Bajka o labudu

ivela je na vrhu planine mala Sneana, kraljica zime. Na noicama

je imala cipelice od srebra, bila je ogrnuta belim platom poprskanim
snenim zvezdicama, a na glavi nosila ledenu kapu koja se prelivala
u bezbroj boja kad Sunev zrak na nju padne.
Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u
snenom gnezdu, goliava se valjala po smetovima, loptala se po
ceo dan sa pahuljicama, vozila se po jezeru na jednoj crnoj ptici
tuno oborene glave. Kako je Sneana bila vrlo mala, mogla je
sasvim udobno da joj sedne na krilo.
Sletale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su
bile isuvie male da bi maloj kraljici zime mogle sluiti umesto
amia.
esto je Sneana mislila zato li je crna ptiica tuna, zato uvek
obara glavu, pa je jednom upita:
-Moj crni amiu, zato si uvek toliko tuan?
- Mala kraljice, odve sam sad uzbuena i ne mogu ti reu ta me
titi prozbori najzad ptica ali dovee doi opet na obalu pa e
uti.
Celoga dana Sneana je bila nemirna, jedva ekajui da padne no.
Kad se smrklo otula je na obalu jezera gde je crna ptica ve ekala.
Skrivena u noi, ispovedala se tiho kraljici zime.
- Sve je oko mene belo: i drvee, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice,
samo sam ja od noi crnja. Zato me mori tuga.
uvi to, Sneana radosno ree:
- Kad ti je to jedina nevolja, amiu, ne brini! Uiniu da postane i
ti beo. Zaplovi noas na sredinu jezera i ekaj.
Posle ovoga, kraljica je otila do ledene kule meu stenjem, gde je
ivela Srebrna zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je zapovediti,
ali Srebrna zvezda je bila vrlo stara pa je Sneana zbog toga umiljato
zamoli:
- Dobra Srebrna zvezdo, ti koja si jo mojoj majci odeu tkala, poalji
noas na pticu to stoji sred jezera jato pahuljica i pokri njima zauvek

njeno crno perje. Uini da se sutra probudi sva bela kao sneg moga
prestola.
Tako je molila Sneana, a crna ptica je uzdrhtalo ekala nasred
jezera. Kad bi oko ponoi, san savlada pticu, ona polozi glavu na
krilo, i ostade tako nepomina. A istoga asa pade jato pahuljica i
svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice
zime.
Ujutru Sneana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi
su se posle toga raali i umirali, ali taj prvi jo i sad ivi i po istom
jezeru vozi Sneanu, kraljicu zime.
Vetar dadilja
Poe neki siromah vetar da trai slubu. Idui kroz selo, nudio se
seljacima da im uva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski
stvor, ne hte dete poveriti. ta e, kud e, iako je najvie voleo da se
s decom zabavlja, on pokua da radi i druge poslove: pogodi se kod
nekog gazde tvrdice da mu razvije lie na vonjaku. Kako je to tek
trei put u ivotu radio, ne poe mu za rukom da sve pupoljke razvije
i kad po svrenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:
Moj dragi prijane,
ti ne zna zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!
Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi batu. upajui korov
morao je iupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom
dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatrai nadnicu, on
se razdra:
Moj neveti brale,
ne razume ti se
oko batenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
to ti je i otac
a i deda bio,
moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne saeka kraj seljakove pridike, ve

zadi niz selo u umu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za
pomonika. Kad ugleda hrast na kome stoji jo lanjsko suvo lie,
rekne:
Da li staro lie
treba, ika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, iko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.
Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:
Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?
Gde ugleda samog zeia, stane da ga ljuka pevuei:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku
ne dam svoga zeku.
Malome ljiviku
odneli su iku
u goru daleku
ne dam svoga zeku.
Drvee je odgovaralo bez volje, neko da eka starog poznanika,
Razvigorca, koji mu svake godine u prolee pomae prilikom listanja,
neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zeije majke su se
izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje.
U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:
Da li ima dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?
Razmisli hrast nekoliko asaka pa mu ree:
Imam tri sinia,

treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.
Treba da se ljukaju,
treba u zaranke
da im peva blage
umske uspavanke.
Hrastovi sinii stadoe izvirivati na svog budueg uvara i mahati
mu umiljato zelenim apicama. Vetar se obradova to mu prijateljski
mau i ostade kod njih. Najzad je bio naao posao koji voli. Skide
odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz prue
smiljajui ime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastii
hteli da im vetar, koga nazvae Dujom, togod pria. Pokua vetar da
izvrda, jer je vie voleo da peva, ali deca hrastova hoe poto-poto
priu. Duja onda poe neto to je jo od svoje bake bio uo:
Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.
Pue negde puka puna.
Nema vie ukraj vode
beloboke nae rode.
Duja to pria, a prue uglas plae, ao mu rode. Onda on poe neto
smeno, kako se medved enio pa nije mogao da nae devojku
prema sebi, i hrastii se odmah razveselie. inei se da je tobo
zanet nekim poslom, otac hrast je sve to sluao da vidi hoe li Duja
dobro obavljati svoju dunost. uvi kako se hrastii slatko smeju i
osetiv da su Duju ve zavoleli, rei da ga zadri u slubi dok god
deca ne odrastu.
Tako je Duja priao pruu smene prie, ujutro mu retkim eljem
raeljavao kosu da je ne bi upao, uvee mu pevao uspavanku da
zaspi. Uskoro ga upoznae sva umska deca i njihovi roditelji. Malo,
malo pa e tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,
poljukaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovicama moram
izatkati hlad.
Duja priskoi bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obino i
hrastie uspavljivao:
Ljuka, ljuka, ljuka,

daleko u gori
strani medved njuka:
ne dam dece ja
za prolena dana
obasjana dva.
Tek to on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu
decu dok ona ne zavri vezeni zastira za panj na kome su joj deca
ruavala. On priskoi i tamo pevuei:
Ljulja, ljulja, ljulja,
daleko u gori
kurjak se ulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.
Tada hrastii budu ljubomorni pa udare u pla, a on brzo ostavi breze
pa potra njima, jo izdaleka ih umirujui:
Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa veera.
I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu
nadovee druge uspavanke, sve do same noi. Tada ih umije sveim
mirisima, pokrije krajikom svoje dolame pa uljuka. A kad bude
zora, povie ispod hrastovog debla:
Ko hoe da bude
najvii u gaju
prvi mora spaziti
sunce na roaju.
Ko hoe sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.
Hrastii se probude i stanu se peti na prste da prvi vide raanje
sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A to su vie rasli, sve
vie su pevaica na stan primali. Uskoro su postali snano hrae
5

zelene, granate krune kome nije trebalo vie pevati uspavanke, ali su
Duju iz zahvalnosti to ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na
njihovim rukama u starosti odmarao.

Pria o reci
Jo pre hiljadu i vie godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu
najmlaih keri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu priati
jedna s drugom. Priale su one tako od jutra do podne o lepotama
zemlje, a Izvorove keri, kapljice, gutale su im svaku re. Kad su
ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki metez, kapljice su skakale,
prskale okolnu mahovinu, inilo se da je voda prosto provrela od
neke radosti. To su se Izvorove keri dogovarale da i one odu u svet i
vide lepote o kojima su ptice priale. Ali bez doputenja starog Izvora
nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlaih da
salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa
umiljato zaubore:
Oj, dobri oe, pusti nas, pusti,
kroz estar gusti,
do dolje zelene,
tamo nas eka
velika reka
u nepoznati dalek kraj
da s nama krene.
Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih keri pa se povue pod zile da
o njihovoj molbi razmilja. Promiljao je tako do uvee kad se zau
njegov ozbiljni glas:
Ne ludujte, keri malene,
ne odlazite u svet od mene!
Ispreie se pred vas brda,
kra i kamena cela krda,
nee vam lako dati puta.
Upoznaete vrlo brzo
kako je zemlja tvrda
i ljuta.
Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu
njegovih najstarijih keri mazno mu se obraajui:
Pusti nas, oe,
i ptica puta poletarce,
i gnevna oluja povetarce,
6

i guje stare
putaju mlade u estare,
i medved puta svoje mee
da stri u dolju
kud potok tee.
Blai je od tebe i vuk sami,
puta da vuii svet upoznaju.
Pusti nas, oe, svet nas mami!
Izvor se sad jo dublje povue, ak u tamne bunare u zemlji, a
njegove keri skoro nepomino ekahu kakvu e odluku doneti. Da je
putnik tada naiao, udio bi se to je tako zanemeo veno
razgovorni, stari Izvor. Tek pred vee se pomoli ispod ila njegova
srebrna brada i u se glas:
Kapljice keri,
i ovde u umi ima lepote.
U svetu kud zurite,
ljudi krote,
mora i reke,
stavljaju im uzde i okov.
Kajaete se gorko, duboko,
krenete li u kraje daleke.
Samo mudri saveti oevi nisu mnogo pomogli. Idueg jutra, dok je
starac jo spavao, iskrade se prvo sto najmlaih kapljica pa kroz
ljunak otisne niz brdo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto
drugih. I tako sto po sto pa se naini potoi i potra koliko ga noge
nose. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim
potokom pa zagrlivi se, sjure u podnozje prve kose. Tamo je modrim
koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove keri joj se
zajedno sa ostalim kapljicama bace u naruje. U poetku, dok jo
nisu bile istroile snagu, krile su sve to im se nalo na putu.
Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja:
Mrmorimo, zuborimo,
dok grlo ne umorimo.
Igrajmo, skaimo,
stene plaimo,
livade rubimo,
umimo, trubimo.
Hujimo, umimo
dok gore ne zagluvimo.
Kikoimo se, askajmo,
zuborimo, praskajmo,
hrae obarajmo,

peine stvarajmo,
rovimo, vajajmo.
Trajalo je to vie nedelja i onda se Izvorove keri zamorie i na putu
im se stadoe javljati sve vee prepreke. Ispred sto najmlaih isprei
se ogromna neprobojna stena. One se uhvate za ruke i stanu juriati,
ali ona osta nepomina. Tada jedna od njih uze da se?ali svojim
starijim sestrama:
Oj, sestrice, oj!
Na putu nam stoji
tvrd kamena sloj.
Kao odgovor na njihovu molbu u se jo oajniji glas jedne od starijih
Izvorovih keri:
I moj, sestre, put
naporan je vrlo,
svu me kupa znoj.
S tree strane se ulo isto takvo dovikivanje:
Hej, sestrice, hej!
Na mom putu brdo,
presede nam smej.
Kako su se prepreke iz dana u dan mnozile, Izvorove keri su
pomiljale da se vrate kui. Kad druge kapljice pridremaju, one se
uhvate za ruke da bi pole uz potok. Ali hoe! Po sto puta su uinile
korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Ova malodunost je,
sreom, kratko trajala, a i starije iskusnije kapljice su priale da se
jo nijedan potoi nije vratio u detinjstvo. One se, sirotice, postide
pa opet zapnu iz sve snage da juriaju na stene pred sobom. U
kamenu se uskoro naoe pukotine, te potok uskoro odvali nekoliko
manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. To je bio valjda
najradosniji dan u zivotu kapljica begunica. Protezui se lenjo na
suncu zaubore:
Sestrice kapljice,
sad se odmarajmo,
dremajmo, spavajmo,
sanjajmo mir.
Brda smo oborile,
nova smo stvorile,
stene smo digle,
najzad smo stigle
umorne u vir.
Vir je lezao u poljani, ba pred uem u veliku plovnu reku. Odmorivi
se u njemu, sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo

se izmeaju sa irokom vodom na koju su naile. Ona je bila mutna i

troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ozive.
Meutim, jo nije bio kraj naporima naih putnica. U dalji se ukaza
nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka
stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu, dok ih Izvorove keri ne
uutkae pesmom punom poleta:
Dolazi brod uglja pun,
putnika laa i za njom un.
Zasuimo, sestre, zelene rukave,
prenesimo ih ak do irine
morske plave.
Nikada tako brzo brodovi nisu ili kao toga jutra, noeni mladim
rukama Izvorovih keri, te se posle nekoliko dana nau na morskoj
puini zajedno s njima. Ali jo istog sata sunce uzasno pripee na
iroku povrinu mora podizui kaplje planinke pod oblake. I kao
nekim udom, ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo
nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni, spuste ih na
nju i po okolnom drveu i mahovini. Samo priroda je bila tako
udesna da su kapljice begunice to su ih oblaci opet vraali umi
zaboravljale svoj raniji zivot i ponovo zudele na put. Tako se to
ponavlja otkad je uma, reka i oblaka.

Medvedova enidba
Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otra brzo na potok i
ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se
glasno nasmejao i otrao u umu pevajui:
U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata,
hiljadu dukata.
etiri ubare
vrede silne pare,
a izme duboke
teke do tri oke.
Sva e arna uma
sii za njim s uma:
veverica lepa,
lija dugog repa.

Tako pevajui nae se u kraju gde su ivele lisice. Izae pred njega
stara lija pa ga zapita to je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj,
a Dundo se pokloni do zemlje, pa ree:
Pametnice, lijo,
daj mi svoju ker,
ja sam najsnanija
u planini zver:
ruka mi je buzdovan,
brdo su mi lea;
u asu u smrviti
svakog ko je vrea.
A stara lija se lukavo nasmei pa odgovori:
Sve je lepo,
sve je krasno,
al' si, medo,
stig kasno:
kerka mi se mala
prekjue udala
za suseda svoga
lisca repatoga.
Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teko, ali se brzo utei
mislei: "I bolje to se ve udala; nisam valjda lud da se enim
takvom dugorepatom zverkom." I na um mu pade da njegov sused
zec ima vrlo umiljatu ker pa poe da nju prosi. Zec je okopavao
kupus i nije ni primetio medveda kad je naiao. Ugledavi ga onako
veselog, zaueno upita kojim dobrom je doao. Medo se i pred njim
pokloni i ree:
Sused-zee, uj me sad:
s tvojom kerkom ja sam rad
da se oenim,
s tobom orodim.
Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama:
Ba si udan, medo, stvor:
sav si truntav,
sav si spor,
kao da sto kila nosi,
a zeevu kerku prosi.
Uzdahnu Dundo kad ovo u, ali se opet brzo utei, govorei sam
sebi: "Lud sam i bio to sam prosio ker brzonogog starca; i ona
sigurno voli mnogo da tri, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti."
10

Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu, te poe da nju zatrai. Vuka

zatee gde se pred kuom suna pa ga oslovi:
Strie-vue,
ker mi daj!
Ako nee,
dobro znaj,
napae te
sav na rod.
A vuk nemarno zevnu pa odgovori:
Moja kerka ne gleda
veseljaka medveda.
Medved zimi spava
otekne mu glava,
medovinu pije
od mraza se krije.
A mi smo vuci-halauci,
hrabra srca, zuba ljuta,
svako nam se sklanja s puta;
ne pijemo nikad meda,
niti se bojimo snega,
niti se bojimo leda.
Dundu je najtee bilo to ga je vuk odbio, ali stee srce i pomisli: "ta
e meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da sluam prie o
vujem junatvu." Utom skoi s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i
okretna, pa se medi mnogo svide, te je zaustavi:
Veverice lepa,
udaj se za mene,
biemo lep par;
kruice medene
dau ti na dar.
Ali ona gotovo i ne zastade, samo mu u prolazu dobaci:
Poi zbogom, medvede,
veverice ne jedu
medenih kruaka;
lenikom se hrane
sa zelene grane.
ta e, kud e, poe medved dalje gunajui u sebi: "Nisam ni lud da
se enim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po
drveu." Utom naie na lasicu pa joj ree to je mogao umiljatije:
11

Lasice malena,
budi moja ena!
nosiu te na dlanu
kroz zelenu poljanu.
Igrau ti kolo
svaki boji dan.
Uzbrau ti cvet
jo neuzabran.
Lasica ga pogleda zaueno pa mu odvrati:
Ti si, dragi medo, slep:
hrapav ima glas,
trapav ima stas;
a lasu malenu
hteo bi za enu.
Pomisli medved postieno: "Tako mi i treba. Umesto da zaprosim
svoju susedu medvedicu, obraam se raznim uobraenim
palicama", i nae natrag kui koliko ga noge nose. Kad tamo, a
medvedica sedi pred svojom peinom i cedi med. Dundo joj se obrati
laskajui:
Susedice medvedice,
udaj se za mene!
Sluaemo ptice
sred gore zelene.
Ii emo svuda
zajedno u lov.
Stvoriemo sebi
ispod bukve krov.
Njegova suseda nije nita bolje ni oekivala, pa brzo ostavi posao i
potra mu u susret, pevajui:
U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata
hiljadu dukata.
I posle su dugo iveli sreni i zadovoljni.

Ki vilinog konjica

12

Poite kroza umu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge
levo zaobiite umarevu kuu, i opet krenite desno, pa kad najzad
udarite jo jednom ulevo, u pravcu stare bukve, tamo je panj gde zivi
ki vilinog konjica. Ona je mala, mala devojica, vesela i prozrana
kao vilin konjic. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i
maze. Bube, pauci, komarci, svici, mravi i patuljci rado se s njom
igraju. Kad poe daleko u umu, patuljci je uvaju da se ne uplai
vuka ili medveda.
Kad padne mrak, svici dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i
pele zuje, da je to pre uspavaju. Ako joj se voza, mravi od aica
zira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne, da bi mogli juriti
kao strela. Ako zazeli da se ljulja, pauci naine zaas ljuljake, obese
ih o kakvu granicu, i mala ki vilinog konjica se njie na njoj po itav
dan.
Ali se jednog jutra mala nestanica iskrade od svojih drugova i sama
pobeze na reku.
Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve to je
stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na amiu niz
talase. Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajui
krajeve kroz koje je tekla reka. Zeevi sa obale su je zadivljeno
gledali, nikad nisu videli tako male devojice. Patke to ih je sretala
duboko su joj se klanjale, a ptice letele kraj nje obalom.
Sve je bilo ne moze biti lepe, ali nesrea se uvek iznenada dogodi.
Naiavi na nekakvu maticu, amac joj se prevrne i ona upadne u
reku te se udavi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo
male keri vilinog konjica. Tuda sluajno naie vrabac, njen sused, pa
kad vidi da je sirota mala devojica umrla, prhnu odmah da javi
njenim prijateljima. Tako se glas o njenoj smrti rairi brzo po umi, i
patuljci brzo otre da odnesu glas njenom ocu, vilinom konjicu. Trali
su to su igda mogli i nau ga kraj nekog potoka. im u ta se
dogodilo njegovoj devojici, vilin konjic pojuri na livadu gde je lezalo
njeno telo, ali se patuljcima inilo da ne leti dovoljno brzo.
Vilin konjic je nemilosrdan ree prvi patuljak glasno plaui on ne
zali svoju ker.
On sada razmilja o nainu kako e je oiveti primeti drugi.
im su stigli na livadu kraj reke i im je vilin konjic oslunuo srce
male utopljenice, zamolio je patuljke da odmah pronau istoni vetar
i dovedu ga na livadu, jer ako ga pre veeri ne nau i devojica
zanoi obamrla, niko joj vie ne moze pomoi.
uvi ovo, pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traze istoni
vetar, ali, kao za pakost, od njega ni traga ni glasa, jer je ve bilo
prevalilo podne. Jedva u zlo doba, kad se sunce stalo kloniti zalasku,
nau ga u jaruzi, zavukao se i uti.
Mala ki vilinog konjica je umrla, hajde brzo do nje, jer e skoro no
doviknu mu patuljci.
13

I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba, pa se odmah digne

iz jaruge i brzo, za tren oka, nae se na livadi. Ugledavi ga, vilin
konjic ga zagrli preklinjui:
Ozivi moju malu ker, molim ti se, ozivi to pre, jer e za koji as
zai sunce i bie kasno. Ozivi mi je, ti jedini to moze uiniti.
A istoni vetar stade prvo tiho, tiho, pa onda sve jae duvati u krioca
obamrle devojice, ne bi li ih pokrenuo. Zanjiha se od njegova daha
okolna trava, potom umica oko livade, a krila male devojice jo
lezahu nepomina. Njeni drugari, mislei da je ni vetar ne moze
oziveti, stanu plakati neuteno. Uto on jo jednom iz sve snage dunu,
a njena krilca se lagano pokrenu, oi joj se zaueno otvore kao kod
dece probuene iz dubokog sna.
Oivela je, oivela! poviu radosno njeni prijatelji patuljci, a vilin
konjic je uze u naruje i obasu je poljupcima.
Kad se istoni vetar opet vratio u jarugu, posade mravi svoju
ljubimicu u kolica nainjena od zirove aice i povezu je njenoj kui.
Kraj kola pou svici sa svojim sveicama, jer je ve padao mrak,
bube udese najlepu svirku, a vilin konjic se vrati na potok kraj koga
je obino noivao.
D. Maksimovi

D , ,
, ,
:
14

 ,
, !
,
. ?
, , .
? ,
,
.
?
. , ,
! .
,
. .
.
?
?
:
. ;
.
?
, ,
. , ?

, , ,
. :
, ?
? ? :
! ,
. , , !
,
.

?
, !
. , .
? ? !

. !
, .

. , .
.
.
.
, .
15

 .
. , -
.
, .
?
. ,
.
! ,
. ,
, . ,

. ,
, . ?
, ,
,
.

!
.
.
, ,
,
. !
; ,
. .
? ?
, .
.
? ?
.
. , .
. ,
,
, . . .
3 .
.
. !
, .
, .
, ,
, .
.
.
!
.

16

 . ,
. .
.
. ,
.
,
.
!
.
. , ?

.
, ,
. , ,
. ,
, . .
.
, ,
, .
? ?
, , ,
.
! . ,
! ,
,
.
!
. ,
: ,
. .
, ! ! ,
,
.
,
. ,
,
. ?
? ,
. , ,
.
. .
.
, . ,
. ,
.
17

 .
.
,
.
,
, .

18

U , , .
! , ,
!
. , , .

, , .

. ?
?
!
, , ,
: .
, ,
, ! ,
,
, :
, !!
! , , !
,
, ,

.
!
, : ,
. , .
,
, .
,
.
, ! ,
. ,
. ,
, .
3 ? ,
-
. ,
, .
.

. ! !
, ?

? :
!
-! ,
.
19

! !

.
, . ,
, .
,
. !
,
, ,
,
, ,
, .
,
. !

.

. ,
. ,
.
.
.
!
. !
!
. ,
,
,
.
, ,
!
, !

, . ,
? ?
!

. , .
, , .

.
? ?
? !
. , .
,
.
20

 ? ?
!
, :
! ,
?
. .
. :
! .
, .
. : , , ,
. .
, !
, :
, !. !
? .
? .
?
. :
, . ,
?
? ,
. ! ,
, ?
.
, , .
, , .
! !
! ,
.
: , !
.
! ! 3 ? ,
, ,
,
! ? ?
,
, ! ?
. ,
,
, ,
, , , .

21

V , ,
,
. ?
. , ,
? ?
, . ,
. ! ,
? ?
: ,
, .
! ?
? ? ,
:
! .
! ,
, ,
, .
. :
, !
!
! .
! .
! ,
! .
?
! ,
, :, , !
! .
, ! : ?
. , :
.
?
.
, , ,
... : !
,
, , !
!. ,
!
. ?
, ,
. ,
22

, .
, ,
, .
, !
, .
.
, ! ,
, . !
!
! ,
: . , ,
, ?
? .
! . ?
:
, . .
.
. !
! ?
, .
, . ,
, : ,
, . . ,
, .
! !
, .
, , .
? , : ! ,
. . ?
? .
.! .
?
? , .
,
, , ,
. !
. ?
? ,
. .
? , ,
, ...
. , ,
. :
, .
. . .

23

 : ,
.
, ?
, , , ,
, , :
, ?
,
. :
, !
. .
? .
3 ?
!
, ...
, , ,
. ,
. ,
, .
. , .
. , .

.
.
. .
, ,
.
,
. . ,
.
. ,
, . ,
, ?
. ,
:
, ! :
? ,
: , .
, . , .
, .
,
, . :
:
, ! !

,

24

 , ,
, :
, ! !

.
.
.
! ,
.
, . ,
, . :
. :
. ? . .
.
, ! ? ,
, , :
?
3 , : ,
.
? ! : ,
:
!
. .
.
,
, . ,
. ,
! , .
.
, ,
. ?
,. , ,
, , ! .
, !
, :
,
,
, - ...
, , ,
. :
, , ! ,
.
, .
? , ,
.

25

 .
,
. ,
. ,
? ?
, ,
,
.
, ,
. . ,
, , .
,
,
:
, !
, , .
? ?
.
. ,
. .

26


K ,
.
. ,
.
, , ,
:

.
! ,
, ,
, . ,
.
, .
, ,
.
, !
. , : !
, ?
!
, , .
,
, !
,
, . ,
, , ,
.
,
. ,
.
, , ?
,
.
27

 ,
.
, !
, , :
, ,
! ,
, .
. ? ,
. ,
: ,
. ,
.
,
.
3 :
.
, . :
, ,
.
, , ,
.
, ! ,
, ,
, .
: ,
!
, , :
? , !
,
.
. , ,
.
, .
, . ?
. ?
,
, .
, , .
, . ,
.
.
, ,
, .
,
, . !
.
28

 ?
? :
, ? ,
.
! .
! !
,
. !
, . , ,
: , , !
., !
, ,
. :
, .
: , , .
, , ,
!
? ,
, .
,
.
, , ,
. ,

. ,
. ?
? ?,
! ,
: , !
,
. !
, ,
.
! .
! .
! .
! .
, , :
!
, ? !
, :
! ,
, . ,
, . , ,
. , :
29

 ,
.
! !
. ,
,
.

.
:
. , ,
, .

3
N ,
, . ,
.

. ,
.
, ! , ,
.
, .
?
! .
!
.
,
. , ,
.

.
: , - .
? .
, , .
?
? ,
,
30

 .
, .
: ! , .
,
. ,

.
.
,
,
,
.
, ?
?

.

.
?
,
, ,
.

. , , !
;
. ,
, ,
, . ,
, .
,
.

: .
, :
!
,
. ,
:
? !
,
!

. , .
, :
, ! :
?
31

 . ,
. .
. ? , ,
. :
, !
? , !
! ,
,
:
? : .
! . :
! !
,
:
3 ?
.
, ?
, :
. ,
..
,
.
, .
? ? ,
.
3 ,
: .
. .

, :
? , ,
.
, .
?,
.
3 ? 3 ?
, :
, !
, :
!
.
. . .
, .
! !
? .
32

 .
? :
. , . ,
, :
. !
,
, .
! .
. .
.
.
? ,
. ,
.
, ! .
! !
. ?
, .
!
.
, , !
,
, ?,
, .
.
, .
3 ? .
3 ? ,
, , , ,
. , , .
. .
? ,
,
:
! ,
, .
, ,
? ! .
, !
.

. , ,
: , ,
...
, .
3. , ,
33

 , , ,
.
, .
, ,
. , , .
, ,
: .

U .
, ,
. ,
. ,
. ,
. .
.
.
.

: , !
, ,
. , ,
34

. ?
? ,
, . ,
.
: ...
.
, !
. , .
.
.
! . ,
, .
. .
?
, , . ?
. , !
! ,
? ?
. . ,
.
. .
,
.
.
, , .
. , , ,
, ?
, ! ,
. ! ,
, , . , ,
, . ,
, . , . ?
, :
, ! ?
, ! . ,
:
. :
, !.
.
? .
, .
, , !
.
.
! ,
: , ?
35

 ?
? ,
.
, !
. !
? , :
? ,
? ,
, . .
!
! . ,
.
. , ! ,
,
. ,
.
!
.
,
... ,
.
,
:
...
. -
.
! ! .
... !
,
.
! , ...
, .
, ...
!
. , .
, .
? ? .
, ,
? ?
.
, , .
!
... ,
, . ,

36

:
. , .
, ! ! .
...
. .
, . ,
.
.
... , ,
. ?...
, , .
! .
?
, ,
, ,
. , ,
. .
,
.

S , !
, :
, ,
, .
, , , .
. :
,
.

.
37


. , ,
, , .
!
. !
! ,
- .
! , ,

, .

.

.
, ,
, .
,
.
,
, .
,
.
, ! .
, , .
, ,
...
, . ?
, .,
? ,
,
. , . ,
, ,
, :
!
? . , ,
. ,
.
, ! .
, ... ,
.
, ,
, .
!
. ?

38

-! .

..
-, -! , ,
.
,
, .
:
! .
. !

. , , !
: , ,
. ,
, .
, , ? .

. .
.
.
? .!

.. ,
. , , .
, . ! ,
:
! !
,
.
.
, ! .
! , ,
, . ,
.
! ,
, , .
, ,
.
.
! .
. , ,
.
? .
, !
.
39

 ? .
..
, !
.
, , ? .
, ! .
.
, , ! .
,
. ,
, ?
? ,
,
:
3 ?
! ,
,
, :
, !
, .
, .
. ,
. ,
, .
. ,
, . ,
,
. .
, ,
:
, , ! ,
..
, . ,
, .
,
!
, . , ,
,
. ,
.
.
, ,
. , ?

40