DIBIDUS

ZA IZDAVAČA
Jelena Stevanović

UREDNIK
Jelena Stevanović

LEKTURA I KOREKTURA
Jelena Like Filipović

DIZAJN KORICA
Marina Andrin - Marinush

PRELOM
Nataša Pavlov

ŠTAMPA
DMD Štamparija
Beograd, 2017 Tiraž 1000

NASLOV ORIGINALA
The Bear and the Nightingale
Katherine Arden
Mojoj majci,
s ljubavlju
Kraj obale morske zelen hrast se diže;
nad krošnjom mu zlatan lanac stoji:
po njem danju, po njem noću
učen mačak jedan kruži
zapeva pesmu nadesno kad skrene,
otpočne priču kadn alevo krene.

A. S. PUŠKIN
 M R AZ

Te pozne zime na samom severu ruskih zemalja tmurno vreme beše protkano
vlagom premda nije bilo ni snega ni kiše. Sunčani februarski krajolici nestadoše
pred sivilom oblačnog marta, a u domu Petra Vladimiroviča svi su redom šmrckali
zbog vlage, omršaveli nakon šestonedeljnog posta na crnom hlebu i kiselom
kupusu. No niko od prisutnih nije razmišljao ni o nazebu, ni o balavom nosu, pa
čak ni, čežnjivo, o kaši i pečenju jer se Dunja spremala da im ispriča priču.
Te večeri starica je zauzela najbolje mesto za pripovedanje: u kuhinji, na
drvenoj klupi kraj furune1. Beše to pogolema furuna od ilovače, viša od čoveka,
dovoljno velika da sve četvoro dece Petra Vladimiroviča bez po muke stanu na nju.
Ravni gornji deo služio im je za spavanje; u svojoj im je utrobi krčkala hranu,
grejala im kuhinju i pripremala im parne kupke za bolesne.
„Koju ćemo priču večeras?“, zapita ih Dunja, uživajući u vatri iza leđa. Petrova
deca sedela su pred njom, nasađena na hoklice. Sva su redom volela priče, čak i
njegov drugi sin Saša, jedno sasvim bogobojažljivo dete koje bi, da ga je iko pitao,
radije odabralo da veče provede moleći se. No u crkvi beše hladno, a susnežica
napolju nije popuštala. Saša jeste bio virnuo kroz vrata, ali mu se lice odmah
nakvasilo, te se skrušeno povukao do stoličice nešto dalje od ostalih, na koju potom
sede i navuče na lice izraz pobožne ravnodušnosti.

1
na ruskom takođe „peć“; bile su ogromne, zidane konstrukcije, ušle su u opštu upotrebu u
petnaestom veku i za kuvanje i za grejanje. Niz dimnjaka osiguravao je ravnomerno raspoređivanje
toplote, te su često čitave porodice spavale povrh furune da bi se zimi ugrejale

7
 Ostali digoše graju čuvši Dunjino pitanje:
„Sokola Finista!“
„Ivana carevića i sivoga vuka!“
„Žar-pticu! Žar-pticu!“
Maleni Aljoša se digao na hoklici, te stade mahati ručicama ne bi li ga bolje
čuli od starije braće i sestara, a Petrov veliki hrt, probuđen cikom, na to podiže
svoju krupnu glavu s ožiljcima.
Dunja, pak, nije ni stigla da im odgovori, kad se ulazna vrata otvoriše i unutra
uleti huk nevremena. Neka se žena pojavi u dovratku, stresajući vlagu s duge kose.
Lice joj beše rumeno od studeni, ali je bila mršavija čak i od sopstvene dece; vatra
joj baci senke preko upalih obraza, grla i slepoočnica. U uvučenim očima blesnu
joj odsjaj plama. Sagnuvši se, uzela je Aljošu u naručje.
Dete radosno ciknu. „Majko!“, uskliknuo je. „Matuška!“
Marina Ivanovna je privukla stolicu bliže ognjištu, te se spustila na nju. Aljoša
joj se, čvrsto privijen u njenom zagrljaju, uhvati za pletenicu s obe ručice. Drhtala
je, mada se to i nije primećivalo pod debelom odećom. „Molim boga da se ona
mučena ovca noćas ojagnji“, reče, „inače se sve nešto plašim da više nikada nećete
videti oca. Počela si s pričom, Dunja?“
„Ako se konačno malo utišamo“, reče starica resko. Nekada davno bila je i
Marinina dadilja.
„Pa, mogla bih koju da odslušam“, reče Marina bez okolišanja. Glas joj beše
vedar, mada joj oči behu smrknute. Dunja joj uputi jedan oštar pogled. Vetar
zaječa napolju. „Ispričaj nam priču o Mrazu, Dunjaška. Pričaj nam o ledenom
zloduhu, kralju zime Kračunu. Večeras je izašao napolje, besan što je otoplilo.“
Dunja se premišljala. Starija deca se međusobno zagledaše. Mraza su na
ruskom zvali Morosko, zloduh zimski. Međutim, nekada davno ljudi su ga zvali
Kračun, Bog smrti. Pod tim imenom bio je poznat kao kralj najtmurnijeg dela zime
koji dolazi po neposlušnu decu da bi ih zaledio usred noći. Sama je reč bila
zloslutna i beše urok izgovarati je dok on drži zemlju pod svojim stiskom. Marina
privi sina čvrsto uza sebe. Aljoša se promeškoljio cimajući majku za pletenicu.
„No, dobro“, reče Dunja posle kraćeg kolebanja. „Ispričaću vam priču o
Morosku, o njegovoj dobroti i svireposti“, blago je naglasila njegovo ime: ono

8
bezbedno za izgovaranje koje ne predstavlja urok. Usiljeno se osmehnuvši, Marina
otpetlja sinovljeve ruke iz kose. Ostali se uopšte nisu bunili, iako je priča o Mrazu
bila stara, i svi su je mnogo puta već čuli. Ispričana Dunjinim raskošnim,
odmerenim glasom svaki put bi ih oduševila.
„U tamo nekoj kneževini…“, otpoče Dunja. Zastala je da bi umirila Aljošu
jednim prodornim pogledom pošto je krenuo da ciči kao šišmiš, vrpoljeći se u
majčinom naručju.
„Ćut!“, reče mu Marina, te mu opet dade kraj pletenice da se igra njome.
„U tamo nekoj kneževini“, ponovila je starica dostojanstveno, „živeo je neki
seljak koji imaše prekrasnu kći.“
„Kak’ se zvala?“, promrmljao je Aljoša. Sad je već bio dovoljno veliki da ume
da proveri verodostojnost bajki tražeći točne pojedinosti od pripovedača.
„Zvala se Marfa“, reče starica. „Mala Marfa. Bila je prekrasna kao sunčani
junski dan, hrabra, i pored toga i dobrodušna. Ali Marfa nije imala majku, umrla
je još dok je ova bila dojenče. Premda joj se otac opet oženio, Marfa je i dalje bila
bez majke kako to već biva sa siročićima. Iako je Marfina maćeha, kako vele, bila
poprilično lepa žena, i iako je pravila slasne kolače, divno tkala i spravljala dobar
kvas2, srce joj beše ledeno i opako. Marfu je mrzela zbog devojčicine lepote i
dobrote, te je u svemu prednost davala sopstvenoj ružnoj kćerki lenjivici. Ta žena
je isprva pokušala da naruži i Marfu dajući joj najteže poslove po kući da bi joj se
prsti skvrčili, kičma iskrivila i lice izboralo. Marfa je, međutim, bila stamena
devojka, a možda je nosila i nešto čarolija u sebi, pošto je sve poslove obavljala ne
žaleći se i pritom je postajala sve lepša i lepša kako su godine prolazile.
„I tako je maćeha…“, spazivši da je Aljoša zinuo, Dunja se brže-bolje
nadovezala, „…zvala se Darija Nikolajevna…, shvativši da Marfa neće ni poružneti
ni ogrubeti, počela da kuje planove kako da je se jednom zasvagda otarasi. Stoga
se, jednoga dana usred zime, Darija obratila mužu rekavši mu: Mužu moj, čini mi
se da je došlo vreme da udamo našu Marfu,“

2
piće dobijeno vrenjem raženog hleba

9
 „Marfa je baš tada u njihovoj izbi3 pekla palačinke. Zatečena, oduševljeno je
pogledala maćehu jer se ta žena nikada ranije nije zanimala za nju, sem kad bi joj
nešto prebacivala. No oduševljenje joj se ubrzo pretvorilo u nevericu.“
„…a točno i znam za koga. Strpaj je na saonice i odvezi u šumu. Udaćemo je
za Moroska, gospodara zime. Može li jedna devojka poželeti boljeg i bogatijeg
mladoženju? Pa on je vladar snegova belih, jela crnih i inja srebrnoga!“
„Muž, zvao se Boris Borisovič, na to prestravljeno pogleda svoju ženu. Boris
je ipak voleo svoju kći, a ledeni zagrljaj boga zime svakako nije bio za mlade
smrtnice. Ali moguće je da je i sama Darija nosila čarolije u sebi, pošto muž nikada
nije umeo ništa da joj odbije. Plačući, metnuo je kći na saonice da bi je odvezao
duboko u šumu i ostavio je pod stablom neke jele.“
„Dugo je devojka tamo sedela sama, drhteći sve više i više tako ozebla. Na
kraju začu neko kloparanje i pucketanje. Podigavši pogled, ugledala je samog
Mraza kako joj prilazi i sve skakuće među drvećem pucketajući prstima.“
„Ali kako je izgledao?“ Olga je htela da zna.
Dunja je slegnula ramenima: „Oko toga se pripovedači ne slažu. Neki vele da
vam je on ništa drugo do ledeni, oštar vetar što huči među jelama. Drugi vele da je
neki starac na saonicama, očiju jarkih i ruku ledenih. Drugi, pak, kažu da je ratnik
u naponu snage, u odori posve beloj s oružjem od leda. Niko nije siguran. Marfi
nešto, ipak, jeste prišlo dok je tako sedela; ledena studen joj zapahnu lice i njoj
postade hladnije nego ikada ranije. A onda joj se Mraz obratio glasom zimskih
vetrova i snegova:
„Da li ti je toplo, lepa moja?“
„Marfa je bila lepo vaspitana devojka koja je nedaće uvek trpela ne žaleći se,
pa mu je odgovorila: Jeste, hvala vam, dragi moj gospodaru Mraze. Zloduh joj se
nasmejao, i na to vetar zahuča još jače nego ranije. Sve im drveće zaškripa iznad
glava. Mraz ju je opet upitao: A sada? Je l’ ti dovoljno toplo, zlato moje? Iako je jedva
mogla da progovori od zime, Marfa mu opet odgovori: Toplo mi je, toplo, hvala
vam. Potom mećava zaduva iznad njih; vetar zahuja, brijući oko njih, sve dok
Marfa nije bila gotovo sigurna da će joj odrati kožu s kostiju. Mraz se više nije
smejao, a kada ju je po treći put pitao: Toplo ti je, mila?, ona mu je odgovorila,

3
seljačka kućica od drveta, često ukrašena rezbarijama

10
cedeći reči kroz smrznute usne dok joj se pred očima svijala tama: Jeste… toplo.
Toplo mi je, gospodaru Mraze.“
„Ispunjen divljenjem prema njenoj hrabrosti, on se tada sažali na njene muke.
Obavivši je sopstvenom odorom od plavog brokata, smestio ju je u saonice. Kad ju
je odvezao iz šume i ostavio pred vratima njenog doma, i dalje je bila umotana u
tu raskošnu odoru, držeći u rukama sandučić pun dragulja, zlatnih i srebrnih
đinđuva. Marfinn je otac zaplakao od sreće što je ponovo vidi, ali se Darija i njena
kći razgneviše čim ugledaše Marfu kako blista u raskošnom plaštu s kraljevskim
otkupom kraj sebe. Darija se stoga okrete ka mužu i reče: Brzo, brzo, mužu moj!
Stavljaj kći mi Lizu na saonice. Darovi koje Mraz dade Marfi ne mogu se porediti s
onim što će dati mojoj maloj!“
„Mada se u dubini duše Boris protivio takvoj ludosti, smestio je Lizu u
saonice. Devojka je obukla najlepšu haljinu, umotana u debelu bundu. Otac ju je
odvezao duboko u šumu i ostavio je kraj iste one jele. I Liza je takođe dugo čekala.
Već se bila sasvim smrzla i pored bunde, kad se Mraz napokon pojavio među
drvećem, sve pucketajući prstima i smejući se sebi u bradu. Doskakutao je do Lize
da bi joj dunuo u lice dahom severca što ledi kožu na kostima. Upitao ju je,
nasmešen: Da li ti je toplo, mila moja? Drhteći, Liza mu odgovori: Naravno da nije,
budalo jedna! Zar ne vidiš da se zamalo nisam nasmrt smrzla?“
„Vetar tad dunu jače nego ikada ranije, hučeći oko njih u snažnim, šibajućim
naletima. On je kroz njegov huk zapita: A sada? Toplo ti je? Devojka, na to zakrešta:
Dakako da nije, glupane! Sva sam se smrzla! U životu mi nikad nije bilo hladnije!
Čekam svog mladoženju Mraza, ali tog tikvana nigde nema. Čuvši to, Mraz je ošinu
pogledom čvrstim poput kamena; dodirnuvši joj grlo prstima, nagnuo se da joj
šapne na uho: Da li ti je sad toplo, golubice moja? Devojka, međutim, nije mogla
da mu odgovori, pošto je umrla kad ju je taknuo, te je sada ležala zaleđena u snegu.“
„Darija ju je kod kuće čekala špartajući tamo-amo. Najmanje dva sandučića
puna zlata, ponavljala je trljajući ruke. Venčanica od svile i kadife i u miraz
pokrivači od najfinijeg prediva. Muž joj ne reče ništa. Senke se već i izdužiše, a od
njene kćeri i dalje ni traga ni glasa. Darija je kasnije poslala muža po devojku uz
napomenu da dobro pazi sandučiće s blagom. No kad je Boris stigao do drveta pod
kojim je toga jutra ostavio kći, nije našao nikakvo blago: samo njihovo devojče,
opruženo i mrtvo u snegu.“

11
 „Teška srca, čovek ju je podigao u naručje i odneo kući. Majka, istrča da ih
dočeka. Lizo, doviknula je. Mila moja!“
„A onda je ugledala mrtvo telo svoga deteta, ušuškano na dnu saonica. Istoga
trena Mraz svojim prstom taknu i Darijino srce i ona pade na mestu mrtva.“
Svi se na tren ućutaše.
A onda se Olga molećivo oglasila: „Ali šta je bilo s Marfom? Da li se udala za
njega? Za kralja Mraza?“
„Taj, vala, stvarno ima ledeni zagrljaj“, promrmljao je Kolja nikome posebno,
široko se osmehujući.
Dunja mu uputi jedan strog pogled, ali mu nije ništa odgovorila.
„Pa ne baš, Olja“, rekla je devojčici. „Ne bih rekla. Kakve koristi smrtno
devojče ima od Zime? Pre će biti da se udala za kakvog bogatog seljaka kojem je
donela najveći miraz u čitavoj Rusiji4.“
Činilo se da se Olga taman spremala da se usprotivi takvom neromantičnom
završetku, ali se Dunja već bila digla krckajući kostima u želji da pođe na počinak.
Vrh peći bio je prostran poput velikog kreveta, pa su i stari i mladi i bolesni spavali
na njemu. Dunja je sebi tamo namestila postelju kraj Aljoše.
Ostali se izljubiše s majkom, pa se i sami povukoše. Naposletku ustade i
Marina. Dunja je i kroz zimsku odeću iznova zapazila koliko je omršavila, te se
starici stegnu srce. Uskoro će proleće, tešila je sebe. Gajevi će opet zazeleneti, marvi
će opet poteći dobro mleko. A ja ću joj napraviti pitu s jajima, mladim sirom i
mesom fazana, pa će joj opet biti bolje čim grane sunce.
No pogled u Marfinim očima ipak ispuni staru dadilju zloslutnom zebnjom.

4 Rusi su prvobitno bili skandinavski narod. U devetom veku, na poziv zaraćenih slovenskih i
finskih plemena, uspostavili su vladajuću lozu Rjurikoviča, koja je u nekom trenutku zauzimala
ogromna prostranstva današnje Ukrajine, Belorusije i zapadne Rusije. Zemlja kojom su vladali
kasnije je dobila ime po njima, zajedno s narodom koji je živeo pod njihovom upravom. Koren reči
se do danas zadržao ne samo u reči Rusija već i u Belorusija. Sam naziv Rusija nije postojao između
trinaestog i petnaestog veka. Rusi su tada živeli u razdvojenim i sukobljenim kneževinama, koje su
bile pod vlašću mongolskih gospodara. Reč Rusija nije korišćena u opštoj upotrebi sve do
sedamnaestog veka. U srpskom prevodu romana, da ne bi bilo zabune, najčešće je korišćen naziv
zemlja Rusa ili stara Rusija, pošto se naziv iz originala Rus', koji je u engleskom sveobuhvatan, kod
nas prenosi kao Rutenija, a Rutenija je bio drugi naziv Kijevske Rusije, a ne Moskovije, u kojoj se
odvija radnja

12
 V E Š T I ČI NA UN UK A

Jagnje je naposletku ipak došlo na svet, svo umazano i žgoljavo, crno kao kakvo
sasušeno drvo na kiši. Ovca ga odlučno stade lizati takvog majušnog i nedugo
zatim to sićušno stvorenje se podiglo klateći se na malenim papcima. „Molodec5“,
reče Petar Vladimirovič ovci, te i sam ustade. Leđa mu se bolno pobuniše čim se
uspravio. „Mada si mogla i bolje veče da odabereš.“ Vetar je napolju i dalje
škrgutao zubima. Ovca opušteno promrda repom. Petar se na to nasmeši, pa ih
ostavi same. Dobar će to ovan biti, ojagnjen baš kad ih je pozna zimska mećava
najjače stegla svojim čeljustima. Bio je to dobar znak.
Petar Vladimirovič beše veliki gazda: boljar6 bogatih poseda s mnoštvom ljudi
da mu ispunjavaju naređenja. Stoga je provodio ovakve noći uz steonu i bliznu
stoku po sopstvenoj volji. Uvek je bio prisutan kada bi se neko novo stvorenje
pojavilo da obogati njegova stada, i često ih je prinosio svetlu sopstvenim
okrvavljenim rukama.
Susnežica je bila prestali, te je noć počela da se razvedrava. Nekoliko
odvažnijih zvezda pokaza se među oblacima kad je Petar izašao u dvorište i
zatvorio vrata staje za sobom. Uprkos kiši, kuća mu je gotovo do nadstrešnice bila
zatrpana snegom koji se nagomilao tokom zime. Jedino su iskošeni krov i dimnjaci
još odolevali, kao i prostor oko vrata koji su muškarci iz Petrovog domaćinstva
mukotrpno čistili.

5
na ruskom „čestitam“, „svaka čast“ (prim. Prev.)
6
pripadnik kijevskog ili kasnije i moskovijskog plemstva, drugi po staležu ispod knjaza tj. kneza

13
 Letnji deo vlastelinske kuće imao je široke prozore i otvoreno ognjište. To je
krilo, pak, bilo zatvoreno čim je došla zima, te je sada delovalo napušteno, zavejano
snegom i zapečaćeno mrazom. Zimski deo kuće dičio se ogromnim pećima i
visokim prozorčićima. Iz njegovih odžaka neprestano je pućkao dim, a Petar je,
čim je stegnuo jači mraz, postavio ploče leda na prozorske okvire da bi zaprečio
hladan vazduh i istovremeno propustio unutra svetlost. Sad je plam iz sobe
njegove žene bacao treperavi snop zlata po snegu.
Pomislivši na ženu, Petar ubrza korak – Marini će biti drago kad čuje za
jagnje.
Staze između pomoćnih zgrada ne samo da su bile od naredanih klada već
behu i natkriljene radi zaštite od kiše, snega i blata. No kako je susnežica počela
iskošeno padati u zoru, nakvasila je drvo koje je sada bilo okovano ledom. Prolaz
stoga beše opasan, uz natmurene oblake što se nadviše odozgo prošarani
susnežicom. Međutim, Petrove kaljače od filca i krzna sigurno su gazile po ledu.
Zastao je u poluusnuloj kuhinji da oblije vodom sluzave ruke. Aljoša je zacvileo u
snu i prevrnuo se povrh peći.
Soba njegove žene bila je, kako je već tamošnja studen nalagala, malena, ali je
zato bila svetla, i po severnjačkim merilima raskošna. Drveni zidovi behu zastrti
tkanim prostirkama. Prekrasan ćilim – deo Marininog miraza – stigao im je dugim
i zaobilaznim putevima iz samog Carigrada. Bajkovite rezbarije krasile su drvene
stolice, a čupavi prekrivači od vučijeg i zečijeg krzna ležali su raspoređeni svuda
unaokolo.
Iz male peći u uglu širio se blistav plam. Marina još nije bila legla: sedela je
kraj vatre, umotana u belu vunenu odoru, i češljala kosu. Čak i nakon rađanja
četvoro dece, kosa joj beše gusta, crna, dopirala joj je gotovo do kolena. Obasjana
nežnim plamom, umnogome je podsećala na onu nevestu koju je Petar pre toliko
godina doveo u svoju kuću.
„Gotovo je?“, upitala ga je Marina. Odloživši češalj, krenula je da upliće kosu.
Ni u jednom trenutku nije skidala pogled s peći.
„Jeste“, reče joj Petar rasejano. Obradovan toplotom, rešio je da skine kaftan.
„Lep ovan. A i mati mu je dobro – dobar je to znak.“
Marina mu se nasmešila.
„Drago mi je što je tako jer će nam trebati“, rekla je. „Trudna sam.“

14
 Petar se, zatečen, zaustavio usred skidanja košulje. Otvorio je usta i opet ih
zatvorio. Nije, dakako, bilo nemoguće. Međutim, ona je sada već bila stara za tako
nešto, a još je i strašno smršavila preko zime…
„Još jedno?“, zapitao se. Ispravivši se odložio je košulju.
Marina je primetila uznemireni prizvuk u njegovom glasu, te joj žalosni
osmejak prođe usnama. Svezala je kraj kose kožnom trakom pre nego što će mu
odgovoriti. „Da“, rekla je, prebacujući pletenicu preko ramena. „Devojčica. Rodiće
se na jesen.“
„Marina…“
Njegova žena je čula neizgovoreno pitanje. „Ja sam je poželela“, reče mu. „I
dalje je želim.“ A onda tiše: „Želim kćerku nalik mojoj majci.“
Petar se namrštio. Marina nikada nije pričala o majci. Dunja, koja je bila uz
Marinu i u Moskvi, spominjala ju je veoma retko.
Za vreme vladavine Ivana I, bar prema pričama, neko odrpano devojče
ujahalo je kroz kapije Kremlja7, samo, na visokom zelenku. Uprkos njenoj
prljavštini, gladi i umoru, odmah za njom krenuše šaputanja. Kakvu je samo
miloštu posedovala, reče narod, i oči kao u deve labudice iz bajke. „Dovedite mi
je“, rekao je Ivan, bez mnogo zanimanja. „Nikad ranije ne videh devu labudicu.“
Ivan Kalita8 bio je čvrst knez, do srži prožet vlastoljubljem, hladan, lukav i
promućuran. Da je bio drugačiji ne bi ni opstao: Moskva se svojih kneževa brzo
rešavala. A eto, boljari su kasnije ipak pričali da je Ivan, ugledavši to devojče po
prvi put, sedeo nepomično punih deset minuta. Oni maštovitiji čak su se kleli da
su mu se oči zacaklile kad joj je prišao i uzeo je za ruku.
Ivan je do tada bio već dvostruki udovac, prvi mu sin beše stariji od njegove
mlađahne milosnice, ali se godinu dana kasnije ipak oženio tom tajanstvenom
devojkom. No čak ni veliki moskovski knez nije mogao da uguši šaputanja.
Kneginjica nije htela da mu kaže odakle je došla: nije htela tad, nije htela nikad.
Sluškinje su šapatom znale reći da je umela da pripitomi životinje, sneva
budućnost i priziva kišu.

7
ograđeno utvrđenje u središtu ruskih gradova. Mada se u većini jezika danas ta reč koristi za
najpoznatiji primer, Kremlj u Moskvi, kremlj postoji i u većini starih ruskih gradova
8
na ruskom „vreća novca“ (prim. Prev.)

15
Petar je pokupio kapute i pantalone i okačio ih blizu peći. Kao razborit čovek uvek
je odbacivao glasine. Međutim, žena mu je sada sedela toliko nepomično, zureći u
vatru. Micao se samo plamen, zlateći joj ruku i grlo. U Petru se javila neka teskoba,
te stade špartati drvenim podom.
Zemlja starih Rusa bila je hrišćanska još otkad je Vladimir pokrstio čitav Kijev
u Dnjepru, izbacivši stara božanstva na ulicu. Zemlja je, ipak, bila golema, te su
promene tekle usporeno. Pet stotina leta nakon što kaluđeri pristigoše u Kijev,
stara Rusija je i dalje vrvela od neobjašnjivih sila, od kojih su se neke odražavale i
u znalačkom pogledu čudnovate kneginjice. Crkvi se to nije dopadalo. Na
navaljivanje vladika, Marina, njeno jedino dete, udata je za jednog od boljara iz
neukroćene divljine, mnogo dana putovanja od Moskve.
Petar se često zahvaljivao Bogu na takvoj sreći. Žena mu beše mudra isto
koliko i lepa; voleo ju je, a volela je i ona njega. Međutim, Marina nikada nije
pričala o svojoj majci. Petar je nikada nije zapitkivao. Njihova kći Olga beše sasvim
obična devojka, lepa i poslušna. Nije bilo potrebe za još jednom, pogotovo ne za
naslednicom moći tamo neke čudnovate bake o kojima se govorkalo.
„Sigurna si da bi imala dovoljno snage za tako nešto?“, reče Petar naposletku.
„Čak nam je i Aljoša došao kao iznenađenje, a to je bilo još pre tri godine.“
„Jesam“, rekla mu je Marina okrećući se da ga pogleda. Polagano je stegla šaku
u pesnicu, ali on to nije opazio. „Dočekaću da je vidim u svojim rukama.“
Usledio je tajac.
„Marina, tvoja je majka, bila…“
Njegova žena ustade, uzevši ga za ruku. Kad je drugu obavio oko njenog
struka, osetio je da se ukočila pod njegovim dodirom.
„Ni sama ne znam šta“, reče Marina. „Posedovala je dar koji ja nemam; sećam
se šaputanja plemkinja po Moskvi. Ali moć je nešto što žene njene loze stiču
rođenjem. Olga je više tvoja kći nego moja, ali ova…“ Marina podiže slobodnu
ruku da bi je savila kao da drži novorođenče, „ova će biti drugačija.“
Petar je privukao ženu uza sebe. Privila se uz njega, neočekivano snažno. Srce
joj zalupa uz njegova prsa. Osećao je njenu toplinu u naručju. Osećao je i miris
njene kose, sveže oprane u kupatilu. Kasno je, pomislio je Petar. Zašto da izazivam

16
nevolje? Posao žene jeste bio da rađa decu. Njegova mu je već četvoro podarila,
sigurno bi iznela još jedno. Ukoliko novorođenče na bilo koji način ispadne
neobično – pa i taj će most nekako već prevaliti ako bude bilo potrebe.
„U zdravlju da je izneseš, Marina Ivanovna“, rekao joj je. Žena mu se
osmehnula. Bila je leđima okrenuta vatri, pa nije primetio da su joj se trepavice
ovlažile. Podigao joj je bradu i poljubio je. U grlu joj oseti damar. Kako je samo
bila tanana i krhka, kao ptičica pod tom debelom odorom. „Hajdemo u postelju“,
reče joj. „Sutra će biti mleka, ovca će i nama malo dati. Dunja će ti ga zapeći9.
Moraš da misliš na bebu.“
Marina se priljubila uz njega čitavim telom. Podigavši je kao u one dane kad
joj se još udvarao, zavrteo ju je oko sebe. Nasmejala se, obavijajući mu ruke oko
vrata. Ali oči joj se načas usmeriše iza njega, zagledane u vatru kao da u plamenu
može da pročita budućnost.

„Da ga se otarasiš“, reče joj Dunja narednog dana. „Ne zanima me da li nosiš
devojčicu, kneževića ili samog proroka.“ Susnežica se podmuklo došunjala
zajedno sa zorom, pa je opet udarila svom silinom. Dve žene su se šćućurile oko
peći, što zbog topline što da im vatra osvetli krpljenje. Dunja se latila igle s
posebnom žestinom. „Što pre, to bolje. Nemaš ni dovoljno težine ni snage da
izneseš dete, a i ako ga nekim čudom i izneseš, porođaj bi te ubio. Već si tri sina
podarila svome mužu, imaš i devojčicu – šta će ti još jedna?“ Dunja je još u Moskvi
bila Marinina dadilja, došla je s njom i u dom njenog muža, gde je redom odgojila
sve četvoro njihove dece. Govorila je sve što joj je bilo na umu.
Marina joj se blago podsmehnula. „Kakva je to sad priča, Dunjaška“, rekla je.
„Šta bi ti kazao otac Simeon?“
„Otac Simeon teško da bi umro na porođaju, zar ne? Dok, ti, Maruška…“
Marina je oborila pogled ka svome poslu, ne govoreći ništa. No kada se
zagledala u zaškiljene oči svoje dadilje, lice joj beše bledo kao voda, toliko da se

9
u Rusiji se nekada lonče mleka ostavljalo po celi dan u pećnici dok se ne zgusne i ne karamelizuje
(prim. Prev.)

17
Dunji učinilo da vidi kako joj krv struji kroz vrat. Dunju na to obuze jeza. „Šta si
to videla, dete?“
„Nije važno“, reče Marina.
„Otarasi ga se“, reče Dunja, gotovo molećivo.
„Dunja, ovo moram da rodim; biće kao moja mati.“
„Tvoja mati! Ono dronjavo devojče koje je samo samcijato dojahalo iz šume?
Koje se pretvorilo u senku same sebe jer joj je bilo teško da čitav život proživi iza
vizantijskih zaslona? Već si zaboravila kakva je seda babuskara postala? Kako je
klecavim korakom išla u crkvu? Kako se skrivala u svojim odajama prejedajući se
dok se nije pretvorila u loptu od sala ispraznog pogleda? Tvoja mati! Tako nešto
bi poželela svom detetu?“
Dunjin glas je odjeknuo kreštavo kao u kakve vrane, jer je, na svoju žalost,
pamtila tu devojku koja je došla na dvore Ivana Kalite, izgubljena, krhka, lepa do
bola, donoseći kojekakva čuda sa sobom. Ivan je bio očaran njome. A što se
kneginjice tiče… pa, možda je i ona pronašla mir uz njega, bar na neko vreme. Ali
smestili su je u ženske odaje, obukli je u težak brokat, dali joj ikone, sluškinje,
nahranili je dobrim mesom. Malo-pomalo, taj njen blistavi žar, sjaj kojim je
drugima oduzimala dah, nestade u njoj. Dunja ju je oplakala mnogo pre nego što
će je zakopati pod zemljicu.
Marina se gorko nasmešila, odmahujući glavom: „Ne. Ali sećaš se onoga
ranije? Koliko si mi samo i sama pričala.“
„Ma, mnogo mi je vajde imala od čarolija i čudesa“, dreknula je Dunja.
„Ja imam tek nešto od njenog dara“, nastavila je Marina, ne hajući za svoju
staru dadilju. Dunja je svoju gospu poznavala dovoljno da u tome začuje žaljenje.
„Ali će ga moja kći imati više.“
„I to je dovoljan razlog da ostalo četvoro ostaviš bez majke?“
Marina je oborila pogled u krilo. „Pa… nije. Jeste. Ako je tako suđeno.“ glas
joj beše gotovo nečujan. „Ali možda i preživim.“ Podigla je glavu. „Daćeš mi reč
da ćeš se starati o njima, jelda?“
„Maruška, ja sam ti već stara. Mogu ti obećati, ali kad ja umrem…“
„S njima će biti sve u redu. Moraće tako. Dunja, ja budućnost ne vidim, ali ću
poživeti dovoljno dugo da vidim njeno rođenje.“

18
Dunja se na to prekrstila, ali ništa više nije rekla.

19
 O D RPAN AC I N EZN AN AC

Prvi ledeni novembarski vetrovi zahujaše kroz ogolelo granje onoga dana kada
Marinu spopadoše trudovi, te se detetov prvi plač pomešao s njihovim hukom.
Marina nasmejana dočeka rođenje kćeri. „Zvaće se Vasilisa“, rekla je Petru. „Moja
Vasja.“
Vetar je popustio u svitanje. Marina u nastaloj tišini izdahnu jednom tiho i
umre.
Snegovi padoše poput suza na dan kada je Petar, skamenjena lica, položio
svoju ženu u zemljicu. Njegova tek rođena kći kmečala je tokom cele sahrane;
zvukom vražijim nalik tek uminulom vetru.
Čitave te zime kućom je odjekivao detetov plač. Dunja i Olga nisu samo
jednom padale u očaj zbog nje, pošto to beše žgoljavo, bledunjavo odojče, svo u
očima i mlataravim ručicama i nožicama. Ni Kolja nije samo jednom zapretio,
napola ozbiljno, da će je izbaciti iz kuće.
Zima je, međutim, prošla, a dete je preživelo. Prestalo je da vrišti, napredujući
na mleku seoskih dojilja.
Godine krišom proleteše poput Ušća.
Jednoga dana, umnogome nalik onome što je donese na svet, na početku
čelične zime, Marinino crnokoso devojče uvuklo se u zimsku kuhinju. Oslonivši
se na kamen ognjišta, provirila je preko ivice. Oči joj zablistaše. Dunja je vadila
kolačiće iz pepela. Čitava je kuća mirisala na med. „Jesu li gotovi kolači,
Dunjaška?“, rekla je, gurajući glavu ka pećnici.

20
 „Skoro da jesu“, odgovori joj Dunja, povlačeći dete nazad pre nego zapali
kosu. „Ako sedneš mirno na stolicu, Vasočka, i okrpiš bluzu, dobićeš čitav jedan
samo za sebe.“
Vasja, misleći na kolače, poslušno ode do svoje hoklice. Čitava se jedna gomila
već hladila na astalu, spolja smeđa, zaprašena pepelom. Rub jednog kolačića
smrvio se detetu pred očima. Iznutra je bio zlatan kao sunce sred leta, ispuštajući
snopić pare iz sebe. Vasja proguta pljuvačku. Činilo joj se da je jutarnju kašu
pokusala još pre godinu dana.
Dunja je ošinu upozoravajućim pogledom. Smerno napućenih usnica, Vasja
se dade u šivenje. Ali rupa na bluzi beše velika, njena glad golema, a strpljenje
zanemarljivo čak i u mnogo boljim okolnostima. Šavovi joj postadoše sve ređi i
ređi, poput rupa između zuba kakvog starca. I Vasja naposletku više nije mogla da
izdrži. Odložila je bluzu i došunjala se do tanjira koji se pušio na stolu taman
nadohvat ruke. Dunja mu je okrenula leđa, pognuta pred pećnicom.
Devojčica se šunjala mic po mic, nečujno kao kad mače lovi skakavca. A onda
je skočila. I tri kolačića joj završiše u platnenom rukavu. Okrenuvši se, Dunja
ugleda detetovo lice. „Vasja…“, zaustila je strogo, ali se Vasja, u isti mah i uplašena
i nasmejana, već dala preko praga, pa pravo napolje u tmuran dan.
Upravo su se smenjivala dva godišnja doba, siva polja behu puna obršćene
strnjike, zaprašena snegom. Žvačući medenjak i pretresajući moguća skrovišta u
glavi, Vasja potrča preko dvorišta niz kolibe kmetova, pa odatle kroz kapiju od
kočeva. Jeste bilo hladno, ali Vasja za to nije marila. Rodila se po hladnoći.
Vasilisa Petrovna beše jedno gadno malo devojče: mršava kô trska,
dugoprstih šaka i ogromnih stopala. Oči i usta behu joj prevelika, spram ostatka
tela. Olga ju je, bez ustručavanja, nazivala žabom. Oči tog deteta zaista jesu bile
boje šume usred letnje oluje, uz ljupka široka, usta. Kad je htela, znala je da bude
pametna i mudra, čak toliko da bi se njeni najbliži uvek zbunjeno zagledali svaki
put kada bi rekla zbogom razumu i utuvila sebi u glavu neku suludu zamisao.
Hrpa razrovane zemlje štrčala je među snegom, na samom rubu pokošenog
polja raži. Nije bila tamo prethodnog dana. Vasja pođe da istraži. Pošto je,
jurcajući, onjušila vetar, znala je da će uveče pasti sneg. Oblaci su ličili na vlažnu
vunu povrh drveća.

21
 Neki dečačić od devet leta, minijaturni Petar Vladimirovič, stajao je kraj
poveće rupčage, kopajući zaleđenu zemlju. Vasja priđe rubu, te se zagleda u nju.
„Šta ti je to, Ljoška?“, rekla je punih usta.
Oslonjen o ašov, brat je zaškiljio u nju. „Šta te se tiče?“ Aljoša je poprilično
voleo Vasju, koja je uvek bila raspoložena za sve – skoro da mu je vredela kao mlađi
brat – ali je bio gotovo tri godine stariji, pa je bio red da je postavi na njeno mesto.
„Ne znam“, reče Vasja, žvačući. „Kolačić?“ Pružila mu je polovinu poslednjeg
uz tek nešto malo žaljenja; bio je to onaj najdeblji s najmanje pepela.
„Daj vamo“, reče Aljoša, te baci ašov i ispruži prljavu ruku. Ali Vasja se na to
odmače.
„Kaži mi šta radiš“, rekla je. Aljoša je ošinu pogledom, ali je Vasja samo
skupila oči, pa se napravila kao da će pojesti kolačić. Brat je morao da popusti.
„Rov u kojem mogu da se smestim“, reče. „Za slučaj da Tatari naiđu. Da mogu
da se sakrijem tu i izbušim ih strelama.“
Vasja nikada nije videla nijednog Tatarina, niti je imala jasnu predstavu koje
bi veličine rov trebalo da bude da bi se čovek od njih zaštitio. Ipak se sumnjičavo
zagledala u rupu. „Nije ti baš nešto velik!“
Aljoša zakoluta očima. „Pa zato i dalje kopam, bleso“, reče joj. „Da ga
povećam. Hoćeš li mi dati?“
Vasja je taman htela da mu ispruži medenjak kad se najednom pokolebala.
„Hoću i ja da iskopam rupu i gađam Tatare.“
„E, pa ne možeš. Nemaš ni luk ni ašov.“
Vasja se namrštila. Aljoša je za sedmi imendan dobio sopstveni nožić i luk ali
ni godinu dana moljakanja nije urodilo plodom po pitanju oružja i za nju samu.
„Nema veze“, rekla je. „Mogu i štapom da kopam, a otac će mi luk dati kasnije.“
„Jok, neće.“Aljoša se, ipak, više nije bunio nakon što mu je Vasja dala pola
kolačića i otišla da pronađe štap. Nekoliko su minuta radili složno u tišini.
Ali i kopanje štapom brzo dojadi čoveku, čak i kad se svako malo okreće
tražeći pokvarene Tatare na vidiku. Vasja se već premišljala kako bi mogla da
nagovori Aljošu da odustanu od izgradnje rova i odu da se veru po drveću, kad se
najednom neka senka nadvi nad oboje: njihova sestra Olga, zadihana i besna,
oterana od svog mesta kraj vatre da bi potražila dve male dangube. Mrko ih je

22
pogledala. „Blatnjavi do obrva, šta će vam Dunja reći? A tek otac…“ i tu se Olga
prekide usred rečenice da bi žustro zamahnula i zgrabila spetljanijeg Aljošu za leđa
kaputića u trenu kad deca iskočiše iz zaklona kao par preplašenih prepelica.
Vasilisa je već za nju bila odveć krakata, hitrih pokreta, i smatrala je da bi
pojesti poslednje mrve negde na miru bilo vredno kasnije grdnje. Stoga je bez
osvrtanja potrčala pustom njivom poput zeca, zaobilazeći strnjiku uz radosno
klicanje sve dok je tog popodneva nije progutala šuma. Olga ostade zadihana,
držeći Aljošu za kragnu.
„Zašto nju nikada ne uhvatiš?“, reče joj Aljoša uz pomalo prebacivanja dok ga
je Olga vukla nazad kući. „Ima svega šest godina“
„Zato što ti ja nisam Kaščej besmrtni10“, reče Olga pomalo jetko. „I nemam
konja pa da dostignem vetar.“
Ušli su u kuhinju. Olga ćušnu Aljošu kraj peći. „Vasju nisam mogla da
uhvatim“, rekla je Dunji. Starica na to podiže ruke ka nebu. Vasju je bilo izuzetno
teško uhvatiti kad nije želela da bude uhvaćena. Jedino je Saši to polazilo za rukom,
tu i tamo. Dunja je stoga izlila bes na Aljošu, koji se sav skupio. Skinula je dete
pored peći, oprala ga krpom koja je, kako je Aljoša pomislio, sigurno bila od same
koprive pravljena, pa mu je navukla čistu košulju.
„Kakvo je to samo ponašanje“, gunđala je Dunja ribajući ga. „Da znaš da ću
sledeći put da vas kažem ocu. Ima da vas natera da teglite, cepate i čistite do kraja
zime. Kakvo je to samo ponašanje. Ovoliko prljavština i kopanje rupa…“
No tad su je prekinuli usred litanije. Aljošina dva visoka brata banuše u
zimsku kuhinju, smrdeći na dim i stoku. Za razliku, od Vasje, nisu morali da se
dovijaju već su se dali pravo na kolačiće, pa obojica strpaše po jedan ceo u usta.
„Vetar s juga“, reče svojoj sestri Nikolaj Petrovič, zvani Kolja, najstariji, glasom
nerazgovetnim zbog žvakanja. Olga je već bila povratila svoje uobičajeno držanje,
te je sela da štrika kraj peći. „Pašće noćas sneg. Dobro je što smo uveli marvu i
dovršili krov.“ Kolja je spustio natopljene kaljače kraj vatre, pa se bacio na hoklicu,
usput dograbivši još jedan kolačić.

10
car tame iz ruskih bajki, obično opisan kao strašno mršav i škrt starac, ponekad i na konju.
Uslovno rečeno besmrtan jer se njegova smrt krije u igli, igla je skrivena u jajetu, jaje u patki,
patka u zecu, zec u kovčegu na hrastu

23
 Olga i Dunja osmotriše kaljače s istovetnim neodobravajućim izrazom na licu.
Zaleđeno blato poprskalo je čisto ognjište. Olga se samo prekrstila. „Ako se vreme
menja, onda će sutra pola sela biti bolesno“, rekla je. „Nadam se da će otac ući
unutra pre snega.“ Namršteno je nastavila da broji svaki bod.
Drugi mladić se nije oglašavao, ali je spustio naramak drva za loženje,
progutao kolač i otišao da klekne pred ikone u uglu spram vrata. Potom se
prekrstio, ustao i poljubio bogorodičinu sliku. „Opet se moliš, Saša?“, reče mu
Kolja podrugljivo. „Pomoli se da sneg bude blag da nam otac ne nazebe.“
Mladić je samo slegnuo mršavim ramenima. Imao je krupne, uozbiljene oči,
gustih trepavica kao u devojke. „Molim se ja, Kolja“, reče. „Mogao bi i sam da
probaš.“ Odgacao je do peći da svuče vlažne čarape. Opori vonj mokre vune stopio
se s opštim mirisom blata, kupusa i životinja. Saša je dan proveo kod konja. Olga
namreška nos.
Kolja se nije upecao na to podbadanje. Dao se u zagledanje jedne od svojih
natopljenih kaljača na mestu gde se krzno odvojilo na šavu. Zgađeno progunđavši,
bacio ju je kraj njenog para. Od obe kaljače poče da se diže para. Furuna se uzdizala
iznad sve četvoro. Dunja je već bila pristavila paprikaš za večeru, pa je Aljoša
promatrao lonac kao mačka mišju rupu.
„Kakvo si to ponašanje pomenula, Dunja?“, zapitao ju je Saša. Bio je ušao u
kuhinju taman na vreme da načuje njenu litaniju.
„Vasja“, reče Olga kratko, te im ispriča za medenjake i beg njihove sestre u
šumu. Štrikala je dok je pričala. Na ustima joj je zaigrao tračak žalosnog osmejka.
Bila je oblog, lepog lica, još uvek punačka od prethodnog letnjeg izobilja.
Saša se nasmejao. „Ma, vratiće se Vasja čim ogladni“, rekao je, pa se okrenuo
važnijim stvarima. „Je li to štuka u paprikašu, Dunja?“
„Linjak“, reče Dunja šturo. „Oleg nam je doneo četiri jutros. Ali ta tvoja
čudnovata sestra je još premalena da bi se motala po šumi.“
Saša i Olga se pogledaše, slegnuše ramenima, al’ ne rekoše ništa. Vasja je znala
da nestane u šumi još otkad je prohodala. Vratila bi se na večeru, i redovno
donosila šaku pinjola u znak izvinjenja, pokajnički se crveneći, sva mačkasta u
malenim čizmicama.

24
 Ovoga puta su se, ipak, varali. Zubato sunce se već spuštalo na nebu, te se od
drveća odužiše čudovišne senke. Naposletku i Petar Vladimirovič stiže kući, noseći
fazana zavrnute šije. Vasja se ni tad još nije bila vratila.

U šumi je na vrhuncu zime vladao mir, sneg je gusto napadao između drveća.
Napola posramljena, napola zadovoljna slobodom, Vasilisa Petrovna je pojela
poslednji medenjak opružena na hladnoj grani nekog drveta, osluškujući tihe
zvuke zadremale šume. „Znam da utoneš u san kad stignu snegovi“, reče naglas.
„Ali zar se ne bi mogla probuditi? Evo, imam kolača.“
Ispružila je dokaz, sad tek pokoju mrvu, pa zastade kao da očekuje odgovor.
Ništa, pak, nije usledilo, ništa sem tihog, hujećeg vetra koji je njihao drveće.
Vasja samo slegnu ramenima, pokupi mrvice medenjaka, te potrča kroz šumu
tražeći pinjole. Njih su, međutim, veverice već sve pojele, a u šumi beše hladno,
čak i devojčici koja je za nju rođena. Vasja naposletku otrese led i koru drveta s
odeće, pa se zaputi kući, napokon osetivši grižu savesti. Šumu već ispuniše guste
senke, skraćeni dani su se brzo pretvarali u noć, te je ubrzala korak. Gromko će je
izgrditi, ali će je zato Dunja sačekati s večerom.
Odmičući sve dalje i dalje, najednom je zastala i namrštila se. Levo kod one
sive jove zaobišla bi onaj strašni stari brest, pa bi ugledala očeve njive. Prošla je tim
putem hiljadu puta. Sada, pak nije bilo ni jove ni bresta, samo guštik od omorika
crnih iglica i neka zavejana poljanica. Vasja se okrenula da pokuša s nekim drugim
pravcem. Ne, ne, tamo behu neke tanane bukve, bele kao koža u devojke, ogolele
sred zime i drhtave. Vasju iznebuha spopade teskoba. Nemoguće da se izgubila;
nikada se nije gubila. Pre bi se u sopstvenoj kući izgubila nego u šumi. Tad zaduva
vetar i zatrese sve drveće, ali sad to beše njoj nepoznato drveće.
Izgubih se, pomisli Vasja. Izgubila se u sutonu po ciči zimi, a samo što opet
nije počeo sneg. Opet se okrenula da proba s neke druge strane. Ali u toj ustreptaloj
šumi ne beše ni jednog jedinog njoj poznatog drveta. Suze joj iznenada navreše na
oči. Izgubih se, izgubih. Htela je kraj sebe Olju ili Dunju, htela je oca ili Sašu. Htela
je čorbicu i ćebe, ma, vratila bi se čak i krpljenju.

25
 Neki se hrast nadvi pred njom. Dete zastade. To drvo nije nalikovalo
nijednom drugom. Beše veće, crnje, čvornovatije, kao neka zla babuskara. Velike
su mu se crne grane povijale na vetru.
Tresući se od jeze, Vasja se došunja do njega. Spustila je šaku na njegovu koru.
Kao i na svakom drugom drvetu, bila je gruba i hladna čak i kroz krznenu
rukavicu. Vasja ga obiđe izvijajući vrat prema granju. A onda pogleda dole i
zamalo zape.
Neki čovek je ležao sklupčan poput životinje u podnožju tog drveta, duboko
usnuo. Lice mu nije videla; pokrio ga je rukama. Kroz poderotine na odeći vide da
mu je koža ledenobela. Nije se ni promeškoljio kada mu je prišla.
E, pa tu svakako ne može spavati kad s juga pristiže sneg. Umro bi. A možda
je i znao u kom se smeru nalazi kuća njenog oca. Vasja posegnu da ga prodrma i
probudi, ali se predomisli. Umesto toga reče: „Deko, budite se! Pašće sneg pre nego
što izađe mesec. Budite se!“
Nekoliko dugih trenutaka čovek se nije mrdnuo. Taman kada se Vasja
okuražila da mu spusti ruku na rame, začu se neko unjkavo mumlanje, da bi čovek
potom podigao lice i zatreptao ka njoj jednim okom.
Dete odstupi. Jedna strana lica bila mu je lepa, na neki grubo izvajani način.
Jedno mu je oko bilo sivo. Ali drugo mu je nedostajalo, očna duplja mu beše
zašivena, i još mu je ta strana lica bila prekrivena mnoštvom plavičastih ožiljaka.
Tim čitavim okom mrgodno je trepnuo ka devojčici, pa se digao u sedeći
položaj kao da hoće bolje da je pogleda. Beše to neki mršavac, odrpan i prljav. Vasja
mu je nazirala rebra kroz poderotine na košulji. Ali kada joj se obratio, glas mu
beše snažan i dubok.
„Vala“, reče, „prošlo je dosta vremena otkad ne videh neku Ruskinjicu.“
Vasja ga ništa nije razumela. „Znate li gde smo?“, reče mu. „Izgubila sam se.
Otac mi je Petar Vladimirovič. Odvedete li me kući, on će vas nahraniti i smestiti
kraj peći. Sneg samo što nije počeo.“
Jednooki čovek najednom se nasmeši. Imao je dva očnjaka duža od ostalih
zuba, koja mu iskriviše usnu kad se nasmešio. Digao se na noge i Vasja primeti da

26
je bio visok, krupne, grube građe. „Znam li gde smo?“, reče. „Dakako, djevočka11,
mala moja. Povešću te kući. Ali deder vamo da mi pomogneš.“
Vasja, kojoj su ugađali otkad je znala za sebe, nije imala razloga da bude
nepoverljiva. No ipak se nije ni makla.
Ono sivo oko zaškjlji u nju. „Kakvo to devojče dolazi ovamo, samo
samcijato?“ A onda dodade tiše: „Te oči. Na koga li me podsetiše…? Hajde, priđi.“
Pa ublaži glas da bi je nagovorio: „Otac će ti brinuti.“
Usmerio je sivo oko u nju. Namrštivši se, Vasja je koraknula ka njemu. Pa još
jednom. Pružio joj je ruku.
Najednom se začu krckanje kopita po snegu i frktanje konja. Jednooki čovek
ustuknu. Dete je odskočilo od njegove ispružene ruke, a čovek pade na zemlju, sav
skupljen. Na čistini se pojaviše konj i jahač. Beše to neki snažan đogat12; čim je
jahač skliznuo s njega, Vasja je opazila da je bio vitak i koščat, kože čvrsto
zategnute preko jagodica i grla. Nosio je raskošan ogrtač od debelog krzna,
žmirkajući plavim očima.
„Šta je sad ovo?“, reče.
Onaj odrpani se zgrči na to. „Ne tiče te se“, reče. „Meni je došla – moja je.“
Pridošlica ga bistro ošinu ledenim pogledom, glas mu ispuni čistinu: „Ma
nemoj. Spavaj, Medvede, zima je.“
Premda se stara spavalica usprotivila, ipak se opet skljokala na svoje mesto
među hrastovim korenjem. Sivo se oko ponovo sklopi.
Konjanik se okrenuo ka Vasji. Dete odstupi, spremno da se da u beg. „Otkud
si se ti stvorila, djevočka?“, reče čovek. Obratio joj se hitro i strogo.
Zbunjenoj Vasji kanuše suze niz obraze. Znatiželjno lice onog jednookog
čoveka bilo ju je zaplašilo, ali ju je zaplašilo i upadljivo nestrpljenje ovog čoveka.
Nešto u njegovom pogledu ipak umiri njen plač. Pogledala ga je u lice. „Ja sam
Vasilisa Petrovna“, rekla mu je. „Otac mi je gospodar Lesnaje Zemlje13.“

11
„devojčica“ na ruskom
12
konj bele boje
13
doslovce „šumska zemlja“

27
 Načas su se zagledali jedno u drugo. A onda Vasja izgubi i to malo hrabrosti,
okrete se i potrča. Stranac nije ni pokušavao da krene za njom. Ali se jeste okrenuo
svome konju kada mu je kobila prišla. Njih dvoje razmeniše jedan dug pogled.
„Sve je jači“, reče čovek.
Kobila mrdnu uvetom.
Konjanik se više nije oglašavao, al’ je još jednom bacio pogled u pravcu kojim
se dala devojčica.

Pošto je napustila senku hrasta, Vasju iznenadi mrak koji se već bio spustio. Pod
onim drvetom vladala je neka neodređena polutama sutona, ali je sada već pala
noć, oblačna, s nagoveštajem snega koji se već osetio u vazduhu. Šumu ispuniše
baklje i očajnički uzvici ljudi. Vasja se na njih nije obazirala; ponovo je prepoznala
drveće, te joj u glavi behu samo Olgino i Dunjino naručje.
Neki konj izjuri iz tame, s konjanikom bez baklje. Kobila je ugledala dete tren
pre jahača, te se naglo zaustavi i prope. Srušivši se u stranu, Vasja odra šaku.
Gurnula je pesnicu u usta da bi prigušila jauk. Jahač opsova prepoznatljivim
glasom i ona se već narednog časa nađe u naručju svoga brata. „Saška“, zaridala je
Vasja, te mu zagnjuri lice pod vrat. „Izgubila sam se. Bio je neki čovek u šumi.
Dvojica. I neki beli konj i crno drvo, uplašila sam se.“
„Koja dvojica?“, upita je Saša. „Gde to, dete? Jesi li povređena?“ Odmakao ju
je od sebe kako bi je opipao.
„Nisam“, reče Vasja drhtavim glasom. „Nisam… samo mi je hladno. “
Saša nije ništa rekao; osećala je da je besan, mada ju je ipak nežno metnuo na
kobilu, prebacivši se iza nje, obavio ju je svojim ogrtačem. Opet na sigurnom, Vasja
je, obraza prislonjenog uz dobro očuvanu kožu njegovog opasača, polako prestala
da plače.
Saša je obično trpeo svoju sestricu kad krene da ga prati u stopu u pokušaju
da mu uzme mač ili da nategne strunu njegovog luka. Udovoljavao joj je, čak bi joj
dao pokoju dogorelu sveću ili šaku lešnika. Sad je od straha ipak pobesneo, pa joj
se nije obraćao dok su jahali.

28
 Viknuo je nalevo i nadesno i ubrzo svi ljudi doznaše da je Vasja spašena. Da
je nisu spasli pre snega, umrla bi u mraku, otkrili bi je tek kada bi proleće omekšalo
njen pokrov – ako bi je uopšte i pronašli.
„Dura14“, zareža Saša konačno, kad je završio s dovikivanjem. „Blesavice
jedna, kakav je to đavo ušao u tebe? Da tako pobegneš od Olge, sakriješ se u šumi?
Da nisi umislila da si šumska vila ili si zaboravila koje je godišnje doba?“
Vasja odmahnu glavom. Sad ju je već opasno spopala drhtavica. Zubi su joj
cvokotali. „Htela sam samo da pojedem medenjak“, reče mu, „Ali sam se izgubila.
Nisam mogla da pronađem brestov panj. Naišla sam na nekog čoveka pod
hrastom. Na dvojicu. I konja. A onda se smračilo.“
Saša se namršti iznad njene glavice. „Kakvim sad to hrastom?“, upitao ju je.
„Jako starim“, reče mu Vasja. „S korenjem izđikalim svuda unaokolo. I s
jednim okom. Mislim na čoveka, ne na drvo.“ Zadrhtala je još jače.
„Dobro, nemoj sad o tome da razmišljaš“, reče Saša, te podbode već umornog
konja.
Olga i Dunja su ga dočekale na pragu. Dobra starica beše sva u suzama, a Olga
je prebledela kao ledena devica iz bajke. Izvadile su svu žeravicu iz peći i sipale
vodu preko usijanog kamenja da bi napravile paru. Vasju su bez pardona svukle i
gurnule pred otvor furune da se ugreje.
Grdnja otpoče čim su je izvukli napolje.
„Tako krasti kolače“, reče Dunja. „I bežati od sestre. Kako si samo mogla tako
da nas uplašiš, Vasočko?“, govorila je kroz plač.
Vasja, jedva držeći oči otvorene, pokajnički promrmlja: „Izvini, Dunja. Izvini,
izvini.“
Zatim je istrljana groznom slačicom i žustro išibana brezovim prutićima da
bi joj pokrenuli krvotok. Umotali su je u vunu, previli oderanu šaku i sasuli joj
čorbe u grlo.
„Jako ružno od tebe, Vasja“, reče Olga. Pogladila je sestru po kosi, cupkajući
je u krilu. Vasja je već uveliko zaspala.
„Dosta za večeras, Dunja“, Olga dodade. „Sutra je novi dan za korenje.“

14
na ruskom „glupačica“ (prim. prev.)

29
 Vasju su stavili na spavanje povrh peći, Dunja je legla pored nje.
Kad se konačno uverila da joj sestra spava, Olga se srozala kraj vatre. Otac i
braća su u drugom uglu trpali paprikaš u usta, svi sa istovetnim osornim izrazima.
„Biće dobro“, reče Olga. „Mislim da se nije prehladila.“
„Ali zato možda jesu svi ljudi koji su zbog nje odvučeni od svojih ognjišta“,
brecnuo se Petar.
„Ili možda i ja“, reče Kolja. „Čovek hoće da ga dočeka večera nakon što je čitav
dan popravljao očev krov, a ne da mora da jaše celu noć s bakljom u rukama. Ima
sutra da je išibam kaišem.“
„Čemu?“, uzvrati mu Saša smireno. „I pre je dobijala kaišem. Nije na
muškarcima da vaspitavaju devojčice. Za to su potrebne žene. Dunja je ostarila.
Olja će se uskoro udati, pa će stara ostati sama da podiže to dete.“
Petar nije ništa rekao. Šest godina je prošlo otkad je pokopao svoju ženu i
nijednom nije pomislio na drugu, mada je bilo mnogo onih koje bi se odazvale
njegovom vapaju. Njega je, međutim, plašila kći.
Kad je i Kolja otišao u krevet, te on i Saša ostadoše da zajedno sede u mraka
gledajući kako sveća dogoreva pred ikonom, Petar reče: „Zar da ti majka bude
zaboravljena?“
„Vasja za nju nikad nije znala“, uzvratio mu je Saša. „Ali neka razborita žena
– ne sestra ili dobra stara dadilja – dobro bi joj došla. Uskoro će postati nemoguća,
oče.“
Dugi tajac.
„Nije Vasja kriva što je majka, umrla“, dodade Saša, tiše.
Petar nije ništa rekao, te Saša ustade, nakloni se ocu i dunu u sveću.

30
 V EL IK I KN E Z M O SKV O V SK I

Petar je nalemao kći narednoga dana, i ona se rasplakala, mada nije bio previše
oštar. Zabranjeno joj je da napušta selo, ali joj to, prvi put, i nije bila neka muka.
Ipak ju je uhvatila ona prehlada koje su se pribojavali, pa su je spopale noćne more
u kojima se opet srela s onim jednookim čovekom, konjem i neznancem na
šumskoj čistini.
Saša je, ne rekavši nikome, obišao šumu sve do zapada, tražeći tog jednookog
čoveka ili hrast s izđikalim korenjem. Ali nikakvog čoveka ni drvo nije našao, a
onda je tri dana neprekidno padao jak sneg, pa niko nije izlazio napolje.
Život im se sveo na kuću, kao što je zimi bio običaj, malo jela, malo spavanja,
malo dosadnih kućnih dužnosti. Sneg je napolju navejao, a Petar jedne takve oštre
večeri sede na svoju hoklicu da izdelje ravno parče jasena i napravi držalje za
sekiru. Lice mu beše okamenjeno dok se prisećao onoga što bi radije zaboravio.
Čuvaj je, rekla mu je Marina pre toliko godina, dok joj je senka smrtonosne bolesti
mutila prekrasno lice. Ja sam je odabrala jer je posebna. Petja, obećaj mi.
Petar joj je, utučen, obećao. Žena mu je tad pustila ruku, pa se opet opružila
u krevetu i odlutala pogledom negde iza njega. Još jednom se, nežno i radosno,
nasmešila, ali Petru se učinilo da taj osmeh nije bio upućen njemu. Više nije
prozborila, da bi potom izdahnula u polutami uoči praskozorja.
A onda su, prisećao se Petar, pripremili rupu u koju će je spustiti, a ja sam se
izdrao na žene koje su pokušale da mi spreče ulazak u mrtvačnicu. Lično sam joj…
svojim rukama umotao ohlađeno truplo, koje se još osećalo na krv, te je svojeručno
spustih u zemlju.

31
 Njegova tek rođena kći kmečala je čitave te zime, a on nije mogao ni da je
pogleda u lice jer je njena majka, odabrala to dete, a ne njega.
Sad je, eto, došao red da se iskupi.
Petar zaškjlji u dršku za sekiru. „Idem u Moskvu čim se reke zalede“, reče
tišini oko sebe.
Sobom odjeknu žagor. Vasja, koja je do tada dremala, ophrvana groznicom i
kuvanom medovinom15 ciknu i proviri s peći.
„U Moskvu, oče?“, upitao ga je Kolja. „Ponovo?“
Petar stegnu usne. Bio je u Moskvi i te prve, oštre zime nakon Marinine smrti.
Ivan Ivanovič, Marinin polubrat, bio je veliki knez16, te je Petar za dobro porodice
gledao da očuva vezu s njim koliko je mogao. Drugu ženu nije uzimao, ni tada ni
kasnije.
„Misliš da se ovoga puta oženiš“, reče Saša,
Petar resko klimnu glavom, osećajući na sebi težinu pogleda svojih ukućana.
Bilo je dovoljno žena i u unutrašnjosti, ali bi mu neka gospa iz Moskve donela
saveze i novac. Ivanova naklonost prema suprugu pokojne sestre neće doveka
trajati. A za dobro njegove malene kćeri bila mu je potrebna nova žena. Ali...
Marina, kakva sam ja samo budala, što mislim da ne bih to podneo.
„Saša i Kolja, vi idete sa mnom“, rekao je Petar.
Radost u velikoj meri nadjača neodobravanje na licima njegovih sinova. „U
Moskvu, oče?“, upitao ga je Kolja.
„To su dve nedelje jahanja ako sve protekne kako valja“, reče Petar. „Bićete
mi potrebni na putu. A nikada niste bili na dvoru. Red je da vam veliki knez vidi
lica.“
U kuhinji nastade dar-mar jer momci na to radosno zaklicaše. Vasja i Aljoša
digoše graju da i oni žele da pođu. Olga stade moliti nakit i dobre tkanine. Stariji
momci uzvratiše na to likovanjem, te im veče prođe u prepirci, moljakanju i
kojekavim razmatranjima.

15
medeno vino, pravi se vrenjem rastvora meda i vode
16
zvanje vladara velike kneževine, na primer Moskve, Tvera ili Smolenska, u srednjovekovnoj
Rusiji. Zvanje cara nije se koristilo sve dok Ivan Grozni nije krunisan 1547.

32
Sneg je, dubok i jak još triput pao u drugoj polovini zime, a nakon poslednjih
padavina stegnu ih najjači mraz, po kom se muškarcima svaki udisaj ledio u
nozdrvama, a nejač je noću neretko znala da ispusti dušu. To je istovremeno
značilo da su putevi za saonice bili otvoreni, putevi što su se pružali zavejanim
rekama glatkim poput stakla i što su svetlucali po seoskim drumovima što leti
izbrazdani donosiše jad i slomljene osovine. Momci stadoše zagledati nebo,
njuškati mraz i špartati po kući, glancati namašćene čizme i šmirglati kao dlaka
tanane šiljke svoga koplja.
A onda konačno dođe i taj dan. Petar sa sinovima ustade još po mraku, te svi
pokuljaše u dvorište čim se razdanilo. Njihovi ljudi su se već bili okupili. Zarudela
zora im je zacrvenila lica; konji su dobovali kopitima izbacujući oblačke pare iz
nosa. Jedan od ljudi osedlao je Metelja17, Petrovog ćudljivog mongolskog pastuva,
te ga je sada držao pobelelih prstiju za oglav. Petar potapša svoga ata, izbeže
škljockanje njegovih zuba, pa se baci u sedlo. Njegov sluga zahvalno odstupi,
odahnuvši.
Petar je jednim okom pazio na nepredvidivog pastuva; drugim je osmotrio
vrevu oko sebe.
Stajsko dvorište je vrvelo od ljudi, životinja i saonica. Krzna su ležala
nagomilana pored sanduka s pčelinjim voskom i svećama. Ćupovi s medovinom i
medom otimaše se za malo prostora s gomilama sušenih namirnica. Kolja je
upravljao tovarenjem poslednjih saonica, nosa crvenog od jutarnjeg mraza. Imao
je majčine crne oči; sluškinje se zakikotaše kad je prošao kraj njih.
Jedna od korpi bučno pade i podiže suvi sneg oko sebe, tik pred nogama
upregnutog konja. Životinja se bočno trgnu napred. Kolja odskoči s puta, Petar se
dade ka njoj, ali ih je Saša preduhitrio. Skočio je sa svoje kobile kao mačka da bi
već u narednom trenu uhvatio konja za oglav i obratio mu se na uho. Konj se
umiri, delujući posramljeno. Petar je video da Saša nešto govori pokazujući
rukom. Muškarci pohitaše da prihvate konja za uzda i podignu korpu koja ga je
preplašila. Saša dodade još nešto, isceren, i na to se i svi ostali nasmejaše. Momak
ponovo uzjaha svoju kobilu. Držanje u sedlu bilo mu je bolje nego bratovljevo;

17
na ruskom „mećava“

33
znao je s konjima, a mač je nosio s prefinjenošću. Rođeni ratnik, pomislio je Petar,
i predvodnik ljudi; Marina, imao sam sreće sa sinovima.
Olga istrča na kuhinjska vrata, Vasja doskakuta odmah za njom. Bile su
upadljive na snegu u vezenim sarafonima18. Olga je s obe ruke pridržavala pregaču;
u njoj behu nagomilane tamne, meke vekne, još vruće iz pećnice. Kolja i Saša su se
već nagnuli ka njoj. Vasja cimnu drugog brata za ogrtač dok je jeo svoj hlepčić.
„Što i ja ne mogu da pođem, Saška?“, rekla mu je. „Kuvala bih ti večeru. Dunja mi
je pokazala kako se to radi. Mogla bih da jašem s tobom na konju, dovoljno sam
mala.“ Uhvatila mu je ogrtač s obe ruke.
„Ove godine ne može, žabice“, reče joj Saša. „Istina je da si mala – premala.“
Ugledavši njen rastuženi pogled, čučnuo je u sneg pored nje, te joj tutnu ostatak
hlepčića u ruku. „Jedi i ojačaj, sestrice“, reče joj, „pa ćeš i ti biti spremna za
putovanja. Bog da te čuva.“ Spustio joj je ruku na glavu, pa je opet poskočio na
leđa alataste Miške19. „Saška!“, povika Vasja, ali se on već odmakao, hitro izvikujući
naredbe ljudima koji su tovarili poslednju zapregu.
Olga povuče sestru za ruku. „Hajdemo, Vasočka“, reče detetu koje se vuklo za
njom. Devojke pritrčaše Petru. U Olginoj ruci već se hladila poslednja vekna.
„Srećan ti put, oče“, reče mu Olga.
Kako vrlo malo moja Olja liči na majku, pomislio je Petar, samo lepo lice ima.
Možda je i bolje tako – Marina je bila kao soko u krletki. Olga je nežnija. Dobro ću
je udati. Nasmešio se kćerima. „Nek vas Bog obe čuva“, reče. „Možda ti dovedem
muža, Olja.“ Vasja na to prigušeno frknu. Olga se zarumenela i nasmejala, te joj
hleb zamalo ispade. Petar se sagnuo taman na vreme da ga dohvati, ali mu beše
dvostruko drago – bila je rasekla koru da bi mu sipala meda unutra da se istopi u
vrućem testu. Odgrizao je veliko parče, zubi mu još behu dobri, te zastade, žvaćući
s uživanjem.
„A ti, Vasja“, dodao je strogo. „Da slušaš sestru i ne udaljavaš se od kuće.“
„Hoću, oče“, reče Vasja, mada je čežnjivo gledala konje s jahačima.

18
haljina iz jednog dela koja podseća na kecelju ili zubun, s bretelama, i koja se nosi preko bluze
dugih rukava. Kao odevni predmet počeo je šire da se koristi tek početkom petnaestog veka.
Uključila sam ga u roman nešto pre njegove stvarne pojave zato što se takva nošnja najviše povezuje
sa Rusijom iz bajki u glavama čitalaca van Rusije
19
na ruskom takođe „miš“

34
 Petar obrisa usta nadlanicom. Ljudi su se oko njih dotad koliko-toliko
primirili. „Zbogom da ste, kćeri moje“, reče. „Odosmo mi; čuvajte se saonica.“
Olga mu klimnu, pomalo tugaljivo. Vasja mu uopšte nije klimnula; činila se
nekako goropadna. Začuše se horski uzvici, fijukanje kandžija, i oni odoše.
Olga i Vasilisa ostadoše same za njima u dvorištu da osluškuju praporce na
zapregama sve dok ih nije progutala zora.

Dve nedelje nakon polaska, uz dosta zastajkivanja ali bez ikakvih nevolja, Petar sa
sinovima prođe sam obod Moskve, kod uzavrele, nadograđene trgovačke postaje
na obalama reke Moskve. Grad su osetili mnogo pre nego što će ga ugledati,
zamagljen dimom iz deset hiljada ognjišta, kad se blistave kupole – zelene,
skerletne i kobaltne – mutno pokazaše kroz izmaglicu. Naposletku ugledaše i sam
grad, živahan i kaljav, poput kakve krasotice prljavih nogu. Visoke zlatne kule
gordo su se uzdizale nad očajničkom bedom, dok su pozlaćene ikone nedokučivim
pogledima posmatrale kako im i gospodske i seljačke žene prilaze da im celivaju
lica i pomole se.
Ulice behu pod bljuzgavicom, izmuljane nebrojenim stopama. Prosjaci,
pocrnelih smrznutih noseva, uhvatiše se momcima za uzengije. Kolja ih je šutnuo
od sebe, ali se zato Saša rukovao s njima tako štrokavima. Ulice su krivudale u svim
pravcima. Jahanje im beše dugačko i usporeno, te se crveno zubato sunce već
naherilo ka zapadu kad konačno pristigoše, iznureni i blatnjavi, do goleme drvene
kapije okovane bronzom s tornjevima odozgo. Desetak kopljanika motrilo je put,
uz strelce na bedemu.
Hladno su osmotrili Petra, njegove saonice i sinove, ali je on predao njihovom
zapovedniku ćup dobre medovine, na šta im stegnuta lica istoga trena smekšaše.
Petar se naklonio, prvo zapovedniku, pa njegovim ljudima, te im čuvari mahnuše
da prođu zdušno ih hvaleći.
Kremlj je bio grad u malom: dvorovi, kolibe, štale, kovačnice i nebrojene
crkve u izgradnji. Mada su prvobitni bedemi bili podignuti od dvostruke
hrastovine, drvena građa je tokom godina natrulila i istanjila se. Marinin polubrat,
veliki knez Ivan Ivanovič, naložio je da budu zamenjeni još golemijim zidinama.

35
Vazduh je vonjao na glinu nanesenu na drvo kao slaba zaštita od vatre. Svuda oko
njih dovikivale su se drvodelje, otresajući piljevinu s brada. Služinčad, sveštenici,
boljari, stražari i trgovci vrzmali su se unaokolo, prepirući se. Tatari na dobrim
konjima tiskali su se uz ruske trgovce koji su terali natovarene saonice. Razdrali bi
se jedni na druge pri najmanjem povodu. Kolja se zagledao u taj metež, prikrivajući
napetost time što je visoko podigao glavu. Konj bi mu se trgnuo svaki put kad bi
jače cimnuo uzde.
Petar je i ranije bio u Moskvi. Uz nekoliko britkih reči dobili su staje za konje
i mesto za zaprege. „Postarajte se za konje“, rekao je Olegu, najpouzdanijem od
svojih ljudi. „Ne odvajajte se od njih.“ Na sve strane je bilo dokonih slugu, trgovaca
sumnjičavih pogleda i boljara pod varvarskom opremom. Konj bi u trenu mogao
da nestane zauvek izgubljen. Oleg mu klimnu, prešavši grubim prstom po dršci
dugačkog noža.
Dolazak su unapred najavili. Glasnik ih je dočekao pred štalom. „Pozvali su
vas, gospodaru“, rekao je Petru. „Veliki knez je upravo seo za trpezu i šalje
pozdrave svom bratu sa severa.“
Putovanje iz Lesnaje Zemlje beše dugačko; Petar je bio kaljav, modar,
promrzao i umoran. „No, dobro“, reče resko. „Stižemo. Ostavi se toga.“ To
poslednje je uputio Saši, koji je svom konju pokušavao da iščačka nalepljeni led iz
kapita.
Umili su prljava lica ledenom vodom, navukli debele vunene kaftane i šubare
od blistave samurovine, te odložiše sablje u stranu. Grad-tvrđava beše zapravo
naselje od crkava i drvenih dvora u kojem je tlo bilo izgaženo u kaljugu, a vazduh
je smrdeo na dim. Petar hitra koraka pođe za glasnikom. Saša je za njim škiljio u
pozlaćene kupole i šarene kule. Kolja već nije bio toliko podozriv, ali je zato zurio
u dobre konje i oružje njihovih jahača.
Stigli su do dvokrilnih hrastovih dveri koja im otvoriše put u dvoranu dupke
punu ljudima oko kojih su se vrzmali psi. Ogromni stolovi se povijahu pod
izobiljem. U samom dnu dvorane, na uzdignutom izrezbarenom sedištu, sedeo je
neki čovek svetle kose koji je jeo narezanu kolenicu što ležaše pred njim u
sopstvenom saftu.

36
 Ivana II nazivali su Ivanom Krasnim ili Ivanom Lepim. Negde oko tridesete
više nije bio tako mlad. Pre njega je vladao njegov stariji brat Simeon, ali je Simeon
zajedno sa svojim potomcima stradao od kuge jednog teškog leta.
Veliki knez moskovski zaista jeste bio jako lep. Kosa mu se presijavala poput
najsvetlijeg meda. Žene bi se uvek sjatile oko njega zbog naočitosti zlaćanog kneza.
Bio je takođe i vešt lovac, koji je znao s kerovima i konjima. Astal mu je škripao
pod ogromnim pečenim veprom posutim začinskim biljem.
Petrovim sinovima krenu pljuvačka na usta. Svi su bili gladni nakon dve
zimske nedelje provedene na putu.
Petar je, praćen sinovima, prešao prostranu dvoranu hitrim korakom. Knez
nije podizao pogled od večere, ali su ih zato odmeravajući ili čisto radoznali
pogledi opkolili sa svih strana. Kamin dovoljno velik da se u njemu ispeče čitav vo
plamteo je iza kneževog podijuma, bacajući senku na Ivanovo lice i zlateći lica
njegovih gostiju. Petar sa sinovima stiže pred podijum, stade i nakloni se.
Ivan nabode parčence svinjetine vrhom noža. Žuta mu brada beše umrljana
krvlju. „Petar Vladimirovič, je li tako?“, reče polagano, žvaćući. Odmerio ih je
zasenčenim pogledom od šubara do čizama. „Onaj što mi oženi polusestru?“ Uzeo
je gutljaj medovine, pa dodade: „Pokoj joj duši.“
„Tako je, Ivane Ivanoviču“, reče Petar.
„U zdravlju mi došao, brate“, reče knez. Bacio je kosku pod stolicu nekom
paščetu. „Šta te dovodi čak ovamo?“
„Htedoh vam sinove predstaviti, gosudaru20“, reče Petar. „Vaše sestriće.
Stasali su za ženidbu. A ako Bog da, želja mi je da i sebi pronađem ženu, da mi
najmlađa deca ne budu više bez majke.“
„Valjan cilj“, reče Ivan. „Ovo su ti sinovi?“ Pogledmu odlete prema momcima
iza Petra.
„Da… Nikolaj Petrovič, moj najstariji, i moj drugi sin Aleksandar.“ Kolja i
Saša istupiše.
Veliki knez ih temeljno odmeri kao što je maločas odmerio Petra. Pogled mu
se zadrža na Saši. Tom momku je tek izniklo paperje na bradi i još beše sav koščat

20
reč kojom se obraća velikašu, slično izrazima „Vaše veličanstvo“ ili „vladaru“

37
kao svaki napola stasali mladić. Ali beše laka koraka i nepokolebanog pogleda u
sivim očima.
„Dobro mi došli, rođaci“, reče Ivan, ne mičući oči s Petrovog najmlađeg sina.
„Ti si, momče… isti kao majka ti.“ Saša mu se, zatečen, nakloni i ne reče ništa.
Usledio je kratak tajac. A onda Ivan glasnije dodade: „Petre Vladimiroviču, dobro
došao si u mojoj kući i za mojim stolom, dok ne obaviš svoja posla.“
Knez kratko mrdnu glavom, te se vrati svom pečenju. Otpušteni, njih trojica
zauzeše tri mesta na brzinu oslobođena za uzdignutim stolom. Kolju nije trebalo
nutkati: vrući sokovi su još uvek cureli iz pečene svinje. Iz pite su virili sir i suve
pečurke. Okrugla svečana pogača ležala je na sredini stola, kraj kneževe skupocene
sive soli. Kolja se smesta dade na jelo, ali se Saša uzdržao. „Kakav mi je samo pogled
uputio veliki knez, oče“, reče. „Kao da je bolje od mene znao šta mislim.“
„Svi su ti oni takvi, svi živi kneževi“, reče Petar. Uzeo je parče pite koje se još
pušilo. „Svi imaju previše braće, i svi žele da se dokopaju novog grada, nekog još
vrednijeg trofeja. Ako ne umeju dobro da procene čoveka sledi im smrt. Čuvaj se
ovih još živih, sinok21, jer su opasni.“ A onda se potpuno posvetio svom pecivu.
Saša se namrštio, ali je dopustio da mu napune tanjir. Putovanje im se bilo
pretvorilo u beskrajan niz čudnovatih paprikaša i tvrdih lepinja, koji je svojim
gostoprimstvom tek jednom ili dvaput prekinuo pokoji od komšija. Trpeza velikog
kneza beše izdašna, te su se svi gostili dok više ništa nisu mogli da strpaju u sebe.
Nakon toga njihovoj družini na upotrebu behu date tri odaje: hladne i pune
štetočina, ali su bili odveć umorni da bi marili. Petar je otišao da smesti sve zaprege
i nađe prenoćište za svoje ljude, pa se srušio na visoki krevet i predao počinku bez
snova.

21
„sin“ odmilja na ruskom

38
 D U H O V NIK S MAK O VJ EC KO G BR D A

„Oče“, rekao je Saša trepereći od uzbuđenja. „Pop mi reče da severno od Moskve,

na Makovjeckom brdu, živi neki pobožni čovek. Osnovao je samostan i već je
okupio jedanaest sledbenika. Priča se da opšti s anđelima. Ljudi mu svaki dan
dolaze po blagoslov.“
Petar zabrunda. U Moskvi je bio već nedelju dana, baveći se poslovima
ulagivanja i dodvoravanja. Poslednji zadatak, upravo završen, bila mu je poseta
tatarskom poklisaru, baskaku. Nijedan čovek iz Saraja, te dragocene škrinje od
grada koju je sagradila osvajačka Zlatna Horda, ne bi bio zadivljen skromnim
ponudama tamo nekog severnjačkog gospodara, ali ga je Petar uporno obasipao
krznima. Čitave hrpe krzna lisice, hermelina, zeca i samura nagomilane su pred
odmeravajućim pogledom poklisara sve dok mu konačno, bar naizgled, nije
popustila nadmenost, pa se zahvalio Petru, čineći se posve odobrovoljen. Za takva
krzna moglo se dobiti dosta zlata na kanovom dvoru, a i južnije, među vizantijskjm
velikašima. Vredno je toga, pomislio je Petar. Jednog dana mi možda bude drago
što imam prijatelja među osvajačima.
Petar se, izmoren, preznojavao u otmenoj odeći ukrašenoj srmom. Ali nije
mogao da se odmori, jer eto mu ga drugog sina svog poletnog s pričom o
kojekakvim svetiteljima i čudima.
„Pobožnih ljudi vazda svuda ima“, reče Petar Saši. Ni njemu nije bila strana
iznenadna želja za mirom i jednostavnom hranom; Moskovljani su voleli
vizantijsku kuhinju, a ta njihova ljubav u spoju s ruskim namirnicama nije prijala

39
njegovom želucu. Večeras će uslediti nova gozba – uz nove smutnje; i dalje je
tragao za ženom za sebe i mužem za Olgu.
„Oče“, reče Saša. „Hteo bih da pođem do tog samostana, ako smem.“
„Saška, pa ti u ovom gradu ni kamen ne možeš baciti a da ne potrefiš neku
crkvu“, reče mu Petar. „Što bi tri dana potrošio na jahanje do neke druge?“
Saša navuče kiseli izraz lica. „Popovi su u Moskvi zaljubljeni u svoj položaj.
Jedu mrsno meso, a sirotinji popuju o odricanju.“
To beše istina. Međutim, Petar, iako dobar gazda svojim ljudima, nije
posedovao apstraktni osećaj za pravdu. Slegnuo je ramenima. „Pa i taj tvoj pobožni
čovek može biti isti takav.“
„Ipak bih voleo da ga vidim. Molim te, oče.“ Premda je imao sive oči, Saša je
nasledio majčine garave obrve i dugačke trepavice. Sad je trepnuo njima, neobično
nežnim spram njegovog mršavog lica.
Petar je porazmislio. Putevi behu opasni, mada to i nije toliko važilo za
prometni drum koji se pružao severno od Moskve. Nije mu padalo na pamet da
odgoji plašljivog sina. „Uzmi petoricu sa sobom. I dva tuceta sveća – da osiguraš
topao prijem.“
Momku se lice na to ozari. Petar stegnu usne. Marina je sada bila samo hrpa
kostiju pod tvrdom zemljicom, ali je i na njoj viđao baš takav izraz kad bi joj duša
obasjala lice poput odsjaja vatre.
„Hvala ti, oče“, reče momak. Jurnuo je na vrata, pa nestade gipko poput lasice.
Petar ga je čuo kako u dvorištu pred palatom doziva ljude i svoga konja.
„Marina“, reče Petar tiho, „hvala ti što mi podari ove moje sinove.“

Lavra Svete Trojice beše podignuta sred divljine. Mada su hodočasnici svojim
stopama utabali puteljak kroz zavejanu šumu, drveće se ipak nakrivilo na obe
strane, nadvisujući zvonik proste drvene crkve. Sašu je to podsetilo na sopstveno
selo u Lesnoj Zemlji. Ograda od debelih kočeva okruživala je samostan koji se
uglavnom sastojao od malih, drvenih zgrada. Vazduh je mirisao na dim i pečeni
hleb.

40
 Oleg je dojahao s njim, kao vođa pratnje. „Ne možemo svi unutra“, reče mu
Saša zauzdavši konja.
Oleg mu klimnu glavom. Čitava pratnja je sjahala zveckajući opremom. „Ti i
ti“, reče Oleg, „motrite put.“
Odabrani ljudi se smestiše kraj puteljka, popustiše kolane konjima, te krenuše
u potragu za drvima za potpalu. Ostali prođoše između dva stuba uzane, otvorene
kapije. Golemo drveće je bacalo pepeljaste senke na neobrađeno drvo crkvice.
Neki mršavi čovek proviri kroz vrata, tarući ruke od brašna. Nije bio naročito
visok a ni star. Široki nos mu se pružao između dva krupna, vodenasta oka,
zelenkosto-smeđe boje šumskog jezera. Na sebi je imao grubu kaluđersku odoru
zaprašenu brašnom.
Saša ga je poznao. Kaluđer je mogao da nosi i dronjke nekog prosjaka, ili
odoru vladike, ali bi ga Saša opet prepoznao. Momak kleknu pravo u sneg.
Kaluđer se na to zaustavio: „Šta te dovodi ovamo, sinko?“
Saša gotovo da nije smeo da ga pogleda. „Htedoh vas zamoliti za blagoslov,
baćuška22“, nekako je izustio.
Kaluđer podiže obrvu na to. „Nema potrebe da me tako zoveš, nisam zaređen.
Svi smo mi deca božija,“
„Doneli smo sveće za oltar“, zamucao je Saša još uvek klečeći.
Tanana, mrka šaka očvrsla od rada nađe se pod Sašinom miškom da ga
podigne na noge. Njih dvojica behu gotovo iste visine, mada je momak bio plećatiji
i nekako tankovijast poput ždrebeta pošto se još nije skroz razvio. „Tu samo pred
bogom klečimo“, reče kaluđer. Načas se zagledao Saši u lice. „Baš pripremam
hostije za večernje bogosluženje“, reče najedared. „Hajde da mi pomogneš.“
Saša mu bez reči klimnu, te odmahnu svojim ljudima.
Kuhinja beše jedna vrlo gruba prostorija, ugrejana od peći. Brašno, voda i so
stajali su nadohvat ruke, spremni da budu pomešani, zamešeni i ispečeni u pepelu.
Njih dvojica su neko vreme ćutke radili, ali beše to opušteno ćutanje. To je mesto
bilo obavijeno mirom. Kaluđerova pitanja behu toliko blaga da momak gotovo nije
ni primetio da ga propituje, već je, pomalo nespretno jer nije bio izvešten, razvijao

22
bukvalno „mali otac“, način učtivog obraćanja pravoslavnim crkvenim licima

41
testo pripovedajući mu svoju povest: očev položaj, majčinu smrt, putovanje u
Moskvu.
„I onda si došao ovamo“, dovrši kaluđer umesto njega. „Šta tražiš, sine?“
Saša otvori usta, pa ih odmah i zatvori. „Ne… ne znam“, priznao mu je,
postiđeno. „Nešto.“
Na njegovo iznenađenje, kaluđer se nasmejao. „Želiš li onda da ostaneš?“
Saša ostade zabezeknut.
„Mi ovde vodimo težak život“, nadovezao se kaluđer ozbiljnije. „Sagradio bi
sopstvenu keliju, zasadio svoju baštu, pekao sebi hleb, pomagao braći po potrebi.
Ali mi ovde, pre svega, imamo mir. Vidim da si ga i sam primetio.“ Zapažajući da
je Saša i dalje smeten, reče: „Da, da, mnogi nam hodočasnici svraćaju ovamo, i
mnogi traže da ostanu. Ali mi primimo samo one koji ne znaju šta traže.“
„Da“, reče Saša napokon, polagano. „Da, voleo bih da ostanem, baš bih
voleo.“
„Dobro onda“, reče Sergej Radonješki, te se vrati pečenju.

Dobro su poterali konje vraćajući se nazad u Moskvu. Olegu se nije svideo vatreni
izraz na licu mladog gazde. Jahao je tik uz Sašine uzengije, rešen da popriča s
Petrom. No mladi je gazda prvi stigao do oca.
U grad su ujahali usred kratkog, užarenog sutona, na kom se crkveni i dvorski
tornjevi pretvoriše u obrise spram ljubičastog neba. Saša je zagrejanog konja
ostavio u dvorištu, pa je potrčao stepeništem u očeve odaje. Oca i brata je zatekao
dok su se oblačili.
„Dobro nam stigao, bratac“, reče mu Kolja čim je Saša ušao. „Jesi li završio s
crkvama?“ Dobacio je Saši jedan hitar, blagonaklon pogled, pa se vratio svojoj
odeći. S jezikom među usnama, mangupski je naherio šubaru od crne samurovine
povrh crne kose. „Stižeš baš u pravi čas. Speri taj smrad sa sebe. Večeras ćemo se
gostiti, moguće je da nam familija predstavi ženu koju otac treba da oženi. Svi su
joj zubi na broju – načuh iz pouzdanih izvora – i ima prijatno… Šta je bilo, Saša?“

42
 „Sergej Radonješki me je zamolio da se pridružim njegovom samostanu na
Makovjeckom brdu“, ponovi Saša glasnije.
Kolja ga zbunjeno pogleda.
„Hoću u monahe“, reče Saša. Time im je privukao pažnju. Petar je upravo bio
navlačio čizme s crvenim potpeticama. Naglo se okrenuvši da bi se zablenuo u sina,
zamalo se spotakao.
„Zašto?!?“, zavapi Kolja duboko zaprepašćen. Saša je morao da stisne zube da
mu ne bi izletela koja neprilična opaska; njegov brat je već stigao da ubere mnoge
cvetove među ženskim delom dvorske služinčadi.
„Da bih posvetio život Bogu“, obavestio je Kolju pomalo nadmoćno.
„Vidim, dakle, da je onaj tvoj duhovnik ostavio popriličan utisak na tebe“,
reče Petar, dok se Kolja nije oporavio. Povratio je ravnotežu i krenuo da navlači
drugu čizmu, možda nešto snažnije nego što je bilo potrebno.
„Je… jeste, oče, jeste.“
„Dobro onda, kako hoćeš“, reče Petar.
Kolja zinu na to. Petar spusti nogu, te ustade. Kaftan mu beše u nijansama
okera i rđe; zlatno prstenje na šakama presijavalo mu se na svetlosti sveća. Kosu i
bradu začešljao je mirišljavim uljem; izgledao je istovremeno i naočito i kao da mu
je neprijatno.
Saša, koji je očekivao dugačku raspravu, ostade da zuri u oca.
„Pod dva uslova“, dodao je Petar.
„Koja?“
„Pod jedan, ne smeš da posetiš tog pobožnog čoveka sve dok ne odeš da se
pridružiš njegovom redu. A to će biti tek nakon žetve naredne godine, i dotad ćeš
imati čitavu godinu za razmišljanje. Pod dva, ne smeš da zaboraviš da će, ako odeš
u monahe, tvoje nasledstvo otići braći, i ti nećeš imati ništa od čega da živiš sem
molitvi.“
Saša proguta knedlu.
„Ali, oče, ako bih samo još jednom mogao da ga vidim…“
„Ne!“, Petar ga je presekao glasom s kojim se ne raspravlja. „Možeš da se
zamonašiš ako hoćeš, ali ćeš to uraditi otvorenih očiju, a ne očaran rečima tamo
nekog isposnika.“

43
 Saša mu nevoljno klimnu.
„U redu, oče“, reče.
Lica mrgodnijeg nego inače, Petar se okrete bez ijedne reči, te žurno siđe
stepeništem do mesta gde su ih čekali konji dremajući na okapneloj večernjoj
svetlosti.

44
 Z L O DUS I

Ivan Lepi imao je sina jedinca: malog, plavog nemirka Dimitrija Ivanoviča.
Aleksije, mitropolit23 moskovski, najviši crkveni velikodostojnik vascele zemlje
ruske, postavljen od strane samog patrijarha24 carigradskog, bio je zadužen da uči
dečaka čitanju i državništvu. Bilo je dana kad je Aleksije smatrao da bi taj posao
mogao da obavlja samo neki čudotvorac.
Momci su već tri sata mukotrpno radili nad brezovim korama25: Dimitrije i
njegov stariji brat od strica Vladimir Andrejevič, mladi knežević od Serpuhova.
Koškali su se, malo-malo pa nešto prosipali. Lakše bi mi bilo da sam dvorske mačke
zamolio da sede mirno i prate čas, pomisli Aleksije očajavajući
„Oče!“, uzviknu Dimitrije. „Oče!“
Ivan Ivanovič ušao je na vrata. Oba dečaka skočiše sa stolica da mu se naklone,
gurkajuć se. „Tutanj, deco“, reče im Ivan. „Hoću da popričam s presvetlim ocem.“
Momci istoga trena nestadoše. Aleksije se sroza u stolicu kraj peći, te doli
poveću mericu medovine.
„I kakav mi je sin?“, reče Ivan privlačeći sebi stolicu spram njega. Knez i
mitropolit već su se jako dugo znali, Aleksije mu je bio odan čak i pre nego što je
Simeonova smrt Ivanu osiguralaa presto.

23
visoki zvaničnik Pravoslavne crkve. U srednjem veku mitropolit Ruske crkve bio je najviši ruski
pravoslavni velikodostojnik, kojeg je postavljao vizantijski patrijarh
24
vrhovni poglavar Istočne pravoslavne crkve, sa središtem u Carigradu današnjem Istanbulu)
25
brezove kore su se u zemljama starih Rusa koristile za pisanje (prim. prev.)

45
 „Odvažan, pravičan, ljubak, vetropirast kao leptir“, reče Aleksije. „Biće od
njega dobar knez, ako dovoljno poživi. Šta vas dovodi ovamo, Ivane Ivanoviču?“
„Ana“, reče Ivan kratko.
Mitropolit se namršti. „Nije valjda postala još gora?“
„Nije, ali nikada neće postati ni bolja. Previše već ima leta da bi se vrzmala po
dvoru i uznemiravala narod.“ Ana Ivanovna bila je jedino dete iz Ivanovog prvog
braka. Devojčina majka je umrla, a maćeha nije mogla očima da je vidi. Narod bi
krenuo da šuška svaki put kad bi prošla, pa bi se stao krstiti.
„Bar manastira ženskih imamo dovoljno“, uzvrati mu Aleksije. „Prosta stvar.“
„Ne može neki u Moskvi“, reče Ivan, „žena neće ni da čuje. Kaže da će se oko
devojke samo širiti govorkanja ako ostane negde blizu. Ludilo je sramota u
kneževskoj lozi. Moramo je negde poslati.“
„Srediću to ako želite“, reče Aleksije iznurenim glasom. Već je štošta sređivao
za kneza. „Može na jug. Podajte igumaniji dovoljno zlata i ima da prihvati Anu, i
pride sakrije i njeno poreklo.“
„Blagodarim, oče“, reče Ivan, pa nasu još vina.
„Meni se, međutim, čini da imate i veću brigu“, dodade Aleksije.
„Imam ih ja podosta“, reče veliki knez, gutajući vino. Obrisao je usta
nadlanicom. „Na koju tačno mislite?“
Mitropolit cimnu bradom u pravcu vrata kroz koja su dva kneževića bila
izašla. „Na mladog Vladimira Andrejeviča“, reče. „kneževića od Serpuhova.
Njegovi hoće da ga žene.“
Ivana to nije mnogo dotaklo. „Ima vremena, tek mu je trinaesta.“
Aleksije protrese glavom: „Na umu im je kneginjica litvanska – vojvodina
druga kći. Ne zaboravite da je i Vladimir unuk Ivana Kalite, a stariji je od vašeg
Dimitrija. Ako ga dobro ožene, kad odraste polagaće više prava na Moskvu nego
vaš rođeni sin, desi li se da umrete pre vremena.“
Ivan preblede od besa. „Ne bi se usudili. Ja sam veliki knez, a Dimitrije mi je
sin.“
„Šta s tim?“, reče Aleksije, nepokoleban. „Kan se obazire na kneževska
nasledna prava samo dokle mu to odgovara. Najjači knežević dobija pečat; tako
Zlatna Horda obezbeđuje mir na svom području.“

46
 Ivan se zamislio nad tim. „Pa šta ću onda?“
„Postarajte se da Vladimir bude oženjen nekom drugom ženom“, reče
Aleksije bez okolišanja. „Ne kneginjicom, ali ne ni nekom toliko niskog roda da se
nađu uvređeni. Bude li neka lepa, momak je dovoljno još mlad da sve to proguta.“
Ivan se dade u razmišljanje, malo guckajući vino, malo grickajući prste.
„Petar Vladimirovič gazduje bogatim posedima“, reče najzad. „Njegova kći
mi je sestričina i dobiće velik miraz. Ne verujem da nije lepotica. I sestra mi je bila
jako lepa, a njena je majka, očarala moga oca toliko da se ovaj oženio njome, iako
je u Moskvu došla kao uboga.“
Aleksiju zatreperiše oči. Pogladio je smeđu bradu. „Tako je“, reče. „Načuo
sam da je Petar Vladimirovič došao u Moskvu da i sebi potraži ženu.“
„Jeste“, reče Ivan. „Sve nas je iznenadio. Sedam je leta prošlo otkad mi je sestra
umrla. Niko nije mislio da bi se nanovo ženio.“
„E, pa“, reče Aleksije, „Ako već traži ženu, što mu ne biste dali svoju kći?“
Ivan odloži pehar, donekle zatečen.
„Ana bi bila dobrano skrivena u severnim šumama“, nastavio je Aleksije. „A
da li bi Vladimir Andrejevič tad mogao da odbije Petrovu kći? Devojku toliko
blisko vezanu za krunu? Time bi vas uvredio.“
Ivan se namrštio. „Ana izrazito želi da pođe u manastir.“
Aleksije samo slegnu ramenima. „Pa šta? Petar Vladimirovič nije svirep
čovek. Biće uz njega dovoljno srećna. Mislite na svoga sina, Ivane Ivanoviču.“

Zloduh je sedeo u uglu i šio, a samo ga je ona mogla videti. Ana Ivanovna je stegla
krst među grudima. Zažmurivši, reče: „Odlazi, odlazi, molim te.“
Otvorila je oči. Zloduh i dalje beše tamo, ali su sada dve njene žene zurile u
nju. Ostale su se sve revnosno udubile u ručne radove na krilima. Ana se trudila
da joj pogled ponovo ne odleti u taj ćošak, ali nije mogla da izdrži. Zloduh je sedeo
na hoklici, ne obazirući se na nju. Ana zadrhta. U krilu joj je debela bela bluza
ležala kao neki mrtvac, gurnula je šake pod njene glatke nabore da prikrije
drhtanje.

47
 Jedna od sluškinja nečujno uđe u sobu. Ana se brže-bolje opet latila igle, ali se
iznenadila kad se iznošene opanke od like zaustaviše pred njom. „Ana Ivanovna,
otac vas poziva kod sebe.“
Ana se zablenu. Otac je dobrih godinu dana nije pozivao kod sebe. Koji čas je
još sedela zbunjena, da bi potom skočila na noge. Brzo je presvukla prost sarafan
u drugi boje okera i grimiza, navučen preko prljave kože, trudeći se da ne obraća
pažnju na smrad svoje duge kestenjaste pletenice.
Rusi su voleli da budu čisti. Zimi ne bi prošlo ni nedelju dana a da njene
polusestre ne posete neko od kupatila, ali se tamo krio jedan mali debeljuškasti
vrag koji je zurio u njih kroz paru. Ana je pokušala da im ga pokaže, ali njene sestre
ništa nisu videle. Isprva su mislile da joj se pričinjava, kasnije da je blesava, a
naposletku je stadoše gledati iskosa, ne govoreći više ništa. Tako je Ana naučila da
njegove oči uopšte više ne spominje u kupatilu, isto kao što nikada nije spominjala
to ćelavo stvorenje što je šilo u ćošku. Katkad bi ipak pogledala: nije mogla da
izdrži, ali nikada nije išla do kupatila sem ako je maćeha ne bi javno posramila ili
odvukla.
Ana je razmrsila i ponovo uplela masnu kosu, te dodirnu krst nad grudima.
Bila je najpobožnija od svih sestara. Svi su tako govoriti. Ali nisu znali da je u crkvi
viđala samo nebeska lica ikona. Tamo je nisu proganjali zlodusi, te bi i živela u
crkvi kad bi mogla, zaštićena tamjanom i oslikanim očima.
Peć je gorela u radnoj sobi njene maćehe, a veliki knez je stajao baš pored nje,
znojeći se u raskošnoj zimskoj odeći. Na licu je imao uobičajen kiseo izraz, premda
su mu se oči blistale. Žena mu je sedela kraj vatre s tananom pletenicom zalutalom
ispod visoke ukrasne kape. Igle joj ležahu zaboravljene u krilu. Ana zastade
nekoliko koraka od njih, te pognu glavu. Muž i žena je ćutke odmeriše. Njen se
otac naposletku obrati njenoj maćehi.
„Tako ti boga, ženo“, reče, zvučeći ozlojeđeno. „Zar je ne možeš naterati da se
okupa? Izgleda kao da živi sa svinjama.“
„Nije ni važno“, reče njena maćeha, „ako je već obećana.“
Ana je do tada zurila u svoja stopala kao svaka vaspitana devojka, ali sada
trgnu glavu. „Obećana?“, šapnula je, zgrožena što joj se glas piskavo podigao.
„Udaćemo te“, reče joj otac. „Za Petra Vladimiroviča, jednog od boljara sa
severa. Bogat je čovek. Biće dobar prema tebi.“

48
 „Udati? Ali mislila sam… nadala se… htela da pođem u manastir. Tamo bih,
tamo bih se molila za tvoju dušu, oče. To želim više od svega.“ Ana poče da krši
prste.
„Koješta“, reče Ivan resko. „Svideće ti se što ćeš imati sinove, a Petar
Vladimirovič je dobar čovek. Manastir je hladno mesto za devojku.“
Hladno? Ne, manastir je bio bezbedan. Bezbedan, blažen, utočište od ludila.
Otkad je znala za sebe, Ana je htela da se zaredi. Sad joj koža preblede od užasa;
bacila se napred ocu oko nogu. „Nemoj, oče!“, zavapila je. „Nemoj, molim te! Ne
želim da se udajem!“
Ivan ju je podigao, mada ne previše surovo, te je postavi na noge. „Dosta je
bilo“, reče. „Rešio sam kako je najbolje. Dobićeš, dakako, dobar miraz, i rodićeš mi
snažne unuke.“
Ana je bila sitna i žgoljava, te njena maćeha izrazom lica iskaza svoje sumnje
u to.
„Ali… molim te“, prošaputa Ana. „Kakav je on uopšte?“
„Pitaj svoje žene“ reče joj Ivan popustljivo. „Siguran sam da su načule. Ženo,
gledaj da joj se sve pripremi, i, zaboga miloga, nateraj je da se okupa pre svadbe.“
Otpuštena, Ana se nevoljno odvukla nazad svome šivenju, potiskujući jecaje
u sebi. Udaće je! Neće se negde povući, već će biti gospodarica poseda nekog gazde;
neće biti bezbedna u nekom samostanu, već će živeti kao priplodna krmača nekog
velmože. A svi su ti severnjački boljari pohotni muškarci, rekoše joj sluškinje, koji
se oblače u krzna i imaju na stotine dece. Grubi su i ratoborni i, kao što neki
potvrdiše, odbacuju Isusa i klanjaju se đavolu.
Ana je svukla lepi sarafan preko glave, drhteći. Kad je njena grešna mašta
umišljala zloduhe u kakvoj-takvoj sigurnosti Moskve, šta li će tek biti kad ostane
sama na imanju nekog divljačkog velikaša? Severne šume behu zaposednute,
rekoše joj žene, a zima traje osam od dvanaest meseci. Nije mogla ni da misli o
tome. Kad devojka ponovo sede da šije, šake su joj se toliko tresle da nije mogla da
održi ravan šav, a ma koliko da se suzdržavala, platno su joj kvasile nečujne suze.

49
 S U S R ET N A P IJ ACI

Nesvestan da su mu veliki knez i mitropolit moskovski već odredili budućnost,

Petar Vladimirovič se digao rano narednog jutra da bi otišao na pijacu na glavnom
moskovskom trgu. U ustima je osećao ukus bajatih pečuraka, a u glavi mu je
dobovalo od priče i pića. A – blesavo od njega što je pustio tog derana da leti
unaokolo ko muva bez glave – sin mu je, eto, poželeo da se zamonaši. Petar se baš
bio uzdao u Sašu. Taj je momak bio smireniji i pametniji od starijeg brata, znao je
više s konjima, bio veštiji na oružju. Petar nije mogao da zamisli veću štetu nego
da mu on nestane u tamo nekoj čatrlji i ode da obrađuje bašticu u slavu božiju.
Dobro, tešio je sebe, petnaest je jako malo leta. Saša će se već opametiti. Jedno
je biti pobožan, drugo je dići ruke od porodice i nasleđa radi isposništva i hladne
postelje.
Žamor glasova razveja mu misli. Petar se pribra. Hladan vazduh je bazdio na
konje i vatru, garež i medovinu. Ljudi s kriglama obešenim za pojas naglas hvališe
ovo poslednje kraj lepljivih bačvi. Prodavci peciva već su izašli s vrućim
poslužavnicima, a prodavci tkanine, nakita, voska, i retkog drveta, meda i bakra,
kovane bronze i zlatnih đinđuva laktali su se među sobom za malo prostora,
glasovi su im gromko odjekivali da zastraše jutarnje sunce.
Moskovska tržnica je tako mala, pomislio je Petar.

50
 Saraj26 je bio prestonica kana. Tamo su veći trgovci odlazili da prodaju
kojekakva čuda dvoru prezasićenom trovekovnim haranjima. Čak su i južnije
pijace, u Vladimiru, ili one zapadne, u Novgorodu, bile veće od ove u Moskvi. No
trgovci su ipak svraćali na sever iz Vizantije ili čak i na istok, privučeni cenama
koje je njihova roba dostizala među varvarima – a još više cenama koje su velikaši
plaćali u Carigradu za krzna donesena sa severa.
Petar se nije mogao vratiti kući praznih ruku. Olgi naći dar nije bilo toliko
teško; kupio joj je kokošnik27 od svile prošivene biserjem, da joj se blista na crnoj
kosi. Trojici sinova pazario je bodeže, kratke ali teške, s intarzijama na drškama.
Međutim, koliko god da se trudio, nije pronalazio ništa za Vasilisu. Nije bila
devojče za đinđuve, perlice i kapice. A bodež joj svakako nije mogao dati.
Namrgođen, Petar nije odustajao, i baš je proveravao izradu nekih zlatnih broševa
kad ugleda nekog čudnovatog čoveka.
Petar ni sam ne bi znao reći šta je to tačno na tom čoveku bilo čudnovato,
osim što je bio nekako upadljivo smiren sred te vreve. Ruho mu beše dostojno
kakvog kneza, čizme raskošno izvezene. Sa opasača mu je visio nož na čijoj su se
dršci presijavali beličasti dragulji. Crne mu kovrdže behu nepokrivene, neobično
za jednog muškarca, pogotovo na ciči zimi – pod belim nebom i snegom koji im
je škripao pod nogama. Bio je potpuno obrijan, što je u zemljama Rusa bilo gotovo
nečuveno, a Petar izdaleka, nije mogao da proceni da li je bio star ili mlad.
Petar primeti da se zablenuo, pa se okrete. Ali ipak je bio znatiželjan. Prodavac
nakita mu reče poverljivo:
„Zanima vas taj čovek? Niste jedini. Naiđe katkad, tu na pijacu, ali niko ne
zna čiji je.“
Petar primi to s podozrenjem. Trgovac se osmehnu. „Zaista, gospodine.
Nikada ga nisu videli u crkvi, a vladika hoće da ga kamenuju zbog idolopoklonstva.
Al’ bogat je, i uvek na prodaju ima najčudesnije stvari. Stoga knez smiruje crkvu,

26
glavni grad mongolske kraljevine Zlatne Horde koji je u srednjem veku imao, u to vreme,
neverovatnih pola miliona i više stanovnika spram tridesetak hiljada u Moskvi. Nalazio se blizu
današnjeg Volgograda (prim. prev.)
27
ruski ukras za glavu. Postojalo je više stilova u zavisnosti od mesta i epohe. Ta reč se, uopšteno
govoreći, odnosi na zatvorenu kapu koju nose udate žene, mada su i devojke nosile ukrase, ali
otvorene straga. Kokošnike su nosile samo plemkinje. Od ukrasa za glavu u srednjovekovnoj Rusiji
češće su nošene marame

51
a ovaj i dalje dolazi i odlazi. Moguće je da je neki vrag.“ Ovo poslednje dobaci
napola u šali, ali se potom namršti: „Ni jedan jedini put ga nisam video tu u
proleće. Uvek dolazi zimi, pred kraj godine.“
Petar zabrunda. On je lično bio poprilično otvoren prema mogućnosti da
vragovi postoje, mada nije baš bio ubeđen da bi se šetkali po tržnicama, bilo leti ili
zimi, obučeni kneževski. Odmahnuo je glavom, pokazao na neku narukvicu, te
reče: „Kakav je ovo škart: srebro ti se već zeleni na ivicama.“ Trgovac se pobunio,
pa se njih dvojica svojski upustiše u cenjkanje, potpuno zaboravivši crnokosog
stranca.

A dotični neznanac se zaustavio pred jednom od pijačnih tezgi, na manje od deset

koraka, od mesta gde je Petar stajao, prešao je tankim prstima preko hrpe svile
ukrašene srmom. Samim dodirom je mogao da odredi kvalitet robe; tek je ovlaš
obraćao pažnju na tkaninu pred sobom. Svetle su mu oči skakutale tamo-amo po
krcatoj pijaci.
Prodavač tkanina posmatrao je stranca s mešavinom ulagivanja i opreza.
Trgovci su ga već znali: retko koji ga je smatrao jednim od njih. I ranije je donosio
čuda u Moskvu: oružje iz Vizantije, porculan lagan poput jutarnjeg zraka. Pamtili
su sve to trgovci. Stranac je ovoga puta, pak, imao neki drugi cilj; inače se ne bi
spuštao na jug. Gradove nije voleo, a prelazak Volge bio je rizičan.
Najednom mu, naizgled, dojadiše jarke boje i pozamašna težina tkanine, te je,
koji tren kasnije, stranac ostavi i žurno pređe trg. Kobila mu je stajala na južnoj
strani, gde je žvakala vlati sena. Neki starac mučen kostoboljom stajao joj je kraj
glave, bled, mršav i neobično neupadljiv pored čilataste kobile koja je bila
veličanstvena poput goleme planine, a amovi joj behu sazdani od srebra. Prolaznici
su zadivljeno zurili u nju. A ona mrdnu ušima kao kakva namiguša te izazva
osmejak na licu svog jahača.
No tad se, iznebuha, neki krupajlija iskrzanih noktiju pojavi iz gužve i zgrabi
konja za uzde. Jahač se na to smrknu. Premda nije ubrzavao korak, jer nije bilo ni
potrebe, ledeni vetar prostruja trgom. Ljudi se smesta dohvatiše šubara i
razdrljenih kaputa. Tobožnja lopurda se baci kobili u sedlo i podbode je petama.

52
 Kobila se nije ni makla. A začudo nije ni njen konjušar, koji ni da bekne, ni
ruku da podigne. Samo je sve posmatrao nečitkog pogleda u uvučenim očima.
Lopov pljesnu kobilu po plećima. Nije se ni mrdnula, samo je mahnula
repom. Lopov se pokoleba u tom zbunjenom trenu, a posle toga mu beše dockan.
Kobilin jahač mu hitro priđe, pa ga strže iz sedla. Lopov bi možda još i vrisnuo na
to, ali otkri da mu je grlo sleđeno. Krkljajući, dohvatio se drvenog krsta oko vrata.
Onaj drugi mu se suvo osmehnu: „Hteo si da uzmeš nešto što je moje; zar
zaista misliš da će te vera spasti?“
„Gosudaru“, zamuca lopov, „nisam znao… mislio sam…“
„Da ovakvi poput mene ne hode među ljudima? E, pa ja ti idem gde god
hoću.“
„Molim vas“, zabrekta lopov, „gosudaru, preklinjem vas…“
„Ne njači mi tu“, reče mu stranac, opušteno se šaleći „I možda te neko vreme
pustim na miru, da hodaš slobodan pod ovim suncem. Ti si, međutim“, još je više
utišao već tih glas iz kog nestade svake razgaljenosti kao vode iz razbijene čaše,
„sada obeležen, moj si, i jednoga ću te dana opet taknuti. I tad ćeš umreti.“ Lopov
zakrklja plačnim glasom, pa se najedared nađe pušten, osećajući vatreno peckanje
u ruci i grlu.
Našavši se već u sedlu, mada ga niko nije video kad je uzjahao, stranac okrete
konja i nagna ga kroz gužvu. Konjušar mu se jednom nakloni, te se stopi sa
svetinom.
Kobila beše okretna, hitra i sigurna. U njenom se jahaču umiri ljutnja dok je
jahao.
„Zloslutni me znaci dovedoše ovamo“, rekao je svome konju. „Ovamo, u ovaj
smrdljivi grad, a bolje da nisam napuštao svoje zemlje.“ U Moskvi je bio već mesec
dana, neumorno tragajući od jednog lica do drugog. „No, dobro, i znaci umeju da
omanu“, reče, „a na kraju krajeva, to se ipak javilo samo u trenu. Pravi je čas možda
i prošao, a možda se nikada neće ni javiti.“
Kobila je obrnula uho ka jahaču. A ovaj steže usne. „Ne“, reče, „zar se tako
lako pokolebam?“

53
 Kobila je nastavila dalje ravnomernim kosom. Čovek zavrte glavom. Nije još
bio poražen; čarolija mu je treperila u grlu, u udubljenju šake, spremna. Odgovor
mu se krio negde u tom pišljivom drvengradu i on ima da ga pronađe.
Preusmerio je kobilu na zapad, poteravši je da pruži korak u galop. Senoviti
hlad drveća razbistriće mu glavu. Nije on poražen.
Bar zasad.

Vonj medovine i pasa, prašine i življa sačeka stranca kada je stigao na gozbu kod
velikog kneza. Ivanovi boljari behu gorostasi navikli na boj i na stvaranje života za
sebe u zemlji mraza i leda. Stranac nije bio velika ni koliko najmanji među njima.
Mnogi izviše vratove da ga pogledaju kada se uvukao u dvoranu. Nijedan, pak, čak
ni najhrabriji, ili najpijaniji, među njima nije smeo da ga pogleda u oči, te ga
nijedan nije izazvao. Stranac zauze mesto za uzdignutim stolom, pa se nesmetano
dade na medeno vino. Srebrna srma na kaftanu blistala mu se na svetlosti baklji.
Jedna od kneginjinih gospi sede kraj njega zagledajući ga kroz duge trepavice.
Ivan je strančeve darove prihvatio skupljenih očiju da bi mu potom ponudio
gostoprimstvo svoje dvorane. Bližio se post, te gozbe behu raskalašne. No stranac
pomisli: Tu je sve po starom. Sva ova zamućena, zaneta lica. Sedeći sred te larme i
smrada, po prvi put je osetio ne očaj već više začetak neke pomirenosti.
Baš u to neki čovek ušeta u dvoranu s dva stasala momka. Njih trojica zauzeše
mesta za uzdignutim stolom. Stariji čovek beše poprilično neupadljiv, odeća mu
beše dobre kakvoće. Stariji sin je hodao razmetljivo, a mladi tiho, smirenog,
ozbiljnog pogleda. Ništa neobično.
Ali ipak.
Stranac preusmeri pogled. Uz tu trojicu pristiže i vijugavi dašak vetra, vetra
severca. Između svega dva udaha vetar mu prenese čitavu priču: kako o životu tako
i o smrti, o detetu rođenom dok godina beše na izdisaju. Nakon toga, mnogo blaže,
nalik odjeku, stranac začu grmljavinu i sudaranje, nalik talasu o hridi. U jednom
jedinom magnovenju sred vonjave dvorane on namirisa sunce, so i vlažan kamen.

54
 „Loza se održala, brate“, šapnuo je. „Živa je, nisam pogrešio.“ Lice mu beše
pobedničko. Vratio se astalu (od kog se zapravo nije ni micao) i nasmešio nekom
iznenadnom radošću onoj ženi kraj sebe.

Petar je tog stranca s pijace gotovo bio i zaboravio. Ali kad se pojavio te večeri za
trpezom velikog kneza, ubrzo se podsetio, budući da je isti taj stranac sedeo među
boljarima, kraj jedne od kneginjinih gospi. Zurila je u njega dok su joj namackane
trepavice treperile kao ranjeno ptiče.
Petar, Saša i Kolja zatekoše se na mestima levo od te gospe. Premda se njoj i
Kolja ranije udvarao, sada nije ni pogled uputila u njegovom pravcu. Besan, mladić
se manuo jela da bi umesto toga sevao očima (bez neke vajde), pipkao nož za
pojasom (s istim ishodom) i navodio bratu sve lepote kćeri nekog trgovca (što ona
zanesena gospa uopšte nije čula). Saša je ostao bezizražajan koliko god je mogao,
kao da će ta neznabožačka govorancija prestati ako se napravi gluv.
Tad se neko zakašlja iza njih. Podigavši pogled od te zanimljive predstave,
Petar ugleda slugu iza sebe. „Veliki knez želi da razgovara s vama.“
Petar se namršti i klimnu. Jedva da je i video svog nekadašnjeg zeta još od
prve večeri. Razgovarao je s nebrojenim dvorjanima, široke ruke davao mito, a
zauzvrat su ga uveravali da ga, ukoliko ih počasti, poreznici neće dirati. Pored toga,
dobrano je zašao i u pregovore oko ruke neke skromne, pristojne žene koja bi se
brinula o njegovom domaćinstvu i negovala mu decu. Sve je teklo kako valja. Šta
bi to sad knez mogao da traži?
Spuštajući se duž stola, Petar primeti da se psima kraj Ivanovih nogu
presijavaju zubi na odsjaju vatre. Knez nije okolišao, već je odmah prešao na stvar.
„Moj mladi bratanac Vladimir Andrejevič od Serpuhova želi da uzme tvoju kći za
ženu“, rekao je.
Da ga je knez obavestio da njegov bratanac želi da ode u putujuće svirače ili
da tumara sokacima gudeći u gusle, Petar se ne bi više zapanjio. Oči mu se iskosa
usmeriše na pomenutog kneževića, koji je sedeo i pio nekoliko mesta dalje za
stolom. Ivanov bratanac imao je trinaest leta, još malo pa stasao momak, savitljivih
ruku i nogu, bubuljičav. Takođe je bio i unuk Ivana Kalite, nekadašnjeg velikog

55
kneza. Ta sigurno bi se mogao nadati i mnogo uzvišenijem spoju? Sve su mu
častohlepne porodice na dvoru nametale svoje kćeri device, pod lakomislenom
pretpostavkom da će se neka već primiti kod njega. Što bi takav položaj straćili na
kći nekog čoveka, makar bio i bogat, skromnog rodoslova, na devojku koju to
momče nikada nije ni videlo i koja je pritom živela na popriličnoj udaljenosti od
Moskve?
Aaa! Petra prođe iznenađenost. Olga je poticala izdaleka. Ivan se pazio
devojaka koje su dolazile naoružane gomilom rodbinskih veza; savezi između
velikaških porodica često su potomcima izazivali kraljevske težnje. Prava mladog
Dimitrija nisu bila mnogo jača od prava njegovog brata od strica, pri čemu je
Vladimir bio tri godine stariji od naslednika. Kneževi su nasleđivali presto kako se
kanu prohte. Petrova kći bi imala veliki miraz, ali to je bilo sve. Ivan je davao sve
od sebe da zauzda moskovske boljare, u Petrovu korist.
Petru beše drago. „Ivane Ivanoviču“, zaustio je.
Knez, međutim, još nije bio završio. „Predaš li svoju kći mom rođaku,
spreman sam da ti dam sopstvenu kći Anu Ivanovnu za ženu. Dobra je to devojka,
poslušna kao golubica, sigurno bi ti podarila još sinova.“
Petar po drugi put ostade zatečen, ali mu sad donekle beše manje drago. Već
je imao tri sina kojima mora da raspodeli imanje, novi mu nisu trebali. Što bi knez
protratio netaknutu kći na čoveka bez ogromnog uticaja koji je jedino tražio neku
trezvenu ženu da mu vodi domaćinstvo?
Knez nakrivi obrvu. Petar je i dalje oklevao.
Pa ipak je bila Marinina bratanica, kći velikog kneza, rođaka same njegove
dece, a svakako nije smeo da pita šta joj to fali. Čak i da je zarazna, da je pijandura,
da je bludnica ili… ma čak i tad, koristi prihvatanja takvog spoja bile bi pozamašne.
„Kako bih mogao da odbijem, Ivane Ivanoviču?“, reče Petar.
Knez mu uozbiljeno klimnu glavom. „Doći će ti sutra neko od mojih da
utanačite bračni ugovor“, rekao mu je, te se vratio svom peharu i psima.
Pošto je bio otpušten, Petra ostaviše da se nekako vrati na svoje mesto za
dugačkim stolom i da prenese sinovima novosti. Kolju je zatekao kako se mrgodi
nad peharom. Tamnokosi stranac je bio otišao, te je ona žena zurila u pravcu u
kom je nestao s izrazom takve užasnutosti i bolne žudnje na bledom licu da je

56
Petar, kraj svih svojih muka, primetio da mu ruka gotovo nehotice leti ka maču
koji nije imao kod sebe.

57
 R EČ PET R A V L AD I MIRO V IČA

Petar Vldimirovič je prihvatio hladnu ruku svoje neveste, škiljeći u njeno sitno,
stegnuto lice, pa se zapitao da se možda ne vara. Vođeno je nedelju dana upornih
pregovora oko pojedinosti braka (da bi se svadba održala pre nego što počne veliki
post). Kolja je to vreme proveo očijukajući s polovinom sluškinja iz Kremlja,
tražeći podatke o očevoj budućoj mladoj. Ali oni nikako ne behu usaglašeni. Neke
su govorile da je lepa. Druge da ima bradavicu na bradi i samo polovinu zuba.
Tvrdile su da je otac drži zaključanu, ili da se skriva u svojim odajama i nikada ne
izlazi. Druge opet da je bolesna, ili jurodiva28, ili tugaljiva, ili da je naprosto
stidljiva, te je Petar naposletku zaključio da je njen nedostatak kakav bio da bio,
sigurno gori nego što se pribojavao.
Sad se, eto, stojeći pred nevestom pokrivenom velom, zamislio. Jeste bila jako
sitna, otprilike istog godišta kao Kolja, mada se zbog držanja činila mlađa. Glas joj
beše blag i tanušan, stav pokoran, usne privlačno pune. Nije u njoj bilo ni traga od
Marine, premda su imale istog dedu, i Petar na tome beše zahvalan. Pletenica tople
kestenjaste boje uokvirivala joj je okruglo lice. Gledano izbliza, primećivao se
tračak zategnutosti oko očiju, kao da će joj se lice lepo stegnuti poput pesnice kad
malo ostari. Nosila je i krst koji je stalno pipkala, a oči je držala oborene, čak i kada
je Petar pokušao da je pogleda u lice. Ma koliko se trudio, Petar nije primećivao
ništa vidljivo naopako na njoj, sem možda začetka loše naravi. Zasigurno mu se

28
ili budala Hristova, svako ko se odrekao ovozemaljskog poseda i posvetio isposničkom životu.
Za njihovo ludilo (bilo ono stvarno ili odglumljeno) smatralo se da potiče od božanskog
nadahnuća, te su često iznosili istine koje se drugi ne bi usudili da izgovore

58
nije činila pijana, kužna, a ni jurodiva. Možda je devojka prosto bila sramežljiva i
povučena. Možda je knez zaista predložio ovaj brak kao znak blagonaklonosti.
Petar dodirnu obrise mednih usana svoje neveste, želeći da poveruje da je
zaista tako.
Nakon venčanja priređena je gozba u dvorani njenog oca. Sto je škripao pod
težinom ribe, hleba, pita i sireva. Petrovi ljudi su se radovali, pevali i pili u njegovo
zdravlje. Veliki knez i njegova porodica su se smejali, što od srca, što možda i ne,
priželjkujući im mnogo dece. Kolja i Saša nisu mnogo pričali, posmatrajući novu
maćehu, rođaku jedva stariju od njih, pomalo kivno.
Petar je nudio svoju ženu medovinom u pokušaju da je opusti. Nastojao je da
ne misli na Marinu koja je imala šesnaest kad ju je oženio i koja ga je gledali
netremice pravo u lice izgovarajući zavete, pa se smejala, pevala i zdušno jela na
svadbi, sve ga gledajući sa strane kao da ga čika da je samo nečim zaplaši. Petar ju
je odveo u krevet napola raspomamljen od pohote, te ju je ljubio sve dok se njen
prkos nije pretvorio u strast; narednog su jutra ustali omamljeni malaksalošću i
podeljenim užitkom. Ovo se stvorenje nije činilo sposobnim za prkos, možda čak
i za strast. Sva se povila pod ukrasom za glavu, odgovarajući mu na pitanja
jednosložnim rečima i mrveći parče hleba prstima. Petar se naposletku okrenuo
od nje, uzdahnuo, pa je dopustio da mu misli odlutaju krivudavim puteljkom kroz
šumu mračnu usred zime, ka snegovima Lesnaje Zemlje i jednostavnosti lova i
majstorisanja, podalje od ovog grada nasmešenih neprijatelja i medveđih usluga.

Šest nedelja kasnije Petar se sa svojom pratnjom pripremio za polazak. Dani su se

odužili, sneg je u prestonici počeo da se topi. Petar je sa sinovima motrio sneg, te
ubrza pripreme. Ukoliko se led istanji pre nego što premoste Volgu, moraće da
zamene saonice za kola i sačekaju čitavu večnost da bi reka bila plovna za dereglije.
Petar se brinuo za svoj posed, jedva čekajući da se vrati lovu i dužnostima
muža. Takođe je, bar donekle, smatrao da bi svež vazduh severa mogao da umiri
to što je plašilo njegovu ženu. Ana, mada mirna i poslušna, nije prestajala da se
osvrće oko sebe razrogačenih očiju, ne ispuštajući krst među grudima. Katkad bi
uznemirena promrmljala nešto u prazan kutak, Petar je legao s njom svake noći

59
nakon venčanja, istina, više zbog dužnosti nego zadovoljstva, ali ga još nije
pogledala u lice. Čuo je da plače kada bi pomislila da je zaspao.
Pratnja im se znatno umnožila s dodatkom svite i stvari Ane Ivanovne.
Njihove saonice ispuniše dvorište, mnoge sluge su za uzde vodile natovarene
konje. Oba Petrova sina već su bila uzjahala. Sašina kobila je podigla jednu nogu,
pa drugu, pa je zabacila crnu glavu. Koljin konj je mirno stajao, a i sam Kolja se
sav otromboljio u sedlu, žmirkajući zakrvavljenim očima na jutarnjem suncu.
Kolja je doživeo velike uspehe među sinovima moskovskih boljara. Sve ih je
nadmašio u rvanju, a mnoge i u streljaštvu; gotovo sve ih je i natpio završavajući
pod stolom; i pritom se nije znalo broja dvorjankoma s kojima je ašikovao.
Ukratko rečeno, nauživao se, te mu se nije sviđala pomisao na dugačko putovanje
na čijem ga završetku ne čeka ništa sem mukotrpnog rada.
Petar je sa svoje strane bio zadovoljan njihovim pohodom. Olgu su verili za
čoveka, bolje reći dečaka, mnogo većeg značaja nego što je on mogao da sanja. On
se sam ponovo oženio, a čak, ako njegova gospa jeste bila poprilično čudna, bar
nije bila razbludna, bolesna, i takođe je bila kći velikog kneza. Stoga je Petar na sve
oko sebe raspoloženo gledao spreman za polazak. Osvrnuo se tražeći svog zelenka,
pa da uzjašu i put pod noge.
Neki neznanac se pojavio kraj glave njegovog konja: onaj čovek s tržnice koji
je takođe obedovao u dvorani velikog kneza. Petar je bio zaboravio tog stranca u
onoj žurbi oko venčanja, ali eto njega sad tu, mazi Metelja po njušci i procenjivački
ga gleda. Petar je sačekao, i to ne bez izvesnog nestrpljenja, da pastuv strancu
odgrize šaku, jer Metelj nije trpeo maženje, ali je tren kasnije sa zaprepašćenjem
shvatio da mu konj stoji savršeno mirno, spuštenih ušiju, kao staro seljačko
magare.
Zbunjen i iznerviran, Petar je zakoračio pravo ka njima, ali Kolja beše brži.
To momče je pronašlo metu na koju će iskaliti bes, glavobolju i opšte
nezadovoljstvo. Podbovši svog uškapljenog ždrepca, zaustavio se na ne više od
koraka od stranca, dovoljno blizu da konj kopitima prsne prljavi sneg po
čovekovom plavom ogrtaču. Ždrebac se prope, kolutajući očima. Po smeđim
sapima izbi mu znoj.
„Šta to radiš?“, zapitao ga je Kolja, zauzdavajući ždrepca snažnim rukama.
„Kako se usuđuješ da pipneš konja moga oca?“

60
 Stranac obrisa blato s obraza. „Lep je to konj“, odgovorio mu je smireno.
„Htedoh ga kupiti.“
„E pa ne možeš“, Kolja je skočio na zemlju. Petrov najstariji sin beše plećat i
stamen kao sibirski vo. Ovaj drugi, koji je bio i niži i vitkiji, trebalo je da izgleda
krhka pored njega, ali nije bilo tako. Verovatno zbog pogleda koji je krio u očima.
Napeto izdahnuvši, Petar ubrza korak. Kolja je možda još uvek bio pijan, možda
je naprosto bio nesmotren, ali je strančevu blagost pobrkao s pokornošću. „I kako
si uopšte mislio da bi savladao takvog jednog konja, patuljku?“, dodao je strogo.
„Beži nazad svojoj vernoj ljubi, a jahanje bojnih konja ostavi snažnim delijama!“
Još mu se malo primakao dok se nisu našli lice u lice, sve vreme se držeći za bodež.
Stranac se nasmešio, prekorno iskosivši usne u jednom trzaju. Petar taman
htede da vikne da ga upozori, ali mu se reči slediše u grlu. Stranac načas ostade
potpuno nepomičan.
A onda se pokrenuo.
Ili se bar Petru tako učinilo. Sam nije ništa video. Ništa sem nekog titraja,
nalik odsjaju svetla, na ptičjem krilu. Kolja kriknu, te se uhvati za ruku, i na to se
taj čovek nađe iza njega, pa ga stegnu oko vrata i prisloni mu bodež pod gušu. Sve
se toliko brzo odigralo da čak ni konji nisu stigli da se prepadnu. Petar poskoči s
mačem u ruci, ali se zaustavio čim je čovek podigao glavu. Imao je najhladnije oči
koje je Petar ikada video, svetloplave, nalik vedrom nebu po studenom danu. Ruke
mu behu vešte i mirne.
„Tvoj sin me je uvredio, Petre Vladimiroviču“, rekao mu je. „Treba li sad da
tražim njegovu glavu?“ Nož se pomerio. Tanana crvena linija otvorila se na
Koljinom vratu kvaseći mu tek izraslu bradicu. Dečko zakrklja. Petar se nije
obazirao na njega.
„Imaš pravo na to“, reče. „Ali ja te molim da dopustiš mome sinu da se
iskupi.“
Čovek uputi Kolji jedan prezrivi pogled. „Pijandura“, reče, pa je još jače
stisnuo nož.
„Nemoj!“, ote se Petru. „Možda ja mogu da se iskupim. Imamo nešto zlata.
Ili, ako hoćeš – moga konja.“ Petar se jedva obuzdavao da ne pogleda svog prelepog
zelenka. Blaga, sasvim blaga razgaljenost pojavi se u strančevim ledenim očima.

61
 „Velikodušno od tebe“, reče suvo. „Ali ne treba. Vratiću ti život tvoga sina,
Petre Vladimiroviču, u zamenu za jednu uslugu.“
„Kakvu uslugu?“
„Imaš li kćeri?“ To već beše neočekivano.
„Imam“, odgovorio mu je oprezno. „Ali...“ Strancu se pojača razgaljenost u
očima.
„Ne, neću uzeti neku od njih za naložnicu, niti ću je obeščastiti u snegu. Nosiš
darove svojoj deci, jelda? E, pa ja ti imam jedan dar za tvoju mlađu kći. Nateraćeš
je da ti obeća da će ga uvek držati uza sebe. I nikada nijednoj živoj duši nećeš
prepričati pod kakvim smo se okolnostima sreli. Tvome ću sinu samo pod tim i
nijednim drugim uslovom poštedeti život.“
Petar razmisli koji tren. Dar? Kakav se to dar daje uz pretnju mome sinu?
„Neću izlagati kći opasnosti“, rekao je. „Pa ni zbog sina. Vasja je još mala devojčica,
poslednje dete moje žene.“ Ali ipak je progutao knedlu. Kolji je krv već curela u
laganom skarletnom mlazu.
Čovek zaškjlji očima u Petra nakon čega usledi dugačak jauk. A onda stranac
reče: „Ništa joj se loše neće desiti. Kunem ti se. U led i sneg i živote hiljadu ljudi.“
„O kakvom se to daru radi?“, reče Petar.
Stranac je pustio Kolju koji ostade da stoji kao kakav mesečar neobično
ispraznog pogleda. Stranac priđe Petru te izvadi neki predmet iz torbe za pojasom.
Petar ni u najluđim snovima nikada ne bi dosanjao takav jedan dragi kamen
kakav mu je čovek ispružio: jedan jedini dragulj, blistav, srebrnkastoplav, ugnežđn
u splet svetlog metala, nalik zvezdi ili pahuljici, obešen o lanac tanan poput svilene
niti.
Petar ga pogleda s pitanjem na vrh jezika, ali ga je stranac omeo. „Eto ga“,
rekao je. „Sitnica, ništa naročito. A sad da mi obećaš. Daćeš ga svojoj kćeri i nikome
nećeš pričati o našem susretu. Prekršiš li reč, doći ću da ti ubijem sina.“
Petar pogleda svoje ljude. Svi su ga bledo gledali: čak mu i Saša teška srca
klimnu s konja. Petru se sledila krv u žilama. Nikoga se on nije bojao, ali ovaj mu
čudnovati stranac jeste omađijao ljude: čak su i njegovi hrabri sinovi samo
bespomoćno stajali. Ogrlica mu beše ledena i teška u šaci.

62
 „Zaklinjem se“, uzvratio mu je Petar. Čovek mu je samo jednom klimnuo, pa
se okrenuo i udaljio niz batnjavo dvorište. Čim im je nestao s vidika, Petrovi se
ljudi promrdaše oko njega. Petar brže-bolje tutnu taj blistavi predmet u vreću za
pojasom.
„Oče?“, reče Kolja. „Oče, šta je bio? Sve je spremno; samo reci i krećemo.“
Zureći u neverici u svog sina, Petar zaneme, jer one krvave mrlje behu nestale, a
Kolja je treptao u njega mirnim, zakrvavljenim očima nedirnut tek završenim
susretom.
„Ali…“, otpočeo je, pa se predomislio, prisetivši se obećanja.
„Oče, šta nije u redu?“
„Ništa“, reče mu Petar.
Prišavši Metelju, uzjahao ga je i poterao rešen da izbaci taj neobičan susret iz
glave. Dve mu stvari ipak ne dadoše mira. Pod jedan, kada su se te noći utaborili,
Kolja je opazio pet dugujastih beličastih tragova na grlu, kao da su promrzline,
iako mu je brada bila gusta, a vrat dobro umotan. Pod dva, ma koliko da ih je
prisluškivao, Petar ni reči nije čuo među svojim slugama o čudnovatom događaju
u dvorištu, te je bio primoran, mada nevoljno, da zaključi da ga je on jedini i
upamtio.

63
 L UD A Ž EN A U C R K VI

Put kući činio im se duži nego kada su na njega prvi put krenuli. Ana nije bila
naviknuta na putovanja, te su se kretali korak po korak uz česta zaustavljanja radi
predaha. Uprkos usporenosti, putovanje nije bilo tako mukotrpno kako je moglo
biti; Moskvu su napustili natrpani namirnicama, i pritom su prihvatali i
gostoprimstvo sela i boljarskih kuća na koje su nailazili.
Čim su se našli van grada, Petar je ponovo stao posećivati postelju svoje žene
s novim poletom, pamteći njene meke usne i svilenkasti dodir njenog mladog tela.
Ona ga je, međutim, svaki put dočekivala ne sa besom ili žaljenjem, s kojima bi se
već nekako izborio, već sa zaprepašćujućim tihim jecanjem i suzama koje bi joj lile
niz oble obraze. To je nakon nedelju dana odbilo Petra od nje, te se povukao, što
zbog besa što zbog zbunjenosti. Danju je počeo da se sve više udaljava, ili bi išao
peške u lov ili bi se na Metelju upustio duboko u šumu, dok se naposletku i on i
konj ne bi vratili izgrebani i iznureni, pa bi Petar bio toliko umoran da bi mu jedino
počinak bio na umu. No čak mu ni san nije donosio predah, pošto mu se u snovima
javljala ogrlica od safira uz one tankovijaste bele prste na vratu njegovog sina
prvenca. Usred noći bi se budio vičući Kolji da beži.
Svrbelo ga je da stigne kući, ali nisu mogli da žure. I kraj sveg njegovog truda,
Ana je usput postajala sve bleđa i krhkija, pa ih je sve ranije i ranije u toku dana
počela moliti da stanu, da podignu šatre i mangale, pa da joj sluge posluže toplu
supu i da ugreje ozeble ruke.
No konačno pređoše i reku. Čim je Petar procenio da je družina na manje od
dana jahanja od Lesnaje Zemlje, nagnao je Metelja niz zavejani drum i pustio ga

64
da jurne. Ostatak njegovih ljudi daće se za njima na saonicama, ali on i Kolja
poleteše kući kao utvare nošene vetrom. Petar je s neopisivim olakšanjem kročio
iz zaklona drveća da bi ugledao sopstvenu kuću svu srebrnkastu i netaknutu na
vedrom zubatom suncu.

Svakoga dana nakon što su Petar, Saša i Kolja otišli Vasja bi se iskradala iz kuće
kad god bi joj uspelo, pa bi otrčala da se uspe uz svoje omiljeno drvo: ono kojem
se jedna golema grana pružala nad drumom na jugu Lesnaje Zemlje. Aljoša bi
ponekad pošao s njom, ali je bio teži od nje i nezgrapniji u penjanju. Stoga je Vasja
bila sama toga dana kada je spazila svetlucanje kopita i uzdi. Skliznuvši niz drvo
kao mačka, jurnula je svojim kratkim nogicama. Dok je stigla do kapija od kolaca,
već je uveliko vikala: „Otac, otac, stiže otac!“
To tada već i nisu više bile velike vesti pošto su dva jahača, pristižući mnogo
brže od malene devojčice, već prelazila poljem brzim kosom, te su ih seljani, sa
svog brežuljka, jasno mogli videti. Ljudi se stadoše zagledati, pitajući se gde li su
ostali, uplašeni za svoju rodbinu. Petar i Kolja (Saša je ostao uz saonice) uleteše u
selo i zauzdaše propete konje. Dunja je pokušala da zgrabi Vasju, koja je bila ukrala
Aljošinu odeću da bi se popela na svoje drvo pa je sada bila sva kaljava, ali joj se
Vasja izmigoljila i već je istrčala u dvorište. „Oče!“, viknula je. „Kolja!“, te se stade
smejati kad je obojica redom podigoše. „Oče, vratio si se!“
„Doveo sam ti novu majku, Vasočka“, rekao joj je Petar, odmeravajući je
podignute obrve. Imala je odlomljene grančice po sebi. „Mada joj nisam kazao da
će dobiti šumskog vilenjaka umesto devojčice.“ Ipak ju je poljubio u prljavi obraz
i ona se zakikota.
„Aaa… ali gde nam je Saša?“, viknu Vasja osvrćući se najednom uplašena.
„Gde su saonice?“
„Ništa se ti ne boj, na putu su iza nas“, reče Petar, pa dodade glasnije da ga
čuju svi okupljeni ljudi, „stižu pre mraka; moramo im spremiti dobrodošlicu. A
ti“, dodao je tiše Vasji, „pravac kuhinja i kaži Dunji da te obuče. Bez obzira na sve,
radije bih maćehi predstavio kći nego šumskog vilenjaka.“ blago ju je odgurnuo,
spustivši je da bi Olga odvukla sestru u kuhinju.

65
 Saonice pristigoše dok se sunce spuštalo na zapadu. Lenjo prešavši polje,
prošle su kroz seosku kapiju. Ljudi radosno zaklicaše skupocenim zatvorenim
saonicama u kojima se nalazila nova supruga Petra Vladimiroviča. Većina sela se
okupila da je vidi.
Ana Ivanovna je izašla iz saonica sva teturava, ukočena i bela kao led. Vasji se
učinilo da ne izgleda starije od Olge, ni izbliza godinama njenog oca. Još bolje,
pomislilo je dete, možda će se igrati sa mnom. Nasmešila joj se najbolje što je umela.
Ana joj, pak nije uzvratila, ni rečima ni bilo kakvim pokretom. Zgrčila se pred
upiljenim pogledima, ali se Petar dockan prisetio da žene u Moskvi žive odvojeno
od muškaraca. „Umorna sam“, šapnula je Ana Ivanovna, pa se uvukla u kuću
držeći se Olgi za ruku.
Ljudi se samo uzgred međusobno pogledaše. „Pa, ipak je bilo dugo
putovanje“, rekoše naposletku. „Vremenom će se oporaviti. Ipak je to kći velikog
kneza, kao što je i Marina Ivanovna bila.“ Bili su ponosni što je takva jedna žena
došla da živi među njima. Vratili su se svojim kolibama da potpale vatru pre mraka
i pojedu malo vodnjikave čorbe.
Ali zato su se u kući Petra Vladimiroviča gostili koliko su već mogli
neposredno pred post, na kraju duge, gladne zime. Snašli su se sasvim pristojno uz
ribu i kašu. Nakon toga Petar i njegovi sinovi stadoše im kazivati o putovanju dok
je Aljoša skakutao unaokolo preteći slugama da će im secnuti prste svojim bajnim
novim bodežom.
Petar je lično namestio ukras za glavu na Olginu crnu kosu, te joj reče:
„Nadam se da ćeš ga nositi na svom venčanju, Olga.“ Olga se zacrvenela, pa je
odmah i prebledela, a Vasja bez reči uperi svoje krupne oči u oca. Petar reče
glasnije da ga cela soba čuje: „Postaće kneginja od Serpuhova! Sam joj je veliki knez
našao verenika.“ I na to je poljubio kći. Olga se nasmešila što uplašena, što
oduševljena. U jeci čestitanja što uslediše Vasjin tanani, očajni krik prođe
neopaženo.
Kad se gozba odužila, Ana je zatražila da ranije pođe u krevet. Olga je otišla
da joj pomogne, te Vasja odskakuta za njima. Kuhinja se polako i ispraznila.
Suton se produbi u noć. Vatra zgasnu u blistave žeravice, te se i vazduh u
kukinji ohladio i smračio. U zimskoj kuhinji na kraju ne ostade nikoga sem Petra
i Dunje. Starica je sedela plačući na svom mestu kraj vatre. „Znala sam da će i do

66
toga doći, Petre Vladimiroviču“, rekla mu je. „A ako je ikada neka devojka zaslužila
da bude kneginja, onda je to moja Olga. No teško je to. Živeće na kakvom dvoru u
Moskvi, kao baka joj, a ja je nikada više neću videti. Prestara sam za putovanja.“
Petar je sedeo ispred vatre, pipkajući onaj dragulj u džepu, „To svaku ženu
čeka“, rekao joj je.
Dunja ništa ne reče.
„Vidi, Dunjaška.“, reče Petar toliko neobičnim glasom da se stara dadilja hitro
okrenula da ga pogleda. „Imam poklon za Vasju.“ Već joj je bio dao namotaj skupe
zelene tkanine za dobar sarafan. Dunja se namrštila. „Još jedan, Petre
Vladimiroviču?“, rekia mu je. „Razmazićeš je.“
„Neka.“, reče Petar. Dunja je zažmirila u njega u mraku, zbunjena njegovim
izrazom lica. Petar gurnu ogrlicu ka Dunji kao da želi da je se otarasi „Podaj joj je
sama. Ali moraš da se postaraš da je uvek nosi. Nateraj je da ti obeća, Dunja.“
Dunja je izgledala zbunjenija nego ikad pre, ali je prihvatila tu hladnu plavu
stvar i zaškiljila u nju.
Petar se još strašnije namrštio, pa je posegnuo kao da hoće da je uzme nazad.
Pesnica mu se, pak, prazna zatvorila i on ne učini to. Naglo se okrenuvši u mestu,
otišao je pravac u postelju. Sama u polutami kuhinje, Dunja se zagledala u
medaljon. Stala ga je prevrtati u rukama, brundajući sebi u bradu.
„Vala, Petre Vladimiroviču“, promrmljataje, „gde se to u Moskvi kupuju
ovakvi dragulji?“ Vrteći glavom, Dunja ga je gurnula u džep, rešivši da ga drži na
sigurnom dok mala dovoljno ne poraste da joj se može poveriti nešto tako blistavo.
Tri noći kasnije stara dadilja usni san.
U snuje opet bila devojka, šetala je sama šumom sred zime. Po drumu zvonko
odjeknuše praporci. Pošto je volela sanke, okrenula se i ugledala kako prema njoj
kaska neki beli konj. Terao ga je neki čovek crne kose. Nije usporio kada joj se
približio, već ju je uhvatio za ruku i grubo povukao na saonice. Nije sklanjao
pogled s belog puta. Vazduh nalik najstudenijim januarskim mećavama kovitlao
se oko njega i pored zubatog sunca.
Dunja se najednom uplašila.
„Uzela si nešto što nije tebi dato“, rekao joj je. Dunja je zadrhtaa pred hukom
olujnih vetrova u njegovom glasu. „Zašto?“ Zubi su joj toliko cvokotali da je jedva

67
i mogla da oblikuje reči, te se čovek ljutito okrenuo ka njoj u naletu mutnog,
zimskog svetla, „Ona ogrlica nije tebi bila namenjena“, prosiktao je. „Što si je
uzela?“
„Otac ju je doneo Vasilisi, ali ona je još dete. Čim sam je ugledala, znala sam
da se radi o amajliji“, promucala je Dunja. „Nisam je ukrala, nisam… ali se plašim
za malu. Molim vas, mala je još, premala je za čarolije ili za usluge starim
božanstvima.“
Čovek se nasmejao. Dunja u njegovom smehu začu oštricu ogorčenosti.
„Božanstvima? Sad postoji samo jedan bog, dete, a ja sam samo vetar u ogolelom
granju.“ Kad je utihnuo, Dunja, drhteći, okusi krv na ugrizenoj usni.
Na kraju joj je klimnuo. „Neka ti bude, čuvaj je za nju dok ne poraste, ali ne
duže od toga. Mislim da ti ne moram reći šta će se zbiti ako me prevariš.“
Dunja mu stade žestoko klimati glavom, drhteći jače nego maločas. Čovek
ošinu kandžijom. Konj pohita, trčeći sve brže i brže po snegu. Dunja je primetila
da gubi oslonac na sedištu; usplahireno je pokušala da se uhvati, ali se već u
narednom trenu prevrnula unatraške i srušila…
Probudila se bez daha na svojoj slamarici u kuhinji. Ostala je da leži tako u
mraku, drhteći, i dugo nije uspela da se ugreje.

Ana se nevoljno probudila trepćući da otera snove iz očiju. San joj, konačno, beše
prijatan: u njemu je bilo vrućeg hleba i nekog blagog glasa. Ali kad je pokušala da
posegne rukoma, san se raspršio, a ona ostade praznih ruku, stežući ćebad oko
sebe da otera jutarnju svežinu.
Začuvši neko šuškanje, okrenula je glavu. Zloduh je sedeo na njenoj hoklici i
krpio jednu od Petrovih košulja. Sivkasta svetlost zimskog jutra bacala je rešetkaste
senke po tom kvrgavom stvoru. Protresla ju je jeza. Muž je hrkao pored nje, ne
primećujući ga, te i Ana pokuša da odagna taj privid, kao što je radila svakoga dana
u sedam otkad se prvi put probudila na ovom groznom mestu. Okrenuvši se,
zagnjurila je pod prekrivač. Ali nikako nije uspevala da se ugreje. Njen muž je bio
zbacio ćebe sa sebe, ali je njoj ovde večito bilo zima. Kad je zamolila da joj založe
vatru, sluškinje su se samo zagledale u nju, učtive ali zbunjene. Palo joj je na pamet

68
da se privije uz njega radi topline, ali onda možda zaključi da je opet želi. Mada je
nastojao da bude nežan, ipak je bio uporan, a ona je uglavnom htela da je ostave
na miru.
Odvažila se da opet pogleda hoklicu. Onaj stvor je zurio pravo u nju.
Ana više nije mogla da izdrži. Skliznuvši na pod, nasumično je navukla odeću
na sebe i obavila maramu oko napola razmršenih pletenica. Šmugnuvši kroz
kuhinju, pa kroz kuhinjska vrata, zaradila je jedan prepadnuti pogled od Dunje,
koja se uvek rano dizala da ispeče hleb. Sivo jutarnje svetlo polako je poprimalo
ružičastu boju; tlo se presijavalo kao da je posuto draguljima, ali Ana sneg nije
primećivala. Jedino je pred sobom videla drvenu crkvicu na manje od dvadesetak
koraka od kuće. Ne obazirući se ni na šta, potrčala je ka njoj da bi trgla vrata i ušla
unutra. Došlo joj je da zarida, ali je stisla zube i pesnice i oterala suze. Ionako je
previše plakala.
Njena izluđenost bila je još veća tu na severu, daleko, daleko veća Petrova kuća
je vrvela od kojekakvih vragova. Neki stvor s očima kao žeravicama skrivao se u
pećnici. U kupatilu joj je neki čovečuljak namigivao kroz paru. Zloduh načičkan
prućem tumarao je po dvorištu.
Ti je vragovi u Moskvi nikada nisu gledali, nikada joj pogleda nisu uputili, ali
su ovde svi redom večito zurili. Neki bi joj se čak sasvim i primakli, kao da hoće da
joj se obrate, pa je Ana svaki put morala da pobegne iako je mrzela začuđene
poglede svoga muža i pastorčadi. Sve vreme ih je posvuda viđala – sem u crkvi.
U blaženoj, mirnoj crkvi. Koja se zapravo nije mogla meriti s crkvama u
Moskvi. Nije bilo ni zlata ni pozlate, uz samo jednog popa da drži službu. Ikone
behu male i loše naslikane. Ali tu bar nije videla ništa sem poda, zidova, ikona i
sveća. Nije viđala lica u tami.
Zato je ostajala u njoj, na smenu se moleći i zureći u prazno. Odavno je već
bilo svanulo kad se ušunjala nazad u kuću. Kuhinja beše krcata, vatra se već bila
rasplamsala. Pečenje, kuvanje, spremanje i sušenje veša nastavljali su se bez
prekida, od mraka do mraka. Žene se nisu osvrnule kad se Ana došunjala; niko ni
glavu nije okrenuo. Ana je to, pre svega, primila kao opasku na njenu slabost.
Olga ju je prva pogledala. „Hoćeš li hleba, Ana Ivanovna?“, upitala ju je. Olga
nije mogla da zavoli to siroto stvorenje što je zauzelo mesto njene majke, ali je bila
ljubazna iz sažaljenja.

69
 Ana jeste bila gladna, ali je neko sićušno, odrpano stvorenjce sedelo baš u
otvoru peći. Brada mu se presijavala na vatri dok je grickalo zagorelu koru.
Ana Ivanovna pokuša da zausti, ali nije uspela da odgovori. Ono stvorenjce je
podiglo glavu od hleba, gledajući je nakrivljene glave. Blistave mu oči behu
radoznale. „Ne“, šapnu joj Ana. „Ne, ne želim hleba.“ Okrenula se da pobegne u
klimavu sigurnost svoje odaje, a žene se međusobno zagledaše u kuhinji, pa lagano
zavrteše glavama.

70
 K N EGI N J A O D SER P UHO V A

Naredne jeseni Kolju oženiše kćerkom susednog boljara. Bila je to neka debela,
krupna devojka žute kose, a Petar im je podigao zasebnu kućicu s dobrom
furunom od ilovače.
No narod je najviše iščekivao ono veliko venčanje na kojem će Olga Petrovna
postati kneginja od Serpuhova. Pregovori su vođeni skoro godinu dana. Darovi im
stadoše pristizati iz Moskve pre nego što drumovi postadoše neprohodni zbog
blata, ali su pojedinosti pristizale mnogo sporije. Put od Lesnaje Zemlje do Moskve
beše težak; glasonoše su kasnile ili su nestajale; lomile lobanje, završavale
opljačkane, ili bi satrle konje pod sobom. Naposletku ipak sve beše utanačeno.
Mladi knežević od Serpuhova trebalo je sam da im pristigne, s pratnjom, da se
oženi Olgom i odvede je svojoj kući u Moskvu.
„Bolje da se uda pre putovanja“, preneo im je glasonoša. „Manje će
strepeti.“glasonoša je, doduše, slobodno mogao da doda i da je Aleksije, mitropolit
moskovski, hteo da brak bude sklopljen i načet pre nego što Olga dođe u grad.
Knežević im je stigao taman kad je bledunjavo proleće preraslo u blistavo leto
s nežnim, ćudljivim oblacima i ocvalim cvećem skrivenim pod talasima letnje
trave. Sazreo je za tih godinu dana. Bubuljice su mu se povukle, mada ni tad nije
bio neki lepotan; a sramežljivost je prikrivao živahnom, dobrom naravi.
S knezom od Serpuhova pristigao je i njegov brat od strica, plavokosi
Dimitrije Ivanovič, glasno ih sve pozdravljajući. Kneževići im dođoše sa
sokolovima, kerovima i konjima, sa ženama u rezbarenim drvenim kočijama,
noseći sa sobom mnogo poklona. Uz momke je takođe došao i njihov staratelj:

71
neki bistrooki kaluđer, ne preterano star, više ćutljiv nego pričljiv. Čitava njihova
parada podigla je mnogo larme, prašine i jeke. Celo se selo sjatilo da bulji u njih,
mnogi i da bi ponudili gostoprimstvo svojih koliba ljudima i travnjake za umorne
konje. Mladi knežević Vladimir stidljivo je tutnuo Olgi u ruku sjajni zeleni beril,
te se čitava kuća predade veselju kakvo nije viđeno nakon što je Marina izdahnula.

„Dečko je bar dobrodušan, ako ništa drugo“, rekla je Dunja Olgi kad su uspele da
uhvate jedan miran trenutak. Sele su jedna kraj druge pred širokim prozorom
letnje kuhinje. Vasja je sedela Olgi kod nogu, slušajući ih s iglom za krpljenje u
ruci.
„Jeste“, reče Olga, „a Saša polazi sa mnom u Moskvu. Ispratiće me do
muževljeve kuće pre nego što stupi u taj njegov samostan. Obećao mi je.“ Prsten s
berilom šljaštio joj se na prstu. Verenik joj je takođe optočio vrat neobrađenim
ćilibarom i dao joj balu veličanstvene tkanine, žar-crvene poput bulki. Dunja ju je
baš bila porubljivala za sarafan. Vasja se samo pretvarala da šije; ručice joj behu
sklopljene u krilu.
„Lepo će ti biti“, reče Dunja odlučno, te odgrize kraj konca. „Vladimir
Andrejevič je bogat, i još dovoljno mlad da prihvata savete od žene. Velikodušno
je bilo od njega što je došao ovde da te oženi, u tvojoj rođenoj kući.“
„Došao je zato što ga je mitropolit naterao“, ubacila se Olga.
„I zauzima visok položaj u očima velikog kneza. Mladom Dimitriju je najbolji
drug, što se jasno vidi. Dobiće visoko zvanje kad Ivan Krasni bude mrtav. Ti ćeš
postati velika gospa. Bolje ne možeš da poželiš, moja Olja.“
„Daaa“, reče Olga ponovo, polagano. Vasja pokunji crnokosu glavu pred
njom. Olga se sagnu da pogladi sestru po kosi. „Valjda je dobar. Ali…“
Dunja se zajedljivo nasmešila: „Da se nisi nadala da će ti doći kakav knez
vrane kose, nalik onoj ptici iz bajke što je došla po sestru kneza Ivana?“
Olga porumene, pa se nasmeja, ali nije ništa odgovorila. Umesto toga je
podigla Vasilisu, mada je sad već bila prevelika, da bi je držali kao dete, te je stade
ljuljuškati. Vasja se sva ukočila u sestrinom naručju. „Miruj, žabice“, reče joj Olga,
kao da je Vasja još uvek bila beba. „Sve će biti u redu.“

72
 „Olga Petrovna“, reče Dunja, „moja Olja, bajke su za decu, ali ti si već žena,
uskoro ćeš biti i supruga. Udati se za čestitog muškarca i biti sigurna u njegovom
domu, poštovati Boga i rađati snažne sinove – to je već stvarno i pravo. Vreme je
da ostaviš maštarenja po strani. Bajke prijaju u zimskim noćima, i ništa više od
toga.“ Dunja iznebuha pomisli na bele, hladne oči i još hladniju ruku. Neka ti bude,
dok ne poraste, ali ne duže od toga. Pošto se stresla, Dunja dodade tiše, gledajući u
Vasju: „Čak ni devojke iz bajki ne dožive uvek srećan kraj. Aljonuška je pretvorena
u patku, pa je morala da gleda kako joj ona zla veštica kolje pačiće.“ Videvši da je
Olga i dalje pokunjena i da miluje Vasju po kosi, dodala je, pomalo grubo: „Dete,
takva ti je ženska sudbina. Čisto sumnjam da hoćeš u časne sestre. Možda ga još i
zavoliš. Majka ti nije poznavala Petra Vladimiroviča pre venčanja. Pamtim da je
bila uplašena, iako je bila dovoljno hrabra da se sama suoči s Baba Jagom29. A oni
su se zavoleli već prve noći“
„Majka je mrtva“, reče Olga ravnim tonom. „Neka druga joj je zauzela mesto.
A ja zanavek odlazim.“
Vasja joj prigušeno zavapi kraj ramena.
„Neće ona nikada umreti“, uzvratila joj je Dunja strogo. „Jer si ti još živa, lepa
si kao što je i ona bila, i bićeš majka kneževima. Budi hrabra. Moskva je lep grad,
a braća će dolaziti da te posećuju.“

Vasja je te večeri ušla u Olgin krevet da bi joj uzbunjeno rekla: „Nemoj da odeš,
Olja. Neću nikad više biti neposlušna. Neću se više čak ni na drveće pentrati.“
Zagledala se u sestru kao sova, drhteći. Olga nije mogla da suzbije nalet smeha,
mada je pri kraju izgubio na snazi. „Moram, žabice“, rekla joj je. „On je knez, i to
bogat i dobar, kao što Dunja reče. Moram da se udam za njega ili mi ne gine
manastir. A želim da imam svoju decu, deset žabica kao što si ti.“
„Ali imaš mene, Olja“, rekla joj je Vasja.

29
slovenska boginja smrti i regeneracije, te je tako predstavljana, u davna vremena, kao ružna i
jeziva starica ili lepa mlada devojka. Daleko poznatija kao veštica iz bajki slovenskih naroda,
opisana kao jezivo biće koje živi u šumskoj kolibi na kokošijim nogama, sagrađenoj od ljudskih i
životinjskih kostiju

73
 Olja je privi uza sebe. „Ali ti ćeš i sama jednog dana odrasti i više nećeš biti
dete. I šta će ti onda tvoja klecava, stara sestra?“
„Uvek ćeš mi trebati!“, vatreno uzviknu Vasja. „Uvek! Hajde da pobegnemo i
živimo u šumi.“
„Nisam sigurna da bi volela da živiš u šumi“, reče Olga. „Još da nas pojede
Baba Jaga.“
„Neće“, reče joj Vasja posve ubedljivo. „Tamo je samo onaj jednooki čovek i
budemo li se držale podalje od onog hrasta, nikada nas neće pronaći.“
Olja nije znali šta da misli o tome.
„Imale bismo izbu među drvećem“, reče Vasja. „A ja bih ti donosila lešnike i
pečurke.“
„Imam ja još bolju zamisao“, reče joj Olja. „Ti si već velika devojčica, a za
svega nekoliko godina postaćeš žena. Poslaću ljude iz Moskve da mi te dovedu kad
porasteš. Bićemo dve kneginje zajedno na dvoru, a ti ćeš dobiti kneževića za sebe.
Kako ti se to sviđa?“
„Ali ja sam već odrasla, Olja!“, zavapi Vasja istog trena, pa proguta suze i
pridiže se. „Pogledaj, već sam mnogo veća.“
„Mislim da još nisi, sestrice“, rekla joj je Olga nežno. „Ali budi strpljiva, slušaj
Dunju i jedi puno kaše. Kad otac bude rekao da si odrasla, tad ću ih poslati da mi
te dovedu.“
„Pitaću oca“, reče Vasja samouvereno. „Možda on bude rekao da sam već
odrasla.“

Saša je prepoznao kaluđera čim je ušao u dvorište. U zbrci oko dočeka i predaje
poklona za nevestu, dok se među brezama ozelenelim sred leta pripremala gozba,
potrčao je da uzme kaluđerovu ruku i celiva je. „Oče, došli ste“, reče.
„Kao što vidiš, sinko“, reče kaluđer nasmešeno.
„Iako smo toliko daleko!“

74
 „Niste toliko. Kad sam bio mlađi, lutao sam uzduž i popreko po čitavoj zemlji,
reč mi Božija beše i put i štit, hleb i so. Sad kad sam ostario, držim se lavre. Ali svet
je za mene i dalje lep, leti pogotovo severni delovi sveta. Drago mi je što te vidim.“
Ni nije mu kazao, bar ne tada, da se veliki knez razboleo i da je stoga sklapanje
braka Vladimira Andrejeviča trebalo još hitnije obaviti. Dimitrije je imao jedva
jedanaest leta, bio je još pegav i razmažen. Majka ga je držala pred očima, čak je
spavala kraj njegovog kreveta. Maloletni kneževski naslednici znali su da nestanu
kad bi im očevi pre vremena umrli.
Tog proleća Aleksije je pozvao duhovnika Sergeja Radonješkog na dvor u
Kremlju. Sergej i Aleksije dugo su se već znali. „Šaljem Vladimira Andrejeviča na
sever da se oženi“, rekao mu je Aleksije. „I to što pre. Moramo ga oženiti pre nego
što Ivan umre. Mladi Dimitrije će poći sa svadbenom povorkom. Da ga sklonimo
od nevolja; majka se plaši za njegov život ako ostane u Moskvi“
Isposnik i mitropolit pili su medeno, jako razblaženo vino. Sedeli su skupa na
drvenoj klupi u kuhinjskom vrtu. „Ivan Ivanovič je baš toliko bolestan?“, reče
Sergej.
„I posiveo i požuteo; znoji se i smrdi, na očima mu se pojavila mrena“, reče
mitropolit. „Dao mu Bog da poživi, ali hoću da budem spreman ako se to ne desi.
Ja ne mogu da napuštam grad. Dimitrije je još jako mali. Hteo sam da te zamolim
đa pođeš sa svadbenom povorkom da ga paziš i pobrineš se da se Vladimir oženi.“
„Vladimir treba da se oženi kćerkom Petra Vladimiroviča, je li tako?“, reče
Sergej. „Upoznao sam Petrovog sina, zovu ga Saša. Posetio me je u lavri. Takve oči
nikad nisam video. To će biti kaluđer, ili svetac, ili junačina. Proletos je hteo da se
zaredi. Eh, da je samo još uvek tako. Lavri bi dobro došao jedan takav brat.“
„Pa idi pa proveri“, rekao mu je Aleksije. „Nagovori Petrovog sina da se vrati
s tobom u lavru. Dimitrije mora živeti u tvom samostanu dok ne stasa. Tim bolje
ako bude imao Aleksandra Petroviča, od sopstvenog roda, posvećenog Bogu, da
mu bude pratilac. Ako Dimitrije bude krunisan, biće mu potreban svaki saveznik
do kojeg pametan um može doći.“
„Vama takođe“, reče Sergej. Oko njih su zujkale pčele. Cveće je procvalo da
im opojnim mirisom ispuni te njihove kratke dane osuđene na propast.
Oklevajući, Sergej dodade: „Vi ćete mu, dakle, biti namesnik? Namesnici takođe
ne žive dugo ako im ubiju male kneževiće.“

75
 „A ja sam baš toliki strašljivac da se ne bih postavio između tog dečaka i
ubica?“, reče mu Aleksije. „Bih, taman me koštalo života. Bog je uz nas. Ali ti moraš
postati mitropolit kad ja umrem.“
Sergej se nasmejao na to. „Prvo da mi se ukaže lice božije, da me obasja slavom
svojom, pre nego što dođem u Moskvu da pokušam da upravljam vašim
vladikama, brate. Ali poći ću na sever s knezom od Serpuhova. Davno već nisam
putovao, i voleo bih opet da vidim naše gorostasne šume.“

Čim je ugledao kaluđera među jahačima, Petru se smrknulo lice, ali se držao
ljubaznosti sve do večeri nakon njihovog dolaska. Tad su svi uživali u gozbi u
smiraj dana, a kada smeh i baklje sitih ljudi zamakoše ka selu, Petar je kročio u
polutamu da bi uhvatio Sergeja za rame. Njih dvojica se suočiše pokraj žuborećeg
potoka.
„Došao si, dakle, duhovniče, da mi sina ukradeš?“, Petar je pitao Sergeja.
„Nije tvoj sin konj da ga neko ukrade.“
„Nije“, brecnu se Petar. „Još je gori. Konj bi se bar dozvao pameti.“
„Rođen je za ratnika, ali i božijeg slugu“, reče Sergej. Glas mu po običaju beše
blag, te se bes u Petru toliko usija da je progutao reči ne rekavši ništa.
Kaluđer se namrštio kao da se nešto premišlja. A potom reče: „Slušaj me,
Petre Vladimiroviču. Ivan Ivanovič je na samrti. Dosad je možda već i umro.“
Petar to već nije znao. Odmakao se, zaprepašćen.
„Njegov sin Dimitrije je gost u tvom domu“, nastavio je Sergej. „Kad ode
odavde, dečak će poći pravo u moj samostan da ga tamo sakrijemo. Mnogima koji
žele presto život jednog dečaka ne znači ništa. Kneževiću su potrebni muškarci
njegovog roda da ga uče i da ga čuvaju. Tvoj sin je Dimitriju rođak.“
Petar zaneme u čudu. Šišmiši su se već bili razleteli. Kad je bio mali, Petrove
noći behu ispunjene njihovim šištanjem, ali sada su jezdili nečujno poput
pomrčine koja ih je okružila.
„Ne pečemo ti mi povazdan samo Hostije pojući crkvene pesme, ovi moji i
ja“ nadovezao se Sergej. „Ti si ovde bezbedan, u ovoj šumi koja bi celu vojsku

76
mogla da proguta, ali ne može se svako time pohvaliti. Mi pečemo hleb za gladne,
ali isto tako i vitlamo mačem štiteći ih. Plemenit je to poziv.“
„Moj sin ima da vitla mačem za svoju porodicu, gujo“, odbrusi mu Petar
mahinalno, još ljući jer više ni sam nije bio siguran.
„Naravno da hoće“, reče Sergej. „Za svoga rođaka, dečaka. Koji će jednoga
dana upravljati vascelom Moskovijom.“
Petar je opet zanemeo, ali mu je bes sada već posustao.
Sergej primeti Petrov jad, te pognu glavu. „Žao mi je“, reče. „Teško je to.
Moliću se za tebe.“ I na to je šmugnuo između drveća, a žubor potoka proguta
njegov odlazak.
Petar se nije ni makao. Bio je izašao pun mesec; rub njegovog srebrnog koluta
širio se nad krošnjama. „Ti bi znala šta je trebalo reći“, šapnuo je. „Jer ja ne znam.
Pomozi mi, Marina. Ne želim da izgubim sina, čak ni zbog naslednika velikog
kneza.“

„Naljutio sam se kad sam čuo da si mi prodao sestru negde tako daleko“, rekao je
Saša ocu. Govorio je poprilično klimavo pošto je krotio nekog mladog konja. Petar
je jahao Metelja, te je njegov zelenko, koji svakako ne beše običan konj za oranje,
pomalo začuđeno gledao u tog mladog ata što se propinjao pored njega. „Ali
Vladimir valjda jeste valjan čovek, mada jeste jako mlad. Dobar je prema svojim
konjima.“
„Drago mi je što je tako, bar zbog Olje. No čak i da je neki pijani pohotnik i
još i mator, ništa ne bih mogao da uradim“, reče mu Petar. „Ništa veliki knez mene
nije pitao.“
Saša odjednom pomisli na maćehu, ženu kakvu njegov otac nikada ne bi
odabrao, laku na suzama, pobožnu, što se malo-malo pa prepadne nečega ili
prestravi. „Ni ti nisi mogao da biraš, oče“, reče.
Mora da sam mnogo ostario, pomisli Petar u sebi, kad je sin toliko ljubazan
prema meni. „Nije ni bitno“, reče. Zrake sunca padale su iskošeno, zlatne među
tananim bukvama čije je srebrno lišće skupa treperilo na njima. Sašin konj primeti
njihovo svetlucanje, te se prope. Saša ga je zauzdao u vazduhu i naterao da se

77
spusti. Metelj im je prišao kao da hoće da pokaže tom ždrepcu kako se ponaša pravi
konj.
„Čuo si šta je kaluđer imao da nam kaže“, reče Petar polagano. „Veliki knez i
njegov sin su nam rod. Ali ja bih te, Saša, ipak zamolio da porazmisliš. Težak je to
život, kaluđerski – večito si sam, beda, molitve i hladna postelja. A ovde si nam
potreban.“
Saša iskosa pogleda oca. Preplanulo mu se lice iznenada činilo mlađe. „Imam
ja braće“, reče. „Moram da pođem, da se okušam sam protiv sveta. Ovde se osećam
sputan drvećem. Za Boga ću na sve strane poći. Rođen sam za to, oče. Osim toga,
tu je knežević, moj rođak Dimitrije – i njemu sam potreban.“
„Gorka je to sudba“, zareža Petar, „Biti otac kojeg sinovi napuštaju. Ili biti
čovek bez sinova koji bi ga ožalili kad ode na onaj svet.“
„Ja ću imati braću po Isusu da žale za mnom“, uzvratio mu je Saša, „a ti Kolju
i Aljošu.“
„Sa sobom nećeš ništa poneti, Saša, ukoliko pođeš“, brecnu se Petar. „Samo
odeću na leđima, mač i tog tvog ludog konja kojeg misliš da jašeš – a više nećeš biti
moj sin.“
Saša je izgledao mlađe nego ikada. Lice mu se nekako belelo pod preplanulom
bojom. „Moram poći, oče“, reče. „Nemoj me mrzeti zbog toga.“
Petar nije odgovorio; poterao je Metelja kući toliko bespoštedno da je ostavio
Sašinog ždrepca daleko za sobom.

Vasja se ušunjala u štalu isto to veče, dok je Saša pregledao nekog visokog mladog
uškapljenog konja. „Miška je tužna“, reče mu Vasja. „Hoće s tobom.“ Mrka kobila
je spustila glavu preko pregrade.
Saša se nasmešio sestri. „Već je ostarila za putovanja, ta moja kobila“, rekao
je pružajući ruku da je pomazi po vratu. „Pored toga, kakve koristi od rasplodne
kobile u samostanu? I ovaj će mi dobro poslužiti.“ Potapšao je uškopljenog konja,
koji promrda naćuljenim ušima.
„Mogu i ja da budem kaluđer“, reče Vasja, a Saša primeti da je opet ukrala
bratovljevu odeću i da je stajala pred njim s kožnom torbicom u ruci.

78
 „Uopšte ne sumnjam“, reče joj Saša. „Ali kaluđeri su obično malo veći.“
„Uvek sam vam premala!“, povika Vasja poprilično ogorčeno. „Porašću.
Nemoj još da ideš, Saška. Još godinu dana.“
„Zar si zaboravila Olju?“, reče Saša. „Obećao sam da ću je otpratiti u
muževljev dom. A onda me Bog zove u službu, Vasočka; a oko toga nema nikakvog
zbora.“
Vasja promisli koji tren. „Ako i ja obećam da ću otpratiti Olju u muževljev
dom, mogu li i ja da pođem?“
Saša ništa ne reče. Zagledala se u stopala, šarajući vrhom obuće po prašini.
„Ana Ivanovna bi me pustila“, reče zbrzano. „I hoće da odem. Mrzi me. Previše
sam mala i prljava.“
„Daj joj malo vremena“, reče Saša. „Odgajana je u gradu, nije navikla na
šume.“
Vasja se namrštila. „Pa tu je već sto godina. Što se ne vrati nazad u Moskvu!“
„Hajde, seko“, reče Saša, gledajući njeno bledo lice, „da malo jašeš.“ Kad je
bila manja, Vasja je više od svega volela da jaše držeći se za jabuku na njegovom
sedlu, s vetrom u licu, sigurna pod njegovom rukom. Lice joj se ozarilo, te ju je
Saša metnuo na svog konja. Čim su izašli u dvorište, skočio je iza nje. Vasja se
nagnula napred sva zadihana i oni poleteše galopom uz gromki topot kopita.
Vasja se još radosnije povila u sedlu. „Još, još!“, viknula je kad je Saša usporio
konja i usmerio ga kući. „Hajdemo do Saraja, Saška!“ Okrenula se ka njemu. „Ili
do Carigrada, ili do Bujana30, gde živi kralj mora s kćerkom svojom devom
labudicom. Nije tako daleko. Istočno od sunca, zapadno od meseca.“ Zaškiljila je
očima naviše kao da proverava pravac.
„Malko ti je to daleko za noćno jahanje“, reče Saša. „Moraš biti hrabra, žabice,
i slušati Dunju. Vratiću se jednog dana.“
„Hoće li to biti uskoro, Saša?“, prošaputa Vasja. „Hoće?“
Saša joj nije odgovorio, ali nije ni morao. Bili su dojahali do kuće. Zauzdavši
konja, spustio je sestru pred štalom.

30
tajanstveno ostrvo u okeanu, svojstveno slovenskoj mitologiji, koje nestaje i opet se pojavljuje.
Javlja se u više ruskih narodnih bajki

79
 D O MO V IK

Nakon što su Saša i Olga otišli, Dunja je primetila da se kod Vasje nešto
promenilo. Pre svega je počela da nestaje češće nego ranije. A pritom je i mnogo
manje pričala. A kad bi i pričala, katkad je znala da zgrane ljude. Devojčica je već
previše porasla za dečija trućanja, a, eto, ipak...
„Dunja“, upitala je Vasja jednoga dana, nedugo nakon Olginog venčanja, kad
se omorina spustila poput ruke nad šumu i polja, „šta živi u reci?“ Baš je bila pila
sirup od bilja, pa je uzela veliki gutljaj i nestrpljivo se zagledala u dadilju.
„Riba, Vasočka, a ako budeš dobra do sutra, reći ćemo im da nam je sveže
ulove, pa ćemo je ispeći s travkama i pavlakom.“
Vasja je volela ribu, ali je odmahnula glavom. „Ne, Dunja, šta još živi u reci?
Nešto s očima kao u žabe i kosom nalik algama i blatom u nosu.“
Dunja ošinu dete oštrim pogledom, ali se Vasja zanela poslednjim parčetom
kupusa u dnu zdele, pa je nije primetila. „Jesi li opet slušala seoske priče, Vasja?“,
upita je Dunja. „To ti je vodenjak31, kralj rečni, koji uvek traži devojčice da ih
odvuče u svoj zamak pod rečnom obalom.“
Vasja je rasejano zagrebala kašikom po dnu činije. „Ne u zamak“, reče ližući
čorbu s prstiju, „to ti je samo neka rupa pod obalom. Ali nikada ranije nisam znala
kako se zove.“

31
u istočnoslovenskoj mitologiji vodenjak je domaćin vode i svega u vodi, gospodar kako tekućih
tako i stajaćih voda. Zli demon koji je katkad mogao i pomoći, da bi ga umilostivili ljudi su mu
prinosili žrtvu tako što bi u vodu bacali lipsalu životinju, ribari prvi ulov ribe itd.

80
 „Vasja…“, zausti Dunja, gledajući dete pravo u te njene svetle oči.
„Hmmm?“, reče Vasja, te odloži praznu zdelu i ustade. Dunji se taman našlo
na vrh jezika, da je oštro upozori na… na šta? Pričanje o bajkama? Dunja proguta
reči i dade Vasji pokrivenu korpu.
„Nâ ovo“, reče Dunja, „nosi ocu Simeonu, bolestan je.“
Vasja joj klimnu. Popova soba bila je u delu njihove kuće, ali se u nju moglo
ući kroz posebna vrata u južnom zidu. Zgrabivši jedan tašak, gurnula ga je u usta
pre nego se Dunja pobuni, te šmugnu iz kuhinje, pevušeći glasno i neusklađeno,
kao što je i njen otac nekada običavao.
Polagano, gotovo nevoljno, Dunji ruka završi u džepu prišivenom s
unutrašnje strane suknje. Zvezda blesnu oko plavog dragulja, savršena kao
pahuljica, a kamen joj beše hladan na dodir, premda se preznojavala kraj peći
čitavog tog napornog prepodneva.
„Još ne“, šapnula je. „Još je mala, nemoj još, molim te.“ Dragulj ostade da joj
se presijava na smežuranom dlanu. Dunja ga ljutito tutnu u džep, pa se vrati
mešanju čorbe s njoj sasvim nesvojstvenom ljutinom, na šta bistra supa poče da se
presipa preko rubova cvrčeći po vrućem kamenu furune.

Nešto kasnije Kolja primeti sestricu kako viri iza busena visoke trave. Usne mu se
napućiše. Bio je siguran da nikome drugom iz svih deset okolnih sela ne bi uspelo
da mu se baš toliko mota oko nogu kao Vasji.
„Zar ne bi trebalo da si u kuhinji, Vasja?“, upitao ju je s oštrinom u glasu. Dan
beše topao, pa mu žena, mučena znojenjem, beše džangrizava. Njihovom nedavno
rođenom sinu upravo su nicali zubići, te je bez prestanka kmečao. Škrgućući
zubima, Kolja naposletku zgrabi pecaroški štap i korpu i zaputi se na reku. Ali tu
se, eto, sad pojavila njegova sestrica da mu narušava mir.
Vasja jeste podigla glavu iza travuljine, ali nije napuštala svoje skrovište. „Šta
sam mogla, brate?“, reče mu ulizivački. „Ana Ivanovna i Dunja se opet deru jedna
na drugu, a Irina se ponovo rasplakala.“ Irina im beše nova polusestrica, rođena
nešto pre Koljinog sinčića. „A ionako ne mogu da šijem kad je Ana Ivanovna u
blizini. Odmah zaboravim kako se to radi.“

81
 Kolja frknu na to.
Vasja se uzvrpoljila u svom skrovištu. „Mogu li da ti pomažem u pecanju?“,
upitala ga je, ponadavši se.
„Ne.“
„Mogu li da te gledam dok pecaš?“
Kolja taman zinu da odbije, ali je ipak porazmislio. Bude li sedela na obali
reke, neće praviti nevolje negde drugde. „Dobro, ajde“, reče joj. „Ako sedneš tamo.
I ćutiš. I ne bacaj senku po vodi.“ Vasja se poslušno odšunjala na rečeno mesto.
Kolja se više nije obazirao na nju, usredsređen na vodu i na osećaj štapa među
prstima.
Sat kasnije Vasja je i dalje sedela gde joj je rekao, a Kolja je imao šest dobrih
riba u korpi. Možda mu žena oprosti što je tako ispario, pomislio je, te osmotri
sestru pitajući se kako li je samo uspela da toliko dugo sedi mirna. A ona je gledala
u reku nekim zanesenim pogledom koji u njemu izazva teskobu. Šta li je to videla
da se toliko zablene? Voda je žuborila u svom koritu kao i inače, sa obe strane obale
na rečnoj struji njihali su se bokori potočarke.
Na to mu se štap naglo trže i on zaboravi na Vasju, krenuvši da ga vuče. No
riba ne stiže na obalu jer mu drvena udica prepuče. Kolja opsova. Iznervirano je
namotao žicu, pa je zamenio udicu. Spremajući se da je opet zabaci, osvrnuo se
oko sebe. Korpa više nije bila na svom mestu. Opet je opsovao, glasnije, te pogleda
Vasju. Ona je i dalje sedela na nekom kamenu deset koraka dalje.
„Šta je bilo?“, pitala ga je.
„Nema mi ribe! Mora da je naišao neki durak32 iz sela i…“
Ali Vasja ga više nije slušala. Strčala je na sam rub reke.
„To nije tvoje!“, viknula je. „Vraćaj nazad!“ Kolji se učinilo da je začuo neko
čudno pljuskanje vode, kao da joj ova odgovara. Vasja lupi nogom. „Smesta! Ulovi
sam svoju ribu!“ Iz dubine se začu potmula jeka, kao da kamenje škripi jedno o
drugo. Pravo niotkuda izlete korpa i pogodi Vasju u grudi, a ova pade unatraške.
Mahinalno ju je zgrabila smešeći se bratu.
„Evo ih!“, rekla je. „Onaj matori proždrljivac je samo hteo da…“, ali se
zaustavila ugledavši bratovljevo lice. Ćutke mu je pružila korpu.

32
budala, ženski oblik dura

82
 Kolja bi se najradije zaputio pravac selo i ostavio i korpu i tu svoju čudnovatu
sestru za sobom. Ali ipak je bio muško, pa još i boljarev sin, i stoga se dao napred,
ukočenim korakom, da prihvati svoj ulov. Možda mu je i došlo nešto da kaže; usta
su mu se svakako promrdala jednom ili dvaput – posve kao u ribe, učinilo se Vasji
– ali se samo okrenuo u mestu i ćutke udaljio odatle.

Jesen se konačno primakla da spusti sveže prste na travu sasušenu tokom leta;
svetlost od zlataste postade sivkasta, a oblaci vlažniji i gnjecaviji. Ako i jeste i dalje
plakala za bratom i sestrom, Vasja to nije radila tako da je njeni vide, a ni oca više
nije svakodnevno zapitkivala da li je dovoljno porasla da pođe u Moskvu. Zato je
kašu jela proždrljivo kao vuk, često propitujući Dunju da li misli da je porasla.
Šivenja se klonila isto koliko i maćehe. Ana je lupala nogom i izvikivala naredbe,
ali ih Vasja nije slušala.
Tog je leta skitala po šumi, i danju, a i duboko u noć. Nije više bilo Saše da je
uhvati kad pobegne, pa je često bežala i pored Dunjinog zanovetanja. No dani se
ipak skratiše, vreme se pogoršalo, te bi tokom kratkih, vetrovitih popodneva Vasja
katkad sedela unutra na svojoj hoklici. Tamo bi jela hleb i pričala s domovikom33.
Domovik je bio sitan, zdepast i sav mrk. Imao je dugačku bradu i blistave oči.
Noću bi se iskrao iz pećnice da briše tanjire i mete gar. Znao je i da prione na
krpljenje kad bi ljudi ostavili pribor napolju, ali bi Ana ciknula čim bi ugledala
negde neku ostavljenu košulju, a retko je ko od posluge hteo da se izlaže njenom
besu. Pre nego što im je stigla Vasjina maćeha, ostavljali su mu darove: čanak
mleka ili komad hleba. Ana je i na to počela da se dere. Dunja i sluškinje stadoše
skrivati darove po skrivenim ćoškovima u koje je Ana retko zalazila.
Vasja je pričala između zalogaja, lupkajući stopalima po nogarima hoklice.
Domovik se zaneo krpljenjem – krišom mu je bila dala svoj posao. Tanani prstići

33
u istočnoslovenskoj mitologiji domovnik ili domovoj, kućni duh, pokrovitelj kuće koji
obezbeđuje normalan život porodice, zdravlje ljudi i životinja, plodnost. Često zamišljan kao rogati
čovečuljak potpuno prekriven krznom, sa crvenom kapicom. Verovalo se da živi iza ognjišta ili u
kuhinjskoj peći. Boravište domovnika ukazuje na njegovu povezanost sa kultom predaka. Naime,
domovnik se smatrao najvažnijim pretkom porodice, tj. samim njenim osnivačem. Njegovo drugo
ime Deduška tj. Dedica opisuje ga kao najstarijeg pretka i on se kao takav poštovao

83
su mu lebdeli brzo kao mušice po letnjem danu. Razgovor im je, po običaju, više
tekao samo s jedne strane.
„Odakle si?“, pitala ga je Vasja punih usta. I ranije mu je postavljala isto to
pitanje, ali mu se odgovor katkad menjao.
Domovik nije podigao glavu, niti je prekidao rad. „Odavde“, reče joj.
„Hoćeš reći da vas ima još?“, upitala ga je devojčica, te stade zverati unaokolo.
Sama ta zamisao očito je uznemirila domovika: „Ne.“
„Ali ako si ti jedini, odakle si se onda stvorio?“
Filozofska mozganja nisu bila domovikova jača strana. Izbrazdano čelo mu se
nabra, a i ruke kao da su mu se nekako pokolebale. „Tu sam zato što je i kuća tu.
Da kuća nije tu, ne bih bio ni ja.“
Vasilisa nikako nije uspevala da dokuči njegov odgovor. „Znači“, pokušala je
iz početka, „ukoliko kuću spale Tatari, i ti ćeš umreti?“
Domovik je izgledao kao da se muči da prokljuvi neki njemu nejasan pojam.
„Ne.“
„Ali upravo si rekao da…“
Domovik joj u tom trenutku nagovesti, odsečno mašući rukoma, da mu više
nije do razgovora. Vasja je ionako već bila pojela hleb. Čudeći se više za sebe, sišla
je sa stolice i razbacala mrvice oko sebe. Domovik je mrko pogleda držeći jezik za
zubima. Mučena grižom savesti, pokušala je da otare mrvice, ali ih je samo još više
svuda razbacala. Na kraju je odustala i pobegla, ali je zapela za neku odvaljenu
dasku i naletela na Anu Ivanovnu, koja je stajala u vratima napola zabezeknuta.
Vasja, istina, nije imala nameru da gurne maćehu u dovratak, ali je za svoje
godine bila snažna, koščata i brza kao vetar. Vasja je hitro pogleda da se izvini, ali
se zaustavila, zatečena. Ana je bila bela kao so, uz tek malo boje koja joj se rumenela
u obrazima. Grudi su joj se nadimale. Vasja se odmakla.
„Vasja“, reče Ana, zvučeći kao da je ostala bez glasa. „S kim si to pričala?“
Zbunjena, Vasja ne reče ništa.
„Odgovori, dete! S kim si to pričala? “
Vasja se, uznemirena, odlučila za najsigurniji odgovor: „Ni sa kim.“

84
 Anin pogled polete s Vasje po sobi iza nje. A onda je hitro isturila ruku i
ošamarila Vasju.
Vasja prisloni ruku uz obraz sva bleda, zapanjena i besna. Suze joj granuše na
oči tren kasnije. Otac ju je dosta često lemao, ali isključivo po pravdi. Nikad je u
životu niko nije udario u naletu besa.
„Neću te opet pitati“, reče Ana.
„Ma, to je samo domovik“, šapnu Vasja. Oči samo što joj nisu iskočile.
„Domovik i niko drugi.“
„A kakav je to vrag“, upita je Ana piskavo, „taj domovik?“
Izbezumljena, sve gledajući da ne zaplače, Vasja ne reče ništa. Ana je podigla
ruku da je opet ošamari.
„Pomaže u spremanju kuće“, promuca Vasja navrat-nanos, „nikome ne želi
zlo.“
Anine usplamtele oči opet hitro pogledaše sobu i njoj se na to lice propisno
zajapuri. „Ti da se gubiš!“, vrisnula je. Domovik je pogleda nekako povređeno i
zbunjeno. Ana se opet okomila na Vasilisu. „Domovik?“, prosiktala je ustremivši
se na pastorku. „Domovik? Tako nešto ne postoji!“
Besna i zgranuta, Vasja je taman zinula da joj protivreči, ali je zapazila
maćehin izraz lica, te sklopi usta uz glasno škljockanje. Nikada nije videla nekoga
toliko prestravljenog.
„Izlazi odavde“, viknu Ana. „Izlazi, izlazi!“ To poslednje je izgovorila toliko
kreštavo da se Vasja okrenula i pobegla.

Toplota od životinja širila se odozdo, grejući potkrovlje koje je odisalo slatkastim

vonjem. Vasja se sakrila u gomilu slame, promrzla, modra i smetena.
Domovik ne postoji? Kako ne bi postojao? Svaki dan su ga viđali. Pa tamo je
bio.
Ali da li su ga drugi videli? Vasja se nije sećala da je bilo ko sem nje ikada
pričao s domovikom. Ali Ana Ivanovna ga svakako jeste videla: Ti da se gubiš, rekla
mu je. Nije li? Možda… možda stvarno ne postoji tako nešto? Možda je poludela.

85
Možda joj je suđeno da postane jurodivica, pa da tumara unaokolo proseći po
selima. Ali ne, jurodive štiti Isus; oni nisu ni blizu toliko pogani kao ona.
Vasju glava zabole od silnog razmišljanja. Ukoliko domovik, nije stvaran, šta
je onda s ostalima? S vodenjakom s reke, s čovekom od granja među drvećem? S
rusalkama34, poljevikom, dvornikom35? Zar ih je sve samo umislila? Zar je luda? Ili
je Ana Ivanovna? Bilo joj je žao što ne može da pita Olju ili Sašu. Oni bi znali, i
nijedno od njih je nikada ne bi udarilo. Ali oni sada behu daleko.
Vasja zagnjuri glavu među ruke. Ni sama nije bila sigurna koliko je dugo već
tamo ležala. Senke se već razvukoše po polumračnoj staji. Malko je zadremala,
kako to već umorna deca rade, a kad se probudila, svetlost gore u seniku beše
mutna, a ona strahovito gladna.
Sva ukočena, Vasja se protegla i otvorila oči – i tu se nađe lice u lice s nekom
čudnovatom malom osobom. Vasja pisnu u neverici, te se opet sklupča, trljajući
pesnicama oči.
Kad je opet pogledala, oči i dalje behu tamo, i dalje krupne, smeđe, smirene,
na nekom širokom licu crvenog nosa i lelujave sede brade. Stvorenje beše
poprilično malo, ne veće od same Vasje, i još je sedelo na bali sena posmatrajući je
saosećajnim i radoznalim izrazom. Za razliku od domovika u urednoj odeći, ovaj
stvor je nosio gomilu nesparenih dronjaka, a stopala mu behu bosa.
Bar je toliko Vasja videla dok nije opet zažmurila. Ali nije mogla zanavek
ostati zatrpana u senu; skupivši hrabrost, naposletku je iznova otvorila oči, pa reče
drhtavo:
„Jesi li ti neki vrag?“
Usledio je kratak tajac.

34
ženski lik istočnoslovenske demonologije, rusalke postaju od umrlih neudatih devojaka, ili
devojaka koje su zaprošene a nisu dočekale svadbu, utopljenih devojčica, devojaka i mladih žena.
Poetsku sliku rusalki karakterišu crte koje samo delimično važe za folklornu rusalku, to su
uglavnom prelepe devojke, davljenice, koje sede na obali i češljaju svoju dugu kosu, potpuno nage,
mame mušku čeljad kako bi ih udavile ili golicale do smrti, ne bi li se osvetile za neverstvo zbog
kojeg su se utopile. Javljaju se kraj reka u vreme Rusalne nedelje
35
poljevik ili poljovoj, demon u istočnoslovenskoj mitologiji vezan za ratarstvo i zemljoradnju.
Poljevici štite žitna polja od nedaća, uroka i štetnih sila. U ruskoj tradiciji zaštitnik dvorišta ili avlije

86
 „Ne znam. Možda. Šta je vrag?“, u tog stvorenjceta glas beše nalik rzanju
nekog dobroćudnog konja.
Vasja je porazmislila. „Ogroman mračan stvor vatrene brade i račvastog repa
koji hoće da mi zaposedne dušu i odvuče me u grotlo pakla da me tamo muče.“
Opet je odmerila tog čovečuljka.
Šta god da je bio, činilo se da nije odgovarao tom opisu. Brada mu je, bogu
hvala, bila seda i čvrsta, i upravo se bio okrenuo oko sebe da proveri tur na
pantalonama da se uveri da nema rep.
„Ne“, odgovorio joj je konačno, „Biće da nisam vrag.“
„A stvarno si tu?“, upita ga Vasja.
„Ponekad jesam“, odgovori joj čovečuljak smireno.
Vasja baš i nije bila nešto naročito uverena, ali posle kratkog razmišljanja
zaključila je da je „ponekad“ bolje nego „nikad“. „Aaa“, reče umirena. „A šta si
onda?“
„Pazim konje.“
Vasja mu znalački klimnu glavom. Ako već postoji neko malo stvorenje koje
čuva kuću, onda, vala, treba da bude i neko za staju. Ali to se devojče naučilo da
bude obazrivo.
„Može… može li svako da te vidi? Znaju li da si tu?“
„Konjušari znaju da sam tu; ili mi bar ostavljaju darove kad noću zahladni Ali
ne, niko me ne može videti. Sem tebe. I one druge, ali ta nikada ne svraća.“ Blago
se naklonio u njenom pravcu.
Vasja ga pogleda sve zabrinutija. „A domovika? Ni njega niko ne vidi, jelda?“
„Ne znam ti ja ko je domovik“, odgovori joj to stvorenjce staloženo. „Ja ti
pripadam staji i marvi koja tu živi. Ne odvažavam se napolje, osim kad vodim
konje da se istrče.“
Vasja zinu da ga pita kako mu to polazi za rukom. Nije bio viši od nje, a svim
konjima su leđa za nekoliko šaka nadvisivala njenu glavu. No baš u tom trenu
postade svesna Dunjinog glasa koji ju je promuklo dozivao. Odmah je poskočila.
„Moram da idem“, rekla mu je. „Hoćemo li se opet videti?“
„Ako želiš“, uzvrati joj ovaj. „Nikada ranije ni sa kim nisam pričao.“

87
 „Ja sam Vasilisa Petrovna. Kako se ti zoveš?“
Stvorenjce je porazmislilo koji tren. „Nikada se nikome ranije nisam morao
predstavljati imenom“, reče. Još je malo porazmislio.
„Ja sam… vazila36, zaštitnik konja“, reče na koncu. „Valjda me i tako možeš
zvati.“
Vasja mu klimnu s uvažavanjem.
„Zahvaljujem ti se“, reče mu. A onda se prevrnula i brže-bolje spustila niz
merdevine senika sa slamom u kosi.

Dani su se polako smenjivali, a sa njima i godišnja doba. Vasja je rasla učeći se

obazrivosti. Starala se da nikada ni sa kim ne priča sem s drugim ljudima, ukoliko
nije sama. Rešila je da manje viče, da manje jurca, da zadaje manje briga Dunji, i
pre svega da izbegava Anu Ivanovnu.
U čemu je koliko-toliko i uspela, jer im sedam leta prođe u miru. Kad bi čula
glasove nošene vetrom ili videla lica među lišćem, Vasja se nije obazirala.
Uglavnom. Vazila je bio izuzetak.
Beše to jedno krajnje jednostavno stvorenje. Nalik svim kućnim duhovima,
rekao joj je, stvoren je kad su i staje podignute i nije se sećao ničega pre toga. Ali
posedovao je prostodušnu dobroćudnost konja, a Vasilisa je u toj svojoj prgavosti
posedovala postojanost koja se, mada ona toga nije bila svesna, dopadala malom
stajskom duhu.
Kad god je mogla, Vasilisa bi šmugnula u ambar. Vazilu je mogla satima da
posmatra. Pokreti mu behu neljudski, lagani i okretni, pa se po leđima konja
pentrao kao veverica. Čak je i Metelj stajao kao okamenjen kad bi mu to radio.
Posle nekog vremena bilo je sasvim prirodno da i Vasja uzme nožić i češagiju u
ruke i pomogne mu.
Vaziline lekcije isprva behu čisto stručne: kako čistiti, lečiti i negovati konje.
Međutim, Vasja beše toliko raspoložena da je ubrzo počeo da je uči i nekim
čudnijim stvarima.

36
u ruskim predanjima zaštitnik štala i čuvar stoke

88
 Naučio ju je kako da priča s konjima.
Beše to jezik pogleda i tela, zvuka i pokreta. Vasja je još bila dovoljno mlada
da ga brzo savlada. Nedugo potom stala se iskradati do staje, ne samo zbog
udobnosti sena i toplih tela već i zbog konjskog razgovora. Satima bi sedela u
njihovim pregradama, osluškujući.
Konjušari bi je možda i oterali napolje kad bi je uhvatili, ali su iznenađujuće
retko uspevali da je pronađu. Vasju je katkad i brinulo što je nikada ne pronađu.
Samo je trebalo da se priljubi uza zid pregrade, zaobiđe konja i pobegne, a konjušar
ni glavu ne bi podigao.

89
 P O P ZL AT NE K O SE

Te godine kad je Vasilisa Petrovna napunila četrnaest, mitropolit Aleksije

prionuo je na pripreme za postavljanje kneza Dimitrija Ivanoviča na presto. Sedam
je leta Moskva bila pod namesništvom mitropolitovim; kovao je zavere, pokretao
čarke, sklapao saveze i raskidao ih, pozivao ljude u boj i slao ih nazad kući.
Međutim, kad je Dimitrije stasao, Aleksije, videvši da je hrabar, spreman i dobar u
proceni, reče: „Pa, dobrog ždrepca ne valja držati na pašnjaku“, te poče
osmišljavati krunisanje. Izvezene su odore, nakupovana krzna i dragulji, glasnici
poslati u Saraj da izmole kanovo dopuštenje.
Aleksije je, kao i svagda ranije, neprimetno tragao oko sebe za onima koji bi
se možda mogli naći u prilici da se usprotive kneževom stupanju na presto. Tako
i doznade za nekoga popa po imenu otac Konstantin Nikonovič.
Konstantin, istina, beše poprilično mlad čovek, ali i srećni (ili nesrećni)
vlasnik strašne lepote: kose boje žeženog zlata i očiju plavih kao voda. Diljem
Moskovije beše čuven po svojoj pobožnosti, a uspeo je i da se naputuje, uprkos
mladosti, južno čak do Carigrada i zapadno sve do Helade. Čitao je na grčkom i
umeo da raspravlja i o najzamršenijim teološkim temama. Pritom, je i pojao
glasom anđeoskim, tako da bi ljudi plakali čim bi ga čuli, sve upirući poglede u
nebesa.
No Konstantin Nikonovič prevashodno beše ikonopisac. Kakve su to samo
ikone, pričao je narod, kakvih u celoj Moskoviji nema; mora da ih je Bog svojim
prstom stvorio da blagosilja ovaj grešni svet. Njegove su ikone već preslikavali po
samostanima severnih ruskih zemalja, te su Aleksiju uhode donosile priče o

91
zanesenoj, pomahnitaloj rulji, o ženama koje su ridale kad bi celivale ta naslikana
lica.
Takve glasine su mučile mitropolita. „Ta dobro, rešiću Moskvu tog zlatokosog
popa“, reče sebi u bradu. „Ako je već toliko omiljen, njegov bi glas, ako tako odluči,
mogao da okrene narod protiv kneza.“
Upustio se u pretresanje raznoraznih rešenja.
Dok je on tako umovao, pristiže mu glasnik iz doma Petra Vladimiroviča.
Mitropolit odmah posla po čoveka. Glasnik mu ubrzo i dođe, još prašnjav i
iscrpljen, zadivljen blistavim okruženjem. Nekako se već povratio, pa reče – „Oče,
blagoslovi“ – uz tek malo zamuckivanja.
„Bog te blagoslovio“, reče Aleksije, te opcrta krst u vazduhu. „Govori šta te
dovodi čak ovamo, sinko.“
„Umro je pop Lesnaje Zemlje“, objasnio mu je glasnik, u pola daha. Očekivao
je da će pojasniti svoj zadatak nekoj manje uzvišenoj osobi. „Dobri, debeli otac
Simeon otišao je Bogu, ostavivši nas izgubljene, kako veli gospodarica. Moli vas da
nam pošaljete drugog, da nas drži na okupu u toj divljini.“
„E pa“, reče mitropolit istoga trena, „Budi zahvalan, jer vaše spasenje samo
što nije.“
Mitropolit Aleksije otpusti glasnika, te posla po Konstantina Nikonoviča.
Mladić dođe pred velikodostojnika, visok, svetle puti, pun žara. Uz tamne
kalje, lepota kose i očiju još mu se više isticala.
„Oče Konstantine“, reče Aleksije, „Bog vas u službu šalje.“
Otac Konstantin ništa ne reče.
„Jedna žena“, nastavio je mitropolit, „sestra velikog kneza, poslala nam je
glasnika moleći nas za pomoć. Stado njenog sela ostalo je bez pastira.“
Mladić nije menjao izraz lica.
„Vi ste čovek koji će poći da se nađe na usluzi toj gospi i njenoj porodici“,
dovršio je Aleksije, smeškajući se osmehom najdublje dobronamernosti.
„Baćuška“, reče mu otac Konstantin. Glas mu beše toliko dubok da se čovek
trže. Sluga koji je stajao uz Aleksija čak i pisnu na to. Mitropolit zaškilji očima.
„Počastvovan sam. Ali ja sam već otpočeo svoj posao među Moskovljanima. A i
moje ikone, koje naslikah u slavu božiju, sve su tu.“

92
 „Ima dovoljno nas koji možemo da se brinemo o Moskovljanima“, uzvrati mu
mitropolit. Glas mladoga popa istovremeno beše i umirujuć i uznemirujuć, te ga
Aleksije oprezno osmotri. „A baš nikoga za sve te izgubljene duše u divljini. Ne,
ne, morate vi. Krećete za tri nedelje.“
Petar Vladimirovič jeste razuman čovek, pomislio je Aleksije. Ali će tri
godišnja doba na severu ubiti ovog žutokljunca, ili će bar umanjiti tu njegovu, tako
opasnu divotu. Bolje nego da ga odmah ubijemo, pa da mu narod još pretvori telo u
mošti, a njega u mučenika.
Otac Konstantin zausti nešto da kaže. Ali tad uhvati mitropolitov pogled,
čvrst poput kremena. Stražari su mu stajali pri ruci, bilo ih je i u predvorju, sa sve
dugim skerletnim kopljima. Konstantin je progutao šta god da je hteo da kaže.
„Siguran sam“, reče mu Aleksije blagim glasom, „da imate mnogo toga da
obavite pre polaska. Bog neka vas čuva, sinko.“
Sav beo u licu, Konstantin je, grizući crvenu usnu, ukočeno pognuo glavu, pa
se okrenuo u mestu. Teška odora se zavijori i fijuknu za njim dok je napuštao
odaju.
„Zbogom“, promrmljao je Aleksije, mada je i dalje osećao neku zebnju. Sipao
je kvas u pehar, te ga hladnog sasu niz grlo.

U zenitu leta putevi behu suvi i obrasli travom. Blago sunce milovalo je mirisnu
zemljicu, a nežne kiše rosile su cveće po šumama. Otac Konstantin ništa od toga
nije video; jahao je uz Aninog glasnika, kipteći od besa. Prsti su mu vapili za
četkicama, pigmentima i drvenim pločama, za svežinom mirne kelije. Ponajviše je
tugovao za narodom, za njihovom ljubavlju, žudnjom i gotovo preplašenim
zanosom, za načinom na koji su mu pružali ruke. Đavo neka nosi mitropotitovo
petljanje. Sad je, eto, prognan, bez ijednog valjanog razloga sem što ga je narod
više voleo.
E, pa, ima da obuči nekog seoskog derana, zaredi ga, pa će biti slobodan da se
vrati u Moskvu. Ili će možda poći na jug u Kijev, ili na zapad u Novgorod. Velik je
svet, a Konstantin Nikonovič sigurno neće trunuti na tamo nekom seoskom
imanju usred šume.

93
 Konstantin je čitavih nedelju dana besneo, a onda ga je, naravno, obuzela
znatiželja. Drveće je raslo sve više i više kako su zalazili dublje u divljinu: hrastovi
džinovskih razmera i šišarki, viši od crkvenih kupola. Šarene livade se prorediše
kako ih je šuma stegla na obe strane; svetlost postade i zelena i siva i ljubičasta, a
senke su padale unaokolo guste kao kadifa.
„Kako je tamo u tim zemljama Petra Vladimiroviča?“, upita Konstantin svog
saputnika jednoga jutra. Glasonoša ostade zatečen. Jahali su već nedelju dana, a
naočiti pop gotovo da usta nije otvarao osim da obeduje.
„Jako lepo, baćuška“, odgovori mu čovek s uvažavanjem. „Drveće veliko kao
saborna crkva, blistavih potoka na sve strane. Cveća u leto, voća u jesen. Ali i
hladnoće u zimu.“
„A tvoj gospodar i gospodarica?“ upita ga Konstantin, savladan radoznalošću.
„Dobar je čovek Petar Vladimirovič“, reče mu čovek s toplinom u glasu.
„Nekad težak, ali pravičan, narod mu nikada ne oskudeva.“
„A gospodarica?“
„Aaa, pa dobra je žena, dobra. Nije kao nekadašnja gospodarica, ali ipak je
dobra žena. Nikad mi škode nije načinila.“ Usput je iskosa pogledao Konstantina,
te se ovaj zapita šta li mu to glasonoša nije kazao.

Toga dana kad im je stigao pop, Vasja je sedela na drvetu razgovarajući s rusalkom.
Vasju su takvi razgovori ranije umeli da onespokoje, ali se sada već bila navikla na
nagotu zelenopute žene i stalno kapanje vode s njene svetle, travuljaste kose. Vila
je sedela na debeloj grani opušteno poput mačke, ravnomerno češljajući svoje duge
kose. Češalj beše rusalkino najveće blago, jer ako bi joj se kosa osušila, ona bi
umrla; ali češalj je sam od sebe stvarao vodu. Kad bi se bolje zagledala, Vasja bi
primetila da voda ističe iz zubaca češlja. Rusalka je volela da jede meso; katkad bi
zgrabila lanad što bi došla da se napoje na njenom jezeru u svitanje, a katkad i
mladiće što bi tamo leti plivali. Ali Vasilisa joj je bila draga.
Bilo je već kasno popodne, te je svetlost dugih severnjačkih dana obasjavala
njih dve naglašavajući blistavost Vasjine kose, dok je rusalku bacala u senku
pretvarajući je u zelenkastu utvaru ženskog obličja. Vodena vila beše stara koliko i

94
samo jezero, te je katkad u čudu posmatrala Vasju, to živahno čedo nekog novijeg
sveta.
Sprijateljile su se pod čudnim okolnostima. Rusalka je bila ukrala nekog
seoskog momčića. Videvši ga kako nestaje krkljajući povučen zelenim prstima,
Vasja je zaronila u jezero za njim. Premda je bila dete, u njoj je plamtela snaga
njene smrtnosti, te je mogla da izađe na kraj s bilo kojom rusalkom. Ščepala je
dečka i izvukla ga nazad na sunce. Bezbedno su se vratili na obalu, momče je,
poplavelo, bljuvalo vodu iz sebe sve zureći u Vasju koliko zahvalno, toliko i
prestravljeno. Otrgnuvši se od nje, potrčao je ka selu čim je osetio zemlju pod
stopalima.
Vasja je samo slegnula ramenima i pošla za njim, cedeći vodu iz pletenice.
Prijela joj se bila supa. No kasnije, u dugom prolećnom sumraku, kad su se svaka
liska i vlat trave crnele na plavičastom vazduhu, Vasja se vratila do jezera. Sela je
na rub i umočila vrhove stopala u vodu.
„Htela si da ga pojedeš?“, upitala je vodu čisto da zapodene razgovor. „Zar ne
možeš naći meso negde drugde?“
Usledio je tajac ispunjen samo šuškanjem lišća.
A onda se začu – „Ne“, nekim treperavim glasom. Vasja odmah poskoči
zagledajući zelenilo. A onda joj pukom srećom oči zastaše na oblim obrisima neke
nage žene. Rusalka je čučala na nekoj grani, s nečim svetlucavim i belim u ruci.
„Ne radi se o mesu“, reče joj to stvorenje i zatrese telom, na šta joj se kosa
zatalasa niz kožu poput valova. „Već o strahu i žudnji mada, nije da bi ti o tome
bilo šta znala. To daje ukus vodi i hrani me. Dok umiru, svesni su ko sam. Inače
bih bila ništa drugo do jezero, drveće i barski korov.“
„Ali ti ih ubijaš!“ reče Vasja.
„Sve jednom umre.“
„Neću ti dopustiti da ubijaš moj narod.“
„Pa onda ću nestati“, uzvrati joj rusalka ravnim tonom.
Vasja porazmisli koji tren. „Eto, ja znam da si tu. Vidim te. Niti umirem, niti
se plašim, ali te… ali te vidim. Mogla bih ti biti drugarica. Da li bi ti to bilo
dovoljno?“
Rusalka se radoznalo zagledala u nju: „Možda.“

95
 Držeći se date reči, Vasja je zaista dolazila da traži vodenu vilu, u proleće joj
je bacala cveće u jezero, a rusalka ipak nije umrla.
Rusalka je zauzvrat naučila Vasju da pliva kako retko ko ume, da se vere po
drveću kao mačka, i tako se njih dve i nađoše skupa, opružene na grani što se
pružala nad drumom, kad se otac Konstantin približio Lesnoj Zemlji.
Rusalka prva vide popa. Oči joj zablistaše. „Evo nam nekoga ko bi bio dobar
za jelo.“
Vasja je provirila dole ka drumu, te ugleda muškarca prašnjave zlatne kose u
crnoj svešteničkoj odori. „Zašto?“
„Ispunjen je žudnjom. Žudnjom i strahom. Ne zna za čim žudi, i ne bi priznao
strah. Ali oseća i jedno i drugo, dovoljno snažno da se uguši.“ Čovek im se bližio.
Lice mu zaista jeste bilo izgladnelo. Visoke, isturene jagodice bacale su senku preko
upalih obraza; imao je uvučene plave oči i meke, pune usne, mada su bile čvrsto
stegnute kao da hoće da prikrije njihovu mekoću. Jedan od ljudi njenog oca jahao
je uz njega, oba konja behu prašnjava i umorna.
Vasji se lice ozari. „Idem kući“, rekla je. „Ukoliko stiže iz Moskve, sigurno ima
novosti od mog brata i sestre.“
Rusalka nije gledala u nju, već u put kojim se taj čovek zaputio, s halapljivim
žarom u očima.
„Obećala si mi da nećeš“, reče joj Vasja strogo.
Rusalka se nasmešila tako da joj oštri zubi blesnuše kroz zelenkaste usne.
„Možda žudi za smrću“, rekla joj je. „Ako je tako, mogla bih mu pomoći.“

Prednje dvorište beše izrovano kao mravinjak pozlaćeno popodnevnim suncem.

Neki čovek je rasedlavao iznurene konje, ali popa nije bilo nigde na vidiku. Vasja
potrča ka kuhinjskim vratima. Dunja, koja ju je dočekala na pragu, prosikta čim
joj je ugledala grančice u kosi i fleke na prekrojenoj haljini. „Vasja, gde si…?“, rekla
je, pa dodade: „Nema veze, samo požuri.“ Oterala je devojku da se očešlja i zameni
zaprljanu odeću bluzom i izvezenim sarafanom.

96
 Zajapurena i ljuta, ali manje-više upristojena, Vasja se pojavi iz sobe koju je
delila s Irinom. Aljoša ju je već čekao. Široko se nasmešio kad se pojavila. „Možda
im još i uspe da te udaju, Vasočka.“
„Ana Ivanovna veli da neće“, uzvrati mu Vasja pribrano. „Previsoka, žgoljava
ko lasica, stopala i lica kao u žabe.“ Sklopila je ruke i podigla oči naviše. „Avaj,
samo carevići iz bajki uzimaju žabe za žene. A te poseduju čarolije pa mogu da
postanu lepe kad požele. Bojim se da ja carevića neću naći, Ljoška.“
Aljoša frknu na to. „Jeste da bi mi bilo žao takvog carevića, ali ne primaj to
što ti Ana Ivanovna kaže k srcu; ona i ne želi da budeš lepa.“
Vasja ne reče ništa, ali joj neka senka načas pomrači lice.
„Nego, stigao nam je novi pop“, dodade Aljoša hitro. „Nisi radoznala, seko?“
Njih dvoje izađoše napolje, pa krenuše oko kuće.
Uzvratila mu je pogledom bistrim kao u deteta. „Ti nisi?“, rekla mu je. „Stigao
je iz Moskve; možda ima neke novosti.“

Petar je sedeo s popom na hladnoj letnjoj travi pijuckajući kvas. Okrenuo se čim
je čuo da mu pristižu deca, te zaškjlji očima pošto je ugledao drugu kći.
Skoro da je već žena, pomislio je. Odavno je nisam dobro pogledao. Koliko liči
na majku, toliko i ne liči.
Istini za volju, Vasja je još bila nezgrapne građe, ali je lice počelo da joj se
popunjava. Kosti joj i dalje behu grube i pregoleme, usta preširoka i prepuna u
poređenju s ostatkom tela. Ali jeste bila upečatljiva: raspoloženja su joj se
smenjivala poput oblaka nad zelenilom njenog pogleda, bistrim poput vode, a bilo
je i nečega u njenim pokretima, u obliku vrata i upletenoj kosi, što je znalo čoveku
da zapadne za oko, i tu i ostane. Kad bi joj svetlost obasjala crnu kosu, ona se nije
presijavala bronzom kao nekada Marinina, već tamnocrvenom nijansom, nalik
granatima zamršenim među svilenim vlasima.
Otac Konstantin zagledao se u Vasju nadignute obrve, blago namršten. Nije
ni čudo, pomislio je Petar. Bilo je nečega divljeg u njoj, i pored uredne haljine i

97
valjano upletene kose. Izgledala je kao nešto tek uhvaćeno iz divljine i jedva
ukroćeno.
„Moj sin“, reče Petar brže-bolje, „Aleksije Petrovič. A ovo je moja kći Vasilisa
Petrovna.“
Aljoša se naklonio i popu i ocu. Vasja je gledala Konstantina s vidnom
zanesenošću. Aljoša je snažno munu laktom.
„Oh!“, reče Vasja. „Dobro nam došli, baćuška.“ A onda zbrzano dodade:
„Imate li kakvih vesti o našem bratu i sestri? Brat mi je odjahao još pre sedam
godina da se zaredi u Lavri Svete Trojice. A sestra mi je kneginja od Serpuhova.
Recite mi da ste ih videli!“
Očito joj fali majčinska ruka, pomisli Konstantin smrknuto. Nežno obraćanje
i pognuta glava bili bi prikladniji jednoj ženi kad se obraća popu. A ova devojka ga
je otvoreno gledala u lice neprirodno zelenim očima.
„Dosta zapitkivanja, Vasja“, reče joj Petar strogo. „Čovek je dugo putovao.“
Konstantin tako bi pošteđen odgovaranja. A onda se u letnjoj travi začu
šuškanje stopala. Ana Ivanovna im žurno dojezdi sva zadihana, obučena u najbolju
odeću. Za njom je išla njena kćerkica Irina, po običaju besprekorno čista i lepa kao
lutka. Ana se nakloni. Irina je sisala prst zureći krupnim okicama u pridošlicu.
„Baćuška“, reče Ana. „Dobro nam došli.“
I pop njoj klimnu. Eto, bar dva vaspitana ženska čeljadeta. Majka je kosu
umotala maramom, a mala beše uredna, sićušna i smerna. No Konstantinu, hteo-
ne hteo, pogled odlete iskosa da bi se susreo sa zainteresovanim izrazom druge
kćeri.

„Boje?“, reče Petar mršteći se.

„Boje, Petre Vladimiroviču“, reče otac Konstantin, gledajući da ne zazvuči
previše nasrtljivo.
Petar nije bio siguran da je dobro čuo popa.
Večera u letnjoj kuhinji beše obilata. Šuma je bila velikodušna u zlatnim
mesecima, a povrtnjak je baš nabujao. Dunja je nadmašila sebe s prefinjenim

98
paprikašima. „I onda se razbežasmo ko zečevi“, reče Aljoša s druge strane ognjišta.
Vasja pokri lice pored njega, rumeneći se. Kuhinjom je odjekivao smeh.
„Mislite na farbu?“, reče Petar popu kad mu se razbistrilo. „Oko toga ništa ne
brinite, žene će ofarbati šta god poželite.“ Široko se osmehnuo, osećajući se
odobrovoljen. Petar je bio zadovoljan životom. Usevi su mu dobro izrasli, zeleneći
se pod jasnim, jarkim suncem. Žena mu je manje plakala, vriskala i skrivala se
otkad im je došao ovaj plavokosi pop.
„Hoćemo“, ubaci se Ana tiho. Potpuno je bila zanemarila svoj paprikaš. „Šta
god hoćete. Jeste li još gladni, baćuška?“
„Boje“, reče Konstantin. „Ne za farbanje. Hteo bih da umešam boje.“
Petar ostade uvređen. Kuća je već bila divnih boja, skerletna i plava sve do
tavanice. Bile su jarke i uredne, ako ovaj sad misli da treba nešto da dodaje…
Konstantin mu pokaza ugao s ikonama spram vrata. „Za slikanje ikona“, reče
sasvim polako. „U slavu Božiju. Znam šta mi je potrebno. Ali ne znam gde da to
nađem, tu u vašoj šumi.“
Za slikanje ikona. Petar se zagleda u Konstantina s nekim novim
poštovanjem.
„Kao što su naše?“, reče. Zaškjljio je očima ka zadimljenoj, nenadahnuto
oslikanoj bogorodici u ćošku s patrljkom od sveće pred njom. Doneo je familiji
ikone iz Moskve, ali ikonopisca nikada nije video. Ikone su slikali kaluđeri.
Konstantin zinu, pa opet zatvori usta, pribra se i reče: „Da. Donekle. Ali
potrebne su mi boje. Nešto sam već doneo sa sobom, ali…“
Ikone behu svete. Ljudi bi uvažavali njegovu kuću ako bi znali da ona pruža
utočište ikonopiscu. „Svakako, baćuška“, reče Petar. „Ikone… slikanje ikona…
nabavićemo mi već vama boje.“ Petar dreknu: „Vasja!“
Na drugoj strani ognjišta Aljoša reče nešto i nasmeja se. Vasja se takođe
smejala. Sunce joj se probilo kroz kosu da bi joj obasjalo pegice što su joj krasile
hrbat nosa.
Šeprtljasta, pomisli Konstantin, nezgrapna, još nije redovno ni izrasla. Ali pola
kuće prati šta će sledeće uraditi. „Vasja!“, doviknu je Petar, ovoga puta oštrije.
Prekinuvši došaptavanje, ustala je da im priđe. Imala je na sebi zelenu haljinu.
Kosa joj se spustila na slepoočnicama, kovrdžajući joj se kraj obrva, pod crveno-

99
žutom maramom. Baš je ružna, pomisli Konstantin, začudivši samog sebe. Šta se
njega tiče i da jeste?
„Oče?“, reče Vasja.
„Otac Konstantin hoće u šumu“, reče joj Petar. „Da traži boje. Poći ćeš s njim.
Pokazaćeš mu gde rastu biljke koje daju boju.“
Pogled koji je tad uputila popu nije bio ni budalast ni sramežljiv kao u čedne
devojke; bio je prozračan poput sunčevih zraka, vedar i radoznao. „Dobro, oče“,
rekla je. A Konstantinu dodade: „Sutra u zoru, možda, baćuška? Najbolje je brati
ih pre nego što u potpunosti grane sunce.“
Ana Ivanovna je iskoristila priliku da sipa još paprikaša Konstantinu u
zdelicu. „S dopuštenjem“, reče mu.
A on nije skidao pogled s Vasje. Zašto neki od seljana ne bi mogao da mu
pomogne da pronađe pigmente? Zašto baš ova zelenooka veštica? A onda u trenu
shvati da je ljutito zurio u nju. Devojci nesta vedrina s lica. Konstantin se nekako
pribra. „Blagodarim, djevuška37.“ Nacrtao je krst u vazduhu između njih.
Vasja mu se neočekivano nasmešila. „Sutra, onda“, reče.
„Idi sad, Vasja“, reče joj Ana pomalo britko. „Nisi više potrebna blaženom
ocu.“

Narednoga jutra pri tlu se javila izmaglica. Svetlost zarudele zore pretvorila ju je u
nešto nalik vatri i dimu, prošaranu senkama drveća. Devojka dočeka Konstantina
obazrivog, blistavog lica. Ličila je na kakvu avet u magli.
Šuma Lesnaje Zemlje nije nalikovala šumi oko Moskve. Ova je bila više divlja,
svirepija i lepša. Golemo drveće međusobno se došaptavalo iznad njih, a svuda
unaokolo Konstantinu se pričinjavahu oči. Oči... koješta.
„Znam gde raste divlja metvica“, reče Vasja dok su išli uzanom utabanom
stazom. Drveće se nadvijalo iznad njih poput lukova saborne crkve. Devojka je
bosonoga nežno hodala po prašini. Preko leđa nosila je prebačenu kožnu vreću.

37
devojka, devojče

100
„Biće i bobica zove ako nas posluži sreća, i kupina. Jove za žutu. Ali to neće biti
dovoljno za lice sveca. Naslikaćete nam ikone, baćuška?“
„Imam crvene zemlje, kamenog praha, crnog metala. Imam čak i prah lapisa
za bogorodičin veo. Ali nemam zelene, žute i ljubičaste“, reče Konstantin. Nije
odmah zapazio polet u sopstvenom glasu.
„Te ćemo već naći“, rekla mu je Vasja. Skakutala je poput deteta. „Nikada
nisam gledala slikanje ikone. Nije ni niko drugi odavde. Svi ćemo se sjatiti da vas
molimo da se pomolite za nas, samo da bismo gledali kako radite.“
Navikao je već bio da narod to radi. U Moskvi je uvek vladala gužva oko
njegovih ikona…
„Znači, ipak ste ljudsko biće“, reče Vasja prateći kako mu se misli smenjuju
na licu. „Već sam se bila zapitala. Ponekad ste kao jedna od tih ikona.“
Nije znao šta li mu je to videla na licu, te se naljutio na sebe. „Previše se pitate,
Vasilisa Petrovna. Bolje je da mirujete kod kuće sa sestricom.“
„Niste prvi koji mi to kaže“, reče Vasja bez ikakvog prebacivanja. „Ali da sam
tako radila, ko bi izašao u zoru s vama da traži lišće? Evo…“
Zastali su zbog breze, pa onda zbog divlje slačice. Devojka je bila vrlo vešta sa
nožićem. Sunce se bilo diglo još više, rasterujući izmaglicu.
„Juče vas pitah nešto iako nisam smela“, reče Vasja, pošto je ugurala čipkaste
listove slačice u vreću. „Ali i danas ću vas opet pitati, a vi ćete, nadam se, oprostiti
jednoj devojci na navaljivanju, baćuška. Volim svoga brata i sestru. Dugo nismo
imali vesti o njima. Brat mi se sada zove brat Aleksandar.“
Pop skupi usta na to. „Čuo sam za njega“, rekao joj je nakon kraćeg oklevanja.
„Umalo da je izazvao bruku kad se zaredio pod rođenim imenom.“
Vasja se ovlaš nasmešila. „Naša majka mu je odabrala to ime, a brat mi je
oduvek bio tvrdoglav.“
Glasine o neprikladnoj nepopustljivosti brata Aleksandra po tom pitanju
proširile su se po čitavoj Moskoviji. No kako je Konstantin podsetio sebe, monaški
zaveti nisu bili ženska tema za razmatranje. Devojka je upiljila svoje krupne oči u
njegovo lice. Konstantinu postade neprijatno. „Brat Aleksandar je došao u Moskvu
na krunisanje Dimitrija Ivanoviča. Priča se da je stekao određen ugled zahvaljujući
svom bogosluženju po selima“, dodade pop uštogljeno.

101
 „A moja sestra?“, reče Vasja.
„Kneginju od Serpuhova visoko cene zbog njene pobožnosti i snažne dece“,
reče Konstantin, priželjkujući da se taj razgovor okonča.
Vasja se na to zavrtela radosno ciknuvši. „Brinem se za njih“, rekla je. „I otac
se brine, mada se on pretvara da nije tako. Hvala vam, baćuška.“ I tu okrenu ka
njemu lice koje beše toliko obasjano iznutra da Konstantin ostade zatečen, a
nehotice i očaran. No ipak je navukao hladan izraz na lice. Staza se proširila, te su
sada hodali rame uz rame.
„Otac kaže da ste putovati na drugi kraj sveta“, reče Vasja. „Do Carigrada, do
palate hiljadu kraljeva. Do Crkve Svete Sofije.“
„Jesam“, reče Konstantin.
„Hoćete li mi reći nešto o tome?“, rekla je. „Otac kaže da anđeli zapevaju u
suton. I da car38 vlada svim ljudima Božijim, kao da je i sam Bog. Da ima pune sobe
dragulja i hiljadu sluga.“
Malo ga je zatekla svojim pitanjem. „Ne anđeli“, reče Konstantin polagano,
„već muškarci, muškarci s glasovima kakvih se ni anđeli ne bi postideli. Kad se
spusti mrak popale stotinu hiljada sveća, i svuda unaokolo su zlato i muzika…“
Naglo se zaustavio.
„Mora da je kao u raju“, reče Vasja.
„Jeste“, reče Konstantin. Sećanja ga naprasno spopadoše: srebro i zlato,
muzika, učeni ljudi i sloboda. Imao je utisak da ga šuma guši. „Nije to prikladna
tema za devojke“, dodao je.
Vasja na to iskrivi obrvu. Naišli su na kupinov žbun. Vasja nabra punu šaku.
„Niste hteli doći ovamo, jelda?“, rekla je, vireći iza kupina. „Mi tu nemamo ni
muzike ni svetla, tek pokojeg čoveka. Zar ne možete opet da odete tamo?“

38
sama reč car izvedena je iz latinske reči cezar i prvobitno je označavala rimskog cara (imperatora),
kasnije i vizantijskog imperatora u starim crkvenim zapisima na slovenskim jezicima. U ovom
romanu reč car odnosi se na vizantijskog imperatora u Konstantinopolju (iliti Carigradu, kao što
sam naziv grada kaže), ne na ruskog vladara. Ivan IV (Ivan Grozni) bio je prvi ruski veliki knez koji
će preuzeti zvanje sveruskog cara, gotovo dve stotine godina nakon zamišljenih događaja iz
Medveda i Slavuja. Ruski vladari su uzeli zvanje cara jer su, nakon pada Konstantinopolja u ruke
Osmanlija 1453, smatrali Moskvu „Trećim Rimom“, naslednicom duhovnog zapovedništva
Konstantinopolja nad pravoslavnim hrišćanima

102
 „Idem gde me Bog pošalje“, reče Konstantin hladno. „Ukoliko je moj posao
ovde, onda ću ovde i da ostanem.“
„A šta je vaš posao, baćuška?“, reče Vasja. Prestala je da jede kupine. Pogled
joj načas odlete ka drveću iznad njih.
Konstantin je ispratio njen pogled, ali tamo nije bilo ničega. Neka mu čudna
jeza podiđe niz leđa. „Spasenje duša“, reče. Mogao je da joj prebroji pege na nosu.
Ako je ikada nekoj devojci trebalo spasenje, to je sigurno bila ova. Kupine su joj
umrljale usne i šake.
Vasja mu se ovlaš osmehnula. „Znači i nas ćete spasiti?“
„Ako mi Bog dâ snage, spasiću vas.“
„Ja sam samo devojka sa sela“, reče Vasja. Opet je posegnula ka žbunu kupina,
pazeći se trnja. „Nikada nisam videla Carigrad, ni anđele, niti sam čula glas Božiji.
Ali mislim da treba da pazite, baćuška, jer Bog možda i ne govori glasom koji bi
vama bio po želji. Nama ovde nikada do sada nije trebalo nikakvo spasenje.“
Konstantin se zablenuo u nju. Ona mu se samo nasmešila, više dete nego žena,
visoka i mršava, umrljana sokom kupine. „Da požurimo“, rekla mu je, „uskoro će
se skroz razdaniti.“

Te noći otac Konstantin je ležao na svom uzanom ležaju drhteći i nije mogao da
zaspi. Vetrovi su na severu imali zube kojima su voleli dobro da zagrizu kad se
smrkne, čak i leti.
Ikone je postavio, kako je i red, u ćošak naspram vrata. Bogorodica je visila na
središnjem mestu uz Sveto trojstvo tik ispod nje. Kad se spustila noć, gospodarica
kuće mu je, stidljivo i usrdno, dala debelu voštanicu da je stavi pred ikone.
Konstantin ju je upalio kad se smrklo da bi uživao u njenoj zlatastoj svetlosti.
Međutim, sveća je na mesečini bacala preteće senke po licu Presvetle Device i neke
čudne razigrane obrise koji su razuzdano lelujali među tri dela Svevišnjega. Bilo je
nečega neprijatnog u toj kući noću. Skoro da mu se činilo da diše…
Budalaštine, pomislio je Konstantin. Iznerviran sam sobom, ustao je s
namerom da dune u sveću. No kad je prelazio sobu, začuo je jasno škljockanje kao
da se vrata zatvaraju. Bez razmišljanja je skrenuo ka prozoru.

103
 Neka žena je žurno prošla ispred kuće, umotana u debeo šal. Činila se
punačka, bez jasnog oblika tako pokrivena. Otac Konstantin nije mogao da odredi
o kome bi moglo da se radi. Prilika je stigla do vrata crkve i tu je i zastala. Spustila
je ruku na bronzanu alku, povukla vrata i nestala unutra.
Konstantin se upiljio u tačku u kojoj je nestala. Naravno, nikoga ništa nije
sprečavalo da ode da se moli u gluvo doba noći, ali je i u kući bilo ikona. Mogli su
slobodno i pred njima da se pomole bez izlaženja na vlažan noćni vazduh po
mraku. Osim toga, bilo je i nečeg bojažljivog u ženinom držanju kao da radi nešto
grešno.
Pošto se bio i iznervirao i razbudio, a i zainteresovan tim činom, Konstantin
se okrenuo od prozora da bi navukao svoju crnu odoru. Njegova je soba imala
posebna ulazna vrata. Nečujno se iskrao kroz njih, uopšte i ne razmišljajući da se
obuje, te pođe travom ka crkvi.

Ana Ivanovna je klečala u mraku pred ikonostasom39, nastojeći da ni o čemu ne

razmišlja. Mirisi prašine, boje, voska, i starog drveta obaviše se oko nje poput
melema, dok se znoj izazvan ko zna kojom noćnom morom sušio na njoj na
hladnom vazduhu. Ovoga je puta bila hodala po šumi usred noći praćena crnim
senkama sa svih strana. Oko nje su se dizali neki čudni glasovi.
„Gospodarice“, preklinjali su je. „Gospodarice, molimo vas. Pogledajte nas.
Upoznajte nas, da vam ognjište ne ostane nezaštićeno. Molimo vas,
gospodarice.“Ali ona nije htela da ih pogleda. Hodala je dalje i dalje dok su je ti
glasovi spopadali. Na kraju je u očaju potrčala, ozleđujući stopala na kamenju i
korenju. Tad se začu jezivi lelek. Staza joj se naprasno prekide. Potrčala je dalje
kroz prazninu dok se nije vratila u sopstvenu kožu, dahćući, sva natopljena
znojem.
Bio je to samo san. Ali su joj lice i stopala brideli, a Ana je čak i budna mogla
da čuje te glasove. Naposletku je jurnula u crkvu da bi se šćućurila u podnožju
ikonostasa. Mogla bi da ostane u crkvi, pa da se odšunja nazad kad počne da

39
u pravoslavnim crkvama pregrada koja odvaja oltarski prostor od ostatka crkve, a na kome se
nalaze ikone. Reč je grčkog porekla i izvorno znači „mesto za ikone“ (ikono stazis)

104
svanjava. Radila je to i ranije. Muž joj beše trpeljiv čovek, premda je celonoćne
nestanke već bilo teže objasniti.
Tiha škripa šarki došunja joj se do ušiju poput lopova. Ana se odmah trgla i
okrenula. Neka prilika u crnom, obrisa obasjanih mesečinom, prođe tiho kroz ulaz
i pođe ka njoj. Ana beše odveć preplašena da bi se makla. Ostala je tako skamenjena
dok se senka nije približila dovoljno da nazre odsjaj kose boje starog zlata.
„Ana Ivanovna“, reče joj Konstantin, „Jeste ti dobro?“
Ostala je zabezeknuta pred popom. Čitavog života ljudi su joj postavljali samo
ljutita i ozlojeđena pitanja. „Šta to radiš?“, govorili bi joj, ili „Šta je to s tobom?“
Ali niko je nikada nije pitao kako je na tako jedan blag način. Mesečina mu je
treperila po udubljenjima na licu.
Ana zamuca: „Na… naravno, baćuška, dobro sam, samo sam… oprostite mi,
ja sam…“ Zagrcnula se na jecaj u grlu. Drhteći, nesposobna da mu uzvrati pogled,
okrenula se, prekrstila, da bi opet klekla pred ikonostas. Otac Konstantin je ostao
da stoji još koji tren bez reči, pa se okrenuo, posve odmereno, prekrstio i kleknuo
na drugom kraju ikonostasa, pred spokojnim licem Bogorodičinim. Do Aninih
ušiju nežno dopre njegova molitva: lagani, zvonki šapat, mada nije mogla da
pohvata sve reči. Naposletku se umiri i glasni huk njenog disanja.
Nakon što je celivala ikonu Isusovu, krajičkom oka je pogledala oca
Konstantina. Zamišljeno je posmatrao zamućene slike pred sobom, sklopljenih
dlanova. Glas koji izađe iz njega beše dubok, tih i neočekivan.
„Recite mi“, kazao je, „šta vas tera da tražite utehu u ovakve sate?“
„Nisu vam rekli da sam luda?“, odgovorila mu je Ana ogorčeno, iznenađujući
i samu sebe.
„Nisu“, reče pop. „Jeste ti?“
Brada joj se pognu u gotovo neprimetnoj potvrdi.
„Zašto?“
Oči joj sevnuše ka njegovim. „Zašto sam luda?“, glas izađe iz nje u obliku
promuklog šapata.
„Ne“, Konstantin joj odgovori strpljivo, „zašto mislite da jeste?“
„Sva… svašta mi se priviđa. Zlodusi, vragovi. Posvuda. Stalno.“ Osećala se kao
da ne upravlja sobom. Kao da joj je nešto preuzelo jezik. Pa joj sad oblikuje

105
odgovore. Nikada ranije nikome nije rekla. Najčešće je i sama sebi odbijala da
prizna, čak i dok bi mrmljala po ćoškovima, pa bi žene krenule da se došaptavaju
pokrivajući usta rukama. Čak ni dobri, pijani, nespretni otac Simeon, koji se molio
s njom toliko puta da se ni broja ne zna, nikada nije uspeo da izvuče priznanje iz
nje.
„Ali zašto bi to značilo da ste ludi? Crkva nas uči da zlodusi hodaju među
nama. Poričete li učenja crkvena?“
„Ne! Ali…“ Ani najedared postade i vruće i zima. Htela je opet da ga pogleda
u oči, ali se nije usuđivala. Umesto toga se preusmerila na pod, gde ugleda mutnu
senku njegovog stopala, neskladno bosog pod debelom odorom. Nekako je uspela
da iznedri šapat iz sebe:
„Ali oni nisu… ne mogu biti… stvarni. Niko ih drugi ne vidi… ja sam luda;
znam da jesam.“ Izgubila je tok rečenice, a onda polagano dodade: „Osim ponekad
možda i… moja pastorka Vasilisa. No ona je tek dete koje se naslušalo kojekakvih
priča.“
Otac Konstantin izoštri pogled.
„A ona priča o tome?“
„Ne… bar ne u poslednje vreme. Ali kad je bila mala katkad mi se činilo… te
njene oči…“
„I niste ništa učinili?“, Konstantinov glas beše gibak poput zmije, savršeno
usklađen kao u pevača. Ana zadrhta pred prizvukom neverice i gnušanja u
njegovom glasu.
„Tukla sam je kad sam mogla i zabranila joj da priča o tome. Mislila sam da
ako sve to zaustavim dok je još mala, ludilo neće uhvatiti i nju.“
„I samo vam je to bilo na pameti? Ludilo? Zar se niste plašili za njenu dušu?“
Ana zinu, pa opet zatvori usta zagledana u popa sva zbunjena. Primakao se
sredini ikonostasa gde je na prestolu sedeo drugi Isus okružen apostolima. Zlatna
kosa mu se na mesečini pretvorila u sivkasto-srebrnu, dok se njegova crna senka
šunjala za njim po podu.
„Zlodusi mogu biti isterani, Ana Ivanovna“, rekao joj je, ne mičući oči od
ikone.
„Is… isterani? “, ciknula je.

106
 „Jašta.“
„Kako?“ Imala je osećaj da joj je neki mulj obuzeo misli. Čitavog je života
nosila tu kob u sebi. I da sad to tek tako može da nestane – njen um nije mogao da
pojmi tako nešto.
„Kroz crkvene obrede. I dosta molitve.“
Usledio je kratak tajac.
„Ooo“, izusti Ana. „Ooo, molim vas, oterajte ih. Neka nestanu!“
Moguće je da se bio nasmešio na to, ali zbog mesečine nije bila sigurna.
„Moliću se i porazmisliti o tome. Vratite se u kuću na spavanje, Ana
Ivanovna.“ Zagledala se u njega krupnim, zapanjenim očima, da bi se potom
okrenula i odbazala ka vratima nezgrapnim korakom na golom drvetu.
Otac Konstantin se baci pred ikonostas. U ostatku noći više neće spavati.
Naredni dan beše nedelja. U mutnozelenom osvitu Konstantin se vratio u
svoju sobu. Sanjivih očiju, polio je glavu hladnom vodom i oprao ruke. Uskoro će
da drži bogosluženje. Bio je umoran, ali smiren. Tokom višečasovnog bdenja Bog
mu je dao odgovor. Znao je kako se to zlo nadvilo nad ovu zemlju. Krilo se u suncu
izvezenom na dadiljinoj kecelji, u strahu one glupače, u neprirodnim, divljim
očima Petrove starije kćerke. Čitavo je mesto bilo opoganjeno zlodusima: čertima40
iz stare vere. Ovi glupavi divljaci poštovali su Boga javno, a stara božanstva
potajno; hteli su da idu obema stazama u isto vreme, čime sebe učiniše priprostima
u očima Svevišnjega. Nije ni čudo što je zlo izašlo da tu čini svoje pakosti.
Uzbuđenje mu zastruja venama. Mislio je da će istrunuti u ovoj zabiti. Ali,
eto, čekala ga je bitka, bitka nad dušama ljudi i žena, sa zlom na jednoj strani i
njime kao božijim glasnikom na drugoj.
Ljudi su već počeli da se okupljaju. Gotovo da je mogao da oseti njihovo
nestrpljenje i znatiželju. Nije bilo isto kao u Moskvi gde su se ljudi izgladnelo
hvatali za njegove reči, obožavajući ga preplašenim očima. Još ne.
Ali biće.

40
„đavoli“ na ruskom (prim. prev.)

107
Vasja trgnu rame, žaleći što ne može da skine ukras sa glave, pošto su bili u crkvi,
Dunja je dodala i veo na to čudo od teške tkanine, drveta i poludragog kamenja.
Svrbela ju je glava. No ona još i nije bila ništa u poređenju s Anom, koja se obukla
kao za neku proslavu, sa krstom optočenim draguljima oko vrata i prstenjem na
svakom prstu. Dunja je samo jednom osmotrila svoju gazdaricu, te u pola glasa
promrmlja nešto o pobožnosti i zlatnoj kosi. Čak je i Petar podigao obrvu pred
ženom, ali je zadržao jezik za zubima. Vasja je ušla u crkvu za braćom, češući se po
temenu.
Žene su stajale s leve strane središnjeg dela crkve, pred Devicom Marijom,
dok muškarci behu zdesna, pred Isusom. Vasja je vazda želela da može da stoji
pored Aljoše, pa da se gurkaju i vrpolje tokom bogosluženja; Irina je bila toliko
mala i mila, pa žackati nju i nije donosilo neku zabavu, a i Ana bi je ionako uvek
videla. Vasja ispreplita prste iza leđa.
Vrata na sredini ikonostasa se otvoriše i pop izađe pred njih. Žamor
okupljenih seljana polagano utihnu, isprekidan kikotanjem neke devojke.
Crkva im beše mala, pa je ocu Konstantinu izgleda pošlo za rukom da je
ispuni. Svojom zlatnom kosom uspeo je svima da privuče poglede, kako čak ni
Anin nakit nije uspeo. Njegov plavi pogled probi se kroz masu poput noža,
prelazeći s jednog na drugog. Nije odmah progovorio. Napeti se muk proširi
gotovo poput zvuka među ljudima, u tolikoj meri da se Vasja čak napnula ne bi li
čula njihovo tiho, nestrpljivo disanje.
„Blaženo je carstvo“, reče Konstantin konačno, zapljusnuvši ih glasom, „Oca,
Sina i Svetoga Duha i sad i uvek za vek vekova.“
Nije zvučao kao otac Simeon, pomisli Vasja, mada su reči liturgije bile iste.
Njegov glas beše poput grmljavine, mada je svaki slog ređao kao što Dunja ređa
šavove. Pod njegovim dodirom reči oživeše. Glas mu beše dubok kao reke u
proleće. Govorio im je o životu i smrti, o Bogu i grehu. Govorio je o onome što
nisu poznavali, o vragovima, mukama i iskušenjima. To im je toliko dočarao pred
očima da su i sami sebe zamislili kako se prepuštaju sudu Božijem, kako ih osuđuje
i izbacuje s nebesa.

108
 Pojeći, Konstantin je toliko privukao svetinu uz sebe da su svi počeli da
ponavljaju njegove reči na vrhuncu opčinjenosti i straha. Terao ih je dalje i dalje
prefinjenim fijukom svoga glasa dok i sami ne ostadoše bez snage da ponavljaju,
te su ga slušali kao deca preplašena od nevremena. Taman kad se nađoše na rubu
panike, ili ushićenja, on ublaži glas.
„Smiluj nam se i spasi nas, jer Bog je dobar i voli čovečanstvo.“
Usledio je duboki tajac. U nastalom miru Konstantin podiže desnu ruku da
blagoslovi masu.
A onda ljudi stadoše napuštati crkvu kao mesečari, držeći se jedni za druge.
Ana je na licu imala izraz ushićene prestravljenosti koji Vasji ne beše jasan. Ostali
su delovali ošamućeno, čak iscrpljeno, s tragovima prestrašenog zanosa u očima.
„Ljoška!“, doviknu Vasja, trknuvši do brata. Ali kada se okrenuo ka njoj, bio
je bled kao i ostali, i još je dočeka nekim zabludelim pogledom. Ćušnula ga je,
uplašena što je gleda tako bledo. Aljoša se istog trena povratio, te je gurnu toliko
snažno da bi završila u prašini da nije bila hitra kao veverica, obučena u novu
haljinu. Uspela je da se izmakne i ostane na nogama, te se njih dvoje ljutito
zagledaše jedno u drugo, naduvenih prsa i stegnutih pesnica.
Oboje se sabraše u istom trenutku. Nasmejali su se, a Aljoša reče: „Je li istina,
Vasja? Ti zlodusi među nama i jadi koji nas čekaju ukoliko ih ne oteramo? A ti
čerti – je li on ono beše bio spomenuo i njih? Žene su domoviku oduvek stavljale
hleba. Što bi bogu to smetalo?“
„Bile to samo priče ili ne, zašto bismo odbacili kućne duhove verujući na reč
nekom matorom popu iz Moskve?“, brecnu se Vasja. „Oduvek smo im ostavljali
hleba, soli i vode, i Bog se nije ljutio.“
„Nismo doživeli glad“, reče Aljoša kolebajući se. „A nismo imali ni požara ni
bolesti. No možda Bog čeka da umremo, pa da nam onda kazna bude bez kraja.“
„Pobogu, Ljoška“, otpoče Vasja, ali je prekide Dunjino dozivanje. Ana je
najavila ručak od posebnog značaja, pa će Vasja morati da napravi taške i meša
čorbu.
Doručkovali su napolju, jaja, kašu i letnji zeleniš uz hleb, sir i med. Uobičajeno
veselo čavrljanje beše nekako svedeno. Mlade seljanke su se došaptavale u
skupinama.

109
 Zamišljeno žvaćući, Konstantin je sav blistao od zadovoljstva. Petar je,
namršten, okretao glavu tamo-amo kao bik koji je namirisao opasnost ali još nije
ugledao vukove u travi. Otac se razume u zveri i napadače, pomisli Vasja. Ali se
protiv greha i večnog ognja ne može boriti.
Ostali su zurili u popa što sa strahom, što s nekim požudnim divljenjem. Ana
Ivanovna je isijavala nekom vrstom uzdržane radosti. Činilo se da je njihov žar
obuzeo i poneo Konstantina kao konja u galop. Vasja toga nije bila svesna, ali u
tišini crkve nakon što su svi izašli napolje, pop je taj osećaj iskoristio za ono
njegovo isterivanje đavola, i to celim svojim bićem, tako da bi se na kraju i čovek
bez vida zakleo da čuje kako đavoli vrište i hitaju da spasu živu glavu, bežeći van
Petrovih zidova negde daleko.

Konstantin se toga leta upustio među ljude da sasluša šta ih tišti. Blagosiljao bi one
na samrti, blagosiljao i one tek rođene. Slušao je kad bi mu se obratili, a kada bi
zazvonio njegov duboki glas, ljudi bi utihnuli samo da ga čuju. „Pokajte se!“,
govorio im je, „da u paklu ne biste goreli. Oganj je vrlo blizu. Čeka i vas i decu vašu
svaki put kad legnete na počinak. Dohotke svoje Bogu podajte i nikom drugom
sem Bogu. To vam je jedini spas.“
Ljudi su se međusobno došaptavali, i ta njihova došaptavanja postajala su sve
bogobojažljivija.
Konstantin je jeo za Petrovim stolom svako veče. Od njegovog bi im se glasa
medovina zatresla u čaši, drvene bi kašike zazveketale. Irina je počela da meće
svoju kašiku tik uz čašu, pa bi se zakikotala svaki put kad bi krenule da zveckaju.
Vasja joj nije branila; dečija razdraganost beše bar neki odušak. Sve te priče o
paklenom ognju nisu plašile Irinu; još je bila jako mala.
Vasja se, međutim, uplašila.
Ne popa, ni vragova, a ni paklenog ognja. Ona je njihove vragove već videla.
Viđala ih je svakoga dana. Neki su bili pakosni, neki dobroćudni, a neki nestašni.
Svi su po ponašanju bili kao i ljudi koje su čuvali.

110
 Ne, Vasja se uplašila sopstvenog naroda. Nisu se više šalili na putu do crkve;
slušali su oca Konstantina u napregnutom, nezasitom tajcu, ali čak i kada nisu bili
u crkvi, ljudi su pronalazili izgovore da ga posete u njegovoj sobi.
Konstantin je od Petra iskamčio vosak koji je potom topio i mešao s
pigmentima. Čim bi dnevna svetlost obasjala njegovu keliju, on bi se dohvatio
četkica, pa bi otvorio bočice sa smrvljenim praškovima. I onda bi se dao na
slikanje. Sveti Petar se već nazirao pod njegovom četkicom. Svetac je imao
kovrdžavu bradu, odoru žuto-mrke boje, a čudna mu, dugoprsta šaka beše
podignuta sred blagosiljanja.
Lesnaja Zemlja ni o čemu drugom nije pričala.
Jedne nedelje Vasja je u očaju krišom unela šaku cvrčaka u crkvu da bi ih
spustila među vernike. Njihovo cvrčanje predstavljalo je zabavnu suprotnost
dubokom glasu oca Konstantina. Niko se, pak, nije smejao; samo su se kreveljili,
mrmljajući o lošim predznacima. Ana Ivanovna je nije videla, ali je pretpostavljala
ko stoji iza toga. Stoga je nakon službe pozvala Vasju.
Vasja je nevoljno otišla u maćehinu sobu. Ani je u ruci ležao vrbov prut. Pop
je sedeo kraj otvorenog prozora, mrveći komadić nekog plavog kamena u prah.
Činilo se da ih ne sluša dok je Ana propitivala pastorku, ali je Vasja znala da je
propituje zbog popa, da se pokaže kao ispravna gazdarica sopstvene kuće.
Pitanjima nije bilo kraja.
„Uradila bih to opet“, brecnula se Vasja naposletku, manuvši se opreza u
sitnoj ozlojeđenosti. „Nije li Bog stvorio sva bića? Zašto bismo samo mi smeli da
podignemo glas hvaleći gospoda? Cvrčci iskazuju poštovanje pesmama isto kao i
mi.“
Konstantinov plavi pogled na to sevnu prema njoj, mada nije mogla da mu
dokuči izraz lica.
„Bezobrazluk!“, ciknula je Ana. „Svetogrđe!“
Visoko digavši bradu, Vasja je ćutala čak i kad je maćehin vrbov put zafijukao.
Konstantin je sve to gledao, ozbiljan i nedokučiv. Vasja je ukrstila pogled s
njegovim, odbijajući da pomeri glavu na drugu stranu.
A Ana primeti devojku i popa, tu upiljenost njihovih pogleda, te joj se već
besno lice zajapuri još više. Svu je snagu iz ruke sručila u tu oštru šibu. Vasja se

111
nije ni makla, grizući usnu do krvi. Suze joj ipak navreše i, kraj sveg njenog truda,
kanuše niz obraze.
Konstantin je sve to ćutke posmatrao iza Ane.
Vasja je kriknula samo jednom pred kraj, što od poniženosti, što od bola. No
tad se već sve završilo; Aljoša je, pobelelih usana, bio otišao da pronađe oca. Petar
je video krv i kćerkino prebledelo lice, pa je odmah zgrabio Anu za ruku.
Vasja ni reči nije rekla ni ocu ni bilo kome drugom; iz istih je stopa izjurila
napolje, mada je brat pokušavao da je dozove nazad, da bi se potom sakrila u šumi
silno povređena. Ako i jeste zaridala, jedino ju je rusalka čula.
„To će je naučiti ceni greha“, rekla je Ana prkosno kada ju je Petar prekorio
zbog okrutnosti. „Bolje da sada nauči nego da kasnije gori, Petre Vladimiroviču.“
Konstantin ništa nije rekao. Nije im kazao šta misli.
Nakon što su joj brazgotine zacelele, Vasja je unaokolo hodala mnogo tiše,
revnosnije držeći jezik za zubima. Još je više vremena provodila s konjima, čak je
skovala suludi plan da se obuče kao dečak i ode da se pridruži Saši u njegovom
samostanu, ili da krišom pošalje glasnika Olgi.
Mada joj nije rekao, Aljoša je počeo da motri kad dolazi i odlazi, da nikada ne
bi ostajala nasamo s njihovom maćehom.
Konstantin je za to vreme osuđivao darove koje su ljudi ostavljali, u hlebu i
medenom vinu, svojim kućnim duhovima, „Podajte to bogu“, kazao bi. „Manite
se zloduha da ne biste goreli!“ Narod ga je slušao. Čak je i Dunju napola ubedio;
mrmljajući sebi u bradu i sve vrteći sedom glavom, rasparala je znakove sunca sa
kecelja i marama.
Vasja to nije videla; skrivala se u šumi ili u staji. Domovik je žalio zbog njenog
odsustva više nego bilo ko drugi, jer za njega sada nije bilo više ničega sem mrvica.

112
 V UK OV I

Jesen je planula punim sjajem koji brzo izblede i pretvori se u sivilo. Tišina godine
na izmaku prostrta se nad zemljama Petra Vladimiroviča, dok su se pod rukom
oca Konstantina množile ikone. Ljudi iz sela vredno su raditi na novom ikonostasu
na koji će ih postaviti: Svetog Petra i Svetog Pavla, bogorodicu i Isusa. Narod se
vrzmao oko Konstantinove sobe, u čudu gledajući završene ikone, sve njihove
obrise i obasjana lica. Konstantin se dao u pravljenje čitavog ikonostasa, sliku po
sliku.
„Spasenje dugujete Bogu“, govorio je Konstantin. „Pogledajte mu u lice i
bićete spašeni.“ I zaista, nikada nisu videli oči kao u njegovog Isusa, takvu bledu
put i dugačke, tanane šake. Gledali su ga, klečali pred njim, ponekad i plakati.
Šta je drugo domovik, govorili bi, nego priča za neposlušnu decu? Izvinjavamo
se, baćuška, i kajemo se.
Gotovo niko više nije ostavljao darove, čak ni tokom jesenje ravnodnevnice.
Domovik je oslabio i omlitaveo. Vazila je smršavio, oronuo, oči mu se iskolačiše;
brada mu je bila puna zamršene slame. Krao je raž i ječam ostavljen konjima. Sami
konji stadoše toptati u svojim pregradama, trzajući se na svakog obada. Svima su
se u selu stanjili živci.

113
„Pa ja, sinko, sigurno nisam, a nisu ni konj, ni mačka ili kakva utvara“, prodrao se
Petar na konjušara jednog oštrog jutra. Preko noći im je nestalo još ječma, pa se
Petar, već na ivici živaca, razbesneo.
„Nisam video!“, zavapio je dečak plačljivo. „Ne bih nikada…“
Vazduh je tog novembra ujutro već štipao nos, činilo se da zemlja odzvanja
pod nogama, stegnuta mrazom. Stojeći lice u lice s momkom, Petar je na njegova
poticanja odgovarao stezanjem pesnice. A onda se začu neki tup udarac i jauk „Da
nikada više nisi krao od mene“, reče Petar.
Vasja se, tek što se provukla kroz vrata staje, namrgodila. Njen otac nikada
nije bio preke naravi. Čak ni Anu Ivanovnu nikada nije tukao. Šta nam se to
dešava? Skrivena od pogleda, Vasja se uspela gore na senik. Bio joj je potreban koji
tren da bi uočila vazilu sklupčanog kao klupko i dopola zagnjurenog u slamu.
Naježila se čim mu je videla pogled u očima.
„Zašto im jedeš ječam?“, odvažila se da ga pita.
„Zato što nema više darova“, vaziline oči presijavale su se neprijatnim crnim
sjajem.
„Jesi i i konje plašio?“
„Njihovo raspoloženje je moje, kao što je moje njihovo.“
„Onda mora da se jako ljutiš?“, šapnu devojka. „Ali moj narod ne misli
stvarno tako. Samo se plaše. Pop će jednoga dana otići. Neće uvek biti ovako.“
Vaziline oči su i dalje treperile na neki mračan način, ali se Vasji učinilo da je
pored besa u njima ugledala i tugu.
„Gladan sam“, rekao joj je.
Vasja oseti nalet sažaljenja u sebi. I sama je često bila gladna. „Mogu ti doneti
hleba“, reče smelo. „Ja se ne plašim.“
Vazila joj trepnu očima. „Ne treba mi puno“, reče joj. „Hleba. Jabuka.“
Vasja je gledala da ne misli previše na odvajanje od sopstvenih obroka. Hrane
nikada nije bilo u izobilju kad prođe sredina zime; uskoro će čuvati svaku mrvu.
Ali... „Doneću ti. Kunem ti se“, rekla mu je, iskreno zagledana u njegove okrugle,
smeđe oči.

114
 „Zahvaljujem ti“, uzvratio joj je vazila. „Održi dato obećanje i ja neću dirati
žitarice.“
Vasja je održala obećanje. Nije to nikada bilo nešto naročito mnogo. Pokoja
smežurana jabuka. Izgrižena kora. Kapljica medovine koju bi donela na prstima,
ili u ustima. No vazila je željno dolazio po sve, a kad bi pojeo, konji bi se smirili.
Dani se smračiše i skratiše; sneg je napadao kao da želi da ih zapečati svojom
belinom. Vazila je, pak, bio zadovoljan, vratila mu se boja, i staju zahvati zimska
pospanost kako to već ide po običaju.
I bolje što je tako bilo. Ta zima beše dugačka, a u januaru ih stegnu mraz kakav
čak ni Dunja nije pamtila.
Nemilosrdna zima terala je u smiraj dana ljude unutra. Petar je sad imao
pregršt vremena da trpi nadurena lica svojih bližnjih. Svi su se skupili oko vatre,
žvaćući hleb i šnite sušenog mesa, na smenu ubacujući drva u plamen. Čak se ni
noću više nisu usuđivali da mu dopuste da se smanji. Stariji su gunđali da im ogrev
prebrzo izgori, da su sad potrebne tri cepanice da bi se vatra rasplamsala, dok je
ranije bila dovoljna i jedna. Petar i Kolja su to proglasili lupetanjem. Ali i njihove
su se zalihe drva smanjile.
I sredina zime im dođe i prođe; dani se opet produžiše, ali se studen samo još
pogoršala. Ubijala je ovce i zečeve, crnila prste nepažljivih. Ogreva mora biti na
takvoj zimi, šta bilo da bilo, te se tako, čim utanjiše sa zalihama, ljudi odvažiše u
usnule šume pod sjajem zubatog sunca. Upravo su Vasja i Aljoša, kad su izašli
napolje s konjićem, saonicama i kratkim sekirama, ugledali otiske šapa u snegu.
„Zar ne bi trebalo da pođemo za njima, oče?“, upita Kolja te večeri. „Da
ubijemo kojeg, oderemo im krzno, a ostale oteramo?“ Baš je bio popravljao srp,
škiljeći očima na svetlosti vatre. Njegov sin Serjoža, ukočen i miran, šćućurio se uz
majku.
Vasja je samo jednom pokunjeno pogledala ogromnu korpu sa stvarima za
krpljenje, pa se dohvatila svoje sekire i brusnog kamena. Aljoša ju je šeretski
pogledao preko drške svog sekirčeta.
„Eto, vidite?“, reče otac Konstantin Ani. „Samo pogledajte oko sebe. Spas je u
božijoj milosti.“ Ana se netremice zagledala u njega, zaboravivši u krilu ono što je
šila.

115
 Petar se čudio svojoj ženi. Nikada se ranije nije činila toliko opuštena, premda
nisu pamtili oštriju zimu.
„Ne bih rekao“, reče Petar odgovarajući sinu na pitanje. Baš je proveravao
čizme; zimi rupa može čoveka da košta stopala. Spustio je jednu kraj vatre i uzeo
drugu. „Veći su od velikih hrtova, ovi vukovi gore sa severa; već nam se dvadeset
godina nisu ovoliko približili“ Petar spusti ruku da pomazi Pjosa41 po mršavoj
glavi; pas ga pokunjeno liznu. „To što sada jesu znači da su očajni, da bi i decu
lovili ako mogu, da bi nam klali ovce pred nosom. Skupina ljudi bi možda i mogla
da sredi čopor, ali napolju je prehladno za lukove; morali bismo da obavimo posao
kopljima, a ne bi se svi vratiti kući. Ne, treba da pazimo na decu i stoku, i da idemo
u šumu samo danju.“
„Mogli bismo da postavimo zamke“, ubacila se Vasja bučno bruseći sekiru.
Ana je mrko pogleda.
„Ne“, reče Petar. „Vukovi nisu zečevi; nanjušili bi te na zamci, a i niko ne bi
sad riskirao da odlazi u šumu uz male izglede da nešto ulovi.“
„U pravu si, oče“, reče Vasja poslušno.
Ta noć beše strahovito hladna. Svi su se skupili jedni uz druge povrh peći,
zbijeni kao usoljena riba i pokriveni svim ćebadima koje su imali. Vasja nije dobro
spavala; otac je hrkao, a Irina joj je zabila svoja mala, oštra kolena u leđa. Prevrtala
se i obrtala, pazeći da ne šuta Aljošu, da bi tek negde oko ponoći zadremala. Sanjala
je zavijanje vukova, zimske zvezde obavijene toplim oblacima, nekog žgoljavog
starca crvenih očiju, i naposletku i nekog bledog čoveka naglašene vilice,
izgladnelog, zlobnog pogleda, koji joj zloslutno namignu jedinim čitavim okom.
Probudila se zadihana u ledeni sat pre svitanja, te ugleda neku priliku kako prelazi
sobu obasjana svetlošću vatre iz furune.
Nije to ništa, pomislila je, samo san, kuhinjska mačka. Ali tad prilika zastade
kao da je predosetila da je posmatra. Ovlaš se okrenula. Vasja gotovo da nije smela
da diše kad joj ugleda lice, tek mutni nagoveštaj u polutami. Oči joj behu boje leda
usred zime. Taman je uvukla dah u sebe da progovori ili vrisne, ali na to i prilika
nestade. Dnevna svetlost već je počela da se cedi kroz procepe na kuhinjskim
vratima, kad se iz sela začu lelek .

41
na ruskom „ker, pas“

116
 „Timofej!“, reče Petar misleći na jednog od seoskih dečaka. Petar se bio digao
pre osvita da namiri stoku. Sad je žurno banuo na vrata, tresući sneg s čizama i led
koji mu se nahvatao na bradu. Oči mu behu ispijene od zime i nespavanja. „Umro
je noćas.“ Kuhinju ispuni zaprepašćena cika. Vasja, napola budna na peći, odmah
se prisetila one prilike koja je prošla ispred nje u tami. Dunja nije ništa rekla, već
je stegnutih usana pošla da umesi hleb. Pogled bi joj zabrinuto često odleteo ka
Vasji i Irini. Zima je bila okrutna prema najmlađima.
Tokom prepodneva žene se okupiše u kupatilu da umotaju njegovo
omršavelo telo. Ušavši u kućerak za maćehom, Vasja načas ugleda Timofejevo lice:
oči su mu se zamutile, na mršavim obraščićima zadržale su mu se zaleđene suze.
Njegova majka je privijala ukočeno telo uza sebe i šaptala mu, ne primećujući
susede. Ni strpljenje ni nagovaranje nisu im pomogli da uzmu dete od nje, a kada
joj ga žene na silu istrgoše iz ruku, ova poče da vrišti.
U sobi nasta opšti metež. Majka se bacila na komšinice, plačući da joj vrate
sina. Većina žena je i sama imala decu, te gotovo popustiše pred pogledom u
njenim očima. Majka je slepo mahala i grebala pred sobom, otimajući se. Prostorija
beše premalena. Vasja je povukla Irinu na sigurno, pa zgrabi ovu za ruke. Bila je
snažna, iako tanana, a majka sva izbezumljena od tuge. Vasja je ipak nije puštala,
pokušavajući da joj se obrati. „Puštaj me, veštice!“, ciknu žena. „Puštaj me!“
Smetena, Vasja popusti stisak i na to dobi laktom po licu. Pustila je ruke čim joj se
zvezde zarojiše pred očima.
Baš se u tom trenu otac Konstantin pojavio u vratima. Nos mu je bio smrznut,
lice crveno kao i ostalima, ali je osmotrio prizor u jednom trenu, prešao kućerak u
dva koraka, te uhvati majku za razmahane ruke. Žena se još jednom očajnički trgla,
pa se umirila, drhteći.
„Nema ga više, Jasna“, rekao joj je Konstantin ozbiljno.
„Ne!“, zavapila je. „Svojim sam ga rukama držala, celu prošlu noć sam ga
držala, dok nam vatra nije dogorela… ne može, neće otići dok ga ja držim. Vratite
mi ga!“
„On pripada Bogu“, reče joj Konstantin. „Kao i svi mi.“
„Ali on je moj sin! Moj jedinac! Moj je…“

117
 „Smiri se“, reče joj. „Sedi. Nije dolično. Hajde, žene će ga spustiti ispred peći
i zagrejati vodu za kupanje.“ Glas mu beše dubok i mek, i skladan. Jasna mu je
dopustila da je odvede do furune, pa se srozala pored nje.
Čitavo to prepodne, a vala i čitavog tog kratkog ali sumornog zimskog dana,
Konstantin je pričao, a Jasna je zurila u njega kao plivač uhvaćen u vir, dok žene
nisu skinule Timofejevo telo, okupale ga i umotale u hladno platno. Pop je bio
tamo i kad se Vasja vratila iz još jedne potrage za drvima po još jednom ledenom
danu; ugledala ga je kako stoji pred vratima kupatila sve gutajući studeni vazduh
kao da je voda.
„Hoćete li malo medovine, baćuška?“, rekla mu je.
Konstantin se iznenađeno trgao. Vasja je hodala nečujno, a zahvaljujući sivoj
bundi gotovo da se bila stopila s mrakom koji se upravo spuštao. Posle kraće stanke
reče: „Hoću, Vasilisa Petrovna.“ Od njegovog prekrasnog glasa ostao je samo
tračak, izgubio je onu zvonkost. Uozbiljeno mu je pružila svoj mali meh sa
medenim vinom. Progutao ga je zdušno, gotovo očajnički. Obrisavši usta
nadlanicom, vratio joj je meh, te primeti da ga posmatra nabranih obrva.
„Hoćete li držati bdenje noćas?“, upitala ga je.
„To mi je dužnost“, odgovorio joj je pomalo nadmeno; njeno pitanje je
smatrao drskim.
Zapazivši da se iznervirao, nasmešila mu se, a on se namršti. „Poštujem vas
zbog toga, baćuška“, rekla mu je.
Okrenula se ka glavnoj kući, te se stopila sa senkama. Konstantin je ispratio
njen odlazak čvrsto stegnutih usana. Osećao je jak ukus medovine u ustima.
Pop je te noći bdeo kraj tela. Stegnutog, ispijenog lica, micao je usne u molitvi.
Vrativši se u sitne sate da i sama bdi, Vasju je i nehotice zadivila njegova postojana
posvećenost, iako kroz vazduh nikada nije odjekivalo toliko jecaja i molitvi kao sad
otkad je on došao.
Bilo je odveć hladno da bi se ljudi zadržavali nad dečakovim malenim
grobom, izrovanim uz mnogo muke u zemlji tvrdoj poput gvožđa. Čim je
pristojnost to dozvolila, narod se vratio nazad svojim kućicama, ostavljajući
jadnička samog u njegovoj ledenoj kolevci, a otac Konstantin se poslednji zadržao
da bi odvukao odatle njegovu ožalošćenu majku.

118
 Narod potom poče da se zbija skupa u sve manje i manje izbi, tako da je i uža
i šira porodica delila jednu peć radi uštede ogreva. Drva su, međutim, jako brzo
nestajala – kao da su jače gorela od nekog uroka – stoga su odlazili u šumu i pored
otisaka šapa, žene pre svega gonjene prizorom Timofejevog mramornog lica i
jezivog pogleda u očima njegove majke. Prosto je bilo neizbežno da se neko od njih
jednom neće vratiti.
Od Olegovog sina Danila ostale su samo kosti kad su ga našli, i to razbacane
po ugaženom, krvavom snegu. Njegov otac je odneo izgrižene koske Petru da bi ih
ćutke spustio pred njega.
Petar ih samo pogleda i ne reče ništa.
„Petre Vladimiroviču…“, otpoče Oleg napuklim glasom, ali mu Petar
odmahnu glavom.
„Pokopaj sina“, rekao mu je, zadržavajući pogled na sopstvenoj deci.
„Okupiću ljude sutra.“
Aljoša je čitavu tu dugu noć proveo proveravajući držalje svog koplja za lov
na veprove i oštreći lovački nož. Nešto mu se boje vratilo u još ćosave obraze. Vasja
ga je gledala kako radi. Delom je i sama gorela od želje da se lati koplja, da izađe i
suoči se s opasnostima koje vrebaju u šumi usred zime. Drugim delom je želela da
mlatne brata po glavi zbog njegovog nesmotrenog uzbuđenja.
„Doneću ti vučiju kožu, Vasja“, reče joj Aljoša sklanjajući oružje u stranu.
„Zadrži ti tu vučiju kožu“, uzvratila mu je Vasja, „a meni samo obećaj da ćeš
vratiti kući sopstvenu pre nego što ti se smrznu prsti na nogama.“
Brat joj se isceri, ozarenih očiju: „Brineš se, sestrice?“
Njih dvoje su sedeli odvojeni od skupine kraj peći, ali je Vasja ipak utišala
glas: „Ništa mi se ovo ne sviđa. Misliš da sam raspoložena da ti režem smrznute
prste na nogama? Ili rukama?“
„Nema nam druge, Vasočka“, reče joj Aljoša spuštajući čizmu. „Potrebna su
nam drva. Bolje da izađemo i borimo se nego da se svi posmrzavamo po kućama.“
Vasja je samo napućila usta, ali mu ništa nije odgovorila. Naprasno se setila
vazile kojem su oči bile pocrnele od gneva. Prisetila se korica hleba koje mu je
odnosila da ga umiri. Da nije još neki tako ljut? Neki sigurno u šumi, kojom duvaju
studeni vetrovi i urliču vukovi.

119
 Ne razmišljaj o tome, Vasja, reče joj glas razuma u glavi. Vasja je ipak bacila
pogled ka svojima. Primetila je očevo smrknuto lice, bratovljevo prikriveno
uzbuđenje.
Pa, mogu bar da pokušam. Završi li Aljoša sutra povređen, prebacivaću sebi
doveka što nisam pokušala. Ne razmišljajući previše, Vasja ode po čizme i zimski
ogrtač.
Niko se nije setio da je pita kuda će. Istina, ionako nikome ne bi pala na pamet.
Vasja se prebacila preko seoske ograde uz određene poteškoće zbog rukavica
bez prstiju. Zvezda nije bilo mnogo i behu bledunjave; mesec je bacao snop
svetlosti po zaleđenom snegu. Vasja kroči pod okrilje šume, s mesečine u tamu.
Hodala je hitrim korakom. Bilo je jezivo hladno. Sneg joj je škripao pod nogama.
Odnekuda urliknu vuk. Vasja je gledala da ne razmišlja o njegovim žutim očima.
Zubi samo što joj nisu ispali iz usta od silnog cvokotanja.
Vasja najednom naglo zastade. Učinilo joj se da je čula neki glas. Oslušnula
je, usporivši disanje. Ne… bio je to samo vetar.
Ali šta je ono tamo? Ličilo joj je na neko veliko drvo: ono koje jedva da je
pamtila, iz nekog neobičnog, neuhvatljivog sećanja koje bi joj se na mahove javljalo
i nestajalo. Ne… to je samo senka na mesečini.
Vetar koji ledi kosti tresao je granje visoko iznad nje.
Sred tog šuštanja i pucketanja Vasji se iznenada učini da je čula neke reči.
Toplo ti je, dete?, reče joj vetar, napola se smejući.
Vasja je, zapravo, imala osećaj da će joj se kosti smrviti kao zaleđena grana,
ali ipak staloženo odgovori: „Ko si ti? Jesi li nam ti to poslao ovaj mraz?“
Usledio je jako dug tajac. Vasja se zapitala da nije samo umislila taj glas. A
onda joj se učini da joj se neko podsmeva: A zašto ne bih? Pa i ja sam ljut. Glas kao
da je odzvanjao, i to toliko da se odjek proširio čitavom šumom.
„To ti i nije neki odgovor“, uzvratila mu je devojka. Razum joj je govorio da
bi joj možda dobro došlo malo više krotkosti kad ima posla s glasovima u gluvo
doba noći koje je tek napola čula. Ali zbog hladnoće je osetila pospanost; pokušala
je da joj se odupre svom snagom volje, te joj ništa od nje nije preostalo za krotkost.

120
 Ja donosim mraz, reče glas. I najednom poče da joj nežno obavija ledene prste
oko lica i grla. Ledeni dodir nalik vrhovima prstiju zavuče joj se pod odeću i
obmota oko srca.
„Pa možeš li da prestaneš?“, šapnu Vasja opirući se strahu. Imala je osećaj da
joj srce lupa u nečijoj šaci. „Govorim u ime svoga naroda; plaše se; i žao im je.
Uskoro će opet biti kao što je uvek bilo: zajedno i crkve i naši čerti, neće više biti
straha i priče o zlodusima.“
Biće već prekasno, reče vetar, što šuma odmah prenese dalje: prekasno,
prekasno. A onda: Osim toga, ne treba se moga mraza bojati, djevuška. Već vatri.
Reci mi, da li vam vatre prebrzo gore?
„To je tako samo zbog hladnoće.“
Jok, to je zbog nadolazeće oluje. Prva naznaka je strah. Druga je uvek vatra.
Tvoj narod se plaši, i stoga vatre tako gore.
„Skreni onda oluju, molim te“, reče Vasja. „Evo, donela sam ti dar.“ gurnula
je ruku u rukav.
Nije to bilo nešto mnogo, samo parčence suvog hleba i prstohvat soli, ali čim
mu je ispružila, vetar je utihnuo.
Vasja u tom zatišju začu vuka kako opet zavija, sada negde sasvim blizu, i kako
mu horski odgovaraju. Istoga trena neka bela kobila zakorači između dva drveta i
Vasja je odmah zaboravila na vukove. Kobili se duga griva spuštala poput ledenica
dok je frkćući dahom ispuštala oblačke u tami.
Vasja zinu u čudu. „Ooo, kako si samo lepa“, reče joj i sama svesna
zanesenosti u glasu. „Ti nam to donosiš mraz?“
Da li je ta bela kobila imala i jahača? Vasja nije znala. U jednom joj se trenu
činilo da jeste, ali se kobila tad stresla i prilika na njenim leđima postade samo
svetlosna varka.
Beli konj naćuli male uši napred, prema hlebu i soli. Vasja mu ispruži ruku.
Osetivši topli dah konja na licu, zagledala mu se u crno oko. Najednom joj postade
toplije. Čak joj se i taj vetar što joj je pirkao oko lica učinio topliji.
Ja donosim mraz, reče glas. Vasji se učinilo da nije dopro od kobile. To je moj
gnev i moje upozorenje. Ali ti si hrabra, djevuška, pa ću da popustim. Zbog tvog
dara. Kratak tajac. Strah nije moje delo, a nisu ni vatre. Stiže vam oluja, s kojom se

121
ovaj mraz ne može porediti. Spasiće vas samo hrabrost. Bude li se tvoj narod plašio,
biće izgubljen.
„Kakva to oluja?“, šapnu Vasja.
Čuvajte se smene godišnjih doba, učinilo joj se da je čula uzdah vetra. Čuvajte
se… i glas na to nestade. Vetar je i dalje bio tamo. Duvao je sve jače i jače, bez reči,
nanoseći oblake preko meseca, i tad joj zamirisa, bogu hvala, na sneg. Jak mraz ne
može da potraje dok pada sneg.
Kad je Vasja banula na vrata svoje kuće, pahulje što joj prekriše kapuljaču,
zalepljene čak iza trepavice, smesta prekinuše žamor njene porodice. Aljoša ju je
oduševljeno odmerio sav zanemeo, a Irina izađe napolje smejući se da uhvati u
šaku tu belinu što pada s neba.
Te je noći studen zaista popustila. Sneg je padao nedelju dana. Kad je konačno
prestao, tri su im dana bila potrebna da se iskopaju iz njega. Vukovi su do tada već
bili iskoristiti prednost nešto toplijeg vremena da se pogoste žilavim zečevima i
povuku se dublje u šumu. Niko ih više nije video. Jedino se Aljoša činio razočaran.

Dunja je te pozne zime loše noću spavala, i to ne samo zbog hladnoće i bolnih
kostiju, niti usled brige zbog Irininog kašlja ili Vasjinog bledila.
„Vreme je“, rekao je ledeni zloduh.
Ovoga puta u Dunjinom snu nije bilo saonica, sunca, a ni svežeg zimskog
vazduha. Našla se u tmurnoj šumi koja je romorila oko nje. Imala je osećaj da je
neka senka vreba negde u tami. Da je čeka. Belo lice zloduha zimskog ukaza joj se
jasno kao isklesano, očiju lišenih boje. „Mora sad“, rekao joj je. „Sad je žena, jača
je nego što je i sama svesna. Možda bih mogao da držim zlo podalje od vas, ali ta
devojka mora biti moja.“
„Ali dete je“, pobunila se Dunja. Zloduh jedan, pomislila je. Hoće da me
namami lažima. „Još uvek je dete – pokušava da iskamči od mene medenjake čak
i kada zna da ih nemam – i strašno mi je prebledela ove zime, sva se pretvorila u
oči, kost i kožu. Kako sad da vam je predam?“
Zloduhovo lice ostade ledeno. „Moj brat se budi; njegova tamnica svakoga
dana popušta. To dete je, i ne znajući, učinilo šta je moglo da vas zaštiti, s korama

122
hleba, hrabrošću i svojim vidom. Ali moj bi je brat zbog tako čega ismejao; mora
da ima dragulj kod sebe.“
Tama kao da se svila oko nje, šišteći. Ledeni zloduh oglasi se oštro, Dunji
nepoznatim rečima. Neki vedri vetar zaćarlija čistinom i senke se povukoše. Mesec
se promolio da obasja sneg.
„Molim vas, kralju zime“, Dunja reče ponizno, stežući ruke. „Još godinu dana.
Još jedno sunčano leto; ojačaće kad stignu kiše i sunce. Neću… ne mogu… još da
predam moje devojče Zimi.“
Grohot najednom zagrme iz šipražja: neki drevan, usporen grohot. Dunji se
iznenada učini da mesečina blista kroz ledenog zloduha, da je on samo varka od
svetlosti i senki.
Ali onda opet postade stvaran, sa svojom težinom, oblikom i građom.
Pomerio je glavu osmatrajući šipražje. Kada se opet okrenuo ka Dunji, lice mu beše
smrknuto.
„Ti je najbolje poznaješ“, reče joj. „Ne mogu je uzeti nespremnu, jer bi umrla.
Nek bude još godinu dana. Protivno mojoj volji.“

123
 M IŠ KA I DEV O JČ E

Ana Ivanovna se te zime patila s ostalima. Ruke su joj natekle i ukočile se, zubi su
je boleli. Sanjala je o siru, jajima i potočarki dok je jela kiseli kupus, crni hleb i
dimljenu ribu. Irina, koja ionako nikada nije bila jaka, svela se na bledu senku sebe,
te je Ana, uplašena za sopstveno dete, sklopila čudno prijateljstvo s Dunjom, bar
kad je trebalo da kljukaju to dete čorbama i medom i drže je utopljenu.
Ako ništa drugo, bar zloduhe više nije viđala. Onaj mali bradati više se nije
motao po kući; onaj žgoljavi mrki odrpanac nije vijao po dvorištu. Ana je sada
videla samo muškarce i žene, trpeći uobičajene muke kuće krcate ljudima po ciči
zimi. A i otac Konstantin je bio tamo: muškarac nalik anđelu, kakvima muškarce
nikada nije zamišljala, sa tim njegovim zvonkim glasom, nežnim jezikom i
blaženim ikonama što su nastajale pod njegovim snažnim rukama. Te ga je zime
svakodnevno viđala, dok su svi bili zatvoreni unutra. Za nju je uživanje u
njegovom prisustvu bilo i hrana i piće, i ništa više od toga nije želela. Konačno je
doživela odušak i čak je mogla da se natera da se nasmeši pastorcima i da nekako
trpi Vasilisu.
No čim stigoše snegovi i zima popusti, Anin se mir raspršio.
Jednog oblačnog podneva, dok je nešto snega provejavalo iz olovnog neba,
Ana se rastrča da pronađe Konstantina u njegovoj keliji. „Zlodusi su i dalje tu,
baćuška“, povikala je. „Vratili su se; samo su se skrivali. Lukavi su, lažljivci jedni.
Kako ti sam sad samo zgrešila? Oče, šta mi je činiti?“ Ridala je, drhteći. Koliko tog
istog jutra domovik se jogunasto izvukao iz pećnice, sav se pušeći, pa se dohvatio
Dunjine korpe za šivenje.

124
 Konstantin joj nije smesta odgovorio. Prsti mu zbog četkice behu plavo-beli
– bio se povukao u svoju sobu da slika. Ana mu je sa sobom donela supe koja joj
se sada bućkala u drhtavim rukama. Kupus, primeti Konstantin zgroženo. Smrtno
mu je već bio dojadio kupus. Ana je spustila zdelicu pored njega, ali nije otišla.
„Samo strpljivo, Ana Ivanovna“, odgovorio joj je pop kad mu postade jasno
da ona čeka da progovori. Nije se okrenuo, niti je usporavao hitro tapkanje
četkicom. Nedeljama već nije slikao. „Dugotrajna je to zaraženost koju su
pothranjivale mnoge zabludele duše. Samo sačekajte, i videćete da ću ih sve vratiti
bogu.“
„Hoćete, baćuška“, reče Ana, „ali danas sam videla…“
Prosiktao je kroz zube. „Ana Ivanovna, nikada se nećete ratosiljati vragova
ako se budete šunjali unaokolo tražeći ih. Koja se to dobra hrišćanka tako ponaša?
Bolje bi vam bilo da se pribojavate Boga i provodite vreme u molitvi. I to mnogo
vremena.“ Značajno je pogledao u vrata.
Ana, pak nije otišla. „Već ste postigli mnoga čuda. Jesam, jesam… nemojte
mislite da vam nisam zahvalna, baćuška.“ Zanjihala se prema njemu, drhteći. Ruka
joj se spusti na njegovo rame.
Konstantin je iznervirano ošinu pogledom. Trgla ju je nazad kao opečena, na
šta joj se blago rumenilo promoli na licu. „Idite da se zahvalite bogu, Ana
Ivanovna“, reče Konstantin, „i ostavite me da radim.“
Još je koji tren stajala tako bez reči, da bi zatim pobegla odatle.
Dohvativši se supe, Konstantin je proguta u jednom cugu. Obrisao je usta, pa
iznova pokuša da pronađe spokoj potreban za slikanje. Ali mu gospine reči ne
dsdoše mira. Zlodusi. Vragovi. Koliko li sam sad zgrešila? Konstantinu odlutaše
misli. Ispunio je te ljude bogobojaznošću i usmerio ih putem spasenja. Koliko im
je bio potreban, toliko su ga u podjednakoj meri i voleli i pribojavali ga se. Kako i
valja, jer ipak je on bio božiji glasnik. Klanjali su se njegovim ikonama. Sve što je
mogao da postigne rečima i zastrašujućim izrazima vezano za pokoravanje božijoj
volji i za poniznost, to je i postigao. Osećao je dejstvo toga.
A, eto, ipak...
Konstantin nehotice pomisli na Petrovu drugu kći. Te ju je zime promatrao,
njenu detinju ljupkost, njen smeh, njenu prostodušnu drskost, skrivenu tugu koja
bi joj se katkad javila na licu. Pamtio je kako se jednom pojavila iz polutame,

125
srođena s hladnoćom i mrakom koji se spuštao. Lično je uzeo medovine iz njenih
ruku, bez mnogo razmišljanja, zahvalan što će ugasiti žeđ.
Ona se ne plaši, pomisli Konstantin mrgodno. Ne plaši se Boga; ne plaši se
ničega. Primetio je on to u njenom ćutanju, u njenom neprirodnom pogledu, u
dugim satima koje je provodila u šumi. Nijedna čestita hrišćanska devojka, u
svakom slučaju, nije imala takve oči, niti je s takvom opuštenošću šetala po mraku.
Zarad njene duše i duša svih na ovom pustom mestu, pomisli Konstantin,
mora je načiniti poniznom. Mora da uvidi šta je bila i da se toga uplaši. Da spase
nju, pa će ih sve spasti. Ne uspe li u tome… Konstantin nije obraćao pažnju na
svoje prste; slikao je u nekom zanosu dok je razrađivao problem u glavi. Povrativši
se, konačno je osmotrio šta je naslikao.
Sad su neke napadno zelene oči zurile u njega, iako je hteo da budu plavičaste.
Dugi veo te žene gotovo da je mogao biti i zastor od crvenkasto-crne kose. Činilo
se kao da mu se smeje, ovekovečena u drvetu, a zanavek slobodna. Kriknuvši,
Konstantin zafrljači dasku od sebe. Ona tresnu o pod i boja prsnu na sve strane.

To proleće beše jako kišovito i hladno. Irina, koja je volela cveće, sad se rasplakala,
jer visibabe uopšte nisu procvetale. Njive su orali pod pljuskovima neuobičajenim
za to doba godine, nedeljama ništa nije htelo da im se osuši, ni unutra ni napolju.
Vasja je u očaju pokušala da tutne čarape u pećnicu tako što je vatru pomerila na
drugu stranu. Izvukla ih je toplije, ali nimalo suvlje. Pola je sela kašljalo, a kad joj
je brat ušao unutra da se presvuče, pogledala ga je namrgođeno.
„Što se tvog eksperimenta tiče, mogao je i mnogo gore da ispadne“, reče
Aljoša zagledajući blago oprljene čarape. Oči su mu bile crvene, glas promukao.
Iskreveljen, navukao je toplu, vlažnu vunu preko stopala.
„U pravu si“, rekla mu je Vasja navlačeći sopstvenu čarapu. „Mogla sam još
sve da ih ispečem.“ Opet ga je pogledala. „Čekaće te nešto toplo za večeru. Nemoj
mi umreti dok kiša ne stane, braco.“
„Ništa ti ne mogu obećati, seko“, reče joj Aljoša smrknuto, kašljući. Namestio
je kapu, pa iziđe napolje.

126
 Zbog kiše i vlage otac Konstantin se bacio na pravljenje četkica i mrvljenje
kamena u zimskoj kuhinji. Bila je osetno toplija i koliko-toliko suvlja nego njegova
soba, mada i mnogo bučnija, uz pse, decu i najslabije od njihovih koza stalno pred
nogama. Vasji se ta promena nije dopadala. Nikada joj se nije obraćao, mada je
dosta često hvalio Irinu i podučavao Anu Ivanovnu. Vasja je, pak, čak i u tom
metežu mogla da oseti njegove oči na sebi. Dok bi se šalila s Dunjom, mesila njihov
tanušni hleb ili prela na preslici, Vasja bi stalno bila svesna popovog upiljenog
pogleda.
Bolje ti meni lepo u oči reci šta je to naopako sa mnom, baćuška.
Stoga se sakrivala u staju kad god je mogla. Vraćanje u pretrpanu kuću uvek
bi joj donosilo neprekidne ture posla dok bi Ana na smenu zvocala i molila se. I
sve to uvek uz popovo ćutanje i mrk pogled.
Vasja nikome nije kazala gde je bila one ledene noći u januaru. Kasnije joj se
katkad čak činilo da je sve samo usnila: onaj glas nošen vetrom i belog konja. Pod
Konstantinovom prismotrom pazila je da ni na koji način ne spominje domovika.
No pop ju je i pored toga posmatrao. Pomislila je, gotovo očajna, da je prosto bilo
pitanje vremena kad će upasti u neku nevolju, pa da se ovaj ustremi na nju. Dani
su se ipak nastavili, a pop je i dalje ćutao.
April je Vasju zatekao na konjskom pašnjaku gde je zašivala Mišku, Sašinog
starog konja, sada rasplodnu kobilu koja im je donela već sedam ždrebadi. Premda
više nije bila mlada, ta bedevija je i dalje bila snažna i zdrava, a njenim pametnim
očima ništa nije promicalo. Najdragoceniji konji – među njima i Miška – provodili
su zimu u staji, a onda su izvođeni na pašnjak s ostalima čim bi se trava promolila
kroz sneg. Kao posledica toga uvek je dolazilo do trvenja, te je Miška sada na
sapima imala brazgotinu u obliku kopite. Vasja se iglom mnogo veštije koristila na
koži nego na tkanini. Skerletna posekotina ubrzano se smanjivala. Konj je mirno
stajao, i tek bi se tu i tamo stresao.
„Leto, leto, leto“, pevala je Vasja. Sunce je opet ugrejalo, kiše su prestale taman
toliko da se ječmu pruži bar neka prilika. Mereći se spram konja, Vasja otkri da je
preko zime još više narasla. Pa, pomislila je žalosno, ne možemo svi biti mali kao
Irina.
Malu Irinu već su svi nazivali lepoticom. Vasja se trudila da ne razmišlja
previše o tome.

127
 Miška prenu devojku iz razmišljanja. Hteli bismo ti nešto darovati, rekla joj je.
Spustivši glavu, dala se u grickanje sveže trave.
Vasji se ruke zaustaviše. „Darovati?“
Zimus si nam donosila hleb. Dugujemo ti.
„Vi? Ali samo sam vazili…“
Svi smo mi jedno, odgovorila joj je kobila. On je još nešto više, ali smo
uglavnom jedno.
„Ok“, reče Vasja zbunjena. „Pa, hvala vam.“
Najbolje je ne zahvaljivati se na travi dok je ne pojedeš, reče joj kobila uz
frktanje. Evo našeg dara: hoćemo da te naučimo jahanju.
Vasja se sad potpuno skamenila, osim što joj je krv šiknula u srce. Mogla je
ona da jaše, debelog sivog konjića kojeg je delila s Irinom, ali… „Stvarno?“, šapnula
je.
Da, reče kobila, mada je moguće da se radi o međveđoj usluzi. Takav te dar
može odvojiti od tvoga naroda.
„Moga naroda“, reče Vasja sasvim tiho. Onog što je ridao pred ikonama dok je
domovik umirao od gladi. Više ih ne prepoznajem. Promenili su se, a ja nisam. A
onda naglas reče: „Ne bojim se ja toga.“
Dobro, reče kobila. Počećemo kad se blato isuši.

Vasja je napola i bila zaboravila kobilino obećanje u nedeljama koje uslediše.

Proleće je donosilo višenedeljno mukotrpno dirinčenje, a u smiraj svakoga dana
Vasju bi dočekao mršav hleb od prošlogodišnjeg ječma, uz mladi sir s nežnim
svežim travkama, nakon čega bi se bacila na peć i zaspala kao beba.
Najednom im, međutim, stiže i maj, a blato nestade pod izraslom travom.
Maslačci su blistali poput zvezda u dubokom zelenilu. Od konja su se širile duge
senke pod srpastim mesecom koji je usamljeno stajao na nebu toga dana kada se
Vasja, oznojena, izgrebana i iscrpljena, zaustavila na konjskom pašnjaku vraćajući
se kući s polja ječma.
Priđi, rekla joj je Miška, popni mi se na leđa.

128
 Vasja je bila skoro preumorna da joj odgovori; samo se bledo zablenula u
konja, pa reče: „Nemam sedlo.“
Miška frknu. Nećeš ga ni imati. Moraš da naučiš da se snalaziš i bez njega. Ja
ću te poneti, ali ti nisam sluga.
Vasja pogleda kobilu pravo u oko. U njegovim smeđim dubinama pojavi se
titraj razgaljenosti. „Zar te ne boli noga?“, upitala ju je onemoćalo, klimnuvši
glavom ka napola zaceljenoj brazgotini na kobilinim sapima.
Ne, odgovori joj Miška. Penji se.
Vasja se priseti tople večere i svoje hoklice kraj peći. A onda je zaškrgutala
zubima, uhvatila zalet, potrčala i bacila se potrbuške kobili na leđa. Uz malo
vrpoljenja, Vasja je uspela da se neudobno smesti tik iza tvrde konjske grbače.
Kobila lagano pomeri uši unazad na to komešanje. Moraćeš da vežbaš.
Vasja nikada nije zapamtila kuda su otišle toga dana. Odjahale su, silom
prilika, duboko u šumu. Ali jahanje beše bolno; to je, vala, zapamtila. Kaskale su
sve dok Vasji ne zadrhtaše i leđa i noge. Mirna budi, rekla joj je kobila. Kao da vas
troje ima, a ne samo jedna. Vasja je pokušala, ali se klizala na obe strane. Miška
naposletku, iznervirana, naglo zastade. Vasja se skotrlja kobili s ramena i pade,
žmirkajući, na šumski treset.
Diži se, reče joj konj. I budi pažljivija.
Po povratku na pašnjak Vasja beše prljava, modra i posve sigurna da neće
moći da hoda. Pritom je i večeru propustila i još je zaradila i grdnju. Naredne je
večeri ipak sve ponovila. Pa onda opet. Nije uvek bila s Miškom; konji su se
smenjivali učeći je jahanju. Nije mogla svakog dana. U proleće je radila bez
prestanka – kao i svi ostali – na sadnji useva.
Ali ipak je odlazila dovoljno često, te polagano i leđa i bedra i stomak počeše
sve manje da je bole. Naposletku je došao i dan kad je uopšte više nisu boleli. U
međuvremenu je naučila da održava ravnotežu, da se baci konju na leđa, da se
obrće, kreće, zaustavlja i skače toliko da su na kraju ona i konj bili stopljeni kao
jedno.
Nebo se sredinom tog leta činilo veće dok su oblaci jezdili njime poput
labudova. Ječam se njihao zelen na njivama, mada je dosta bio zakržljao, pa je Petar
često vrteo glavom nad njim. Vasja je s korpom preko ruke nestajala u šumi

129
svakoga dana. Dunja bi katkad popreko osmotrila ono što bi devojka donela –
brezovu koru, najčešće, ili pasjakovinu za pravljenje boje – retko kada u dovoljnoj
količini. Vasja je, međutim, ozarena, blistala od radosti, pa bi Dunja samo
progunđala i ne bi joj ništa rekla.
Vreline su za to vreme rasle i rasle dok sparina ne postade gusta kao med:
prevruća. Iako se narod molio, požari izbiše u šumi suvljoj od suvarka, a ječam je
nastavio da raste, ali usporeno.
Jednog takvog usijanog dana u avgustu Vasja se spremala da pođe na jezero,
nastojeći da ne hramlje. Metelj ju je bio izveo na jahanje. Sivi pastuv – sada beo –
i dalje beše najveći od svih jahaćih konja, i pritom je zbijao i neslane šale. Što je
Vasja mogla da dokaže masnicama.
Jezero se presijavalo na suncu. Kad mu se primakla, Vasji se učinilo da je čula
šuškanje u drveću koje je oivičavalo vodu. Međutim, kad je pogledala, nije
primetila odsjaj zelene kože. Nakon nekoliko trenutaka jalove potrage Vasja je
odustala, skinula se i ušla u jezero. Voda je bila od čistog istopljenog snega, hladna
čak sred leta. Vazduh joj odmah izlete iz pluća, jedva se obuzdala da ne zacvili.
Naglo je zaronila u ledenu vodu, od koje joj živnuše iznureni udovi. Pretražila je
dno, zagledajući levo-desno. Rusalke nigde nije bilo. Osećajući izvesnu teskobu,
Vasja odgaca nazad na obalu, povuče odeću u vodu, pa poče da lupa njome po
stenju da je opere. Na kraju ju je okačila da se cedi na obližnjoj grani, pa se i sama
popela na drvo i opružila poput mačke na njegovom deblu da se osuši na suncu.
Nekih možda sat vremena kasnije Vasja se podigla iz iznurenog izležavanja,
te osmotri napola osušenu odeću. Sunce je već prošlo svoj zenit, krenuvši da se
naginje ka zapadu, što je u dugim danima na sredini leta značilo da je popodne
dobrano odmaklo. Ana je dosad verovatno već kiptela od besa, a Dunja će je ćutke
mrko pogledati čim se dovuče na vrata. Irina se sigurno muči nad usijanom peći
ili joj prsti otpadaju od krpljenja. Osetivši grižu savesti, Vasja se spuzala na nižu
granu… i tu se i skamenila.
Otac Konstantin je sedeo u travi. Lako ga je mogla zameniti za kakvog
zgodnog ratara umesto za popa. Odoru je bio skinuo da bi obukao belu košulju i
komotne pantalone načičkane vlatima ječma, otkrivena kosa mu je plamtela na
popodnevnom suncu. Bio je zagledan u jezero. Šta će on tu? Vasja je još uvek bila
skrivena krošnjom drveta; obavivši kolena oko grane, spustila se da dohvati odeću

130
hitro poput veverice. Nezgodno nasađena na visokoj grani, pazeći da ne padne i
ne slomi ruku, navukla je košulju i čakšire – ukradene od Aljoše – te je prstima
dovela kosu u kakav-takav red. Naposletku je prebacila grbavu pletenicu preko
leđa, uhvatila se za granu i odbacila na tlo. Možda bih mogla da se nečujno
odšunjam…
Vasja tad ugleda i rusalku. Stajala je u vodi. Kosa joj je plutala oko nje, tek joj
donekle prikrivajući gole grudi. Ovlaš se smeškala ocu Konstantinu. Omađijan,
pop ustade i zatetura se ka njoj. Vasja potrča ka njemu bez razmišljanja i uhvati ga
za ruku. On ju je, međutim, odgurnuo, gotovo rasejano, jači nego što se činio.
Vasja se obrati rusalki. „Ostavi ga na miru!“
„Sve će nas pobiti“, odgovorila joj je rusalka mekim glasom, ne skidajući
pogled sa plena. „Već je počeo. Nastavi li ovako, svi će čuvari iz središta šume
nestati; doći će oluja, a zemlja će biti nebranjena. Zar ne vidiš i sama? Prvo ide
strah, pa vatra, pa glad. Naterao je tvoje ljude da se plaše. Onda i vatre planuše, a
sad vas prži sunce. Ostaćete gladni kad stigne zima. Kralj zime je onemoćao, a brat
mu je jako blizu. Doći će ukoliko nestane zaštitnih čarolija. A od tog goreg nema.“
glas joj je podrhtavao od besa. „Bolje da se ovog sada rešim.“
Otac Konstantin je još jednom koraknuo. Voda mu se već obavila oko čizama.
Našao se na samom rubu jezera.
Vasja zavrte glavom kao da hoće da je razbistri. „Nemoj.“
„Zašto ne bih? Zar je njegov život vredan života svih ostalih? A ja ti sa
sigurnošću tvrdim da će, ukoliko on sada ostane živ, mnogi drugi umreti.“
Vasja se kolebala nekoliko dugih trenutaka. Nevoljno se prisetila kako se pop
molio pored Timofejevog napola ukočenog trupla, nemo izgovarajući reči još dugo
nakon što je ostao bez glasa. Prisetila se kako je pridržao dečakovu majku kad je
zamalo pala u sneg ridajući. Stegnuvši vilicu, odmahnula je glavom.
Rusalka je samo zabacila glavu i ispustila krik iz sebe. I onda nestade; iza nje
ostade samo odsjaj sunca na vodi, barski korov i senke drveća. Vasja uhvati popa
za ruku kako bi ga trgla s ivice jezera. Čim ju je pogledao, u oči mu se vratila i
prisebnost.

131
Konstantin oseti hladnoću na nogama i neobjašnjivu oduzetost u telu. Hladnoću
zato što je stajao dve šake u vodi na samom rubu jezera, ali se pitao odakle mu taj
oštar osećaj usamljenosti. Nikada se nije osećao usamljeno. Neko mu se lice
razbistrilo pred očima. Pre nego što je stigao da ga poveže s imenom, ta ga osoba
uhvati za ruku i naglo povuče na suvo. Čim se sunce odbilo crvenim odsjajem o
crnu pletenicu on je prepozna. „Vasilisa Petrovna.“
Spustivši ruku, okrenula se i pogledala ga: „Baćuška.“
Osetio je da su mu stopala mokra, setio se žene u jezeru, te primeti da se u
njemu pomalja strah. „Šta to radite?“, pitao ju je strogo.
„Spašavam vam život“, odgovorila je. „Jezero za vas krije opasnost.“
„Zloduhe…“
Vasja samo slegnu ramenima. „Ili čuvarku jezera, kako god da je nazovemo.“
Učinilo joj se kao da hoće da se okrene ka vodi uhvativši se jednom rukom za
krst.
Posegnula je ka njemu da bi ga zgrabila i prekinula vrpcu kojom mu je bio
vezan oko vrata. „Ostavite se i toga i nje“, reče mu devojka besno, sklanjajući krst
van njegovog domašaja. „Već ste počinili dovoljno štete; zar ne možete da ih
ostavite na miru?“
„Želim da vas spasim, Vasilisa Petrovna“, rekao joj je. „Sve ću vas spasiti.
Postoje mračne sile koje vi ne razumete.“
Na njegovo iznenađenje, a vrlo verovatno i na njeno, ona se na to nasmeja.
Razgaljenost joj zaobli ćoškasto lice. Zagledao se u nju, zatečen i nehotice
zadivljen.
„Meni se čini, baćuška, da ste vi taj koji ne razume, jer je upravo vama sada
trebalo spašavanje. Vratite se radovima na poljima ječma i ostavite jezero na miru.“
Okrenula se ne proveravajući da li će poći za njom, nečujna na mahovini i borovim
iglicama. Konstantin ju je sustigao. I dalje je držala njegov drveni krst s dva prsta.
„Vasilisa Petrovna“, pokušao je ponovo, proklinjući sopstvenu nespretnost.
Inače je uvek znao šta treba da kaže. Ova devojka je usmerila svoj bistri pogled u
njega i sva njegova odlučnost postade nejasna i besmislena. „Morate se odreći

132
vaših varvarskih verovanja. Morate se vratiti Bogu sa strahom i iskrenim
pokajanjem. Kći ste čestitog gospodara i hrišćanina. Majka će vam poludeti
ukoliko joj ne isteramo zloduhe iz srca. Vasilisa Petrovna, promenite se. Pokajte
se.“
„Idem ja u crkvu, oče“, odgovorila mu je. „Ana Petrovna mi nije majka, niti
me se tiče njeno ludilo. Kao što se vas ne tiče moja duša. I pritom mi se čini da
nam je bilo sasvim dobro dok nam vi niste došli; jer iako se nismo toliko molili,
isto tako nismo ni toliko plakali.“
Bila je ubrzala korak. Kroz stabla drveća mogla je već da vidi seosku ogradu.
„Slušajte šta vam kažem, baćuška“, rekla mu je. „Molite se za pokojnike, tešite
bolesne, tešite moju maćehu. Ali mene ostavite na miru, inače neću ni prstom
mrdnuti da vam pomognem kad opet neki od njih krene na vas.“ Nije čekala
odgovor, već mu je samo tutnula krst u ruku i besno nastavila ka selu.
Bio je još topao od njenog dodira, te mu se prsti nehotice sklopiše oko njega.

133
 O N I D O L AZ E S AM O PO
D EV OJ K E D I V LJ E

Zaslepljujuće popodnevno sunce prvo poprimi mednu zlatnu nijansu, pa potom

i boju ćilibara i rđe. Polumesec se mutno promolio tik iznad linije duž koje se
pružalo svetložuto nebo. Dnevna sparina nestade sa suncem, te ljude poče da trese
jeza dok im se znoj hladio na telu sred polja ječma. Konstantin je prebacio srp
preko ramena. Pod otvrdlom kožom dlanova širili su mu se krvavi žuljevi,
pridržavajući srp vrhovima prstiju, gledao je da izbegne Petra Vladimiroviča.
Žudnja mu je stegla grlo, gnev mu je oduzeo glas. Bio je to neki zloduh. Bila je to
samo tvoja uobrazilja. Nisi ti nju proterao već si otpuzao ka njoj.
Gospode, kako je samo želeo da se vrati nazad u Moskvu, ili u Kijev, čak i
negde dalje. Da jede vrućeg hleba u izobilju umesto da pola godine gladuje, da
oranje prepusti ratarima, da govori pred hiljadama, da nikad ne leži budan
preispitujući se.
Ne, ne, Gospod mu je dao zadatak. Ne može odustati dok je napola završen.
Eh, kamo sreće da ga završim.
Stegnuo je zube. I hoće. Mora, pre nego što umre, opet će živeti u svetu u
kojem mu se devojke ne protive i u kojem zlodusi ne hodaju među hrišćanima sred
bela dana.
Prošavši kraj pokošenog ječma, Konstantin obiđe pašnjak za konje. Od ruba
šume pružale su se neobuzdane senke. Skrenuo je pogled ka Petrovim krdima koja
su pasla u dugom sutonu. Nešto jarko blesnu među sivim i kestenjastim konjima.

134
Konstantin zaškilji očima. Jedan konj, Petrov bojni pastuv, stajao je mirno
podignute glave. Neka tanana prilika stajala mu je na ramenima ocrtavajući se na
sumraku. Konstantin ju je odmah poznao. Pastuv povi zastrašujuću glavu da bi joj
gricnuo pletenicu i ona se nasmeja kao dete.
Konstantin nikada nije video Vasju ovakvu. U kući je uvek bila malo
uozbiljena i oprezna, pa onda opet malo nehajna i ljupka, sva okata i koščata,
nečujnog koraka. Ali ovako sama, pod nebom, bila je lepa kao kakva omica, ili soko
koji je tek pušten da leti.
Konstantin silom navuče leden izraz na lice. Njen narod mu je donosio vosak
i med, molio ga za savet i molitve. Ljubio mu ruke; lica bi im se ozarila kad bi ga
ugledali. A ova devojka je izbegavala njegov pogled i korak dok je, eto, najobičnija
životinja mogla da je očara i natera da zablista. A trebalo je da zablista zbog njega,
zbog Boga, zbog njega kao Božijeg glasnika. Bila je onakva kakvom ju je Ana
Ivanovna i nazvala: tvrda srca, bez poštovanja i devojačke smernosti. Opštila je sa
zlodusima, čak se drznula da mu u lice kaže da mu je spasila život.
Prsti su mu, pak, prosto vapili za drvetom, voskom i četkicama, da ovekoveči
tu ljubav i usamljenost, tu gordost i tek napupelu ženstvenost ispisanu u obrisima
njenog tela. Spasila ti je život, Konstantine Nikonoviču.
Žestoko je potisnuo i tu misao i taj nagon u sebi. Slika se u slavu božiju, ne da
bi se slavila krhkost prolaznog tela. Ona je vraga prizvala; tebi je život spasila ruka
božija. I nakon što je uspeo da se otrgne od tog prizora, on mu ipak ostade utisnut
u očima.

Napolju je vladala ljubičasta pomrčina kad je Vasja ušla u kuhinju još zajapurena
od sunca. Uzela je svoj čanak i kašiku, sipala sebi hrane i otišla do prozora. Oči su
joj se zelenele na sutonu. Bacila se na jelo, zastajkujući samo da bi se zagledala u
dug, letnji zalazak, sunca. Ukočenim, odlučnim koracima Konstantin je došao do
nje. Kosa joj je mirisala na zemlju, sunce i jezersku vodu. Nije sklanjala pogled od
prozora. Po selu su treperile založene vatre kao zvezde na nebu; na nebu
ispunjenom oblacima uzdizao se mutni polumesec. Tajac se produbio između njih,

135
sred graje koja je vladala u krcatoj kuhinji. Upravo ga je pop prekinuo. „Ja jesam
čovek božiji“, reče Konstantin tiho. „Ali bi mi bilo žao da sam umro.“
Zatečena, Vasja ga hitro osmotri. Tračak osmejka pojavi joj se u uglu usana.
„Ne verujem ja u to, baćuška“, reče mu. „Zar vas nisam lišila brzog odlaska u raj?“
„Zahvaljujem vam se za život“, nastavi Konstantin kruto. „Ali s bogom se ne
treba sprdati.“ Njegova se topla ruka najednom nađe na njenoj. Osmeh joj nestade
s lica. „Upamtite to“, reče joj. Krišom joj je spustio nešto među prste. Njegova ruka,
ogrubela od srpa, prešla joj je preko zglavaka. Nije ništa rekao, ali ju je gledao pravo
u oči. Vasja iznenada shvati zašto žene toliko traže molitve od njega; shvatila je i
da je ta topla ruka, uz upečatljive crte lica, bila oružje koje koristi tamo gde ga jezik
izda. Izvući će od nje pokornost na ovaj način, s ogrubelom rukom i predivnim
očima.
Zar sam ja baš tolika budala kao Ana Ivanovna? Zabacivši glavu, Vasja se
odmakla od njega. Pustio ju je. Nije primetila da mu je ruka zadrhtala. Senka mu
se zaleluja po zidu dok se udaljavao od nje.
Ana je tada baš bila krpila veš na svojoj hoklici kraj ognjišta. Platno joj skliznu
na kolena, pa potom i pravo na pod kad je naprasno ustala. „Šta ti je to dao?“,
prosiktala je. „Šta?!?“ Svaka joj je pora i bora iskočila na licu.
Vasja ni sama nije znala, ali je podigla ruku da maćeha vidi. Radilo se o
njegovom drvenom krstu s dva potporna kraka, izrezbarenom od svilenkaste
borovine. Vasja se zagleda u njega donekle u čudu. Šta je sad ovo, pope?
Upozorenje? Izvinjenje? Izazov?
„Krst“, reče.
Ana ga na to zgrabi. „Moj je“, rekla je. „Meni ga je namenio. Napolje!“
Vasja joj je štošta mogla reći, ali se odlučila za ono najbezbednije: „Sigurno
jeste.“ Izašla ipak nije; odnela je čanak do ognjišta da iskamči još paprikaša od
Dunje i da neopreznoj sestrici ukrade okrajak hleba. Nekoliko minuta kasnije
Vasja je omazala čanak koricom, smejući se Irininom zbunjenom licu.
Ana više nije progovarala, ali se nije ni vraćala šivenju. Iako nasmejana, Vasja
je osećala maćehin užareni pogled na sebi.

136
Ana te noći nije spavala, već je špartala od kreveta do crkve. Čim je zagasita, vedra
zora zamenila plavu letnju noćnu tamu, otišla je do muža da ga probudi.
Ona nijednom za devet godina nije sama došla Petru. Petar je svojski pritegao
ženu oko vrata, pre nego što je uopšte shvatio o kome se radi. Ani se sivkasto-
smeđa kosa rasu oko lica, marama joj se nakrivi. Oči joj behu kao dva kamena.
„Dragi“, zakrkljala je, masirajući vrat.
„Šta je bilo?“, upitao ju je Petar. Izašavši iz tople postelje, požurio je da se
obuče. „Da nije nešto s Irinom?“
Ana zagladi kosu i namesti maramu. „Nije… nije.“
Petar navuče košulju preko glave i sveza pojas. „Šta je onda?“, reče nimalo
prijatnim glasom. Gadno ga je bila prepala.
Ana zadrhta, oborenog pogleda. „Jesi ti primetio da je ona tvoja kćerka
Vasilisa dosta izrasla tokom leta?“
Petar se pokolebao. Dan koji se tek rađao bacao je snopove svetlozlatne boje
po podu. Anu Vasja nikada nije zanimala. „Jeste?“, rekao je, sad već zbunjen.
„I da je izrasla u koliko-toliko privlačnu devojku?“
Petar zatrepta, pa se namršti. „Još je dete.“
„Žena“, brecnu se Ana. Petar ostade zgranut. Nikada mu ranije nije
protivrečila. „Muškarača, sva u rukama, nogama i očima. Ali dobiće dobar miraz.
Najbolje bi bilo da je udaš, mužu. Izgubi li i to malo što sad ima od izgleda, možda
se nikada i ne uda.“
„Neće sigurno izgubiti na izgledu u narednih godinu dana“, reče joj Petar
odsečno. „A neće, vala, ni u narednih sat vremena. Šta si me digla tako rano, ženo?“
Izašao je iz sobe. Orašasti miris pečenog hleba ulepšao je kuću, a on beše gladan.
„Kći Olgu si udao u četrnaestoj“, Ana ga je pratila sva zadihana. Olga je
uznapredovala nakon venčanja; postala je plemenita gospa i punačka domaćica s
tri deteta. Muž joj je zauzimao visok položaj kod velikog kneza.
Petar zgrabi svežu veknu i prelomi je. „Porazmisliću o tom pitanju“, reče da
bi je ućutkao. Uzeo je veliki zalogaj još vruće sredine, pa napuni njome usta. Zubi

137
su ga katkad boleli; njena mekoća mu je svakako prijala. Omatorio si, pomisli Petar.
Zažmurio je, pokušavajući da prekrije ženin glas zvukom sopstvenog žvakanja.

Muškarci su pošli na polja ječma u praskozorje. Čitavog su jutra kosili zatalasanu

pšenicu velikim zamasima, hukćući, a onda bi raširili stabljike da se suše. Stalno se
čulo ravnomerno grebanje grabulja koje su neprekidno radile. Sunce im je, kao da
je živo, obavijalo vratove usijanim rukama. I senke su im se, tanušne, skrile iza
nogu, dok su im se lica presijavala od znoja i opekotina. Petar je sa sinovima radio
uz seljake; tokom žetve su svi radili. On je ljubomorno čuvao svako zrno. Ječam
nije narastao koliko je trebalo, te mu klasje beše tanano i siromašno.
Ispravivši bolna leđa, Aljoša zakloni oči prljavom rukom. Lice mu se ozari.
Neki im je jahač pristizao iz sela, jureći na doratu. „Najzad“, reče. Postavio je dva
prsta na usne. Dugačak zvižduk zapara podnevni tajac. Po čitavom polju ljudi
odložiše grabulje, obrisaše plevu s lica, te krenuše na reku. Duboki zeleni nasipi i
mreškanje vode pružali su im kakvo-takvo olakšanje od vreline.
Oslonjen o grabulje, Petar skloni mokru, prosedu kosu s čela. Ali nije
napuštao polje ječma. Jahač im se primicao, jureći na kobili gipkih nogu. Petar
zaškilji. Mogao je da razazna crnu ptetenicu svoje druge kćeri kako se vijori za
njom. Ali sada nije jahala svog mirnog konjića. Miškine bele cevanice blesnuše u
prašini. Ugledavši oca, Vasja mahnu rukom u znak pozdrava. Petar je namrgođeno
čekao da mu se kćerka približi, pa da je izgrdi. Ta će, kolko je luda, još jednog dana
vrat slomiti.
Ali kako je samo dobro sedela na tom konju. Kobila je preskočila neku jarugu,
savladavši je u galopu, a na jahačici se ništa nije pomerilo sem kose. Njih dve se
zaustaviše na rubu gaja. Vasja je ispred sebe držala pletenu korpu. Petar od jarkog
sunca nije mogao da joj vidi lice, ali je uočio koliko je visoka izrasla. „Nisi gladan,
oče?“, doviknula mu je. Kobila ostade da stoji sasvim mirno i skladno. I još je bila
bez uzda – nije na sebi imala baš ništa, čak ni najobičniji ular. Vasja je dojahala
držeći korpu s obe ruke.
„Eto me, Vasja“, reče joj neobjašnjivo narogušen. Oslonio je grabulje o rame.

138
 Sunce tad obasja nečiju zlatnu kosu. Konstantin Nikonovič se nije bio
povukao s polja, već je ostao da isprati vitkog jahača sve dok je drveće nije skrilo.
Kći mi jaše kao neki momak iz stepe. Šta li samo naš vrli pop misli o njoj?
Muškarci su se polivali hladnom vodom po glavi, istovremeno je srčući u
velikim gutljajima. Kad je Petar stigao do potoka, Vasja je već bila sjahala i sišla
među njih da im svima odnese meh pun kvasa. Dunja je ispekla ogromnu pitu u
kojoj su se nazirale semenke, sir i letnje povrće. Muškarci se okupiše da je iseku.
Mast im umrlja lica mešajući se sa znojem.
Petru upade u oči koliko je čudno Vasja izgledala među stasitim, grubim
muškarcima, tako tanana, izduženih kostiju i široko razmaknutih, krupnih očiju.
Želim kći kao što je moja majka bila, rekla mu je onomad Marina. Pa eto je, sokolica
među kravama.
Muškarci joj se nisu obraćali; užurbano su se bacili na pitu, pognutih glava, te
se vratiše na užarena polja. Aljoša nasmešeno cimnu sestru za pletenicu u prolazu.
Petar je ipak, zapazio da joj muškarci usput dobacuju poglede preko ramena.
„Veštica“, promrmljao je jedan od njih, mada ga Petar nije čuo. „Omađijala je
konja. Pop veli da…“
Pita je nestala, pa za njom nestadoše i ljudi, ali se Vasja još zadržala. Odloživši
meh s kvasom, otišla je da umoči ruke u potok. Hodala je poput deteta. Pa kako i
ne bi. Još uvek je devojčica: moja žabica. Ali opet je posedovala i neku razuzdanu,
bezbrižnu ljupkost. Udaljivši se od potoka, Vasja usput pokupi korpu i pođe ka
njemu. Petar se zaprepastio kad joj se zagledao u lice, zbog čega možda i jeste bio
toliko smrknut i namršten. Njoj nestade osmeh. „Izvoli, oče“, rekla je, pružajući
mu meh s kvasom.
Gospode, pomislio je. Možda je Ana Ivanovna stvarno bila u pravu. Ako još i
nije žena, uskoro će biti. Petar je primetio da se pogled oca Konstantina ponovo
zadržao na njegovoj kćerki.
„Vasja“, reče Petar grublje nego što je hteo. „Šta sad ovo znači? Da uzmeš
kobilu i tako dojašeš, bez sedla i uzda? Još ćeš slomiti ruku ili vrat kakva si
nepromišljena.“
Vasja se zarumenela. „Dunja mi je rekla da vam donesem korpu i da požurim.
Miška mi je bila najbliža od svih konja, a i nije tako daleko, nema toliko da bih se
mučila sa sedlom.“

139
 „Niti sa ularom, doćka42?“ reče Petar donekle ozlojeđeno.
Vasja se još više zarumene. „Ništa mi se nije desilo, oče.“
Petar je ćutke odmeri. Da je bila muško, sad bi je hvalio zbog jahačkog umeća.
Ali ona je bila devojka, muškarača, i samo što nije postala žena. Petar se ponovo
setio zurenja mladog popa.
„Pričaćemo još o ovome kasnije“, rekao joj je Petar. „Idi kući Dunji. I da nisi
tako brzo jahala.“
„Dobro, oče“, reče Vasja poslušno. No ipak je s gordošću skočila konju na
leđa, isto kao što je s gordošću okrenula kobilu i poterala je kasom povijenog vrata
nazad u pravcu kuće.

Dan se oduži, sumrak im dođe i prođe, ostavivši im kao jedinu svetlost onaj bledi
letnji sjaj koji je obasjavao noći kao da je jutro. „Dunja “, reče Petar. „Kad nam je
to Vasja postala žena?“ Sedeli su sami u letnjoj kuhinji. Kuća je bila usnila svuda
oko njih. Petru bi bele noći uvek odagnale san, a sad ga je još izjedalo i ovo pitanje
o kćerki. Dunju su bolele i ruke i noge, pa joj se nije žurilo da legne na tvrdu
slamaricu. Okretala je preslicu, ali usporeno. Petru najednom pade u oči koliko je
omršavela.
Dunja se čvrsto zagledala u Petra: „Pre pola godine. Negde oko Vaskrsa.“
„Lepa je na oko“, reče Petar. „Mada, malo divlja, treba joj muž, da je smiri.“
Međutim, još dok je to izgovarao javila mu se slika njegove divljakušice oterane u
brak i u muževljevu postelju kako se preznojava nad pećnicom. Ta ga slika ispuni
nekim neobičnim kajanjem, pa je morao da je se otrese.
Dunja odloži preslicu da bi mu polagano rekla: „Nije njoj još ljubav na pameti
Petre Vladimiroviču.“
„Pa šta? Uradiće kako joj se kaže.“
Dunja se nasmeja. „Hoće li? Zar si zaboravio Vasjinu majku?“
Petar ućuta.

42
kći, ćerka

140
 „Moj savet je da sačekaš“, reče Dunja. „Osim…“
Dunja je celo to leto gledala Vasju kako nestaje u zoru i vraća se u smiraj dana.
Gledala je kako to nešto divlje raste u Marininoj kćerki, i to i neka udaljenost,
sasvim nova, kao da to devojče tek s pola srca živi u porodičnoj svakodnevnici
ispunjenoj usevima, stokom i opravkama. Gledala je, brinula se i mučila u sebi. Sad
je donela odluku, gurnula je ruku u džep. Kada ju je izvukla, na dlanu joj je ležao
plavi dragulj, upadljiv na njenoj oronuloj koži. „Sećaš li se ovoga, Petre
Vladimiroviču?“
„Bio je to dar za Vasju?“, reče Petar osorno. „Prevarila si me? Naredio sam ti
da joj ga daš!“ Zagledao se u taj medaljon kao da se radi o guji.
„Čuvala sam ga za nju“, odgovorila mu je Dunja. „Molila sam kralja zime da
mi dopusti, i dopustio mi je. Prevelik je to teret bio za jedno dete.“
„Kralja zime?“, reče Petar ljutito. „Nisi valjda dete da veruješ u bajke? Kralj
zime ne postoji.“
„Bajke?“, uzvrati mu Dunja, odgovarajući mu s istim besom u glasu. „Zar sam
toliko pokvarena da bih izmislila takvu laž? I ja sam hrišćanka, Petre
Vladimiroviču, ali verujem u ono što vidim. Pa odakle dolazi ovaj dragulj, dostojan
samoga kana, koji si doneo kćerkici?“
Mada mu je grlo zaigralo, Petar joj oćuta.
„Ko ti ga je dao?“, nastavila je Dunja. „Doneo si ga iz Moskve, ali te nisam
ništa zapitkivala.“
„Obična ogrlica“, reče Petar, ali mu je bes sada već bio nestao iz glasa. Petar
je pokušavao da zaboravi onog čoveka svetlih očiju, krv na Koljinom grlu i svoje
ljude koji su stajali kao da se ništa nije desilo. Je li to bio taj njen kralj zime? Sad se
prisetio i koliko je brzo pristao da kćerki da tu đinđuvu od neznanca. Starodrevne
mađije, činilo mu se da mu je Marina rekla. Kći od loze moje majke. Pa ono što mu
je rekla još tiše: Čuvaj je, Petja. Ja sam je odabrala. Važna je. Obećaj mi.
„Nije to samo ogrlica“, reče Dunja grubo. „Već talisman, Bog da mi dušu
prosti. Videla sam ti ja kralja zime. Ovo je njegova ogrlica i on namerava da dođe
po nju.“
„Videla si ga?“, Petar je skočio na noge.
Dunja mu klimnu.

141
 „Gde si ga videla? Gde?“
„U snu“, reče Dunja. „Samo u snu. Ali on nam i šalje snove koji se obistinjuju.
Kaže mi da moram da joj dam tu ogrlicu. Da će doći po nju sred zime. Ona više
nije dete. Ali on jeste prevrtljiv, svi su oni takvi.“ Reči pokuljaše iz nje zbrda-zdola.
„Vasju volim kao da mi je kći. Nije dobro što je toliko hrabra. Plašim se za nju.“
Petar odšparta do velikog prozora gde se opet okrenu ka Dunji. „Istinu zboriš,
Avdotja Mihajlovna? Zakuni se u moju ženu da me ne lažeš!“
„Videla sam ga“, ponovi Dunja. „A kanda si ga i ti video. Crne, kovrdžave
kose. Svetlih očiju, svetlijih od neba sred zime. Nema bradu, obučen je skroz u
plavo.“
„Neću dati sopstvenu kći nekom zloduhu. Pa ona je hrišćanska devojka.“ Taj
nepatvoreni strah u Petrovom glasu beše nov, posledica Konstantinovih
propovedi.
„Onda joj treba muž“, reče Dunja prosto. „Što pre, to bolje. Ledene zloduhe
ne zanimaju smrtnice udate za smrtnike. Onaj ptičiji carević i zli čarobnjak iz priča
dolaze samo po divlje devojke.“

„Vasju?“, reče Aljoša. „Udati? Tog neuhvatljivog zeca?“ Nasmejao se. Oko njih su
šuštale suve stabljike ječma; grabuljao je pored oca. Slamke je imao čak i u smeđim
kovrdžama. Bio je zapevao da rastera popodnevni tajac. „Još uvek je devojčica, oče;
umlatio sam jednog seljanina koji se previše bio zablenuo u nju, a ona ništa nije
primetila. Čak i nakon što je taj bilmez nedelju dana hodao s modrim licem.“ Bio
je umlatio jednog od seljaka koji ju je takođe bio nazvao vešticom, ali to već nije
kazao ocu.
„Ona samo još nije srela nekog muškarca koji bi joj zapao za oko“, reče Petar.
„Ali to nameravam da promenim“, Petar reče otresito, već rešen. „Kiril
Artamonovič je sin jednog mog prijatelja; dobio je veliko nasledstvo, a otac mu je
umro. Vasja je mlada i zdrava, imaće pozamašan miraz. Uzeće je pre nego što nam
padne sneg.“ Petar se opet sagnuo da grabulja.
Aljoša mu se nije pridružio. „Neće se njoj to dopasti, oče.“
„Dopalo joj se ili ne, uradiće šta joj se kaže“, reče Petar.

142
 Aljoša frknu na to. „Vasja?“, reče. „E to bih baš voleo da vidim.“

„Hoće da te udaju“, reče Irina Vasji sa zavišću. „Dobićeš dobar miraz, pa ćeš otići
da živiš u velikoj drvenoj kući da rodiš gomilu dece.“ Stajala je kraj grube tarabe,
ali se nije naslanjala na nju da ne zaprlja sarafan. Duga kestenjasta pletenica bila
joj je pokrivena jarkom maramom, a ručicu je prefinjeno spustila na drvo. Vasja je
orezivala Metelju kopite, mrmljajući pastuvu kojekakve strašne pretnje da se ne bi
slučajno pomerio. A on je izgledao kao da se sve nešto premišlja za koji deo tela da
je ugrize. Irina ga se poprilično plašila.
Vasja mu spusti kopito, te ovlaš pogleda sestricu. „Ne udajem ti se ja“, reče.
Irina zavidno nabra usne s neodobravanjem, kad je Vasja najednom
preskočila tarabu. „Hoćeš, hoćeš“, reče joj. „Već nam stiže neki velmoža; Kolja je
otišao da ga dovede. Čula sam kad je otac rekao majci.“
Vasji se namreška čelo. „Pa… pretpostavljam da se jednom moram udati…“,
rekla je. Vragolasto se nasmešila sestri, nakrivivši glavu. „Ali kako misliš da
zapadnem nekom muškarcu za oko pored tebe žive, ptičice?“
Irina joj se sramežljivo nasmešila. O njenoj lepoti već su naveliko brujali po
selima njenog oca. Ali onda doda: „Nećeš onda u šumu, Vasja? Večera samo što
nije. Sva si prljava.“
Rusalka je sedela iznad njih, samo zelena senka u krošnji hrasta. Namignula
joj je. Voda joj je kapala s talasaste kose. „Sad ću ja odmah“, reče Vasja.
„Ali otac kaže…“
Vasja poskoči prema krošnji, osloni se stopalom o deblo, te se snažnim
rukama uhvati za granu iznad njih. Obavivši se nogom oko nje, oklembesila se
naglavačke. „Neću kasniti na večeru. Ništa ne brigaj, Irinka.“ Narednog trena već
nestade među lišćem.

143
Rusalka se tresla, sva omršavela. „Šta radiš?“ reče Vasja. „Šta se desilo?“ Rusalka se
tresla više nego ikada ranije. „Hladno ti je?“ To joj se činilo nemogućim; zemlja je
isijavala vrelinom koju je upila tokom dana, a lahora gotovo da nije bilo.
„Nije“, reče rusalka. Lice joj beše skriveno pod tankom kosom. „Devojčicama
može da bude hladno, ne čertima. Šta to dete priča, Vasilisa Petrovna? Napustićeš
šumu?“
Vasji sinu da se rusalka možda plaši, mada joj nije bilo lako da dokuči; ton
njenog glasa nije bio kao kod drugih žena.
Vasja o tome nikada ranije nije razmišljala. „Jednog dana hoću“, reče
polagano. „Negde u budućnosti. Moraću da se udam i pređem u kuću svoga muža.
Ali nisam mislila da će se to desiti tako brzo.“ Kako je samo oslabila rusalka. Kroz
mršavo lice providelo joj se šuštavo lišće.
„Ne smeš“, reče rusalka. Usne joj se razdvojiše od zelenih zuba. Ruka kojom
je češljala kosu najednom joj se trže, te joj se voda sada sli niz nos i bradu. „Nećemo
preživeti zimu. Nisi mi dala da ubijem onog požudnog čoveka, a tvoje čini su slabe.
Još si dete; ono malo tvoga hleba i medovine ne može da nahrani kućne duhove.
Bar ne zanavek. Medved se probudio.“
„Kakav sad medved?“
„Senka na zidu“, reče rusalka, isprekidano dišući, „glas u tami.“ Lice joj se nije
micalo kao ljudsko, ali su joj se crne zenice raširile. „Čuvaj se mrtvih. Moraš me
poslušati, Vasja, jer se neću više vraćati. Bar ne u ovom obliku. On će me pozvati,
a ja ću morati da se odazovem; nateraće me da ga slušam i da se okrenem protiv
vas. Drugačije neću moći. Lišće opada. Ne napuštaj šumu.“
„Kako to da se čuvam mrtvih? Kako ćeš se to okrenuti protiv nas?“
Rusalka je na to posegnula ka njoj i to tolikom silinom da je Vasja, kad joj je
sklopila vlažne, vazdušaste prste oko ruke, imali utisak da su od krvi i mesa. „Kralj
zime će vam pomoći koliko može“, rekla je. „Obećao je. Svi smo ga čuli. Jako je
star i neprijatelj je vašeg neprijatelja. Ali mu ne smeš verovati.“
Pitanja toliko brzo navreše Vasji na usta da joj oduzeše glas. Uzvratila je
pogled rusalki. Vodenoj vili se blistava kosa spuštala po nagom telu. „Tebi
verujem“, izusti nekako Vasja. „Ti si mi prijatelj.“

144
 „Čuvaj dobrotu u srcu, Vasilisa Petrovna“, reče joj rusalka tugaljivo, a onda
za njom ostadoše samo drvo i srebrno lišće uskomešano kao usred oluje. Kao da je
nikada tamo nije ni bilo. Možda sam stvarno poludela, pomislila je Vasja. Uhvativši
se za granu pod sobom, spustila se na zemlju. Potrčala je kući nečujnim korakom
u veličanstvenom poznom letnjem sutonu. Imala je utisak da šuma šapuće oko nje.
Senka na zidu. Ne smeš mu verovati. Čuvaj se mrtvih. Čuvaj se mrtvih.

„Da se udam, oče?“ Vedri zeleni sumrak doneo je svežinu isušenoj, žednoj zemlji,
te je vatra iz peći prijala umesto da im predstavlja dodatnu muku. U podne su
pojeli samo hleba uz sitan sir i ukiseljene pečurke, jer nisu imali vremena da odlaze
sa njive. No uveče je bilo paprikaša i pite, pečene peradi i zeleniša umočenog u ono
malo soli što su imali
„Ako nateramo nekoga da te uzme“, reče Petar, ne previše nežno, odgurujući
zdelu od sebe. Safiri, svetle oči, pretnje i nepromišljena obećanja neprijatno su mu
se rojili po glavi. Vasja je u kuhinju ušla vlažnog lica, a bilo je i jasnih naznaka da
je pokušala da očisti prljavštinu ispod noktiju. Voda joj je samo još više razmazala
štroku. Bila je obučena kao seljančica u tanano haljinče od nebojenog platna,
nepovezane kovrdžave crne kose. Oči joj behu goleme, izbezumljene i zabrinute.
Mnogo bismo je lakše udali, pomisli Petar iznervirano, ako bi se bar malo potrudila
da više liči na ženu umesto na seljačko derle – ili šumskog duha.
Petar je gledao kako joj se prigovori smenjuju jedan po jedan na jeziku, ali ne
izlaze napolje. Sve se devojke udaju, sem ako neće da postanu časne sestre. Znala
je to kao i svi ostali. „Da se udam?“, rekla je ponovo, mučeći se da izgovori reči.
„Sada?“
Petar je opet osetio grižu savesti. Zamislio ju je trudnu s detetom, pognutu
nad peći, kako sedi pred razbojem izgubivši svu ljupkost…
Ne budi blesav, Petre Vladimiroviču. Takva je sudba ženska.
Petar se prisetio Marine, tople i podatne u njegovom naručju. Ali se isto tako
prisetio i njenog iskradanja u šumu, nečujno poput duha, s istim tim divljim
pogledom u očima.
„Za koga treba da se udam, oče?“

145
 Sin mi je bio u pravu, pomisli Petar. Vasja se stvarno naljutila.
Zenice su joj se proširile, glavu je zabacila kao ždrebica koja odbija da joj
metnu žvale Protrljao je lice. Devojke su se radovale udaji. Olga je sva blistala kad
joj je muž stavio dragulj na prst i odveo je. Možda je Vasja bila ljubomorna na
stariju sestru. Ali ova mu kći nikada ne bi našla muža u Moskvi. Lakše bi sokola u
golubarnik strpali.
„Za Kirila Artamonoviča“, reče Petar. „Moj prijatelj Artamon je bio bogat,
nasledio ga je sin jedinac. Čuveni su uzgajivači konja.“
Činilo se da su joj oči progutale pola lica. Petar se namršti. Dobra je to prilika
bila, nije bilo razloga da se toliko potrese. „Gde?“, šapnula je. „Kada?“
„Na istoku, nedelju dana jahanja dobrim konjem“, reče Petar. „Doći će nam
nakon žetve.“
Vasji se lice umiri i stegnu; okrenula se. Petar dodade, kao da želi da je ubedi:
„Dolazi lično. Poslah Kolju po njega. Biće ti dobar muž, s kojim ćeš imati dece.“
„Čemu tolika žurba?“, ote se Vasji.
Duboko ga je žacnula gorčinom u glasu. „Dosta priče, Vasja“, reče ledeno. „Ti
si sad žena, a on je bogat čovek. Ako si htela kneževića kao Olga, e, pa oni ti više
vole punije i poslušnije žene.“
Video je tračak povređenosti na njoj, pre nego što će je prikriti. „Olja je
obećala da će me dovesti kod sebe kada porastem“, rekla je. „Kazala mi je da ćemo
živeti zajedno na njenom dvoru.“
„Najbolje je da se sada udaš, Vasja“, reče Petar bez otezanja. „Kod sestre
možeš pošto rodiš prvog sina.“
Vasja je samo stegnula usne i udaljila se. Petar se zabrinuto zapitao šta li će
Kiril Artamonovič misliti o njegovoj kćerki
„Nije mator, Vasja“, reče joj Dunja kad se Vasja srozala kraj ognjišta. „Čuven
je po svom umeću u hajkama. Podariće ti jaku decu.“
„Šta mi to otac prećutkuje?“, uzvrati joj Vasja. „Prerano je. Mogla sam još
godinu dana da sačekam. Olja je obećala da će poslati nekoga po mene.“
„Koješta, Vasja“, reče Dunja, možda preterano oštro. „Sad si žena; bolje ti je s
mužem. Sigurna sam da će ti Kiril Artamonovič dopustiti da posetiš sestru.“

146
 Njene zelene oči se naglo podigoše, pa se skupiše. „Ti znaš koji je očev razlog
za ovo. Čemu ovolika žurba?“
„Ne…ne bih znala, Vasja“, reče Dunja. Najednom se sva stegla i skupila.
Vasja ništa ne reče. „Tako je najbolje“, reče joj dadilja. „Pokušaj da shvatiš.“
Spustila se na klupu na furuni kao da ju je snaga izdala, te se Vasja oseti krivom.
„Dobro“, reče. „Izvini, Dunjaška.“ Spustila je šaku dadilji na ruku. Ali više nije
progovarala. Nakon što je progutala svoju kašu, iskrala se kroz vrata poput utvare,
pa nestade negde u noć.

Mesec beše tek nešto deblji od srpa, unaokolo je bacao treperavu plavu svetlost.
Vasja je trčala nošena panikom koja joj nije bila jasna. Život koji je do tada vodila
načinio ju je snažnom. Jurnuvši brže, dopustila je svežem vetru da joj spere ukus
straha iz usta. Ali nije daleko odmakla; plamen iz porodičnog ognjišta još joj je
uvek blistao iza leđa kada je čula da je neko doziva po imenu. „Vasilisa Petrovna.“
Skoro da joj je došlo da trči dalje, pa nek je noćna tama proguta. Ali kuda bi
pošla? Zaustavila se. Pop je stajao u senci crkve. Bilo je mračno; po licu ga ne bi
prepoznala. Ali oko njegovog glasa nikada ne bi pogrešila. Ništa nije rekla. Osetivši
ukus soli, shvatila je da joj se to suze suše na usnama.
Konstantin je tada upravo izlazio iz crkve. Nije video Vasju kada je napustila
kuću, ali je prepoznao njenu hitru senku. Pozvao ju je, bez razmišljanja, te opsova
sebe čim se zaustavila. Ali onda ga potrese prizor njenog lica. „Šta je bilo?“, reče
grubo. „Zašto plačete?“
Da mu je glas zazvučao hladno i zapovednički, Vasja mu ne bi odgovorila. Ali
ovako mu oprezno reče: „Hoće da me udaju.“
Konstantin se namršti. I on je istoga trena video sve što i Petar, nju tako divlju
uvučenu u kuću, zauzetu poslom i zadihanu, ženu kao svaku drugu. Poput Petra, i
on je osetio neku čudnu tugu, koju je morao da odagna od sebe. Primakao joj se
ne razmišljajući, da joj bolje pročita lice, i tad zgranuto primeti da se uplašila.
„Pa?“, reče. „Za nekog okrutnog čoveka?“
„Ne“, reče Vasja. „Mislim da ne.“

147
 Tako je najbolje, taman mu se našlo navrh jezika. Opet se prisetio godina
rađanja dece i iscrpljujućeg rada. Izgubila bi tu svoju neukroćenu stranu, njena
sokolovska ljupkost završila bi sputana lancima… Progutao je knedlu. Tako je
najbolje. Grešno je ostati neukroćen.
Iako je znao odgovor, najednom ju je pitao: „Čega se toliko plašite, Vasilisa
Petrovna?“
„Ne znam, baćuška“, rekla mu je. Nasmejala se tiho, očajnički. „I vi ste se
plašili kad su vas ovamo poslali. Imali ste osećaj da se šuma steže oko vas kao
pesnica; tačno vam se videlo u očima. Ali vi možete otići ako poželite. Postoji čitav
jedan svet za božijeg čoveka, pogotovo jer ste se vi već napojili vodom
carigradskom i nagledali sunca na moru. A ja…“ Primetio je da se u njoj opet
podigla panika, pa joj je prišao da je uhvati za ruku.
„De-de“, reče. „Nemojte biti smešni; sami ste sebe zaplašili.“
Opet se nasmejala. „U pravu ste“, rekla mu je. „Baš sam smešna. Na kraju
krajeva, rođena sam da me strpaju u kavez: u neki samostan ili kuću, šta mi drugo
preostaje?“
„Žena ste“, reče Konstantin. I dalje ju je držao za ruku: pustio ju je kad se
odmakla od njega. „Pomirićete se s tim, vremenom“, reče joj. „Bićete srećni.“ Jedva
da je mogla da mu nazre lice, ali joj prizvuk u njegovom glasu nije bio jasan.
Zazvučao je kao da i sam sebe ubeđuje.
„Neću“, reče Vasja promuklo. „Pomolite se za mene, baćuška, ali ja
moram…“ I tu ponovo potrča, ovoga puta između kuća. Konstantin ostade iza nje,
opirući se porivu da dovikne za njom. Dlan ga je pekao tamo gde ju je njime
dodirnuo.
Tako je najbolje, pomislio je. Tako je najbolje.

148
 S V R AGO M U Z S V EĆ U

Bila je to jesen tmurnog neba i žutog lišća, naprasnih kiša i iznenadnih snopova
jarkog sunca. Boljarev sin došao je s Koljom nakon što su sklonili letinu na sigurno,
u podrume i na tavane. Kolja je poslao glasnika pre njih blatnjavim putem, te su
na dan velmožinog dolaska Vasja i Irina jutro provele u kupatilu. Banik43, duh iz
kupatila, beše debeljuškasto stvorenje očiju nalik dvema ribizlama. Dobroćudno je
buljio u devojke. „Zar ne bi mogao da se sakriješ pod klupu?“, reče mu Vasja tiho
dok je Irina bila u susednoj prostoriji. „Videće te moja maćeha, pa će da vrišti“
Banik se isceri na to. Para mu se zaleluja između zuba. Jedva da joj je dopirao
do kolena. „Ako ti tako hoćeš. Ali nemoj me zaboraviti ove zime, Vasilisa
Petrovna. Svake me je godine sve manje i manje. Ne želim da nestanem. Stari
proždrljivac se budi; ne bi bilo dobro da baš ove zime ostaneš bez svog dobrog
starog banika.“
Vasja se pokoleba, zatečena. Ali udaće me, otići ću odavde. Čuvajte se mrtvih.
Stegla je usne. „Neću te zaboraviti.“
Još joj se više nasmešio. A onda ga obavi para tako da više ni sama nije
razlikovala izmaglicu od njegovog tela. Neka mu je crvena svetlost isijavala iz

43
duh banja, odnosno sauna koje koriste Sloveni koji žive na severu. Opisuje se kao smežuran starac
duge brade i sede kose koji bi se prizivao u pomoć pri jednom neobičnom gatanju. Naime, oni koji
bi se okupali izlazili bi napolje golih leđa i čekali banika – ukoliko ih banik udari smatralo se da ih
čeka svetla budućnost, ukoliko ih ogrebe smatralo se obrnuto. U saunu se nije smelo ulaziti kada
se banik gosti sa svojim prijateljima duhovima, u slučaju da se čovek tada nađe u sauni, bio bi
kažnjen, nekada i smrću

149
dubine očiju, boje usijanog kamenja. „Onda jedno proročanstvo za tebe, morska
devo.“
„Zašto si me tako nazvao?“ šapnula je.
Banik doleluja na klupu kraj nje. Brada mu beše od snopova pare. „Zato što
imaš oči na pradedu. A sad me počuj. Jahaćeš sve do mesta gde se zemlja s nebom
spaja. Rađaćeš se tri puta: jednom od privida, jednom od kože i krvi, i jednom
duhom. Braćeš visibabe usred zime, plakati za slavujem i umreti po sopstvenom
izboru.“
Vasji i pored pare postade hladno. „Zašto bih birala da umrem?“
„Tri rođenja. Jedna smrt“, reče joj banik „Nije li to pravično? Ne zaboravi me,
Vasilisa Petrovna.“ Na to na mestu gde je bio ostade samo para. Majko božija,
pomisli Vasja, već mi je dosta njihovih suludih upozorenja.
Dve devojke su sedele preznojavajući se dok se nisu skroz zacaklile i
zacrvenele, pa se išibaše brezovim prutovima i poliše vrele glave hladnom vodom.
Kad su konačno bile čiste, Dunja i Ana dođoše da im očešljaju i upletu duge kose.
„Šteta što si toliko nalik kakvom momku, Vasja“, reče Ana, provlačeći namirisani
drveni češalj kroz Irinine duge kestenjaste uvojke. „Nadam se da ti se muž neće
previše razočarati“, iskosa je pogledala pastorku. Vasja se jeste zajapurila, ali je
držala jezik za zubima.
„Ali kakvu samo kosu imaš“, uzvrati Dunja na to ljutito. „Najlepšu u celoj
Rusiji, Vasočka.“ Ona joj zaista jeste bila duža i gušća od Irinine, zagasitocrna uz
nežan crveni odsjaj.
Vasja iznedri osmejak za svoju dadilju. Irini su od malih nogu govorili da je
lepa kao kneginja. Vasja je bila ružna kao dete, i često je, na svoju štetu, poređena
sa dražesnom polusestricom. Vasja je odnedavno, nakon dugih sati provedenih na
leđima konja na kojima joj dugi udovi behu vrlo korisni, počela da posmatra sebe
s više blagonaklonosti, mada se i inače nije previše predavala razmišljanju o
sopstvenom odrazu u ogledalu. Jedino koje su imali u kući beše neki bronzani oval
koji je pripadao njenoj maćehi.
Sad joj se, pak, činilo da sve žene po kući zure u nju i procenjuju je kao da je
koza koju goje za prodaju na pijaci. Tako se i desilo da se Vasja i sama zapitala da
li biti lep ima svojih prednosti.

150
 Dve devojke konačno behu obučene. Vasji je glava bila pokrivena devojačkim
ukrasom za glavu od srebrne žice koji joj se spuštao i oko lica, uokvirujući ga. Ana
nikada ne bi dopustila da Vasja nadlepša njenu kći, makar Vasja bila ta koja se
udaje, pa su Irinin ukras za glavu i rukavi biti izvezeni sitnim perlicama, dok joj je
sarafančić svetloplave boje bio obrubljen belim. Vasja je na sebi nosila zelenu i
zagasitoplavu boju, bez perlica, uz skroman nagoveštaj belog veza. Ta
jednostavnost beše njena lična krivica; vezenje je mahom prepustila Dunji. No njoj
je ta svedenost pristajala. Ana je navukla kiseo izraz na lice čim je ugledala pastorku
obučenu.
Njih dve izađoše na dvorište. A tamo blata do članaka; kiša je nežno sipila s
neba. Irina se držala uz majku. Petar ih je već čekao u dvorištu, sav ukočen u
skupocenom krznu i izvezenim čizmama. Koljina žena je došla s decom; Vasjin
maleni bratanac Serjoža trčkarao je unaokolo dižući ciku. Bela košulja već mu je
bila ukaljana velikom mrljom. Otac Konstantin je ćutke stajao sa strane.
„Čudnog li trenutka za venčanje“, reče Aljoša Vasji, prilazeći joj. „Sušno leto
i siromašna žetva.“ Smeđa mu kosa beše oprana, kratka bradica očešljana mirisnim
uljem. Plava izvezena košulja slagala mu se sa pojasom oko struka. „Jako si lepa,
Vasja.“
„Ne zasmejavaj me“, uzvratila mu je sestra. A onda mu doda, ozbiljnije:
„Istina… i otac je toga svestan.“ I zaista, premda jeste delovao veselo, Petru se jasno
video nabor između obrva. „Izgleda kao neko ko mora da obavi neprijatnu
dužnost. Mora da jedva čeka da me pošalje odavde.“
Gledala je da to zazvuči kao šala, ali ju je Aljoša ipak vispreno pogledao.
„Samo želi da te osigura.“
„Voleo je našu majku, a ja sam je ubila.“
Aljoša u trenu ostade bez reči. „Ako ti tako kažeš. Ali zaista, Vasočka, on samo
želi da te osigura. Konjima je dlaka zadebljala kao da ispod imaju paperje, veverice
su još uvek napolju, prejedaju se kao da im život od toga zavisi. Sprema nam se
teška zima.“
Neki jahač prođe kroz drvenu kapiju i pojuri ka kući. Blato je prskalo u
visokom luku pod kopitima njegovog konja. Naglo se zaustavivši, iskočio je iz
sedla: muškarac srednjih godina, ne previše visok, ali plećat, ogrubelog lica i smeđe
brade. Neka naznaka nepotisnute mladosti titrala mu je na usnama. Svi su mu zubi

151
bili na broju, te mu osmeh beše vedar kao u dečaka. Naklonio se Petru. „Ne
kasnim, nadam se, Petre Vladimiroviču?“, upitao ga je nasmejan. Njih dvojica se
uhvatiše za podlaktice.
Nije ni čudo što je pretekao Kolju, pomislila je Vasja. Kiril Artamonovič jahao
je najveličanstvenije mlado grlo koje je ikada videla. Čak je i Metelj, carević među
konjima, izgledao neotesano u poređenju s mišićavim savršenstvom tog riđana.
Poželela je da pređe rukama niz ždrepčeve noge, da mu opipa kosti i mišiće.
„Kazao sam ocu da mu je ovo loša zamisao“, reče joj Aljoša na uho.
„Šta? Zašto?“, reče Vasja zaokupljena konjem.
„Što te tako rano udaje. Jer bi čedne devojke trebalo čežnjivo da zagledaju
gospodu koja traže njihovu ruku, a ne njihove dobre konje.“
Vasja se nasmeja. Kiril se baš bio naklonio sićušnoj Irini s teatralnom
ljubaznošću. „U takvoj gruboj prirodi, Petre Vladimiroviču, pronaći takav
dragulj“, rekao je. „Krasuljku mali, ti bi trebalo da odeš malo južnije da cvetaš međ
našim cvećem.“ Irina se zarumenela kad joj se nasmešio. Ana osmotri svoju kći s
određenim samozadovoljstvom.
Kiril se tad okrenuo ka Vasji s veselim osmehom i dalje na usnama. Ali on mu
sasvim zamre kad ju je ugledao. Vasja pomisli da mu se sigurno nije dopao njen
izgled; digla je bradu u blagom prkosu. Još bolje. Nađi sebi drugu ženu ako ti ja
nisam po volji. Ali zato je Aljoša jako dobro shvatio to pomračenje u pogledu. Vasja
je čoveka gledala pravo u oči; više je bila kao neukroćena ždrebica nego kao
kućevna devojka, pa je Kiril očarano zurio u nju. Naklonio joj se i osmeh mu opet
zatitra na usnama, premda ne isti onaj koji je uputio Irini. „Vasilisa Petrovna“,
rekao joj je. „Vaš mi brat reče da ste lepi. Niste.“ Ukočila se, a njemu se osmeh još
više proširi. „Predivni ste.“ Pogledom je prešao od njenog ukrasa na glavi do
papuča na stopalima.
Aljoši se kraj nje šaka stegnu u pesnicu. „Jesi ti poludeo?“, prosikta Vasja. „Pa
ima prava. Vereni smo.“
Aljoša se zagledao u Kirila ledenim pogledom. „Ovo je moj brat“, reče Vasja
brže-bolje, „Aleksije Petrovič.“
„Drago mi je“, reče Kiril delujući kao da se dobro zabavlja. Bio je gotovo deset
godina stariji. Još jednom je opušteno odmerio Vasju. Njoj se koža naježi pod
odećom. Čula je da Aljoša škrguće zubima.

152
 Baš u tom trenu začu frktanje, vrisak i jedno glasno „buć!“. Svi se okrenuše.
Serjoža, Vasjin bratanac, bio se došunjao do Kirilovog riđeg pastuva i pokušao da
mu se popne u sedlo. Vasja ga je bar razumela – i ona je sama htela da zajaše tog
riđeg ata – ali se pod neočekivanim teretom mladi pastuv propeo sevajući očima.
Kiril potrča da uhvati konja za uzde. Petar je podigao unuka iz blata pa ga je klepio
po ušima. U tom trenu Kolja dojuri u dvorište i tako svojim dolaskom okonča
nastali metež. Serjožina majka je odnela dečaka odatle izdirući se na njega. Niže
niz drum pojavila se prva zaprega ostatka povorke, šarena spram sive jesenje šume.
Žene pohitaše u kuću da postave ručak.
„Sasvim je prirodno da mu se više svidi Irina, Vasja“, reče Ana dok su se
mučile s ogromnim kazanom punim paprikaša. „Avlijaner nikada ne može da se
meri s psom čiste rase. Ali bar ti je majka mrtva, pa je lakše zaboraviti tvoje
nesrećno poreklo. Jaka si kao konj; i to se nešto računa.“
Domovik, baš tad ispuza iz pećnice, oprezno, ali odlučno. Vasja mu je krišom
bila prosula malo medovine, „Gledaj, maćeho“, reče Vasja, „je li ono mačka?“
Ana pogleda i lice joj smesta posivi poput gline. Na mestu se zalelujala. Kad
joj se domovik namrštio, odmah je spopade nesvestica. Vasja odskoči od nje držeći
usijani lonac. Paprikaš je bio spašen. Što se ne bi moglo reći i za Anu Ivanovnu.
Kad je kolena izdaše, tresnula je o kameno ognjište uz milozvučan zvuk krckanja.

„Svideo ti se, Vasja?“, upitala ju je Irina te noći u krevetu.

Vasja je već napola bila zaspala; ona i Irina su se bile digle pre sunca da se
pripreme, a gozba je potrajala do kasno u noć. Kiril Artamonovič sedeo je kraj
Vasje, pijući iz njene čaše. Verenik joj je imao velike ručerde i neobičan grohot od
kog su se zidovi tresli. Dopala joj se njegova stasitost, ali ne i neotesanost. „Ljudina
je sigurno“, reče Vasja, mada se pomolila svim svecima da nestane.
„Naočit je“, složila se Irina. „I osmeh mu je dobrodušan.“
Vasja se namršteno prevrnu u postelji. Devojkama u Moskvi nije bilo
dopušteno da se druže s udvaračima, ali su na severu bili slobodniji. „Osmeh mu
možda jeste dobrodušan“, rekla je, „ali ga se njegov konj plaši.“ Pred kraj gozbe

153
bila se iskrala do staje. Kirilov ždrebac Ogonj44 stavljen je u jednu od pregrada; nisu
ga smeli pustiti na pašnjak.
Irina se nasmeja. „Otkud znaš šta konj misli?“
„Znam“, reče Vasja. „Osim toga, mator je, ptičice. Dunja kaže da mu je skoro
trideset.“
„Ali je bogat; dobijaćeš nakita i mesa svakoga dana.“
„Pa udaj se ti onda za njega“, reče Vasja popustljivo, bockajući sestru u stomak
„Pa ćeš biti debela kao veverica i onda možeš da sediš po ceo dan i šiješ na peći.“
Irina se zakikota. „Možda ćemo se viđati i nakon što se udamo. Ako nam
muževi ne budu živeli jako daleko.“
„Sigurna sam da neće“, reče Vasja. „Možeš da mi sačuvaš malo od tvog
mrsnog mesa da imaš kad ti dođem proseći s mojim mužem goljom dok ti budeš
udata za nekog velikog gazdu.“
Irina se opet zakikota. „Ali ti si ta koja se udaje za velikog gazdu, Vasja.“
Vasja ništa nije odgovorila; nije više progovarala. Irina je posle nekog
vremena odustala; sklupčala se uz sestru i zaspala. Vasja je, međutim, dugo ležala
budna. Moju porodicu je očarao, ali mu se konj boji njegove ruke. Čuvajte se mrtvih.
Biće teška zima. Ne smeš da napuštaš šumu. Sve joj se te misli sliše kroz glavu poput
vode, te je ponesoše svojom strujom. No kako je bila mlada i umorna, naposletku
se i ona prevrnula na drugu stranu i zaspala.
Dani su prolazili u zabavi i gošćenju. Kiril Artamonovič bi napunio Vasji
zdelu za večerom i voleo je da je zadirkuje kroz kuhinjska vrata. Telo mu je odisalo
nekom životinjskom vrelinom. Vasja se naljutila na sebe kad je primetila da se
rumeni pred njegovim pogledom. Noću bi ležala budna, pitajući se kakav bi joj
osećaj tolika vrelina pružila kad bi joj se našla među rukama. Ali smeh mu se
nikada nije odražavao u očima. Strah ju je nasumično spopadao, stežući joj grlo.
Dani se odužiše, a Vasja ni samoj sebi nije bila jasna. Moraš se udati, korile su
je žene. Sve se devojke udaju. Ovaj bar nije mator, a pored toga je i obdaren dobrim
izgledom. Čega se onda plašiš? Ona se ipak plašila, te je izbegavala verenika kad god
je mogla, špartajući tamo-amo poput ptice u tesnoj krletki.

44
na ruskom „vatra“

154
 „Zašto, oče?“, upitao je Aljoša Petra, i to ne prvi put, na početku još jedne
raskošne večere. Dugačka, polumračna odaja vonjala je na krzna i medovinu,
pečeno meso, čorbu i oznojana ljudska tela. Kaša je kružila stolom u ogromnoj
posudi; medovina je natezana i prosleđivana dalje. Prostorija beše krcata
komšijama. Kuća im je bila dupke puna, a goste su strpali i po seoskim kolibama.
„Tri dana pre venčanja moramo da častimo našeg gosta“, reče Petar.
„Zašto je baš sad udaješ?“, uzvrati mu sin. „Zar ne može još godinu dana da
sačeka? Zašto nakon teške zime i teškog leta moramo da traćimo hranu i piće na
ove?“ Pokazao je rukom na izduženu prostoriju po kojoj su se njihovi gosti zdušno
dali na tamanjenje plodova njihovog mukotrpnog letnjeg rada.
„Zato što tako mora“, odbrusi mu Petar. „Ako baš hoćeš da budeš koristan,
idi nagovori tu tvoju ludu sestru da ne uštroji muža prve bračne noći.“
„On je bikčina, taj Kiril“, reče mu Aljoša resko. „Ima već petoro dece sa
seoskim devojkama, i uopšte ne preza od očijukanja sa ženama seljaka i to, ni
manje ni više, kao gost u tvojoj kući. Nađe li moja sestra za shodno da uštroji svoga
muža, oče, imaće prava, a ja je neću od toga odgovarati.“
Tad obojica, vođeni nekim skrivenim porivom, pogledaše ka mestu gde je
pomenuti par sedeo rame uz rame. Kiril je nešto pričao Vasji, nezgrapno mašući
rukama. Vasja ga je gledala ispod oka izrazom koji onespokoji i Petra i Aljošu. Kiril
ga, izgleda, nije primetio.
„I tu vam se ja nađoh sam“, reče Kiril Vasji. Dopunio im je pehar, usput ga
malo prelivši. Usnama je ostavio mastan trag na rubu. „S leđima uz stenu, a vepar
je jurnuo na mene. Moji se ljudi razbežali, svi sem onog mrtvog, s ogromnom
crvenom rupčagom u sebi.“
To nije bila prva njegova beseda o junačkim podvizima Kirila Artamonoviča.
Vasja je već bila odlutala negde u mislima. Gde nam je pop? Otac Konstantin nije
došao na gozbu, a nije ličilo na njega da se drži dalje od ljudi.
„I vepar sunu na mene“, reče Kiril. „Zemlja mu se zatresla pod papcima. Već
sam bio predao dušu gospodu…“
I umro tamo usta punih krvi, pomisli Vasja zgroženo. Eh, kamo lepe sreće.
Spustila mu je šaku na ruku, pa mu uputi jedan pogled za koji se nadala da
deluje ucveljeno. „Nemojte više… neću podneti.“

155
 Kiril je zbunjeno pogleda. Vasja se cela zatrese. „Ne bih podnela ostatak priče.
Još ću vam se onesvestiti, Kirile Artamonoviču.“
Kirila to kao da nije mnogo dirnulo.
„Dunja ima mnogo jače živce od mene“, reče mu Vasja. „Mislim da bi trebalo
da dovršite priču pred njenim ušima.“ Dunjinim ušima ništa nije falilo (kao što
nije ni Vasjinim živcima); starica je pomirljivo usmerila oči ka nebesima, te ošinu
Vasju jednim pretećim pogledom. No Vasja je već bila rešila da uzme stvar u svoje
ruke, od čega je ne bi odvratio čak ni očev mrgodan pogled s druge strane stola.
„A sad me izvinite“, Vasja ustade izigravajući ženstvenost, pa uze veknu sa stola,
„ali moram da obavim svoju verničku dužnost.“
Kiril taman zinu da se usprotivi, ali mu se Vasja hitro nakloni, tutnu veknu u
rukav i šmugnu odatle. Van krcate dvorane kuća beše prohladna i tiha. Ostala je
da stoji u dvorištu nekoliko dugih trenutaka, samo dišući.
A onda ode da pokuca popu na vrata.
„Slobodno“, reče Konstantin nekoliko ledenih trenutaka kasnije. Čitava soba
je izgledala kao da podrhtava na svetlosti sveće. Slikao je na njenom odsjaju. Neki
pacov mu je već bio izgrizao koricu koju je netaknutu bio ostavio sa strane. Pop se
nije okrenuo kad je Vasja otvorila vrata.
„Pomoz Bože, oče“, rekla je. „Donela sam vam hleba.“
Konstantin se ukoči. „Vasilisa Petrovna.“ Odložio je četkicu da opcrta krst u
vazduhu. „Bog vam pomogao.“
„Jeste li bolesni, kad niste došli da se pogostite s nama?“, upita ga Vasja.
„Postim.“
„Bolje jedite. Ovakve hrane neće biti cele naredne zime.“
Konstantin ništa ne reče. Vasja je zamenila izgrizenu koru novom veknom.
Neki se muk proširio između njih, ali nije otišla.
„Zašto ste mi dali svoj krst?“, upita ga Vasja najednom. „Nakon našeg susreta
na jezeru?“
Stegnuo je vilicu, ali joj nije odmah odgovorio. Iskreno govoreći, ni sam nije
znao. Zato što ga je dirnula. Zato što se nadao da će to znamenje dopreti do nje,
kad već on nije mogao. Zato što je tada hteo da joj dodirne ruku i pogleda je u oči,

156
da je uznemiri, da je možda vidi kako se vrpolji i budalasto mu se smeška poput
drugih devojaka. Da tako lakše zaboravi svoju grešnu očaranost.
Jer više nije mogao da pogleda svoj krst a da na njemu ne vidi njenu ruku.
„Sveti krst će vas odvesti na pravi put“, reče Konstantin naposletku.
„Hoće?“
Pop se ućuta. Noću je sada sanjao o onoj ženi iz jezera. Nikada nije mogao da
joj razazna lice. Ali joj je kosa u njegovim snovima bila crna; klizila joj je po nagom
telu i lepršala oko njega. Kad bi se probudio, Konstantin bi provodio duge sate u
molitvi, u pokušaju da izbaci tu sliku iz glave. Nikada mu nije uspelo, jer svaki put
kad bi ugledao Vasju, znao bi da je žena iz njegovog sna imala njene oči. To ga je
morilo, bilo ga je sramota. A ona je bila kriva što ga stavlja na iskušenje. Ali, eto,
za tri dana je više neće biti tu.
„Zašto ste došli, Vasilisa Petrovna?“, glas izađe iz njega grubo i bučno, te se
naljutio sam na sebe.
Oluja stiže, pomisli Vasja. Čuvajte se mrtvih. Prvo ide strah, pa vatra, pa glad.
To je tvoja krivica. Verovali smo mi u Boga i pre nego što si ti tu došao, ali smo
verovali i u kućne duhove, i sve je bilo u redu.
Ukoliko pop ode, možda bi njen narod opet bio bezbedan.
„Šta vas to drži kod nas?“, reče Vasja. „Mrzite i njivu i šumu i mir. Mrzite našu
prostu, ogoljenu crkvu. A, eto, i dalje ste tu. Niko vas ne bi krivio da odete.“
Prigušeno rumenilo izbi Konstantinu po obrazima. Krenuo je da petlja oko
boja. „Imam zadatak Vasilisa Petrovna. Moram vas spasiti vas samih. Bog deli
kazne za zabludele.“
„Zadatak koji ste sami sebi odredili“, reče Vasja, „u službi sopstvene taštine.
Po čemu je baš na vama da kažete šta Gospod želi? Narod vas nikada ne bi toliko
poštovao da ga niste preplašili.“
„Vi ste samo jedna neuka seljančica. Šta vi znate?“, odbrusi joj Konstantin.
„Verujem dokazima pred očima“, reče Vasja. „Gledala sam vas kada im se
obraćate, gledala sam kako se strah širi u mom narodu. A vi i sami znate da je istina
ovo što govorim; drhtite.“ Bio je uzeo činijicu s napola izmešanom bojom. Topli
vosak je podrhtavao u njoj. Konstantin je istoga trena spusti.

157
 Primicala mu se sve bliže i bliže. Plam sveće naglasio joj je zlatne tačkice u
očima, pogled mu odluta do njenih usta. Nestani, vraže! Ali njen glas beše glas
devojke sa prizvukom blagog preklinjanja u sebi. „Zašto se ne biste vratili? U
Moskvu, ili Vladimir, ili Suzdalj? Zašto biste se ovde zadržavali? Velik je svet, ovo
ovde vam je samo jedno malo ćoše.“
„Bog mi je dao zadatak“, izgovorio je oštro svaku reč, gotovo kao da ih je
ispljunuo.
„Mi smo vam ljudi i žene“, uzvratila mu je, „nismo nečiji zadatak. Vratite se
nazad u Moskvu i tamo spašavajte ljude.“
Previše mu se približila. Ruka mu najednom polete i ošamari je po licu.
Zateturala se, držeći se za obraz. Hitro je u dva koraka skočio napred i nadvio se
nad nju, ali ona nije odstupala. Digao je ruku da je opet udari, ali onda duboko
udahnu i uzdrža se. Bilo bi nedostojno njega da je udari. Hteo je da je zgrabi, da je
poljubi, da je povredi, ni sam nije znao šta. Vraže!
„Izlazite odavde, Vasilisa Petrovna“, procedio je kroz zube. „Da se niste
usuđivali da mi popujete. I ne ulazite više ovamo.“
Odstupila je do vrata. Ali se okrenula s rukom na rezi. Pletenica joj se spuštala
niz vrat. Skerletni otisak šake jasno joj se isticao na obrazu. „Kako želite“, reče mu.
„Okrutan je to zadatak plašiti ljude u božije ime. Prepuštam ga vama.“ Posle kraćeg
oklevanja tiho dodade: „Međutim, baćuška, ja se ne bojim.“

Pošto je ona otišla, Konstantin ostade da šparta gore-dole po sobi. Njegova senka
je titrala pred njim; ruka kojom ju je udario ga je pekla. Od gneva mu se steglo
grlo. Otići će pre snega. Otići će i neće je više biti – moje sramote i moga neuspeha.
No, bolje tako nego da ostane tu.
Sveća se rastopila stojeći pred njegovim ikonama, te je njen plamen sada
bacao krivudave senke.
Otići će. Mora da ode.
Tad se začu glas iz zemlje, iz plamena sveće, iz samih njegovih grudi. Bio je
tih, jasan i zvonak „Mir s tobom“, reče. „Mada vidim da se mučiš.“

158
 Konstantin se ukopa. „Ko je to?“
„Žudiš gde ne bi, mrziš gde zapravo voliš.“ Glas uzdahnu. „Divan li si, divan.“
„Ko to govori?“, ote se Konstantinu. „Ti to mene ismevaš?“
„Nikoga ja ne ismevam“, začu se spreman odgovor. „Prijatelj sam. Gospodar.
Spasitelj.“ Glas je odisao saosećanjem.
Pop se obrnu, tražeći pogledom oko sebe. „Izađi“, reče. Na silu je umirio telo.
„Pokaži se.“
„Šta je sad ovo?“, u glasu se sada skrivao nagoveštaj besa. „Sumnje, slugo moj?
Zar ne znaš ko sam?“
Soba beše prazna, sem kreveta i ikona i senki zbijenih po ćoškovima.
Konstantin se upravo u njih zagleda, sve dok ga oči nisu zapekle. Eno, onamo…
šta je to? Senka koja se nije micala na odsjaju plamena. Ne, to je njegova senka. od
sveće. Nije bilo nikoga napolju, nikoga iza vrata. Pa ko je onda…?
Konstantin pogledom potraži ikone. Duboko se upiljio u njihova neobično
uozbiljena lica. A onda se i njegovo promeni. „Oče“, prošaputao je. „Gospode.
Tako mi anđela. Nakon tolikog ćutanja, da li mi se to napokon obraćaš?“ Svaki mu
je ud drhtao. Napregao je sva čula priželjkujući da glas opet progovori.
„Zar sumnjaš, dete moje?“, reče glas, opet nežno. „Oduvek si mi bio veran
sluga.“
Pop poče da plače, otvorenih očiju, nečujno. Pa se sruši na kolena.
„Odavno te posmatram, Konstantine Nikonoviču“, nastavi glas. „Hrabro si
radio u moje ime. A sad se pojavila ta devojka koja te iskušava i prkosi ti.“
Konstantin sklopi ruke. „Moja sramota“, reče grozničavo. „Ne mogu je sam
spasiti. Zaposednuta je: đavolica je. Molim se da je mudrošću svojom prosvetliš.“
„Naučiće ona mnoge lekcije“, odgovori glas. „Mnoge, mnoge. Ne boj se.
Stojim uz tebe, nikada više nećeš biti sam. Svet će ti pasti pred noge, za čuda će
moja s tvojih usana saznati jer si mi bio odan.“
Imao je osećaj da se čuju fanfare svaki put kad bi taj glas progovorio.
Konstantin zadrhta od radosti, i dalje roneći suze. „Samo me ti nikada ne napuštaj,
Gospode“, reče. „Oduvek sam ti bio veran.“ Toliko je snažno stisnuo pesnice da
mu nokti ostaviše brazde u koži.
„Budi veran“, reče glas, „i nikada te neću napustiti.“

159
 K O N J Z V A N V AT R A

Kiril Artamonovič voleo je više od svega da lovi severne veprove dugih kljova,
brže od konja. Dan uoči venčanja sazvao je lov na divlje svinje. „Da prekratimo
vreme“, rekao je Petru, namignuvši Vasji koja ne reče ništa. Petar se, pak, nije
bunio. Kiril Artamonovič je bio čuveni lovac, a svinjsko meso posebno je slasno u
jesen, kad je nagojeno kestenjem. Jedna dobra butkica ukrasila bi svadbenu gozbu
i vratila boju bledom licu njegove kćeri.
Čitava se kuća digla pre zore. Koplja za veprove već su ležala spremna na
blistavoj gomili. Kerovi su čuli zvuk oštrenja, pa su se čitave noći vrzmali po štenari
cvileći.
Vasja je ustala pre svih. Nije uzela ništa od hrane, već je otišla do staje gde su
konji napeto toptali zbog pasa koji su se spolja čuli. Kirlov mladi riđi pastuv trzao
se na svaki zvuk. Prišavši mu, Vasja zateče vazilu kod njega, nasađenog ždrepcu na
leđima. Vasja se nasmeši tom stvorenjcetu. Pastuv frknu i naćuli uši.
„Baš si nekulturan“, reče mu Vasja. „Ali verovatno te Kiril Artamonovič jako
vuče za žvale.“
Ždrebac pomeri uši ko njoj. Ne ličiš mi na konja.
Vasja se nasmeši. „Bogu hvala. Ne ide ti se u lov?“
Konj je porazmislio. Volim trčanje. Ali svinje gadno smrde, a čovek će me šibati
ako se uplašim. Radije bih pasao na livadi. Vasja spusti konju ruku na vrat da ga
uteši. Kiril će satrti tog prekrasnog paripa, tek nešto starijeg od ždrepca, ako
nastavi tako. Parip joj taknu grudi nosom. Voda i zelenkasta sluz razmazaše joj se
po haljini.

160
 „Sad još više ličim na strašilo nego inače“, primeti Vasja više za sebe. „Ana
Ivanovna će se oduševiti.“
„Svinje te ne mogu povrediti ako budeš brz“, dodala je Ogonju. „A ti si nešto
najbrže na svetu, lepi moj. Nemaš se čega plašiti.“
Ždrebac ne reče ništa, ali joj je spustio glavu u ruke. Vasja mu protrlja
svilenkaste uši i uzdahnu. Ništa joj se više ne bi dopalo od razuzdanog jahanja kroz
jesenju šumu, po mogućstvu na dugonogom Ogonju, za kojeg se činilo da bi
mogao da prestigne i kunića na otvorenoj livadi. Umesto toga, moraće da ode u
kuhinju, da mesi hleb i sluša glasine okupljenih gošći. I to dok im Irina bude
pokazivala sve svoje mnogobrojne vrline, i dok Vasja bude pokušavala da joj ništa
ne zagori.
„Inače bih nazvao šašavom svaku devojku koja bi se toliko približila mom
konju“, reče neki glas iza nje. Ogonj trgnu glavu i zamalo razbi Vasji nos. „Ali vi
umete s konjima, Vasilisa Petrovna.“ Kiril Artamonovič im priđe smeškajući se.
Uhvatio je ždrepca za ular.
„Miran budi, ludače“, reče mu. Ždrebac zakoluta očima, ali ostade na svom
mestu drhteći.
„Uranili ste, gospodaru“, reče mu Vasja, povrativši se.
„I vi ste, Vasilisa Petrovna.“ Dah im se oboma zapario u oblačićima; u štali
beše prohladno.
„Ima mnogo posla“, reče Vasja. „Žene će izjahati da se sretnu s vama nakon
lova, ako bude lep dan. A večeras ćemo se gostiti“
Iscerio se. „Nema potrebe da se pravdate, djevuška. Smatram da je kod
devojke dobro da ustaje rano i da se zanima za muškarčevog pastuva.“ Pojavila mu
se rupica na jednom obrazu. „Neću reći vašem ocu da sam vas tu zatekao.“
Vasja se sabra. „Slobodno mu recite ako želite“, reče mu.
Nasmešio se. „Sviđa mi se vaš duh.“
Slegnula je ramenima.
„Sestra vam je lepša od vas“, dodao je zamišljeno. „Biće krotka žena za par
godina: cvetak mali. A neće muškarcu noću zadavati muke. Ali vi…“ Kiril posegnu
ka njoj i povuče je ka sebi, pa joj pređe rukom niz leđa kao da je odmerava. „Previše
koščata“, reče, „ali volim ja snažne devojke. Vi bar nećete umreti porađajući se.“

161
Samouvereno ju je opipao, očekujući da bude pokorna. „Hoćete li uživati rađajući
mi sinove?“ Poljubio ju je pre nego što se snašla, dok je još bila smetena snagom
njegovih ruku. Poljubac mu beše kao i dodir: snažan, znalački je u njemu uživao.
Vasja ga odgurnu, ali bez veće vajde. Pridigao joj je lice, zarivši joj prste u meku
kožu pod vilicom. Zavrtelo joj se u glavi. Osećao se na znoj, medovinu i konje.
Šaka mu beše ogromna, raširena uz njena leđa. Drugom šakom joj je skliznuo niz
rame, grudi i bok.
Šta god da je pronašao, izgleda da ga je zadovoljilo. Kada ju je pustio, prsa su
mu se nadimala, a nozdrve širile kao u pastuva. Vasja se nije micala, pokušavajući
da proguta nalet mučnine. Pogledala ga je u oči. Ja sam za njega kobila, najednom
joj je svanulo. A ako kobila neće da popusti pod amom, on će sam slomiti prkos u
njoj.
Kirilov osmeh je malčice zgasnuo. Nije znala koliko je primetio od njenog
ponosa i prezira. Oči mu opet odlutaše do njenih usta, odmeriše joj oblik tela i ona
je tada bila sigurna da je u njoj video i strah. Ona kratka zebnja nestade mu s lica.
Opet je posegnuo ka njoj, ali Vasja je bila brža. Ćušnula mu je ruku od sebe i
potrčala iz štale, i to bez osvrtanja. Kad je stigla u kuhinju, bila je toliko bleda da ju
je Dunja naterala da sedne pored vatre i popije kuvano vino, sve dok joj se bar
nešto boje nije vratilo u obraze.

Čitavog tog dana od zemlje se izdizala neka hladna izmaglica obavijajući se oko
drveća. Lovci ubiše plen negde oko podneva. Vešto vitlajući loparom za hleb, sva
smrknuta, Vasja začu mutan krik smrtno ranjene životinje. Ni njeno raspoloženje
nije bilo veselije.
Žene su izašle iz kuće početkom oblačnog popodneva uz nekoliko muškaraca
da im vode natovarene konje. Konstantin je izjahao s njima, lica bledog i uzvišenog
na jesenjoj svetlosti. Muškarci i žene su ga gledali sa strahopoštovanjem i
skrivenim divljenjem. Pošto je izbegavala popa, Vasja ostade uz Irinu negde pri
kraju povorke, obuzdavajući dug korak svoje kobile kako bi ga usaglasila s Irininim
konjićem.

162
 Izmaglica se kovitlala nad tlom. Žaleći se na studen, žene pritegoše ogrtače
oko sebe.
Miška se najednom uznemirila. Čak se i Irinina mirna životinja uplašila,
toliko da dete prigušeno vrisnu i uhvati uzda. Vasja je hitro smirila kobilu i
dohvatila dizgine konjića. Ispratila je pokret Miškinih ušiju. Neko stvorenje bele
puti stajalo je između stabala dve visoke breze. Imalo je ljudsko obličje i svetle oči.
A namesto kose zamršeno šumsko šipražje. Uopšte nije bacalo senku oko sebe.
„Sve je u redu“, reče Vasja Miški. „On ne jede konje. Samo nepromišljene
namernike.“
Kobila mrdnu ušima, ali ipak snebivljivo nastavi dalje.
„Lešij, lesovik45“, promrmlja Vasja kad projahaše tuda. Duboko mu se
naklonila. Bio je to čuvar šume, lešij, i retko kada se toliko približavao ljudima.
„Hteo bih da porazgovaram s tobom, Vasilisa Petrovna“, glas čuvara šume
začu se tek kao šuštanje granja u praskozorje.
„Uskoro“, rekla mu je, gledajući da obuzda iznenađenost.
Irina ciknu kraj nje. „S kim to pričaš, Vasja?“
„Ni sa kim“, reče Vasja, „sama sa sobom.“
Irina ništa nije rekla na to. Vasja uzdahnu u sebi – Irina će sve reći majci.
Lovce su našli nakon što su ušli u šumu kako se odmaraju pod nekim golemim
drvetom. Već su bili okačili svinju, krmaču, za kolenice o neku ogromnu granu. Iz
presečene guše krv joj se cedila u kofu. Lugom su odzvanjali smeh i hvalisanja.
Serjožu, koji je sebe smatrao već odraslim, jedva su bili nagovorili da dojaše
tek sa ženama. Sad je poskočio sa svoga konjića te odjuri da iskolačenih očiju zuri
u okačenu svinju. Vasja skliznu s Miškinih leđa i pruži uzde slugi u ruke.
„Vala, baš smo dobru zver sredili, Vasilisa Petrovna, šta kažete?“, glas joj
dopre negde otpozadi. Naglo se okrenula. Kiril je imao skorene krvi u naborima
dlana, ali mu je zato dečački osmeh ostao nepomućen.
„Dobro će nam doći mesa“, reče Vasja.

45
poznat i kao lesovik, lesnik, istočnoslovenski mitološki lik (ruski – леший), „domaćin“ šume,
zaštitnik šumskih životinja i ptica. Pošto je lesnik smatran za zaštitnika svih životinja u šumi, lovac
nije mogao da lovi bez dogovora sa njim, inače bi ostajao bez ulova ili bi poginuo

163
 „Sačuvaću vam džigericu.“ Zamišljeno ju je pogledao: „Mogli biste malo da se
ugojite.“
„Velikodušno od vas“, reče Vasja. Nagnuvši glavu, udaljila se odatle kao
devojka koja je odveć sramežljiva za razgovor. Žene su počele da vade hladan
obrok iz prepunih zamotuljaka. Vasja se obazrivo, mic po mic, primakla malom
brezovom guštiku, te šmugnu iza drveća i nestade.
Nije primetila da se Kiril nasmešio sebi u bradu pre nego što će poći za njom.

Lešiji su bili opasni. Kad bi poželeli, umeli su da vode putnike ukrug dok ne padnu
s nogu. Putnici su katkad bili dovoljno mudri da navuku odeću naopačke radi
zaštite – ali ne često; uglavnom bi umrli.
Vasja ga je pronašla na sredini malog brezovog gaja. Lešij je pogleda
treperavim očima.
„Kakve mi vesti donosiš?“, reče Vasja.
Lešij nezadovoljno zabrunda. „Tvoji dolaze sa svojom bukom da mi zaplaše
celu šumu i ubijaju moja stvorenja. Ranije bi uvek zatražili moje dopuštenje.“
„Evo, i sad tražimo tvoje dopuštenje“, reče Vasja brzo. I ovako su imali
dovoljno nevolja, samo im je još trebalo da razbesne i čuvara šume. Odvezala je
vezenu maramu i spustila mu je u ruku. Obrnuo ju je par puta prstima dugim
poput grančica.
„Oprosti nam“, reče Vasja. „I… nemoj da me zaboraviš.“
„I ja bih zatražio isto od tebe“, reče čuvar šume, pošto je očito uspela da ga
smekša. „Kopnimo, Vasilisa Petrovna. Čak i ja koji sam gledao kako ovo drveće
raste iz izdanaka. Tvoj narod se koleba, a čerti propadaju. Dođe li Medved sada,
bićete nezaštićeni. Doći će da se obračuna. Čuvajte se mrtvih.“
„Šta misliš pod tim – čuvajte se mrtvih?“
Lešij joj nakloni suru glavu. „Tri znaka, a mrtvi su četvrti“, reče. Potom
nestade, a ona za njim začu samo cvrkut ptica u šumovitom tugu.
„Dosta mi je više ovoga“, promrmlja Vasja ne očekujući odgovor. „Zašto niko
od vas ne govori otvoreno? Čega se plašite?“

164
 Kiril Artamonovič se na to pojavi među drvećem.
Vasja se sva ukoči. „Zagubili ste se, gospodaru?“
On samo frknu. „Ništa više nego vi, Vasilisa Petrovna. Nikada nisam video
devojku koja se toliko opušteno kreće šumom. Ne bi, ipak, trebalo da šetate bez
zaštite.“
Ništa nije rekla.
„Prošetajte se sa mnom“, reče joj.
Nikako nije mogla da ga odbije. Spustili su se jedno uz drugo po debeloj,
vlažnoj ilovači, dok je lišće padalo oko njih. „Dopašće vam se moje zemlje, Vasilisa
Petrovna“, reče Kiril „Konji tamo trče po poljima što se šire dokle god pogled seže,
a trgovci nam donose nakit iz Vladimira, grada Bogorodičinog.“
Vasji se tada javi priviđenje, ne gospodareve velelepne kuće, već nje same kako
juri na konju po zemlji neograničenoj šumom. Ostala je tako sleđena koji trenutak
odlutavši u mislima. Kiril joj uze dugu pletenicu koja joj je ležala na grudima, pa
je pogladi. Prenuvši se, istrgla mu ju je iz stiska. On joj nasmejano uhvati kosu
šakom i privuče je još bliže sebi. „E, nema toga kod mene.“ Pokušala je da odstupi,
ali se pomerio odmah za njom obavivši joj pletenicu oko šake. „Želećete vi mene
još kako, kad vas naučim.“ Njegova usta potražiše njena.
Prodoran krik razbi popodnevnu tišinu.
Kiril ju je pustio. Nešto smeđe blesnu među drvećem i Vasja se dade u beg,
proklinjući suknje na sebi. Ali čak i tako sputana, imala je lakši korak od tog
krupajlije iza nje. Skrenuvši iza žbuna božikovine, najednom prestravljeno zastade.
Serjoža se držao Miški oko vrata, a smeđa kobila se ritala i obrtala kao neko ome.
Oko izbezumljenog oka iskočio joj je beli kolut.
Vasji ništa nije bilo jasno; dečak je i ranije jahao njenu kobilu. Miška je obično
bila jako smirena. A sad je poskakivala kao da su joj tri đavola sedela na leđima.
Irina se priljubila uz drvo na rubu čistine usta pokrivenih s obe ruke. „Lepo sam
mu rekla!“, plakala je. „Lepo sam mu rekla da ne bude neposlušan, ali on reče da
je velik – da može kako mu se hoće. Hteo je da se trka na konjima. Uopšte me ne
sluša.“
Čistina sred jovika beše ispunjena senkama, odveć velikim za podne. Učinilo
joj se da se jedna od njih naginje. Vasja se u tom trenu mogla zakleti da je ugledala
neki mahniti kez i jedno treptavo oko.

165
 „Miška, mirna“, rekli je konju. Kobila se naglo spusti, naćuljenih ušiju. Mir
potraja samo u deliću sekunde.
„Serjoža“, reče Vasja, „sad…“
Kiril tad banu kroz šipražje. U istom trenutku senke kao da su istovremeno
skočile s tri strane. Kobila opet izgubi živce: okrenula se i jurnula. Šumska staza
ostade pod njenim dugim nogama, čak je zamalo zbacila jahača sa sebe naglo se
zanoseći oko stabla drveća. Serjoža zavrišta, ali je i dalje bio u sedlu, držeći se konju
oko vrata.
Odnekuda se začu nečiji smeh.
Vasja potrča ka ostalim konjima i usput zgrabi nožić oko pojasa. Kiril joj je
bio iza leđa, ali je bila brža. Sevnula je kraj zapanjenog oca da bi prva stigla do
Ogonja. „Šta to radite?“, viknu joj Kiril. Vasja mu nije odgovorila. Ždrebac beše
vezan, ali je brzim potezom presekla uže, da bi mu se potom u jednom hitrom
skoku smestila na gola leđa i uplela mu prste u riđu grivu.
Konj se dade u poteru. Kiril ostade iza nje zabezeknut. Vasja se nagnula
napred da se uskladi s ritmom pastuva, stopala obavijenih oko njegovog trbuha.
Žalila je što nema vremena da se otarasi silnih slojeva haljine na sebi. Lelujali su
među drvećem poput oluje. Vasja se nisko povi konju uz vrat. Pred njima se
naziralo neko oboreno deblo. Vasja duboko udahnu. Ogonj savlada prepreku,
koraka sigurnog kao u jelena.
Izbivši iz šume, našli su se na blatnjavom polju za jedva deset konjskih dužina
od pobegulje. Serjoža se, nekim čudom, još uvek, držao Miški za vrat. Nije da je
imao izbora; pad pri takvoj brzini bio bi koban, a put im beše još opasniji zbog
stotina i stotina napola skrivenih panjeva. Ogonj je dobro napredovao; bio je
mnogo brži konj, a kobila je uspaničeno trčala u cik cak izvijajući se u pokušaju da
zbaci dete s leđa. Vasja viknu Miški da stane, ali je kobila nije čula, ili je nije slušala.
Vasja glasno ohrabri i Serjožu, ali joj vetar ukrade reči. Ona i Ogonj su polagano
smanjivali razmak. Konju je s usana letela pena. Na drugom kraju polja čekala ih
je neka jaruga, iskopana da bi se voda preusmerila podalje od ječma. Čak i da
Miška uspe da je preskoči, Serjoža joj nikada ne bi ostao na leđima. Vasja podviknu
Ogonju. Niz silovitih skokova dovede ga kraj pobegulje. Jaruga im se ubrzano
bližila. Vasja posegnu jednom rukom ka bratancu.

166
 „Puštaj se, puštaj!“, viknula mu je, zgrabivši ga za košulju. Serjoža je imao
taman toliko vremena da je usplahireno pogleda, pre nego što će ga Vasja cimnuti
i prebaciti potrbuške preko Ogonjeve riđe grbače. Dečak je držao punu šaku crne
grive u obe pesnice. Vasja u isti mah prebaci sopstvenu težinu kako bi nagnala
ždrepca da se okrene pre zjapeće rupe. Pastuvu to nekako i uspe, te je skupio zadnje
butine i nagnuo se u stranu uporedo s jarugom. Proklizao je, ali se naglo zaustavio
nekoliko koraka kasnije, sav drhteći. Miška već nije bila te sreće; nošena panikom
strmeknula se pravo u jarugu, na čijem je dnu sada ležala batrgajući se.
Vasja skliznu Ogonju s leđa, teturavo pošto je noge zamalo izdaše. Svukla je
uplakanog bratanca dole i brzo ga pregledala. Nos i usna mu behu krvavi od
pastuvovog ramena tvrdog poput gvozda. „Serjoža“, reče mu. „Sergeju
Nikolajeviču. Dobro si. Smiri se.“ Njen bratanac je jecao, drhtao i kikotao se sve u
isti mah. Vasja ga ošamari po krvavom licu. Samo se zatresao, pa je utihnuo, a ona
ga čvrsto zagrli. Iza njih se začu zvuk konjskog ropca.
„Ogonje“, reče Vasja. Pastuv je stajao iza nje, poprskan penom. „Ostani tu.“
Konj samo potvrdno mrdnu uvetom. Pustivši bratanca, Vasja što strča, što
skliznu na dno jaruge. Miška je ležala u stopi vode, ali se Vasja nije obazirala na to.
Klekla je kraj kobiline zapenjene glave. Za divno čudo, noge joj nisu bile slomljene.
„Dobro si“, šapnu joj Vasja. „Dobro si.“ U par pokušaja je uspela da uskladi disanje
s kobilinim. I Miška se najednom smiri pod njenom vrelom rukom. Vasja ustade
i odmaknu se od nje.
Kobila se pribra, nespretna poput ždrebeta, te se diže klimavo na sve četiri.
Drhteći zajedno s njom, Vasja obavi ruke konju oko vrata. „Ludo jedna“, šapnu
joj. „Šta te je to spopalo?“
Ugledala sam neku senku, reče kobila. Zubatu. Nisu imale vremena za više
priče. S vrha jaruge začuše se uznemireni glasovi. Lavina sitnog kamenja najavi im
dolazak Kirila Artamonoviča. Miška se uplaši. Kiril je zurio u njih.
Vasji su obrazi plamteti. „Kobila se bila poplašila“, reče devojka brže-bolje,
uhvativši Mišku za oglav. „Osećate se na krv, Kirile Artamonoviču, bolje ostanite
gore.“
Kiril uopšte nije ni nameravao da silazi u blato i vodu, ali ga, pritom, ni te
Vasjine reče nisu smeksale. „Ukrali ste mi konja.“
Vasja je imala dovoljno prisebnosti u sebi da se napravi postiđena.

167
 „Ko vas je naučio da tako jašete?“
Vasja proguta knedlu, procenjujući njegov užasnut izraz lica. „Otac me je
naučio“, reče.
Njen verenik je, na njeno zadovoljstvo, izgledao zgranut.
Nekako se izvukla iz jaruge. Kobila pođe za njom gipko poput mačeta.
Devojka zastade pri vrhu. Kiril joj uputi jedan skamenjeni pogled. „Možda bih
mogla da jašem sve vaše konje kad se venčamo“, reče Vasja nevino.
Kiril joj nije odgovorio.
Vasja slegnu ramenima i tek tada shvati koliko se bila umorila. Noge joj behu
slabe poput trske, a levo rame – ono koje je upotrebila da bi povukla Serjožu na
Ogonjeva leđa – sada ju je bolelo.
Skupina jahača jurila je ka njima po izrovanom polju. Petar ih je predvodio
na Metelju koji je trčao sigurnim korakom. Vasjina braća dojahaše odmah za njim.
Kolja je prvi sišao s konja; skočivši dole potrčao je ka sinu, koji je i dalje plakao.
„Serjoža, jesi li dobro?“ pitao ga je. „Sinok, šta se desilo? Serjoža!“ Dete mu nije
odgovorilo. Kolja se obrati Vasji: „Šta se desilo?“
Vasja nije znala šta da mu kaže. Nešto je promucala. Otac i Aljoša sjahaše
odmah za Koljom. Petar uzrujanim pogledom prelete po njoj, po Serjoži, po
Ogonju i Miški. „Jesi li dobro, Vasja?“, reče.
„Jesam“, izusti nekako Vasja. Zacrvenela se. I komšije su, svi muškarci, skoro
već dojahali do njih. Svi su zurili. Vasja se trgnu, najednom svesna gole glave i
iskidanih sukanja, kao i prljavog lica. Otac im priđe da šapne nešto Kolji koji je
držao uplakanog sina.
Vasji je u onoj ludoj jurnjavi negde spao ogrtač; Aljoša sad siđe s konja da je
obavije svojim. „Hajde, ludo“, reče, dok je ona sa zahvalnošću vezivala njegov
ogrtač oko sebe. „Da te sklonimo od pogleda.“
Vasji se na to povrati ponos, pa je tvrdoglavo digla bradu. „Ničega me nije
sramota. Bolje da sam nešto uradila nego da nam je Serjoža završio mrtav razbijene
lobanje.“
Petar ju je čuo. „Pođi s bratom“, zarežao je, neočekivano se okomivši na nju.
„Smesta, Vasja.“

168
 Vasja se netremice zagledala u oca, da bi potom bez reči dopustila Aljoši da je
pridigne u sedlo. Među komšijama se začuše došaptavanja. Svi su radoznalo buljili
u nju. Vasja stegnu pesnice, odbijajući da obori pogled.
No, komšije nisu imale mnogo vremena da bulje. Aljoša se prebacio iza nje,
te podbode ata i odjuri odatle. „Tebe je sramota, Ljoška?“, upita ga Vasja duboko
prekorno. „Hoćeš li me sad zaključati u podrum? Bolje je da nam bratanac pogine
nego da osramotim porodicu?“
„Ne budi šašava“, reče joj Aljoša resko. „Sve će se brzo zaboraviti ako ne budeš
stajala pred njima u iskidanoj haljini.“
Vasja ništa ne reče.
Brat joj potom nežnije dodade: „Vodim te Dunji. Izgledalo mi je kao da ćeš se
srušiti na licu mesta.“
„Nije da nije“, i ona reče blaže.
Aljoša se dvoumio. „Vasočka, šta ti to samo uradi?! Znao sam da umeš da
jašeš, ali… onako? Na onom mahnitom riđem ždrepcu?“
„Konji su me naučili“, reče Vasja posle kraće stanke. „Kad sam ih izvodila na
ispašu.“
Nije ulazila u pojedinosti. Brat joj se potom dugo zaćutao. „Sad bismo vraćali
kući našeg bratanca mrtvog ili izlomljenog da ga nisi spasla“, reče joj polagano.
„Svestan sam toga, i zahvalan sam na tome. Siguran sam da je i otac.“
„Hvala ti“, šapnu Vasja.
„Ali“, dodao je s blagim prizvukom ironije u glasu, „ipak se plašim da ćeš
završiti u nekoj kolibi sred šume ako ne budeš želela da staviš veo časne sestre na
sebe ili se udaš za kakvog zemljoradnika. S tim svojim ratničkim ponašanjem
poprilično si odbila našeg komšiju od sebe. Kiril se osetio poniženim kada si mu
uzela konja.“
Vasja se nasmejala, mada se u njenom smehu začula gorčina. „Baš mi je
drago“, rekla je. „Onda neću morati da bežim pred venčanje. Pre bih se udala za
kakvog seljaka nego za tog Kirila Artamonoviča. Ali otac se naljutio.“
Taman kad im se kuća pojavila na vidiku, Petar dojaha do njih. Činio se i
zahvalan, i ozlojeđen, i kivan, i još nešto mnogo mračnije. Možda je samo bio
zabrinut. Nakašljao se. „Nisi povređena, Vasočka?“

169
 Vasja taj nadimak odmilja nije čula od njega još otkad je bila mala. „Nisam“,
reče. „Ali mi je žao što sam te osramotila, oče.“
Petar odmahnu glavom, ali ne reče ništa. Usledio je dug muk.
„Hvala ti“, reče Petar naposletku, „za unuka.“
Vasja se nasmešila. „Trebalo bi da budemo zahvalni Ogonju“, rekla je nešto
veselije. „I na tome što je Serjoža bio dovoljno priseban da se čvrsto drži toliko
dugo.“
Kući su dalje odjahali ćutke. Vasja je hitro sjahala da bi se sakrila u kupatilo
da napari bolne ruke i noge.
Kiril je, međutim, prišao Petru te večeri za trpezom. „Mislio sam da dobijam
dobro vaspitanu devojku, a ne neko divlje stvorenje.“
„Vasja je dobra devojka“, reče Petar. „Svojeglava, ali to ume biti…“
Kiril samo frknu. „Crne mađije su vrlo verovatno održale tu devojku na
leđima moga konja, jer ljudske veštine sigurno nisu.“
„Samo divlja snaga i ništa drugo“, reče Petar pomalo očajnički „Podariće ti
jake sinove.“
„Po kojoj ceni?“, reče Kiril Artamonovič mračno. „Meni treba žena u kući, ne
neka veštica ili šumska vila. Pored toga, još me je i osramotila pred čitavim tvojim
društvom.“
Premda je Petar pokušao da ga urazumi, ovaj se nije dao nagovoriti.
Petar je retko kad tukao svoju decu. Ali pošto je Kiril raskinuo veridbu, ipak
je nalupao Vasju, naročito da bi umirio sopstvena strahovanja za nju. Zar bar
jednom u životu ne može da uradi šta joj se kaže?
Oni dolaze samo po devojke divlje.
Vasja je sve istrpela suvih očiju, uputivši mu samo jedan prekoran pogled pre
nego što će se hitro udaljiti. Nije video kako je posle toga plakala, sklupčana među
Miškinim prednjim nogama.
Ali bar svadbe nije bilo. Kiril Artamonovič je odjahao čim je svanulo.

170
 P O S ETI L AC N A I ZM AK U GO D INE

Nakon što ih je Kiril napustio, Ana Ivanovna opet ode svom mužu. Duge noći već
su im skratile jesenje dane; kuća se dizala po mraku i večerala uz svetlost sveća. Te
noći Petar je sedeo budan ispred peći. Deca su mu već bila otišla u krevet, ali je
njemu san izmicao. Žeravice iz furune ispunjavale su sobu crvenim sjajem. Petar
je zurio u njen svetlucavi otvor razmišljajući o kćerki.
Ani su u krilu ležale stvari za krpljenje, ali nije šila. Petar nije podizao glavu,
pa nije ni zapazio ženino lice, stegnuto, bez kapi krvi. „Dakle, Vasilisa se neće
udati“, reče.
Petar se trgnu. Žena mu se obratila strogim glasom; po prvi put ga je podsetila
na njenog oca. Njene reči behu odraz njegovih misli.
„Nijedan je čovek dobra roda neće uzeti“, nastavila je. „Hoćeš li je dati za
kakvog seljaka?“
Petar je ćutao. I sam je obrtao to pitanje u glavi. Bilo je protivno njegovom
ponosu da poda kći nekome niskog porekla. Ali su mu u ušima neprekidno
odzvanjale Dunjine upozoravajuće reči: Sve je bolje od ledenog zloduha.
Marina, pomisli Petar. Ti mi ostavi ovu moju ludicu, i nije da je ne volim.
Hrabrija je i luđa od bilo kojeg od mojih sinova. Ali kakve vajde od toga kod žene?
Zakleo sam se da ću je čuvati, ali kako od nje same da je sačuvam?
„Mora onda u samostan“, reče Ana. „Što pre, to bolje. Koji drugi izbor
postoji? Nijedan je muškarac pristojnog roda neće uzeti. Zaposednuta je. Krade
konje, zbog nje je jedan od njih i pomahnitao, riskirala je život svoga bratanca za
malo razonode.“

171
 Petar, zablenut u ženu i zgranut, pomisli da mu je čak i lepa u toj njenoj
nepokolebljivoj odlučnosti. „U samostan?“, reče Petar. „Vasja?“ Zapitao se načas
zašto ga je to toliko iznenadilo. Kćeri koje nisu mogli udati svakoga su dana slali u
samostane. Ali nikad nije video nekoga ko bi bio manje podesan za kaluđericu od
Vasje.
Ana stegnu šake. Zadržala je pogled na njemu, odmerivši ga. „Život među
časnim sestrama mogao bi joj spasti besmrtnu dušu.“
Petar se opet priseti lica onog neznanca iz Moskve. Bilo talismana ili ne, ledeni
zloduh svakako ne bi mogao da dođe po devojku koja se zavetovala bogu.
Ipak se dvoumio. Vasja nikada ne bi voljno pošta.
Otac Konstantin je sedeo u senci kraj Ane. Lice mu beše smrknuto, oči crne
poput gloginja.
„Šta vi velite, baćuška?“, reče Petar. „Moja kći je preplašila sve udvarače. Da
je pošaljem u manastir?“
„Nemate mnogo izbora, Petre Vladimiroviču“, reče Konstantin. Rekao je to
usporeno i promuklo. „Boga se ne boji, ne može se dozvati razumu. Voznesenje je
samostan za devojke visoka roda unutar bedema moskovske tvrđave. Tamošnje
sestre bi je primile.“
Ana stisnu usne. Nekada davno je i sama sanjala da pristupi tom samostanu.
Petar se kolebao.
„Zidine tvrđave su jake“, dodade Konstantin. „Tamo bi bila bezbedna i ne bi
nikada gladovala.“
„Dobro, porazmisliću o tome“, reče Petar rastrzan. Mogla bi saonicama, kad
bude slao danak Ali koga bi mogao poslati da im najavi njen dolazak? Ne može
isporučiti kći kao neželjeni paket, a godina je već previše poodmakla za glasnike.
Olji, mogao bi je poslati Olji, pa da ona sve sredi. Ali ne… Vasja mora biti
udata ili smeštena među zidine samostana pre sredine zime. Doći će po nju na
sredini zime.
Vasja… Vasja u samostanu? S velom preko crne kose, devica do smrti?
Ali njena duša… tu je, pre svega, važna njena duša. Imala bi mira, ne bi
oskudevala. Molila bi se za svoju porodicu. I bila bi bezbedna od zloduha.
Ali ne bi pošla svojevoljno. Strašno bi je ojadio.

172
 Konstantin je ćutke gledao Petra kako se muči. Znao je da je Bog na njegovoj
strani. Petar će već biti nagovoren, pronaći će i način da sve izvrše. I pop zaista
beše u pravu.
Tri večeri kasnije Vasja im dovede kući pokislog, šmrckavog kaluđera kojeg
je našla izgubljenog u šumi

Dovukla ga je nešto pre zalaska, sunca i to po pljusku. Dunja je baš bila pripovedala
neku priču. „Otac im se razbole od čežnje“, rekla je, „i stoga carevići Aleksije i
Dimitrije pođoše da traže žar-pticu jarkih krila. Dugo su tako jahali iza sedam gora
i sedam mora, dok ne stigoše do mesta gde se drum račvao. Kraj puta je ležao
kamen s urezanim rečima.“
Spoljna vrata na to prasnuše i Vasja upade unutra vukući nekog krupnog,
mladog, mokrog kaluđera za rukav. „Ovoje brat Rodion“, reče. „Izgubio se u šumi.
Dolazi iz Moskve, s dvora velikog kneza. Saša nam ga je poslao.“
Zatečeni ukućani na to svi poskočiše. Kaluđera treba osušiti i nahraniti, novu
mu odećdu pronaći, medovine mu u ruke metnuti. Dunja, sred sve te žurbe, ipak,
stiže i da natera Vasju, koja se tome bunila, da presvuče mokru odeću i sedne kraj
vatre da osuši natopljenu kosu. A kaluđera za to vreme spopadoše pitanjima: o
vremenu u Moskvi, o nakitu koji dvorjanke nose u crkvu, o konjima tatarskih
vojskovođa. A ponajviše su ga pitali za kneginju od Serpuhova i brata Aleksandra.
Toliko ga zasuše pitanjima da je kaluđer jedva uspevao da im odgovori.
Petar se na kraju umeša; odgurnuo je decu u stranu. „Smirite se svi redom“,
reče, „pustite ga da jede.“
Kuhinja se lagano umirila. Dunja se latila preslice, Irina igle. Brat Rodion
usredsređeno prionu na večeru. Vasja se dohvatila stupa i tučka te stade mrviti
suvo bilje. Dunja nastavi s pripovedanjem.
„Kraj puta je ležao kamen s urezanim rečima:

Ko zajaše pravo napred, na glad i zimu će naići

Ko zajaše desno živeće i dalje, al’ će mu konja smrt stići

173
 Ko zajaše levo čeka ga smrt, koja će njegova konja zaobići

Ništa od toga im se nije dopalo. Stoga se dva brata okrenuše u stranu,

podigoše šatre u zelengaju i stadoše čekati, pa usput i zaboraviše što su uopšte
došli.“
Carević Ivan je pojahao nadesno, pomisli Vasja. Čula je tu priču već hiljadu
puta. Sivi vuk mu je ubio konja. Zaplakao je videvši ga zaklanog. No u pričama se
nikada ne kaže šta bi ga čekalo da je pošao pravo. Ili levo.
Petar je nešto poverljivo pričao s bratom Rodionom na drugom kraju kuhinje.
Vasja je poželela da čuje šta govore, ali je kiša još uvek dobovala po krovu.
Bila je izašla napolje u potragu po prirodi pri prvom svetlu. Ma na sve bi
pristala, čak i na kvašenje po kiši, za par sati na svežem vazduhu. Kuća ju je gušila.
Ana Ivanovna i Konstantin, pa čak i njen otac, upućivali su joj poglede koji joj
behu nedokučivi. Seljani su mrmljali kad bi prošla pored njih. Niko nije zaboravio
onaj izgred s Kirilovim konjem.
Mlađanog kaluđera je zatekla kako jaše ukrug na jakoj, beloj muli.
Baš čudno, pomislila je Vasja, da ga je pronašla živog. U svojim tumaranjima
to devojče je nailazilo na kosti, ali nikada na živog čoveka. Šuma je za putnike bila
opasna. Lešiji bi ih navodili u krug dok ne spadnu s nogu, ili bi ih vodenjak,
žmirkajući svojim ledenim ribljim očima, navukao u reku. A, eto, ovo pogolemo,
dobroćudno stvorenje im je ipak ubazalo tu i nekako preživelo.
Vasji tad pade na pamet rusalkino upozorenje. Čega li se čerti toliko plaše?

„Vala, imate sreće što je moja bezumna kći izašla u potragu po ovakvom vremenu,
i što vas je pronašla“, reče Petar.
Pošto je utolio glad, brat Rodion se odvaži da hitro pogleda ka ognjištu.
Dotična kći je gnječila bilje; vatra joj je obasjavala vitko telo zlatom. Na prvi pogled
mu se učinilo da je ružna, čak ni sada je nije smatrao lepom. Ali što ju je više gledao,
teže mu je bilo da skrene pogled.

174
 „Drago mi je što jeste, Petre Vladimiroviču“ reče Rodion brže-bolje, pošto je
primetio da je Petar nakrivio obrvu. „Imam poruku od brata Aleksandra.“
„Od Saše?“, upita ga Petar oštro. „Kakve nam vesti šalje?“
„Brat Aleksandar je savetnik velikog kneza“, uzvrati mu redovnik,
dostojanstveno. „Zaradio je slavu dobročinstvima i odbranom malih ljudi. Čuven
je po mudrosti u procenjivanju.“
„A, vala, baš mi se sluša o vrlinama koje je Saša mogao bolje da primeni kao
gospodar sopstvenih poseda“, reče Petar. Rodion je ipak, začuo ponos u njegovom
glasu. „Pređite na stvar. Takav vas aber ne bi sigurno doveo čak ovamo u ovako
poznom delu godine.“
Rodion pogleda Petra pravo u oči. „Jeste li već poslali danak, kanu, Petre
Vladimiroviču?“
„Biće poslat s prvim snegom“, zareža Petar. Žetva im beše oskudna, divljač
mršava. Petar je žalio svako zrno i svako krzno. Poklaće koliko već ovaca budu
mogli, a sinovi mu se već stanjiše u same senke od sitnog lova. Žene su izlazile u
potragu za hranom po svakojakom vremenu.
„Petre Vladimiroviču, šta ako ne biste morali da platite takav danak?“,
nadovezao se Rodion.
Petar nije voleo kad ga navode pitanjima, što mu i reče.
„U redu“, reče mladić spremno. „Knez i njegovi savetnici se zapitaše zašto
bismo uopšte plaćali danak i klečali pred tamo nekim neznabožačkim kraljem.
Poslednji kan je ubijen, a njegovi naslednici ne mogu da odsede ni dvanaest meseci
na prestolu a da i njih ne uklone. Tamo vam je opšte rasulo. Što bi onda bili
gospodari dobrim krišćanima? Poći ćemo u boj protiv Zlatne Horde, a brat
Aleksandar traži vašu pomoć budući da vam je nekoć bio sin.“
Vasja primeti da se ocu lice izmenilo, te se zapita šta li mu je to mladi kaluđer
rekao.
„Rat“, reče Petar.
„Sloboda“, uzvrati Rodion.
„Nama ovde na severu jaram nije toliko težak“, reče Petar.
„Ali ga ipak nosite.“

175
 „Bolje jaram nego pešnica Zlatne Horde“, reče Petar. „Ne moraju se sudariti
s nama na otvorenom bojištu, dovoljno je da noću pošalju svoje ljude. Deset
zapaljenih strela spalilo bi Moskvu do temelja, a i moja kuća je takođe od drveta.“
„Petre Vladimiroviču, brat Aleksandar me je zamolio da vam kažem…“
„Nećete mi zameriti“, reče Petar i naprasno ustade, „ali dovoljno sam čuo.
Nadam se da ćete mi oprostiti.“
Rodion beše primoran da mu klimne, a onda reši da posveti malo pažnje
medovini.

„Zašto se ne bismo borili, oče? “ upita ga Kolja. S ruke su mu visila dva ubijena
zeca okačena za uši. Otac i sin su iskoristili prekid pljuska da obiđu zamke.
„Zato što ne vidim mnogo dobra u tome, a vidim mnogo štete“, odgovori mu
Petar, i to ne prvi put. Nijedan od sinova nije mu davao mira otkad im je kaluđer
zaokupio pažnju pričama o čuvenosti njihovog brata. „Sestra ti živi u Moskvi;
hoćeš da ostane zarobljena u gradu pod opsadom? Kad Tatari upadnu u grad, oni
ne ostavljaju preživele.“
Kolja odbaci tu mogućnost odmahivanjem rukom, te mu se zečevi nakaradno
zatresoše s ruke. „Pa mi bismo ih, dakako, susreli u bici daleko od kapija Moskve.“
Petar se sagnu da proveri narednu klopku, koja beše prazna.
„I pomisli samo, oče“, nastavi Kolja, zagrejavši se za to pitanje, „mogli bismo
slati robu na jug radi trgovanja, ne kao danak. Moj rođak neće ni pred kime da
kleči: pravi pravcati knez. Pa tvoji praunuci bi mogli i sami biti veliki kneževi!“
„Radije bih da mi sinovi ostanu živi, kćeri bezbedne, nego da se mojim
nerođenim potomcima ukaže prilika za slavu.“ Primetivši da mu je sin već zaustio
da mu se ponovo usprotivi, Petar doda blaže: „Sinok, znaš i sam da je Saša otišao
protivno mojoj volji. Neću sigurno sad vezati sopstvenog sina za kućni prag; ako
ti se bori, možeš i ti da ideš, ali neću dati blagoslov suludom ratu, i nećeš od mene
dobiti ni jednu jedinu krpu, komadić srebra ili konja. Saša, upamti to, možda jeste
bogat slavom, ali mora da prosi za hleb i da sam gaji bilje u bašti.“

176
 Šta god da je Kolja hteo da mu odgovori beše zaglušeno radosnim uzvikom,
pošto ugledaše još jednog zeca u zamci, šarenog jesenjeg krzna umrljanog
prljavštinom. Kad mu se sin sagnuo da ga izvadi, Petar podiže glavu i potpuno se
ukipi. Vazduh je mirisao na svežu smrt. Pjos, Petrov veliki hrt, sav se skupio uz
gazdine cevanice, cvileći kao štene.
„Kolja“, reče Petar, prizvuk u očevom glasu natera mladića da se digne, na šta
mu nešto sevnu u crnim očima.
„Osećam i ja“, reče tren kasnije. „Šta je keru?“ Pjos je cvileo i tresao se
nestrpljivo gledajući nazad ka selu. Petar zavrte glavom: i on je gledao levo-desno,
gotovo kao pas tragač.
Nije ništa rekao, samo je pokazao rukom: gomila lišća pod nogama bila je
uprskana krvlju, i to ne zečijom. Petar zapovednički da znak, keru; veliki hrt zacvile
i pokunjeno krenu napred. Kolja se pomerio malo ulevo, nečujan poput oca.
Oprezno su zaobišli skupinu drveća i izašli na manju, zaraslu čistinu, prekrivenu
natrulim lišćem.
Bili su to ostaci jelena. But mu je ležao gotovo pred Petrovim stopalima, s
prosutom krvlju i žilama, glavni deo lešine ležao je nešto dalje, razvaljene i
rasturene utrobe koja je smrdela čak i na hladnoći.
Nijedan se nije zgrozio krvi, mada im se rogata glava jelena njihala kraj nogu
isplaženog jezika. Ipak su razmenili jedan rečiti pogled, jer ništa u toj šumi nije
moglo toliko da iskasapi to stvorenje. A i koja bi to zver ubila jelena podgojenog u
jesen i ostavila meso?
Petar čučnu u blatu da očima ispita teren.
„Jelen je bežao, lovac ga je jurio, jelen je žestoko trčao, oslanjajući se više na
prednje noge. Šibnuo je na čistinu, ovde.“ Petar se usput pomerao u polučučnju.
„Jedan skok i dva – a onda ga je pokosio udarac sa strane.“ Petar zastade. Pjos je
ležao na stomaku na samom rubu čistine, ne skidajući oka s gazde.
„Ali šta mu je nanelo udarac?“, promrmljao je.
Kolja je i sam pročitao isto iz blata. „Nema tragova“, reče. Dugi nož mu
fijuknu kad ga je oslobodio iz futrole. „Nikakvih. Niti bilo kakvih znakova da je
neko pokušao da ih ukloni.“
„Pogledaj kera“, reče Petar. Pjos se bio podigao iz čučnja, te je sada zurio u
procep između drveća. Sva mu se gruba dlaka na kičmi nakostrešila dok je

177
prigušeno režao iskeženih zuba. Muškarci se okrenuše kao jedan, Petru se u ruci
nađe nož gotovo i pre nego što je pomislio da ga izvadi. Načas mu se učinilo da je
zapazio neko pomeranje, neku tamniju senku u polutami, ali je brzo nestalo. Pjos
zalaja, zvonko i oštro: zvukom straha i prkosa.
Petar pucnu prstima keru. Kolja se okrenu zajedno s njim. Prekoračili su
okrvavljenu humku od lišća i zaputili se prema selu bez reči.

Dan kasnije, kada je Rodion pokucao Konstantinu na vrata, pop je upravo bio
pregledao svoje boje pri svetlosti sveća. Na preostalim bojama i ostacima
pomešanih hvatala se buđ po vlažnom vremenu. Nešto dnevne svetlosti dopiralo
je unutra, ali su popovi prozori bili mali, a kiša je svojim pljuštanjem rasterivala
sunce. Sobom bi vladala polutama da nije bilo sveća. Previše sveća, pomisli Rodion.
Strašno razbacivanje.
„Pomoz Bože, oče“, reče Rodion.
„Bog ti pomogao“, reče Konstantin. U sobi je bilo hladno; pop je obavio
mršava ramena ćebetom. Rodionu ćebe nije nudio.
„Petar Vladimirovič je pošao u lov sa sinovima“, reče Rodion, „ali ne žele ništa
da kažu kakav to plen love. Rekoše li šta u vašem prisustvu?“
„U mom prisustvu ne“, odgovori mu Konstantin. Kiša je napolju i dalje
pljuštala.
Rodion se namršti. „Ne mogu da dokučim za šta bi to poneli koplja za
veprove, i ostavili kerove za sobom. I to po ovako lošem vremenu za jahanje.“
Konstantin ništa ne reče.
„Pa, Bog im dao uspeha, o čemu god se radilo“, Rodion se nadoveza. „Morao
bih poći za dva dana, a ne bih da se susretnem s onim što je Petru Vladimiroviču
izmamilo onakav pogled u očima.“
„Pomoliću se za vašu bezbednost na putu“, reče Konstantin odsečno.
„Bog vas blagoslovio“, odgovori mu Rodion, ne obazirući se na
Konstantinovu otresitost. „Znam da ne volite da vas prekidaju u tihovanju. Ali
htedoh od vas zatražiti savet, brate.“

178
 „Tražite“, reče Konstantin.
„Petar Vladimirovič želi da mu se kći zaredi“, reče Rodion. „Zadužio me je, i
rečima i novcem, da u Moskvi odem do Voznesenja i pripremim ih za njen
dolazak. Kaže da će je postati s dankom i darovima, čim padne dovoljno snega za
saonice.“
„Sveta je to dužnost, brate“, reče Konstantin. Ipak je podigao pogled od boja.
„Šta će vam moj savet?“
„Pa ta devojka nije stvorena za samostane“ reče Rodion. „I slepcu je to jasno.“
Konstantin stegnu vilicu, a Rodion iznenađeno primeti da je popu na licu
planuo bes. „Udati se ne može“, reče Konstantin. „Na ovom je svetu samo greh
čeka; bolje da se povuče. Moliće se za očevu dušu. Petar Vladimirovič je star čovek
i biće mu drago što se molila za njega kada pođe Bogu.“
Sve je to bilo u redu. No Rodiona je ipak kopkala savest. Petrova druga kći
podsećala ga je na brata Aleksandra. Mada je Saša bio kaluđer, u lavri se nije dugo
zadržavao. Jahao je uzduž i popreko po zemlji Rusa na svom dobrom bojnom
konju, da bi ljude obrlatio, da bi ih zaveo, da bi se borio. Na leđima je nosio mač i
bio je kneževski savetnik. Takav život ipak nije bio moguć za ženu koja stavi veo
na sebe.
„Dobro, uradiću to“, reče Rodion nevoljno. „Petar Vladimirovič mi je dobar
domaćin, toliko mogu da mu učinim. Ali, brate, voleo bih da ga ubedite da
promeni mišljenje. Nekoga sigurno mogu nagovoriti da oženi Vasilisu Petrovnu.
Mislim da ne bi dugo izdržala u kakvom samostanu. Divlje ptice umiru u
kavezima.“
„Pa šta onda?“, brecnu se Konstantin. „Blaženi su oni koji se kratko zadrže u
ovoj poganoj kolotečini pre nego što budu primljeni u društvo božije. Jedino se
nadam da joj je duša spremna za trenutak kada dođe do njihovog susreta. A sada
bih, brate, voleo da se pomolim.“
Rodion se bez reči prekrsti i iskrade kroz vrata, pa zatrepta na mutnoj dnevnoj
svetlosti. Pa, baš mi je žao te devojka, pomislio je.
A onda teskobno pomisli: Kakve se samo ono guste senke motaju po toj
njegovoj sobi.

179
Petar i Kolja su poveli svoje ljude u lov ne samo jednom, već nekoliko puta pre
snega. Kiša nije prestajala iako je zahladnelo, pa im je snaga kopnila tokom tih
dugih, mokrih dana. Ali ma koliko da su se trudili, nisu našli ni traga od onoga što
je rastrglo onog jelena na komade. Ljudi prvo počeše da šuškaju među sobom, a
onda i da se bune. U njima se iznurenost borila s odanošću, te niko nije žalio kad
im je mraz onemogućio odlaske u lov.
Ali tad im je nestao prvi ker.
Beše to jedna od visokih kuja: dobro neko štene, neustrašivo pred veprovima,
ali su je pronašli kraj seoskih zidina, bez glave, krvavu u snegu. Jedini tragovi kraj
smrznutog tela behu otisci njenih šapa ostavljeni u begu.
Narod poče da odlazi u šumu samo u parovima, sa sekirama za pojasevima.
Onda im, pak nestade i jedan konjić, dok je stajao vezan za saonice za
dovlačenje ogreva. Vlasnik mu je, vrativši se s naramkom cepanica, ugledao
prazno remenje i ogromnu skerletnu mrlju po blatnjavoj zemlji. Ispustivši
cepanice, pa i samu sekiru, potrčao je pravac u selo.
Selo obuze jeza: uporna jeza od kakve se šire šaputanja, kakva se zapetlja oko
čoveka kao paučina.

180
 N O Ć NE M OR E

Novembar se stušti nad njih s pocrnelm lišćem i sivim snegom. Jednog jutra
mutnog poput prljavog stakla otac Konstantin stajaše u prozoru iscrtavajući
četkicom tananu prednju nogu belog ata Svetoga Georgija. Sav se bio uneo u taj
posao i oko njega je vladao mir. No ipak je imao utisak da ga tišina osluškuje.
Konstantin zateče sebe kako se napinje da i sam čuje. Gospode, zašto mi se ne
obraćaš?
Kad mu neko zagrebucka po vratima, Konstantinu se trgnu ruka i on zamalo
zamaza boju. „Napred“, zarežao je zafrljačivši četkicu u stranu. Ko bi drugi bio,
dakako, nego Ana Ivanovna sa zapečenim mlekom i onim njenim mučnim očima
punim obožavanja.
Ali ipak ne beše Ana Ivanovna.
„Pomoz’ bog, oče“, reče Agafja, jedna od sluškinja.
Konstantin napravi krst u vazduhu. „Bog ti pomogao.“ Ali ipak se naljutio.
„Nećete se uvrediti, baćuška“, šapnu devojka, kršeći ogrubele prste. Cupkala
je u vratima. „Ali ako imate samo koji trenutak za mene.“
Pop stegnu usne. Sveti Georgije je pred njim jahao nad celim svetom na
hrastovoj ploči. At mu imaše samo tri noge. Četvrta, još nenaslikana, biće
prefinjeno podignuta i povijena da izgazi guji glavu.
„Šta si htela da mi kažeš?“, Konstantin pokuša da ublaži glas. Nije mu baš
uspelo; devojka poblede, sva skupljena. Ali ipak nije otišla.

181
 „Mi smo vam predani hrišćani, baćuška“, zamucala je. „Pričešćujemo se i
poštujemo ikone. Ali nikada nam nije bilo teže. Bašte nam potopiše letnje kiše;
strefiće nas glad pre izmaka jeseni.“
Zastala je da obliže usne.
„Pitala sam se, prosto sam se zapitala, da nismo uvredili stare? Možda
Crnoboga koji voli krv? Baka mi je večito govorila da će nas spopasti nesreća ako
nam on ikada okrene leđa. Pa se sad plašim za svog sina.“ Pogledala ga je nemo i
molećivo.
„I treba se plašiti“, zareža Konstantin. Prsti su ga prosto svrbeli da opet
dohvate četkicu; mučio se da sačuva strpljenje. „Time pokazuješ istinsko kajanje.
Ovo je vreme iskušenja, u kojem će Bog raspoznati sluge najodanije. Samo izdrži i
uskoro te čekaju carstva nebeska, kakva ni zamišljala nisi. To o čemu govoriš ne
postoji: to su samo varke kojima se iskušavaju neoprezni. Drži se istine i sve će biti
u redu.“
Okrenuo se da posegne za bojama. Ali se njen glas opet začu.
„Ali šta će meni carstva, baćuška, meni samo treba toliko da prehranim sina
preko zime. Marina Ivanovna se držala po starom i deca nam nikada nisu
gladovala.“ Konstantinovo lice poprimi izraz umnogome sličan svecu što je pred
njim vitlao kopljem. Agafja se zatetura u vratima. „I zato je Bog došao da se
obračuna“, prosiktao je. Glas mu poteče kao crna voda pod ledenom korom.
„Misliš li da, samo zato što se to nije desilo pre dve godine, ili deset, Bog nije kivan
zbog takvog svetogrđa? Točak se već polako pokrenuo.“
Agafja zadrhta poput ptice u mreži. „Molim vas“, šapnula je. Uhvatila mu je
ruku da mu celiva umazane prste. „Hoćete li se onda moliti da nam oprosti? Ne
zbog mene lično već zbog moga sina?“
„Koliko budem mogao“, reče nežnije, te joj spusti šaku na pognutu glavu. „Ali
prvo sama moraš zatražiti oprost.“
„Ho… hoću, baćuška“, reče, podigavši lice puno zahvalnosti.
Kad je konačno pohitala napolje u oblačno popodne i vrata škljocnuše za
njom, činilo mu se da su se senke na zidu protegle poput probuđenih mačaka.
„Odlično“, glas odjeknu Konstantinu sve do kostiju. Pop se skameni, svaki
živac u njemu planu. „Nadasve me se bojati moraju da bi mogli biti spašeni“

182
 Konstantin baci četkicu i pade na kolena. „Želja mi je samo tebi da udovoljim,
Gospode.“
„Zadovoljan sam“, reče glas.
„Pokušavam da navedem ove ljude na put pravednički“, reče Konstantin.
„Samo bih jedno zamolio, Gospode… Hoću reći, htedoh zamoliti.“
Glas beše beskrajno nežan: „Šta si me hteo zamoliti?“
„Molim te“, reče Konstantin, „dozvoli da se moj zadatak ovde završi.
Pronosiću reč tvoju na drugi kraj sveta, ako samo zatražiš. Ali šuma je tako mala.“
Pognuo je glavu, čekajući.
Glas se, pak, nasmeja s ljubavlju i vedrinom, te Konstantin pomisli da će mu
duša od silnog užitka iz tela pobeći. „Naravno da ćeš otići“, reče. „Još jednu zimu.
Budi požrtvovan i veran. Pa ćeš posle pokazati svetu moju slavu, a ja ću s tobom
zanavek ostati“
„Reci mi samo šta mi je činiti“, reče Konstantin, „Biću ti veran.“
„Želim da oživiš moje prisustvo kada govoriš“, reče glas. Neko drugi bi još
čuo polet u tome. „I kad se moliš. Zovi me svakim dahom svojim i zovi me po
imenu mome. Ja sam onaj što oluje donosi. Biću prisutan među vama i milost vam
svoju davati.“
„Biće tako“, reče Konstantin vatreno. „Biće tako kako kažeš. Samo me nikada
više ne napuštaj.“
Sve sveće zatreperiše pred nečim nalik dugom zadovoljnom uzdahu. „Uvek
da me slušaš“, uzvrati glas, „i nikada te napustiti neću.“

Narednog dana sunce preplaviše naduveni oblaci, te utvarna svetlost prekri svet
lišen boja. Sneg poče u praskozorje. Petrovi ukućani drhćući odoše do crkvice, te
se u njoj zbiše jedni uz druge. Sem svetlosti sveća, u crkvi beše mračno. Vasja
pomisli da gotovo može da čuje sneg napolju kako ih zavejava do proleća. Svetlost
im jeste oduzeo, ali su popa obasjavale sveće. Fine su mu senke padale po isturenim
crtama lica. Navukao je izraz još otuđeniji od onih na ikonama, ali nikada nije bio
lepši.

183
 Ikonostas beše dovršen. Vaskrsli Isus, poslednja ikona, postavljen je na
počasno mesto iznad vrata. Sedeo je tako strogo nad zemljom zahvaćenom
nevremenom s izrazom koji Vasji beše nedokučiv. „Prizivam te“, reče Konstantin
tiho ali razgovetno. „Bože što me pozva da Ti slugom budem. Glasu iz tame, Tebe,
olujniče. Blagoslovi nas prisustvom svojim.“
A onda poče sa služenjem, nešto glasnije: „Blažen da je Bog“, reče Konstantin.
Oči mu behu velike crne šupljine, ali mu je zato glas plamteo nekim žarom.
Služenje potraja. Dok je govorio, ljudi bi zaboravili na studen i vlagu i iskeženu
avet gladi. Ovozemaljske im muke ne behu ništa kad bi ih taj glas dodirnuo. Činilo
se da je i Isus iznad vrata podigao ruke da ih blagosilja.
„Počujte“, reče Konstantin. Toliko je utišao glas da su se morali napregnuti
da bi ga čuli. „Zlo je među nama.“ Vernici se međusobno pogledaše. „U duše nam
se noću uvlači, nečujno. Vreba neoprezne.“ Irina se primakla Vasji, te je Vasja
obavi rukom.
„Jedino vas vera“, nastavi Konstantin, „jedino vas molitve, jedino vas Bog,
mogu spasiti.“ glas mu se uzdizao pri svakoj reči. „Bojte se Boga i pokajte. To vam
je jedini beg od prokletstva. Inače ćete goreti. Goreti!“
Ana vrisnu. Vrisak joj odjeknu celom crkvicom; oči joj se iskolačiše pod
plavičastim kapcima. „Ne!“, vrisnula je. „O, bože, samo ne ovde! Ne ovde!“
Glas joj zamalo raspuknu zidove i toliko zazvoni da se činilo da je stotinu žena
vrisnulo.
Tren pre nego što će u prostoriji nastati metež, Vasja je ispratila maćehin
upereni prst. Vaskrsli Isus iznad vrata sada im se smeškao, premda je maločas bio
ozbiljan. Donja mu se usna povijala pod očnjacima. Ali umesto dva oka, sad je
imao samo jedno. Druga strana lica beše mu izbrazdana plavim ožiljcima, a oko
mu beše samo duplja, grubo zašivena.
Negde je već, pomislila je Vasja opirući se strahu koji joj je stegao grlo, videla
to lice.
Ali nije imala vremena za razmišljanje. Ljudi na obe strane poklopiše uši
rukama, baciše se na pod ili se poguraše u sigurnost priprate. Ana ostade sama.
Smejala se i plakala, mašući rukama. Niko nije smeo da je dirne. Njeni vrisci
odjekivali su po zidovima. Konstantin se probi do nje da bi je ošamario po obrazu.

184
Prekinula je, krkljajući, ali se činilo da buka i dalje odjekuje, kao da same ikone
vrište.
Vasja je zgrabila Irinu u prvom naletu meteža da je neko ne bi srušio. Tren
kasnije i Aljoša se pojavio da obavije svoje snažne ruke oko Dunje, koja beše sitna
poput deteta i krhka kao novembarsko lišće. Njih četvoro se zbiše jedni uz druge.
Ljudi su se tiskali oko njih vičući. „Moram majci“, reče Irina, otimajući se.
„Čekaj, ptičice“, reče joj Vasja. „Samo će te izgaziti.“
„Mila majko“, reče Aljoša. „Sazna li bilo ko da njena majka ima takve napade,
Irinu niko nikada neće oženiti.“
„Neće niko ni znati“, reče Vasja otresito. Sestra joj je strašno prebledela.
Ošinula je brata pogledom kad ih je masa pribila uza zid. Ona i Aljoša zaštitiše
Dunju i Irinu svojim telima.
Vasja je ponovo pogledala u ikonostas. Sad je opet bio kao i ranije. Isus je
sedeo na prestolu iznad sveta, ruke podignute da ih blagosilja. Da joj se nije ono
lice samo pričinilo? Ali da jeste, zašto bi Ana vrisnula?
„Mir!“
Konstantinov glas odjeknu poput deset zvona. Svi se skameniše. Stajao je pred
ikonostasom podignute ruke, živi odraz slike Isusa iznad njegove glave. „Budale!“,
zagrmeo je. „Zar ste deca da se uplašite ženskog vriska? Dižite se svi redom. I
smirite se. Bog će nas zaštititi!“
Svi se pokunjeno okupiše kao ukorena deca. Ono što Petar svojom drekom
nije uspeo da postigne, glas popa jeste. Svi se doteturaše do njega. Ana je i dalje
stajala drhteći i plačući, posivela kao nebo u zoru. Jedino lice koje beše bleđe od
njenog u crkvi pripadalo je samom popu. Svetlost sveća ispunjavala je središnji deo
crkve čudnovatim senkama. Jedna se upravo bila pružala po ikonostasu, a ne beše
čovečija.
Gospode, pomisli Vasja kad je služba brže-bolje nastavljena. Zar ovde? Čerti
ne mogu ući u crkve; oni su stvorenja ovoga sveta, a crkve onog sledećeg.
A ipak je videla senku.

185
Petar je odveo ženu kući čim je to bilo moguće. Kćerka ju je svukla i stavila u
krevet. No Ana je i dalje plakala, krkljala i opet plakala, i nije htela da prestane.
Irina naposletku, sasvim očajna, ode nazad u crkvu, pronašla je oca
Konstantina kako kleči sam pred zaslonom s ikonama. Ljudi su ga nakon službe
toga dana molili da ih spase celivajući mu ruku. Tad se činio smiren. Kao
pobednik. Irini se sada učinilo da je ličio na najusamljeniju osobu na svetu.
„Hoćete li doći do moje majke?“, šapnula mu je.
Konstantin se trže na kolenima i osvrnu oko sebe.
„Plače“, reče Irina. „Ne prestaje.“
Konstantin ništa ne reče; sva su mu čula bila prenapregnuta. Pošto su ljudi
napustili crkvu, Bog mu je došao kroz dim ugašenih sveća.
Prekrasno, dim se pred šapatom zalelujao u jezičcima duž poda. Koliko su se
samo uplašili, glas kao da je likovao. Konstantin je ćutao. U magnovenju se zapitao
da nije poludeo, pa mu taj glas zapravo izbija iz sopstvenog srca. Ali ne, naravno
da nije. To ti tvoja grešnost raspiruje sumnje, Konstantine Nikonoviču.
„Drago mi je što si se pojavio među nama“, promrmljao je Konstantin u pola
glasa. „Da povedeš svoje ljude ispravnim putem.“
Glas mu nije ništa odgovorio, crkvom je sada vladao mir.
Konstantin zatim reče, nešto glasnije Irini: „Hoću, doći ću.“

„Evo oca Konstantina“, Irina je rekla, uvodeći popa u majčinu sobu. „Utešiće te.
Idem po večeru dok Vasji opet ne zagori mleko.“ Istrčala je napolje.
„U crkvi, baćuška?“, zajecala je Ana Ivanovna kad njih dvoje ostadoše sami.
Ležala je u krevetu, pokrivena krznima. „U crkvi… Nikada ranije!“
„O kakvim samo to koještarijama pričate“, reče Konstantin. „Crkvu štiti Bog.
U crkvi samo Bog obitava, on i njegovi sveci i anđeli.“
„Ali videla sam…“

186
 „Ništa vi niste videli!“ Konstantin joj prinese ruku uz obraz. Tresla se kao
preplašeni konj. Hipnotički je utišao glas. Taknuo joj je usne kažiprstom. „Ništa
niste videli, Ana Ivanovna.“
Podigla je drhtavu ruku da ga njome dodirne. „Ništa neću videti, ako vi tako
kažete, baćuška.“ Zarumenela se kao devojčica. Kosa joj je potamnela od znoja.
„Onda ništa ne vidite“, reče Konstantin. Sklonio je ruku s nje.
„Vas vidim“, rekla je jedva čujnije od daha. „Katkad samo vas vidim. Tu na
ovom užasnom mestu, uz zimu, čudovišta i gladovanje. Vi ste moja svetlost.“ Opet
ga je uhvatila za ruku i nalaktila se u krevetu. Oči su joj se caklile od suza. „Molim
vas, baćuška“, reče. „Samo želim da se zbližimo.“
„Poludeli ste“, reče joj. Odgurnuvši njene ruke sa sebe, odmakao se od nje.
Bila je otromboljena, stara, izjedena strahom i neostvarenim nadama. „Udati ste.
A ja sam se predao Bogu.“
„Ne to!“, zavapila je očajnički. „Nikako! Hoću da i mene vidite.“ Grlo joj
zadrhta, pa je zamucala. „Da me vidite. Kao što vidite moju pastorku. Nju stalno
gledate. Kao što ja gledam vas – gledam vas. Zašto ne i mene? Zašto ne mene?!“
Glas joj postade piskav.
„Mir.“ Spustio je ruku na vrata. „Vidim ja vas. Ali, Ana Ivanovna, nije da se
ima šta videti.“
Vrata behu masivna. Kad se zatvoriše, zvuk njenog plača ostade prigušen iza
njih.

Ljudi su se toga dana držali svojih peći dok je sneg napolju vejao. Vasja se ipak
iskrala da obiđe konje. Stiže, reče joj Miška izbezumljeno kolutajući okom.
Vasja ode svome ocu.
„Moramo uvesti konje unutar zidina“, reče. „Večeras, pre nego što se smrači.“
„Zašto nas toliko opterećuješ, Vasja?“, ote se Petru. Sneg je gusto padao,
hvatajući im se za šubare i ramena. „Trebalo je već da odeš. Da odavno budeš na
sigurnom. Ali si preplašila udvarača i sad si, eto, tu, a već je zima.“

187
 Vasja mu nije odgovorila. Kako bi i mogla kad je najednom jasno videla da
joj je otac uplašen. Nikada ranije nije videla svog oca uplašenog. Došlo joj je da se
sakrije na furuni kao dete. „Oprosti mi, oče“, rekla je, sabravši se. „I ova zima će
proći, kao što su i ostale prolazile. Ali smatram da bismo sada, večeras, morali da
uvedemo konje unutra.“
Petar duboko udahnu. „U pravu si, kćeri“, reče joj. „U pravu si. Hajde, pomoći
ću ti.“
Konji se donekle smiriše kad su zatvorili kapiju za njima. Vasja je Mišku i
Metelja odvela u štalu, dok su manje dragoceni konji ostali da se vrzmaju po
dvorištu. Maleni vazila je uze za ruku. „Ne ostavljaj nas, Vasja.“
„Moram po supu“, reče Vasja. „Dunja me zove. Ali vratiću se.“
Supu je pojela sklupčana u podnožju Miškine uzane pregrade, a kobilu je
nahranila svojim hlebom. Vasja se nakon toga umotala u abajliju, pa stade brojati
senke po stajskom zidu. Vazila je sedeo pored nje. „Nemoj da ideš, Vasja“, reče joj.
„Kad si tu, povratim snagu, i setim se da ne treba da se plašim.“
I Vasja tako i ostade, drhteći i pored slame i konjske abajlije. Noć beše jako
hladna. Mislila je da nikada neće zaspati.
Ali mora da ipak jeste, pošto se probudila nakon što je mesec zašao, promrzla.
Staja beše mračna. Čak je i Vasja, koja je imala oči kao u mačke, jedva nazirala
Mišku koja je stajala iznad nje. U trenu sve beše mirno. A onda odnekuda dopre
tiho cerekanje. Miška frknu i odstupi, zabacujući glavu. U očima joj iskočiše
beonjače.
Vasja je tiho ustala, dopuštajući da pokrivač padne s nje. Hladan vazduh joj
zari zube u kožu. Odšunjala se do vrata staje. Meseca nije bilo, a zvezde su prekrili
debeli oblaci. Sneg je i dalje padao.
Tih poput pahulja, po snegu se prikradao neki čovek. Skakutao je od jedne
senke do druge. Kada je izdahnuo, iz njega iziđe duboki grleni smeh. Vasja se još
više primakla. Nije mu mogla videti lice, samo odrpanu odeću i kosu grubu kao
slama.
Čovek se približi kući i spusti šaku na vrata. Vasja glasno viknu baš kada se
čovek bacio u kuhinju. Nije se začuo zvuk sudaranja tela s drvetom: prošao je kroz
vrata kao da su od dima.

188
 Vasja potrča niz dvorište. Tlo se presijavalo netaknutim snegom. Onaj
odrpanac uopšte nije ostavio tragove za sobom. Sneg beše gust i mek, te je otežao
Vasji korak. Ipak se dala trkom, vičući, ali još pre nego što će stići do kuće, čovek
iskoči nazad u dvorište dočekavši se na sve četiri kao životinja. Smejao se. „Vala“,
reče, „mnogo je vremena prošlo. Kako su samo slatke kućice ljudi, i kako je samo
vrisnula…“
Tad opazi Vasju i devojka posrnu. Prepoznala je te ožiljke, to jedno jedino
sivo oko. Beše to lice s ikone, lice… lice onog usnulog iz šume, pre mnogo godina.
Kako je to moguće?
„Pa šta je sad ovo?“, reče čovek. Zastao je. Primetila je da mu je neko sećanje
zatitralo na licu. „Pamtim jednu devojčicu s tim tvojim očima. A sad si već žena.“
Upiljio se u nju kao da namerava da joj istrgne neku tajnu iz duše. „Ti si ona mala
veštica što iskušava moga slugu. Ali nisam video da…“ Stao joj se približavati.
Vasja je pokušala da utekne, ali je noge nisu slušale. Dah mu je smrdeo na
vruću krv zapahnuvši joj lice u talasima. Prikupila je hrabrost. „Ja sam niko i ništa“,
reče mu. „Gubi se odavde i ostavi nas na miru.“
Na to mu sevnuše vlažni prsti ne bi li joj pridigli bradu. „Ko si ti, devojko?“
Pa nešto tiše: „Gledaj me.“ U očima mu se krilo neko ludilo. Vasja ga ne htede
pogledati, znala je da ne sme, ali mu prsti behu poput gvozdenih mengela, pa će
već koliko narednog trena morati da ga…
Na to je zgrabi neka ledena ruka i odvuče je od njega. Osetila je miris hladne
vode i izgnječene borovine. Neki glas joj progovori iznad glave. „Još ne, brate“,
reče. „Odstupi.“
Vasja nije mogla da vidi nijedan delić tog ko je govorio, sem povijenih skuta
crnog plašta, ali je mogla videti onog drugog, jednookog. Kezio se, kreveljio i
smejao sve u isti mah.
„Još ne? Pa već je gotovo, brate“, reče. „Već je gotovo.“ Namignuo je Vasji
jedinim čitavim okom, pa nestade. A onda crna boja plašta postade sve što je Vasja
videla pred sobom. Osetila je da joj je hladno, neki konj je rzao, a u daljini je neko
vikao.
Vasja se na to probudi, ukočena i drhtava na podu staje. Miška priljubi topli
nos devojci uz lice. Međutim, iako se Vasja probudila, krik se i dalje čuo. Nije
prestajao. Vasja skoči na noge pokušavajući da se otrese noćne more. Konji su

189
njištali i ritali se, oštećujući zidove staje. Konji su se uspaničeno vrzmali i po
ledenom dvorištu. One odrpane jednooke prilike nije nigde bilo. Sanjala sam ga,
pomisli Vasja. Samo sam sanjala. Jurnula je između konja, zaobilazeći njihova
zadihana tela.
U kuhinji beše uskomešano kao u osinjaku. Braća joj banuše unutra napola
budna i naoružana, Irina i Ana Ivanovna nagrunuše kroz suprotna vrata. Sluge su
se vrzmale unaokolo, krsteći se, moleći se, držeći se jedni za druge.
A onda joj se i otac pojavi, ogroman i pribran sa sabljom u ruci. Psujući,
probio se kroz sluge zbijene u strahu. „Mir“, rekao je uzvrpoljenim ljudima. Otac
Konstantin banu odmah za njegovim petama.
Vrištanje je dopiralo od male Agafje, njihove sluškinje. Sedela je uspravna kao
strela na svojoj slamarici. Pobelelim rukama je stezala vuneni prekrivač. Toliko je
izgrizla donju usnu da joj je krv kapala po bradi, dok su joj se oko razrogačenih
očiju širili beli kolutovi. Vriscima je parala vazduh poput ledenica koje su padale
napolju sa nadstrešnica.
Vasja se progura kroz prestrašene ljude. Uhvatila je devojku za ramena.
„Agafja, slušaj me“, reče joj. „Slušaj, sve je u redu. Sigurna si. Dobro je. Smiri se.
De-de.“ Čvrsto je prigrlila devojku, te tren kasnije Agafja samo zajeca i utihnu.
Širokim se očima polagano usredsredila na Vasjino lice. Grlo joj je drhtalo.
Pokušavala je da progovori. Vasja se napregla da je čuje. „Došao je po moje grehe“,
zagrcnuta se. „Po…“ Zabrektata je.
Neki dečkić na to dopuza kroz okupljene. „Majko“, zavapio je. „Majko!“ bacio
se na nju, ali se ona nije osvrtala na njega.
Irina se najednom našla kraj njih uozbiljenog malenog lica. „Onesvestila se“,
reče dete smrknuto. „Treba joj vazduha i vode.“
„Ma samo je loše sanjala“, reče otac Konstantin Petru. „Najbolje je da je
prepustimo ženama.“
Petar mu je možda i odgovorio, ali ga niko nije čuo jer Vasja tad zaprepašćeno
viknu, najednom razgnevljena. Čitava soba opet prestravljeno poskoči.
Vasja je zurila kroz prozor.
„Ne“, reče i vidno se pribra. „Izvinjavam se. Samo sam… ništa. Ništa, ništa.“
Petar se namrgodi. Sluge je pogledaše s neprikrivenim podozrenjem, te se stadoše
došaptavati.
190
 Dunja se odvukla do Vasje, praćena krčanjem iz grudi svaki put kada bi
udahnula. „Devojke uvek spopadnu noćne more na promenu vremena“, zahripta
Dunja, dovoljno glasno da je svi čuju. „Hajde, dete, idi po vodu i medeno vino.“
Strogo je pogledala Vasju.
Vasja ništa ne reče. Pogled joj još jednom odluta do prozora. U jednom se
trenutku mogla zakleti da je ugledala nečije lice. Ali kako je to bilo moguće, kad to
beše lice iz njenog sna, s plavim ožiljcima i jednim okom. Iskezilo joj se i
namignulo kroz inje na prozoru.

Čim se narednog jutra razdanilo, Vasja ode u potragu za domovikom. Tražila ga

je dok se razvodnjeno sunce nije popelo visoko na nebu, pa i do ranih sati
popodneva, zanemarujući svoje dužnosti. Sunce se nakrivilo ka zapadu kad je
uspela da krišom izvuče to stvorenje iz furune. Krajevi brade su mu još tinjali. Bio
je mršav i poguren u odrpanoj odeći, sav pokunjen.
„Sinoć sam“, reče Vasja bez ikakvog uvoda, držeći se za opečenu ruku,
„sanjala neko lice, a onda ga ugledah i u prozoru. Imalo je jedno oko i smeškalo
mi se. Ko je to bio?“
„Ludilo“, promrmlja domovik. „Proždrljivost. Spavač, žderač. Nisam ga
mogao zadržati“
„Moraš bolje da se potrudiš“, odbrusi mu Vasja.
Ali domoviku pogled nekud odluta, usta mu se razjapiše. „Onemoćao sam“,
zapetljao je jezikom. „I čuvar šume je onemoćao. Neprijatelju je popustio lanac.
Uskoro će se osloboditi. Ne mogu ga zadržati.“
„Ko nam je neprijatelj?“
„Proždrljivost“, reče domovik ponovo. „Ludilo. Jeza. Hoće svet da pojede.“
„Kako ga mogu poraziti?“, reče Vasja uzbunjeno. „Kako da zaštitimo kuću?“
„Kroz darove“, promrmlja domovik. „Hleb i mleko će me ojačati, možda i
krv. Ali ti si samo jedna devojka, ne mogu crpeti život iz tebe. Okopniću. Žderač
će opet doći“

191
 Vasja je zgrabila domovika i dobro ga protresla, toliko da mu vilica zaškljoca.
Pospane oči mu se razbistriše i on se učini zgranut. „Nećeš okapniti“, odbrusi mu
Vasja. „Možeš da crpiš život iz mene. I hoćeš. Onaj jednooki žderač neće više ući.
Neće!“
Mleka nije bilo, ali je Vasja ukrala hleba, pa ga tutnu domoviku u ruku.
Uradila je to te noći i svake naredne, odvajajući od sopstvenih obroka. Nekad bi
secnula ruku i razmazala krv po pragovima i ispred peći. Umela je i da metne
okrvavljenu ruku domoviku na usta. Rebra joj izbiše pod kožom, oči joj se
uvukoše, a noću počeše da je opsedaju more. Ali nekako su prolazile – jedna, dve,
pa desetak – i niko više nije vrištao na nešto čega tamo uopšte nije bilo. Domovik
se nekako povratio, pošto mu je ona ulivala sopstvenu snagu.
Mala Agafja, međutim, više ništa suvislo nije izgovorila. Ponekad bi
preklinjala one koje niko drugi ne bi video: svece, anđele i jednookog medveda.
Kasnije je trabunjala o nekom čoveku i belom konju. Jedne noći je istrčala ispred
kuće, gde se i srušila poplavelih usana u snegu i umrla.
Žene joj pripremiše telo najbrže što je bilo pristojno. Otac Konstantin je bdeo
pored nje, beo sve do usana, klonule glave, lica koje niko nije uspevao da pročita.
Mada je satima klečao kraj nje, nijednom se nije naglas pomolio. Reči su mu
izgleda zapinjale u drhtavom grlu.
Agafju pokopaše po ono malo dnevne svetlosti dok je šuma ječala oko njih. U
sumrak, koji se sve brže spuštao, pohitaše da se šćućure ispred svojih peći. Agafjino
dete je plakalo za majkom; njegovi se vapaji nadviše nad tihim selom poput magle.

Noć nakon sahrane Dunju jedan san spopade poput bolesti, kao da je upala u
čeljusti kakve grabljivice. U njemu je stajala u odumrloj šumi punoj patrljaka,
pocrnelog drveća. Masnjikavi dim je zaklanjao skrivene zvezde; po snegu je
treperio plamen. Lice zloduha zimskog ličilo je na lobanju čvrsto zategnute kože.
Iako tih, njegov glas prepade Dunju gore nego da je dreknuo. „Zašto odugovlačiš?“
Dunja je prikupila svu svoju snagu. „Volim je“, reče mu. „Kao kći mi je. Ti si
zima, Morosko. Ti si smrt i studen. Ne možeš je uzeti. Posvetiće svoj život Bogu.“

192
 Ledeni zloduh se ogorčeno nasmeja. „Umreće u mraku. Moć moga brata raste
svakoga dana. Već ga je videla kad nije trebalo. On sad zna šta je ona. Usmrtiće je
ako uspe, i odvesti sebi. E to bi tek bila zla sudba.“ Moroskov glas blago omekša.
„Mogu je spasiti“, reče. „Mogu vas sve spasiti. Ali mora da dobije onaj dragulj. U
suprotnom…“
Dunja tad uvide da je onaj treperavi plam zapravo bilo njeno zapaljeno selo.
Iz šume se do nje došunjaše njoj poznata lica. Najveći beše iskeženi jednooki čovek,
a kraj njega stajaše još jedna prilika, visoka i vitka, bleda kao mrtvac, tanke kose.
„Pustila si me da umrem“, reče sablast Vasjinim glasom, na šta joj zubi blesnuše
kroz okrvavljene usne.
Dunja zgrabi ogrlicu i ispruži joj je. U svetu bez oblika i svetlosti ona beše
samo tračak blistavila.
„Nisam znala“, zamuca Dunja. Posegnula je ka mrtvoj devojci sa ogrlicom
koja joj je visila iz pesnice. „Uzmi je, Vasja. Vasja!“ Jednooki se samo nasmejao, a
devojka joj ne dade nikakav nagoveštaj.
Zloduh zimski tad stade između nje i te aveti i zgrabi je snažno ledenim
rukama za ramena. „Nemaš više vremena, Avdotja Mihajlovna“, rekao joj je.
„Kada me naredni put budeš videla, daću ti znak i ti ćeš poći za mnom.“ Oglasio
joj se glasom šume; imala je utisak da joj odzvanja sve do kostiju, da joj odjekuje
grlom. Dunja oseti da joj se stomak steže u strašnoj izvesnosti. „Ali možeš je spasiti
pre nego što budeš pošla“, nastavio je. „Moraš je spasiti. Podaj joj ogrlicu. I sve ih
spasi“
„Hoću“, šapnula je Dunja. „Biće kako kažeš. Kunem se. Kunem…“
Na to je probudi sopstveni glas.
Ali studen spaljene šume i dodira ledenog zloduha i dalje se zadržala. Dunji
kosti toliko zveckaše da je na kraju mislila da će joj iskočiti kroz kožu. Pred sobom
je videla samo ledenog zloduha, rešenog i očajnog, i grohotavo lice njegovog brata,
onog jednookog stvorenja. Ta se dva lica stopiše u jedno. A iz onog plavog kamena
u njenom džepu kao da poteče ledeni plam. Koža joj je zacvrčala i pocrnela kad ga
je čvrsto stegla rukom.

193
 D AR O D NEZN AN C A

Vasja je obilazila konje svakog jutra čim bi svanulo tokom onih skraćenih,
metalnosivih dana, i to odmah nakon oca. To im beše zajedničko, da duboko
strepe za životinje. Noću su konje uvodili u dvorište na sigurno, iza seoskih zidina,
a sve koji su mogli da stanu sklanjali su u golemu staju. Danju su puštani da se
sami snalaze, pa bi lutali posivelim pašnjacima da traže travu pod snegom.
Jednog vedrog, oštrog jutra, nedugo nakon sredine zime, Vasja je isterala
konje u polje glasno se radujući na Miškinim leđima. Čim se postarala za konje,
sjahala je i namršteno pregledala kobilu. Rebra su već polako počela da joj iskaču
pod smeđom dlakom, ne od izgladnelosti već od neizvesnosti.
Ponovo će doći, reče joj kobila. Osećaš li ga?
Vasja nije imala konjski njuh, ali se okrenula ka vetru. Istoga trena miris
natrulog lišća i pogani stegnu joj grlo. „Da“, reče mračno, zakašljavši se. „I psi ga
osete. Čim ih naši ljudi puste, potrče u štenaru cvileći. Neću mu dopustiti da te
povredi“
Krenula je u svoj obilazak od jednog konja do drugog, sa smežuranim
ogriscima jabuka, melemima i nežnim rečima. Miška ju je pratila kao pas. Na
samom rubu krda Metelj je rovao prednjim kopitom po zemlji kao da time
objavljuje izazov šumi pred sobom.
„Smiri se“, reče mu Vasja. Prišavši konju, spustila mu je šaku na topli hrbat.
Bio se razbesneo kao pastuv koji je ugledao takmaca među svojim kobilama,
pa ju je zamalo šutnuo pre nego što se sabrao. Samo neka dođe! Propeo se,
isturajući prednje noge. Ovoga puta ima da ga ubijem!

194
 Vasja izbegnu kopita u vazduhu tako što se priljubila telom uz njega. „Čekaj“,
rekla mu je na uho.
Konj se okrenu, škrgućući zubima, ali se čvrsto privila uz njega, pa nije mogao
da je dosegne, gledala je da joj glas ostane tih: „Štedi snagu.“
Pastuvi slušaju kobile; Metelj spusti glavu.
„Moraš biti jak i smiren kada dođe“, reče Vasja.
Tvoj brat, reče Miška. Okrenuvši se, Vasja ugleda Aljošu kako gologlav trči ka
njoj kroz seosku kapiju.
Vasjina podlaktica se u trenu našla na Miškjnoj grbači, da bi joj se potom i
ona sama našla na leđima. Kobila jurnu poljem, dok je oko nje prštala ledena kora.
Čvrsta ograda pašnjaka pojavi se pred njima, ali je Miška savladala prepreku i
nastavila dalje.
Vasja se našla s Aljošom tik ispred zidina. „Dunja“, reče Aljoša, „neće da se
probudi. Ponavlja tvoje ime.“
„Hajdemo“, reče Vasja, te Aljoša skoči iza nje.

U kuhinji beše vruće; kroz furunu razjapljenu poput usta buktala je vatra. Dunja
je ležala na peći, otvorenih očiju ali slepa, mirna, jedino su joj se ruke trzale.
Povremeno bi promrmljala nešto više za sebe. Ispucana koža joj se toliko zategla
preko kostiju da se Vasji činilo da može da vidi krv kako struji pod njom. Hitro se
popela na furunu. „Dunja“, reče. „Dunja, probudi se. Ja sam. Vasja.“
Otvorene oči samo jednom trepnuše, ali ništa više od toga. Vasja se u trenu
uspaničila. Irina i Ana su klečale u ćošku s ikonama, moleći se. Irina je ronila suze;
kad je plakala nije bila lepa.
„Vruće vode“, reče Vasja otresito, okrećući se. „Irina, tako ti boga, molitve je
neće ugrejati. Skuvaj supe.“ Ana je pogleda otrovnim pogledom, ali Irina
iznenađujuće hitro skoči na noge i napuni lonac.
Čitavog tog dana Vasja je sedela kraj Dunje, pogrbljena na furuni. Nagomilala
je ćebad preko dadiljinog onemoćalog tela i sve vreme je pokušavala da joj sipa

195
čorbu niz grlo. Ali tečnost bi joj iscurela iz usta, a ova se i dalje nije budila. Oblaci
su se nakupljali čitavog tog dugog dana, te je i dnevna svetlost bila tmurna.
Kasno po podne Dunja najednom uvuče vazduh u sebe kao da će čitav svet
progutati i uhvati Vasju za ruke. Vasja se iznenađeno trgla. Zgranuo ju je snažan
stisak stare dadilje. „Dunja“, rekla je.
Starici odluta pogled. „Nisam znala “ šapnula je. „Nisam videla.“
„Bićeš dobro“, reče joj Vasja.
„Ima jedno oko. Ne, ima plave oči. Isti su. Braća su. Vasja, upamti…“ A onda
pusti Vasjine ruke i umiri se, mrmljajući sebi u bradu.
Vasja kašikom ubaci još malo toplog napitka Dunji niz grlo. Irina je održavala
vatru. Starici je, međutim, puls slabio zajedno sa dnevnom svetlošću. Prestavši sa
mrmljanjem, nastavila je da leži otvorenih očiju. „Ne još“, rekla je u jedan od
praznih ćoškova, a povremeno bi i zaplakala. „Molim te“, rekla bi potom. „Molim
te.“
Dan poče da se gasi, kopneći, i nad kućom i selom se nadvi neki tajac. Aljoša
je izašao po drva za loženje; Irina je otišla da dvori mrzovoljnu majku.
Kad je Konstantinov glas narušio tišinu, Vasja je zamalo iskočila iz sopstvene
kože.
„Živa je?“, rekao je. Senke su padale po njemu poput pletene odore.
„Jeste“, reče Vasja.
„Moliću se uz nju“, reče.
„E, vala, nećete“, odbrusi mu Vasja, odveć umorna i preplašena da bi marila
za ljubaznost. „Neće umreti.“
Konstantin joj se primakao. „Mogu da joj ublažim bol.“
„Ne“, ponovila je Vasja. Bila je na rubu da zaplače. „Neće umreti. Ako vam je
Bog mio, preklinjem vas da odete.“
„Ona umire, Vasilisa Petrovna. Mesto mi je tu.“
„Ne umire!“, Vasji se glas piskavo ote iz grla. „Ne umire! Ja ću je spasiti.“
„Umreće do jutra.“
„Hteli ste da vas moj narod zavoli, pa ste ga zastrašili.“ Vasja je sva pobelela
od gneva. „Dunja mi se neće plašiti. Napolje!“

196
 Konstantin zinu, pa opet zatvori usta. A onda se okrenuo i napustio kuhinju.
Vasja je istoga časa zaboravila na njega. Dunja se još nije bila probudila. Ležala
je mirno, pulsa tanjeg od konca, Vasja gotovo da joj nije osećala dah pod drhtavom
rukom.
Spustila se i noć. Aljoša i Irina su se vratili; kuhinju nakratko ispuni prigušena
larma dok nisu poslužili večernji obrok, a Vasja nije mogla da jede. Sati se
razvukoše, kuhinja se ponovo ispraznila tako da u njoj ostadoše samo njih četvoro
– Dunja, Vasja, Irina i Aljoša. Ovo drugo dvoje zadremaše na peći. I Vasji je već
bila klonula glava.
„Vasja“, reče Dunja.
Vasja pisnu, naglo se prenuvši. Dunjin glas beše slab, ali priseban. „Bićeš
dobro, Dunjaška. Znam da hoćeš.“
Dunja joj se krezubo nasmeši. „Hoću“, reče joj. „Čeka me.“
„Ko te čeka?“
Dunja joj nije odgovorila. Mučila se da dođe do daha. „Vasočka“, rekla je.
„Imam nešto što mi je tvoj otac dao da čuvam za tebe. Moram ti to sada dati.“
„Kasnije, Dunjaška“, reče Vasja. „Sad se odmaraj.“
No, Dunja je već pokušavala da napipa džep na suknji ukočenom rukom.
Vasja joj rastvori džep i izvuče nešto tvrdo, umotano u parče meke tkanine.
„Rastvori je“, šapnu joj Dunja. Vasja je posluša. Ogrlica beše od nekog svetlog,
svetlucavog metala, sjajnijeg od srebra, oblikovana kao pahulja, ili kao zvezda sa
više krakova. Srebrnkastoplavi dragulj plamteo je na samoj sredini. Čak ni Ana
nije imala nakit ravan ovome. Vasja nikada nije videla nešto tako prefinjeno. „Šta
je to? “ upitala je zbunjeno.
„Talisman“, reče Dunja teško dišući. „Nosi moć u sebi. Drži ga skrivenog. Ne
pričaj nikome o njemu. Pita li te otac, kaži mu da ne znaš ništa o tome.“
Trabunja. Vasji se između obrva pojavila bora, ali je ipak navukla lančić preko
glave. Pao joj je između grudi, nevidljiv pod odećom. Dunja se najednom ukočila,
te joj skvrčeni prsti potražiše Vasjinu ruku. „Njegov brat“, prosiktala je. „Ljuti se
što je dragulj tvoj. Vasja, Vasja, moraš…“ I na to zakrklja i utihnu.
Odnekud spolja začu se dugo, divljačko kikotanje.

197
 Vasja se sledila, ustreptalog srca. Zar opet? Poslednji put sam samo sanjala. A
onda se začu neko grebanje: kao da neko tiho vuče stopala. Jedno za drugim, jedno
za drugim. Vasja proguta knedlu. Nečujno je skliznula s peći. Domovik je čučao u
otvoru furune, slab ali nameračen. „Ne može da uđe“, reče domovik odvažno.
„Neću ga pustiti. Neću.“
Vasja mu spusti ruku na glavu, pa se odšunja do vrata. Zimi obično ništa
napolju ne smrdi na trulež, ali je na pragu nanjušila dašak nečega trulog, od čega
joj se prevrnu prazan stomak. A onda oseti neko ledeno peckanje tamo gde joj je
dragulj ležao na grudnoj kosti. Tiho je jauknula. Da probudi Aljošu? Da probudi
kuću? Šta je to uopšte? Domovik reče da ga neće pustiti unutra.
Idem da vidim, pomisli Vasja. Ne plašim se. Iskrala se kroz kuhinjska vrata.
„Ne“, izusti Dunja sa peći. „Nemoj, Vasja.“ Blago je pomerila glavu. „Spasi
je“, šapnula je u prazno. „Spasi je, pa ne marim i da tvoj brat dođe po mene.“

O čemu god da se radilo, bazdilo je sve do neba: na smrt, pogan i usijani metal.
Vasja je pošla za razvučenim tragom stopala. Eno ga – neki hitri pokret u senci
kuće. Ugledala je nešto nalik ženi, pogrbljeno u belom ogrtaču koji se vukao po
snegu. Micalo se poput raka, kao da ima mnogo zglavaka na sebi.
Vasja prikupi snagu i odšunja se još bliže. To nešto je jurilo od jednog prozora
do drugog, da bi zastalo kraj svakog i katkad i posegnulo prezavom rukom kojom
nijednom nije dodirnulo prozorsku dasku. Ali kod poslednjeg prozora, i to
popovog, najednom se zgrčilo. Iz očiju mu sevnu crveni blesak.
Vasja potrča. Domovik mi je rekao da ne može da uđe unutra. Ali je šaka, bela
kao da u njoj nema krvi, krenula da čupa led pričvršćen za prozorski okvir. Vasja
ugleda odblesak sive kože na mesečini. Onaj dugi, beli plašt zapravo je bio
mrtvački pokrov, a stvorenje pod njim beše golo.
Smrt, pomislila je Vasja. Pa to je smrt.
Iste te posivele, koščate ruke dohvatiše se za visoki okvir Konstantinovog
prozora i ono – odnosno ona, jer Vasja joj ugleda dugačku, zapetljanu kosu – ubaci
se u sobu. Vasja je zastala pod prozorom, pa se i sama zabacila preko za njom.

198
Prebacila se unutra čistom snagom. Unutra je vladao mrkli mrak. Onaj stvor se
nadvio, iskežen, nad prilikom koja se koprcala na krevetu.
Senke su se naizgled umnožile na zidu kao da će iskočiti iz drveta. Vasji se
učini da je čula neki glas. Devojka! Ostavi ga, on je već i onako moj. Hvataj devojku,
hvataj je…
Bol u grudnoj kosti je prenu; dragulj ju je zapekao ledenim plamom. Vasja
bez razmišljanja podiže ruku i dreknu. Ono stvorenje se okrenulo od kreveta, lica
crnog od krvi.
Hvataj je!, zarežao je glas iz senke ponovo. Mesečina blesnu o bele zube tog
mrtvog stvora baš kada se pripremao da skoči.
Vasja u to shvati da je kraj nje bio još neko – ne mrtva žena niti glas od senki
sazdan, već čovek u tamnom ogrtaču. U mraku mu nije videla lice. Ko god da je
bio, zgrabio ju je za šaku, zarivajući joj prste u dlan. Vasja potisnu vrisak.
Ti si mrtav, reče pridošlica stvorenju. Ja sam i dalje glavni. Odlazi. Glas mu
beše nalik snegu u ponoć.
Ono nešto mrtvo se šćućuri na krevetu i zacvile. Senke kao da su se digle na
zidu besno režeći. Ne, ne mari za njega: on je niko i ništa. Ja sam glavni. Hvataj je,
hvataj…
Vasja tad oseti da joj se koža na dlanu otvara i da joj krv kaplje po podu. U
sebi spozna neko žestoko ushićenje. „Odlazi“, rekla je onom mrtvom stvoru, kao
da su te reči oduvek bile u njoj. „Svojom ti krvlju zabranjujem pristup ovom
mestu!“ Savila je šaku u onoj koja ju je već držala, te oseti da je i ona sva vlažna od
njene krvi. Ta joj se druga ruka u času učini stvarna, hladna i čvrsta. Stresla se od
jeze i okrenula da pogleda, ali tamo nije bilo nikoga.
One senke na zidu se smanjiše, trepereći i vrišteći, a onom mrtvom stvoru se
usne povukoše sa dugih, tankih zuba. Iskezio se Vasji, okrenuo, te se dade pravo
ka prozoru. Skočio je na dasku, bacio se u sneg i šmugnuo u šumu, trčeći brže od
konja sa zamršenom, prljavom kosom koja se vijorila za njim.
Vasja nije ispratila njegov beg. Već se bila našla kod kreveta, da povuče
ukaljanu ćebad i pogleda ranu na popovom ogoljenom vratu.

199
Bog se te večeri nije bio obratio Konstantinu Nikonoviču. Pop se molio u osami,
iz sata u sat. Misli nikako nisu htele da mu se usredsrede na dobro znane reči.
Vasilisa se vara, pomislio je Konstantin. Šta fali malo straha ako im na kraju spasi
duše?
Gotovo i da se bio vratio u kuhinju da joj to i kaže. Ali bio je iscrpljen, te je
ostao u svojoj sobi, klečeći, čak i nakon što se previše smračilo da bi video oguljeno
zlato na ikoni.
Negde pre nego što će izaći mesec otišao je u krevet, gde je usnio san.
U snu mu se devica pogleda punog milošte spustila sa svoje drvene ploče. Lice
joj beše obasjano nekom onozemaljskom svetlošću. Nasmešila mu se. Hteo je, više
od svega, da oseti njen dodir na licu, da ga blagosilja. Sagnula se nad njim, ali ono
što je osetio na sebi ne beše njena ruka. Usnama mu je prešla po čelu, taknula mu
njima oči. Onda mu je metnula prst pod bradu i njena usta pronađoše njegova.
Ljubila ga je iznova i iznova. Sram mu se čak i u snu sukobljavao s požudom;
nemoćno je pokušao da je odgurne od sebe. Ali njeni plavi skuti behu teški; njeno
telo na njegovom poput žeravice. Naposletku je popustio i okrenuo lice ka njenom,
očajnički zaječavši. Nasmešila mu se na usnama, kao da joj godi što se našao na
muci. Usta joj sevnuše ka njegovom vratu brže od obrušenog sokola.
A onda je kriknula, a Konstantin se trgao iz sna, prikovan pod nekim
drhtavim teretom.
Duboko udahnuvši, pop je zabrektao. Žena se skotrljala sa njega sikćući.
Nazreo je raščupanu kosu pod kojom se kriše oči poput rubina. To stvorenje se
dade ka prozoru. Ugledao je još dve prilike u sobi, jednu s plavičastim obrisima,
drugu s crnim. Plava prilika je posegnula ka njemu. Konstantin je nemoćno
potražio krst na vratu. Ali to lice obasjano plavim beše lice Vasilise Petrovne: poput
žive ikone, svo u oštrim crtama i krupnim očima. Oči im se načas spojiše, njegove
razrogačene u zaprepašćenju, a onda njene ruke pođoše ka njegovom grlu i on se
onesvesti.

200
Nije mu ništa falilo; grlo, ruke i prsa ostali su netaknuti. Toliko je i Vasja uspela da
napipa u mraku, pre nego što se začulo lupanje po vratima. Vasja se smesta bacila
ka prozoru da bi se zatim gotovo srušila u dvorište. Mesec je blistao nad zavejanom
avlijom. Čim je takla tlo, čučnula je u senci kuće, tresući se od zime i pretrpljenog
užasa.
Čula je kada su ljudi provalili u sobu, pa se pridigla. Držeći se s obe ruke, Vasja
je bila dovoljno visoka da baci pogled preko daske Konstantinovog prozora. Soba
je bazdila na trulež. Pop je sedeo prav kao strela, držeći se za vrat. Vasjin otac se
nadvio nad njega s fenjerom.
„Jeste li dobro, baćuška?“, reče Petar. „Ćuli smo neki krik?
„Jesam“, odgovorio mu je Konstantin zaplićući jezikom, izbezumljenog
pogleda. „Jesam, oprostite mi. Mora da sam vrisnuo u snu.“ Ljudi se međusobno
pogledaše u vratima. „Led je pukao“, reče Konstantin. Ustavši iz kreveta, pridigao
se nekako na noge. „Loše sam sanjao zbog hladnoće.“
Vasja brže-bolje pognu glavu kad im se bleda lica okrenuše ka njenom
skrovištu. Čučnula je u senci kuće ispod prozora, trudeći se da ne diše.
Čula je očevo brundanje kada je prišao polomljenoj zaštiti, gde je čitava ledena
ploča spala s prozora. Senka njegove glave i ramena pade preko nje kad se oprezno
nagnuo u dvorište. Na svu sreću nije pogledao dole. U dvorištu se ništa nije micalo.
Petar stoga zatvori drvene kapke i zamandali ih.
Vasja nije bila tamo da to čuje. Čim su se kapci zatvorili, već je nečujno
jurnula prema zimskoj kuhinji.

U kuhinji beše toplo i mračno kao u majčinoj utrobi. Vasja se nečujno provukla
kroz vrata. Svaki ud ju je boleo.
„Vasja?“, upita Aljoša.
Vasja se popela na peć. Aljoša kleknu kraj nje. „Sve je u redu, Dunja“, reče
Vasja, uzevši dadilju za ruke. „Sad ćeš biti dobro. Bezbedni smo.“

201
 Dunja je na to otvorila oči. Osmeh joj zatitra na smežuranim ustima. „Marina
bi bila ponosna, moja Vasočka“, rekla joj je. „Reći ću joj kad je budem videla.“
„Nećeš uraditi ništa slično“, reče Vasja. Pokušala je da se nasmeši, ali joj oči
zamutiše suze. „Opet ćeš ti nama biti dobro.“
Starica tad podiže hladnu ruku i odgurnu Vasju od sebe iznenađujuće snažno.
„Neću, neću“, reče s malo one svoje stare britkosti. „Doživela sam da mi svi
mališani porastu, i sad ne želim više ništa nego da umrem s moja tri poslednja
deteta oko sebe.“ I Irina se već bila probudila, te Dunja ispruži drugu ruku da je
potraži.
Aljoša spusti ruku preko njihovih, progovorio je pre nego što je Vasja uspela
da se pobuni. „Vasja, u pravu je“, reče. „Moraš je pustiti. Zima će biti oštra, a ona
je iznurena.“
Vasja zavrte glavom, ali joj ruka ipak zadrhta.
„Molim te, sunce moje“, šapnu joj starica, „mnogo sam se umorila.“
Vasja se pokoleba, skamenivši se u trenu, a onda gotovo neprimetno nagnu
glavu.
S mukom oslobodivši drugu ruku, starica sada s obe prihvati Vasjinu šaku.
„Majka te je blagoslovila kad se praštala s nama, sad ću i ja isto tako. Budi mi
spokojna.“ Zastala je kao da osluškuje. „Ne smeš da zaboraviš stare priče.
Napravite kolac od drenovine. Vasja, budi oprezna. Budi hrabra.“
Ruka joj je potom omlitavela i ona utihnu. Irini, Aljoši i Vasji preostade jedino
da joj uzmu hladne ruke, napregnuti ne bi li čuli njeno disanje. Dunja se konačno
ponovo povratila i progovorila, toliko tiho da su morali skroz da se nagnu ne bi li
pohvatali njene reči.
„Ljoška“, šapnula je, „zapevaj mi malo.“
„Naravno“, šapnu joj Aljoša. Malo se premišljao pre nego što će duboko
udahnuti.

„Nije tako davno

behar vazdan cvao,
tekli su dani bez kraja,
noći od zvezdana sjaja,

202
 strah niko nije znao.“

Dunja se nasmešila. Oči joj zablistaše kao u deteta, a Vasja u njenom osmehu
ugleda senku devojčice kakva je nekada bila.

„Prolazi doba po doba,

s juga vetar donese
vatre, koplja i oluje,
mrak, čemer i tuge.“

Napolju se tad podiže vetar, studeni vetar što sa snegom dolazi. Ali ono troje
povrh peći nisu marili za njega. Dunja je slušala otvorenih očiju, pogleda uperenog
u nešto što čak ni Vasja nije mogla da vidi.

„Al’ ima jedno mesto

gde raste žuto cveće,
gde se sunce budi
i zlati kamenite hridi,
i belih valova bridi,
gde svemu dođe kraj
i svemu…“

Aljošu tu nešto prekide. Razvalivši vrata, vetar im zahuja kroz sobu. Irina tiho
vrisnu. S vetrom im uđe i neka prilika u crnom ogrtaču, mada je niko nije video
sem Vasje. Devojka zinu u čudu. I ranije ju je videla. Prilika joj uputi jedan duži
pogled, te posegnu ka Dunji da joj spusti duge prste oko vrata.
Starica se nasmeši. „Više se ne plašim“, rekla je.
U narednom trenu pojavi se i senka. Spustila se između prilike pod ogrtačem
i Dunje kao sekira po drvetu.

203
 „O, brate“, reče glas senke. „Kako si samo neoprezan.“ Senka se nasmeši
ogromnim crnim razjapljenim kezom, kao da pokušava da posegne ka Dunji i
zgrabi je s dve goleme ruke. Spokoj na Dunjinom licu pretvori se u jezu. Oči joj se
iskolačiše, lice joj se oboji skerletom. Vasja se najednom zateče na kolenima,
uplašena, zbunjena, drhteći pred svakim jecajem. „Šta to radite?“, viknula je.
„Ne… ostavite je!“ Vetar opet dunu kroz prostoriju, prvo onaj zimski, pa potom i
onaj vlažni, naelektrisani, što se javlja uoči letnjeg nevremena.
No vetar se smirio onoliko brzo koliko se i pojavio, odnoseći sa sobom i senku
i čoveka u crnom ogrtaču.
„Vasja“, reče Aljoša u nastaloj tišini. „Vasja.“ Petar i Konstantin utrčaše
unutra, ostali ljudi odmah za njima. Petar se zacrveneo na hladnoći; nije se bio
povukao u krevet nakon onog izgreda u popovoj sobi, već je poslao ljude u obilazak
usnulog sela. Svi su čuli kad je Vasja vrisnula.
Vasja pogleda Dunju. Dunja je bila mrtva. Krv joj je jurnula u lice, na uglu
usana pojavila joj se pena. Oči su joj se iskolačile, crne zenice joj plivaše u crvenim
lokvama.
„Umrla je uplašena“, reče Vasja, sasvim tiho, drhteći. „Umrla je uplašena.“
„Hajde, Vasočka“, reče joj Aljoša. „Siđi dole.“ Pokušao je da zatvori Dunji oči,
ali su bile previše iskolačene. Poslednje što će Vasja videti pre nego što bude sišla
s furune biće užasnutost na licu mrtve Dunje.

204
 D ET E T VRD A S R C A

Dunju su položili u kupatilo, te se žene okupiše čim je svanulo, već

raskokodakane. Okupale su Dunjino ostarelo telo, obavile su je platnom i potom
bdele pored nje. Irina je klečala s glavom u majčinom krilu, plačući. Otac
Konstantin je takođe klečao, mada se nije činilo da se moli. Lice mu beše belo
poput čaršava. Neprestano je drhtavom rukom opipavao grlo na kom nisu ostali
nikakvi tragovi.
Vasja nije bila s njima. Kad su žene otišle da je potraže, nje nigde nije bilo.
„Oduvek je bila nehajna“, promrmljala je jedna drugoj, „ali nikada baš
ovoliko.“
Drugarica joj smrknuto klimnu glavom, stegnutih usana. Dunja je Vasilisi
bila poput majke nakon što je Marina Ivanovna umrla. „Eto šta ti je krv“, reče.
„Tačno joj se vidi na licu. Ona i one njene veštičje oči.“
Čim je svanulo, Vasja se izvukla napolje s lopatom preko ramena. Lice joj beše
stegnuto. Obavivši pripreme, otišla je da pronađe brata. Aljoša je cepao drva za
loženje. Toliko je snažno zamahivao sekirom da su se cepanice raspršivale na sve
strane, te su ležale razbacane u snegu oko njega.
„Ljoška“, rekla mu je Vasja. „Treba mi tvoja pomoć.“
Aljoša pogleda sestru trepćući. Beše plakao; kristali leda su mu se presijavali
na smeđoj bradi. Bilo je veoma hladno. „Šta je bilo, Vasja?“
„Dunja nam je dala zadatak?

205
 Mladić stisnu vilicu. „Nije baš pravi trenutak“, reče. „Zašto si ti ovde? Žene su
na bdenju; trebalo bi da si s njima.“
„Sinoć“, reče Vasja uzbunjeno. „Bilo je nečeg mrtvog. U kući. Upir46, kao oni
iz Dunjinih priča. Došao je dok je umirala.“
Aljoša se zaćutao. Vasja ga pogleda u oči. Prsti mu behu skroz beli kad je opet
zamahnuo sekirom. „A ti si oterala to čudovište, jelda?“, reče pomalo zajedljivo i
dalje cepajući drva. „Moja sestrica, sama samcijata?“
„Dunja mi je rekla“, reče Vasja. „Rekla je da ne zaboravimo stare priče. Da
napravimo kolac od drenovine. Ne sećaš se? Molim te, brate.“
Aljoša zastade sa cepanjem. „I šta predlažeš?“
„Moramo ga se otarasiti.“ Vasja je duboko udahnula. „Moramo da potražimo
razrovane grobove.“
Aljoša se namršti. Vasja je bila skroz bleda, sve do usana, oči joj behu kao
velike crne rupe. „Ajde baš da proverimo“, reče Aljoša s gotovo neprimetnom
ironijom u glasu. „Da malo prokopamo groblje. Pa stvarno me otac odavno već
nije istukao.“
Sakupio je drva i prebacio sekiru preko ramena.
Sneg je padao sat vremena pre zore. Na groblju se nije videlo ništa sem što se
pokoja humka nazirala pod svetlucavim nanosima. Aljoša pogleda sestru. „I šta
sad?“
Vasji se usta nehotice trgoše. „Dunja je uvek govorila da neupokojene najlakše
mogu naći muške device. Treba da prošetaju unaokolo dok se ne spotaknu na
pravom grobu. Da pokušaš, brate?“
„E pa baš nemaš sreće, Vasočka, bojim se“, reče Aljoša pomalo grubo, „i to
već neko vreme. Da otmemo nekog seoskog derana?“
Vasja navuče razboriti izraz na lice. „Gde se vrli ne iskažu, oni skromniji
moraju da se pokažu“, saopštila mu je, te se prva uspela među svetlucave grobove.
Mada je, istini za volju, sumnjala da to ima bilo kakve veze s vrlinom. Miris
se nadvijao nad grobljem kao neka pogana kišurina, te Vasja ubrzo zastade, gušeći
se, u njima poznatom delu. Ona i Aljoša se pogledaše, te njen brat poče da kopa.
Zemlja je trebalo da bude tvrda i smrznuta, ali je bila vlažna i rastresita. Čim je

46
na ruskom „vampir“

206
Aljoša raščistio sneg, vonj ga zapahnu tolikom silinom da je morao da se okrene i
pokrije nos i usta. Ali je, stisnuvši usne, ipak zario lopatu u zemlju. Bilo im je
potrebno iznenađujuće malo vremena da otkriju glavu i trup, uvijen u posmrtni
pokrov. Vasja je izvadila nožić da proseće platno.
„Majko božija“, reče Aljoša pre nego što će se okrenuti.
Vasja ništa nije rekla. Koža male Agafje imala je sivkosto-belu boju kao na
svakom lešu, ali joj usne behu crvene kao šumske bobice, pune i meke, kao što
nikada nisu bile za njena života. Trepavice su joj bacale čipkaste senke po upalim
obrazima. Izgledala je kao da mirno spava u postelji od zemlje.
„Šta ćemo sad?“, upitao ju je Aljoša, sasvim prebledeo, gotovo ne dišući.
„Kolac kroz usta“, reče Vasja. „Jutros sam napravila jedan.“
Aljoša se naježio, ali je ipak kleknuo. Vasja je klekla do njega, drhtavih ruku.
Kolac je bio grubo oblikovan, ali oštar, a ona uze i neki poveći kamen da ga lakše
zabiju.
„E, sad, brate“, reče Vasja, „hoćeš li da joj držiš glavu ili da joj zabiješ kolac?“
Bio je beo kao snežni smetovi oko njih, ali ipak reče: „Ja sam jači od tebe.“
„Istina“, reče Vasja. Predala mu je kolac, kamen, pa joj je rastvorila vilicu.
Zubi joj se, oštri kao u mačke, presijavahu kao iglice od kostiju.
Čim ih je ugledao, Aljoša se prenu iz trenutne obamrlosti. Stisnuo je zube,
gurnuo kolac među crvene usne, pa zamahnuo kamenom po njemu. Krv šiknu i
pokulja kroz usta i preko posivele brade. Oči se najednom otvoriše, ogromne i
jezive, mada se telo nije pomaklo. Aljoši se trgla ruka; promašio je kolac, ali je Vasja
na vreme uspela da povuče prste. Začu se gadno krckanje kad kamen razbi desnu
jagodičnu kost. A taj stvor ispusti piskavi krik, premda se i dalje nije pomerao.
Vasji se učinilo da je začula besni urlik iz šume. „Brže“, rekla je. „Brže, brže.“
Aljoša stegnu usne i podesi stisak. Kamenom je uništio lice, ostavivši ga bez
oblika. Krenuo je da udara po kolcu iznova i iznova, znojeći se iako je bilo hladno.
Vrh kolca napokon zagreba kost, pa se, poslednjim, žestokim udarcem, probi s
druge strane lobanje. Tad se i svetlost ugasi u otvorenim očima leša, a Aljoša ispusti
kamen iz utrnulih prstiju. Potom odskoči odatle, zabezeknut. S Vasjinih šaka
curela je krv, uz još nešto mnogo gore, ali je gotovo rasejano pustila Agafju.
Zagledala se u šumu.

207
 „Šta je bilo, Vasja?“, upitao ju je Aljoša.
„Učinilo mi se da sam nešto videla“, šapnu mu Vasja. „Pogledaj onamo.“
Ustala je. Neki mračni konjanik je udaljavao od njih na belom konju, da bi ga skoro
istog trenutka progutalo gusto tkanje drveća. Učinilo joj se i da je videla neku
drugu priliku iza njih, nalik golemoj senci koja ih posmatra.
„Nema tu nikoga sem nas, Vasja“, reče joj Aljoša. „Daj mi pomozi da je
zakopamo i poravnamo sneg. Brzo. Žene će doći da te traže.“
Vasja mu klimnu, te se dohvati lopate. Ali i dalje se mrštila. „Videla sam tog
konja i ranije“, reče više za sebe. „A i jahača pod crnim plaštom. Ima plave oči.“

Vasja se nije vraćala kući nakon što su zakopali upira. Sprala je ruke od zemlje i
krvi i otišla u štalu da se sklupča u Miškinoj pregradi. Miška ju je nežno dodirivala
njuškom povrh glave. Vazila je seo pored nje.
Vasja je dugo ostala tu pokušavajući da se isplače. Zbog izraza koji je Dunja
imala kada je preminula, zbog onog krvavog užasa koji ostade od Agafje. Čak i
zbog oca Konstantina. Međutim, iako je dugo tako sedela, suze joj nisu navirale.
Ostala je samo neka praznina u njoj i duboki muk.
Kad je sunce počelo da naginje prema zapadu, devojka se priključila ženama
u kupatilu.
Sve se žene skupa ustremiše na nju. Kakvo nepoštovanje, rekoše joj. Kakva
razuzdanost. Tvrdog li srca. Nešto tiše, čula je i: Veštičara. Kô i mati joj.
„Ti si jedna nezahvalna balavica, Vasja“, sevala je Ana Ivanovna očima.
„Doduše, ništa bolje nisam ni očekivala.“ Te večeri je presavila Vasju preko hoklice
da bi je dobro išibala brezovim prutom, iako je Vasja bila prevelika za batine.
Jedino Irina nije ništa rekla, ali je gledala sestru crvenih očiju ispunjenim tolikim
prekorom da to beše gore od reči svih onih žena.
Vasja je sve to istrpela, ali nije znala šta bi im rekla u sopstvenu odbranu.
Dunju su sahranili u smiraj dana. Narod se međusobno došaptavao tokom
čitavog brzog, ledenog pokopa. Otac joj je bio sav ispijen i posiveo; nikada joj nije
delovao toliko staro.

208
 „Dunja te je volela kao kćerku, Vasja“, rekao joj je kasnije. „Ti si od svih dana
baš danas našla da dangubiš.“
Vasja nije ništa rekla, ali se setila povređene ruke, oštre zvezdane noći,
dragulja oko vrata, upira u mraku.

„Oče“, rekla mu je te noći. Seljani su se bili vratili svojim kolibama, privukla je

hoklicu do Petrove. Plamen se crveneo u peći, ali je na mestu gde je Dunja sedela
kraj ognjišta sada ostala praznina. Petar je pravio novu dršku za lovački nož.
Zgrebavši jedan iverak, pogledao je kći. Lice mu je delovalo izmučeno na odsjaju
vatre. „Oče“, rekla je, „znaš da ne bih onako nestala bez potrebe.“ Toliko mu se
tiho obratila da ih niko drugi nije čuo u punoj kuhinji.
„O kakvoj potrebi pričaš, Vasja?“, Petar je odložio nož.
Delovalo je kao da se pribojava njenog odgovora, što je i sama Vasja primetila;
potisnula je nemušto objašnjenje koje joj je zapelo u grlu. Upir je mrtav, mislila se.
Neću ga dodatno opterećivati samo da bih umirila povređeni ponos. Mora da ostane
jak zbog svih nas.
„Bila… bila sam do majčinog groba“, reče zbrzano. „Dunja me je zamolila da
odem i molim se za obe. Sad je s majkom. Lakše… lakše mi je bilo da se tamo
molim. Na miru.“
Otac joj se nikada nije učinio umorniji nego tada. „Dobro, Vasja“, reče,
ponovo se lativši svog lovačkog noža, „ali ipak je bilo nepromišljeno da odeš tako
sama, bez reči. Ljudi su opet krenuli da pričaju.“ Usledio je kratak muk. Vasja je
kršila prste u krilu. „Žao mi je, dete“, dodao je nežnije. „Znam da ti je Dunja bila
kao majka. Da li ti je dala bilo šta pre nego što je izdahnula? Neku amajliju?
Đinđuvu?“
Zatečena, Vasja se pokolebala. Dunja reče da mu ne smem reći. Ali dar jeste
njegov. Taman je bila otvorila usta kad…
Sa vrata gromko odjeknu lupanje, a onda im neki čovek banu unutra i sruši
im se pred noge sav promrznut. Petar se u tren oko digao i trenutak između njih
se raspršio. Zimsku kuhinju ispuniše zapanjeni povici. Čoveku je na bradi zveckao

209
led nagomilan kako je disao; oči su mu zurile nad pegavim obrazima. Ležao je
drhteći na podu.
Petar ga je znao. „Šta je bilo?“, pitao ga je, sagnuvši se da bi uhvatio drhtavca
za rame. „Šta se desilo, Nikolaje Matfejeviču?“
Čovek, ne reče ništa, već ostade da leži sklupčan na podu. Pošto su mu skinuli
rukavice, videše da su mu se prsti smrzli skvrčeni kao kandže.
„Trebaće nam tople vode“, reče Vasja.
„Naterajte ga da što pre propriča“, reče Petar. „Selo mu je na dva dana odavde.
Ne mogu da zamislim kakva bi ga to nesreća dovela ovamo sred zime.“
Vasja i Irina su sat vremena trljale čoveku šake i stopala, sipajući mu vruću
čorbu niz grlo. Čak i nakon što je povratio snagu, mogao je samo da sedi šćućuren
kraj peći, uzdišući. A onda je konačno uzeo nešto hrane i progutao je još vrelu.
Petar je morao da se strpi. Glasnik napokon obrisa usta i uplašeno pogleda
nadređenog gazdu.
„Šta te dovodi ovamo, Nikolaje Matfejeviču?“, upita ga Petar.
„Petre Vladimiroviču“, prošaputa čovek. „Svi ćemo pomreti.“
Petru se lice smrači.
„Selo nam se pre dve noći zapalilo“, reče Nikolaj. „Ništa nije ostalo. Ne
sažalite li se, svi ćemo pomreti. Mnogi već i jesu.“
„Zapalilo?“, reče Aljoša.
„Da“, reče Nikolaj. „Iz jedne od peći izletela je varnica i celo selo je buknulo.
Još je zaduvao i neki zlehudi vetar, i to kakav vetar – prevruć za sredinu zime. Ništa
nismo mogli da uradimo. Pošao sam ovamo čim smo iskopali preživele iz pepela.
Slušao sam ih kako vrište kad bi im sneg taknuo kožu – možda bi im bilo bolje da
su umrli. Hodao sam čitav dan i noć – kakva je to samo noć bila – puna jezivih
glasova u šumi. Imao sam utisak da me krici prate. Nisam smeo da zastanem u
strahu od smrzavanja.“
„Hrabro si to uradio“, reče Petar.
„Hoćete li nam pomoći, Petre Vladimiroviču?“
Usledio je dug tajac. Neće valjda da ode, pomisli Vasja. Ne sad. Ali znala je šta
će njen otac reći. To su bili njegovi posedi, on im je bio gospodar.

210
 „Sin i ja ćemo odjahati s tobom sutra“, reče Petar teška srca, „sa svim
raspoloživim ljudima i konjima.“
Glasnik klimnu. Pogled mu je već negde bio odlutao. „Hvala vam, Petre
Vladimiroviču.“

Naredni dan osvanuo je cakleći se od plavetnila i beline. Petar je naredio da

osedlaju konje čim se razdanilo. Ljudi koji nisu jahali privezaše krplje za stopala.
Zubato sunce sijalo je ledenim sjajem na nebu. Dugački jezičci pare vijugali su iz
nozdrva konja nalik zmijama, dok su im sa čekinjastih brada visile ledenice. Petar
prihvati Meteljova uzda od sluge. Konj isturi usnu, pa strese glavu zveckajući
ledom nahvatanim po čekinjama.
Kolja je čučnuo u snegu, oči u oči sa Serjožom. „Pusti me da i ja pođem s
vama, oče“, molilo ga je dete. Kosa mu je padala u oči. Izašao je napolje vodeći
svog mrkog konjića, obučen u svu odeću koju je posedovao. „Dovoljno sam velik.“
„Nisi dovoljno velik“, reče Kolja, delujući namučeno.
Irina izjuri iz kuće. „Hajde“, rekla mu je, uhvativši dete za rame. „Tata ide,
skloni se.“
„Ti si još devojčica“, reče Serjoža. „Šta se ti razumeš? Tata, molim te.“
„Vraćaj se u kuću“, reče mu Kolja sada već strogo. „Skloni konjića u štalu i da
si slušao tetku.“
Serjoža to, naravno, nije uradio, već je huknuo i zatrčao se, prepavši konje, pa
nestade iza staje. Kolja protrlja lice. „Vratiće se kad ogladni.“ Bacio se konju na
leđa.
„Bog neka te čuva, brate“, reče mu Irina.
„I tebe, sestro“, reče joj Kolja. Rukovao se s njom, pa se okrenuo.
Unaokolo zaškripa hladna koža kad ljudi krenuše da stavljaju konjima kolane
i proveravaju remenje na krpljama. Od isparavanja daha još im se više zgusnuše
sleđene dlake na bradi. Aljoša je stajao na rubu dvorišta, natmurivši svoje
dobroćudno lice. „Moraš da ostaneš“, rekao mu je ranije Petar. „Neko mora da
pazi sestre.“

211
 „Biću ti potreban, oče“, rekao mu je.
Petar je odmahnuo glavom. „Lakše ću spavati ako mi budeš čuvao devojke.
Vasja je nagla, a Irina osetljiva. I Ljoška, moraš držati Vasju u kući. Za njeno dobro.
Seljani su u nekom gadnom raspoloženju. To bih te zamolio, sine.“
Aljoša samo ćutke mrdnu glavom. Nije ga više moljakao.
„Oče!“, reče Vasja. „Oče!“ Pojavila se kraj Meteljove glave, napetog lica, kose
upadljivo crne spram svetlog krzna kapuljače. „Ne smeš da ideš. Ne sada.“
„Moram, Vasočka“, reče joj Petar umorno. Molila ga je i prethodne noći.
„Dužnost mi je, to su moji ljudi. Pokušaj da me shvatiš.“
„Shvatam ja“, rekla mu je, „ali ima nekog zla u šumi.“
„Zla su ti ovo vremena“, reče Petar. „Ali ja sam im ipak gospodar.“
„U šumi ima nečega mrtvog – mrtvi su prohodali. Oče, u šumi je opasno.“
„Koješta, Vasja“, odbrusi joj Petar. Majko božija. Počne li da širi takve priče
po selu…
„Mrtvi!“, reče Vasja ponovo. „Oče, ne smeš da ideš.“
Petar je uhvati za rame, dovoljno snažno da se trgne. Njegovi ljudi su se
okupili oko njega, čekajući ga. „Prevelika si već za bajke“, zarežao je, pokušavajući
da je urazumi.
„Bajke!“, reče Vasja. To joj izlete u obliku prigušenog vapaja. Metelj na to
zabaci glavu. Petar bolje dohvati uzda svog pastuva da smiri konja. Vasja ćušnu
očevu ruku sa sebe. „Video si polomljeni prozor oca Konstantina“, rekla mu je, „ne
smeš da napuštaš selo. Oče, molim te.“
Ljudi nisu mogli sve da čuju, ali su čuli dovoljno. Lica im prebledeše pod
bradama. Svi su se zagledali u Petrovu kći. Mnogi od njih krišom pogledaše svoje
žene i decu, koja su onako sitna odvažno stajala u snegu. Niko ih neće obuzdati,
pomislio je Petar, ako ova njegova blesava kćerka nastavi s ovim. „Nisi više dete,
Vasja, da se plašiš priča“, odbrusio joj je Petar. A onda progovori smireno, ali
britko da bi razuverio ljude. „Aljoša, prepuštam ti tvoju sestru. Ne boj se, doćka“,
reče tiše i nežnije. „Hrabro ćemo sve premostiti; i ova će zima proći kao svaka
druga. Kolja i ja ćemo se vratiti kući. Budi fina prema Ani Ivanovnoj.“
„Ali, oče…“

212
 Petar skoči Metelju na leđa. Vasja zgrabi konja za oglav. Bilo ko drugi bi
završio srušen i izgažen, ali je pastuv ostao nepomičan naćulivši uši ka devojci.
„Pusti ga, Vasja“, reče Aljoša, prišavši joj otpozadi. Nije se makla. Spustio je
ruku na šaku kojom je držala ular, te se sagnu da joj šapne na uho: „Nije pravi
trenutak Ljudi će se pokolebati. Plaše se za svoje domove, a plaše se i zloduha. A
ako te otac posluša, pričaće da njime upravlja njegova maloletna kći.“
Vasja prosikta kroz zube, ali je ipak, pustila Meteljov oglav. „Bolje bi im bilo
da su mi poverovali“, promrmljala je.
Pušten, hrabri vremešni pastuv se prope. Obeshrabreni ljudi krenuše za
Petrom. Kolja otpozdravi brata i sestru i družina otkaska u svet beline, ostavljajući
njih dvoje same u stajskom dvorištu.

Selo je nekako utihnulo nakon što jahači odoše. Zubato sunce živahno zasja s neba.
„Ja ti verujem, Vasja“, reče Aljoša.
„Pa svojom si rukom zario onaj kolac, naravno da mi veruješ, blesane“, Vasja
je špartala po dvorištu kao vuk u kavezu. „Trebalo je sve da kažem ocu.“
„Ali ubili smo upira“, reče joj Aljoša.
Vasja bespomoćno zavrte glavom. Prisetila se upozorenja rusalke i lešija.
„Nismo time završiti“, reče. „Upozorili su me: čuvaj se mrtvih.“
„Ko te je upozorio, Vasja?“
Prekinuvši sa špartanjem, Vasja primeti dašak podozrenja na bratovljevom
ledenom licu. Tad je očaj toliko stegnu da se nasmejela. „Zar i ti, Ljoška?“, reče.
„Upozorili su me istinski prijatelji, stari i mudri. Zar veruješ popu? Da sam
veštica?“
„Sestra si mi“, reče Aljoša odlučno. „I prava kći naše majke. Ali bi trebalo da
se držiš podalje od sela dok se otac ne vrati“

213
Kuća je te noći postepeno utihnula, kao da se u nju uvukao neki muk zajedno s
noćnom studeni. Petrovi ukućani se šćućuriše oko peći, da šiju, rezbare ili krpe
kraj vatre.
„Šta se to čuje?“, reče Vasja najednom.
Jedno po jedno, svi članovi porodice utihnuše.
Neko je plakao napolju.
Beše to neko prigušeno jecanje, gotovo nečujno. No na kraju ipak nije bilo
nikakve nedoumice – čuli su tiho žensko plakanje.
Vasja i Aljoša se pogledaše. Vasja se već bila napola digla. „Ne“, reče joj Aljoša.
Lično je otišao do vrata da ih otvori i zagleda se u noćnu tamu. Potom se vratio
nazad, odmahujući glavom. „Nema ničega.“
Plakanje se ipak nastavilo. Aljoša je dvaput, pa onda i triput izašao do vrata.
Naposletku i Vasja izađe. Učinilo joj se da je primetila da se nešto belo na mahove
svetluca među kućicama kmetova. Kad je trepnula, toga više nije bilo.
Vasja je otišla do peći da zaviri u treperavi otvor. Domovik je bio tamo,
skrivajući se u vrućem pepelu. „Ne može da uđe“, izustio je, na šta plamen
zapucketa oko njega. „Kunem ti se da ne može. Neću je pustiti.“
„To si i ranije rekao, pa su ipak ušli“, reče Vasja u pola glasa.
„Drugačije je kad se radi o odajama nekog ko se plaši“, šapnu joj domovik.
„To već ne mogu da štitim. Strahom me ponište. Ali ovde, e ovde već neće ući.“
Domovik stegnu šake. „Neće ući!“
U neko doba i mesec izađe, a oni svi odoše u krevet. Vasja i Irina se zbiše jedna
uz drugu, pokrivene krznima, dišući u mrklom mraku.
Najednom se nanovo začu plakanje, ovoga puta sasvim blizu. Devojke se
ukočiše.
Začu se neko grebuckanje po prozoru.
Vasja pogleda Irinu koja je ležala otvorenih očiju, skamenjena kraj nje. „Zvuči
kao…“
„Nemoj, nemoj mi reći“, zavapi Irina. „Nemoj.“

214
 Vasja se skotrljala s kreveta. Ruka joj nesvesno potraži visuljak na grudima.
Trgla je ruku čim je pecnu tako leden. Prozor je bio postavljen visoko na zidu;
Vasja se pope, te s mukom otvori kapke. Zbog leda u prozoru pogled na dvorište
beše joj iskrivljen.
Ali iza leda je bilo neko lice. Vasja ugleda oči i usta – velike crne rupe – i
koščatu šaku priljubljenu uz zaleđeno okno. Taj stvor je jecao. „Pusti me unutra“,
zaridao je. Začulo se i neko tiho grebanje slično noktima po ledu.
Irina zacvile.
„Pusti me unutra“, prosikta to nešto. „Zima mi je.“
Vasja izgubi oslonac na prozorskoj dasci i tresnu na pod koliko je dugačka.
„Ne. Ne…“ Navrat-nanos se vratila do prozora. Ali sad je opet sve bilo pusto i
mirno; mesec je i dalje nepomućeno sjao nad praznim dvorištem.
„Šta je to bilo?“, šapnu Irina.
„Ništa, Irinka“, reče joj Vasja oštro. „Spavaj.“
Zaplakala je, ali Irina nije primetila.
Vasja se ponovo uvukla u krevet, te obavi ruke oko sestre. Irina više nije
progovorila, dugo je još ležala budna drhteći. Na kraju je zadremala, pa je Vasja
sklonila sestrine ruke od sebe. Suze su joj već presahle: odlučno je stegla lice. Otišla
je u kuhinju.
„Mislim da ćemo svi pomreti ako nam ti nestaneš“, rekla je domoviku. „Mrtvi
hodaju unaokolo.“
Domovik progura iznurenu glavu iz pećnice. „Držaću ih dalje od vas, koliko
god budem mogao“, reče. „Stražari sa mnom noćas. Jači sam kad si uz mene.“

Tri se noći Petar nije vraćao, a Vasja je ostajala unutra da stražari s domovikom.
Prve noći joj se učinilo da čuje plač, ali se ništa nije približavalo kući. Druga noć je
bila potpuno tiha, te Vasja pomisli da će umreti od želje za snom.
Trećeg dana je rešila da zamoli Aljošu da stražari s njom. Te večeri buknu
krvavi suton i ugasi se, ostavljajući za sobom plave senke i tišinu.

215
 Porodica se držala kuhinje – spavaće sobe su im se činile previše hladne i
udaljene. Aljoša je oštrio svoje koplje za veprove na svetlosti peći. Sitne iskrice su
treperile po listolikom sečivu kraj ognjišta.
Kad im je vatra dogorela, kuhinju ispuni crveni odsjaj, a spolja se začu dug,
prigušen lelek. Irina se šćućurila kraj furune. Ana je štrikala, ali su svi mogli videti
da se tresla, oblivena hladnim znojem. Otac Konstantin je toliko razrogačio oči da
mu se beonjače pretvoriše u kolutove; šapatom je u pola glasa izgovarao molitve.
Potom se začu otegnuto povlačenje stopala. Koraci se stadoše približavati. A
onda se prozor zatrese pred nečijim glasom.
„Mračno je“, reče glas. „Zima mi je. Otvorite vrata. Otvorite.“ A onda – Kuc.
Kuc. Kuc. Po vratima.
Aljoša obavi dršku koplja šakama.
Vasja ode do vrata. Srce joj se popelo u grlo. Domovik je bio uz nju stegnutih
zuba.
„Ne može“, izusti nekako Vasja, mada su joj usne utrnule. Zarila je prste u
ranu na šaci da bi zatim prislonila krvavi dlan na vrata. „Žao mi je. Kuća je samo
za žive.“
S druge strane se začu lelek. Irina zagnjuri lice u majčino krilo. Aljoša teturavo
skoči na noge s kopljem u ruci. Na to se, međutim, opet začulo šuškanje stopala
koje postepeno utihnu, udaljavajući se. Svi su zadržavali dah, međusobno se
zagledajući.
A onda se začu cika prestravljenih konja.
Vasja bez razmišljanja trgnu vrata ne obazirući se na četiri glasa koja zagrajiše
iza nje.
„Zloduh!“, zakrešta Ana. „Pustiće ga unutra!“
Vasja je već bila istrčala u noć. Neka bela prilika sevnu između konja i oni se
razleteše oko nje kao pleva. Jedan od konja beše sporiji od ostalih. Bela prilika se
zakači životinji oko vrata i obori je. Vasja potrča vičući, potpuno smetnuvši strah
s uma. Upokojeni podiže pogled sikćući i na to mu snop mesečine pade preko lica.
„Ne“, reče Vasja zaustavivši se iz istih stopa. „Ne, samo to ne! Dunja.
Dunja…“

216
 „Vasja“, prošušlja taj stvor. Beše to promuklo krkljanje leša, ali isto tako beše
i Dunjin glas. „Vasja.“
U isti mah to i jeste i nije bila ona. Kosti jesu bile tamo; oblik, telo i odeća u
kojoj je sahranjena. Ali nos joj se oklembesio; usne su joj upale. Oči joj behu dve
plamteće rupe, usta crna jama. Obrisi brade, nosa i obraza behu joj prekriveni
krvlju.
Vasja prikupi u sebi snage. Osetila je da je ogrtlca pecka, ledena na grudima,
pa ju je uhvatila slobodnom rukom. Noć se osećala na vruću krv i grobljansku,
trulež. Učinilo joj se da neka tamna prilika stoji kraj nje, ali se nije okretala da
proveri.
„Dunja“, rekla je Vasja. Mučila se da uravnoteži glas. „Odlazi odavde.
Dovoljno si već zla počinila tu.“
Dunja je poklopila usta rukom. Suze joj navreše na prazne očne duplje i ona
se iskezi. A onda poče da se njiše, klati, grizući se za usnu. Gotovo da je delovalo
kao da hoće da progovori. Kročila je napred, iskežena, i Vasja odskoči, unapred
osećajući zube na guši. Upir tad zakrešta, odskoči unatraške i potrča poput pseta
prema šumi.
Vasja ju je pratila pogledom sve dok nije nestala na mesečini.
Od konja pred Vasjinim nogama dopre roptavi dah. Beše to baš Miškin
najmlađi, tek nešto stariji od ždrebeta. Srušila se na kolena kraj njega. Ždrepcu grlo
beše rasporeno. Vasja pritisnu rukama raskidano mesto, ali joj je crni mlaz ipak
neumoljivo potekao kroz njih. Osetila je smrt kao kamen u stomaku. Iz staje je
začula vazilin očajnički krik.
„Nemoj“, reče Vasja. „Molim te, nemoj.“
Ždrebac ipak ostade nepomičan. Crni mlaz se usporio i zaustavio.
Neka bela kobila pojavi se iz tame da nežno spusti nos na mrtvog konja. Vasja
oseti toplinu kobilinog daha na vratu, ali kada se okrenula da pogleda, iza sebe je
ugledala samo treperenje zvezdanog sjaja.
Očaj i umor pojaviše se u crnom mlazu, poput konjske krvi na njenim
rukama, da progutaju Vasju celu. Zaplakala je, držeći skoro već ukočenu,
okrvavljenu glavu u naručju.

217
Pozni sati se odužiše, odavno je već svi trebalo da pođu u krevet kad se Aljoša
vratio u zimsku kuhinju. Lice mu je posivelo, odeća mu beše isprskana krvlju.
„Jedan od konja je mrtav“, reče smrknuto, „Grlo mu je rastrgano. Vasja će noćas
ostati u staji. Ne mogu je odgovoriti.“
„Ali smrznuće se! Umreće!“, zavapila je Irina.
Aljoša se kiselo nasmešio. „Vasja neće. Znaš da je nju nemoguće odgovoriti,
Irinka.“
Irina stisnu usne, odloži šivenje, te ode da podgreje glinenu posudu na peći.
Nikome nije bilo sasvim jasno šta je naumila, dok nije navadila skoreno, zapečeno
mleko i nešto preostale kaše, pa je sve uzela i zaputila se ka vratima.
„Irinka., vraćaj se!“, dreknula je Ana.
Irina se, Aljoša beše sasvim siguran, nikada ranije u svom životu nije oglušila
o majčinu naredbu. Ovoga je puta, međutim, devojčica nestala preko praga bez
reči. Aljoša opsova, te pođe za njom. Otac je bio u pravu, mislio se narogušeno.
Moje sestre stvarno čovek ne može ostaviti same.
Napolju je bilo veoma hladno, dvorište je vonjalo na krv. Ždrebac je ležao
tamo gde je i pao. Leš će se zamrznuti preko noći, a ljudi sutra mogu da dođu da
ga iseku. Staja je delovala pusto kad Aljoša i Irina uđoše unutra. „Vasja“, doviknuo
je Aljoša. Najednom ga je spopao neki strah. Šta ako je…?
„Tu sam, Ljoška“, reče Vasja. Promolila se iz Miškine pregrade, tiha kao
mačka. Irina ciknu i zamalo ispusti posudu. „Jesi li dobro, Vasočka?“, nekako je
izustila, drhteći.
Nisu mogli da vide Vasjino lice, sem malo mutnog bledila pod njenim crnim
kosama. „Koliko-toliko, ptičice“, odgovorila joj je promuklo.
„Ljoška kaže da ćeš ostati noćas u staji“, reče Irina.
„Hoću“, reče Vasja, vidno se pribravši. „Moram… vazila se boji.“ Šake su joj
se crnele od krvi.
„Ako baš moraš“, reče Irina sasvim tiho, kao nekoj voljenoj ludici „Donela
sam ti kaše.“ Nezgrapno je pružila posudu sestri. Vasja je uze. Činilo se da su je

218
njena težina i toplina malo povratile. „Mada bi ti bilo bolje da uđeš unutra i pojedeš
je pored vatre“, reče Irina. „Ljudi će krenuti da pričaju ako ostaneš tu.“
Vasja odmahnu glavom. „Nije više ni važno.“
Irina stegnu usne. „Hajde, onda“, reče, „ovako će ti biti bolje.“
Aljoša je zapanjeno gledao kako Vasja dopušta Irini da je odvede nazad u
kuću, smesti na njeno mesto kraj peći i nahrani.
„Idi u krevet, Irinka“, reče joj Vasja naposletku. Nešto joj se boje vratilo u lice.
„Spavaj na furuni. Aljoša i ja ćemo noćas stražariti.“ Pop je već bio otišao. Ana je
uveliko hrkala u svojoj odaji. Irina, dobrano već kunjajući, nije mnogo oklevala.
Pošto je Irina zaspala, Vasja i Aljoša se pogledaše. Vasja beše bela kao so, s
vidljivim podočnjacima. Haljina joj je bila umazana konjskom krvlju. No hrana i
vatra su je povratile.
„Šta ćemo sad?“, upitao ju je Aljoša tiho.
„Noćas moramo da stražarimo“, reče Vasja. „A u zoru moramo da pogledamo
na groblju i obavimo šta budemo mogli kad se razdani. Bog nek nam se smiluje.“

Konstantin je pošao u crkvu čim je izašlo sunce. Jurnuo je preko dvorišta kao da
ga je sam anđeo smrti pratio, pa je zamandalio vrata glavnog dela crkve i prostro
se pred zaslon s ikonama. Kad je sunce granulo i razvuklo tmurnu svetlost po
podu, on je nije primetio. Molio se za oprost. Molio se da mu se glas opet javi i
ukloni mu sve sumnje. Ali čitavog tog dugog dana tišina nije popuštala.
Tek se u tugaljivoj pomrčini, kad se na podu crkve pojavilo više senki nego
svetlosti, opet začu glas.
Toliko si baš posrnuo, siroto stvorenje moje?, reče. Dvaput su, evo, već ženski
zlodusi po tebe dolazili, Konstantine Nikonoviču. Slomiše ti prozor, na vrata ti
lupali.
„Jeste“, zaječa Konstantin. Sad je i u snu i na javi viđao lice te đavolice, osećao
je njene zube pod vratom. „Znaju da sam posrnuo, pa me progone. Smiluj mi se.
Spasi me, preklinjem te. Oprosti mi. Odstrani greh iz mene.“ Konstantin sklopi
ruke i nakloni lice sve do poda.

219
 U redu, reče glas blago. Ne tražiš puno od mene, božiji čoveče. A ja jesam
milosrdan. Spasiću te. Nemoj plakati.
Konstantin pokri vlažno lice rukama.
Ali, reče glas, nešto moram da zatražim zauzvrat.
Konstantin podiže pogled. „Bilo šta“, reče. „Ja sam tvoj ubogi sluga,“
Ona devojka, reče glas. Veštica. Sve je ovo njena krivica. Narod to i sam zna.
Već se došaptavaju. Vide kako je pratiš pogledom. Kažu da te je na iskušenje stavila.
Konstantin ne reče ništa. Njena krivica. Njena krivica.
Najviše želim, reče glas, da se ona od sveta povuče. I to što pre. Navukla je zlo
na ovaj dom, a leka nema dok god je ona tu.
„Poći će na jug zajedno sa saonicama“, reče Konstantin. „Poći će pre sredine
zime. Petar Vladimirovič mi je rekao.“
Ranije, reče glas. Mora da se desi ranije. Ovo mesto čekaju vatre i muke.
Pošalješ li je odavde, spasićeš samog sebe, Konstantine Nikonoviču. Pošalji je odavde
i spasićeš ih sve.
Konstantin je oklevao. Učinilo mu se da je tama duboko uzdahnula.
„Biće kako kažeš“, šapnu Konstantin. „Kunem se.“
Glas tad nestade. Konstantin ostade prazan, izbezumljen i hladan, sam na
crkvenom podu.

Istog tog popodneva Konstantin je otišao Ani Ivanovnoj. Ležala je u krevetu u koji
joj je kći donela čorbe.
„Morate smesta poslati Vasju odavde“, reče Konstantin. Čelo mu je bilo
oznojeno, ruke su mu se tresle. „Petar Vladimirovič je odveć meka srca; njega bi
još i ubedila. Ali za naše dobro devojka mora da ode. Zlodusi su nam došli zbog
nje. Jeste li videli kako je samo istrčala u noć? Ona ih je i sazvala; ne plaši ih se.
Moguće je da baš vaša kći, mala Irina, umre sledeća. Zloduhe ne mogu da zasite
samo konji.“
„Irina?“, Ana šapnu. „Mislite da je Irina u opasnosti?“ Zadrhtala je od ljubavi
i straha.

220
 „Znam da jeste“, reče Konstantin.
„Predajte Vasju narodu“, reče Ana istog trena. „Kamenovaće je ako zatražite.
Petar Vladimirovič nije tu da ih spreči“
„Bolje da pođe u samostan“, reče Konstantin nakon kratkog okelevanja. „Ne
želim da ode pred Boga bez prilike za pokajanje.“
Ana napući usne. „Saonice još nisu spremne. Bolje da umre. Neću dozvoliti
da naškodi mojoj Irini“
„Prvih dvoje saonica je spremno“, odgovorio je Konstantin na to. „Ljudi
imate dovoljno. Neki bi bili i više nego spremni da je odvedu odavde. Ja ću sve
srediti. Petar može da ode da poseti kćerku ako poželi, kad bude na bezbednom u
Moskvi. Neće se naljutiti ako sazna celu priču. Sve će se dobro završiti. Vi samo
ćutite i molite se.“
„Vi znate najbolje, baćuška“, reče Ana jogunasto. Tolika zabrinutost,
pomislila je. Zbog onog zelenookog đavoljeg nakota. Ali mudar je on; zna da ona ne
sme ostati tu, da kvari dobre hrišćane. „Milosrdni ste. Ali radije bih je videla mrtvu
nego da izloži moju Irinu opasnosti.“

Sve je bilo sređeno. Oleg, grub i mator, voziće saonice, a Timofejevi roditelji,
kojima je ognjište opustelo bez pokojnog sina, biće Vasjine sluge i čuvari.
„Kako da nećemo, baćuška?“, rekla mu je Jasna, Timofejeva mati. „Bog se
okrenuo od nas, a to vražije dete je glavni razlog. Da su je ranije poslali odavde,
nikada dete ne bih izgubila.“
„Evo vam užeta“, reče Konstantin, „svežite joj ruke da se ne bi previše zanela.“
U glavi je zamišljao jelena oborenog u lovu, vezanih nogu, izbezumljenih
očiju, kako ostavlja za sobom krv po snegu. Spoznao je u sebi mešavinu požude,
sramote i zadovoljene taštine. Sutra. Sutra će je se rešiti, na pola mesečeve mene
od sredine zime.

221
 V I SIBAB E

Ana Ivanovna je te večeri pozvala Vasju k sebi.

„Vasočka!“, zaurlala je Ana, te devojka poskoči „Vasočka, dođi ovamo!“
Vasja je podigla pogled, iznurena na svetlosti vatre. Ona i Aljoša su bili do
groblja u praskozorje. Ali kada su, uz dosta ustručavanja, prokopali Dunjin grob,
pronašli su ga praznog. Zablenuli su se jedno u drugo preko ogoljene, ledene
zemlje, Aljoša zgranut, Vasja smrknuta, ali ne i iznenađena.
„Ovo nije moguće“, rekao je Aljoša.
Vasja je duboko udahnula. „Ali, eto, ipak jeste“, rekla mu je. „Idemo. Moramo
zaštititi kuću.“
Ozebli i iznureni, poravnali su sneg i vratili se kući. Žene su isekle ždrepca da
na pećima skuvaju paprikaš od njegovog mesa i smežuranih šargarepa i pojedu ga,
dok se sama Vasja sakrila da bi ispovraćala sve što je imala u stomaku. Sad se opet
bližila noć i Dunja će opet doći da ih muči svojim jecanjem. Oca još uvek nije bilo,
te je Vasji već pripala muka od straha.
Nevoljno je otišla do mesta na kom je Ana sedela. Kraj nje je stajalo drveno
sanduče okovano trakama bronze. „Otvori ga“, ponukala ju je Ana.
Vasja upitno pogleda brata. Aljoša je samo slegnuo ramenima. Klekla je pred
sanduče da podigne poklopac. Unutra se nalazila tkanina. Poveliko smotano parče
lepog nebojenog platna.
„Platno“, reče Vasja, zbunjena. „Dovoljno platna za desetak košulja. Namera
ti je da šijem cele zime, Ana Ivanovna?“

222
 Ani se ote osmeh. „Naravno da ne. To ti je pokrov za oltar; porubićeš ga i
predati svojoj igumaniji.“ Primetivši da je Vasja i dalje zbunjena, dodala je, još se
više osmehujući: „Polaziš ujutro na jug u samostan.“
Vasji se načas zavrte u glavi, mrak joj se spusti na oči. Jedva je ustala. „Zna li
otac za to?“
„Da, da“, reče Ana. „Trebalo je da te pošaljemo sa dankom i darovima. Ali
dosta nam je tvog prizivanja vragova. Poći ćeš u zoru. Ljudi su već spremni, i jedna
žena da se brine o tvojoj čestitosti.“ Ana se nadmeno osmehnu. „I Petar
Vladimirovič bi tako uradio. Možda te časne sestre nateraju da budeš poslušna kad
već ja nisam mogla.“
Irina je delovala zabrinuto, ali ne reče ništa.
Vasja odskoči od nje poput podbodenog konja. Sva se tresla. „Nemoj,
maćeho.“
Ani nestade osmeh. „Protiviš mi se? Sve je već rešeno, bićeš vezana konopcem
ako ne budeš pošla sama.“
„Ma, dajte“, ubaci se Aljoša, „kakvo vas je to ludilo spopalo? Otac nije kod
kuće i nikada ne bi podržao…“
„Ne bi?“, reče Konstantin. Njegov glas, tih i dubok, po običaju osvoji čitavu
sobu. Ispunio je zidove i mračan prostor pod krovom. Svi utihnuše. Vasja je videla
da je domovik uplašeno ustuknuo duboko u furunu. „Dao je on svoje odobrenje.
Život medu časnim sestrama možda vam i spase dušu. Nije sigurna ovde u selu
gde se ogrešila o tolike ljude. Nazivaju vas vešticom, Vasilisa Petrovna, niste znali?
Nazivaju vas zloduhom. Kamenovaće vas pre nego što se zima okonča ukoliko ne
odete.“ Čak se i Aljoša zaćutao.
Ali Vasja je progovorila, promuklo poput gavrana. „Ne“, reče. „Ni sad ni bilo
kad. O nikoga se nisam ogrešila. Nikada nogom neću kročiti u samostan. Taman
morala da živim u šumi, pa da molim Baba Jagu da mi da neki posao.“
„Nije ti ovo bajka, Vasja“, ubacila se Ana kreštavo. „Niko te nije ni pitao za
mišljenje. Ovo je za tvoje dobro.“
Vasja pomisli na ustreptalog domovika, na one mrtve što se vrzmaju oko
kuće, na nesreću koju su za dlaku izbegli. „Ali šta sam vam ja to skrivila?“, pitala
je. Užasnule su je suze u sopstvenim očima. „Nikoga povredila nisam. Pokušavala
sam da vas spasem! Oče…“ obratila se Konstantinu, „…vas sam spasila od rusalke,

223
kad je htela da vas zgrabi na jezeru. Oterala sam mrtve, ili sam bar pokušala…“
Zaustavila se, zagrcnuta, pokušavajući da dođe do vazduha.
„Ti?!“, izusti Ana. „Ti ih oterala? Ti si i pozvala ovamo tu tvoju vražiju bratiju!
Sve si nam jade ti navukla na grbaču. Misliš da nisam videla?!“
Aljoša je taman zaustio nešto, ali ga je Vasja preduhitrila: „Pošaljete li me
odavde ove zime, svi ćete umreti.“
Ana zgranuto zinu. „Kako se usuđuješ da nam pretiš?“
„Nikome ja ne pretim“, reče Vasja očajnički, „to je istina.“
„Istina? Istina, lažljivice jedna, nema u tebi istine!“
„Neću poći“, reče Vasja toliko žestoko da se učinilo da se čak i pucketava vatra
zalelujala.
„Nećeš?“, reče Ana. Oči joj behu kao podivljale, ali je nešto u njenom držanju
podsetilo Vasju da joj je otac bio veliki knez. „Dobro onda, Vasilisa Petrovna.
Pružiću ti izbor.“ Pogled joj polete po sobi da bi se zaustavio na belim cvetićima
koji su krasili Irininu maramu. „Mojoj kćerki, mojoj pravoj, lepoj, poslušnoj
kćerki, dojadio je ovoliki sneg i zaželela se zelenila. Ti ćeš joj, gadna veštičja
devojčuro, učiniti uslugu. Idi u šumu i donesi joj kotaricu visibaba. Učiniš li tako,
bićeš slobodna da radiš kako ti volja od sada pa nadalje.“
Irina ostade zabezeknuta. Konstantin uzbunjeno otvori usta da se usprotivi.
Vasja se bledo zagledala u maćehu. „Ana Ivanovna, usred smo zime.“
„Odlazi!“, vrisnu Ana, sumanuto se grohoćući. „Gubi mi se s očiju! Donesi
mi cveće ili ideš u samostan! Smesta da si otišla!“
Vasja se zagledala u jedno lice, pa u drugo: Anino pobedničko, Irinino
prestravljeno, Aljošino pobesnelo, Konstantinovo nedokučivo. Imala je utisak da
se zidovi sužavaju; vatra je sagorela sav vazduh, te nije mogla da udahne ma koliko
da je naprezala pluća. Obuzeo ju je strah, strah divlje životinje u klopci. Okrenuvši
se, izjurila je iz kuhinje.
Aljoša ju je sustigao kod ulaznih vrata. Bila je već navukla čizme i rukavice,
obavila ogrtač oko sebe i šal oko glave. Zgrabio ju je s obe ruke i okrenuo.
„Jesi li sišla s uma, Vasja?“
„Puštaj me! Čuo si Anu Ivanovnu. Radije ću okušati sreću u šumi nego da me
zanavek zaključaju.“ Drhtala je, unezverenog pogleda.

224
 „Lupa gluposti. Sačekaj da se otac vrati.“
„Otac se s time složio!“ Vasja proguta suze, ali joj one ipak pobegoše niz lice.
„Ana se inače ne bi usudila da uradi ovo. Narod govori da su naše muke moja
krivica. Misliš da nisam čula? Kamenovaće me kao vešticu ukoliko ostanem.
Možda otac stvarno pokušava da me zaštiti. Ali ja bih radije umrla u šumi nego u
samostanu!“ Glas joj puče. „Nikada neću biti časna sestra, slušaj šta ti kažem!
Nikada!“ Pokušala je da mu se otrgne, ali ju je Aljoša čvrsto držao.
„Ja ću te štititi dok se otac ne vrati. Urazumiću ga.“
„Ne možeš me zaštititi ako se svi ljudi iz sela okrenu protiv nas. Misliš da
nisam čula šta šapuću, brate?“
„I onda nameravaš da odeš u šumu i umreš?“, odbrusi joj Aljoša. „Da načiniš
plemenitu žrtvu? Kako ćeš time bilo kome pomoći?“
„Pomogla sam koliko sam mogla, i zaradila mržnju od ljudi“, uzvratila mu je
Vasja. „Ukoliko mi ovo i bude poslednja odluka u životu, bar će biti moja odluka.
Pusti me, Aljoša. Ne plašim se.“
„Ali ja se plašim, glupavice! Zar misliš da ću dopustiti da te izgubim zbog
ovakve ludosti? Neću te pustiti.“ Koliko ju je stegnuo, sigurno će joj ostati otisci
prstiju na ramenima.
„Zaštiti, brate?“, reče Vasja srdito. „Šta sam ja, dete? Uvek neko drugi treba
da odlučuje umesto mene. E sad ću sama da odlučim.“
„Da su otac ili Kolja poludeli, ne bih ni njima dopustio da sami odlučuju.“
„Pusti me, Aljoša.“
Odmahnuo je glavom.
A onda mu ona reče, blaže: „Možda u šumi ima čarolija, dovoljno da se
usprotivim Ani Ivanovnoj. To ti nije palo napamet?“
Aljoša se šturo nasmeja. „Prevelika si za bajke.“
„Jesam li?“, reče Vasja. Nasmešila mu se, mada joj usne zadrhtaše.
Aljoša se najednom prisetio svih prilika kada je pogledom pratila nešto što on
nije mogao da vidi. Spustio je ruke s nje. Pogledali su jedno drugo.
„Vasja… obećaj mi da ću te opet videti.“

225
 „Daj hleba domoviku“, reče mu Vasja. „Stražari kraj peći svake noći. Hrabrost
vas možda spase. Ja sam uradila šta sam mogla. Zbogom, brate. Gle… gledaću da
se vratim kući.“
„Vasja…“
Ona se već bila iskrala kroz kuhinjska vrata.
Otac Konstantin ju je čekao u vratima crkve. „Jeste li poludeli, Vasilisa
Petrovna?“
Zelene joj oči podrugljivo poleteše ka njegovim. Suze su joj već bile presahle;
bila je smirena i pribrana. „Ali, baćuška, moram poslušati maćehu.“
„Pa onda idite i zaredite se.“
Vasja se nasmeja. „Postaraće se već ona da odem; mrtva ili zaređena, njoj nije
bitno. Ovako ću udovoljiti i sebi i njoj.“
„Manite se tog ludila. Zaredićete se. Biće kako Bog želi, a on je tako poželeo.“
„Nije valjda?“ reče Vasja. „A vi ste, pretpostavljam, glas božiji. Meni je, eto,
dat izbor i ima da ga prihvatim.“ Okrenula se prema šumi.
„Ne može“, reče Konstantin, a nešto u njegovom glasu natera Vasju da se
okrene. Dva čoveka istupiše iz mraka.
„Stavite je noćas u crkvu, i vežite joj ruke“, reče Konstantin, ne skidajući
pogled s Vasje. „Krenuće u zoru.“
Vasja se već dala u beg. Ali imala je samo tri koraka prednosti, a oni behu jaki.
Jedan od njih posegnu ka njoj i rukom joj dohvati rub ogrtača. Spotakavši se, pala
je i zakotrljala se, te se usplahireno zakoprca. Čovek se bacio na nju da je priklešti.
Osetila je hladan sneg na vratu. Osetila je i grebanje ledenog užeta oko zglobova.
Namerno je omlitavela, kao da se onesvestila od straha. Taj čovek je navikao
da vezuje mrtve životinje pre nego što će ih uprtiti na leđa, te mu stisak popusti
dok je petljao oko užeta. Vasja je začula korake kada pop i drugi čovek krenuše ka
njima.
Tad se naglo diže, nemušto vrisnuvši, te zabi prste napadaču u oči. Ovaj
ustuknu; ona mu se otrgnu postrance, ustade i potrča onako kako nikada u životu
nije trčala. Za sobom začu povike, dahtanje i korake. Ali neće oni nju više uhvatiti.
Nikada.
Trčala je i trčala, i nije se zaustavljala sve dok je nije progutala senka drveća.

226
Vedra noć je obasjavala čvrst sneg koji joj je ležao pod nogama. Vasja utrča u šumu
dahćući, sva modra. Razdrljeni ogrtač se vijorio iza nje. Začula je povike iz sela.
Tragovi su joj se jasno razaznavali u netaknutom snegu, te joj jedina nada beše
brzina. Bezglavo je jurila od jedne senke do druge, dok povici nisu oslabili, pa
potom i potpuno zamrli. Ne usuđuju se da me prate, pomislila je Vasja. Plaše se
šume posle mraka. A onda pomisli smrknuto: Pametni su oni.
Disanje joj se usporilo. Zašla je još dublje u šumu, potiskujući osećaj gubitka
i straha u glavi. Oslušnula je oko sebe; glasno doviknula. Ali sve beše mirno. Lešij
joj nije odgovarao. Rusalka je spavala, sanjajući telo. Vetar nije njihao drveće.
Prošlo je neko vreme, ni sama nije bila sigurna koliko tačno. Šuma se zgusnula
i zakrilila joj zvezde. Mesec se još više digao bacajući senku, a onda se pojaviše
oblaci i zaviše šumu u tamu. Vasja je hodala sve dok joj se nije prispavalo, ali je
sama užasnutost na pomisao da bi mogla zaspati na silu opet razbudi. Iznova se
okretala ka severu, istoku, jugu.
Noć se bila spustila, a Vasja poče da drhti. Zubi su joj zacvokotali. Prsti na
nogama joj utrnuše uprkos kabastim čizmama. Jednim delom je bila pomislila, ili
se ponadala, da će naći neku pomoć u šumi. Sudbinu, ili čarolije. Nadala se da će
joj doći žar-ptica, ili zlatogrivi konj, ili gavran koji zapravo beše carević… Glupavo
od mene što verujem u bajke. Šuma je zimi bila ravnodušna prema muškarcima i
ženama; čerti su zimi spavali, a gavran-carević nije postojao.
Pa, onda ću umreti. I to je bolje od samostana.
Međutim, Vasja nekako nije mogla da poveruje u to. Bila je mlada; u njoj je
tekla uzavrela krv. Ne bi mogla da natera sebe da prosto legne u sneg.
I zato je bazala dalje i dalje, ali je sve više slabila. Plašila se gubitka snage;
plašila se ukočenih ruku, ledenih usana.
U najcrnjem delu noći Vasja je zastala i osvrnula se. Ana Ivanovna bi je
ismejala ako bi se vratila. Vezali bi je poput jelena, zaključali u crkvu i poslali u
samostan. Ali isto tako nije želela ni da umre, a bilo joj je strašno hladno.
Vasja tad osmotri drveće na obe strane i shvati da nije znala gde se nalazi.
Nema veze. Mogla bi da isprati sopstveni trag putem kojim je došla. Opet je
pogledala iza sebe.
227
 Tragova više nije bilo.
Vasja je morala da potisne nalet panike u sebi. Nije se ona izgubila. Ne može
se ona izgubiti. Okrenula se ka severu. Sneg joj je potmulo krckao pod umornim
stopalima. Tlo joj se opet učini primamljivo. Pa valjda bi mogla malo da prilegne.
Samo na tren…
Neki se mračni obrisi nadviše pred njom: neko drvo, izuvijanih grana, veće
od bilo kojeg drveta koje je Vasja ikada videla. Neko se sećanje pojavi u njoj,
probivši se kroz zamućene misli. Prisetila se nekog izgubljenog deteta, velikog
hrasta, usnulog jednookog čoveka. Prisetila se stare noćne more. Drvo joj ispuni
vidik. Da se približi? Da beži? Previše joj je bilo hladno da bi se vraćala.
A onda je začula neki plač.
Vasja zastade, gotovo ne dišući. Kad je ona stala, stalo je i plakanje. Čim se
opet pokrenula, nastavio se i taj zvuk. Srpasti mesec se pojavio na nebu bacajući
čudnovate senke po snegu.
Eno tamo, nešto je belo blesnulo među drvećem. Vasja ubrza korak,
nezgrapna na utrnulim stopalima. Nije bilo kuće kojoj bi potrčala, nije bilo vazile
da joj ponudi svoju snagu. Hrabrost joj zatreperi poput dogorele sveće. Imala je
osećaj da je to drvo ispunilo sve pred njom. Dođi ovamo, izusti neki režeći glas
tiho. Dođi bliže.
Neko pucketanje. Iza nje, korak, koji ne beše njen. Vasja se okrenu. Ništa. Ali
kada je opet koraknula, druga stopala nastaviše za njom.
Našla se na dvadeset koraka od kvrgavog hrasta. Koraci su joj se približavali.
Bilo joj je sve teže da razmišlja. Drvo kao da je ispunjavalo sve pred njom. Dođi
bliže. Kao dete sred noćne more, Vasja se nije usuđivala da se osvrne.
Stopala tad potrčaše iza nje, a ona začu piskavi, suvonjavi vrisak. Vasja i sama
potrča, trošeći poslednje deliće snage. Neka se dronjava prilika pojavi pred njom,
stojeći pod drvetom ispružene ruke. Jedino oko joj se presijavalo pobednički i
pohlepno. Prvi sam te pronašao.
Vasja u to začu neki drugi zvuk: bat užurbanih kopita. Prilika pod drvetom
razljućeno dreknu: Brže! Drvo se nalazilo ispred nje, ono stvorenje iza – ali joj je s
leve strane prilazila bela kobila galopirajući, hitra poput vatre. Zaslepljena i
prestravljena, Vasja se okrenu prema konju. Krajičkom oka primetila je da je upir
skočio kad mu zubi blesnuše na staračkom, mrtvačkom licu.

228
 Istoga trena bela kobila stiže do nje. Konjanik joj ispruži ruku. Vasja ju je
zgrabila i ovaj je prebaci potrbuške preko sapi kobile. Upir je završio u snegu na
mestu gde se maločas nalazila. Konj jurnu dalje. Iza njih se začuše dva krika: jedan
bolni, drugi gnevni.
Kobilin jahač joj se nije obraćao. Zadihana, Vasja nije imala vremena da oseti
zahvalnost što ju je spasio. Visila je naglavačke preko kobilinih sapi, i tako
nastaviše dalje. Devojka je imala utisak da će joj utroba ispasti kroz kožu svaki put
kada bi kobila lupila kopitima o zemlju, ali su ipak galopirali dalje i dalje. Nije više
osećala ni lice ni stopala. Ona snažna ruka koja ju je ščepala iz snega i dalje ju je
držala, ali konjanik još nije prozborio. Kobila je mirisala onako kako nijedan drugi
konj kojeg je Vasja ikada znala nije, na čudnovato cveće i topao kamen, potpuno
neobično sred tako jedne oštre noći.
Trčali su sve dok Vasja više nije mogla da izdrži ni bol ni zimu. „Molim vas“,
zavapila je, „molim vas.“
Sve joj se kosti zatresoše kad su se naprasno zaustavili. Vasja je skliznula
unatraške s konja i pala u sneg, gde se presamitila i sva utrnula krenula da riga
držeći se za nagnječena rebra. Kobila je stajala sasvim mirno. Vasja nije čula kad
je konjanik sjahao, ali se najednom i on našao u snegu. Vasja se nekako uspravila
na nogama koje više nije ni osećala. Bila je gologlava na noćnoj studeni. Padao je
sneg: pahulje joj se nakupiše na pletenici. Više nije mogla ni da se trese, osećala se
umrtvljeno i ošamućeno.
Čovek spusti pogled na nju, ona podiže svoj ka njemu.
Oči mu behu bele poput vode ili zimskog leda.
„Molim vas“, šapnu Vasja, „hladno mi je.“
„Ovde je sve hladno“, odgovorio joj je.
„Gde sam to?“
Slegnuo je ramenima. „Na leđima severca. Na rubu sveta. U bestragiji.“
Vasja se najednom zanjihala, i sigurno bi se i srušila da je čovek nije uhvatio.
„Kako se zoveš, djevuška?“, glas mu izazva čudnovate odjeke u okolnoj šumi.
Vasja zavrte glavom. Koža joj beše kao led. Otrgla se teturavo od njega. „Ko
ste vi?“

229
 Pahulje su mu se nahvatale na tamne kovrdže; bio je gologlav kao i ona. Nije
joj ništa rekao, samo se nasmešio.
„Negde smo se već videli“, rekla mu je.
„Ja dolazim sa snegom“, rekao joj je. „Dolazim kad ljudi umiru.“ Znala ga je.
Prepoznala ga je čim ju je bio zgrabio za ruku. „Umirem li ja to?“
„Možda.“ Stavio joj je hladnu ruku pod vilicu. Vasja oseti da joj srce tuče pod
njegovim prstima. A onda je iznebuha pogodi bol. Ostavši bez daha, srušila se na
kolena. Imala je utisak da joj se u krvi stvaraju kristali leda. Kleknuo je uz nju.
Kračun, pomisli Vasja. Morosko, zloduh zimski. Smrt. Ovo je, dakle, smrt. Naći će
me smrznutu u snegu, kao onu devojku iz priče.
Kad je udahnula, osetila je da joj se mraz proširio i na pluća. „Pusti me“,
šapnula je. Usne i jezik joj behu odveć smrznuti da bi je poslušali. „Ne bi me spasio
kod onog drveta da si hteo da me ubiješ.“
Zloduh spusti ruku. Srušila se u sneg bez daha, previjajući se.
On ustade. „Stvarno ne bih, glupačice?“, reče joj, glasa jetkog od besa. „Kakvo
te je to ludilo spopalo da uđeš u šumu usred noći?“
Vasja se s mukom pridigla. „Nisam imala izbora.“ Bela kobila joj je prišla
otpozadi da joj dune svoj topli dah po obrazu. Vasja zaroni ozeble prste u njenu
dugu grivu. „Maćeha je htela da me pošalje u samostan.“
Glas mu zazvoni prekorom: „Pa si zato pobegla? Lakše je pobeći iz samostana
nego od Medveda.“
Vasja ga je pogledala u oči. „Nisam pobegla. Mislim, jesam, ali samo da bih…“
Više nije mogli da izdrži. Uhvatila se za konja na izmaku snage. U glavi joj se
vrtelo. Konj povi vrat oko nje. Miris kamena i cveća donekle je oživeo Vasju;
uspravivši se, čvrsto je stegla usne.
Zloduh zimski joj se primakao. Vasja na to mahinalno isturi ruku da ga zadrži.
Ali on joj uhvati ruku u rukavici sa obe šake. „Hajde“, reče, „pogledaj me.“ Svukao
joj je rukavicu i prislonio dlan uz njen.
Zgrčila se čitavim telom, strepeći od bola, ali se on nije javio. Šaka mu beše
tvrda i hladna poput rečnog leda; ali beše skoro čak i nežna na njenim smrznutim
prstima.
„Reci mi ko si.“ Njegov glas je zapahnu po licu strujom studenog vazduha.

230
 „Ja sam… Vasilisa Petrovna“, rekla mu je.
Imala je utisak da će joj pogledom prodreti u glavu. Stisnula je usne, ali nije
sklanjala pogled.
„Eto, drago mi je“, reče zloduh. Pustio ju je da bi se odmakao od nje. Plave
mu oči zaiskriše. Vasji se učini da mu je na licu videla pobednički izraz. „A sad mi
ponovo reci, Vasilisa Petrovna“, dodao je, pomalo šaljivo, „zašto lutaš mračnom
šumom? Ovi sati pripadaju samo meni i nikome više.“
„Hteli su da me pošalju ujutro u samostan“, reče mu Vasja. „Ali mi je maćeha
rekla da ne moram da pođem ukoliko joj donesem belo prolećno cveće.
Podsnježnike47.“
Zloduh zimski se zagledao u nju, pa se nasmejao. Vasja ga zgranuto pogleda,
ali nastavi dalje: „Njeni ljudi su pokušali da me spreče. Ali sam im utekla. Potrčala
sam u šumu. Toliko sam se uplašila da nisam mogla da razmišljam, htela sam da
se vratim, ali se izgubih. Onda sam ugledala onaj kvrgavi hrast. Pa začuh korake.“
„Lude li glave“, reče zloduh zimski suvonjavo. „Nisam ja jedina sila u ovim
šumama. Nije trebalo da napuštaš svoje ognjište.“
„Morala sam“, uzvrati mu Vasja. Mrak joj na trenutak pade na oči. Ona snaga
koja joj se nakratko bila povratila ubrzano je kopnela. „Poslali bi me u samostan.
Zaključila sam da bih se radije smrzla u nekom snežnom smetu.“ Koža joj se opet
naježila. „To je bilo tako dok stvarno nisam počela da se smrzavam u snežnom
smetu. Baš boli.“
„Da“, reče Morosko. „Još kako.“
„Mrtvi su se digli“, šapnula je Vasja. „Domovik će nestati ako me oteraju.
Porodica će mi umreti ako me pošalju od kuće. Ne znam šta da radim.“
Zloduh zimski ništa ne reče.
„Moram poći kući“, izusti nekako Vasja. „Ali ne znam gde mi je kuća.“
Bela kobila lupi kopitom o tlo i zatrese grivu. Vasji najednom zaklecaše noge,
kao kod tek rođenog ždrebeta.
„Istočno od sunca, zapadno od meseca“, reče joj Morosko. „Iza sledećeg
drveta.“

47
visibaba, sitno belo cveće koje cveta u rano proleće

231
 Vasja mu ne odgovori. Kapci joj se sklopiše.
„Hajde“, dodade Morosko, „hladno je.“ Uhvatio je Vasju taman kad se srušila.
Kraj njih se uzdizao čestar starih jela ispreplitanih grana. Podigao je devojku. Glava
i ruke joj se oklembesiše; srce joj je jedva kucalo.
Za dlaku se izvukla, reče kobila svom jahaču, te dunu oblačak, tople pare
devojci u lice.
„Jeste“, odgovori joj Morosko. „Jača je nego što sam smeo da se ponadam.
Neka druga bi već umrla.“
Kobila frknu. Nije trebalo da je stavljaš na proveru. Medved je to već obavio.
Samo sekund duže i on bi je prvi zgrabio.
„Ali, eto, nije, i na tome moramo biti zahvalni.“
Hoćeš li joj reći?, upitala ga je kobila.
„Sve?“, reče zloduh. „O medvedima i vračevima, začaranim safirima i kralju
mora? Ne, naravno da neću. Reći ću joj samo koliko budem morao. Nadajmo se
da će i to biti dovoljno.“
Kobila je stresla grivu trgnuvši uši unazad, ali zloduh zimski to nije primetio.
Zašao je među stabla jele s devojkom u naručju. Kobila izdahnu, te pođe za njim.

232
 K UĆ A K O J E N I J E BI L O

Nekoliko sati kasnije, pošto je otvorila oči, Vasja se zatekla u najlepšem krevetu o
kakvom bi iko ikada mogao sanjati. Prekrivači behu pleteni od bele vune, debeli i
meki poput snega. Kroz pletivo su se smenjivale plave i žute nijanse, poput
sunčanog januarskog dana. Okvir kreveta i stubovi behu izrezbareni tako da liče
na stabla živog drveća, a nad njima se pružao baldahin od granja.
Vasja s mukom pokuša da odredi gde se nalazi. Poslednje čega se sećala: cveće,
tražila je cveće. Zašto? Pa, bio je decembar. Ali je morala da pronađe cveće.
Vasja huknu i uspravi se, batrgajući se pod naborima pokrivača.
Ugledavši sobu, odskočila je nazad drhteći.
A soba… pa, ako je krevet bio veličanstven, soba je bila prosto rečeno
čudnovata. Vasja je isprva pomislila da leži u gaju golemog drveća. Visoko iznad
nje nadvijao se svod od beličastog neba. Već u narednom trenu činilo joj se da se
nalazi unutra, u drvenoj kući čija je tavanica obojena prozirnom sinjeplavom
bojom. Nije imala pojma šta od tog beše stvarno, a u pokušaju da dokuči zavrtelo
joj se u glavi.
Vasja naposletku zagnjuri lice u ćebe, rešivši da se vrati spavanju. Verovatno
će se probuditi u svom domu, kraj Dunje koja je pita da li je imala noćnu moru.
Ne, nemoguće, Dunja je bila mrtva. Dunja je tumarala šumom umotana u platno
u kojem su je pokopali.
Vasji se zarojiše misli. Ali nije mogla da se seti… i onda joj se sve vratilo. Oni
ljudi, pop, samostan. Sneg, zloduh zimski, njegovi prsti na njenom vratu, studen,
beli konj. Hteo je da je ubije. Spasio joj je život.

234
 Opet je pokušala da se pridigne u krevetu, ali je jedino uspela da se pod
ćebadima osloni na kolena. Očajnički je zaškjljila očima, ali soba oko nje nije htela
da se razbistri. Na kraju je sklopila oči, pa je pronašla rub kreveta skotrljavši se s
njega. Ramenom je tresnula o pod. Učinilo joj se da je osetila dodir nečeg mokrog,
kao da je pala u snežni smet. Ne… tlo je sada bilo glatko i toplo, nalik podnim
daskama pored ognjišta. Učinilo joj se i da čuje pucketanje vatre. Ustala je,
klimavo. Neko joj je bio skinuo čizme i čarape. Stopala su joj se smrzla; videla je
da su joj prsti beli, bez krvi.
Nikako nije mogla da sagleda bilo šta u kući. Bila je to soba; bio je to jelov gaj
pod otvorenim nebom, nikako nije mogla da odluči šta tačno. Čvrsto je zažmurila,
posrćući na ozleđenim stopalima.
„Šta vidiš?“, reče neki čudan glas jasno.
Vasja se okrenula prema glasu, ne usuđujući se da otvori oči. „Kuću“, reče
promuklo. „Jelov gaj. I jedno i drugo.“
„Dobro“, reče glas. „Otvori oči.“
Vasja učini tako, oprezno. Ledeni čovek, zloduh zimski, stajao je na sredini
sobe, ili je bar on bio jedino u šta je mogla da gleda. Tamna, neukrotiva kosa
spuštala mu se do ramena. Njegovo zajedljivo lice moglo je da pripada nekom
mladom dvadesetogodišnjaku, ali i ratniku od pedeset leta. Nasuprot svim drugim
muškarcima koje je Vasja ikada videla, ovaj je bio glatko obrijan – možda je upravo
to davalo njegovom licu mladolikost. Oči su mu, već, bile stare. Kad je pogledala u
njih, pomislila je: Nisam ni znala da nešto može biti toliko staro, a i dalje živo.
Uplašila se same te pomisli.
No mnogo jača od straha beše njena odlučnost.
„Molim vas“, rekla je. „Moram kući“
Njegove je svetle oči odmeriše od glave do pete. „Izbacili su te“, reče, „poslaće
te u samostan. A ti bi ipak da se vratiš kući?“
Snažno je zagrizla usnu. „Domovik će nestati bez mene. Možda se moj otac
do sada već vratio, pa ću mu sve objasniti.“
Zloduh zimski se koji tren upiljio u nju. „Možda“, reče u nekom trenutku.
„Ali povređena si. Iznurena. Domovik neće imati mnogo koristi od tvog
prisustva.“

235
 „Moram barem da pokušam. Porodica mi je u opasnosti. Koliko sam dugo
spavala?“
Zavrteo je glavom. Usne mu se blago izviše u kiselom osmejku. „Ovde samo
danas postoji. Ne postoji ni juče ni sutra. Možeš ostati godinu dana, pa da se vratiš
kući kao da si tek otišla. Nema veze koliko si dugo spavala.“
Vasja se zaćutala, razmišljajući o tome. Na kraju reče tihim glasom: „A gde
sam ja to?“
Noć provedena na snegu ostala joj je zamućena u sećanju, ali joj se činilo da
je upamtila tu ravnodušnost na njegovom licu, uz dašak zlobe i žaljenja. Sad se
činio kao da se zabavlja. „U mojoj kući“, reče joj. „Ako bi se moglo reći da je uopšte
imam.“
Time mi baš i nije nešto pomogao. Vasja potisnu te reči pre nego joj se otmu,
ali joj se one ipak pokazaše na licu.
„Bojim se“, dodao je uozbiljeno, mada mu oko na to zaiskri, „da nosiš u sebi
dar, ili prokletstvo, onoga što bi tvoj narod možda nazvao šestim čulom. Moj dom
je jelov gaj, isto kao što je ovaj jelov gaj moj dom, a ti i jedno i drugo vidiš
istovremeno.“
„I šta da radim s tim?“ prosiktala je Vasja kroz zube, ne mogavši više da se
drži učtivosti – već u narednom trenutku mogla bi da mu završi pred nogama u
naletu mučnine.
„Pogledaj me“, rekao joj je. Njegov glas ju je pokorio, kao da joj je odjekivao
u glavi. „Samo mene gledaj.“ Uperila je pogled u njegove oči. „U mojoj si kući.
Veruj u to.“
Vasja je ponovila to u sebi, oklevajući. A zidovi kao da su poprimili čvrst oblik
kad ih je pogledala. Našla se u gruboj, prostranoj nastambi, s izlizanim rezbarijama
po gredama i svodom boje podnevnog neba. Velika peć u dnu sobe isijavala je
toplinom. Po zidovima behu okačene slikovite tapiserije: vukovi u snegu, medved
u zimskom snu, tamnokosi ratnik koji vozi saonice.
Otrgla je pogled od njih. „Zašto ste me doveli ovamo?“
„Moj konj je bio navalio.“
„Sprdate se sa mnom.“

236
 „Sigurna si? Predugo si tumarala šumom; stopala i šake su ti promrzle.
Trebalo bi zapravo da budeš počastvovana; ne primam baš često posetioce.“
„Ako je tako, onda sam počastvovana“, reče Vasja. Nije znala šta bi drugo
rekla.
Zurio je u nju još koji trenutak. „Gladna si?“
Vasja je zapazila oklevanje u njegovom glasu. „I to vam je konj predložio da
me pitate?“, upitala ga je, ne stigavši da se obuzda.
Čovek se nasmeja, a njoj u tom trenutku zadelova pomalo iznenađeno. „Jeste,
dakako. Imala je dosta svoje ždrebadi. Uvek se vodim njenom procenom.“
Najednom je nakrivio glavu. Plave mu se oči rasplamsaše. „Moje sluge će te
dvoriti“, reče joj naprasno. „Moram negde da odem.“ Na njegovom licu nije bilo
ničega ljudskog, te Vasja u tom trenu nije uopšte više ni mogla da vidi samog
čoveka, već vetar koji šiba granje prastarog drveća i pobednički huči kovitlajući se.
Morala je da trepne da rastera to prikazanje.
„Zbogom“, reče joj zloduh zimski, i nestade.
Zatečena njegovim odlaskom, Vasja se oprezno osvrnula oko sebe. Tapiserije
su je odmah privukle. Na njima, tako uverljivim i živopisnim, vukovi, čovek i konji
izgledali su kao da su spremni da iskoče na pod u naletu ledenog vazduha. Obišla
je sobu, usput ih sve proučavajući. Završivši ispred peći, ispružila je ka njoj
promrzle prste.
Topot kopita natera je da se naglo okrene. Prišla joj je ona bela kobila, bez
ikakve opreme na sebi. Duga griva joj se talasala poput potoka u proleće. Očito je
ušla na vrata u suprotnom zidu, iako su bila zatvorena. Vasja se upiljila u nju.
Kobila zabaci glavu. Prisetivši se pravila učtivog ponašanja, Vasja joj se nakloni.
„Zahvaljujem vam se, gospo. Spasili ste mi život.“
Kobila trgnu jedno uvo. Sitnica.
„Meni nije bila“, reče Vasja pomalo resko.
Nisam tako mislila, reče kobila. Htedoh reći da ste i vi stvorenje poput nas,
stvoreno od sila ovoga sveta. I sami biste se spasili. Niste stvoreni za samostane, niti
ste spremni da živite kao jedno od Medvedovih stvorenja.

237
 „Mislite da bih?“, reče Vasja, sećajući se bežanja, prestravljenosti, koraka u
mraku. „Nije mi baš dobro išlo. Ali šta ste misliti pod – sila ovoga sveta? Sve nas je
Bog stvorio.“
A je li vas taj Bog naučio našem jeziku?
„Naravno da nije“, reče Vasja. „Za to je zaslužan vazila. Davala sam mu
darove.“
Kobila zagreba kopitom po podu. Ja pamtim i vidim više od vas, rekla je. I još
će poprilično dugo tako biti. Ali ne opštimo s mnogima, a zaštitnik konja se ne
otkriva bilo kome. Vi u sebi krijete čarolije. Treba da računate na njih.
„Znači li to da sam prokleta?“, šapnu Vasja, zastrašena.
Ne razumem vam to vaše „prokleta“. Vi ste to što jeste. I upravo zbog toga
možete da idete gde vam se prohte, tamo gde je mir, pravo u zaborav, u grotlo pakla,
ali uvek svojim izborom.
Potom se obe zaćutaše. Vasju je bolelo lice, vid je počeo da joj popušta.
Zavejani seoski predeli javiše joj se na rubovima vidika.
Ima medovine na stolu, reče joj kobila, videvši da su se devojci skljokala
ramena. Popijte malo, pa se ponovo odmorite. Kad se probudite, biće hrane.
Vasja nije jela ništa još od večere, pre nego što se zaputila u šumu. Stomak ju
je na to žestoko podsetio u jednom trenutku. S druge strane peći stajao je drveni
sto, potamneo od starosti, bogato izrezbaren. Srebrni ibrik na njemu beše ukrašen
srebrnim cvetnim venčićima. Pehar beše od kovanog srebra, prošaran žar-crvenim
draguljima. Devojka načas zaboravi na glad. Podigavši pehar, nakrivila ga je na
svetlosti. Bio je predivan. Upitno je pogledala kobilu.
On vam voli takve predmete, reče, mada meni nije jasno zašto. I široke je ruke
kada su pokloni u pitanju.
U ibriku zaista jeste bilo medovine: pitke, jake i nekako oštre, poput zubatog
sunca. Popivši je, Vasja se najednom osetila pospanom. Pošto su joj se kapci već
sklapali, mogla je jedino još da spusti srebrni pehar. Potom se ćutke naklonila beloj
kobili, pa se oteturala nazad do golemog kreveta.

238
Čitavog tog dana mećava je tutnjala sleđenim severom ruskih zemalja. Seljani
pobegoše unutra i zamandališe dveri. Čak je i plamen u ognjištima Dimitrijevog
drven-dvora u Moskvi podrhtavao i štuckao. Stari i bolesni shvatiše da im je
kucnuo zadnji čas, te odoše na onaj svet zajedno s hučećim vetrom. Živi su se krstili
kad bi osetili da senka prolazi kraj njih. Kad se spustila noć, napolju je sve utihnulo,
a nebo ispuni nagoveštaj snega. Svi koji odoleše pozivu smrti tad se osmehnuše,
svesni da će preživeti.
Muškarac tamne kose izroni između dva drveta i pridiže lice ka oblačnom
nebu. Oči su mu se presijavale neprirodno plavim sjajem dok je osmatrao
nahrupele senke. Odežda mu beše od krzna i zlatotkanice modre poput ponoći,
iako je došao u pograničje žareno sutonom, gde je zima već popuštala pred
najavom proleća. Tlo beše gusto prekriveno visibabama.
Neka se pesma zaori kroz novorođenu noć, tanana, nežna i milozvučna.
Okrenuvši se u pravcu nje, Morosko oseti ukus mračnih čarolija koje je sam
pokrenuo, jer ga muzika podseti na žal: na nepomične sate opterećene kajanjem.
Takvu žal nije osetio, niti je mogao da je oseti, hiljadu leta.
Ipak je nastavio dalje, dok nije stigao do drveta na kom jedan slavuj pevaše u
mraku.
„Malecki, hoćeš li poći nazad sa mnom?“, reče mu.
To stvorenjce skoči na nižu grančicu, te nakrivi mutnosmeđu glavicu.
„Da tamo živiš, kao braća i sestre ti“, reče Morosko. „Imam za te družbenicu.“
Ptica na to zacvrkuta, sasvim nežno.
„Inače nikada nećeš dosegnuti punu snagu, a ova je velikodušna i dobra srca.“
Ptica pijuknu i podiže smeđa krilca.
„Znam, i smrt se krije iza toga, ali ne pre radosti, ili slave. Ili ćeš ostati tu da
doveka pesmom vreme kratiš?“
Ptica se dvoumila, ali potom prhnu s grane uz pisak. Morosko je ispratio njen
let. „Za mnom, onda“, reče tiho i vetar se ponovo vinu oko njega.

239
Vasja je još uvek spavala kad se zloduh zimski vratio. Kobila je dremala kraj peći.
„Kako ti se čini?“, upitao je konja prigušenim glasom.
Kobila taman htede da mu odgovori, kad je presekoše neko rzanje i
klaparanje. Neki mrkov sa zvezdom među očima banu u sobu. Frkćući i topćući
po podu, stresao je sneg sa sapi posutih crnim pegama.
Kobila povuče uši unazad. Čini mi se, rekla je, da mi je sin došao gde ne treba.
Premda je bio otmen poput jelena, pastuv je u sebi još imao nečega od
dugonogog ždrepca. Oprezno je pogledao majku. Čujem da tu imate za me kakvog
vrlog jahača, reče.
Kobila mahnu repom. Ko ti je to rekao?
„Ja“, reče Morosko. „Ja sam ga doveo sa sobom.“
Kobila se zagledala u svog konjanika naćuljenih ušiju i drhtavih nozdrva. Njoj
si ga doveo?
„Potrebno mi je to devojče“, reče Morosko, oštro pogledavši kobilu. „Što i
sama dobro znaš. Kad je već toliko nepromišljena da Medvedovim šumama luta
noću, biće joj potreban pratilac.“
Možda bi još nešto dodao, ali ga prekide neki tresak. Vasja se bila probudila i
srušila iz kreveta, nenaviknuta na posteljinu koja istovremeno beše i snežni nanos.
Veliki konj, tamnomrke dlake što se crnela na odsjaju vatre, priđe joj gordo,
uzdignutih ušiju. Trljajući ugruvano rame, tek napola budna, Vasja podiže pogled
i zateče se nos u nos s ogromnim mladim pastuvom. Nije ni mrdnula.
„Zdravo“, reče mu.
Konju beše drago.
Zdravo, odgovorio joj je. Ti ćeš me jahati.
Vasja se nekako podigla, s mnogo manje vrtoglavice nego tokom prethodnog
buđenja. Obraz ju je ipak i dalje žigao, a morala je i da dobro uperi umorne oči
kako bi videla samo pastuva, bez senki koje su lepršale oko njega poput perja. Kad
joj se vid razbistrio, zagledala mu se u leđa, za dve šake iznad njene glave, s dozom
nesigurnosti.

240
 „Bila bi mi čast da te jašem“, odgovorila mu je učtivo, mada je Morosko čuo
uzdržanost u njenom glasu, te je stegnuo usne. „Ali ako bih mogla to da odložim
za koji trenutak dobro bi mi došlo nešto odeće.“ Osvrnula se po sobi, ali njenog
ogrtača, čizama i rukavica nije bilo nigde na vidiku. Na sebi nije imala ništa sem
zgužvane pothaljine, uz Dunjin medaljon koji joj je leden ležao na grudnoj kosti.
Pletenica joj se bila rasplela tokom spavanja, te su joj gusti, crvenkasto-crni
snopovi kose slobodno padali do struka. Sklonila ju je s lica, okuražila se i zaputila
do vatre.
Bela kobila je stajala pored peći sa zloduhom zimskim. Vasji upade u oči
sličnost njihovih lica: čovek je blago žmirkao očima, dok je kobila naćulila uši.
Onaj mrkov je zapahnu toplim dahom po kosi. Toliko ju je blizu pratio, da mu se
nos sudarao s njenim ramenom. Vasja mu je bez razmišljanja spustila ruku na vrat.
Konj zadovoljno mrdnu ušima, a ona se nasmeši.
Ispred vatre je bilo i više nego dovoljno mesta, i pored neuobičajenog
prisustva dva visoka, stamena konja u sobi. Vasja se namršti. Soba joj se nije činila
toliko prostrana kada se prethodni put probudila.
Na astalu behu postavljena dva srebrna pehara i duguljasti krčag. Miris toplog
meda prožimao je sobu. Vekna crnog hleba koji je mirisao na raž i anis ležala je
kraj tanjira svežeg bilja. S jedne strane stajala je činija krušaka, s druge činija
jabuka. Iza njih se nalazila kotarica belih cvetova, čedno pognutih glavica.
Podsnježniki. Visibabe.
Vasja zastade, zabezeknuta.
„Po njih si i došla, zar ne?“, reče Morosko.
„Nisam mislila da ću ih stvarno pronaći!“
„Onda, eto, imaš sreće, jer ipak jesi.“
Vasja pogleda cveće, ali ne reče ništa.
„Dođi da jedeš“, reče Morosko. „Posle ćemo pričati.“ Vasja je taman zinula
da se usprotivi, ali joj tad zakrča prazan stomak. Potisnuvši radoznalost u sebi, sela
je za sto. On je seo na hoklicu naspram nje, oslonjen o kobilino rame. Kad je video
kako zagleda hranu, usne mu se izviše. „Nije otrovana.“
„Valjda nije“, reče Vasja, sumnjičava.

241
 Otkinuvši parče hleba, pružio ga je Soloveju48. Pastuv ga zdušno zgrabi.
„Hajde, hajde“, reče Morosko, „Ili će ti konj sve pojesti.“
Uzevši jednu jabuku, Vasja je oprezno zagrize. Ledena joj slatkoća zapršta
jezikom. Posegnula je i za hlebom. Gotovo da nije ni primetila, a činija joj već beše
prazna, otišlo je već i pola vekne, a ona je sedela sita, hraneći dva konja komadima
hleba i voća. Morosko hranu nije ni pipnuo. Pošto se najela, sipao joj je medovine.
Vasja ispi iz izrezbarenog srebrnog pehara, uživajući u ukusu hladnih sunčevih
zraka i zimskog cveća.
Njegov pehar beše istovetan njenom, osim što je kamenje duž ruba bilo plavo.
Vasja nije ništa govorila dok je pila. Naposletku je ipak odložila pehar na sto i
podigla pogled ka njemu.
Ima moć, pomisli Morosko, pomalo onespokojeno, primetivši je u njenim
dubokim, zelenim očima. Stari bi je Crnobog smesta uočio. Ali toliko je još mlada.
„I šta sad?“, upitala ga je.
„To već od tebe zavisi, Vasilisa Petrovna.“
„Moram kući“, rekli mu je. „Porodica mi je u opasnosti.“
„Ozleđena si“, odgovorio joj je Morosko. „Gore nego što misliš. Ostaćeš tu
dok ne ozdraviš. Tvojima neće biti ništa.“ A onda dodade, nežnije: „Kući ćeš doći
u zoru iste one noći kad si i otišla. To ti obećavam.“
Vasja ništa nije rekla; to što se nije protivila beše pokazatelj njenog opreza.
Ponovo je pogledala visibabe. „Zašto ste mi ih doneli?“
„Izbor ti je bio ili da maćehi odneseš ovo cveće ili da odeš u samostan.“ Vasja
potvrdno klimnu. „Eto, sad ih imaš. Pa možeš da uradiš kako želiš.“
Vasja snebivljivo ispruži kažiprst da njime pomiluje vlažnu, svilenkastu laticu,
„Gde ste ih našli?“
„Na rubu moje zemlje.“
„A gde bi to bilo?“
„Tamo gde se sneg otkravio.“
„To vam baš i nije neko mesto.“

48
na ruskom „slavuj“

242
 „Nije? Svašta to može biti. Kao što i ti i ja možemo svašta biti, kao što moja
kuća može svašta biti, čak i taj konj s nosom u tvome krilu može svašta biti. Cveće
ti je tu. Budi zadovoljna.“
Njene zelene oči opet sevnuše ka njegovim, ali ne nesigurno već prkosno. „Ne
volim polovične odgovore.“
„Pa ti onda nemoj da postavljaš polovična pitanja“, reče joj, pa joj se
neočekivano ljupko nasmeši. Zacrvenela se. Pastuv tutnu svoju veliku glavu još
bliže njoj. Štrecnula se kad joj je usnama dotakao povređene prste.
„Ah“, reče Morosko, „zaboravio sam. Bole li te?“
„Samo malo.“ Nije smela da ga pogleda u oči.
Obišavši sto, kleknuo je tako da su se našli lice u lice. „Smem li?“
Progutala je knedlu. Uhvativši je za bradu, pomerio joj je lice prema vatri.
Imala je crne tragove na obrazu tamo gde ju je bio dodirnuo u šumi. Vrhovi prstiju
na nogama i rukama behu joj beli.
Pregledao joj je šake, te joj vrhom prsta prođe po promrzlom stopalu. „Ne
mrdaj“, reče.
„Zašto bih…?“ Ali joj je on tad prislonio dlan uz vilicu. Prsti mu najednom
postadoše vrući, nepodnošljivo vrući, toliko da je očekivala da će osetiti miris
spaljenog mesa. Pokušala je da se odmakne, ali joj se njegova druga šaka pojavila
iza glave, te joj se zarila u kosu da je zadrži. Dah joj zadrhta u grlu. Spustio je šaku
do njenog vrata, na šta se peckanje još više pojača. Bila je previše zgranuta da bi
vrisnula. Taman kad je već pomislila da neće izdržati više ni trena, on ju je pustio.
Srozala se uz mrkova. Konj joj dunu u kosu da je uteši.
„Izvini“, reče Morosko. Vazduh oko njega beše hladan, uprkos toplini u
rukama. Vasja je shvatila da se trese. Dodirnula je ozleđenu kožu. Bila je glatka,
topla, bez ikakvih tragova.
„Više me ne boli“, gledala je da uravnoteži glas.
„Ne“, reče. „Ponešto mogu da iscelim. Ali ne mogu nežno.“
Pogledala je prste na nogama i oštećene vrhove prstiju na rukama. „Bolje nego
da ostanem osakaćena.“
„Dobro kažeš.“
Kada joj je dodirnuo stopala, ipak nije uspela da zadrži suze u očima.

243
 „Hoćeš li mi dati da ti pogledam šake?“, pitao ju je. Kolebala se. Vrhovi prstiju
bili su joj promrzli, jedna šaka joj je bila grubo uvijena u parče platna da bi zaštitila
rascvetanu rupu na dlanu od one noći kad je upir došao po Konstantina. Sećanje
na taj bol protutnji kroz nju poput groma. Nije čekao da mu odgovori. Bila joj je
potrebna sva raspoloživa snaga, ali je potisnula vrisak u sebi kad joj se meso na
vrhovima prstiju ugrejalo, crveneći se.
Naposletku joj uze i levu šaku i poče da odmotava platno.
„Vi ste me bili povredili“, reče Vasja u pokušaju da odvrati samoj sebi pažnju.
„One noći kada je upir došao.“
„Jesam.“
„Zbog čega?“
„Da bi me videla“, reče joj. „Da bi me se setila.“
„Videla sam vas i ranije. Nisam vas zaboravila.“
Glava mu je ostala pognuta dok je radio. Ali je videla da su mu se usne izvile,
pomalo ogorčeno. „Ali si sumnjala. Ne bi verovala sopstvenim čulima nakon mog
odlaska. Ja sam sada tek nešto više od senke u ljudskim domovima. Nekada sam
im bio gost.“
„Ko je onaj jednooki?“
„Moj brat“, reče joj kratko. „Moj neprijatelj. No, duga je to priča, za neku
drugu noć.“ Odložio je platneni zavoj u stranu. Vasja se jedva oduprla porivu da
savije šaku u pesnicu. „Ovo ću teže isceliti od promrzlina.“
„Više puta sam je iznova načinjala“, reče Vasja. „Ispostavilo se da mi pomaže
u zaštiti kuće.“
„Hoće to da pomogne“, reče Morosko. „U tvojoj krvi se krije moć.“ Dodirnuo
je povređeno mesto. Vasja se štrecnula. „Ali ne mnogo, jer si još mlada. Vasja, ja ti
ovo mogu isceliti, ali će ti ostati beleg.“
„Samo vi to uradite“, rekla mu je, mada joj je glas ipak zadrhtao.
„U redu.“ Spustio je ruku do poda da uzme šaku snega. Vasja se načas
pogubila; videla je jelov gaj, sneg na zemlji, plavičast na sutonu, crven od sjaja
vatre. Potom se kuća opet stvorila oko nje, a Morosko joj pritisnu sneg u ranu na
dlanu. Čitavo joj se telo ukočilo, a onda se javio bol, gori nego maločas. Stisla je

244
usne pred vriskom, uspevši nekako da ostane mirna. Bol je u nekom trenutku
postao nepodnošljiv, te joj se ote jecaj pre nego što je uspela da se obuzda.
No, brzo joj je i uminuo. Kad joj je pustio ruku, zamalo se srušila sa hoklice.
Mrkov ju je spasio; srušila se na njegovo toplo telo, uspevši da mu se uhvati za
grivu. Pastuv okrenu glavu da bi joj spustio usne na drhtavu šaku.
Vasja ga je odgurnula da i sama pogleda. Rane više nije bilo. Ostao joj je samo
hladan, bledi beleg nasred dlana u obliku punog kruga. Kada ga je okrenula prema
vatri, učinilo joj se da se presijava, kao da joj je parče leda gurnuto pod kožu. Ma
to se njoj samo pričinjava.
„Hvala vam.“ Spustila je obe šake u krilo da prikrije drhtanje.
Morosko je ustao i odmakao se, te je pogleda. „Ozdravićeš“, reče. „Odmaraj
se. Moja si gošća. Što se tiče tvojih pitanja – biće i odgovora. Kada za to dođe
vreme.“
Vasja mu klimnu i dalje zureći u šaku. Kad je opet podigla glavu, on je već
negde bio nestao.

245
 N AZR EH ŽEL J U S R C A T V O GA

„Pronađite je!“, besneo je Konstantin. „Vratite je nazad!“

Ljudi, međutim, nisu hteli da zalaze u šumu. Pratili su Vasju do samog oboda,
i tu su i odustali, mrmljajući nešto o vukovima i zlodusima. I o ciči zimi.
„Sad nek joj Gospod presudi, baćuška“, reče mu Timofejev otac, a Oleg složno
klimnu glavom. Konstantin se pokoleba, zatečen. Činilo mu se da pod drvećem
vlada mrkli mrak
„Ako vi tako kažete, deco moja“, reče teška srca. „Gospod nek joj sudi. Bog
vas blagoslovio.“ Opcrtao je krst rukom.
Ljudi odbazaše nazad u selo došaptavajući se među sobom. Konstantin se
vratio u svoju hladnu, pustu keliju. Osećao je težinu u stomaku zbog kaše pokusane
za večeru. Upalio je sveću pred bogorodicom, na šta stotinu senki besno sevnu po
zidovima.
„Slugo neposlušni“, zareža glas. „Zašto je ona mala veštica i dalje slobodna u
šumi kad ti rekoh da je treba zadržati? Da je treba u samostan poslati? Nisam
zadovoljan, slugo. Uopšte nisam zadovoljan.“
Konstantin pade na kolena, sav pogrbljen. „Dali smo sve od sebe“, zavapio je.
„Ona je zloduh.“
„Taj zloduh je sad s mojim bratom, a ako taj bude dovoljno pametan da joj
povrati snagu…“

246
 Sveća zatitra. Pop se najednom ukipio, poguren na podu. „Tvojim bratom?“,
šapnu Konstantin. „Ali ti si…“ Sveća se na to ugasila i oko njega glasno zašaputa
tama. „Ko si ti?“
Dug, otegnut tajac, a onda se glas nasmeja. Konstantin nije bio siguran da li
ga je uopšte čuo; moguće je da ga je samo video u podrhtavanju senki na zidu.
„Olujnik“, promrmlja glas s određenim zadovoljstvom. „Kao takvog si me ti
jednom i pozvao. Ali ljudi me u davna vremena zvaše Medvedom.“
„Ti si đavo!“, šapnu Konstantin stežući šake.
Sve mu se senke nasmejaše. „Kako god. Ali kakve razlike ima između mene i
onoga što Bogom zoveš? I ja se dičim delima počinjenim u moje ime. Mogu ti dati
slavu ako učiniš kako ti kažem.“
„Ti si…“ prošaputa Konstantin. „Ali ja sam mislio…“ Mislio je da ga je Bog
uzdigao, izdvojio među ostalima. Ali on je bio samo bedna naivčina koja je uradila
šta mu je vrag rekao. Vasja… Grlo mu se stegnu. Negde u dubini duše krila mu se
jedna devojka koja je ponosno jahala konja po letnjem danu. Koja se šalila sa
bratom na stolici kraj peći. „Umreće.“ pritisnuo je oči pesnicama. „A ja to učinih
služeći tebi.“ Još dok je to izgovarao, u sebi je mislio: Nikada ne smeju da saznaju.
„Trebalo je da ode u samostan. Ili da dođe meni“, reče suvoparnim glasom,
uz gotovo nevidljivi prizvuk besa. „A sad je, eto, kod mog brata. Kod Smrti, iako
nije mrtva.“
„Kod Smrti?“, šapnu Konstantin. „Nije mrtva?“ Hteo je da je mrtva. Hteo je
da je živa. Hteo je da je i sam mrtav. Poludeće ukoliko glas nastavi da mu se obraća.
Tišina se protegnu između njih, a kad je pomislio da je više neće izdržati, glas
se opet javi: „Šta želiš najviše od svega, Konstantine Nikonoviču?“
„Ništa“, reče Konstantin. „Ništa ne želim. Nestani.“
„Femkaš se tu kao kakva devojčura“, reče glas nadureno. A onda ipak smekša:
„Nije bitno, znam ja šta ti želiš.“ A onda dodade, smejući se: „Hoćeš da ti duša
ostane čista, božiji čoveče? Da se ta nevina devojka vrati? Znaj da je ja mogu uzeti
samoj Smrti iz ruku.“
„Bolje bi joj bilo da umre i napusti ovakav svet“, zavapi Konstantin.
„Živeće u mukama pre nego što umre. Ja je mogu spasiti, ja i niko drugi.“
„Dokaži mi onda“, reče Konstantin. „Vrati je.“

247
 Senka frknu na to. „Ne trči pred rudu, božiji čoveče.“
„Šta hoćeš?“, zagrca Konstantin.
Senkin glas poprimi novi oblik; „Oh, Konstantine Nikonoviču, kakva je to
samo divota kad me čeđa ljudska pitaju šta ja hoću.“
„Pa reci šta hoćeš“, ljutnu se Konstantin. Kako se mogu držati puta
pravedničkog s tim glasom u ušima? Vrati li je, opet će mi duša biti čista.
„Sitnicu jednu“, reče glas. „Malenu sitnicu. Život se mora platiti životom.
Ukoliko želiš da ti ta mala veštica bude vraćena; ja moram dobiti drugu vešticu.
Dovedi mi jednu takvu i ja ću ti dati tvoju. I onda ću te ostaviti na miru.“
„Kako to misliš?“
„Dovedi mi vešticu u šumu, do međe, do hrastovog stabla u zoru. Poznaćeš
mesto čim ga vidiš.“
„I šta će se onda desiti“, reče Konstantin glasom tišim od daha, „toj… toj
veštici koju ti dovedem?“
„Pa umreti neće“, reče glas, pa se nasmeja. „Kakve ja vajde imam od smrti?
Smrt mi je brat kojeg prezirem.“
„Ali tu nema drugih veštica sem Vasje.“
„Veštice su one što vide, božiji čoveče. Da li je to devojče jedino koje vidi?“
Konstantin se zaćutao. U glavi mu se javila punačka prilika bez oblika kako
kleči u podnožju ikonostasa i grabi mu ruku svojom vlažnom šakom. Njen mu glas
odjeknu u ušima. Baćuška, vidim zloduhe. Posvuda. Stalno.
„Porazmisli, Konstantine Nikonoviču“, reče mu glas. „Ali ja je moram dobiti
pre nego što svane.“
„A kako ću te pronaći?“, reči mu behu tiše od provejavanja snega; običan ih
smrtnik ne bi nikada čuo. Senka ga je, zato, čula.
„U šumu pođi“, prosikta senka, „Potraži visibabe. I onda će ti biti jasno, predaj
mi vešticu i uzmi svoju; predaj mi vešticu i slobodan si.“

248
 P T I C A Š TO D EV OJ Č E VO L EŠE

Vasju je probudio dodir sunca na licu. Otvorila je oči pod prozračnoplavom

tavanicom – ne, pod svodom od otvorenog neba. Čula joj behu zatupljena, pa se
isprva nije ničega sećala, a onda joj se sve vratilo. U kući sam sred jelovog gaja.
Nečija maljava brada blago gurnu njenu. Otvorivši oči, ponovo se zatekla nos o
nos sa mrkim pastuvom.
Previše spavaš, reče joj konj.
„Mislila sam da si ti samo deo sna“, reče Vasja donekle u čudu. Bila je već i
zaboravila koliko je veliki taj konj iz sna bio uz taj vatreni pogled u crnim očima.
Odgurnuvši mu nos, pridigla se u krevetu.
Obično nisam, odgovori joj konj.
Vasji kroz glavu najednom navališe sećanja na prethodnu noć. Na visibabe
sred zime, hleb i jabuke, jezik otežao od medovine. Duge bele prste na obrazu. Bol.
Istrgla je ruku ispod ćebeta. Na sredini dlana imala je bledi beleg. „Ni to nije bio
san“, promrmljala je.
Konj je pogleda pomalo zabrinuto. Najbolje bi bilo da sve smatraš stvarnim,
reče joj, kao da se obraća nekom ludaku. A ja ću ti reći kad budeš sanjala.
Vasja se nasmeja. „Dogovoreno“, rekla mu je. „Sad sam budna.“ Izvukla se iz
kreveta, osećajući mnogo manje bola nego ranije. Glava joj se polako razbistrila.
Kuća je i dalje ličila na šumu sred podneva, ako se izuzme pucketanje fine vatrice.
Na ognjištu se pušilo neko lonče. Najednom izgladnela, Vasja ode do vatre da bi
tamo zatekla pravu blagodat: kašu, mleko i med. Dok je jela, pastuv je kružio oko
nje.

249
 „Kako se zoveš?“, rekla je konju pošto je završila.
Pastuv se bio zaneo oblizivanjem njene činije. Nakrivio je uvo prema njoj, pre
nego što će joj odgovoriti. Zovem se Solovej.
Vasja se nasmešila. „Slavuj. Malo ime za velikog konja. Odakle ti?“
Oždrebljen sam u suton, reče ozbiljno. Ili sam se možda i izlegao; ne sećam se.
Davno je to bilo. Katkad trčim, a katkad se setim da poletim. Tako i dobih ime.
Vasja je zurila u njega. „Ali ti nisi ptica.“
Pa ti ne znaš ni sama šta si, zašto bi znala šta sam ja?, uzvrati joj konj. Zovem
se Slavuj, šta je važno zbog čega?
Vasja na to nije imala odgovor. Solovej je dovršio njenu kašu, pa je podigao
glavu da je pogleda. Bio je to najdražesniji konj kojeg je ikada videla. Miška, Metelj,
Ogonj behu kao vrapci spram ovog sokola. „Sinoć“, reče Vasja oklevajući, „sinoć
si rekao da ćeš mi dopustiti da te jašem.“
Pastuv zanjišta. Kopitama zadobova po podu. Mati mi reče da bi trebalo da
budem strpljiv, kazao joj je. Što ja obično nisam. Hajde pa me zajaši. Nikada me pre
nisu jahali.
Vasju najednom spopade neodlučnost, ali je ipak uplela raspletenu kosu i
navukla kaputić, ogrtač, rukavice i čizme, koje je pronašla ostavljene kraj vatre.
Pošla je za konjem – prema zaslepljujućoj dnevnoj svetlosti. Pod nogama im je bio
gust sneg. Vasja osmotri visoka, gola leđa pastuva. Proverila je ruke i noge, ali je
ustanovila da su kao voda, da u njima nema čvrstine. A pred njom je, poput kakvog
konja iz bajki, taj at stajao gordo, s iščekivanjem.
„Kanda će mi“, reče Vasja, „trebati neki panj.“
Naćuljene mu se uši na to skroz poviše. Panj?
„Panj“, reče Vasja odlučno. Otišla je do jednog koji joj se učinio zgodan, na
mestu gde se neko drvo polomilo i srušilo. Konj zagaca za njom. Izgleda da se
predomišljao oko svog izbora jahača. Ali ipak je stao kraj panja, delujući zbunjeno,
da bi mu Vasja s njega nežno skočila na leđa.
Svi mu se mišići na to zgrčiše, a onda je i glavu zabacio. Pošto je ranije već
jahala mlade konje, Vasja je očekivala tako nešto te ostade nepomična.

250
 Veliki pastuv na kraju izbaci vazduh kroz nozdrve. Dobro, reče, ako ništa
drugo, bar si mala. Kada je konačno koraknuo, učinio je to sitnim, bočnim kasom.
Svakih par sekundi bi okrenuo glavu da pogleda to devojče na leđima.

Jahali su čitav dan.

„Ne“, reče Vasja po deseti put. Noć provedena u zavejanoj šumi učinila ju je
slabijom nego što je pretpostavljala, te joj težak zadatak beše još teži. „Moraš da
spustiš glavu i koristiš se leđima. Ovako mi dođe kao da jašem neku kladu. Veliku,
klizavu kladu.“
Pastuv okrenu glavu da bi je ošinuo pogledom. Znam da hodam.
„Ali ne znaš da nosiš nekoga na sebi“, uzvrati mu Vasja. „A to nije isto.“
Čudan je osećaj, požalio se konj.
„Mogu da zamislim“, reče Vasja. „Ne moraš da me nosiš ako ne želiš.“
Konj nije rekao ništa, samo je stresao crnu grivu. A onda reče: Nosiću te. Mati
kaže da vremenom bude lakše. Nije baš zazvučao uvereno. No dosta priče. Da
vidimo šta sve možemo. I na to jurnu. Iznenađena, Vasja je prebacila svu težinu
napred i obavila mu noge oko stomaka, pastuv poče da vrda među drvećem. Vasja
začu samu sebe kako glasno kliče. Bio je okretan poput mačke u lovu i isto toliko
nečujan. Pri velikoj brzini njih dvoje se stopiše u jedno. Konj je strujao kroz šumu
poput vode, sav taj beli svet beše njihov.
„Moramo nazad“, reče Vasja u nekom trenutku, zajapurena, zadihana i
nasmejana. Solovej uspori dalje kasom, podignute glave, crvenih nozdrva. Počeo
je da se rita u naletu dobrog raspoloženja, te se Vasja jače uhvatila u nadi da je neće
zbaciti. „Umorila sam se.“
Konj nezadovoljno mrdnu uhom prema njoj. On se skoro nije ni zaduvao. Ali
ipak je uzdahnuo i okrenuo se. U nekoliko iznenađujuće kratkih trenutaka jelov
gaj se opet našao pred njima. Vasja je skliznula na zemlju. Bolno se trgla kad je
stopalima takla tlo, pa se srušila u sneg, jaučući. Isceljeni prsti ponovo su joj utrnuli
na nogama, a višesatno jahanje nije joj izbrisalo slabost. „Ali gde nam je kuća?“,
rekla je pošto se pridigla škrgućući zubima. Videla je samo jele. Smiraj dana je
obavio šumu zvezdanim ljubičastim plaštom.

251
 Ne možeš je naći traganjem, reče Solovej. Preusmeri pogled bar malko. Vasja
je tako i učinila, te je načas krajičkom oka nazrela titraj kolibe među drvećem. Konj
je pošao uz nju, a nju beše pomalo sramota što joj je bila potrebna potpora
njegovog toplog ramena. Nežno ju je pogurao njuškom kroz vrata.
Morosko se još nije bio vratio. Ali je zato bilo hrane na užarenoj peći,
postavljene nečijim nevidljivim rukama, i nečega toplog i mirišljavog za piće.
Osušila je Soloveja krpama, očetkala mu mrku dlaku i očešljala dugu grivu. Nikada
ga ranije niko nije istimario.
Ne budi šašava, rekao joj je konj kad je počela, umorna si. Nema baš nikakve
razlike da li sam očetkan ili nisam. Međutim, ipak se činio poprilično zadovoljan
sobom, pogotovo kada mu se s posebnom pažnjom pobrinula i za rep. Pomazio ju
je njuškom po obrazu kad je završila, da bi zatim čitav obed proveo zagledajući joj
kosu, lice i zalogaje, kao da sumnja da nešto taji od njega.
„Odakle si?“, upitala ga je Vasja kada više hrane nije moglo da joj stane u
stomak pa je krenula da hrani nezajažljivog konja parčadima hleba. „Gde su te
oždrebili?“ Solovej joj nije odgovorio. Ispruživši vrat, sočno je izgrizao jabuku
žutim zubima. „Ko ti je otac?“, navalila je Vasja. Solovej joj ipak ništa ne reče.
Ukravši preostali hleb, odšetao je od nje žvaćući. Vasja je uzdahnula i odustala.

Vasja i Solovej su naredna tri dana svakodnevno išli na jahanje. Konj ju je iz dana
u dan nosio sa većom lakoćom, a Vasji se snaga polagano vratila.
Kad su se trećeg dana uveče vratili kući, čekali su ih Morosko i bela kobila.
Vasja je hramajući prešla prag, zadovoljna što može da ga prevali na sopstvenim
nogama, ali se naglo zaustavila čim ih je ugledala.
Stojeći kraj vatre, kobila je dokono lizala grumen soli. Morosko je sedeo s
druge strane rasplamsate vatre. Vasja je svukla ogrtač i prišla peći. Solovej ode na
svoje uobičajeno mesto, te stade tamo s iščekivanjem. Za konja koji nikada nije bio
timaren poprilično se brzo navikao na to.
„Dobro veče, Vasilisa Petrovna“, reče joj Morosko.
„Dobro veče“, reče mu Vasja. Na njeno iznenađenje, zloduh zimski držao je
nož kojim je strugao kocku drveta fine teksture. Nešto nalik drvenom cvetu počelo

252
je da poprima oblik pod njegovim veštim prstima. Odložio je nož da bi mu se
pogled zatim zaustavio na nekoliko mesta na njenom telu. Zapitala se šta li je video.
„Jesu li moje sluge ljubazne prema tebi?“, upita je Morosko.
„Jesu“, reče Vasja. „Veoma. Hvala vam na gostoprimstvu.“
„Nema na čemu.“
Zaćutao se dok nije istimarila Soloveja, mada je ona osetila da je posmatra.
Očistila je konja i raščešljala mu zapletenu grivu. Pošto se umila i sela za postavljen
sto, bacila se na hranu poput mladog vuka. Sto se ugibao pod kojekakvim
divotama: čudnovatim voćkama i bodljikavim orasima, tvrdim i mekim sirevima i
hlebom. Kad je Vasja konačno podigla glavu od stola i malko usporila, zapazila je
Moroskov podrugljiv izraz lica. „Bila sam ogladnela“, rekla je kao da se izvinjava.
„Kod kuće nikada ne jedemo ovako dobro.“
„Verujem ti“, usledio je odgovor. „Izgledala si kao utvara sred zime.“
„Jesam?“, reče Vasja, nadureno.
„Manje-više.“
Vasja se zaćutala. Plam vatre se stišao, te svetlost u sobi od zlataste postade
crvenkasta. „Kuda idete kada niste tu?“, upitala ga je.
„Gde mi se ćefne“, reče. „Sad je zima u svetu ljudi.“
„Spavate li?“
Odmahnuo je glavom. „Ne onako kako ti zamišljaš.“
Vasja nehotice pogleda veliki krevet s crnim okvirom i ćebadima
nagomilanim na njemu poput snežnih smetova. Uzdržala se od postavljanja
pitanja, ali joj je Morosko pročitao misli. Prefinjeno je podigao obrvu.
Vasju oboji skerletno rumenilo, te je otpila jedan velikj gutljaj ne bi li sakrila
crvene obraze. Smejao se kad ga je ponovo pogledala.
„Nemoj me tako sumnjičavo gledati, Vasilisa Petrovna“, reče. „Taj krevet su
za tebe pripremile moje sluge.“
„Znači vi…“, zaustila je. Još se više zacrvenela. „Vi nikada…?“
Ponovo se latio rezbarenja. Sastrugao je još jedan iverak s drvenog cveta.
„Jesam često, ranije, dok je svet još bio mlad“, reče blago. „Ostavljali su mi devojke

253
u snegu.“ Vasja se na to stresla. „Nekad bi umrle“, rekao je, „nekad bi bile
tvrdoglave, ili hrabre, pa onda ne bi.“
„Šta se dešavalo s njima?“, reče Vasja.
„Vratile bi se kući s kraljevskim darom“, reče Morosko ravnim glasom. „Nisi
slušala priče?“
Još uvek rumena, Vasja otvori usta, pa ih opet zatvori. Kroz misli joj sevnu
bar desetak stvari koje je mogla reći.
„Zašto?“, izustila je nekako. „Zašto ste mi spasili život?“
„Bilo mi je zabavno da učinim tako“, reče Morosko, mada nije podigao pogled
od rezbarenja. Cvet je dobio svoj grubi oblik; odloživši nož, uzeo je komad stakla,
ili leda, pa poče da ga glača.
Vasji ruka krišom polete do obraza gde je ranije imala promrzlinu. „Jeste?“
Ništa nije rekao, ali im se pogledi spojiše pred vatrom. Progutala je knedlu.
„Zašto ste mi spasili život, pa onda pokušali da me ubijete?“
„Hrabri prežive“, odgovorio joj je Morosko. „Kukavice umru u snegu. Nisam
znao šta si od ta dva.“ Spustivši cvet, ispružio je ruku. Dugim joj je prstima taknuo
mesto gde je bila ozleđena, na obrazu i vilici. Kad joj je palcem stigao do usta, njoj
zastade dah u grlu. „Jedno je krv koju nosiš u sebi. Jedno je i vid koji poseduješ. Ali
hrabrost – hrabrost je najređa od svega, Vasilisa Petrovna.“
Vasji je krv toliko navrla u kožu da je mogla da oseti svako, i najsitnije
komešanje vazduha.
„Previše zapitkuješ“, reče Morosko najedared, te je spustio ruku.
Vasja ostade zagledana u njega, razrogačena na odsjaju vatre. „Ipak je bilo
okrutno“, rekla je.
„Dug je put pred tobom“, reče Morosko. „Ako nemaš dovoljno snage da se s
njim suočiš, bolje je, daleko je bolje da mirno umreš u snegu. Možda to beše
milosrdno delo.“
„Nije bilo ni mirno“, reče Vasja, „a ni milosrdno. Povredili ste me.“
Zavrteo je glavom. Opet se latio rezbarenja. „Zato što si se opirala“, reče.
„Inače ne mora da boli.“
Okrenula se da se osloni o Soloveja. Usledio je dug tajac.

254
 A onda joj on sasvim tiho reče: „Oprosti mi, Vasja. I nemoj se plašiti.“
Pogledala ga je pravo u oči: „I ne plašim se.“

Petoga dana Vasja reče Soloveju: „Večeras ću ti isplesti grivu.“

Pastuv se nije baš skamenio na to, ali je osetila da su mu se mišići zgrčili. Šta
će mi to?, rekao je stresajući navedenu grivu. Guste crne dlake talasale su mu se
kao ženska kosa i spuštale se dobrano ispod vrata. Griva mu je bila nesvrsishodna,
ali i neopisivo divna.
„Ali dopašće ti se“, nagovarala ga je Vasja. „Zar ti se ne bi dopalo da ti više ne
pada u oči? “
Ne bi, reče Solovej posve izričito.
Devojka pokuša iznova: „Izgledaćeš kao carević među konjima. Vrat ti je tako
lep, zašto bi ga skrivao?“
Solovej zamahnu glavom na taj razgovor o izgledu. Ali ipak je bio bar pomalo
sujetan; kao i svi pastuvi. Osetila je da se dvoumi. Uzdahnuvši, oklembesila mu se
na leđima. „Molim te.“
No dobro, onda, reče konj.
Te večeri, čim je očistila i iščetkala konja, Vasja uze jednu hoklicu i poče da
mu plete grivu. Popustivši pred pastuvovom preneraženošću, odustala je od
namere da mu isprepliće pletenice ili ih spoji u ukrasnu mrežu, ili da mu napravi
uvojke. Umesto toga, pokupila mu je dugu grivu u jednu veliku pletenicu u obliku
pera duž grbače, tako da mu se vrat savijao u još veličanstvenijem luku nego ranije.
Bila je oduševljena. Krišom je pokušala da uzme i koju visibabu, koje su neuvele i
dalje stajale na stolu, pa da mu i njih uplete. Pastuv je odmah naćulio uši. Šta to
radiš?
„Dodajem cvetiće“, reče mu Vasja grešno.
Solovej lupi nogom o zemlju. Bez cveća!
Posle kraćeg unutrašnjeg kolebanja, Vasja uzdahnu i ipak ih skloni.

255
 Pošto je privezala poslednji krajičak, zastala je i odmakla se. Pletenica mu je
naglašavala gordi luk tamnog vrata i prefinjeni oblik glave. Ohrabrena, Vasja
prebaci hoklicu iza njega da mu sredi i rep.
Konj ojađeno uzdahnu. Zar i rep?
„Bićeš pravi velikaš među konjima kad završim“, obeća mu Vasja.
Solovej proviri unatraške u zaludnom pokušaju da vidi šta mu radi. Ako ti
tako kažeš. Kao da je počeo da sumnja u prednosti doterivanja. Ne obazirući se na
njega, Vasja poče da mu upliće kraće dlake preko repne kosti, pevušeći.
Najednom neki hladni lahor zaleluja tapiserije, u peći buknu vatra. Solovej
naćuli uši. Vasja se okrenula baš kada su se vrata otvorila. Morosko je prešao preko
praga uz belu kobilu koja se gurkala za njim. Od topline u kući odmah joj se
podigla para sa dlake. Solovej istrgnu rep Vasji iz ruku i klimnu im na
dostojanstven način, gledajući da ne obraća pažnju na majku. A ona nakrivi uši ka
njegovoj upletenoj grivi.
„Dobro veče, Vasilisa Petrovna“, reče Morosko.
„Dobro veče“, reče Vasja.
Morosko je skinuo plavi kaftan. Skliznuvši mu s vrhova prstiju, nestao je u
oblačku prašine. Skinuo je i čizme, koje se samo rastvoriše ostavljajući vlažan trag
na podu. Potom je bosonog otišao do peći.
Bela kobila je pošla za njim. Uzeo je šaku slame da je istrlja njome. U tren oka
šaka slame se pretvori u češagiju od veprovih čekinja. Kobila se namesti, mašući
ušima, pa otrombolji usne od užitka.
Vasja im se približila, očarana. „Jeste li vi to upravo promenili oblik slami?
Jesu ti to bile čarotije?“
„Kao što vidiš.“ Nastavio je s timarenjem.
„Smete li mi reći kako ste to uraditi?“ Prišavši mu otpozadi, sa zanimanjem
mu se zagledala u češagiju u ruci.
„I ovako se već previše vezuješ za stvari“, reče Morosko, četkajući kobili sapi.
Rasejano je spustio pogled. „Treba da dopustiš stvarima da budu ono što najbolje
odgovara trenutnoj svrsi. I one će to i postati.“

256
 Zbunjena, Vasja ništa ne reče. Solovej zafrkta, ne želeći da bude izostavljen.
Vasja i sama uze nešto slame i usmeri mu se na vrat. Međutim, ma koliko da je
zurila u nju, slama je i dalje bila slama.
„Ne možeš je promeniti u češagiju“, reče Morosko, videvši je. „Jer bi to značilo
da ne veruješ da je to slama. Samo joj slobodno dopusti da bude češagija.“
Ozlojeđena, Vasja se ljutito zagledala u Solovejev bok. „Ništa ne razumem.“
„Ništa se ne menja, Vasja. Stvari nešto jesu ili nisu. Čarolija i jeste u tome da
zaboraviš da je nešto bilo i nešto drugo sem onoga što ti želiš da bude.“
„I dalje ništa ne razumem.“
„Što ne znači da ne možeš da naučiš.“
„Mislim da se poigravate sa mnom.“
„Eto, nek bude tako“, reče Morosko. Ali se nasmešio izgovarajući to.
Te večeri, kad su završiti s obedom i kad se vatra zacrvenela u peći, Vasja reče:
„Onomad ste mi obećali priču.“
Morosko duboko potegnu iz pehara pre nego što će joj odgovoriti: „Koju
priču, Vasilisa Petrovna? Znam ih mnogo.“
„Znate vi koju. Priču o vašem bratu i neprijatelju.“
„Stvarno ti jesam obećao tu priču“, reče joj Morosko nerado.
„Dvaput sam već videla onaj kvrgavi hrast“, reče Vasja. „Četiri sam puta od
detinjstva videla jednookog čoveka, a videla sam i da mrtvi ustaju iz groba. Zar ste
zaista mislili da bih tražila bilo koju drugu priču?“
„Popij onda, Vasilisa Petrovna“, Moroskov joj nežni glas skliznu venama
zajedno s vinom, „pa sedi i slušaj.“ Sipao im je medovine i ona je ispi. Izgledao je
nekako starije, čudnije, kao da je već odlutao nekuda daleko.
„Ja sam Smrt“, reče Morosko polagano. „I sad, kao i nekad. Ja sam još davno
rođen u ljudskim glavama. Ali nisam se rodio sam. Kada prvi put pogledah u
zvezde, moj brat je stajao kraj mene. Moj blizanac. Kad sam ja prvi put ugledao
zvezde, isto tako je i on.“
Tihe, kristalno jasne reči sliše se u Vasjin um i ona ugleda na nebesima
točkove ognjene u njoj neprepoznatljivim oblicima, i snežnu ravnicu koja se stapa
s ledenim obzorjem, plavo spram crnog. „Imao sam lice ljudsko“, reče Morosko.
„Ali je moj brat imao lice medveđe jer je ljudima medved zastrašujuć. To i jeste

257
uloga moga brata: da plaši ljude. On se najede njihovog straha, naždere se, i onda
spava dok opet ne ogladni. Nered voli više od svega; rat, pošasti, noćne požare. Ja
sam još davno uspeo da ga sputam. Ja sam Smrt, čuvar svakoga reda. Sve preda
mnom mora proći, tako to ide.“
„Ako ste ga sputali, kako je onda…?“
„Sputao sam brata svoga“, reče Morosko ne podižući ton, „Ja sam njegov
čuvar, njegov stražar, njegov tamničar. Katkad se probudi, katkad spava. Ipak je
on medved. Sad se, eto, probudio, i to jači nego što je ikada bio. Toliko je jak da je
počeo da se oslobađa. Ne može da napusti šumu. Zasad. Ali je zato već napustio
senku hrasta, što mu nije uspelo već stotinama ljudskih pokolenja. Tvoj narod je
počeo da se plaši; okrenuo je leđa čertima i sad je tvoj dom nezaštićen. Već je počeo
da toli glad na vama. Noću vam ubija ljude. Čini da mrtvi prohodaju.“
Vasja se nekoliko trenutaka ućutala, upijajući sve to u sebe. „Kako ga možemo
poraziti?“
„Nekad na prevaru“, reče Morosko. „Ja sam ga u davna vremena porazio
snagom, ali sam imao i druge uz sebe da mi pomognu. Sada sam ostao sam, snaga
mi je izbledela.“ Usledio je kraći muk „Ali nije se još oslobodio. Da bi se u
potpunosti odrešio, potrebni su mu životi – nekoliko života – i strah namučenih
pokojnika. Životi onih koji ga mogu videti najmoćniji su od svih. Da te je uzeo sebi
one noći kada smo se sreli u šumi, skroz bi se oslobodio, iako su sve sile ovoga
sveta bile uperene protiv njega.“
„Kako može ponovo biti sputan?“, upita Vasja pomalo nestrpljivo.
Morosko se osmehnu: „Sačuvao sam još jednu smicalicu.“ Da li joj se samo
učinilo, ili mu se pogled zaista zadržao na njenom licu? Osetila je težinu talismana
oko grla. „Sputaću ga na sredini zime, kada budem najjači.“
„Mogu vam pomoći.“
„Možeš li?“, reče Morosko pomalo razgaljeno. „Devojče s polovičnim
naslednim moćima i neobučena? Ne znaš ništa o našoj baštini, o borbi i čarolijama.
Kako bi mi to tačno pomogla, Vasilisa Petrovna?“
„Održala sam domovika u životu“, pobunila se Vasja, „oterala upire od svoga
ognjišta.“

258
 „Svaka čast“, reče Morosko. „Jedan novorođeni upir ubijen po danu, jedan
bledunjavi domovičić koji je jedva još živ, i devojka koja je pobegla u sneg kao
poslednja luda.“
Vasja proguta knedlu. „Imam talisman“, rekla je. „Dadilja mi ga je dala. Od
oca je. Pomogao mi je onih noći kada su nam upiri dolazili. Možda opet pomogne.“
Podigla je safir ispod bluze. Osetila je njegovu hladnoću i težinu u ruci. Pošto ga je
okrenula prema vatri, srebrnkastoplavi dragulj blesnu u obliku šestokrake zvezde.
Je li se njoj to samo učinilo ili mu je lice za nijansu prebledelo? Usne mu se
stegnuše, oči mu se učiniše duboke i bezbojne poput vode. „Običan talismančić“,
reče Morosko. „To su ti starinske, slabe mađije, da zaštite jedno devojče. Nešto
neznatno za borbu protiv Medveda.“ Pogled mu se ipak zadržao na njemu.
Vasja to nije primetila. Pustila je ogrlicu i nagnula se ka njemu. „Čitavog su
mi života“, rekla je, „govorili idi tamo i dođi vamo. Govore mi kako da živim i kako
treba da umrem. Moram biti sluškinja nekom muškarcu i kobila koja će
udovoljavati njegovom užitku, ili se moram sakriti iza zidina i predati svoje telo
ledenom, ćutljivom Bogu. Pošla bih i u samo grotlo pakla ako bi to bio put po mom
izboru. Radije bih sutra umrla u šumi nego proživela stotinu godina nametnutog
života. Molim vas. Molim vas, dopustite mi da vam pomognem.“
Morosko se načas izgleda dvoumio.
„Zar me nisi čula?“, reče naposletku. „Ukoliko ti Medved oduzme život, biće
slobodan, a ja povodom toga ne mogu ništa da uradim. Bolje je da se držiš podalje
od njega. Ti si tek devojče. Idi kući gde ćeš biti bezbedna. Time ćeš mi pomoći,
tako je najbolje. Nosi taj tvoj dragulj. I nemoj da odeš u samostan.“ Nije primetila
grubost koja mu se javila oko usana. „Naći će se neki čovek da te oženi. Ja ću se
postarati za to. Daću ti i tvoj miraz: kneževski otkup kao u bajkama. Može tako?
Zlato oko ruku i vrata, najveći miraz u vasceloj zemlji ruskoj.“
Vasja najednom ustade i sruši stolicu na pod. Nije uopšte mogla da iznađe
reći u sebi; istrčala je napolje u noć, bosonoga i gologlava. Solovej mrko pogleda
Moroska, te izađe za njom.
Sem pucketanja vatre, kućom zavlada tajac. To nisi uradio kako valja, reče
kobila.
„Zar nisam u pravu?“, reče Morosko. „Bolje joj je kod kuće. Brat će je zaštititi.
Medveda ćemo sputati. Naći će se neki muškarac da je oženi, pa će živeti bezbedno.

259
Mora da nosi taj dragulj. Mora dugo da poživi i da pamti. Ne želim da dovede život
u opasnost. Znaš kakav je ulog.“
Time je lišavaš onoga što ona jeste. Uvenuće.
„Mlada je. Navići će se.“
Kobila ništa ne reče.

Vasja ni sama nije znaka koliko je dugo jahaka. Solovej je izašao za njom napolje
u sneg, a ona mu se mahinalno popela na leđa. Jahala bi tako doveka, ali ju je konj
u nekom trenutku vratio u jelov gaj. Na vidiku im zatreperi kuća među jelama.
Solovej strese grivu. Silazi, reče. Unutra te čeka vatra. Ozebla si, umorna i
uplašena.
„Nisam uplašena!“, reče Vasja ljutito, ali je ipak skliznula konju s leđa. Trgla
se kad joj stopala dotakoše sneg. Cupkajući, nekako se provukla kroz jele do dobro
poznatog praga. Vatra je buktala u peći. Vasja je svukla vlažnu odeću, ne primetivši
nečujne sluge koje je uzeše od nje. Nekako se dovukla do vatre. Tu se srozala u
svoju stolicu. Morosko i bela kobila su negde bili otišli.
Na kraju je popila pehar medovine i zadremala s ozeblim stopalima pred
furunom.
Vatra je dogorela, ali je devojka nastavila da spava. A onda usni san u
najtamnijem delu noći.
Našla se u Konstantinovoj keliji. Vazduh je zaudarao na zemlju i krv, neko
čudovište se naginjalo nad popovim koprcavim telom.
Kada je podiglo lice, Vasja je videla da mu usne i brada behu okrvavljene. Digla
je ruku da ga protera odatle, a ono je kriknulo, skočilo kroz prozor i nestalo. Vasja
je klekla pored kreveta dohvativši iskidanu ćebad.
Ali lice koje joj se našlo među rukama nije bilo lice oca Konstantina. Aljošine
mrtve sive oči bile su sada zagledane u nju.
Začuvši neko režanje, Vasja se okrenula. Upir se bio vratio – i to niko drugi do
Dunja. Dunja mrtva, teturava, ponovo u prozoru, sa zjapećom rupom namesto usta,
s isturenim kostima na krajevima prstiju. Dunja koja joj je bila kao majka. Potom

260
se senke na popovom zidu stopiše u jednu, u jednooku senku koja joj se zagrohota.
„Plači“, rekla, joj je. „Preplašena si. Kako je to samo slasno.“
Sve ikone oživeše u ćošku da ga složno podrže kreštanjem. Senka zinu da se
nasmeje, ali u sledećem trenu više uopšte nije bila senka, već medved – veliki medved
kome se glad nazirala među zubima. Urliknuvši, izbacio je plamen iz sebe – i na to
se zid zapali, kuća joj se zapali. A ona odnekud začu Irinine vriske.
Iscereno lice pojavi se u plamenu, plaveći se, s velikom crnom rupom namesto
oka, „Dođi“, reče. „Bićeš s njima, živećeš večno.“ Brat i sestra joj mrtvi stajahu kraj
te sablasti kao da je pozivaju s druge strane plamena.
Nešto pogodi Vasju po licu, ali se nije obazirala.
Ispružila je ruku. ,Aljoša“, reče. „Ljoška!“
Tad opet sevnu bol, oštriji nego maločas. Vasja se trgla iz sna, te prigušeno
ispusti nešto između jecaja i vriska. Solovej ju je nestrpljivo lupkao nosem; on ju
je bio ugrizao za nadlakticu. Uhvatila se za njegovu toplu grivu. Šake joj behu kao
sante leda; zubi su joj cvokotali. Zagnjurila je lice u njegovu dlaku. Glavom su joj
odzvanjali vrisci i onaj grohotavi glas. Dođi, ili ih više nikada nećeš videti. A onda
je začula još jedan glas i osetila nalet ledenog vazduha.
„Sklanjaj se, volino.“ Začulo se ozlojeđeno Solovejevo njištanje, a onda se
nečije hladne ruke nađoše na Vasjinim obrazima. Kad je pokušala da pogleda,
videla je samo očevu kuću kako gori i jednookog čoveka kako je doziva.
Ne obaziri se na njega, reče joj jednooki. Hajde ovamo.
Morosko je pljusnu po licu. „Vasja“, reče. „Vasilisa Petrovna, pogledaj me!“
Imala je osećaj kao da se dovlači k njemu s ogromnog rastojanja, ali se njegove
oči konačno razbistriše pred njom. Nije više videla kuću u šumi. Videla je samo
jele, sneg, konje i noćno nebo. Oko nje je pirkao ledeni vazduh. Vasja pokuša da
umiri usplahireno disanje.
Morosko prosikta nešto nerazgovetno. A onda reče: „Evo. Popij ovo.“
Na usnama je osetila medovinu uz miris meda. Progutala je, zagrcnula se, pa
je opet malo ispila. Kada je podigla glavu, pehar je bio prazan, a njoj se disanje
usporilo. Opet je mogla da vidi zidove kuće, mada su joj samo titrali na rubovima
svesti. Solovej je gurnuo glavurdu prema njoj da joj lizne kosu i lice. Nemoćno se

261
nasmejala. „Dobro sam“, izustila je, ali joj se smeh pretvorio u suze koje joj se
prosuše niz obraze poput kiše. Pokrila je lice rukama.
Morosko ju je gledao, žmirkajući očima. Još uvek je osećala otisak njegovih
ruku. Jedan obraz joj je brideo tamo gde ju je ošamario.
Suze joj posle nekog vremena presahnuše. „Imala sam noćnu moru“, rekla je.
Nije smela da ga pogleda. Pogrbila se na stolici, ozebla i postiđena, sva umazana
suzama.
„Nema potrebe za takvim licem“, reče Morosko. „Bilo je to više od noćne
more; zapravo se radi o mojoj grešci.“ Videvši da se i dalje trese, nervozno je
prostenjao. „Dođi vamo, Vasja.“
Pošto je primetio da okleva, kratko je dodao: „Neću te povrediti, dete, samo
da se smiriš. Dođi.“
Zbunjena, podigla se i ustala, potiskujući suze. Ogrnuo ju je ogrtačem. Nije
znala odakle mu – možda ga je stvorio ni od čega. Podigavši je, spustio se na toplu
klupu na furuni s njom u naručju. Bio je veoma nežan. Dah mu beše zimski vetar,
ali mu je telo bilo toplo, srce mu je tuklo pod njenom rukom. Htela je da se
odmakne, da ga gordo ošine pogledom, ali bila je ozebla i preplašena. Damar joj je
dobovao u ušima. Nezgrapno je namestila glavu uz njegovo rame. Prošao joj je
prstima kroz raspuštenu kosu. Drhtavica je polagano popustila. „Šta ste hteli da
kažete kad rekoste da je to bila vaša greška?“
Više je osetila njegov smeh nego što ga je čula. „Medved je majstor za noćne
more. Bes i strah njemu dođu kao meso i piće, pa zato voli da opseda ljudske
umove. Oprosti mi, Vasja.“
Vasja ništa ne reče.
On joj tren kasnije reče: „Ispričaj mi šta si sanjala.“
Vasja mu je ispričala. Ponovo je zadrhtala kad je završila, te ju je ćutke privio
uz sebe.
„Bili ste u pravu“, reče Vasja posle nekog vremena. „Šta ja znam o drevnim
mađijama, o drevnim suparništvima i bilo čemu drugom? Ali moram poći kući.
Da bar na neko vreme zaštitim svoje. Otac i Aljoša će sve shvatiti kad im
objasnim.“
Prizor mrtvog brata opet je spopade.

262
 „U redu“, reče Morosko. Nije ga više gledala, pa nije ni videla da mu se lice
smračilo.
„Mogu li povesti Soloveja sa sobom?“, reče Vasja snebivljivo. „Ako želi da
pođe?“
Čuvši je, Solovej zatrese grivom. Spustio je glavu da pogleda Vasju jednim
okom. Kuda ti, tu i ja, reče joj pastuv.
„Hvala ti“, šapnula mu je Vasja, pa ga je pomazila po njušci.
„Sutra ćeš“, prekinuo ih je Morosko. „Odspavaj u ostatku noći.“
„Zašto?“, reče Vasja, te se odmakla da ga pogleda. „Ako me Medved čeka u
snovima, sigurno više neću spavati.“
Morosko joj se lukavo osmehnuo. „Ali ja ću ovoga puta biti tu. Medved se ne
bi usudio da kroči u moju kuću čak ni u snovima da nisam bio odsutan.“
„Kako ste znali da sanjam?“, upitala ga je Vasja. „Kako to da ste se vratili na
vreme?“
Morosko nakrivi obrvu na to. „Znao sam. A na vreme sam se vratio jer nema
ničega pod ovim našim zvezdama što trči brže od moje bele kobile.“
Vasja je taman zaustila da još nešto pita, ali je iscrpljenost zapljusnu poput
talasa. Trgnula se, na rubu da zaspi, najedared uplašena. „Ne“, šapnula je, „nikako,
ne bih to ponovo podnela.“
„Neće se vraćati“, uzvrati joj Morosko. Njegov joj glas zazvuča čvrsto. Osetila
je mnoge godine iza njega, i snagu. „Sve će biti u redu.“
„Ne idite“, šapnula je.
Na licu mu zatitra nešto što nije uspela da dokuči. „Neću“, rekao joj je. Mada
više nije bilo ni važno. San je došao poput velikog, crnog talasa, da je celu
zapljusne. Kapci joj zatreptaše i zatvoriše se.
„San je brat smrti, Vasja“, promrmljao joj je iznad glave. „A oba meni
pripadaju.“

Bio je tamo i kad se probudila, kao što joj je i obećao. Ispuzavši iz kreveta, otišla je
do vatre. Sedeo je sasvim mirno, zureći u plamen. Kao da se uopšte nije ni

263
pomerao. Da se bolje zagledala, Vasja bi videla šumu unaokolo i njega u sredini,
bezobličnog poput nepregledne, bele tišine. No ona se srozala na svoju hoklicu, te
se on okrenuo, na šta mu nešto od te zanesenosti nestade s lica.
„Gde ste juče išli?“, pitala ga je. „Gde ste to bili kad je Medved znao da niste
tu?“
„Svugde pomalo“, odgovorio joj je Morosko. „Doneo sam ti darove.“
Hrpa zamotuljaka ležala je kraj vatre. Vasja ih pogleda. Podigao je obrvu kao
da joj kaže Izvoli, a ona je u sebi još nosila dovoljno od deteta da bi smesta prišla
prvom zamotuljku i otvorila ga ustreptalog srca. U njemu su se krili zelena haljina
opervažena skerletom i ogrtač postavljen samurovinom. Bilo je i čizama od filca i
krzna s izvezenim grimiznim bobicama. Bilo je i ukrasa za kosu, i nakita za prste:
mnogo nakita. Vasja ih je odmerila na dlanu. Bilo je i zlata i srebra u bisagama od
debele kože. Bilo je srebrne tkanine i neke raskošne, meke, koja joj ne beše poznata.
Vasja ih je sve pregledala. Ja sam ona devojka iz priče, pomislila je. Ovo je
kneževski otkup. Sad će me vratiti očevoj kući, prekrivenu darovima.
Prisetila se njegovih ruku prethodne noći, nekoliko trenutaka nežnosti.
Ne, to ništa nije značilo. Tako to ide u priči. Ja sam samo devojka iz bajke, a on
opaki zloduh zimski. Devojka potom napusti šumu, uda se za nekog naočitog
muškarca i zaboravi na mađije.
Zašto je onda osećala bol? Odložila je tkaninu. „Ovo je moj miraz?“, glas joj
beše tih. Nije znala šta joj se vidi na licu.
„Moraš ga imati“, reče Morosko.
„Ali ne od vas“, šapnu Vasja. Primetila je da ga je to zateklo. „Odneću vaše
visibabe maćehi. Solovej će poći sa mnom u Lesnaju Zemlju ako bude želeo. Ali
ništa drugo ne želim od vas, Morosko.“
„Ne želiš ništa od mene, Vasja?“, reče Morosko, i ona po prvi put začu njegov
ljudski glas.
Vasja ustuknu i zapnu o kneževski otkup rasut oko nogu. „Ništa!“ Znala je da
on zna da ona plače, pa je pokušala da mu se obrati razložno: „Sputajte svoga brata
i spasite nas. A ja idem kući.“
Ogrtač joj je visio pored vatre. Navukla je čizme i uzela kotaricu s visibabama.
Delom je htela da se on pobuni, ali on to nije uradio.

264
 „Dobro onda, preći ćeš među svog sela u zoru“, reče Morosko. Našao se na
nogama. Zastao je. „Veruj u mene, Vasja. I nemoj me zaboraviti.“
No ona je već bila prešla preko praga i nestala.

265
 T A MO GD E S E S NEG O TK R AVI O

Ma, ona ti je samo jedna poludela glupača, mislio se Konstantin Nikonovič. Rekao
je da je neće ubiti. Moram ga naterati da me ostavi na miru. Niko za ovo ne sme da
sazna.
Sumorna zora digla se sa crvenim suncem. Gde li je ta međa koju je spominjao?
U šumi Visibabe. Kod starog hrasta uoči zore.
Konstantin se ušunjao u Aninu odaju da bi je zatim taknuo po ramenu. Irina
je spavala pored nje, ali se nije micala. Spustio je šaku Ani na usta da joj priguši
vrisak „Pođite sa mnom“, rekao joj je. „Bog nas je pozvao.“ Presekao ju je
pogledom. Nije se mrdala, zabezeknuta. A on je poljubi u čelo. „Hajdemo“, reče.
Zablenula se u njega razrogačenih očiju, koje joj se najednom ispuniše
suzama.
„Dobro“, rekla mu je.
Pošla je za njim kao kuče. Bio se pripremio na kojekakva šaputanja, da joj
govori kojekakve budalaštine, ali bio mu je potreban samo jedan pogled da bi pošla
za njim. Bilo je mračno, ali je nebo na istoku već zarudelo. Bilo je veoma hladno.
Obavivši je ogrtačem, izveo ju je iz kuće. Ana već mesecima nije izlazila napolje,
čak ni po danu, ali je sada pošla za njim, a disanje joj se blago ubrzalo samo dok
su prelazili seosku među.
Došli su do nekog starog hrasta nedugo nakon što su zašli u šumu. Konstantin
ga nikada ranije nije video. Oko njih je vladala zima s pokrovom od ledenog snega,
zemlja beše poput gvožđa, reka poput pravog mramora. No sneg je pod hrastom
bio okopnio, a tlo – Konstantin se primakao – beše gusto obraslo visibabama. Ana

266
ga uhvati za ruku. „Oče“, šapnula je. „O, oče, šta je sad to? Još je zima, prerano je
za visibabe.“
„Tu se sneg otkravio“, reče Konstantin sa zebnjom i sigurnošću u glasu,
osećajući mučninu. „Hajdemo, Ana.“ Obavila je šaku oko njegove. Dodir joj beše
kao u deteta. U polutami praskozorja videli su joj se crni proredi između zuba.
Konstantin je privuče drvetu i njegovom tepihu od visibaba procvalih kad im
vreme nije. Privukao ju je još bliže, pa još bliže.
Najednom se nađoše na čistini koju nijedno od njih nikada ranije nije videlo.
Hrast je usamljeno stajao na samoj sredini. Oko prastarog korenja beše mu
nagomilano belo cveće. Nebo je bilo belo. Na tlu se lapavica pretvarala u blato.
„Svaka čast“, odjeknu glas. Činilo se da dopire iz vazduha, iz vode. Ana grcavo
vrisnu. Konstantin je ugledao neku senku na snegu, čudovišno golemu, razvučenu,
izduženu i iskrivljenu, najtamniju senku koju je ikada video. Ana, međutim, nije
gledala u senku već u vazduh iza nje. Uperila je drhtavim prstom i vrisnula. Nije
prestajala da vrišti.
Konstantin pogleda tamo gde je Ana gledala, ali ne vide ništa.
Senka se naizgled još više protegla, podrhtavajući, poput psa kad ga gazda
mazi. Anini vrisci su i dalje parali turobni vazduh oko njih. Svetlost je bila tunjava
i mutna.
„Svaka čast, slugo moj“, reče senka. „Bolju od nje ne bih poželeo. Vidi me i
još se i plaši. Vrišti, vedma49, samo vrišti.“
Konstantin se oseti nekako isprazno i neobično smireno. Udaljio je Anu od
sebe, premda ga je grebala i otimala se. Nokte mu je zarila u vuneni rukav.
„A ti sad“, reče Konstantin, „da ispuniš svoje obećanje. Ostavi me na miru. I
vrati nazad devojku.“
Senka se potpuno umirila, nalik vepru kad čuje udaljene korake lovca. „Idi
kući, božiji čoveče“, reče mu. „Idi kući i čekaj. Devojka će ti doći. Ja ti se
zaklinjem.“
Anini prestravljeni vrisci postaše još glasniji. Bacivši se na zemlju, stala je
ljubiti popu stopala i obavijati se oko njega. „Baćuška“, zavapila je. „Baćuška!

49
„veštica“ na ruskom (prim. prev.)

267
Nemojte, molim vas. Ne ostavljajte me, preklinjem vas. Preklinjem vas! To je sam
đavo! Sam đavo!“
Konstantina, već otupelog, obuze gađenje. „Dobro“, reče senci.
Odgurnuo je Anu u stranu. „Savetujem vam da se molite.“ Još je jače zajecala.
„Odoh ja“, reče Konstantin senci. „Čekaću. Nemoj zaboraviti šta si rekao.“

268
 ZI M SK I MED V ED

Vasja se vratila u Lesnaju Zemlju kad je počeka da svanjava vedra zimska zora.
Solovej ju je doneo do dela seoskih zidina najbližih kući. Kad mu se propela na
leđima, mogla je da dohvati vrh šiljatog zida.
Čekaću te, Vasja, kazao joj je pastuv. Zatrebam li ti, samo pozovi.
Vasja mu je spustila ruku na vrat. A onda se prebacila preko zidina i skočila u
sneg.
Aljošu je zatekla samog u zimskoj kuhinji kako šparta levo-desno naoružan,
u ogrtaču i čizmama. Kad ju je ugledao, zaustavio se iz istih stopa. Brat i sestra se
zagledaše jedno u drugo.
Aljoša tad načini dva koraka, zgrabi je i privuče k sebi. „Gospode, Vasja, kako
si me samo prestravila“, reče joj u kosu. „Mislio sam da si mrtva. Prokleti da su i
Ana Ivanovna i upiri – već sam hteo da krenem da te tražim. Šta se desilo? Ne…
ne deluješ mi čak ni kao da si ozebla.“ Malko ju je pomerio od sebe. „Izgledaš mi
drugačije.“
Vasja pomisli na kuću u šumi, na dobru hranu, odmor i toplotu. Pomisli na
beskrajno jahanje po snegu, na Moroska i način na koji ju je gledao uveče uz vatru.
„Možda i jesam drugačija.“ Bacila je cvetove iz ruke.
Aljoša ostade zabezeknut. „Odakle?“, zamucao je. „Kako?“
Vasja se vragolasto nasmeši. „Dar“, reče.

269
 Aljoša posegnu ka njima da im dodirne krhke drške. „Ništa to ne vredi,
Vasja“, rekao je, povrativši se. „Ana neće održati obećanje. Seljani su već
zastrašeni. Pročuje li se o ovome…“
„Nećemo im reći“, reče Vasja odlučno. „Dovoljno je što sam održala svoj deo
nagodbe. Mrtvi će opet mirovati sred zime. Otac će se vratiti kući, a ti i ja ćemo
gledati da ga urazumimo. A u međuvremenu nam ostaje da čuvamo kuću.“
Okrenula se prema peći.
U tom je trenutku i Irina banula u prostoriju. Odmah joj se ote vrisak.
„Vasočka! Vratila si se. Toliko sam se plašila!“ Obavila je ruke oko Vasje koja
pogladi sestru po kosi. Irina se odmakla od nje. „Ali gde mi je majka?“, rekla je.
„Nije bila u krevetu, iako obično spava do kasno. Mislila sam da ću je zateći u
kuhinji.“
Vasja oseti dodir jeze na potiljku, mada nije znala zbog čega. „Možda je u
crkvi, ptičice“, rekla joj je. „Idem da vidim. A tebi evo cveća.“
Irina prihvati cveće i prinese ga usnama. „Tako rano? Već je stiglo proleće,
Vasočka?“
„Nije“, odgovorila joj je Vasja. „One su samo najava. Drži ih skrivene. Odoh
da ti pronađem majku.“
U crkvi nije bilo nikoga sem oca Konstantina. Vasja je tiho kročila u
unutrašnjost kojom je vladao potpuni mir. Imala je utisak da je ikone gledaju. „Vi
ste“, reče Konstantin otupelo. „Održao je obećanje.“ Nije sklanjao pogled od ikona.
Vasja ga je zaobišla kako bi stala između njega i ikonostasa. U upalim očima
tinjao mu je prigušeni plamen. „Svega sam se odrekao zbog vas, Vasilisa Petrovna.“
„Niste svega“, reče Vasja, „pošto vam je ponos očito netaknut, isto kao i vaše
obmane. Gde mi je maćeha, baćuška?“
„Ne, stvarno sam se svega odrekao“, reče Konstantin. Podigao je ton, činilo se
da govori i ako ne želi. „Mislio sam da ono beše božiji glas, ali nije bio. A ja se
suočih sa svojim grehom – sa činjenicom da sam vas želeo. Poslušao sam đavola
ne bih li vas oterao od sebe. I, eto, sad mi duša više nikada neće biti čista.“
„Baćuška“, reče Vasja, „o kakvom to đavolu pričate?“
„O glasu iz tame“, reče Konstantin. „Olujniku. Senci u snegu. A on mi je
kazao…“ Konstantin pokri lice rukama. Ramena mu se zatresoše.

270
 Vasja je klekla da skloni popu ruke s lica. „Baćuška, gde je Ana Ivanovna?“
„U šumi“, reče Konstantin. Zurio joj je u lice kao da je nečim očaran, slično
nešto ranije Aljoši. Vasja se zapita kakvu li je to promenu kuća u šumi izazvala na
njoj. „Sa senkom. To je cena mojih greha.“
„Baćuška“, reče Vasja, sasvim oprezno. „Jeste li u toj šumi videli neki veliki
hrast, pocrneo i izuvijan?“
„Ne čudi me što vi za to mesto znate“, reče Konstantin. „Njega zlodusi
pohode.“
A onda se prenuo. Vasjino lice je bilo izgubilo svaku boju. „Šta je bilo,
devojko?“, rekao joj je s prizvukom one njegove stare nadmenosti u glasu. „Ne
žalite valjda za tom matorom ludačom? Ta bi vas rado ubila.“
Vasja je bila izašla i sada je već trčala prema kući. Vrata se zalupiše za njom.
Prisetila se kako je njena maćeha iskolačenih očiju piljila u domovika.
On više od svega želi živote onih koji ga mogu videti.
Medved je dobio svoju vešticu, a već je svanulo.
Gurnuvši dva prsta u usta, oštro je zazviždala. Dim je već kuljao iz dimnjaka.
Njen zvižduk zapara jutro poput razbojničkih strela, te ljudi nahrliše iz svojih
domova. Vasja!, začula je. Vasilisa Petrovna! No svi utihnuše kad je Solovej
preskočio seosku ogradu. Dojurio je do Vasje, ne usporavajući ni u trenutku kada
mu je skočila na leđa. Začula je zapanjene uzdahe.
Konj se naglo zaustavio u dvorištu. Iz staje se začulo njištanje konja. Aljoša
istrča iz kuće s isukanim mačem u ruci. Irina je, iza njega, drhtala na pragu.
Zagledali su se u Soloveja, skamenjeni.
„Ljoška, polazi sa mnom“, reče Vasja. „Smesta! Nemamo vremena!“
Aljoša pogleda sestru, pa mrkova. Pogledao je Irinu, pa potom i ljude.
„Hoćeš li i njega poneti?“ reče Vasja Soloveju.
Hoću, reče Solovej. Ako ti tako želiš. Ali kuda idemo, Vasja?
„Do hrasta. Do Medvedove čistine“, reče Vasja. „Što brže možeš.“ Aljoša je
bez reči skočio iza nje.
Solovej na to podiže glavu poput pastuva koji je nanjušio bitku. Ali reče: Ne
možeš to sama. Morosko je daleko. Rekao je da mora da čeka do sredine zime.

271
 „Ne mogu?“, reče Vasja. „E, baš hoću. Požuri“

Ana Ivanovna je ostala bez glasa, glasne žice i mišići behu joj istegnuti i pokidani.
Ona je i pored toga pokušavala da vrisne, ali joj je na usne izlazilo samo neko
promuklo krkljanje. Jednooki sede pored nje, opružene na zemlji, pa se nasmeši.
„Oh, lepa moja“, reče joj. „Samo ti vrišti. Divno je. Duša ti zri dok vrištiš.“
Sagnuo se bliže njoj. U jednom trenutku je ugledala čoveka s ispreplitanim
plavim ožiljcima na licu. Već u narednom, kad se nagnuo nad nju, ugledala je
iskeženog, jednookog medveda s tolikom glavom i ramenima da je imala utisak da
će njima nebo smrskati. A onda se pretvorio u ništa: u oluju, u vetar, u letnji šumski
požar. U senku. Ustuknula je, rigajući. Pokušala je da se digne. Ali čim joj se to
stvorenje iskezilo, sva joj je snaga napustila ruke i noge. Samo je ležala, udišući
smrdljiv vazduh.
„Prekrasna si“, reče joj taj stvor, pa se još više nagnu baleći po njoj. Prešao joj
je grubim rukama po telu. Kraj nogu mu je čučala neka druga prilika, sitna,
umotana u belo. Lice joj se toliko skupilo da ga gotovo nije ni bilo, samo zbijene
oči, uzane slepoočnice i ogromna usta što zjapiše kao izgladnela. Čučala je na
zemlji, s glavom među kolenima. Tu i tamo bi pogledala Anu i tad bi joj glad
sevnula u tamnim očima.
„Dunja“, zarida Ana. Jer to upravo beše ona, obučena u ono u čemu su je
sahranili. „Dunja, molim te.“
No Dunja ne reče ništa. Otvorila je bezdan od usta.
„Umri“, reče Medved s nekom mahnitom nežnošću, pustivši Anu kako bi se
odmakao. „Umri i živi večno.“
Upir nasrnu. Ana mu se oduprla nemoćnim prstima, grebući ga.
I baš se tad s druge strane čistine zvonko začu neki pastuv.

272
Galopirajući na Soloveju, Vasja je rekla Aljoši da je neko čudovište zgrabilo
njihovu maćehu i da će se, ukoliko je ubije, osloboditi i krenuti da seje strah i jezu
po njihovim selima.
„Vasja“, reče Aljoša, koji tren kasnije – pošto mu se sve to sleglo u glavi. „Gde
si to bila?“
„Bila sam gošća kralja zime“, reče Vasja.
„Pa što onda nisi donela sa sobom kneževski otkup?“, reče Aljoša bez
okolišanja, na šta se Vasja nasmeja.
Dan je počeo da sviće. Neki neobičan miris, vreo i pogan, širio se među
stablima. Solovej je snažno jurio dalje, pognuvši uši napred. Bio je stvoren da ga
jaše samo dete božije, ali Vasja beše praznih ruku, a nije ni znala da se bori.
Ne smeš se bojati, reče joj Solovej, a ona ga pomilova po vlažnom vratu.
Pred njima se pojavi veliki hrast. Vasja je osetila da se Aljoša zgrčio iza nje.
Dva jahača prođoše drvo, pa se nađoše na nekoj čistini, na mestu koje Vasji ne beše
poznato. Nebo se belelo, vazduh beše topao, i ona oseti da se znoji pod odećom.
Solovej se prope, najavljujući im neku prepreku. Aljoša zgrabi Vasju oko
pojasa. Nešto belo je ležalo na blatnjavoj zemlji, uz neku drugu priliku koja je ležala
odozdo u ropcu. Oko njih se širila velika, lokva krvi.
Iznad njih je čekao iscereni Medved. Ali on više ne beše onaj sitan čovek sa
ožiljcima po koži. Vasja je sada ugledala pravog medveda, ali mnogo većeg od bilo
kojeg drugog medveda kojeg je ikada videla. Krzno mu je bilo raščupano, boje
lišajeva; crne mu se usne presijavahu oko golemih, iskeženih usta.
Na tim crnim usnama zaigra osmejak čim ih je ugledao, i ona mu primeti
crveni jezik „Čak dvoje!“, reče. Još bolje. Mislio sam da te je moj brat već ćapio,
devojko, ali je verovatno bio odveć glup da bi te zadržao. Imaš oči kralja morskog
– koje još smrtno devojče ima takve oči?“
Vasja krajičkom oka primeti da je bela kobila kročila na čistinu.
„O ne, evo i njega“, reče Medved grubljim glasom. „Zdravo, brate. Došao si
da me ispratiš na slobodu?“

273
 Morosko hitro dobaci Vasji jedan ljutit pogled, a ona na to oseti da se i u njoj
rasplamsao neki žar: žar moći i slobode. Pod njom se nalazio veliki mrki pastuv,
ispred nje besne oči zloduha zimskog, a između njih to čudovište. Zabacila je glavu
i nasmejala se, i u tom joj se trenutku zažari dragulj na vratu.
„Nije da nisam pokušao da te zadržim na sigurnom“, reče joj Morosko
pomalo zajedljivo, glasom nalik vetru.
U to se podiže neki vetar. Više vetrić, lagan, brz i oštar. Razvejao im je nešto
od belih oblaka nad glavama i Vasja ugleda vedro nebo praskozorja. Čula je da
Morosko nešto govori, tiho i razgovetno, ali nije razumela reči. Oči mu behu
uperene u nešto što Vasja nije mogla da vidi. Vetar zahuča, podigavši se još jače.
„Misliš da ćeš me uplašiti, Kračune?“, reče Medved.
„Osiguraću nam nešto vremena, Vasja“, šapnu vetar Vasji na uho. „Ali ne
znam koliko. Bio bih mnogo jači da je sredina zime.“
„Nisam imala vremena. Uzeo mi je maćehu“, odgovori mu Vasja. „Bila sam
zaboravila da i ona može da ga vidi.“
Najednom je primetila da u šumi ima i drugih lica, na rubu čistine. Neka naga
žena duge mokre kose, pa neko stvorenje nalik starcu kože slične kori drveta. Tu
je bio i vodenjak kralj rečni, s onim njegovim velikim ribljim očima. Poljevik je bio
tu, kao i blatnik50. Bilo je i na desetine drugih. Stvorenja poput gavrana i stvorenja
nalik kamenju, pečurkama i snežnim smetovima. Mnogi od njih se došunjaše do
bele kobile koja je stala kraj Vasje i Soloveja, te im se nagomilaše oko nogu. Aljoša
iza nje zadivljeno zviznu. „I ja ih vidim, Vasja.“
Ali i Medved je bio progovorio, glasom čoveka. koji vrišti. Neki čerti pređoše
kod njega. Blatnik, pogano močvarno stvorenje. I, na šta Vasji zastade srce,
rusalka, sa izbezumljenošću, obamrlošću i požudom istovremeno ispisanima na
čudnovatom, predivnom licu.
Čerti zauzeše svoje strane, a Vasja primeti da su svi napregnuti. Kralju zime.
Medvedu. Odazivamo ti se. Vasja je osećala da svi drhte pred početak bitke, i njoj
je krv proključala. Čula je sve njihove glasove. Bela kobila je takođe istupila, s
Moroskom na leđima. Solovej se prope, pa poče da dobuje po zemlji.

50
nastanjen u močvarama, zloduh močvarni

274
 „Kreni, Vasja“, reče joj vetar Moroskovim glasom. „Tvoja maćeha mora da
preživi. Reci bratu da njegov mač ne može poseći meso mrtvih. I… gledaj da ne
pogineš.“
Devojka se namesti na Soloveju i on polete napred galopom. Medved zaurla i
na poljani istoga trena izbi metež. Rusalka je skočila na vodenjaka, svoga oca, te
mu se zari u bradavičasto rame. Vasja ugleda lešija povređenog, kako mu nešto
nalik biljnoj smoli curi iz poderotine na stablu. Solovej jurnu dalje. Stigavši do
velike lokve krvi, naglo se zaustaviše.
Upir je pogleda i prosikta. Ana je, sva posivela, ležala pod njom, uprljana
blatom, nepomična. Dunja je bila prekrivena krvlju i prljavštinom, lica umrljanog
suzama.
Ana zaječa, otegnuto i klokotavo. Grlo joj beše razderano. Iza njih se začu
Medvedov pobednički poklič. Dunja se pogrbila poput mačke koja se sprema da
skoči. Ukrstivši pogled s njom, Vasja skliznu Soloveju s leđa.
Nemoj, Vasja, reče joj pastuv. Penji se nazad.
„Ljoška“, reče Vasja, ne skidajući pogled s Dunje. „Idi pomozi ostalima. Mene
će Solovej čuvati.“
Aljoša skliznu Soloveju s leđa. „Baš bih te ja ostavio samu“, reče. Neka od
Medvedovih stvorenja već ih opkoliše. Aljoša izbaci bojni poklič i zamahnu
mačem. Solovej je pognuo glavu kao bik spreman da kidiše.
„Dunja“, reče Vasja. „Dunjaška.“ Prigušeno je čula brata kako stenje u
trenutku kada im se bitka skroz primakla. Odnekud se začu urlik sličan vučjem i
krik sličan ženskom. Ali ona i Dunja su stajale izdvojene u tišini. Solovej poče da
topće kopitima po zemlji, skroz poravnavši uši uz glavu. Ne prepoznaje tebe to
stvorenje, reče joj.
„Poznaje! Znam da me prepoznaje.“ Na upirovom licu izraz potpune
užasnutosti nadmetao se sa nezasitom glađu. „Samo ću joj reći da ne mora da se
plaši. Dunja… Dunja, molim te. Znam da ti je tu hladno, i da se bojiš. Ali zar me
se ne sećaš?“
Dunja je i dalje dahtala, sa svim vatrama pakla u očima.
Vasja je izvukla nož iz pojasa da bi duboko zasekla vene na zglobu. Koža pruži
otpor pre nego što će se otvoriti, a onda krv šiknu napolje. Solovej je mahinalno
odskočio od nje. „Vasja!“, kriknu Aljoša, ali se ona nije obazirala. Zakoračila je
275
napred. Krv joj poteče s ruke, skerletna u snegu, u blatu, među visibabama. Solovej
se prope iza nje.
„Evo, Dunjaška“, reče Vasja. „Evo. Gladna si. Ti si mene često hranila. Sećaš
se?“ Ispružila je okrvavljenu ruku.
Ali više nije bilo vremena za razmišljanje. To stvorenje joj zgrabi ruku kao
proždrljivo dete, nabi joj usta uz zglob, te poče da pije.
Vasja se nije micala, očajnički se trudeći da se održi na nogama.
Stvorenje je pilo cvileći. Cvilelo je sve više i više, a onda je odjednom gurnulo
njenu ruku od sebe i oteturalo se od nje. Vasja se zanjihala, osećajući vrtoglavicu,
crni joj se cvetići rascvetaše na rubovima vidokruga. Ali Solovej se našao iza nje da
je pridrži, napeto je gurkajući njuškom.
Zglob joj je bio izgrizen kao koska. Stegnuvši zube, Vasja je otkinula parče
tkanine sa bluze da ga čvrsto poveže. Čula je fijukanje Aljošine sablje. Talas bitke
zahvati njenog brata i odvuče ga od nje.
Upir ju je gledao skrušeno i užasnuto. Nos, brada i obrazi behu mu poprskani
i zamazani krvlju. Šuma kao da je zadržavala dah. „Marina“, reče vampir Dunjinim
glasom.
Tad se začu gnevni urlik.
One paklene vatre se ugasiše u očima vampira. Krv joj popuca na licu, pa se
rasu u pahuljama. „Moja Marina, konačno. Koliko je samo prošlo.“
„Dunja“, reče Vasja. „Drago mi je da te vidim.“
„Marina, Maruška, gde sam ja to? Hladno mi je. Koliko sam se samo plašila.“
„U redu je“, reče Vasja, potiskujući suze. „Sve će biti u redu.“ Obavila je ruke
oko toga stvora od kojeg se širio zadah smrti. „Ne moraš se više plašiti.“ Iza nje se
opet začu urlik. Dunja se trgnu u Vasjinom naručju. „Miruj“, reče joj Vasja kao
detetu. „Ne gledaj.“ Osetila je slane suze na usnama.
Morosko se najednom našao pored nje. Disanje mu beše ubrzano, na licu je
imao mahnit izraz sličan Solovejevom. „Potpuno si poludela, Vasilisa Petrovna“,
rekao joj je. Uzevši šaku, snega, stavio joj ga je na krvavu ruku. Ovaj se zaledio da
joj zgruša krv. Kad je obrisala višak s ruke, primetila je da joj je rana prekrivena
tananim slojem leda.
„Šta se dešava?“, reče Vasja.

276
 „Čerti se drže“, odgovori joj Morosko natmureno. „Ali neće dugo. Maćeha ti
je mrtva. Medved je odrešen. Uskoro će se skroz osloboditi… samo što nije.“
Borbe su se ponovo vratile na čistinu. Šumski duhovi nalikovali su deci kraj
Medvedove telesine. Još se više bio uvećao: izgledalo je kao da će ramenima
zaparati nebo. Zgrabio je poljevika golemim čeljustima, pa ga je zafrljačio od sebe.
Rusalka je stajala uz njega, nemušto krešteći. Medved najednom zabaci rutavu
glavurdu. „Slobodan sam!“, zaurlao je grohotavo, iskežen. Sčepao je lešija i Vasja
na to začu pucanje drveta.
„Onda im morate pomoći“, odbrusi mu Vasja. „Zašto ste inače tu?“
Morosko zaškilji očima, ali ne reče ništa. Vasja se u jednom šašavom trenutku
zapitala da nije došao samo da bi je sprečio da se ne ubije. Bela kobila je prislonila
njušku uz Dunjin usahli obraz. „Znam te“, prošaputa starica konju. „Kako si samo
lepa.“ Dunja tad ugleda Moroska i u očima joj se ponovo pojavi naznaka straha.
„Znam i tebe“, reče.
„Više me nećeš vidati, Avdotja Mihajlovna, iskreno se nadam“, reče joj
Morosko. Glas mu ipak beše blag.
„Vodite je odavde“, reče Vasja hitro. „Neka umre istinski, da se više ne boji.
Evo, već je počela da zaboravlja.“
Što beše istina. Dunji je spoznaja počela da bledi s lica. „A šta će biti s tobom,
Vasja?“, reče Morosko. „Odnesem li je, moraću da napustim ovo mesto.“
Pomislivši na suočavanje s Medvedom bez njega, Vasja se pokolebala. „Koliko
vas dugo neće biti?“
„Jedan tren. Jedan sat. Nikad se ne zna.“
Medved sazva svoje snage iza njih. Dunja zadrhta na njegov poziv. „Moram
mu poći“, šapnula je. „Moram… Maruška, molim te.“
Vasja prikupi svu svoju odlučnost. „Nešto sam smislila“, reče.
„Bilo bi najbolje da…“
„Ne“, reče Vasja otresito. „Smesta je vodite. Molim vas. Bila mi je kao majka.“
Uhvatila je zloduha zimskog za ruku s obe šake. „Bela kobila mi je rekla da volite
da dajete darove. Učinite mi ovo, sada, Morosko. Preklinjem vas.“

277
 Usledio je dug tajac. Morosko je osmotrio bitku iza njih. Pa osmotri i nju.
Pogled mu u magnovenju zaluta prema drveću. Vasja pogleda u istom smeru, ali
ništa nije videla. Zloduh zimski se naprasno nasmešio.
„U redu“, reče Morosko. A onda je neočekivano ispružio ruku da je privuče k
sebi i poljubi hitro i snažno. Pogledala ga je razrogačenih očiju. „Izdrži onda
dotad“, reče joj. „Koliko god budeš mogla. Budi hrabra.“
Odstupio je od nje. „Hajde, Avdotja Mihajlovna, idemo ti i ja na jedan put.“
On i Dunja se iznenada nađoše na belom konju, a u snegu pred Vasjinim
nogama ostade samo nešto sklupčano, krvavo, šuplje.
„Zbogom“, šapnu Vasja, opirući se nagonu da ga pozove da se vrati. U to i
odoše, beli konj i dva jahača.
Vasja je duboko udahnula. Medved je odbio poslednje napadače. Opet je
navukao naruženo ljudsko lice, ali je ipak bio visoki snažan čovek svirepih ruku.
Nasmejao se. „Svaka ti čast“, reče joj. „Večito pokušavam da ga se otarasim. Leden
je on, djevuška. A ja sam ti oganj, ja ću te ugrejati. Dođi vamo, mala vedmo, i živi
zauvek.“
Dao joj je znak rukom. Osećala se kao da je njegove oči vuku sebi. Svojom je
moći preplavio čistinu, te se povređeni čerti povukoše pred njim.
Vasja preplašeno udahnu. Ali zato se Solovej našao kraj nje. Osetila je njegov
žilav vrat pod rukom, pa mu se naslepo popela na leđa. „Pre bih hiljadu puta
umrla“, rekla je Medvedu.
Iskezio je naruženu usnu i ona ugleda odsjaj dugačkih zuba. „Hajde, onda“,
rekao joj je hladnim glasom. „Robinja ili odana skuškinja, izbor je na tebi. Moja si
i ovako i onako.“ I dalje je rastao izgovarajući to, te najednom čovek opet postade
medved s čeljustima dovoljno velikim da proguta čitav svet. Iskezio joj se. „O,
uplašila si se. Uvek se na kraju uplaše. Ali je strah hrabrih uvek najbolji“
Vasji se učinilo da bi joj srce svakim otkucajem moglo iskočiti iz grudi. Ipak
je naglas rekla, piskavim, prigušenim glasom: „Vidim tu bića šumska. Ali šta ćemo
s domovikom, banikom, vazilom? Dođite mi sada, deco ognjišta naroda moga,
preko ste mi potrebni.“ Strgla je ledeni sloj s rane na ruci tako da joj krv šikne iz
nje. Plavi dragulj joj zablista pod odećom.
Na čistini se načas sve primirilo, mir beše narušen jedino odzvanjanjem
Aljošine sablje i stenjanjem čertija koji su se još borili. Brata joj je opkolilo troje

278
Medvedovih ljudi. Vasja je primetila da mu je lice odlučno, da mu se krv presijava
na ruci i obrazu.
„Dođite mi smesta“, reče Vasja očajnički. „Pošto vas oduvek voleh i vi voleste
mene, prisetite se krvi koju prolih, hleba kojeg vam davah!“
I dalje je vladala tišina. Medved zagreba zemlju prednjim šapurdama. „Sad će
te spopasti očaj“, reče joj. „Očaj je još bolji od straha.“ Zapalacao je jezikom poput
zmije kao da kuša vazduh.
Baš si glupa, pomisli Vasja. Kako bi ti kućni duhovi došli? Vezani su za naša
ognjišta. Okusila je krv, gorku i slanu u ustima.
„Možemo bar brata spasti“, Vasja reče Soloveju, i konj odmah prkosno
zanjišta. Jedna od Medvedovih golemih šapa sevnu prema njima na prepad, konj
se izmakao za dlaku. Odstupio je, priljubivši uši uz glavu, kad ovaj opet zamahnu
šapurdom da ponovo udari.
U taj mah im se svi domovici, svi čuvari kupatila i duhovi dvorišni iz svih
domova u Lesnoj Zemlji sjatiše oko nogu. Solovej je morao da pazi na kopita da ih
ne bi nagazio, a onda mu vazila skoči na grbaču. Maleni domovik iz njene kuće
zavitla usijanom žeravicom u ogaravljenoj ruci.
Medved se po prvi put učinio nesiguran. „Nemoguće“, promrmljao je.
„Nemoguće. Oni nikada ne napuštaju kuće.“
Kućni duhovi uzviknuše neke čudnovate pokliče, a Solovej zatopta po
blatnjavom tlu.
U tom trenutku Vasji srce zastade u grlu i zaglavi se tamo, lupajući. Rusalka
je bila oborila Aljošu na zemlju. Vasja vide da mu je mač poleteo; videla je da se
skamenio, omađijan, i da diže pogled u nagu ženu. Videla je kako mu sklapa prste
oko guše.
Medved se nasmeja. „Niko da se nije mrdnuo. Ili će vam ova umreti.“
„Seti se“, doviknu Vasja rusalki, očajnički, preko poljane. „Cveće sam ti brala,
sad krv svoju prolivam. Seti se!“
Rusalka se na to ukipila, potpuno nepomična, sem vode koja joj se slivala niz
kosu. Olabavila je ruke oko Aljošinog vrata.
Aljoša zamahnu da iznova pruži otpor, ali im je Medved bio preblizu.

279
 „Kreći!“, viknula je Vasja Soloveju i čitavoj svojoj odrpanoj vojsci, „idemo…
to mi je brat!“
Ali u istom tom trenutku prodorni besni urlik dopre do njih s drugog kraja
čistine.
Pogledavši u stranu, Vasja ugleda svoga oca tamo kako stoji s kopljem u ruci.

Medved je bio dvostruko ili trostruko veći od običnog medveda. Imao je samo
jedno oko; polovina lica bila mu je prekrivena gomilom ožiljaka. Jedino preostalo
oko mu se presijavalo, boje tanane senke na snegu. Nije bio pospan kao obični
medvedi, već oživljen glađu i mahnitom zlobom.
Pred Medvedom se sasvim jasno nalazila Vasja, sićušna pred tom beštijom,
jašući nekog tamnog konja. Ali je Aljoša, njegov sin, ležao gotovo u celosti pod
stopalima te zveri kad se golema usta obrušiše ka njemu…
Petar izbaci iz sebe krik ljubavi i gneva. Zver naglo obrnu glavu. „Toliki
posetioci“, reče. „Tišina hiljadu ljudskih života, i onda se čitav svet sjati oko mene.
Doduše, nije da se bunim. Jedan po jedan, prvo ćemo ovog momka.“
Baš u tom trenu neka naga žena zelene puti s vodom koja joj se svetlucala na
dugoj kosi vrisnu i baci se Medvedu na leđa, te ga ščepa rukama i zubima. Već u
sledeći čas Petrova kći glasno viknu i golemi konj jurnu da bi napao zver prednjim
nogama. Za njima se sjuriše i kojekakva čudnovata stvorenja, visoka, i mršava,
sićušna i bradata, muška i ženska. Zajedno su se bacili na Medveda, vrišteći
piskavim, neobičnim glasovima. Zver se sruši na leđa pod njima.
Vasja se dade s konja, dohvati Aljošu i odvuče ga od njih. Petar ju je čuo kako
jeca. „Ljoška“, zavapila je. „Ljoška!“
Pastuv je opet izbacio prednje noge, pa se propeo, štiteći momka i devojku na
zemlji. Aljoša ošamućeno zatrepta oko sebe. „Diži se, Ljoška“, preklinjala ga je
Vasja. „Molim te, molim te.“
Medved se stresao, na šta većina tih čudnovatih stvorenja popada s njega.
Izbacio je jednu šapu, veliki pastuv je na jedvite jade izbegao udarac. Gola žena se
srušila u sneg, prskajući vodom s kose. Vasja se bacila preko poluonesvešćenog
brata. Čudovišni zubi posegnuše ka njenim nezaštićenim leđima.

280
 Petar nije ni primetio da trči. Ali se najednom našao na nogama, zadihan,
između svoje dece i zveri. Bio je pribran, osim što mu je srce tuklo kao ludo dok je
s dve ruke držao mač širokog sečiva. Vasja se zablenu u njega kao da je ugledala
utvaru. Video je da joj se usne miču. Oče.
Medved se naglo zaustavio. „Čisti se“, zarežao je. Isturio je šapu s kandžama.
Petar mu uzvrati na isti način mačem nepokoleban.
„Moj život ništa ne znači“, reče Petar. „Ne plašim se.“
Medved zinu i zaurla. Vasja ustuknu. Petar se i dalje nije ni makao. „Sklanjaj
mi se“, reče mu Medved. „Ova deca kralja morskog su moja!“
Petar odlučno zakorači ko njemu. „Ne znam ti ja nikakvog kralja morskog. A
ovo su moja deca.“
Medved mu škljocnu zubima na samo pedalj od lica, ali se on ni tada nije
pomakao.
„Gubi se odavde“, reče mu Petar. „Ti si ništa; ti si samo priča. Ostavi moje
posede na miru.“
Medved frknu na to. „Ove su šume sada moje.“ Ipak je nesigurno zakolutao
okom.
„Reci cenu“, reče mu Petar. „I ja sam se naslušao starih priča, i u njima uvek
postoji neka cena.“
„Kako ti drago. Podaj mi svoju kći i dobićeš mir.“
Petar pogleda Vasju. Pogledi im se spojiše i on vide da je progutala knedlu.
„To je poslednje dete moje Marine“, reče. „Moja kći. Valjan čovek nikada ne bi
ponudio tuđi život. Pogotovo ne život sopstvenog deteta.“
Trenutak potpune tišine.
„Nudim ti svoj“, reče Petar. Spustio je mač.
„Ne!“, vrisnula je Vasja. „Ne, oče! Ne!“
Medved je zaškjljio jedinim okom, dvoumeći se.
Petar mu se tad neočekivano baci golih ruku na prsa boje lišaja. Medved mu
odgovori mahinalno i ćušnu čoveka u stranu. Začulo se jezivo pucanje. Petar
polete poput slamnate lutke i ljosnu potrbuške u sneg.

281
Urliknuvši, Medved poskoči za njim. Vasja se, međutim, već našla na nogama,
potpuno zaboravljajući na strah. Nemušto je vrisnula u naletu besa i Medved se
opet naglo obrnuo.
Vasja se bacila Soloveju na leđa. Zajedno su jurnuli na Medveda. Devojka
zaplaka; bila je zaboravila da nije imala nikakvo oružje kod sebe. Dragulj ju je
peckao leden na grudima, otkucavajući poput drugog srca.
Medved se široko isceri, izbacivši jezik između zubekanja poput psa.
„To, to“, reče. „Dođi vamo, vedmice, dođi, dođi, mala veštice. Nisi još
dovoljno snažna za mene, i nećeš nikada ni biti. Dođi da se pridružiš sirotom ocu
svom.“
Krenuo je da se menja još dok je to govorio. Medved postade čovek, sitan,
pogrbljen čovek koji proviri ka njima staklastim, sivim okom.
Neka bela prilika se pojavi kraj Soloveja i taknu mu napeti vrat belom rukom.
Konj uspori podižući glavu. „Ne!“, viknu mu Vasja. „Ne, Solovej ne stoj!“
Ali jednooki se sav skupio u snegu, a ona oseti Moroskovu ruku na svojoj.
„Stani, Vasja“, reče joj. „Eno, vidiš? Sputan je. Gotovo je.“
Zagledala se trepćući u tog čovečulja, ošamućena. „Kako?“
„Takva ti je snaga ljudska“, reče joj Morosko. Zazvučao joj je neobično
zadovoljno. „Mi koji večno živimo ne znamo za hrabrost, niti ikada zavolimo
toliko da bismo nekome dali svoj život. Ali tvoj otac je to mogao da uradi. Svojom
je žrtvom sputao Medveda. Petar Vladimirovič će umreti onako kako bi i sam
poželeo. Gotovo je.“
„Ne“, reče Vasja, pa istrže ruku iz njegove. „Ne…!“
Bacila se sa Soloveja. Medved se sav skupio, gunđajući, ali je ona već bila i
zaboravila na njega. Potrčala je ocu. Aljoša je već bio kod njega. Razmaknuo je
očev poderan ogrtač. Petru je udarac bio smrskao rebra s jedne strane, te mu je krv
uveliko navirala na usta. Vasja mu pritisnu povređeno mesto rukama. Toplina joj
se razli po šakama. Suze joj padoše ocu u oči. Dašak boje zarumene Petrovu
posivelu kožu i on je otvorio oči. Razvedrile su se čim ugledaše Vasju.
„Marina“, zavapio je. „Marina.“

282
 Dah ga tad izdade, drugi više nije uvukao u sebe.
„Ne“, šapnu Vasja. „Ne!“ Zarila je prste u očevo omlitavelo telo. Grudi mu se
najednom naduše, poput meha, ali su mu oči nepomično zurile u nebo. Vasja oseti
krv tamo gde se ugrizla za usnu, pokušavajući da otera smrt kao da je po nju došla,
kao da je…
Tad je za ruke uhvati nečija ledena šaka dugih prstiju izvlačeći svu toplinu iz
nje. Vasja je pokušala da istrgne ruke, ali nije mogla. Moroskov glas je zapahnu
ledenim vazduhom po obrazu. „Mani se, Vasja. Ovako je odabrao; ne možeš ga
povratiti.“
„Mogu, mogu“, prosiktala je, ali joj dah zape u grlu. „Trebalo je ja da umrem
umesto njega. Pustite me!“ Ruka ju je pustila i ona se naglo okrenu. Morosko se
već bio odmakao. Zagledala se u njegovo lice, bledo i ravnodušno, surovo i tek
donekle dobroćudno.
„Prekasno je“, rekao je, na šta vetar pronese te reči svuda oko njih. Prekasno
je, prekasno je.
Zloduh zimski se nakon toga prebacio beloj kobili na leđa, iza neke druge
prilike koju je Vasja zapazila tek krajičkom oka. „Ne“, rekla je, potrčavši za njima.
„Čekajte… Oče!“ No bela kobila je već projahala između drveća da bi nestala u
tami.

Sve se u istom trenu u potpunosti smirilo. Jednooki se skljokao u šipražje, čerti

nestadoše u zavejanoj šumi. Rusalka je u prolazu spustila mokru ruku Vasji na
rame. „Hvala ti, Vasilisa Petrovna“, kazala joj je.
Vasja nije odgovorila.
Solovej ju je nežno gurnuo njuškom.
Nije se obazirala. Zurila je u prazno, držeći očevu ruku koja se polagano
hladila.
„Gledaj“, šapnu Aljoša promuklo, vlažnih očiju. „Visibabe odumiru.“
Što zaista beše istina. Onaj topli, mučni miris smrti se ohladio, zaoštrio i
cvetovi uvenuše na tvrdoj zemlji. Još nije bila sredina zime, njihovo vreme neće

283
doći još mesecima. Više nije bilo ni čistine, niti blatnjave poljane pod tmurnim
nebom. Pred njima je stajao samo golemi hrast, izuvijanih grana. Selo je ležalo iza
njega, sada sasvim vidljivo, na kamenomet od njih. Dan je svanuo ledeno hladan.
„Sputano je“, reče Vasja. „Čudovište je sputano. Zahvaljujući ocu.“ Ukočeno
je ispružila ruku da ubere uvenulu visibabu.
„Kako se otac zatekao ovde?“, Tiho se čudio Aljoša. „Kakvo je… kakvo je
samo držanje imao. Kao da je znao šta treba da uradi i zbog čega. Božjom milošću,
sad je s majkom.“ Aljoša opcrta krst nad očevim telom, ustade, ode do Ane i uradi
isto.
Vasja se, međutim, nije mrdala, niti mu je bilo šta odgovorila.
Stavila je cvetak ocu u ruku. A onda je spustila glavu na njegove grudi i tiho
zaplakala.

284
 N A KR AJ U I N A P O Č ET K U

Te noći su održali bdenje Petru Vladimiroviču i njegovoj ženi. Zajedno su ih

sahranili, metnuvši Petra između njegove – prve i druge žene. Mada su bili
ožalošćeni, ljudi nisu očajavali. Vonj smrti i poraženosti napustio im je njive i
domove. Nisu ih mogli zastrašiti čak ni preživeli iz onog napola izgorelog sela, koje
je iscrpljeni Kolja doveo odrpane kroz kapiju. Vazduh je blago štipao, sunce je
granulo prelivajući sneg dijamantima.
Vasja je stajala uz svoju porodicu, pod ogrtačem i kapuljačom na ciči zimi,
trpeći šaputanja ljudi. Vasilisa Petrovna je onako nestala. Pa se vratila na krilatom
konju. Trebalo je ona sad da bude mrtva. Veštica. Vasja je još pamtila dodir užeta
oko zglobova, ledeni pogled u Olegovim očima, tog čoveka kojeg je znala od malih
nogu, te je najednom donela odluku.
Kad su se svi ostati razišli, Vasja je ostala sama na očevom grobu u smiraj
dana. Osećala se ostarelo, smrknuto, umorno.
„Čujete li me, Morosko?“, rekla je.
„Da!“, odgovorio joj je, našavši se pored nje.
Zapazila je neku pritajenu zebnju na njegovom licu, te se nasmejala, mada joj
je smeh više zaličio na jecanje. „Plašite se da ću tražiti da mi vratite oca?“
„Dok sam slobodno hodao među ljudima, živi su uvek vrištali oko mene“,
odgovorio joj je Morosko ravnim glasom. „Grabili bi me za ruku, mog konja za
grivu. Majke bi me preklinjale da uzmem njih kada bih došao po njihovu decu.“
„Meni je dosta mrtvih koji se vraćaju“, Vasja pokuša to da kaže ledenim,
ravnodušnim gkasom. Ali ipak joj je zadrhtao.
285
 „Siguran sam da jeste“, odgovorio joj je. Ona zebnja mu je nestala s lica.
„Pamtiću njegovu hrabrost, Vasja“, kazao joj je. „I tvoju.“
Usta joj se nakriviše. „Zauvek? I kad poput oca budem samo glina u ledenoj
zemlji? To, vala, i treba pamtiti.“
Ništa nije rekao. Pogledaše jedno drugo.
„Šta ja tu mogu da uradim, Vasilisa Petrovna?“
„Zašto je moj otac umro?“, upitali ga je žustro. „Potreban nam je. Ako je već
neko morao da umre, trebalo je to da budem ja.“
„Tako je odabrao, Vasja“, odgovorio joj je Morosko. „Imao je tu privilegiju.
Koju inače ne bi imao. Umro je za tebe.“
Odmahnuvši glavom, Vasja nemirno stade da hoda ukrug. „Otkud je otac
uopšte znao? Došao je na čistinu. Znači, znao je. Kako je uopšte mogao da nas
nađe?“
Morosko se dvoumio. A onda reče polagano: „Vratio se kući, gde je otkrio da
ti i brat niste tamo. Pošao je u šumu da vas traži. Ona čistina je začarana. Dok se
ono drvo ne osuši, držaće Medveda sputanog svom raspoloživom moći. Drvo je
bolje od mene znalo šta valja učiniti. Privuklo je tvoga oca tebi čim je kročio u
šumu.“
Vasja je ćutala nekoliko dugih trenutaka. Kad je zažmirila u njega, on joj
uzvrati pogled. Naposletku mu ipak klimnu glavom.
A onda Vasja naprasno reče: „Moram nešto da obavim. Potrebna mi je vaša
pomoć.“

Sve je pošlo naopako, mislio se Konstantin. Petar Vladimirovič je mrtav, ubila ga

divlja zver nadomak sopstvenog sela. Za Anu Ivanovnu su govorili da je pobegla u
šumu u naletu ludila. Naravno da jeste, rekao je sebi. Ionako je bila luda i glupa;
svi smo to znali. I dalje je, ipak, mogao da vidi njeno mahnito lice bez krvi. Titralo
mu je pred budnim očima.
Konstantin je održao službu za Petra Vladimiroviča gotovo i ne znajući šta
uopšte govori, pa se najeo na gozbi nakon sahrane a da nije ni znao šta radi.

286
 Međutim, kad se spustio mrak na vratima njegove kelije začu se kucanje.
Kad se vrata otvoriše, dah mu se ote iz grudi i on se zatetura. Vasja je stajala
u dovratku, lica obasjanog svećom. Izrasla je toliko lepa, bleda, ali i uzdržana,
ljupka, i zabrinuta. Moja, ona je moja. Bog ju je meni vratio. To je njegov oprost.
„Vasja“, reče, te ispruži ruku ka njoj.
Ona, međutim, nije bila sama. Čim se provukla kroz vrata, neka prilika pod
crnim plaštom odvoji se iz senke kraj nje i skliznu unutra za njom. Nosio je ogrtač
i kapuljaču koji su bacali senke oko njega. Konstantin mu nije video ništa od lica
sem bledila. Šake mu behu izdužene i tanane.
„Ko je to, Vasja?“, reče.
„Vratila sam se“, uzvrati mu Vasja. „Ali kao što vidite, ne sama.“
Konstantin nije mogao da vidi oči tom čoveku jer su mu bile potpuno upale
u lobanju. Šake mu behu tanke kao na kosturu. Pop navlaži usne. „Ko je to,
devojko?“
Vasja se nasmešila. „Smrt“, kazala mu je. „Spasao me je u šumi. A možda i
nije, možda sam samo utvara. Večeras se upravo tako i osećam.“
„Poludeli ste“, reče Konstantin. „Neznanče, ko si ti?“ Neznanac mu ništa ne
reče.
„Živa il’ mrtva, došla sam da vam kažem da odete odavde“, reče Vasja.
„Vratite se u Moskvu, u Vladimir, u Carigrad, ili u pakao, ali morate otići pre nego
što procvetaju visibabe.“
„Moj zadatak je…“
„Vaš zadatak je obavljen“, reče mu Vasja. Prišla mu je. Imao je utisak da se
onaj mračan čovek pored nje uvećao; glava mu beše samo lobanja, plavi mu je
oganj plamteo u dupljama upalih očiju. „Otići ćete, Konstantine Nikonoviču. Ili
ćete umreti. I to ne laganom smrću.“
„Neću!“ A ipak se sav skupio uza zid svoje odaje. Zubi mu zacvokotaše.
„Hoćete“, rekla mu je Vasja. Približila mu se tako da joj se našao nadohvat
ruke. Mogao je da joj vidi obrise obraza i odlučan pogled u očima. „Ili ćemo se
postarati da poludite poput moje maćehe, pre nego što okončate.“
„Zlodusi“, reče Kopnstantin u pola daha. Ledeni mu znoj izbi po čelu.

287
 „Tako je“, reče Vasja, pa mu se nasmeši, dete đavolje. I ona mračna prilika
mu se nasmešila kraj nje, razvukavši osmeh na lobanji.
Na to oboje nestadoše, nečujno kako su i došli.
Konstantin pade na kolena pred senkama na zidu. Molećivo je ispružio ruke.
„Vrati se“, preklinjao je pop. Pa zastade da oslušne. Ruke su mu se tresle. „Vrati
se! Ti si me uzdigao, ali me je ona prezrela. Vrati se.“
Učinilo mu se da se senka možda ovlaš pomerila. Ali je oko sebe čuo samo
tišinu.

„Mislim da će učiniti tako“, kazala je Vasja.

„Vrlo verovatno“, reče Morosko. Smejao se. „Nikada nisam uradio tako nešto
na tuđ zahtev.“
„Znači ljude sve vreme plašite za sopstveni merak?“, reče Vasja.
„Ja?“, reče Morosko. „Ja sam ti, Vasja, samo deo priča.“
Sad je na Vasju došao red da se nasmeje. Naglo je prekinula smeh. „Hvala
vam“, rekla mu je.
Morosko samo pognu glavu. Na to noć posegnu ka njemu i dohvati ga, da bi
ga privila pod svoje skute, tako da na mestu gde je stajao ostade samo tama.

Čitava kuća je otišla na počinak samo su još Irina i Aljoša sami sedeli u kuhinji.
Vasja skliznu kroz vrata poput senke. Irina je bila uplakana, Aljoša ju je držao u
naručju. Vasja se bez reči spustila na klupu furune kraj njih, te obavi ruke oko
oboje. Neko vreme se zaćutaše.
„Ne mogu ostati ovde“, reče im Vasja, sasvim tiho.
Aljoša je pogleda, tup od tuge i iscrpljenosti nakon bitke. „Ti još razmišljaš o
samostanu?“, reče. „Više ne moraš. Ana Ivanovna je mrtva, isto kao i otac. Dobiću
sopstvenu zemlju u nasleđe. Ja ću se brinuti o tebi.“

288
 „Moraš da izgradiš ugled gazde u narodu“, reče mu Vasja. „Ljudi te neće
toliko blagonaklono gledati ako budu znali da si pružio utočište ludoj sestri. Znaš
i sam da će mnogi mene kriviti za sve ovo. Zovu me vešticom. Pop ti nije rekao?“
„Ne brigaj ti za to“, reče Aljoša. „Nemaš ti gde da ideš.“
„Nemam?“, reče Vasja. Neki joj žar zaiskri na ožalošćenom licu, koje na to
izgubi nešto od svoje naboranosti. „Solovej bi me odveo i na kraj sveta ako ga
zamolim. Odlazim u beli svet, Aljoša. Neću nikome biti nevesta, ni nekom
muškarcu ni Bogu. Idem do Kijeva, Saraja, Carigrada, idem da vidim sunce nad
morem.“
Aljoša se zablenu u sestru. „Ti stvarno jesi luda, Vasja.“
Nasmejala se, ali joj suze ipak pomutiše oči. „Skroz“, rekla je. „Ali ću se
izboriti za sopstvenu slobodu, Aljoša. Zar sumnjaš u mene? Donela sam visibabe
maćehi, iako je trebalo da umrem u šumi. Oca više nema; nema nikoga da me
spreči. Iskreno mi reci, čega ovde ima za mene sem zidova i kaveza? Biću slobodna
i neću se obazirati na cenu.“
Irina se privi uz sestru. „Ne idi, Vasja, ne idi. Biću dobra, obećavam ti.“
„Pogledaj me, Irinka“, reče joj Vasja. „Ti već jesi dobra. Najbolja si devojčica
koju znam. Mnogo bolja od mene. Ali ti, sestrice, ne misliš da sam veštica. A drugi
misle.“
„Istina“, reče Aljoša. I on je primetio mračne poglede seljana, čuo je njihova
šaputanja tokom sahrane.
Vasja ne reče ništa.
„Neprirodno je to“, reče njen brat više tužno nego ljutito. „Zašto ne možeš da
budeš zadovoljna i s ovim? Ljudi će vremenom sve ovo zaboraviti, a to što nazivaš
kavezom je uobičajena ženska sudbina.“
„Ali ne i moja“, reče mu Vasja. „Volim te, Ljoška. Oboje vas volim. Ali ne
mogu.“
Irina je zaplakala, privijajući se uz nju.
„Ne plači, Irinka“, dodade Aljoša. Strogo se zagledao u sestru. „Vratiće se.
Hoćeš, jelda, Vasja?“
Kratko mu je klimnula. „Jednoga dana. Kunem vam se.“
„Neće ti biti hladno na putu, Vasja, nećeš biti gladna?“

289
 Vasja pomisli na kuću u šumi, na blaga koja su je tamo čekala nagomilana. To
joj više nije bio miraz, već dragulji za trampu, ogrtač protiv zime, čizme… sve što
joj je bilo potrebno za putešestvije. „Neću“, reče, „mislim da neću.“
Aljoša joj nevoljno klimnu glavom. Neka neumoljiva rešenost planu na licu
njegove sestre poput šumskog požara.
„Ne zaboravljaj nas, Vasja. Evo“, posegnuo je pod bluzu da izvuče neki drveni
predmet okačen za kožnu vrpcu oko vrata. Dao joj ga je. Beše to neka rezbarena
ptičica, izlizanih raširenih krila.
„Otac ju je napravio za majku“, reče Aljoša. „Nosi je, sestrice, i ne zaboravljaj
nas.“
Vasja ih je oboje poljubila. Čvrsto je stegla drveni predmet. „Kunem se da
neću“, reče ponovo.
„Idi“, reče Aljoša. „Pre nego što te vežem za peć i nateram te da ostaneš.“ No
i njegove oči već behu vlažne.
Vasja se iskrala napolje. Taman kad je stala na prag, ponovo je začula glas
svoga brata: „Neka te Bog prati, sestrice.“
Čak ni kada se kuhinjska vrata zatvoriše za njom, to ne beše dovoljno da
priguši zvuk Irininog jecanja.

Solovej ju je čekao tik ispred seoske ograde. „Idemo“, rekla mu je Vasja. „Hoćeš li
me poneti na kraj sveta, ako nas put toliko daleko odnese?“ Plakala je dok mu je to
govorila, te joj konj obrisa suze njuškom.
Promrdao je nozdrvama da proveri večernji vetar. Bilo kuda, Vasja. Svet je
velik, put nas može svuda odvesti.
Skočila je pastuvu na leđa i on potrča, hitar i nečujan poput neke noćne ptice
letačice.
Vasja ubrzo ugleda jelov gaj i odsjaj vatre među drvećem koji i sneg beše
pozlatio.
Vrata se otvoriše. „Uđi, Vasja“, reče joj Morosko. „Hladno je.“

290
 N AP OM EN A S PIS AT EL J I C E

Onima koji su proučavali rusku istoriju jedino mogu reći da sam se trudila da se
verno držim, koliko god sam mogla, inače slabo dokumentovanog istorijskog
perioda. Kada sam dopuštala sebi određene slobode vezane za istorijske činjenice
– na primer, kada sam kneza Vladimira Andrejeviča učinila starijim od Dimitrija
Ivanoviča (iako je zapravo bio pet godina mlađi) i oženila ga devojkom po imenu
Olga Petrovna – to je bilo isključivo u svrhu zapleta, pa se nadam da mi čitaoci
neće zameriti.

291
 ZAHV AL N IC A

Pisanje prvog romana poprilično je nalik borbi s vetrenjačama pod iluzijom da se

radi o džinovima. Ne mogu iskazati koliko sam zahvalna svim ljudima koji su bili
spremni da izigravaju Sanča Pansu u ovom mom dugom, čudnovatom jurišu.
Drugim rečima, hvala svima što su verovali. Bilo je to jedno ludo putovanje.
Tata i Bet, hvala vam što ste prvi čitali tekst, hvala na onolikim ukusnim
večerama i hvala što ste bili spremni da pružite utočište sopstvenoj ludači na
tavanu. Mami hvala što je zapazila lopatu iz priče koju niko drugi (pa ni ja sama)
nije primetio. Karol Doson hvala što je čitala, pomagala i što joj se sve to i svidelo,
i to mnogo pre nego bilo kome drugom, a da se ne radi o jednom od mojih
roditelja. Abi Morisi, što me je izvlačila na sunce kad bih došla u opasnost da
ostanem pred laptopom dok ne pustim korenje. Krisu Džonsonu i R. Dž. Adleru
na filmovima i pesmama, i groznim veganskim vicevima. Filu Kastu na čistoj
čokoladi i znalačkim podacima o izdavaštvu. Kejtkin Maksfikd hvala što mi je u
svim mogućim prilikama otimala stranice iz ruku sve dok nije pročitala nešto što
je makar donekle ličilo na grub nacrt. Erin Hejvud na mnogobrojnim satima koje
je provela izmišljajući sve i svašta – zaškripi li mi ikada mašta, tebe odmah zovem.
Robin Rajs što je plakala zbog onog „dobrog dela“ i popravila mi poljuljano
samopouzdanje. Tatjani Smorodinskoj, Sergeju Davidovu i čitavom odseku za
ruski jezik fakulteta Midlberi, što su mi pružili neverovatna znanja, iskreno se
nadam da ih nisam potpuno osramotila. Karlu Ziberu, Konstantinu, Antonu i
ostalima iz Karbon12 kriejtiva na najlepšoj mogućoj internet stranici koju devojka
može da poželi. Deveri Fernandez hvala što je bila voljna da me slika po kiši. Krisu
Arčeru što me je slikao po lepom vremenu i onda još satima primenjivao svoje
ludačke veštine s Fotošopom. Poli Hartman na lepim rečima na početku, koje su

292
mi pomogle da prevaziđem neke teške trenutke. An Dubinet na slasnim večerama
i kasnim noćnim savetovanjima. Svima iz Rendom hausa, počev od genijalne
urednice Dženifer Herši, koja ima njuh za jednostavne zamisli, koje potom
neopisivo poboljšaju rukopis. Hvala takođe i An Spejer, Vinsentu la Skali i Emili
de Haf. Mom divnom zastupniku Polu Lukasu, koji me je vratio nazad u igru kad
sam bila na ivici da odustanem, da bi zatim dokazao da je njegova vera u mene bila
utemeljena. Ne mogu ti se dovoljno zahvatiti. Hvala Doroti Vinsent, Breni Ingkiš
Lob, Majklu Stegeru i svima iz Janklova i Nezbita.
Svima sam vam neizrecivo zahvalna.

293
 O SPISATELJICI

Rođena u Ostinu u Teksasu, Ketrin Arden je prvi razred srednje škole pohađala u
francuskom gradu Renu. Nakon što je primljena na fakultet u Midtlberiju, odložila
je početak studija na godinu dana, koje je provela učeći u Moskvi. U Midlberiju je
studirala francusku i rusku književnost. Nakon što je diplomirala, Ketrin se
preselila na Maui na Havajima, gde je obavljala sve moguće poslove, bila je vođa
turističkih obilazaka na konjima, lični turistički vodič stranim posetiocima, pekla
je palačinke na uličnoj tezgi i bavila se pisanjem raznoraznih prijava i potvrda.
Nakon godinu dana na ostrvu potpisala je jednogodišnji ugovor sa srednjom
školom u francuskom gradu Brijansonu, gde je predavala engleski. Provela je devet
meseci držeći časove, da bi se potom vratila na Maui. Trenutno sva njena
ovozemaljska imovina stoji pohranjena po kutijama i kojekakvim vrećama, dok
pokušava da uklopi dve svoje omiljene zanimacije: putovanja i piskaranje.

294