otvorenom.“
Kada, koliko i koja vrsta vremena ispred ekrana jeste odgovarajuća zavisi od pojedinačnog
deteta, njegovog ili njenog uzrasta i ličnosti, kao I od toga koliko se on ili ona bave drugim
aktivnostima. Priručnik predlaže postavljanje pravila u vezi s vremenom ispred ekrana u
porodicama u kojima ekrani imaju tendenciju da izazovu sukobe, na primer, tako što ćete imati
maksimalnu količinu vremena dnevno ili izbegavati ekrane tokom određenih dana ili vremena
svake nedelje. Takođe je od pomoći imati zone bez ekrana u kući, kao što su dečije spavaće sobe
ili za stolom tokom večere ili obroka uopšte.
Lota Bolin, medicinska sestra-babica, kaže da tema vremena koje se provodi ispred ekrana za
neke roditelje može da bude prilično osetljiva, jer je to često način da odvoje preko potrebno
vreme za same sebe. „Za decu mlađu od tri godine predlažemo da vreme ispred ekrana bude
maksimalno pola sata dnevno, po mogućnosti u društvu odrasle osobe. Neki programi za decu su
veoma intenzivni i puni akcije, pa preporučujemo da izaberete tiše emisije. Tada možete da
postepeno povećavate dužinu vremena koje gledaju.“
Kada sam prvi put počela da planiram naše putovanje u Švedsku, poigravala sam se idejom da
tablete ostavim kod kuće i sasvim ih isključim na šest meseci. Tada sam odlučila da će devojčice
imati dovoljno promena da se prilagode, uključujući i život na malom imanju sa samo nekoliko
svojih uobičajenih igračaka. Dakle, tableti su došli sa nama, zajedno sa istim ograničenjima
vremena ispred ekrana koje smo imali u Sjedinjenim Državama. Ali posle nekoliko meseci u
Švedskoj, shvatila sam da sam malo olabavila pravila. Nora većinu svog dana provodi u
predškolskoj ustanovi, gde nema TV-a, a ajped se retko koristi, tako da je njeno vreme pred
ekranom značajno skraćeno, a njeno vreme za igru na otvorenom drastično se povećano. U
Majinoj školi, tablete retko koriste u nižim razredima, a ona već ima dosta fizičke aktivnosti na
otvorenom na odmoru, na fritidu i kod kuće posle škole. I dalje čuvamo kompjuterske igrice za
vikend, ali tokom nedelje obe devojčice ponekad koriste tablet da rade na matematičkim
problemima, plešu uz muzičke spotove, biraju svoje pojedinačne spotifi plejliste i povremeno
traže informacije. U Sjedinjenim Državama, za mene je uvek predstavljalo izazov da devojčice
izvedem napolje dovoljno dugo nakon što se moj radni dan završi, kada sam takođe morala i da
spremam večeru, perem veš, pomažem oko domaćih zadataka, obavljam niz drugih poslova i
radim sve one druge sitnice koji čine dom. Izlazile smo napolju svakog dana, ali ne uvek onoliko
dugo koliko bih želela. Sada sam imala svaku vrstu pomoći da se to dešava tokom dana, I to
svakog dana. Reći da je bilo lepo bilo bi potcenjivanje cele te godine. I prvi put sam osećala da
smo uspešno u stanju da uspostavimo zdravu ravnotežu između zelenog vremena i vremena
ispred ekrana.
Jednog petka, Majina prijateljica Liv dolazi posle škole da prespava kod nas. Igraju se napolju
kao i obično, i posle nekog vremena primećujem da se vraćaju iz šume sa šarolikom kolekcijom
stvari iz prirode: tu je mali buket žute podbele i bele anemone, tri šišarke (jedna netaknuta i dve
koje je načela veverice), nešto borovih grana, grančica borovnice i razno lišće. Poređale su sve
stvari na prednjem tremu, a zatim ulaze u kuću i uzimaju beli papir, olovke u boji i Majin kindl.
Maja je vidno raspoložena.
„Napravićemo dnevnik prirode!“ najavljuje. „Potražićemo činjenice na Guglu i napisati

sopstvenu knjigu. Bićemo pisci!“
Sat i po Maja i Liv krišom rade na svom projektu na tremu. Zatim predstavljaju svoje delo,
knjigu od dvanaest stranica pod nazivom Činjenice o prirodi. Na svakoj stranici su pažljivo
nacrtale jedan od predmeta koje su donele i o njemu napisale nekoliko rečenica. „Ovo je zabavna
knjiga. Reč je o prirodi“, navodi se u rezimeu na poleđini knjige.
„Sutra ćemo je pročitati razredu i napravićemo još primeraka. Možda bismo čak mogle da
pitamo da li možemo da jedan primerak stavimo u biblioteku“, kaže Maja, vidno ponosna na svoj
uspeh.
Naravno, sledećeg dana sam zapanjena saznanjem da su moje uobičajeno stidljivo dete i njena
drugarica naglas pročitale svoj rad pred čitavim razredom.
Bila sam ponosna na knjigu, baš kao i Maja, ali ponos koji sam osećala bio je sasvim drugačije
vrste od one onog koji sam osećala kod kuće kada se našla na počasnoj listi učenika u prvom
razredu i kada se za nagradu počastila vožnjom limuzinom. Nadovezujući se na akademske,
digitalne i veštine iz stvarnog života, koristeći svoju kreativnost i maštu, ona je sama osmislila
ovaj projekat. Zatim je sarađivala sa prijateljicom da to izvede i predstavi, bez ikakvog podstreka
ili moje pomoći. Ovo je bio njihov projekat od početka do kraja i, štaviše, zabavljale su se radeći
na njemu. Za mene je ovo predstavljalo pravo, samousmereno učenje u svom najboljem izdanju.
Do sada sam mogla da odbijam Majine molbe kada je reč o mobilnom telefonu, ali neki od
njenih prijatelja kod kuće već su počeli da ih dobijaju, i znala sam da će uskoro doći dan kada će
ga dobiti i ona. Pre toga sam želela da budem sigurna da sam učinila sve što je u mojoj moći da
sačuvam njen osećaj čuđenja - taj neverovatan osećaj radoznalosti i vere u bezgranične
mogućnosti sa kojim smo svi rođeni - i da njena stopala zadržim čvrsto na zemlji, u šumi
prekrivenoj humusom u našem dvorištu. Osim ograničenog vremena ispred ekrana, znala sam da
je najbolji način da negujem ljubav prema prirodi i da suprotstavim se sedentarnom načinu života
upravo da svojoj deci pružim kvalitetna iskustva na otvorenom što je češće moguće. Počele su
dobro, ali kada se Maja upoznala sa svetom Snapčeta, Instagrama i neprekidnog slanja poruka,
sve bi opklade otišle kroz prozor. U tom trenutku, moj uticaj na njeno korišćenje digitalnih
medija bio bi ograničen, i mogla sam samo da se nadam da sam je postavila na put zdravih
navika. Nešto od tog vrlog novog sveta nikada ne bih razumela. Nešto od toga bi verovatno
prerasla. Nešto od toga će zauvek oblikovati njen identitet na način na koji moj nikada nije
oblikovaon, jednostavno zato što to nije bio način moje generacije. Negde duboko u sebi osetiola
sam goruću potrebu da što pre u njoj učvrstim ljubav prema prirodi, da negujem njen osećaj za
avanturu na otvorenom i da joj pomognem da napravi uspomene koje će joj trajati celog života.
Sad je bilo vreme da je odvedem u Laponiju.
Lično hodočašće
Ljudi su evoluirali u prirodnom okruženju tokom 99,99 odsto istorije, tako da ni najmanje ne
iznenađuje to što priroda i dalje na nas najdublje utiče. Osamdesetih godina prošlog veka,
američki istraživač Rodžer Ulrih otkrio je da jednostavno posedovanje sobe sa pogledom na
prirodno okruženje, umesto na zid od cigle, pomaže pacijentima u bolnici u Filadelfiji da se brže
oporave od operacije žučne kese. Takođe su prijavili da su manje depresivni i da trpe manje
bolova. Druge studije su pokazale da uranjanje u prirodu može da snizi krvni pritisak, ublaži
stres i smanjiti simptome ADHD-a.
U Švedskoj, baštovanstvo postaje ustaljeni oblik terapije za lečenje mentalnog premora, a u

okviru projekta na Švedskom univerzitetu poljoprivrednih nauka u Alnarpu uspešno su
rehabilitovana tri od četiri učesnika koji su bili na dugotrajnom bolovanju, u u nekim
slučajevima i po deset godina. U Japanu je šinrin-joku, što bukvalno znači „kupanje šumom“,
deo javnog zdravstvenog sistema od 1980-ih i postaje sve popularnije. Udisanje fitoncida,
isparljivih antimikrobnih supstanci dobijenih iz drveća, tokom ovih rekreativnih putovanja u
šumu može da poveća aktivnost prirodnih ćelija ubica, koje se zauzvrat bore protiv ćelija tumora
i oslobađaju proteine protiv raka. U SAD su neki lekari počeli da propisuju vreme u prirodi za
razna stanja, uključujući umor nakon raka, gojaznost, visok krvni pritisak i dijabetes.
Na decu i odrasle sa mentalnim poremećajima i smetnjama u razvoju priroda često deluje

umirujuće. Kada smo se devojčice i ja srele s Lindom, majkom troje dece koja radi sa osobama
sa invaliditetom, ona mi priča o autističnom muškarcu o kom je brinula nekoliko godina. Kao
deo njihove svakodnevne rutine, hodali bi do šume u blizini njegove kuće.
„Mogla sam da primetim da se u šumi osećao dobro“, kaže mi. „Prvo sam mislila da je to zbog
tišine, ali onda smo pronašli ovaj potok koji žubori i on je njime bio sasvim opčinjen. Mogao je
da stoji tamo i pola sata samo gleda kako voda u potoku žubori. Ponekad, kada sam mogla da
primetim da je veoma anksiozan, prvo bih ga odvela tamo ujutru, i njegova anksioznost bi se
odmah raspršila. Priroda nije lek za sve, ali postoji nešto u tome da zaronite ruke duboko u
zemlju, da gledate kako list polako plovi niz potok ili da udahnete aromu vlažne zemlje posle
lagane prolećne kiše koja nas čini opuštenima, smirenima, i manje sklonim da se osećamo
anksiozno, ljuto ili depresivno. Mnogi naučnici veruju da su ova osećanja uzrokovana onim što
nazivaju „mekom fascinacijom“ prirodnim elementima koji, za razliku od usmerene pažnje koja
je potrebna za navigaciju kroz užurbani saobraćaj ili rešavanje komplikovanog matematičkog
problema, može pomoći da naš um ostane u miru. Srodna teorija smatra da se naš osećaj
blagostanja u prirodnom okruženju može da se prati do fenomena koji se zove biofilija, a reč je o
našoj biološki urođenoj sklonosti da osećamo privrženost i tražimo vezu sa drugim oblicima
života i živim sistemima.“
Često sam se intuitivno obraćala prirodi kao obliku terapije I to znatno pre nego što sam dobila
decu ili čak čula za meku fascinaciju i biofiliju. Kako su moje ćerke postajale starije, želela sam
da i one osete da je priroda stalna stvar na koju se uvek mogu osloniti da bi se odmorile od
pritisaka savremenog života. Deca možda ne cene prirodu zbog njenih meditativnih ili duhovnih
kvaliteta, ali navika traženja emocionalne podrške, rekreacije i inspiracije u prirodi uspostavlja se
u detinjstvu.
Godinama sam razmišljala o ideji da se vratim u Laponiju, ali kada je Farmor umrla, to je
preraslo od nejasne liste do ličnog hodočašća, putovanja koje sam morala da preduzmem da bih
pronašla zaokruženje stvari i odala počast nasleđu života koji se završio. Takođe bih na opipljiv
način povezala život moje bake i dede i moje detinjstvo sa životom moje najstarije ćerke. Neko
vreme (zapravo, oko sekunde) sam razmišljala da dovedem i Noru, jer se činilo kao da je njen
apetit za igru na otvorenom porastao zahvaljujući rutinama u njenoj novoj predškolskoj ustanovi.
Međutim, njena posvećenost planinarenju i dalje je bila nepoznata teritorija i veoma je zavisila
od njenog raspoloženja tokom dana. Nekim danima sam mogla da je povedem na pešačenje od
šest i po kilometara i bila bi sva nasmejana i raspoložena; drugih dana bi se dramatično srušila na
zemlju i vriskala da je slomila nogu kada bih je zamolila da pređe sto pedeset metara. Morala je
da preskoči ovo, i nije zbog toga posebno žalila.
Kada sam mami ispričala o svojim planovima i pitala je za savet, bile je veoma uzbuđena.
„Naravno da želiš da ideš u planine!“ kaže ona sa lukavim osmehom. „Tamo si začeta, u šatoru u
Norveškoj. Sećam se tačno i gde...“
Prekinula sam je pre nego što je uspela da završi.
„Više sam razmišljala o tome da li imaš bilo kakvu preporuku za smeštaj ili pešačenje, takve
stvari. “
Ali toga se moja mama nije sećala. Barem se dobro provela u planinama.
Sećanja moje sestre na Laponiju bila su nešto manje romantična.
„Sećam se komaraca. Veliki. Grozomorni. Komarci.
Obavezno nabavi sprej protiv komaraca. “
Tata, koji je sa roditeljima mnogo puta išao u Laponiju dok je odrastao, malo mi je više
pomogao. Priča mi o kućici u malom letovalištu Bjerkliden, koji je tada držala državna
železnička kompanija i koja je služila za odmor i rekreaciju državnim službenicima, poput mog
dede. Govorimo o opasnostima velikog topljenja leda sa planina koje ponekad stvaraju moćnu i
teško prohodnu belu vodu nizvodno. Onda me savetuje da ne budem preterano ambiciozna da sa
Majom kampujem na planini.
„Tamo će biti hladno u to doba godine, posebno noću. Tornetrask će verovatno i dalje biti
prekriven ledom“, govoreći o kilometar i po dubokoj vodenoj površini koja je ostatak drevnog
glečera i jedno od najdužih jezera u Švedskoj.
Barem nećemo morati da brinemo o komarcima. Početkom juna, kada ćemo krenuti, u Laponiji
još uvek neće biti dovoljno toplo da bi se oni razleteli.
Putovanje će praktično ograničiti naše vreme u Švedskoj; dan nakon što se Maja i ja vratimo iz
Laponije, letimo nazad u SAD. Ali još uvek imamo nekoliko nedelja i neke još ponešto da
privedem kraju pre nego što krenemo na put. Na prvom mestu su roditeljski sastanci za obe
devojčice. Ili, bolje rečeno, roditeljsko-nastavničko-učenički sastanci, jer je u Švedskoj dete
aktivan deo ovih razgovora.
Dok ulazimo u njenu učionicu, Maja je baš veoma živahna, toliko različita od stidljive, uplašene
i tihe devojčice koja je krenula u školu pre samo pet meseci, iako se čine kao ceo život. Njena
učiteljica, Suzana, počinje tako što joj postavlja pitanja o školi, šta voli, u čemu misli da je dobra,
kako doživljava odrasle u školi, s kim se igra i kako se oseća zbog dolaska u školu. Čak je i pita
šta misli o školskim ručkovima.
„Dobrobit naših učenika je veoma važna“, objašnjava Suzana. „Želimo da se osećaju dobro što
su došli ovde i što su ovde, jer ako ne to nije slučaj, ništa drugo neće funkcionisati. Tako je važno
igrati se i imati prijatelje i uživati u školi.”
Švedski učenici ne dobijaju slovne ili numeričke ocene sve do šestog razreda, ali nastavnici
beleže njihov napredak i da li su ispod, na ili iznad uslova za nivo njihovog razreda, kako je
navedeno u nacionalnom nastavnom planu i programu. Na kraju, Suzana mi predaje papir sa
Majinim izveštajem; ona je na nivou razreda iz svih predmeta, a iznad nivoa iz engleskog i - od
svega - švedskog. Ali najvažniji napredak je verovatno postignut u oblastima koje nije lako
objektivno izmeriti.
„U početku sam mogla da kažem da si bila veoma tiha“, kaže ona i okreće se Maji, „ali mislim
da si prešla zaista dug put kada je u pitanju stajanje i pričanje pred razredom. Mogu bih da
kažem da se ovde osećaš bezbedno i kada je to slučaj, prirodno je da postanete asertivnija.“
Kasnije te iste nedelje, red je na Noru. Ona takođe učestvuje u delu roditeljskog sastanka i od nje
se traži da sa prisutnima podeli šta voli u predškolskoj ustanovi i da li joj nedostaje nešto u SAD.
Međutim, prvo, Elen, vaspitačica u predškolskim ustanovama, zaranja u niz pitanja koja
nastavnici koriste za procenu dece. Kako Nora pokazuje interesovanje za saradnju sa drugima?
Koliko obzira pokazuje prema drugima? Kako izražava svoje misli i mišljenja? Kaže mi da Nora
deluje srećno u predškolskom uzrastu i da uvek nađe nešto čime će se zabaviti, često sa
drugaricama kao što je Kerstin, ali i sama. Zanimaju je zanatske veštine, voli da crta, tka, igra se
u sanduku s peskom i vaja figurice od plastelina. Elen pohvaljuje njene motoričke sposobnosti i
poznavanje švedskog jezika i kaže da je kreativna i maštovita. Elen ne zanima da li Nora ume da
broji do deset, dvadeset ili sto, ali naširoko pričamo o tome kako pokazuje interesovanje za
matematiku.
Elen mi kaže da je pre nekoliko nedelja Barbro, drugi vaspitač, radila s nekom decom na tu temu.
Iznela je poslužavnik sa nekim nasumično odabranim predmetima: leptir, rolna trake, četka, trol
lutka i neke stvari iz kuhinje-igračke. Deca su zatim dobila zadatak da upare dva predmeta i
objasne zašto misle da pripadaju zajedno. Nora je prva ustala i uzela leptira i trola.
„Barbro je u početku bila iznenađena i nije razumela zašto uh je Nora uparila“, rekla je Elen.
„Ali onda je Nora objasnila da oboje pripadaju prirodi. Mislili smo da je to zaista pametan
odgovor.“
Ako sam ranije mislila da je predškolska matematika samo „jedan plus jedan jednako je dva“,
Norini učitelji su mi pokazali da ona može da bude mnogo više od toga.
Nekoliko nedelja pre nego što smo krenule za Laponiju, zaustavljam se ispred predškolske
ustanove i parkiram auto. Deca su, kao i obično, napolju, neka se trkaju na triciklima po
popločanoj stazi koja prolazi kroz dvorište, druga grade dvorce u igralištu na pesku. Kao što sam
to činila u poslednje vreme, ostajem na trenutak u autu i posmatram scenu iz daljine. Treba mi
neko vreme da uočim Noru, a onda sam je videla, na crvenom triciklu. Nosi farmerke koje su se
iyliyale na kolenima, crvenu majicu i svoj ru\i;asti Frozen bejzbol šešir, i brzo se vrti u sve
manjim krugovima, očigledno uživajući u uzbuđenju brzine i malom riziku da se prevrne. Na
licu joj se vide trago vi peska iy sanduka, a farmerke su joj prekrivene mrljama od trave. Ima
samo pet godina, ali je u poslednjih nekoliko meseci postala vidno viša. Njen bebeći stomačić
brzo nestaje i već traži da joj probušim uši. Za tri kratka meseca, ona će krenuti u vrtić. Sve čega
mogu da se setim u ovom trenutku jeste nešto poslednje - poslednji dani u kojima će provoditi
sate napolju praveći pite od blata, vozeći se na triciklu, farbajući štapove, izležavajući se na
drvetu. Naravno da želim da odraste, ali ne mogu a da se ne zapitam da li će, kada se vratimo u
SAD, njeno detinjstvo prebrzo izmaći.
Dok hodam do zelene metalne kapije i gledam kako joj je lice sinulo širokim osmehom kada me
je vidala, suzdržavam suze.
Zbogom, Kolibice
Skoro šest meseci smo živele u kući od pet stotina kvadratnih metara sa jednom zajedničkom
spavaćom sobom i malim kupatilom sa toplom vodom za četiri minuta. Moja garderoba je
učinila da majstor minimalizma Mari Kondo izgleda kao sakupljač nepotrebnih stvari, a većina
ljudi u gradu verovatno me je prepoznavala po standardnoj uniformi - farmerkama, visokim
vunenim čarapama i jakni od žarkoružičastog flisa koju sam kupila neposredno pre nego što smo
otišle iz SAD. Devojčice su preživele sa manje igračaka nego što sam ikada mogla i da zamislim.
Što je još važnije, ni jednom mi nisu rekli da im je dosadno. Sigurno je bilo trenutaka kada mi je
nedostajao naš „stari“ život (spavanje u sopstvenoj spavaćoj sobi, sa svim ugašenim svetlima,
sada se činilo kao luksuz), ali sam takođe otkrila novu vrstu jednostavnosti, i to je bilo
oslobađajuće.
Tokom naše poslednje nedelje, spakovale smo svoje živote u tri kofera i šest ručnih rančeva i
torbi. Sve što ostane ide u papirne kese: tri za reciklažu, dve za predmete za doniranje i dve sa
ostacima hrane za moju mamu. Dobiće i biljku bibera koju je Nora posadila u predškolskoj
ustanovi u kutiji od sokova.
Pre nego što se iselimo odlazimo u poslednju šetnju kroz rezervat prirode niz put. Kao i obično
kada su obe devojčice sa mnom, ne krećemo se brzo. Jednostavno ima previše stvari koje stalno
zahtevaju njihovu punu pažnju. Buba koja vuče drugu bubu okolo. Srušeno drvo koje moli da se
popneš na njega. Mravlja kolona trag koja na preseca put.
„Vidi, Nora! Mravi sarađuju da bi hranu doneli u mravinjak!“ viknu Maja kada je bolje
pogledala. Nora je, međutim, ignoriše, jer je zauzeta drvenom kiselicom, divljom jestivom
biljkom koja je omiljena među decom. Posmatram sve to sedeći na panju obraslom mahovinom, i
prepuštam se toplini svakog trenutka, zajedno sa popodnevnim suncem.
Na povratku, u blizini izviđačke kabine, mala žaba skače preko staze. Poput stručnog lovca-
sakupljača, Maja je bez napora hvata jednom rukom. Devojčice je maze nekoliko minuta; onda
predlažem da je vreme da se krene dalje.
„Moramo da je pustimo, Nora“, kaže Maja svojoj sestri ozbiljnim tonom. „Njeno je mesto ovde,
u šumi.“
„Ali zaista želim da je zadržim kao kućnog ljubimca“, kaže Nora, razočarana i na ivici suza.
„U redu je, Nora. ne budi tužna. Možemo da naručimo još jednu sa Fejsbuka.“
Nori nije sasvim jasno šta je Fejsbuk, niti zna da, u stvari, društvene mreže obično nisu mesto
gde bi se kupovale žabice za kućne ljubimce, ali ništa od toga nije važno. Teše je reči starije
sestre i možemo da završimo šetnju, zagrljeni večernjim suncem i saznanjem da je leto pred
nama.
Nekoliko dana kasnije, vreme je za ceremoniju početka Majine škole u lokalnoj crkvi. Klupe su
ukrašene ljubičastim vučicama, a program je prepun hvalospeva koji udivljeno oslikavaju
prirodu i leto, evocirajući slike cvetnih livada, šumskih jagoda nanizanih na slamku trave i krava
koje su upravo puštene na letnju ispašu. Nekoliko pesama su iste one koje sam pevala tokom
svojih ceremonija početka, pre eona. Jedna od njih, „Bosonoga pesma“, upravo govori o onome
što nje naslov nagoveštava: proslavlja trčanja bez čarapa i cipela. Kada dođe vreme da direktorka
škole održi tradicionalni govor, ovo je takođe jedna od njenih glavnih tema.
„Predugo ste bili zatvoreni, a noge su vam bile zarobljene u cipelama“, kaže dok se obraća
osamdesetogodišnjim učenicima škole. „Sada je vreme da ih izujete i da hodate bosi. Obećajte
mi da ćete to i učiniti!“
Po svoj prilici, čini se da to neće morati da ih pita dvaput.
Posle ceremonije odlazimo u kuću moje mame da se pripremimo za moj i Majin let za Kirunu, u
Laponiji, kasnije te noći. U svom ranijem životu, pre nego što sam dobila decu, bila sam
organizovana. Nekada sam planirala unapred i pravila kontrolne liste. Bila sam od te retke (i,
doduše, pomalo dosadne) vrste koja je čak I na zabeve stizala malo ranije. A sada sam sedela
ovde, samo nekoliko sati pre našeg leta, i pitala se da li da odsečem dršku svoje četkice za zube,
kao što se zna da neki ekstremni avanturisti rade da bi smanjili ukupnu težinu, ili da odbacim
svoj dezodorans kako bih napravila mesta za Majinu omiljenu plišanu životinju, odrpanog mačka
po imenu Pele, a da moj ranac i dalje bude podesnan za planinarenje. Na kraju, ne radim ni jedno
ni drugo, već biram da za sobom ostavim svoj vuneni dugi donji veš i još nešto rezervne odeće
za sebe. Ostaje da se vidi da li je ovo mudra odluka ili ne.
Pakujem i bakinu omiljenu ogrlicu, jednostavan srebrni lančić sa priveskom u obliku srca koji je
nosila svakog dana, a koju sam pažljivo čuvala od njene smrti tri godine ranije. Kada je umrla,
želela sam da rasejem deo njenog pepela po planinama Laponije, mestu koje su ona i farfar
cenili i koje su birali da se vraćaju s vremena na vreme, ali mi je u pogrebnom preduzeću rečeno
da prema švedskom po zakonu nije legalno prosipati pepeo posmrtnih ostataka posle kremacije.
Umesto toga, odlučila sam da zakopam ogrlicu negde u Laponiji - znaću pravo mesto kada jga
budem videla - da bi deo farmora uvek ostao u planinama.
To jest, ako uopšte i uspemo da stignemo do tamo. U šest sati, u petak veče, ubrzo nakon što smo
poletele svojim prvim letom za Stokholm, pregovori oko ugovora o radu između Skandinavijan
erlajnza i sindikata pilota propadaju i piloti odlučuju da stupe u štrajk. Zbog toga je većina letova
SAS-a, uključujući poslednju deonicu našeg putovanja, otkazana, ostavljajući aerodrome širom
zemlje osakaćene i prepune frustriranih putnika. Nakon što smo čekale u redu dva sata da
dobijemo pomoć, sve što možemo jeste da prenoćimo u osrednjem aerodromskom hotelu, ali
nikako I da stignemo do Laponije u bliskoj budućnosti. Saosećajna žena iz službe za pomoć
SAS-a rezerviše nam prvi let u nedelju, ali mi ne daje mnogo nade da će štrajk do tada biti
završen.
Progutala sam svoje razočarenje, i nakon što Maja te noći zaspi, počinjem žustro da tražim
alternativne načine da stignemo do našeg odredišta. Svi letovi drugih avio-kompanija su već
rezervisani, ali postoji još jedan način da stignete tamo, onaj koji su moji deda i baka oduvek
koristili - noćni voz. U početku sam odbacila tu mogićnost kako bih uštedela vreme, ali u svetlu
novih okolnosti usled štrajka pilota, provesti dvadeset i više sati u vozu čini se prihvatljivim.
Jedina dostupna sedišta su u kupeu u kom su dozvoljeni kućni ljubimci, ali u ovom trenutku me
nije briga, sve dok stižemo gde smo krenule.
Maja nije posebno uznemirena zbog ovakvog razvoja događaja - upravo suprotno. Za nju je
vožnja vozom znatno egzotičnija od letenja, a komponenta spavanja samo doprinosi avanturi.
Svaki kupe u vagonu za spavanje ima šest ležajeva, a moje nade da ćemo dobiti jedan samo za
sebe uskoro su osujećene, jer nam se pridružuju dve studentkinje sa velikim rančevima.
Neposredno pre nego što je voz krenuo sa stanice, na vratima se pojavljuje još jedna mlada
devojka. Na njoj je planinarska odeća i njene su šiške, od kojih su neke izbledele plave boje,
vezane u neobavezni čvor.
„Nadam se da ste svesni da su ovde dozvoljeni kućni ljubimci“, kaže ona pomalo zabrinuto pre
nego što je pustila svog saputnika da uđe u naš apartman. „Ovo je Šandor.“ Šandor je mešanac
oker boje, verovatno mastifa, rotvajlera i graničarskog kolija, a velik je otprilike kao tromesečno
tele. Niko se zapravo nije ni osvrnuo na pomisao da spava sa ovom zveri, ali svojim ljupkim
držanjem, Šandor nas je ubrzo osvajio. Njegova podjednako ljubazna drugarica, Filipa, ima
petnaest godina i sama putuje na sever da bi sa prijateljima išla na planinarenje. Pošto u vozu
nema vajfaja i ekrana iza kojih bi se sakrili, svi u prostoriji zapravo razgovaraju jedni sa
drugima, i nije dugo prošlo pre no što je Maja sve tri devojčice počela da uči svojoj omiljenoj
kartaškoj igrici. „Da sam imala vajfaj, sada bih bila na Snepčetu“, kaže Filipa. “Ovo je mnogo
bolje.”
Voz nas odnosi u sve udaljenije oblasti, kraju prolazi Arktički krug i kreće ka severu. U dva sata
ujutru, budim u svom donjem krevetu i odmah primećujem meku svetlost ponoćnog sunca koja
se probija kroz pukotinu između zavese i dna prozora. Napolju prolazi nepristupačan svet, bor po
bor, bara po bara. Da nije bilo prdećeg, preterano ljubaznog psa koji mi je dahtao niz vrat,
trenutak ne bi bio ništa manje do magičan.
Sledećeg jutra konačno stižemo do našeg odredišta, Bjorkli-dena, sa dvadeset devet stanovnika -
od kojih je dvadeset penzionera, obaveštava nas gospođa koja vodi jedini restoran u gradu. Osim
grupe italijanskih gastarbajtera i nekoliko starijih parova koji prolaze kroz kampove, čini se da
imamo mesta za sebe. Monumentalna tišina se prekida samo nekoliko puta dnevno, kada teški
teretni vozovi koji nose dragocenu gvozdenu rudu iz rudnika u Kiruni protutnje ovuda na putu do
luke na norveškoj obali.
Te noći pratimo useke koji su karakteristični za staze u planinama i nastavljamo da hodamo dok
ne padnemo na sneg. Maja pravi improvizovane tobogane u nekim od većih snežnih polja. Iako
je oblačno i ponoćno sunce neuhvatljivo, imamo panoramski pogled na jezero i čuveni kanjon u
obliku cevi u daljini. Kao da je pejzaž sa dijaprojektora mog dede i bake iznenada iskočio pred
nas i oživeo.
„Hoćeš li ostaviti ogrlicu farmor Ana-Mari ovde?“ pita Maja dok stižemo do još jednog
vetrovitog vrha i gledamo preko zapenjenog potoka koji se obrušava sa planina sa naše desne
strane.
„Ne znam, šta misliš?“

„Mislim da bi trebalo da je zadržiš. Onda možeš da nosiš deo nje sa sobom sve vreme. Ako
ogrlicu ostaviš ovde, farmor Ane-Mari će biti sasvim sama.“
„Znaš, i to je istina. Nisam razmišljala o tome.“
Sledećeg dana pešačimo gotovo dvanaest kilometara po kiši i stižemo u drugi mali grad, Abisko,
gde sam rezervisala privatnu sobu u hostelu. Iako je ovo veći grad, sa prodavnicom, oko stotinu
stalnih stanovnika i najmanje sedamdeset pet zaprežnih pasa, podjednako je tih. Tna tabli na
vratima hostela piše da je recepcija ponekad otvorena, inače je zatvorena. Na našu sreću,
dočekuje nas Hasan, tridesetogodišnji vozač psećih saonica koji je ujedno i upravnik hostela.
Pokazuje nam našu sobu i zajedničku kuhinju i kupatilo i daje nam kratak pregled procedura za
saunu, osnovnog proizvoda u ovom delu zemlje.
„Samo mi javite ako imate pitanja“, kaže Hasan i sprema se da krene.
„Šta je sa ključem naše sobe?“
Hasan se smeje i odmahuje glavom.
„Nema ni jednog.“
Gledam u njega, zbunjena i prilično sigurna da se šali. Nije se šalio. Međutim, vidno se zabavlja.
„Ovde ništa ne zaključavamo. Dobrodošli u Laponiju!“
Tokom naredna tri dana, Maja i ja ulazimo u novi ritam - odlazimo na pešačenje ujutru, vraćamo
se da odspavamo popodne, a onda još malo pešačimo kasno uveče. Nailazimo na iznenadnu
snežnu oluju na vrhu planine i istražujemo kamp koji su izgradili Sami, polunomadsko autohtono
stanovništvo severne Skandinavije koje tradicionalno zarađuje za život uzgajajući irvase. Hasan
nam je dva puta dozvolio da se privatno sretnemo i pozdravimo sa zaprežnim psima, koji se
odmaraju celo leto.
Našeg poslednjeg dana, Maja želi da pešači sve do kanjona Laporten, na udaljenosti od najmanje
25 kilometara i nazad. Pretpostavljam da je ovo verovatno malo više nego što ona može da
savlada, ali svejedno ćemo pokušati. Na izlasku, ona pravi detaljne planove za kuću na drvetu
koju želi da izgradi u šumi iza naše kuće kada se vratimo u SAD.
„Trebaće nam dva kreveta na sprat, jedan za mene i Noru, i jedan kada imamo goste. I treba nam
televizor i kuhinja, sa belim kesama za smeće i crnim kesama za kompost“, kaže i dodaje: „Biće
nam potreban i toalet.“
„Dušo, ovo počinje da zvuči više kao otmen stan nego kao kuća na drvetu“, ubacujem se.
„Dakle, možemo li dobiti toalet? “
„Ne!“
„Šta kažeš na port-a-poti46?“
„Ne! Možete da imate rupu u zemlji. Šta kažeš na to?“
„U redu, to će biti dovoljno.
Pošto smo prepešačile nekih šest i po kilometara kroz gustu brezovu šumu, stižemo do čistine
gde se zadržalo krdo irvasa na putu do novih pašnjaka. Dok ručamo na ravnom kamenu, oni
podižu svoje baršunaste rogove i radoznalo posmatraju iz daljine, oprezni, ali ne i uplašeni. Neko
vreme samo sedimo i upijamo prizor, te poludivlje životinje, snežne planine koje se nežno
talasaju, krševite livade, sićušno, izdržljivo divlje cveće. Izvlačim srebrnu ogrlicu ispod vetrovke
i nekoliko puta prevlačim malim srcem po lančiću, kao što sam to činila mnogo puta u poslednjih
nekoliko nedelja. Onda odlučujem da je vreme da to pustim.
„Ovo je za tebe“, kažem Maji i stavljam joj lanac oko vrata. „Hvala ti što si pošla sa mnom u
Laponiju. Učinili bii farmor An-Mari ponosnom.“
Ona se petlja sa srebrnim srcem i gleda me sa nepoverljivim osmehom.
„Pa, dobro je što sam pošla sa tobom, da bih sačuvala ogrlicu“, kaže s uverenjem.
„Znam.“
Ona još uvek nosi ogrlicu dva dana kasnije dok ponovo pakujemo torbe, ovog puta da se vratimo
u SAD.
Moj tata nas vodi na aerodrom u svom starom sbu, ironično, dok se na radiju vrti obrada pesme
„Fast Car“ Džonasa Blua. Izgleda zdravo. Isposničko lice od prošlog leta se popunilo, a lenji
dani na moru dali su mu zdravu boju. Niko ne bi pogodio, pogledavši ga, da je upravo izdržao
skoro šest meseci preventivne hemoterapije.
„Vidimo se na skajpu“, njegove su poslednje reči dok se rastajemo, a devojke i ja krećemo ka

bezbednosnom kontrolnom punktu.
Idemo kući.
DEVET SAVETA ZA HAJKING S MALOM DECOM
(A DA NE IZLUDITE SASVIM)
Hajking47 je često prva aktivnost na otvorenom u koju se ljudi upuštaju nakon što postanu
roditelji, i to s dobrim razlogom. Ne zahteva mnogo opreme ili planiranja, lako je to učiniti sa
bebom na leđima, a često se može uraditi i u blizini kuće. Ali kada beba preraste tu nosilicu i
kada očekujete da vaše dete samo hoda, situacija se menja. Iako su neka deca prirodna i rado
46
Prenosni hemijski toalet. (Prim.prev.)
47
Hajking predstavlja polu-intenzivnu šetnju u prirodi po pešačkim stazama. Podrazumeva umerenu fizičku
aktivnost u prirodi po utabanim putevima, koja ne zahteva posebnu fizičku spremnost, ali zahteva kondiciju za
višečasovno hodanje. Hajking podrazumeva i upoznavanje prirode koja ima veliki značaj za fizičko i mentalno
zdravlje. (Prim.prev.)
bi pešačila do Meseca i nazad, druga se protive ideji da sama hodaju više od tridesetak metara.
Ako vaše dete pripada ovoj drugoj grupi, budite sigurni da postoji nada. Počnite spridržavajući
se ovih jednostavnih saveta:
1. Nemojte da žurite. Ako očekujete da ćete moći da obiđete stazu i da se vratite u

zadatom vremenskom okviru, vaše pešačenje će se sigurno pretvoriti u žalostan debakl.
Sa malim detetom, može da vam bude potrebno i tri sata da pređete kilometar i po, a
možda ćete to uspeti i za pola sata. Samo, verovatnije će biti tri, zato budite spremni.
2. Počnite sa malim. Ako vam se čini da vaše dete ne voli prirodu a vi ne biste da ga više
nosite unaokolo, pokušajte da češće odlazite u kraće šetnje umesto da krenete na neku
zaista dugačku. Na taj način imate veće šanse za uspeh, a u svakoj drugoj situaciji,
barem ste bliže stazi.
3. Obucite se u skladu s vremenskim prilikama. Odeća može izlet može da učini prijatnim
ili da ga prekine. Ako vaše dete ima drugačiju ideju o tome šta bi trebalo da obuče (i
obično će to biti znatno manje od onoga što mislite da je prikladno), nemojte da se
boriti protiv toga sem u slučaju da su temperature opasno niske. Umesto toga, ponesite
dodatnu odeću u rancu kako biste bili spremni kada vaše dete počne da se žali zato što
su mu hladne ruke.
4. Neka vaše dete bude vođa. Deca i psi vole da budu ispred čopora, pa im to i dozvolite.
Vođstvo daje deci osećaj odgovornosti i nateraće ih da rastu sa zadatkom; starija deca
takođe često uživaju u čitanju mapa. Ako imate više od jednog deteta, neka se smenjuju
kako biste izbegli borbu za prevlsat između braće i sestara.
5. Nađite zanimljive stvari duž staze. Tamo gde možete da uživate u pogledu i dostignuću
što ste prešli još neki kilometar, šanse su da je vaše dete više zainteresovano da gleda u
koloniju mrava ili da se igra sa lepim lišćem na zemlji. Obratite pažnju na ono što
izaziva radoznalost vašeg deteta na stazi i podstičite je kad god možete.
6. Izaberite staze prilagođene deci. Istražite unapred kako biste pronašli staze koje imaju
mnogo različitih terena koji podstiču avanturu i maštovitu igru. Kamene formacije,
merdevine, pali trupci, mostovi i vodene površine obično su veoma omiljeni među
decom.
7. Ponesite grickalice (i užinu za hitne slučajeve). Hrana i otvoren prostor su kao stvoreni
jedno za drugo. Zaustavljanje da biste nešto pojeli otežava pešačenje i daje svima
priliku da napune baterije. Rezervišite posebnu poslasticu kao što je topla čokolada da
bi pešačenje bilo nešto posebno u umu vašeg deteta. I obavezno spakujte i nešto za
hitne slučajeve - ako povremeno morate da pribegnete podmićivanju da biste se vratili
na početak staze, niko vas neće osuđivati.
8. Povedite svoje krznene prijatelje. Ako imate pse, ovo je vreme da oni budu korisni.
Igra donošenja ili skrivanja sa psima duž staze prekida šetnju za decu, a i psi to vole.
9. Pronađite svoju ekipu. Pešačenje je znatno zabavnije - i za decu i za odrasle - kada ste
u društvu. Grupe poput Hike It Baby redovno se okupljaju da pešače i imaju lokalna
ogranka u mnogim delovima SAD. Ako ne postoji grupa u vašem području, zašto je ne
biste sami pokrenuli?
Skandinavski roditeljski savet br. 7
Ne postoji magičan broj sati rada ispred ekrana dnevno koji odgovara svima, pa budite sigurni da
ste pronašli idealan nivo za svoju porodicu. Ako primetite da elektronski uređaji kradu previše
vremena od aktivnosti na otvorenom, aktivne igre sa drugom decom ili vremena koje provodite
radeći nešto zajedno, kao porodica, verovatno je vreme da smanjite. Pravljenje zona bez ekrana u
vašem domu ili određivanje vremena u toku dana kada će deca biti dalje od ekrana, kao i vođenje
računa o sopstvenoj upotrebi elektronskih medija, može da bude veoma od pomoći.
Predložena literatura: Resetujte mozak vašeg deteta: četvoronedeljni plan za okončanje ispada,
podizanje ocena i jačanje društvenih veština preokretanjem efekata vremena pred elektronskimg
ekranom, Viktorija L. Dankli48. Biblioteka Novog sveta, 2015.
8
TRAŽI SE SELO
Niko ne želi da bude u poslednjoj generaciji koja pamti kada se smatralo normalnim i kada se
očekivalo da deca idu napolje i igraju se. Niko.
-RICHARD LUV
Bila je ponoć kada smo stigli u Indijanu, ali junska vrućina i vlaga su svuda, kao i uvek. Dok moj
muž automobilom skreće na naš prilaz, vidim poznatu sliku: stotine, možda čak i hiljade, svitaca
skakuće u ravnim kolonama preko trave iza naše kuće. To je prizor koji se ponavlja i koji se
nikada ne umorim gledajući.
U samoj kući, vreme keo da je stalo. Iste božićne čestitke i magneti na vratima frižidera, zajedno
sa kuponima za brzu hranu koje su Maja i Nora zaradile kroz svoje programe čitanja u školi. U
sobama za devojčice, kamenje i školjke koje su sakupljale tokom raznih putovanja i odmora i
dalje leže u urednim redovima na njihovim policama za knjige, zajedno sa oklopom kornjače,
lobanjom rakuna i nekoliko tegli punih zuba ajkula. Njihove plišane životinje i dalje su uredno
raspoređene po krevetima.
48
Reset Your Child’s Brain: A Four-Week Plan to End Meltdowns, Raise Grades, and Boost Social Skills by Re-
versing the Effects of Electronic Screen-Time, by Victoria L. Dunckley. New World Library, 2015. (Prim.prev.)
Tokom narednih nekoliko nedelja, postepeno se vraćamo u život u SAD. Za devojke, koje su još
uvek na letnjem raspustu, to je manje-više neometan prelaz. U međuvremenu, ponovo
razmišljam o razlikama u našem načinu života ovde u odnosu na Švedsku.
Nakon što sam u Švedskoj provela šest meseci nakon skoro petnaest godina odsustvovanja,
shvatila sam da se Skandinavija na neki način suočava sa mnogim istim izazovima kao i SAD.
Prateći svetski trend, sve više dece raste u gradovima, u kojima su udaljeniji od prirode. (Iako,
ironično, moji prijatelji u centru Stokholma imaju pristup većim javnim zelenim površinama na
deset minuta hoda od svog stana nego što ja imam posle polustane vožnje automobilom od naše
kuće u ruralnoj Indijani.) Skandinavska tradicija rizične igre još uvek je previše riskantna po
američkim standardima, ali je primetno manje nego što je to bila pre trideset godina. Neke škole
više ne dozvoljavaju deci da se penju na drveće ili da se grudvaju, a zbog propisa koje je
uspostavila Evropska unija, sigurnosne površine oko opreme na igralištima sada su uobičajena
pojava. Istovremeno, snažan trend poznat kao „popustljivo roditeljstvo49“, koji nastoji da život
deteta učini što glatkijim i slobodnijim od nedaća i emocionalnih nevolja, takmiči se sa
tradicijom negovanja otpornosti. Dok mala deca još uvek imaju mnogo vremena za
nestrukturisanu igru, sve je veći pritisak na stariju decu, jer neke porodice gotovo kao da
smatraju da je zauzet raspored moderan. Omladinski lideri navode da roditelji vrše sve veći
pritisak na decu u organizovanom sportu.
U obrazovanju, visoko rangiranje u PISA-i postalo je donekle sveti gral u skandinavskim

zemljama, iako mnogi kritičari testa ističu da on ne meri kreativnost, maštu i preduzetništvo
učenika i da nije prediktor za budući ekonomski uspeh zemlje. Neki kritičari strahuju da bi sve
veći fokus na PISA rang-listi mogao da naškodi skandinavskoj obrazovnoj tradiciji i da dovede
do testiranja sa visokim ulozima i, shodno tome, natera nastavnike da podučavaju kako bi se
položuio test. „Uprkos velikom skepticizmu akademika, rezultati PISA-e postali su talisman, koji
je dospeo na naslovne strane i uplašio nacije sa niskim rezultatom zbog pada standarda“, piše
Karl Onore u knjizi Pod pritiskom: Spasavanje naše dece od kulture hiperroditeljstva50. U
Danskoj, primećuje on, „srednji rezultati na PISA testu pobudili su strah da danske škole previše
naglašavaju zadovoljstvo učenika. Naravno, 2014. godine Danska je donela sveobuhvatnu
reformu škola koja je osmišljena da podigne PISA rezultate ove zemlje. Reforma je produžila
školski dan i uvela obavezne „kafee za domaće zadatke“ posle škole. Kristin Antorini, sekretar za
obrazovanje Danske, rekla je da je reforma inspirisana Kinom i drugim najboljim PISA
predstavnicima u Aziji.
Ali jedan od najvećih izazova za povezivanje dece sa prirodom u Skandinaviji danas je

verovatno njihova tendencija da se umesto toga povežu sa digitalnim uređajima. „Tradicija
friluftsliva i dalje je važan deo skandinavske kulture, ali bez obzira da li živite u Stokholmu,
49
Eng. curling parenting. Naziv je inspirisan karlingom, sportom koji se igra na ledu sa teškim kamenim loptama.
Da bi kamena lopta održala željenu brzinu, pored nje trče dva igrača i brišu sve ispred sebe kako ne bi usporila ili
skrenula sa puta. Ovde dete vidimo kao kamenu loptu, a roditelje kao igrače koji uklanjaju svaku prepreku sa
njegovog puta. (Prim.prev.)
50
Carl Honoré in Under Pressure: Rescuing Our Children from the Culture of Hyper-Parenting. (Prim.prev.)
Kjotu, Berlinu ili Pekingu, problem je isti - deca ostaju unutra i igraju kompjuterske igrice, a
manje se kreću“, kaže Anders Sčczepanski, direktor Nacionalnog centra za obrazovanje na
otvorenom na Univerzitetu Linkoping.
I u SAD-u iu Skandinaviji, biće potrebno više od prisećanja na sopstveno slobodno detinjstvo

(ključna je slika deteta koje pije vodu iz creva i izgradnja utvrđenja u šumi od izlaska do zalaska
sunca) da bi se ovo popravilo.
Rejčel Karson, američka aktivistkinja za očuvanje prirode čija je knjiga Tiho proleće51 iz 1962.
inspirisala početak modernog pokreta za zaštitu životne sredine, jednom je napisala: „Ako dete
želi da održi u životu svoj urođeni osećaj čuđenja, potrebno mu je društvo barem jedne odrasle
osobe s kojom to može da podeli, ponovo otkrivajući sa njim radost, uzbuđenje i misteriju sveta
u kome živimo.“ Slažem se sa Rejčel Karson, osim u jednom. Mislim da jedna odrasla osoba nije
dovoljna. Ako želimo da se naša deca u potpunosti angažuju i izvuku koristi od druženja u
prirodi - i, što je podjednako važno, ako mislimo da je to od ključne važnosti za buduće zdravlje
planete – potrebno im je selo.
Prednost Skandinavije je u tome što već postoji snažno selo koje neguje i štiti vezu dece sa
prirodom. Imala sam sreću ne samo što sam odrastala u dubokoj šumi već i što sam bila okružena
ljudima koji su svi imali svoj način da me povežu sa svetom prirode, bili toga svesni ili ne. Moj
tata, koji samog sebe nikada ne bi nazvao entuzijastom na otvorenom, naučio me je kako da
skijam nizbrdo i insistirao je da idem na kampovanje svakog leta. Moja mama, koja je volela da
vodi našeg psa u šetnju šumom i uvek se bavila svojom baštom. Moji deda i baka po majci,
mormor i morfar, koji su imali malu farrmu na kojoj sam razvila doživotnu ljubav prema
zečevima i podjednako dubok strah od gusaka. Moji deda i baka po ocu, farmor i farfar, koji su
mi pokazali da jednostavan sendvič sa sirom može da bude ukusan kao najbolji delikates samo
ako u njemu uživaš na ćebetu u travi, slušajući pčele kako bruje u daljini. Moja zajednica, gde su
komšije jedni drugima pomagali u čuvaju dece kada smo sami istraživali šumu i grad. I da, moje
vaspitačice u predškolskim i osnovnim školama koje su nas vodile u šumu i terale nas da idemo
napolje na odmor svaki dan - bilo da pada kiša, ili je susnežica, sneg ili sija sunce.
Dok smo bile u Švedskoj, devojčice su imale uvid u takvo selo. Ne samo što su bile okružene
ljudima koji su igru na otvorenom i praktična iskustva u prirodi videli kao neophodan deo
dobrog detinjstva već su zahvaljujući alemastratenu52 iskusile značenje igre u šumi kao da je bila
njihova, a divljih mesta bilo je u izobilju, čak iu velikim gradovima. U predškolskoj ustanovi,
Nora se igrala napolju svaki dan, bez obzira na vremenske prilike, a oni njeni drugovi iz razreda
koji nisu mnogo izlazili kod kuće dalje bili u stanju da ostvare smislenu vezu sa prirodom
zahvaljujući posetama školskoj šumi i šire. Maja je bila upoznata sa ekološkim obrazovanjem i
51
Rachel Carson, Silent Spring. (Prim.prev.)
52
„Allemansrätten“ (švedski) znači slobodu da se luta, to jest pravo javnog pristupa, i predstavlja veoma cenjenu
švedsku instituciju. Značenje „Allemansrätten“ jeste jednostavno pravo svake osobe da pristupi i luta, ne
narušavajući i ne uništavajući prirodu i selo, da pešači, vozi bicikl ili berete bobice u šumama i na proplancima.
(Prim.prev,).
stekla okusila je kakav je osećaj kada sama pešači do mestu gde se deca viđanju bez nadzora
pešice i gde se to i dalje smatralo normalnim, a gradovi su bili prohodni i bezbedni. Konačno,
održavanje veze sa prirodom kod kuće bilo je lako zahvaljujući tradiciji friluftsliva, načina života
koji se fokusira na istraživanje prirode i uživanje u njoj.
U SAD moramo da izgradimo svoja sela. Dok neke države imaju bogatu i snažnu kulturu na
otvorenom koja se može uporediti sa onom u Skandinaviji, pred drugima je duži put. Čak iu
državama u kojima je boravak na otvorenom centralni deo života, pristup dece prirodi često
zavisi od finansijskih sredstava i interesa roditelja.
Postoji mnogo ideja za jačanje veze između dece i prirode u SAD, i koliko god ova zemlja bila
ogromna i raznolika, veća je verovatnoća da ćemo videti splet rešenja nego jedno univerzalno.
Ričard Luv, jedan od najistaknutijih vizionara pokreta za decu i prirodu u Severnoj Americi,
smatra da će prihvatanje „hibridnog uma“ - rezultat spajanja prirode i tehnologije, direktnih i
digitalnih iskustava - biti ključ za ovaj napor. Hibridni um će, pretpostavlja on, „povećati našu
inteligenciju, kreativno razmišljanje i produktivnost“ i mogao bi da dovede do stvaranja
zajednica koje nisu samo održive već i „bogate prirodom“. U Luvovoj viziji zajednice bogate
prirodom, škole nagrađuju nastavnike koji svoje učenike izvode napolje da redovno uče, pedijatri
propisuju vežbe na otvorenom za borbu protiv gojaznosti, a građani, preduzeća i lokalne
samouprave rade zajedno na povećanju zelenih površina i tome da kvart učine podobnijim za
šetnju.
Da bi se to dogodilo i da bi preovladao pokret deca i priroda, on smatra da rastuća svest javnosti

o potrebi za prirodom u životima dece mora biti uparena sa akcijom pojedinca, porodice,
zajednice i različitih nivoa vlasti. „Vlada ili velike institucije same ne mogu da stvore civilizaciju
bogatu prirodom“, kaže on. „Dugotrajni pokret zahteva brzo rsprostiranje malih akcija koje
svakodnevno preduzimaju pojedinci, porodice, crkve, škole, bake i dede i mnogi drugi - akcije
koje podstiču, ali ne zavise od organizacija, programa, javnih politika i stručnjaka.“
Luv vidi mnogo ohrabrujućih znakova i 2015. godinu je nazvao „godinom prekretnice za novi
pokret prirode“. Na primer, on pominje da je kontroverzni Zakon o neostavljenom detetu
(NLCB) zamenjen Zakonom o svakom učeniku koji je uspeo, a koji, za razliku od NCLB-a,
podržava terenske studije i učenje o životnoj sredini i očuvanju. Luv takođe napominje da je sve
više lekara počelo da propisuje vreme u prirodi kako bi ljudi izašli napolje i vežbali, a da su
korporacije i vladine agencije dodale milione dolara u finansiranje inicijativa koje imaju za cilj
da decu povežu sa prirodom. Iste godine, više je od 1,4 miliona ljudi čulo poziv REI-a za
#OptOutside na Crni petak umesto da odu u tržni centar.
Šumske škole, za koje se nije ni znalo u vreme kada sam se preselila u SAD, i druge obrazovne
inicijative zasnovane na prirodi počinju da se pojavljuju ne samo tamo gde biste to očekivali - na
otvorenom pacifičkom severozapadu - već i na ruralnom srednjem zapadu i jugu. Otkako je Erin
Keni suosnivala prvi šumski vrtić u SAD 2006. godine, broj predškolskih ustanova zasnovanih
na prirodi u Severnoj Americi porastao je na više od 200 do 2017, prema Udruženju prirodni
početak. To je još uvek daleko od toga da bude dostupno svima, a glomazni državni propisi,
kultura sporenja i činjenica da mnogi novi roditelji ne prepoznaju prednosti igranja napolju
satima zaredom ostaju glavne prepreke za kretanje, prema mišljenju Erin Keni. Ipak, to je potez
u pravom smeru. „Definitivno u ovoj zemlji postoji reakcija protiv intenzivnih akademskih
očekivanja za trogodišnjake i četvorogodišnjake, i to je dovelo do ovih šumskih programa“, kaže
ona. „Mnogi roditelji su i dalje pod pritiskom, ali drugi govore: ’Ovo nije u redu, i sami to
možemo da osetimo‘ “
Nekoliko delova zemlje je takođe videlo negativnu reakciju na lošu politiku školskih pauza i
prekomernu upotrebu standardizovanog testiranja sa visokim ulozima. Na Floridi, roditelji su
protestovačli u školskoj oblasti i lobirali kod državne vlade za pravo svoje dece na odmor, a
širom zemlje su roditelji skoro sedamsto hiljada učenika odlučili da im dozvole da odustanu od
standardizovanih testova ili da ih bojkotuju 2015, prema zastupničkoj grupi Fer test.
U međuvremenu, posvećeni prosvetni radnici krče put pametnim školama u prirodi. U Vermontu,
učiteljica u javnoj školi Eliza Minuči počela je da vodi svoje razrede u vrtiću u šumu po ceo dan
svakog ponedeljka, bilo da pada kiša ili sija sunce. U Fort Vortu, Teksas, škola Osnovna škola
Planinski orao inspirisana je finskim modelom i trostrukim odmorom za učenike vrtića i prvog
razreda. I nastavnici i roditelji su odmah videli pozitivne rezultate. U Oregonu, koji ima dugu
tradiciju učenja na otvorenom, poslanici su skoro jednoglasno glasali da jednonedeljna škola na
otvorenom bude dostupna svakom učeniku petog ili šestog razreda u državi. A južno od Atlante,
u Čatahuči Hils čarter školi, inspirisanoj Luvovom knjigom Poslednje dete u šumi53, 350 učenika
u vrtićima preko učenika šestog razreda iz uglavnom porodica sa niskim primanjima uči na
otvorenom trećinu školskog dana, što je do sada doprinelo vidno manjim manjim brojem
odsustvovanja zbog bolesti i poboljšanim rezultatima testova. „Nešto magično se dešava kada se
deca povežu sa prirodom. Mislim da im to omogućava da razmišljaju u širem smislu“, rekao je
direktor škole Volter Batler za CBS vesti.
Na individualnom nivou, roditelji se bore sa strahom od stranaca koji je osakatio slobodu dece da
se igraju napolju tako što aktivno rade na povećanju društvenog poverenja u svojim zajednicama.
U Kaliforniji, tehnološki preduzetnik Majk Lanza je želeo da njegovo troje dece živi u istom
kvartu pogodnom za igru u kojem je i on sam odrastao, i u suštini ga je stvorio pozivajući
susednu decu u svoje dvorište. Njegova knjiga Igrošiluk: Pretvorite svoj komšiluk u mesto za
igru54 pomaže drugima da urade istu stvar.
Ejmi Stiling, američka rediteljka, bila je toliko inspirisana nakon posete danskom igralištu na
smetlištu Duga da je odlučila da napravi minijaturnu verziju za svoju ćerku Belu u dvorištu
porodice u Orlandu na Floridi. „Počela sam da u prednje dvorištu dovlačim razne stvari za
raznličite aktivnosti tipične za igralište kako bih namamila decu iz komšiluka. Ostavila sam im
53
Richard Louv, Last Child in the Woods. (Prim.prev.)
54
Mike Lanza, Playbor-hood: Turn Your Neighborhood into a Place for Play. (Prim.prev.)
sve vrste ludih stvari da se igraju na našem travnjaku, i tako je natalo naše dečije pleme“, kaže
ona.
Prijateljstva i poverenje roditelja su postepeno rasli, i na kraju je Ejmi mogla da prebaci „pleme“
u dvorište iza kuće. Ovde, van vidokruga udruženja vlasnika kuća, zahvaljujući zelenoj zaštitnoj
mreži, postepeno je stvorila prostor za igru u prirodi u kom ima drveća, stenja, kamenja, panjeva,
prostorima gde može da se kopa, tu je i kuhinja za kolače od blata, sto za vodu i niz rastresitih
delova kao i nešto tradicionalne opreme za igralište kao što su ljuljaške, zip-lajn i geodetska
kupola za penjanje.
„Kada napuni devet godina, biće testera, čekića i eksera“, kaže Ejmi. „Naše dvorište nipošto nije
eksponat; to je okruženje dizajnirano da zadovolji potrebe našeg deteta, a ne našu estetiku.
Otkrili smo da se znatno više radosti krije u posmatranju kako se formira čovek.“
Tokom prošle godine, i ja sam pokušavala da smislim načine na koje bih mogla da podstaknem
igru na otvorenom u svom gradu u Indijani, i na kraju sam našla neke istomišljenike. Leto pre
nego što smo otišli u Švedsku, pridružila sam se naporima zajednice da preuredimo staro i
propadajuće gradsko igralište gde sam često provodila vreme sa devojčicama posle škole. Kada
smo pozvali lokalnu decu da dizajniraju svoje igralište iz snova, nisam se iznenadila kada sam
videla da je ono što je većina njih želela bila jednostavna, bezvremena osnova detinjstva: kućica
na drvetu. I tako je odlučeno da igralište ima temu kućice na drvetu. Biće to i mesto gde će deca
moći da stupe u kontakt sa prirodom. Osim tradicionalne opreme za igralište kao što su ljuljaške
i tobogani, konačni dizajn podrazumeva prostor za igru sa peskom i vodom, kamene gromade za
penjanje, vijugavu stazu kroz baštu s leptirima i autohtonim biljkama, kao i podlogu za prskanje
koja podseća na korito potoka. Novo brdašce koje smo sami napravili služiće kao brdo za
sankanje i učiniće igralište privlačnijim zimi. Nazovite nas preterano optimističnima, ali nadamo
se da će deca doći ako ga izgradimo.
Čini se da se vetar konačno menja, ne najmanje zato što je sve više američkih roditelja primetilo
da se njihova deca ne igraju napolju kao oni, niti imaju istu slobodu. I mnogi od njih počinju da
shvataju da je to problem. Jednog dana sam naletela na jednog od njih na bazenu mesne
zajednice, bila je to poznanica koja ima malu ćerku. Ona radi puno radno vreme i kaže mi da je
zabrinuta zbog toga što njena ćerka previše sedi tokom leta.
„Deca moraju da budu napolju i da se kreću, a ne da sede ispred televizora po ceo dan. Kad sam
bila mala nismo imali kablovsku; stalno smo se igrali napolju“, žali se ona. Nastavlja da mi priča
o deci sa kojom se susretala pošto radi kao logoped, koja su provela toliko vremena gledajući TV
da im nedostaju rečnik i mašta da smisle jednostavnu priču. „Znate, videla sam ovaj video na
Fejsbuku pre neki dan. Bila je reč o ovim predškolskim ustanovama u Evropi gde su deca po ceo
dan napolju. Mislim da su se zvale šumske škole. Jeste li čuli za njih?“
Nisam mogla a da se ne nasmešim. Ovu mamu poznajem nekoliko godina i nikada nisam mogla
ni da pretpostavim da je tako veliki poklonik igre na otvorenom.
„Da, zapravo jesam. Izgledaju sjajno, zar ne?“
Provodimo mnogo sati na bazenu tokom tog vrelog leta nakon što smo se vratile iz Švedske. Ali
kako jedan lenji dan prolazi za drugim, primećujem da je sve manje verovatno da će Maja i
Nora, bez svoje grupe švedskih prijatelja, ostati napolju i igrati se duže od pola sata. To znači da
se neizbežno vraćam u ulogu glavne navijačice za igru i aktivnosti na otvorenom. Čini se da je
trik upalio. U roku od nekoliko nedelja od našeg povratka, provele su bezbroj sati rvajući se
jedna sa drugom u visećoj mreži u našem dvorištu; pratile su me na nekoliko vožnji biciklom;
popele su se na nekoliko stabala; uhvatile i pustile najmanje tri žabe krastače; otišle na
planinarenje i skijanje na vodi; kampovale i pekle s’mor55 na otvorenoj vatri; ispekle nekoliko
pita od blata; negovale, sahranile i oplakivale miša koji je postao žrtva našeg psa; i namerno su
dodirivale otrovni bršljan samo da bi videele da li su mu (jesu) podložne. Čak smo našle
nekoliko javnih prirodnih područja preko državne granice, u Ilinoisu, gde devojčice mogu da se
igraju u vodi a da niko ne bude zbog toga kažnjen.
Inspirisane nekim od svojih švedskih prijatelja, obe devojčice su nedavno prestale da jedu
rafinisani šećer. Maja sada sa vatrenim žarom u samoposluzi kontroliše šta je stavljeno u kolica
sa namirnicama, ne ostavljajući mi nimalo izbora osim da i ja odustanem. Čak sam se odrekla i
svojih omiljenih žitarica za doručak i iznenadila se kada sam pronašla recept za paleo čokoladni
kolač koji nema ukus kartona. Osim otrovnog bršljana (i nesrećne smrti miša, blagoslovene
dušice), ovo će biti dobro leto.
Da bih bila bezbrižna, i da bih bila sigurna da nema praznina koje bi tokom leta trebalo da
popunimo, prihvatila sam ponudu škole da proverim Majino znanje engleskog i matematike pre
nego što krene u treći razred. Na kraju krajeva, koristila je drugačiji nastavni plan i program
matematike i praktično nije imala engleski čitavog semestra. Kao što sam i očekivala, ona je
upravo tamo gde bi i trebalo da bude. Nora je, u međuvremenu, propustila skrining u vrtiću dok
smo bili u Švedskoj. Kada pitam da li bi Nora to trebalo da uradi pre nego što se upiše u školu,
jedan od administratora kaže: „Nemote da brinemo o tome; Siguran sam da je ona dobro.“ To je
osvežavajući odgovor.
Maja i dalje voli svoj tablet, ali nakon našeg boravka u Švedskoj čini se da smo uspeli da
održimo bolju ravnotežu i da se manje svađamo zbog vremena koje provodi ispred ekrana. Čini
se da su Majino interesovanje za prirodu i saosećanje prema životinjama jači nego ikad. Nakon
što je uspešno ponovo spojila sa roditeljima mladunče ptičice kada je ispalo iz gnezda, kaže mi
da joj je san da postane veterinar specijalizovan za spasavanje divljih životinja. Trenutno radi na
svojoj drugoj knjizi, koja u nekonvencionalnom obrtu meša manifest protiv jedenja slatkiša i
vodič za brigu o vašim ljubimcima i prirodi. Ako ideja o veterinaru za divlje životinje ne uspe,
kladim se da to neće biti s njenom karijerom pisca.
55
Reč je o slatkoj užini: čokoladici i tostovanog belog sleza u sendviču između graham krekera.
S'more (eng.) jeste sažeta fraza some more (još malo). Recept se pojavio se u kuvarskoj knjizi Campfire
Marshmallovs ranih 1920-ih, pod nazivom Graham kreker sendvič i ukazuje da je poslastica već tada bila veoma
popularna i kod izviđača. (Prim.prev.)
Nora još ne zna šta želi da bude, ali mogu da kažem da je iskustvo sa švedskim skautima na nju
ostavilo dubok utisak. Ona i dalje želi ajfon za Božić, ali on više nije na vrhu njene liste, ali
švajcarski nož jeste. Dok čeka Deda Mraza, troši deo novca koji je dobila za rođend upravo na
švajcarski nož, kojim sa impresivnom preciznošću i veštinom za jednog petogodišnjaka seče
iverje za našu logorsku vatru. Nedelju dana nakon našeg povratka u SAD, nakon šest meseci
pohađanja predškolske ustanove bez formalnih akademskih predmeta, izjavljuje da želi da nauči
da čita i počinje da sriče svoje prve švedske reči na kartama neke društvene igre. Ubrzo počinje
da piše i nove reči. Svake večeri me tera da joj pročitam kratku oproštajnu poruku koju joj je
osoblje u njenoj švedskoj predškolskoj ustanovi dalo poslednjeg dana, dok je nije naučila
napamet.
Što se mene tiče, još uvek pokušavam da se snalazim u ovoj misterioznoj stvari zvanoj
roditeljstvo. U poređenju sa nizom osećanja kroz koja prolazim na dnevnoj bazi, moje nestabilne
tinejdžerske godine izgledaju kao čisti zen. Uzbudljivo i razdražujuće, emocionalno i iscrpljujuće
- ponekad sve to istovremeno - roditeljstvo je kao nijedno drugo iskustvo koje sam ikada imala.
Tokom ovog ludog putovanja, boravci napolju su mi pomagali da ostanem pri zdravoj pameti, i
to ne samo zato što ponekad (u redu, često) šaljem decu napolje da se igraju sama kada želim da
spremim večeru bez njihovih upadica i blebetanja, ili jednostavno jer mi je potreban trenutak za
sebe, ali i zato što često zajedno izlazimo napolje. Doživljavanje prirode sa mojim ćerkama - bilo
da planinarimo i kampujemo ili samo zajedno sadimo cveće i iskopavamo gliste u dvorištu -
zbližilo nas je na način na koji to nije učinilo bilo šta drugo. Nije uvek bilo lako, a neke od naših
avantura na otvorenom i dalje se završavaju lažnim povredama (njihovim), srušenim
očekivanjima (mojim) i suzama (mogu da budu i njihove i moje). Ali to su izuzeci. Bez obzira
koliko je loše dan počeo, gotovo uvek možemo da ga popravimo tako što ćemo da izađemo
napolje i zajedno uživamo u prirodi. I dalje redovno ponavljam frazu „Ne postoji loše vreme,
samo neadekvatna odeća“, sasvim svesna da će devojčicama u nekom trenutku verovatno postati
izuzetno dosadna. To je u redu. Jednog dana, nadam se da će shvatiti da to nisam radila samo
zato što smatram da je to neverovatno privlačno već zato što znam koliko je provođenje vremena
na otvorenom dragoceno za njihovo fizičko i duhovno zdravlje i dobrobit. I za mene, terapeutski.
Otišla bih čak i toliko daleko da to nazovem primarnom potrebom.
Šta će se dogoditi kada se leto završi i škola ponovo počne sa radom? Ne znam. Uz malo sreće,
Nora će napredovati u obdaništu, a Maja će biti u srednjoj školi pre nego što ponovo čujem frazu
„mrzim školu“. Bez obzira na to, verujem da je njihovo iskustvo u inostranstvu duboko uticalo
na njih na više načina. Kada postanu starije, i kada možda budu imale svoju decu, i počnu da
razmišljaju o mestima koja su njihova detinjstva učinila posebnim, prilično sam siguran da će
nekoliko mesta biti u Švedskoj. Možda će ta mesta čak i nositi u svojim srcima do kraja života.
Pre nekoliko godina prodali smo našu kuću u gradu i sagradili kuću s nešto okućnice na mirnom
brdu na selu. Već prve večeri koje smo proveli u novoj kući, krdo jelena tiho je krenulo kroz
dvorište, dok je ružičasto sunce zalazilo nad mrazom prekrivenom strnicom u susednim poljima
kukuruza. Sećam se da sam tada pomislila u sebi da je ovo amesto koje mogu da zovem svojim
domom.
Nakon što smo se preselili, moje šetnje gradom postajale su sve ređe. Nije bilo moguće ni da
ubacim i decu, kolica za trčanje dobre veličine, i Barnija i Ralfija, naše crne laboratorije. Umesto
toga, uglavnom smo ostajali na seoskim putevima koji vijugaju kroz tu oblast, ili smo istraživali
bujne šume i otvorene livade iza naše kuće, gde je šarolik repertoar divljih životinja — jelena,
kojota, kornjača, zmija, divljih ćurki, lešinara, rabaca - komadići, krastače, sove, rakuni, oposumi
- nastavili su da nas krase svojim prisustvom.
Više od nekoliko ljudi je primetilo da smo moja radoznala pratnja i ja nekako nestali iz gradskog
pejzaža. Ali s vremena na vreme, još uvek mogu da nas vide. Ne tako davno, jednog oblačnog,
ali prijatnog dana, devojčice i ja smo obule čizme i obukle opremu za kišu i krenule u šetnju
gradom. Bura je trajala danima i očajnički smo morale da izađemo iz kuće, da udahnemo vlažan
vazduh i posmatramo ptice na nebu bez prozorskog stakla.
Barni i Ralfi su umrli pre nekog vremena, ali sa nama je pošla Elza, izrazito lošijeg ponašanja, ali
nekako simpatična mešanka koju smo na kraju spasli iz azila za pse kada je u kući postalo
previše tiho. Dok hodamo mirnim ulicama sa drvoredima sa imenima koja podsećaju na
američku istoriju - Vašington, Džeferson, Harison - počinje da pada blaga kiša. Kako se
pojačava, zastajem da zakopčam jaknu i zategnem kapuljače devojčicama. Iznenada je provirila
iz male bele kuće sa natkrivenim tremom sa naše leve strane. Ona je u svojim pedesetim ili
šezdesetim godinama, i gleda nas.
„Hoćeš li da se skloniš sa kiše, dušo?“ dovikuje mi žena.

„Možete da dođete na moj trem i da sačekate ovde ako želite.“
„Dobro smo, obukle smo opremu za kišu. Ipak, hvala!“ uzvraćam.
„Jesi li sigurna? Ta kiša baš pada.“
„Sasvim sam sigurna. “
Skandinavski savet o roditeljstvu btoj 8
Pomozite izgradnju mesta koje podržava igru na otvorenom u životu vašeg deteta tražeći
istomišljenike, na primer tako što ćete se pridružiti lokalnoj pešačkoj grupi za roditelje sa malom
decom ili tako što ćete pokrenuti zadrugu za školovanje kod kuće u prirodi. Ako školovanje kod
kuće ili školovanje u šumi nisu opcija, pronađite načine da ohrabrite dečije vrtiće, predškolske
ustanove ili škole da nađu više vremena za igru i učenje na otvorenom.
Predložena literatura: Vitamin N: Osnovni vodič za život bogat prirodom, Ričard Luv56.
Algonkuin Books, 2016.
56
Vitamin N: The Essential Guide to a Nature-Rich Life, Richard Louv, Algonquin Books, 2016. (Prim.prev)
MANIFEST MAJKE SKANDINAVKE „USTANI I IZAĐI NAPOLJE“
1. Ne postoji loše vreme, samo neadekvatna odeća. To je jedna od najkorisnijih poluistinitih

roditeljskih fraza koja je ikada proistekla iz Skandinavije, u ravni s frazom „voće jeste slatkiš“.
Obilno je koristite da biste od malih nogu navikli decu da se igraju na otvorenom po svim
vremenskim uslovima*. (*Naravno, ovo ne treba shvatiti previše bukvalno! Oluja sa
grmljavinom, tornado, uragani, obilne poplave, temperature opasne po život ili druge vrste ludih
vremenskih uslova savršeno su valjani razlozi da ostanete unutra.)
2. Obucite se u skladu s vremenom
Ovo je obavezno ako zaista odlučite da primenite #1. Ako pada kiša, deca treba da nose kišnu
opremu. Ako pada sneg, nosiće odela za sneg. Uparite odeću s odgovarajućom obućom, kapom i
vodootpornim rukavicama. To bar nije neka nauka.
3. Svež vazduh je dobar za vas
Da, naši roditelji su bili u pravu kada su nam govorili da je izlazak na svež vazduh svakog dana
dobar za nas. To što provodite više vremena napolju može da smanji rizik od uobičajenih
infekcija, kratkovidosti, nedostatka vitamina D i gojaznosti, a može i da ublaži simptome
ADHD-a, anksioznosti i depresije. Savet: čini čuda i za odrasle.
4. Samo ih pustite da se igraju
Nijednog poslodavca pri zdravoj pameti neće biti briga da li je vaše dete počelo da čita sa četiri
ili sedam godina. Neka vaš predškolac ispeče pitu od blata i kasnije če se brinuti o akademskim
stvarima. Nestrukturirana igra na otvorenom ima sve što je deci potrebno za zdrav fizički,
društveni i kognitivni razvoj u ranim godinama. Starijoj deci takođe treba vremena za igru;
najopterećeniji vannastavni raspored do trećeg razreda NIJE pobednički plan.
5. Malo prljavštine neće škoditi
Naš moderan način života u zatvorenom prostoru učinio je decu previše čistom i verovatno je
izazvao epidemiju imunoloških poremećaja. Da biste vratili neke korisne klice u život vašeg
deteta, odbacite to sredstvo za dezinfekciju ruku i pustite ga da uroni ruke duboko u prljavštinu.
Bonus poeni ako niste odlepili kada se desilo da junior te prljave ruke gurne u usta.
6. Sloboda s odgovornošću
Deci je potrebna rizična igra da bi naučila kako da procene rizik i da se pripreme za odraslo
doba. To ne znači da treba da žongliraju s motornim testerama, samo im je dozvoljeno da se
upuste u neku staroškolsku zabavu na otvorenom, poput penjanja po drveću, klizanja po
smrznutim lokvama, uz prave alate ili šetnje do parka bez odrasle osobe. Ako su naši roditelji to
mogli da podnesu, možemo i mi.
7. Isključite se iz mreže da biste se povezali
Internet je fantastičan, i to ne samo zato što je pun smešnih video zapisa o mačkama i što nudi
mogućnosti da igrate svet u ratu sa strancima. Ali ako želimo da naša deca ostanu u prirodi,
ponekad moramo da ih odvojimo od ekrana i da radimo stvari na otvorenom kao porodica.
Izazovite sami sebe tako što ćete svoj pametni telefon ostaviti kod kuće ili ga barem staviti u
režim rada u avionu.
8. Traži se selo
Kao roditelj, to što ste jedini koji navijate dok se vaše dete igra na otvorenom može da dosadi.
Pronađite istomišljenike i otkrijte kako možete da u svojoj zahednici vratite decu napolje, bilo
tako što ćete osnovati porodični klub prirode, protestovati protiv politike zabrane odmora u vašoj
školi ili se boriti protiv preterano revnosnih pravila udruženja vlasnika kuća.
9. Jedno smo sa prirodom
Deca i priroda zaista se dobro uklapaju. Ranim uranjanjem dece u svet prirode povećavamo
verovatnoću da će želeti da se o njoj brinu kasnije u životu. Uz malo sreće, radiće to bolje od
svojih roditelja, baka i deda.
IZRAZI ZAHVALNOSTI
Pre svega bih želela da se zahvalim svom agentu, Brendi Bouls iz Foundry Literary + Media,
koja je videla potencijal u mojoj knjizi i sa entuzijazmom me prihvatila kao svog klijenta nakon
što je Moli Glik, koja me je prvobitno primila, prešla na novo radno mesto. Takođe sam duboko
zahvalna svojim urednicima u Touchstone/Simon & Schuster: Mišel Hovri, koja me je vodila
kroz prva poglavlja, i Meredit Vilarelo, koja mi je stručno pomogla da pređem završnu liniju.
Bez vaše nepokolebljive podrške, ohrabrenja i promišljenog doprinosa, ova knjiga ne bi bila ono
što je danas.
Osim toga, osećam se izuzetno privilegovanom što mi je David Ebershof mlađi bio mentor i što
je navijao za mene od trenutka kada sam dobila ideju za ovu knjigu do časa kada je počela da se
prodaje. Vaši saveti o izdavačkoj industriji, kao i vaše izmene u mom predlogu knjige bili su oni
pravi.
Neverovatno sam zahvalna svojim švedskim prijateljima - novim i starim - i njihovim

porodicama, jer su mi dozvolili da udubim u njihove živote i postavljam im razna lična pitanja u
potrazi za srcem i dušom skandinavske tradicije roditeljstva. Znate ko ste.
Hvala i divnim stanovnicima Aspereda i osoblju u školi što su me primili u zajednicu i podelili sa
mnom svoja razmišljanja o roditeljstvu i obrazovanju u Švedskoj.
Isto važi i za osoblje u Norinoj predškolskoj ustanovi, koje mi je dalo dragocene uvide u
obrazovanje u ranom detinjstvu u Švedskoj. Zahvaljujući vama, Nora je imala priliku da danima
peče pite od blata dok sam ja pisala.
Zahvalna sam svojim posvećenim i fantastičnim probnim čitaocima: Bobu i Alindi Dikinson, Kej
Hanter, Heder Dent, Lindi Gustafson, Amandi Strauzer i Vanesi Šo, koje su mi dale dragocene
povratne informacije u različitim fazama ovog projekta, i Sju Vajt i Dženifer Kembel, koje su
pomno kritikovale celu knjigu. Svi ste više nego sjajni.
Želela bih da se zahvalim svojoj mami, Margareti Akeson, što mi je prenela svoju duboku ljubav
prema ovoj zemlji. Samo bih volela da sam dobila i komadić tvog zelenog prsta. Moja sestra, Su-
zana Lund, podržavala me je tokom čitavog procesa pisanja i verovala je u ovu knjigu mnogo pre
mene same. I vi, i vaš nepokolebljivi idealizam, inspirisali ste me neopisivo. Podjednako sam
zahvalna svom tati, Kjelu Akesonu, što mi je usadio svoju zvezdanu radnu etiku i što me je
savetovao da sledim svoje srce i nastavim karijeru prema kojoj sam osećala strast. Jesam, i nikad
se nisam osvrnula.
Duboko se zahvaljujemo i Kajlu što mi je dozvolio da vodim naše ćerke u Švedsku na skoro šest
meseci; cenim žrtve koje si morao da podneseš tokom pisanja ove knjige.
Na kraju, reči ne mogu da izraze zahvalnost i ljubav koju osećam prema svojim ćerkama, Maji i
Nori. Vi ste razlog što sam krenula na ovo putovanje, i vi me svakodnevno inspirišete. Neka
nikada ne prestanete da hvatate gusenice i u džepovima nosite kamenčiće nasumično skupljene s
puta.

Ne Postoji Ružno Vreme

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ne Postoji Ružno Vreme

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NE POSTOJI RUŽNO VREME

LINDA AKESON MAKGURK

Prevod: Sana Knežević

REČNIK SKANDINAVSKIH POJMOVA

„Neću da idem napolje. “

Ne postoji tako nešto kao što je loše vreme

ODEĆA ZA USPEŠAN BORAVAK NA OTVORENOM

Šta tražiti kod opreme i odeće za igru na otvorenom za decu uopšte:

✳✳ Lako se oblači i skida

✳✳ Dovoljno je komotna da omogući raspon pokreta tokom igranja

✳✳ Po hladnom, vlažnom vremenu, prema potrebi dodajte odeću za kišu.

Friluftsliv - život na otvorenom

Skandinavski savet za roditeljstvo broj 1.

Beba koja spava - na otvorenom

DREMKA NA OTVORENOM 101

✳✳ Veoma male bebe treba da spavaju na leđima u kolicima sa ravnim dnom.

✳✳ U leto, pazite da sunce ne sija direktno u kolica.

Klinka iz Amerike u švedskoj školi

Igranje jeste učenje

✳✳ Debele rukavice (dva para)

✳✳ Kompletna promena odeće za unutrašnju upotrebu

Izađite napolje i igrajte se

Savet za skandinavsko roditeljstvo broj 3.

Šumska škola: Trolovi i penjanje po drveću

Odakle nam stiže doručak?

Posebni prijatelj po imenu Tova

„Uđite, da vam pokažem nešto!“

Skandinavski savet za roditeljstvo br. 4

Do proleća, držanje koraka s Majinim društvenim kalendarom pretvorilo se u posao sa skraćenim

U ovom slučaju, reč je o prijateljski raspoloženom nekadašnjem profesionalnom atletičaru koji je

„Samo idi u travu, dušo“, kaže David.

Dok Mari devojčicama donosi peškire da se obrišu i pomaže im da se obuku, primećujem da ih

I to je tipična švedska večera.

Poboljšana sanitacija u kombinaciji sa pronalaskom penicilina 1940-ih, uspešno je doprinela

Promene su se desile prebrzo da bi bile izazvane genetskim promenama u populaciji; umesto

Veruje se da je u ovome uzrok alergijama, astmi, ekcemima, dijabetesu u detinjstvu i upalama

Nedavna studija sprovedena na miševima takođe je otkrila da micobacterium vaccae može da

Mnogim Amerikancima su ti strogi higijenski standardi usađeni u um još u ranom detinjstvu, a

✳✳ Dozvolite svom detetu da provodi vreme sa psima i životinjama na farmi u ranom

✳✳ Prekinite rutinu čišćenja kuće izbeljivačem. Nema potrebe da koristite nuklearnu

Odevanje u skladu s vremenskim prilikama

Uz opušteniji odnos prema prljavštini, Skandinavci su poznati i po svom insistiranju da se deca

Lisberg Jensen, istraživač ljudske ekologije, ističe da moralni argument - da je zdravo i

Skandinavski savet za roditeljstvo br. 5

Predložena literatura: Pustite ih da jedu prljavštinu: Spasavanje vašeg deteta od preterano

Ne sećaš se vremena kada te je tata držao za ruku.

Pozdravljam ih i razgovaram sa njima dok su Nora i njena drugarica zaokupljene premeštanjem

„Da li često dolazite ovde sami?“ pitam.

„Ponekad“, odgovara Tedi.

„Gde u gradu još idete sami?“

Ili, kako je ono poznato u Skandinaviji, samo „roditeljstvo“.

Da bismo razumeli ovo uobičajeno roditeljsko načelo, od pomoći nam je da znamo da su

Međutim, njegova supruga Žanet misli malo drugačije.

„Još ne znam. Pretpostavljam da će to zavisiti i od same Klare.“

„Želim da idem u šumu. Sama, kao i ti.“

„Mogu li? Molim te!“

„Idem i ja“, javila se Nora i počela da oblači svoju kišnu opremu.

„Što da ne? Šta bi moglo da pođe po zlu?“

„Obećavamo!“ rekla je Maja.

„Otići ću da ih pitam“, rekoh.

„Jesi li sam?“ pitala sam ga.

„Koliko imaš godina?“

„Koliko slobode imaju deca?“ pitam.

Prema Dejvidu Eberhardu, glavnom psihijatru na urgentnom psihijatrijskom odeljenju u