„PLAVA PTICA“

Knj. 51

Madlen Langl
KAPIJE VREMENA

Bila je tamna i olujna noć. Meg Meri i njen mlađi

brat, Čarls Valas, čudno uznemireni burom što je
besnela napolju, napustiše postelje i siđoše u dnevnu
sobu, gde zatekoše majku u kratkom predahu na kraju
zamorne večeri provedene u mukotrpnom
laboratorijskom istraživanju. Napetost poče lagano
popuštati, ali baš kada se osećaj spokojstva ponovo
javi, na vrata banu neka nepoznata osoba.
„Uživam u olujnim noćima“, reče im neznanka, po
izgledu nalik na bezazlenu i dobroćudnu staricu. „Ali,
vazdušni vrtlog odvukao me je s kursa. Dozvolite da
malo predahnem, tu među vama. I, da znate“, dodade
ona, „teserakt postoji.“
Teserakt je bila reč što su je mati i otac dvoje dece,
oboje naučnici svetskog glasa, izmislili da šome označe
pojam sažimanja vremena -— zapravo, otkrića pomoću
kog bi se moglo, za samo nekoliko sekundi, proputovati
kroz pola Vaseljene. Ali, kako je ta čudna starica mogla
znati za tajnu koju je tako brižljivo čuvalo dvoje
naučnika?
A onda, sled događaja se ubrzava. Meg, njen brat
Čarls Valas, i Kalvin O’Kif, dečak iz komšiluka, sportski
as i ljubimac mesne gimnazije, upuštaju se u jednu od
najzanosnijih pustolovina ikad opisanih u dečjoj
književnosti. Oni odlaze na daleku planetu, sa ciljem da
oslobode oca-naučnika što čami u vlasti Tamnog Bića,
koje je, ujedno, izvor svih zala od kojih pati
čovečanstvo.
 KNjIGA ZA MLADE I STARE
Knj. 51

MADLEN LANGL
KAPIJE VREMENA
FANTASTIČNI ROMAN
O BORBI SA SILAMA TMINE

Naslov originala
MADELEINE L'ENGLE
A WRINKLE IN TIME

Prevela
LjILjANA STANIĆ

Ilustracije
JEVREM MILANOVIĆ
BOŽIDAR VESELINOVIĆ
MIH. S. PETROV

Sken: drasko11
Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

„Prosveta”
BEOGRAD
 SADRŽAJ

I GOSPOĐA ŠTAJETO ............................................................................................. 1

II GOSPOĐA KO .................................................................................................... 16
III GOSPOĐA KOJA ..............................................................................................29
IV TAMNO BIĆE ....................................................................................................44
V TESERAKT .......................................................................................................... 59
VI ZLATNA SREDINA ........................................................................................... 73
VII ČOVEK CRVENIH OČIJU ............................................................................... 91
VIII PROVIDNI STUB ......................................................................................... 106
IX ONO ..................................................................................................................115
X APSOLUTNA NULA ......................................................................................... 131
XI TETA STVORENjE .......................................................................................... 141
XII NERAZBORITI I NEJAKI ............................................................................. 153
 I
GOSPOĐA ŠTAJETO

Bila je tamna i olujna noć.

U svojoj spavaćoj sobi u potkrovlju, Margaret Mari, umotana u
stari pokrivač sašiven od krpica, sećaše u podnožju svog kreveta,
posmatrajući drveće uskomešano pomahnitalim udarima vetra. Iza
drveća, oblaci su raspomamljeno jurili preko neba. Mesečina se
svaki čas probijala kroz njih, stvarajući sablasne senke, koje se
utrkivahu preko tla.
Kuća zadrhta.
Umotana u svoj prekrivač, zadrhta i Meg.
Obično se nije plašila nevremena. Nije u pitanju samo nevreme,
pomisli ona. Nevreme je povrh svega ostalog. Povrh mene. Povrh
mene, Meg Mari, koja sve čini naopako.
Škola. U školi je krenulo sasvim naopako. Spala je meću najgore
u svom razredu. Tog jutra, jedan od njenih nastavnika rekao je
ljutito:
„Stvarno, Meg, ne razumem kako dete tako nadarenih roditelja,
kakvi se priča da su tvoji, može biti tako loš učenik. Ako ne uspeš da
se barem malo popraviš, moraćeš da ponavljaš razred.“
Za vreme ručka bila je malo bučnija, pokušavajući da postigne
da se bolje oseća, a jedna od devojaka rekla je prezrivo:
„Na kraju krajeva, Meg, nismo više osnovci. Zašto se uvek
ponašaš tako detinjasto?“
A na povratku od škole do kuće, dok je koračala putem, ruku
prepunih knjiga, jedan od dečaka reče nešto o njenom bratu, poput

1
„mali tupavko“. Na to ona odbaci knjige pored puta i ščepa ga
poslednjim delićem snage koju je posedovala, ali stiže kući
poderane bluze i sa velikom modricom ispod oka.
Sendi i Denis, njena desetogodišnja braća, blizanci, koji su stigli
iz škole jedan sat ranije nego ona, zgražali su se.
„Ostavi nama da se bijemo kada je to potrebno“, rekoše joj.
Siledžija, eto šta sam ja, pomisli ona žalostivo. Tako će oni reći.
Ne majka. Oni. I svi drugi. Želela bih da otac...
Ali još uvek nije mogla da pomisli na svoga oca bez opasnosti da
zasuzi. Međutim, njena majka je mogla da ga pomene na prirodan
način, govoreći:
— Kada se tvoj otac vrati...
Da se vrati, odakle? I kada? Njena majka svakako zna šta ljudi
pričaju, i mora biti da je svesna malograđanskih pakosnih
naklapanja. Po svoj prilici, to je ozleđivalo, kao i Meg. Ali, ako i jeste,
majka to nije pokazivala. Ništa nije pomućivalo vedri izraz njenog
lica.
— Zašto i ja to ne mogu da prikrijem? pitala se Meg. Zašto ja
uvek moram sve da pokažem?
Prozor je pomahnitalo klepetao pod naletima vetra, a ona se
tesno omota prekrivačem. Sklupčano na jednom od njenih jastuka,
jedno sivo paperjasto mače zevnu, pokazujući svoj rozikasti jezik,
ponovo podvi glavu i vrati se snu.
Svi su spavali. Svi, osim Meg. Čak i Čarls Valas, „tupavi mlađi
brat“, koji je na neki tajnovit način znao kada je ona budna i
nesrećna i koji bi toliko puta noću došao njoj, idući na prstima uz
stepenište potkrovlja — čak je i Čarls Valas spavao.
Kako mogu da spavaju? Preko radija su čitavog dana davali
upozorenja da se približava oluja. Kako su mogli da je ostave gore u
potkrovlju, u klimavom mesinganom krevetu, kada znaju da krov
može biti naprosto oduvan sa kuće, a ona zavitlana u
raspomamljeno noćno nebo, da bi se spustila ko zna gde?
Njeno drhtanje postade nesavladivo.
Sama si tražila spavaću sobu u potkrovlju, pomisli ona besno.
Majka je dozvolila da ona bude tvoja zato što si najstarija. To je
povlastica, a ne kazna.

2
 — Ne za vreme oluje, to nije povlastica, reče ona glasno. Zatim
odbaci prekrivač u podnožje kreveta i ustade.
Mače se sa uživanjem protegnu i pogleda je krupnim,
bezazlenim očima.
— Spavaj, reče Meg. Blago tebi što si mače a ne rugoba kao ja.
Pogleda se u ogledalu na ormanu i izbekelji se, otkrivajući puna usta
zuba obloženih protezama. Onda nesvesno namesti naočari, prođe
prstima kroz svoju mišjesmeću kosu, tako da se njeni krajevi
nakostrešiše, i ispusti uzdah, šuman skoro kao vetar.
Široke drvene daske na podu hladile su joj stopala. Vetar je
produvavao kroz šupljine uokrug prozorskog rama, uprkos zaštiti
koju je trebalo da pruža zaptivna traka. Čula je kako vetar huji u
dimnjacima. Čak iz prizemlja, čuo se Fortinbras, veliki crni pas, koji
odjednom poče da zavija. Mora biti da je i on bio prestrašen. Zbog
čega li zavija? Fortinbras nikada nije zavijao bez razloga.
Ona se odjednom priseti da je, kada je bila u pošti da bi uzela
pisma, čula o nekoj skitnici, za koju se pretpostavljalo da je ukrala
dvanaest čaršava od gospođe Bankem, policajčeve supruge. Nisu je
uhvatili i ona se, može biti, upravo uputila ka kući Marijevih, onako
izdvojenoj na sporednom putu; a ovoga puta ona možda traži nešto
više nego čaršave. Tada Meg nije obraćala mnogo pažnje na priče o
skitnici, pošto je poštarka, uz sladunjavi osmeh, upitala da li se u
poslednje vreme javljao njen otac.
Meg napusti svoju sobicu i uputi se kroz senke potkrovlja,
naletevši na sto za stoni tenis. Sada ću, povrh svega, imati i modricu
na bedru, pomisli ona.
Ona potom natrapa na svoju staru kućicu za lutke, konja za
ljuljanje Čarlsa Valasa, električne vozove blizanaca. Zašto sve mora
baš meni da se dogodi? Ovo pitanje beše upuđeno jednom velikom
medi.
U podnožju stepeništa za potkrovlje stade i oslušnu. Ni zvuka iz
sobe Čarlsa Valasa, na desnoj strani. Na levoj strani, u sobi njenih
roditelja, ni šušnja od njene majke, koja je sama spavala u velikom
dvostrukom krevetu. Meg se na prstima uputi niz predvorje, u sobu
blizanaca, ponovo namestivši naočare, kao da joj one mogu pomoći
da bolje vidi u mraku. Denis je hrkao. Sendi promrmlja nešto o
bejzbolu i utiša se. Blizanci nisu imali nikakvih problema. Nisu bili

3
neki sjajni učenici, ali nisu bili ni loši. Bili su savršeno zadovoljni
ređanjem vrlo dobrih ocena, sa ponekom odličnom ili dobrom. Bili
su snažni i hitri i spretni u igrama, a kada bi se i govorkalo o nekome
iz porodice Mari, to se nikada nije odnosilo na Sendija i Denisa.
Ona napusti sobu blizanaca i pođe niz stepenište, preskočivši
škripavi sedmi stepenik. Fortinbras prestade da zavija. Znači, ovoga
puta to nije bilo zbog skitnice. Fort bi nastavio da zavija da je nekog
bilo u blizini.
Ali, recimo da skitnica dođe, pomisli ona. Recimo da ima nož.
Niko ne stanuje dovoljno blizu da bi čuo ako bismo mi vrištali i
vrištali i vrištali. Uostalom, nikoga i nije briga.
Pripraviću sebi kakao, odluči ona. To će me razgaliti, a ako krov
bude oduvan, barem ja neću otići sa njim.
Svetlo u kuhinji već je bilo upaljeno, a Čarls Valas je sedeo za
stolom i jeo hleb sa džemom. Izgledao je sićušan i bespomoćan, mali
plavokosi dečak u izbledelim plavim pantalonama, koji sedi sam u
velikoj, staromodnoj kuhinji, mlatarajući stopalima dobrih
petnaest santimetara iznad poda.
— Zdravo, reče on veselo. Čekao sam te.
Ispod stola, Fortinbras, koji je ležao podno nogu Čarlsa Valasa,
nadajući se nekoj mrvi hleba, podiže svoju vitku zagasitu glavu,
pozdravljajući Meg, i zalupa repom po podu. Fortinbras je, jedne
zimske noći, došao na njihov prag, tek poluodraslo štene, mršavo i
napušteno. Bio je to, zaključio je Megin otac, delom engleski seter a
delom engleski hrt, a posedovao je neku vitkost i zagasitu
dražesnost koji su u potpunosti bili samosvojstveni.
— Zašto se nisi popeo u potkrovlje? upita Meg svog brata,
obraćajući mu se kao da je on u najmanju ruku njen vršnjak.
Ukočila sam se od straha.
— Suviše je promaje u tom potkrovlju, reče dečačić. A i znao sam
da ćeš sići. Stavio sam ti mleko da se podgreje. Trebalo bi da je do
sada toplo.
Kako to da je Čarls Valas uvek znao šta njoj treba? Kako je on
uvek mogao da pogodi? On nikada nije znao — niti je izgledalo da
ga je briga — šta misle Denis ili Sendi. A misli svoje majke i Meg
pogađao je sa prosto zastrašujućom preciznošću.

4
 Da li je to zbog toga što su se ljudi njega pomalo plašili, pa su se
međusobno došaptavali o tom najmlađem detetu Marijevih, za koje
su se pronosili glasovi da nije naročito bistro? „Čuo sam da nadareni
ljudi često imaju zaostalu decu“, slučajno je jednom prilikom čula
nekoga Meg. „Dvojica dečaka su, izgleda, pristala, normalna deca,
ali ta antipatična devojčica i Dečačić svakako nisu sasvim pri sebi.“
Tačno je da je Čarls Valas retko kad progovarao u bilo čijem
prisustvu, tako da su mnogi mislili da on nikada neće naučiti da
govori. A tačno je i da uopšte nije govorio sve dok skoro nije napunio
četiri godine. Meg bi pobledela od besa kada bi ljudi zurili u njega i
coktali, žalostivo odmahujući glavama.
„Ne brini se za Čarlsa Valasa, Meg,“ rekao joj je jednom prilikom
njen otac. Meg se toga vrlo jasno sećala, pošto je to bilo kratko
vreme pre no što je on otišao. „Njegovom umu ništa ne fali. On samo
postupa na svoj način i kada mu je po volji.“
„Ne bih želela da kada odraste bude tupav kao ja“, rekla je Meg.
„Nisi ti tupava, mila moja“, odgovorio je njen otac. „Ti si poput
Čarlsa Valasa. Tvoj razvoj mora da se odvija svojim putem. To
naprosto nije uobičajen put.“
„Kako znaš?“ raspitivala se Meg. „Kako znaš da nisam tupava?
Nije li to samo zbog toga što me voliš?“
„Volim te, ali ne upravljam se prema tome. Majka i ja smo ti
postavili nekoliko testova, znaš.“
Da, to je bila istina. Meg je shvatila da su neke od „igara“ koje
su njeni roditelji igrali sa njom bile neka vrsta testova i da ih je bilo
više za nju i Čarlsa Valasa nego za blizance.
„Misliš na testove inteligencije?“
„Da, na neke od njih.“
„Da li je moj količnik inteligencije koliko treba?“
„I više nego toliko.“
„Šta to znači?“
„To ti neću reći. Ali uveren sam da ćete i ti i Čarls Valas biti u
stanju da postignete prilično mnogo, čega god da se prihvatite, kada
stanete na sopstvene noge. Pričekaj samo dok Čarls Valas počne da
govori. Videćeš.“

5
 Kako je samo bio u pravu, što se toga tiče, iako je otišao pre no
što je Čarls Valas progovorio, odjednom, bez uobičajenih uvoda
male dece, upotrebljavajući celovite rečenice. Kako bi bio ponosan!
— Bolje pripazi na mleko, reče Čarls Valas Megi, izgovarajući
reči jasnije i čistije od većine petogodišnjaka. Znaš da ne voliš kada
se uhvati kajmak povrh njega.
— Stavio si dvostruko više mleka nego što treba.
Meg zaviri u posudu.
Čarls Valas razdragano klimnu glavom.
— Mislio sam da će možda i majka hteti.
— Šta da ću možda hteti? javi se jedan glas, a to beše njihova
majka, koja stajaše u dovratku.
— Kakao, reče Čarls Valas. Hoćeš li sendvič od džigernjače i
topljenog sira? Rado ću ti ga pripraviti.
— To bi bilo divno, reče gospođa Mari, ali mogu ga pripraviti i
sama, ako si ti zauzet.
— Nema problema. Čarls Valas skliznu sa stolice, i meko, poput
mačeta, otkasa do hladnjaka svojim pidžamom obloženim
stopalima. A ti, Meg? upita. Sendvič?
— Da, molim te, reče ona. Ali, ne sa džigernjačom. Imamo li
paradajza?
Čarls Valas zaviri u odeljak za čuvanje povrća.
— Ima jedan. Mogu li da ga potrošim za Meg, majko?
— Kako bi se paradajz inače mogao bolje upotrebiti? nasmeši se
gospođa Mari. Ali tiše, molim te, Čarls. To jest, ako ne želiš da i
blizanci siđu.
— Budimo ekskluzivni, reče Čarls Valas. To mi je nova reč za
danas. Impresivno, zar ne?
— Izvanredno, reče gospođa Mari. Meg, dođi da ti pogledam tu
modricu.
Meg kleče do majčinih nogu. Toplota i osvetljenost kuhinje
učiniše da se opusti, tako da njena strahovanja iz potkrovlja behu
iščezla. Iz posude su se širila miomirisna isparenja kakaoa, na
podnožnim daskama prozora rascvetao se zdravac, a na sredini
stola bila je kita sićušnih žutih hrizantema. Zavese, crvene, sa

6
plavim i zelenim geometrijskim šarama, bile su navučene i kao da
su odslikavale njihovu razdraganost po celoj prostoriji. Peć je prela
poput neke velike pospane životinje; svetiljke su sijale postojanim
sjajem; napolju, sam u tami, vetar je još uvek nasrtao na kuću, ali je
njegova raspomamljena žestina, koja je strašila Meg dok je bila
sama u potkrovlju, bila ublažena udobnošću kuhinje. Fortinbras,
ispod stolice gospođe Mari, ispusti jedan zadovoljni uzdah.
Gospođa Mari nežno dodirnu modricu na Meginom obrazu.
Meg podiže pogled prema majci, ispunjena mešavinom divljenja
punog ljubavi i zlovoljnog negodovanja. Nije to bila neka prednost
imati majku koja je bila naučnik, a takođe i lepotica. Plameno riđa
kosa gospođe Meri, njena glatka koža i ljubičaste oči sa dugim
tamnim trepavicama, izgledali su još privlačnije u poređenju sa
Meginom krajnjom neuglednošću. Megina kosa bila je podnošljiva
dok je bila sapeta u pletenice. Kada je pošla u gimnaziju skratili su
je, i sada su se ona i njena majka mučile da sa njom izađu na kraj,
ali bi jedna strana uvek ispala nekako ukovrdžana a druga prava,
tako da je izgledala još neuglednije nego ranije.
— Ti ne znaš šta to znači uzdržati se, zar ne, mila moja? upita
gospođa Mari. Pitam se da li ćeš ikada naučiti šta je to zlatna
sredina. Taj dečak Hendersonovih napravio ti je gadnu modricu.
Kad smo već kod toga, ubrzo pošto si ti legla, njegova majka se
javljala, žaleći se da si ga opasno povredila. Rekla sam joj da, pošto
je on godinu dana stariji i barem deset kilograma teži od tebe,
smatram da sam ja ta koja bi trebalo da prigovara. Ali ona kao da
ceni da je to u potpunosti tvoja krivica.
— Izgleda da sve zavisi od toga kako se postavljaš u odnosu na
to, reče Meg. Obično, bez obzira šta da se dogodi, ljudi smatraju da
sam ja kriva, čak i kada uopšte nemam nikakve veze. Ali žao mi je
što sam htela da ga bijem. Bila je to jedna nepodnošljiva sedmica.
Veoma sam neraspoložena.
Gospođa Mari pogladi Meginu razbarušenu glavu.
— A znaš li zbog čega?
— Mrsko mi je da budem trinaesto prase, reče Meg. A teško je i
sa Sendijem i Denisom. Ne znam da li su oni zaista poput ostalih, ili
su samo u stanju da se pretvaraju. Ja pokušavam da se pretvaram,
ali od toga mi nije lakše.

7
 — Ti si previše iskrena da bi bila u stanju da se pretvaraš da si
drugačija nego što jesi, reče gospođa Mari. Žao mi je, Megice.
Možda bi otac, da je ovde, mogao da ti pomogne, ali mislim da ja
neću moći da učinim bilo šta ukoliko se ti ne osposobiš da se još
neko vreme sama ispetljavaš. Tada će ti biti lakše. Ali sada od toga
nema vajde, zar ne?
— Možda, kada ne bih izgledala tako nesimpatično; možda,
kada bih bila zgodna kao ti...
— Majka nije zgodna; ona je divna, oglasi se Čarls Valas, sekući
džigericu na kriške. Stoga, kladim se da je bila grozna u tvojim
godinama.
— Kako si samo pogodio? reče gospođa Mari. Imaj strpljenja,
Meg.
— Zelene salate na tvoj sendvič, majko? upita Čarls Valas.
— Ne hvala.
On prereza sendvič na komade, stavi ga na tanjir i prinese svojoj
majci.
— Tvoj će stići za minut, Meg. Mislim da ću te pomenuti gospođi
Štajeto.
— Ko ti je ta gospođa Štajeto? upita Meg.
— Želim da, kada je ona u pitanju, neko vreme budem
ekskluzivan, reče Čarls Valas. Crnog luka u prahu?
— Da, molim.
— Šta ti to znači gospođa Štajeto? upita gospođa Mari.
— To je njeno ime, odgovori Čarls Valas. Znaš li onu staru kuću
sa šindrom, duboko u šumi, kojoj deca neće ni da se prikuče jer kažu
da je opsedaju duhovi? Tamo one žive.
— One?
— Gospođa Štajeto i njene dve prijateljice. Pre nekoliko dana,
bio sam u šetnji sa Fortinbrasom — ti i blizanci bili ste u školi, Meg.
Mi volimo da šetamo po šumi, a on se odjednom stuštio za nekom
vevericom, ja sam se stuštio za njim i tako smo se obreli kod te kao
začarane kuće, pa sam ih, moglo bi se reći, upoznao slučajno.
— Ali tamo niko ne živi, reče Meg.
— Žive gospođa Štajeto i njene prijateljice. Veoma su prijatne.

8
 — Zašto mi to nisi rekao ranije? upita gospođa Mari. Znaš da ne
smeš da se udaljavaš sa našeg imanja bez dozvole, Čarls.
— Znam, reče Čarls. To je jedini razlog zbog koga ti nisam rekao.
Naprosto sam jurnuo za Fortinbrasom, bez razmišljanja. A posle
sam odlučio, ovaj, bolje da ih ne pominjem dok ne zagusti, bilo kako
bilo.
Jedan novi nalet vetra zahvati kuću i potrese je, a kiša odjednom
poče da šiba o prozore.
— Ne mogu da kažem da mi se sviđa ovaj vetar, reče Meg
razdraženo.
— Ostaćemo bez nekoliko šindri sa krova, to je sigurno, reče
gospođa Mari. Ali ova kuća stoji ovde gde je skoro dve stotine
godina, a mislim da će odoaeti i malo duže, Meg. Na ovom bregu
bilo je mnogo žestokih vetrova.
— Ali, ovo je oluja! jadikovala je Meg. Na radiju su neprestano
govorili da je go oluja!
— Oktobar je, reče joj gospođa Mari. I ranije je biao nepogoda u
oktobru.
Dok je Čarls Valas dodavao Megi njen sendvič, Fortinbras izađe
ispod stola. On dugo, tiho zareža i oni videše kako se tamno krzno
na njegovim lećima lagano kostreši. Meg oseti kako joj se koža ježi.
— Šta nije u redu? upita ona uznemireno.
Fortinbras je zurio u vrata koja su vodila u laboratoriju gospođe
Mari, koja se nalazila u staroj mlekari od kamena, odmah do
kuhinje. Iza laboratorije nalazila se ostava, kroz koju se prolazilo
napolje, ali je gospođa Mari činila sve što je mogla ne bi li navikla
članove svoje porodice da ulaze u kuću kroz garažu ili na glavni ulaz
a ne kroz njenu laboratoriju. Ali Fortinbras je režao prema vratima
od laboratorije a ne prema vratima od garaže.
— Valjda nisi ostavila neke smrdljive hemikalije da se kuvaju
nad Bunsenovim gorionikom, majko? upita Čarls Valas.
Gospođa Mari ustade.
— Nisam. Ali, ipak odoh da pogledam šta to uzrujava
Fortinbrasa.
— To je neka skitnica. Sigurna sam da je to neka skitnica, reče
Meg plaho.
9
 — Kakva skitnica? upita Čarls Valas.
— Govorili su u pošti, danas popodne, da je neka skitnica
pokrala sve čaršave gospođe Bankem.
— Onda bolje da pripazimo na jastučnice, reče gospođa Mari
blago. Ne bih rekla da bi čak i neka skitnica bila napolju po noći kao
što je ova, Meg.
— Ali, verovatno ona zato i jeste napolju, zavapi Meg, jer
pokušava da nađe neko mesto da ne bi bila napolju.
— U tom slučaju ću joj ponuditi da se do jutra smesti u staji.
Gospođa Mari živahno ode do vrata.
— Idem sa tobom. Megin glas bio je kreštav.
— Ne, Meg, ostani sa Čarlsom i jedi svoj sendvič.
— Jedi! kriknu Meg dok je gospođa Mari išla napolje kroz
laboratoriju. Kako može očekivati da ću sada jesti?
— Majka može samo da vodi računa o sebi, reče Čarls. To jest,
fizički. On istom sede u očevu stolicu za stolom, oduprevši se
nogama o prečagu; a Čarls Valas je, za razliku od većine male dece,
posedovao sposobnost da sedi mirno.
Posle nekoliko trenutaka, koji su Megi izgledali kao večnost,
gospođa Mari se vrati unutra, držeći vrata otvorenim za — da li je to
bila skitnica? Bila je nekako malena za Meginu predodžbu skitnice.
Bilo je nemoguće razaznati njen pol ili godine, pošto je bila potpuno
omotana odećom. Oko glave joj je bilo uvezano nekoliko šalova
probranih boja, povrh kojih je bio posađen muški šešir od rogozine.
Drečava rozikasta pantljika bila joj je vezana oko izgužvanog
kaputa, a na stopala su joj bile navučene crne gumene čizme.
— Gospođo Štajeto, reče Čarls sumnjičavo, šta vi radite ovde? I
to u ovo doba noći?
— Ništa ne brini, zlato moje. Glas je izranjao izmeću podignute
kragne kaputa, pantljike, šalova i šešira, glas škripav poput
nepodmazanih vratnica, ali nekako nimalo neprijatan.
— Gospođa... ovaj... Štajeto... kaže da je zalutala, reče gospođa
Mari. Jeste li za malo vruđe čokolade, gospođo Štajeto?
— Biću očarana, sigurna sam, odgovori gospođa Štajeto,
skidajući šešir i pantljiku. Pre bi se moglo reći da sam oduvana sa
kursa negoli da sam zalutala. A kada sam shvatila da sam blizu
10
doma malog Čarlsa Valasa, naumih da uđem i da se malo odmorim,
pre no što nastavim put.
— Kako ste znali da je ovo dom Čarlsa Valasa? upita Meg.
— Po mirisu. Gospođa Štajeto razveza šareni, plavozeleni šal od
meke vune, pamučnu tkaninu išaranu crvenim i žutim cvećem,
tkaninu sa zlatnim otiskom kipa slobode, crvenocrnu maramu.
Ispod svega toga, na vrhu glave, njena retka sivkasta kosa beše
uvezana u mali ali uredan čvor. Oči joj behu živahne, nos poput
meke, okrugle grudve, usta smežurana poput jesenje jabuke.
— Gle, ovde je prijatno i toplo, reče ona.
— Sedite. Gospođa Mari pokaza na stolicu. Hoćete li sendvič,
gospođo Štajeto? Ja sam pojela jedan sa džigericom i topljenim
sirom, Čarls je jeo hleb sa džemom, a Meg zelenu salatu i paradajz.
— Da vidimo, razmišljala je gospođa Štajeto. Ja strašno volim
ruski kavijar.
— Virili ste! povika Čarls ozlojeđeno. Njega čuvamo za majčin
rođendan i ne možete dobiti ni malo!
Gospođa Štajeto ispusti dubok i žalostiv uzdah.
— Ne, reče Čarls. Ma ne smeš joj popustiti, majko, ili ću se
naljutiti. Može li salata od tunjevine?
— U redu, reče gospođa Štajeto krotko.
— Ja ću je pripraviti, ponudi se Meg, pošavši u ostavu po
konzervu tunjevine.
To je da čovek provrišti, razmišljala je ona, ta starica dolazi,
nabasavši na nas u sred noći, a majka to prihvata kao da tu nema
ničeg neobičnog. Kladim se da ona jeste skitnica. Kladim se da ona
jeste ukrala one čaršave. A ona svakako nije neko sa kim bi Čarls
Valas trebalo da bude prijatelj, naročito kada se ima u vidu da on
čak neće ni da razgovara sa normalnim ljudima.
— U susedstvu sam tek kratko vreme, govorila je gospođa
Štajeto dok je Meg upalila svetlo u ostavi i vratila se u kuhinju sa
tunjevinom, i mislila sam da mi se susedi uopšte neće svideti, sve
dok slatki mali Čarls nije naišao sa svojim psom.
— Gospođo Štajeto, upita Čarls Valas oštro, zašto ste uzeli
čaršave gospođe Bankem?

11
12
 — Pa, bili su mi potrebni, dragi Čarlse.
— Morate ih odmah vratiti.
— Ali, dragi Čarlse, ne mogu. Koristila sam ih.
— Bilo je to vrlo neprikladno s vaše strane, grdio je Čarls Valas.
Ako su vam čaršavi bili baš toliko neophodni, trebalo je da se
obratite meni.
Gospođa Štajeto odmahnu glavom i zakvoca.
— Vi nemate čaršava za bacanje. Gospođa Bankem ih, međutim,
ima.
Meg nareza celera i pomeša ga sa tunjevinom. Pošto je za
trenutak oklevala, otvori hladnjak i izvadi teglu sa mirisavim
krastavčićima. Doduše, ne znam ni sama zbog čega to činim za nju,
mislila je ona dok ih je rezala. Nemam ni malo poverenja u nju.
— Reci svojoj sestri da ja nisam tako rđava, reče gospođa Štajeto
Čarlsu. Kaži joj da su moje namere dobre.
— Put za pakao popločan je dobrim namerama, izdeklamova
Čarls.
— Gle, zar nije razborit? Gospođa Štajeto mu se nežno nasmeši.
Sreća je što ima bar nekoga ko ga razume.
— Ali, nažalost, nije tako, reče gospođa Mari. Niko od nas ne
može sasvim da shvati Čarlsa.
— Vi barem ne pokušavate da ga potisnete. Gospođa Štajeto
energično klimnu glavom. Dozvoljavate mu da bude ono što jeste.
— Izvolite vaš sendvič, reče Meg, prinoseći ga gospođi Štajeto.
— Imate li nešto protiv ako izujem čizme pre no što počnem da
jedem? upita gospođa Štajeto, uzimajući, ipak, sendvič. Slušajte.
Ona poče pokretati stopala gore-dole u čizmama i oni začuše kako
voda šljapka. Prsti na nogama su mi potpuno mokri. Nevolja je u
tome što su mi ove čizme malo pretesne, i nikada ne mogu sama da
ih izujem.
— Ja ću vam pomoći, ponudi se Čarls.
— Nemoj ti. Nisi dovoljno snažan.
— Ja ću vam pomoći. Gospođa Mari čučnu podno nogu gospođe
Štajeto, i poteže jednu od klizavih čizama. Kada se čizma sazu,
iznenada se naglo smače. Gospođa Mari se skljoka, a gospođa

13
Štajeto ljosnu lećima o pod zajedno sa stolicom, držeći visoko
sendvič, kao kandžom. Voda poteče iz čizme i razli se preko poda i
velike krpare sa resama.
— Oh, teško meni, reče gospođa Štajeto, ležeći na lećima u
preturenoj stolici, sa nogama podignutim u vazduh, jednom u
čarapi sa crvenim i belim prugama a drugom još uvek u čizmi.
Gospođa Mari ustade.
— Jeste li dobro, gospođo Štajeto?
— Ako imate nekog melema, staviću ga na svoju otmenost, reče
gospođa Štajeto, još uvek ležeći nauznak. Rekla bih da je iščašena.
Pasovalo bi malo ulja od mirođije dobro pomešanog sa belim
lukom. Govoreći to, gospođa Štajeto zagrize veliki zalogaj sendviča.
— Molim vas, ustanite, reče Čarls. Mrsko mi je da vas gledam da
tu tako ležite. Preterujete, zaista.
— Jesi li ti ikada pokušao da se podigneš na noge sa iščašenom
otmenošću? Ali se gospođa Štajeto ipak uspentra, uspravi stolicu, a
potom sede ponovo na pod, isturivši nogu u čizmi ispred sebe, i
zagrize još jedan zalogaj. Bila je veoma okretna za jednu tako staru
ženu. Barem je Meg bila prilično sigurna da je ona stara, čak vrlo
stara.
Gospođa Štajeto, punih ustiju, izgovori kao da zapoveda
gospođi Mari:
— Sada povucite, kad sam već dole.
Sasvim staloženo, kao da ta starica i njene čizme niukoliko nisu
neobični, gospođa Mari stade vući sve dok se druga čizma ne smače
sa stopala. To stopalo bilo je u plavosivoj čarapi sa škotskom šarom,
a gospođa Štajeto sećaše mrdajući nožnim prstima i zadovoljno
dokrajči svoj sendvič pre no što se uspentra na noge.
— Oh, reče ona, ovako je mnogo bolje. Zatim uze obe čizme i
protrese ih iznad slivnika. Napunila sam stomak, ugrejala se spolja
i iznutra i vreme je da pođem kući.
— Zar ne mislite da je bolje da ostanete do jutra? upita gospođa
Mari.
— O, hvala, zlato moje, ali toliko je toga što treba uraditi da
nikako ne mogu da traćim vreme sedeći zaludna.
— Noć je suviše olujna za tumaranje.
14
 — Uživam u olujnim noćima, reče gospođa Štajeto. Upravo sam
bila zatečena na zadatku i oduvana sa kursa.
— Pa, barem dok vam se čarape ne osuše...
— Vlažne čarape me ne brinu. Samo mi je smetalo da mi voda
šljapka u čizmama. Ne brini se za mene, jagnje moje. (Ljudima
obično nije padalo na pamet da gospođu Mari nazovu jagnjetom).
Samo ću sesti za trenutak, nazuti čizme, a onda put pod noge. Kada
već govorimo o putevima, dušo, teserakt postoji.
Gospođa Mari poblede i ispruži ruku unazad da se pridrži za
stolicu. Glas joj je osetno podrhtavao.
— Šta ste rekli?
Gospođa Štajeto je upravo potezala svoju drugu čizmu.
— Rekla sam, mrmljala je uvlačeći stopalo, da (trzaj) teserakt
(trzaj) postoji. Njeno stopalo uđe u čizmu, a ona, zgrabivši šalove,
maramu i šešir, pohita kroz vrata. Gospođa Mari je stajala kao
ukopana, ni ne pomerivši se da isprati staricu. Kada se vrata
otvoriše, Fortinbras ujuri, dahćući, vlažan i gladak poput foke. On
pogleda gospođu Mari i zacvile.
Vrata se zalupiše.
— Majko, šta je bilo? povika Meg. Šta je to rekla? Šta je to?
— Teserakt... prošaputa gospođa Mari. Kako je to mislila? Kako
je mogla da zna?

15
 II
GOSPOĐA KO

Kada je zvrjanje budilnika na njenom ručnom satu probudilo

Meg, vetar je još uvek duvao ali je i sijalo sunce. Najgori bes oluje
beše prošao. Meg sede u krevetu, tresući glavom, ne bi li je
razbistrila.
Mora biti da je sanjala. Prestrašila se od oluje i zabrinula zbog
skitnice, tako da je samo sanjala da je sišla u kuhinju i videla
gospođu Štajeto i da se njena majka neobjašnjivo prepala i uzrujala
zbog te reči — kako ono beše? Tes... tes, tako, nekako.
Žurno se obuče, pokupi mače, još uvek sklupčano na krevetu, i
zbaci ga bez pardona na pod. Mače zevnu, isteže se, žalostivo
mauknu i otkasa iz potkrovlja niz stepenište. Meg spremi krevet i
požuri za njim. U kuhinji, njena majka je pravila prženice a blizanci
su već bili za stolom. Mače je laptalo mleko iz tacne.
— Gde je Čarls? upita Meg.
— Još spava. Proveli smo jednu noć sa prekidima, ako se sećaš.
— Ponadala sam se da je to bio samo san, reče Meg.
Njena majka pažljivo prevrnu četiri kriške prženice, a potom
reče odmerenim glasom:
— Ne, Meg. Ne uzdaj se u to da je to bio san. Ja to ne razumem
ništa bolje nego ti, ali shvatila sam nešto, a to je da ne moraš da
razumeš stvari da bi one postojale. Žao mi je što sam pokazala da
sam uzrujana. Ja i tvoj otac običavali smo da zbijamo šale sa
teseraktom.
— Šta je to teserakt? upita Meg.

16
 — To je jedan pojam. Gospođa Mari dodade blizancima šećerni
sirup. Pokušaću da ti kasnije objasnim. Nemamo vremena pre
škole.
— Ne razumem zašto nas nisi probudila, reče Denis. Šteta što
smo propustili provod.
— Bićete manje dremljivi u školi nego ja. Meg prinese svoje
prženice do stola.
— Vrlo važno, reče Sendi. Ako puštaš stare skitnice u kuću usred
noći, majko, Den i ja treba da budemo tu da te zaštitimo.
— Na kraju krajeva, otac bi to očekivao od nas, dodade Denis.
— Mi znamo, majko, da si ti pametna, i sve to, reče Sendi, ali
nisi baš mnogo razborita. A to sigurno nisu ni Meg i Čarls.
— Znam. Mi smo zaostali. Meg je zaista bila ogorčena.
— Voleo bih da nisi tako zanesena, Meg. Molim te, dodaj mi
sirup. Sendi ispruži ruku preko stola. Ne moraš uvek sve da primaš
tako lično. Budi zlatna sredina, zaboga. Glupiraš se u školi i gledaš
kroz prozor i uopšte ne paziš.
— Sama sebi otežavaš stvari, reče Denis. A Čarls Valas će
nadrljati iduđe godine, kada krene u školu. Mi znamo da je on
bistar, ali on je tako čudan kada je sa drugim ljudima, da su oni
navikli da ga smatraju mutavim. Ne znam šta će biti sa njim. Ja i
Sendi ćemo srediti svakoga ko ga bude izazivao, ali to je sve što
možemo da učinimo.
— Nemojte da brinemo za iduću godinu dok ovu ne preturimo
preko glave, reče gospođa Mari. Hoćete li još prženica, momci?
Meg je u školi bila umorna, očni kapci su joj se sklapali a um
bludeo. Iz poznavanja društva pitana je da nabroji glavne uvozne i
izvozne artikle Nikaragve, a ona, iako se prethodne večeri savesno
preslišala, nije mogla da se seti ni jednog od njih. Nastavnica je bila
zajedljiva, ostali u razredu su se smejali, a ona se razjareno strovali
u svoju stolicu. „Koga je briga za uvozne i izvozne artikle
Nikaragve?“ progunđa ona.
— Ako misliš da budeš neuljudna, Margaret, možeš da napustiš
učionicu, reče nastavnica.
— U redu, i hoću, odbrusi Meg.

17
 Za vreme učenja, posle časova, direktor škole je pozva. U čemu
je sada problem, Meg? upita on sasvim prijazno.
Meg je natmureno gledala u pod.
— Ni u čemu, gospodine Dženkins.
— Gospođica Porter mi je rekla da si bila krajnje neuljudna.
Meg slegnu ramenima.
— Zar ne shvataš da svojim ponašanjem sama sebi otežavaš?
upita je direktor. Dakle, Meg, ja jesam uveren da ti možeš da
postigneš da održiš korak sa svojim razredom, ako se budeš
potrudila, ali neki od tvojih nastavnika nisu. Moraćeš nešto da
učiniš sa sobom. Niko to ne može učiniti umesto tebe.
Meg je ćutala.
— Pa? Šta kažeš na to, Meg?
— Ne znam šta da učinim? reče Meg.
— Kao prvo, možeš da uradiš svoje domaće zadatke. Zar ti majka
ne bi pomogla?
— Ako bih je zamolila.
— Meg, da li te nešto muči? Imaš li problema kod kuće? upita je
gospodin Dženkins.
Meg ga najzad pogleda, gurnuvši naočare karakterističnim
pokretom.
— Kod kuće je sve odlično.
— Milo mi je da to čujem. Ali znam da mora da ti je teško što ti
nema oca.
Meg pomno posmatraše direktora i pređe jezikom preko
zakrivljene žice zubne proteze.
— Imate li nekih novosti o njemu u poslednje vreme?
Meg je bila sigurna da ne uobražava da iza prividne brižnosti
gospodina Dženkinsa izbija požudna ljubopitljivost. Kako bi samo
želeo da dozna! pomisli ona. A kada bih ja znala bilo šta, on bi
svakako bio poslednja osoba kojoj bih to rekla. Pa, jedna od
poslednjih.
Poštarka je, mora biti, znala da je od poslednjeg pisma prošlo
skoro godinu dana, a sam bog zna kolikim je ljudima ona rekla ili

18
kakva je sve neprijatna nagađanja izvodila oko razloga tog dugog
nejavljanja.
Gospodin Dženkins je čekao odgovor, ali ona samo slegnu
ramenima.
— Čime se zapravo tvoj otac bavio? upita gospodin Dženkins.
Bio je neka vrsta naučnika, zar ne?
— On je fizičar. Meg iskezi zube, otkrivajući dve žice proteze
zastrašujućeg izgleda.
— Meg, zar ne misliš da bi se bolje prilagodila životu kada bi se
suočila sa činjenicama?
— Ja se suočavam sa činjenicama, reče Meg. Sa njima je mnogo
lakše suočiti se nego sa ljudima, mogu vam reći.
— Zašto se onda ne suočiš sa činjenicama o tvom ocu?
— Ne mešajte mog oca u to! odbrusi Meg.
— Ne viči, reče gospodin Dženkins oštro. Čuđe te cela škola!
— Pa šta onda? upita Meg. Ne stidim se ničega što sam rekla. A
vi?
Gospodin Dženkins uzdahnu.
— Da li ti zaista uživaš u tome da budeš najratobornije dete u
školi, dete sa kojim je najteže sarađivati?
Meg se ni ne osvrte na to. Umesto toga, naže se preko klupe
prema direktoru.
— Gospodine Dženkins, vi ste upoznali moju majku, zar ne? Nju
ne možete optužiti da se ne suočava sa činjenicama, zar ne? Ona je
naučnik. Ona je doktorirala biologiju i bakteriologiju. Njen posao
su činjenice. Kada mi ona bude rekla da se moj otac neće vratiti kući,
verovaću u to. Sve dok ona govori da će se otac vratiti kući, ja ću to
verovati.
Gospodin Dženkins ponovo uzdahnu.
— Nema sumnje da tvoja majka želi da veruje da će se tvoj otac
vratiti kući, Meg. Dobro, sa tobom ne mogu ništa više da učinim.
Vrati se u prostoriju za učenje. Pokušaj da budeš malo manje
odbojna. Možda bi ti se uspeh popravio kada bi ti ponašanje bilo
prilagodljivije.

19
 Kada je Meg stigla kući iz škole, njena majka bila je u
laboratoriji. Blizanci su bili otišli na utakmicu Dečje lige u bejzbolu,
a Čarls Valas, Mače i Fortinbras čekali su na nju. Fortinbras
poskoči, stavi svoje prednje šape na njena ramena i liznu je, a mače
se stušti do svoje prazne tacne i glasno zamauka.
— Hajde, reče Čarls Valas. Pođimo.
— Kuda? upita Meg. Gladna sam, Čarlse. Neću nikuda da idem
dok nešto ne pojedem. Bila je još razdražena zbog razgovora sa
gospodinom Dženkinsom i glas joj je zvučao ojađeno.
Čarls Valas je zamišljeno gledao u nju dok je išla do hladnjaka i
nasula mačetu mleka, a potom i sama dobro otpila.
On joj dodade papirnu kesu.
— Tu su sendvič i nekoliko kolačića i jedna jabuka. Mislim da bi
trebalo da odemo do gospođe Štajeto.
— O, zaboga, reče Meg. Zbog čega, Čarlse?
— Još uvek si nepoverljiva prema njoj, zar ne? upita Čarls?
— Pa i jesam.
— Nemoj da budeš. Ona je dobra. Jamčim ti. Ona je na našoj
strani.
— Kako to znaš?
— Meg, reče on nestrpljivo. Znam.
— Ali zbog čega baš sada treba da idemo da je vidimo?
— Želim da saznam nešto više o tom teseraktu. Zar nisi videla
kako je to uzrujalo majku? Znaš i sama da kada majka ne može da
kontroliše svoja osećanja, kada ona dozvoli da je uzrujana, da nešto
krupno mora biti u pitanju.
Meg je za trenutak razmišljala.
— Važi, hajdemo. Ali, povedimo Fortinbrasa sa nama.
— Pa naravno. Potrebno mu je da se izjuri.
Oni krenuše, Fortinbras jurnu ispred njih, potom ponovo dotrča
do dvoje dece, a onda ponovo odskakuta. Marijevi su živeli oko šest
kilometara izvan sela. Iza kuće se nalazila borova šuma i kroz nju
Čarls Valas povede Meg.
— Čarlse, ti znaš da će ona imati strašnih neprilika — mislim
gospođa Štajeto — ako se sazna da je provalila u tu avetinjsku kuću.

20
A i uzela je čaršave gospođe Bankem, i sve to. Mogu je poslati u
zatvor.
— Jedan od razloga zbog kojih želim da odem tamo danas
poslepodne jeste da bih ih na vreme upozorio.
— Njih?
— Rekao sam ti da je ona tamo sa dve prijateljice. Nisam čak
siguran ni da je gospođa Štajeto uzela čaršave, iako ne odbacujem
takvu mogućnost.
— Ali, šta će joj svi ti čaršavi?
— Nameravam da je upravo to upitam, reče Čarls Valas, i da im
kažem da bi bilo bolje da budu obazrivije. Ustvari, ne bih rekao da
će one dozvoliti da ih iko otkrije, ali mislio sam da bi trebalo da im
pomenemo takvu mogućnost. Ponekad, tokom raspusta, neki od
dečaka idu tamo u potrazi za uzbuđenjima, ali ne bih rekao da bi se
iko upravo sada upustio u to, pored košarke i svega ostalog.
Za trenutak, koračali su u tišini kroz miomirisnu šumu,
osećajući pod stopalima mekotu opalih borovih četina. Iznad njih,
vetar je zviždao kroz granje. Čarls Valas prisno uturi svoju ruku u
Meginu, a taj ugodni detinjasti postupak nju toliko osokoli da ona
oseti kako tegobna napetost u njoj počinje da popušta. Čarls me
svakako voli, pomisli ona.
— Danas je opet bilo gadno u školi? upita on posle nekog
vremena.
— Da. Poslata sam kod gospodina Dženkinsa. Pakosno je
govorio o ocu.
Čarls Valas razborito klimnu glavom.
— Znam.
— Kako znaš?
Čarls Valas odmahnu glavom.
— Ne mogu tačno da objasnim. Ti mi kažeš i to je sve.
— Ali ja ti nikada ništa ne kažem. Ti naprosto kao da unapred
znaš.
— Sve što je u vezi sa tobom govori mi, reče Čarls.
— A blizanci? upita Meg. Da li znaš i o njima?

21
 — Pretpostavljam da bih mogao kada bih želeo. Kada bih im bio
potreban. Ali to je nekako zamorno, tako da se usredsređujem samo
na tebe i majku.
— Hoćeš da kažeš da čitaš naše misli?
Čarls Valas kao da se nađe u neprilici.
— Ne bih rekao da je to u pitanju. To je kao da si u stanju da
razumeš neku vrstu jezika, kao što ponekad, kada se veoma
usredsredim, mogu da razumem kako vetar razgovara sa drvećem.
Ti mi govoriš, vidiš, nehotično. To je prava reč, zar ne? Nagovorio
sam majku da mi je jutros potraži u rečniku. Stvarno moram da
naučim da čitam i pored toga što se plašim da će mi iduđe godine u
školi biti užasno teško ako već budem znao štošta. Mislim da će biti
bolje ako ljudi i dalje budu mislili da nisam mnogo bistar. Onda me
neće toliko mrzeti.
Ispred njih, Fortinbras poče glasno da laje, upozoravajući
lavežom kojim im je obično saopštavao da se putem približava neki
automobil ili da je neko pred vratima.
— Ima nekoga, reče Čarls jetko. Neko tumara oko kuće.
Hajdemo. On potrča svom snagom svojih kratkih nogu. Na ivici
šume, Fortinbras je, razjareno lajući, stajao ispred jednog dečaka.
Kada oni zadihani prispeše, dečak reče:
— To je da čovek poludi, dovabite tog vašeg psa.
— Ko je on? upita Čarls Valas Meg.
— Kalvin O’Kif. On je iz našeg mesta, ali je stariji od mene.
Veliko je spadalo.
— U redu, momak. Neću ti ništa, reče dečak Fortinbrasu.
— Sedi, Fort, naredi Čarls Valas.
Fortinbras se spusti na bedra ispred dečaka, a poluglasno
režanje još uvek se razlegalo iz njegovog mrkog vrata.
— Pa dobro, podboči se Čarls Valas. Sada nam kaži šta radiš
ovde.
— Isto bih i ja mogao da pitam vas, reče dečak, pomalo ljutito.
Jeste li vi dvoje od dece Marijevih? Ovo nije vaše imanje, zar ne? On
se pomače, ali Fortinbrasovo režanje postade glasnije i on se
zaustavi.

22
 — Kaži mi nešto o njemu, Meg, zahtevao je Čarls Valas.
— Šta bih ja mogla da znam o njemu, reče Meg. On je nekoliko
razreda stariji od mene i igra u košarkaškoj ekipi.
— To je samo zbog toga što sam visok.
Kalvin je odavao utisak kao da je pomalo smeten. Da je bio
visok, jeste, a i mršav. Njegovi koščati ručni zglobovi štrčali su iz
rukava džempera, njegove iznošene pantalone od rebraste tkanine
bile su za desetak santimetara prekratke. Njegova kosa, koja je
vapila za šišanjem, bila je narandžasta, a uz nju su išle i
odgovarajuće pege. Oči su mu bile neobično svetloplave.
— Kaži nam šta radiš ovde, reče Čarls Valas.
— Šta je ovo? Diplomski ispit? Zar nisi ti onaj za koga se priča
da je zaostao?
Meg se zajapuri od besa, ali Čarls Valas odgovori spokojno:
— Tako je. Ako želiš da dovabim svog psa, bolje ti je da propevaš.
— Najneobičniji tupavko koga sam ikada sreo, reče Kalvin.
Došao sam samo zbog toga da bih umakao od svoje porodice.
Čarls Valas klimnu glavom.
— Kakve to porodice?
— Svi su slinavi. Ja sam treće od jedanaestoro dece. Ja sam
rezultat igre prirode.
Na to se Čarls Valas široko isceri.
— I ja sam.
— Ja to mislim ozbiljno, reče Kalvin.
— I ja.
— Hoću da kažem, biološki, reče Kalvin sumnjičavo.
— Promena gena, citirao je Čarls Valas, čiji je rezultat da izgled
potomstva ima karakteristike koje ne postoje kod roditelja, ali koje
se mogu preneti na njihovo potomstvo.
— Šta se to događa? upita Kalvin. Rekli su mi da ti ne umeš da
govoriš.
— Ljudi se osećaju samozadovoljnim kada misle da sam zaostao,
reče Čarls Valas. Zašto bi im razbijao iluzije? Koliko ti je godina,
Kal?

23
 — Četrnaest.
— Koji si razred?
— Treći gimnazije. Važim za najboljeg. Slušaj, da li te je neko
pozvao da danas popodne dođeš ovamo?
Čarls Valas je, držeći Forta za ogrlicu, sumnjičavo posmatrao
Kalvina.
— Kako to misliš, pozvao?
Kalvin sleže ramenima.
— Ti mi još uvek ne veruješ, zar ne?
— Nije da ti ne verujem, reče Čarls Valas.
— Hoćeš li mi onda reći šta ćeš ovde?
— Fort i Meg i ja odlučili smo da se prošetamo. Mi to često
činimo popodne.
Kalvin zari ruke u džepove.
— Nadmudruješ se sa mnom.
— I ti sa mnom, reče Čarls Valas.
— Dobro, stari, reče Kalvin. Reći ću ti ovoliko. Ponekad ja kao
da osećam stvari. Mogao bih to nazvati prisilom. Znaš li šta znači
prisila?
— Prinuda. Obaveza. Zbog toga što je neko prinuđen. Nije baš
neka sjajna definicija, ali to je iz Malog Oksfordskog rečnika.
— Dobro, dobro, uzdahnu Kalvin. Moram imati na umu da je
moje mišljenje o tvom duhovnom ustrojstvu bilo opterećeno
predubeđenjem.
Meg sede na neuređenu travu na ivici šume. Fort nežno istrže
svoju ogrlicu iz ruku Čarlsa Valasa i dođe do Meg, leže pored nje i
spusti glavu u njeno krilo.
Kalvin je sada uljudno pokušavao da svoje reči upućuje Megi
koliko i Čarlsu Valasu.
— Kad god me obuzme takvo osećanje, ta prisila, uvek činim što
mi ono nalaže. Ne mogu da objasnim odakle ono potiče i kako me
obuzima, a to se i ne događa tako često. Ali, pokoravam mu se. A
danas popodne, imao sam osećaj da moram da dođem do avetinjske
kuće. To je sve što znam, momak. Ništa nisam prećutao. Možda je
to zbog toga što je trebalo vas da sretnem. Recite vi meni.

24
 Čarls Valas je za trenutak ispitivački posmatrao Kalvina, a
potom njegove oči poprimiše neki skoro staklasti izgled, i on kao da
premišljaše u sebi. Kalvin je stajao sasvim mirno, čekajući.
Najzad, Čarls Valas reče:
— U redu. Verujem ti. Ali, ne mogu ti reći. Voleo bih da mogu
da imam poverenja u tebe. Možda bi bilo dobro da pođeš sa nama,
našoj kući, da večeramo.
— Pa, naravno, ali šta bi na to rekla vaša majka? upita Kalvin.
— Biće oduševljena. Ne brini zbog nje. Ona nije jedna od nas.
Ali, što se nje tiče, nema problema.
— A šta je sa Meg?
— Ona je tvrdoglava, reče Čarls Valas. Ona, u stvari, nije ni
jedno ni drugo.
— Kako to misliš, jedna od nas? upita Meg. Kako to misliš da ja
nisam ni jedno ni drugo?
— Nemoj sada, Meg, reče Čarls Valas. Polako. Reći ću ti kasnije.
On pogleda Kalvina i kao da naglo odluči. U redu, upoznajmo ga sa
gospođom Štajeto. Ako nešto nije kako treba sa njim, ona će znati.
I on se, svojim kratkim nogama uputi prema staroj trošnoj kući.
Avetinjska kuća bila je napola u senci skupine brestova koji su
je okruživali. Brestovi su bili skoro ogoljeni, a tle oko kuće bilo je
žuto od vlažnog lišća. Svetlost kasnog popodneva imala je zelenkast
preliv, koji su prazni prozori zlokobno odsijavali. Jedan izvaljeni
prozorski kapak snažno tresnu. Nešto zaškripa. Meg se nimalo nije
čudila što tu kuću smatraju avetinjskom.
Preko prednjih vratiju bila je zakovana jedna daska, ali Čarls
Valas ih povede oko zadnjeg dela kuće. I tamošnja vrata izgledahu
kao da su zakovana, ali Čarls Valas pokuca i vrata se polako
odškrinuše upolje, zaškripavši zarđalim šarkama. Gore, na jednom
od brestova, jedna stara crna vrana ispusti svoj hrapavi krik, a detlić
započe svoj besomučni ratatatat. Jedan veliki sivi pacov zamače za
ugao kuće, a Megi se ote prigušeni vrisak.
— Veoma ih zabavlja da koriste sve te tipične delove dekora, reče
Čarls Valas ospokojavajućim glasom. Hajdemo. Za mnom.
Kalvin čvrsto prihvati Meg za lakat, a Fort se prisloni uz njenu
nogu. Toliko je obradova njihova brižnost, da njen strah iščile i ona
bez bojazni pođe za Čarlsom Valasom kroz tamne zabiti kuće.

25
 Uđoše najpre u neku vrstu kuhinje, gde se nalazilo prostrano
ognjište, i gde je iznad razigrane vatre visio jedan veliki crni lonac.
Zašto se nije videlo kako iz dimnjaka izlazi dim?
U loncu je nešto ključalo, a mirisalo je više na neku od hemijskih
papazjanija gospođe Mari negoli na nešto što se može jesti. U
rasklimatanoj bostonskoj stolici za ljuljanje, sećaše gojazna ženica.
To nije bila gospođa Štajeto, tako da je, zaključi Meg, to morala biti
jedna od dveju prijateljica gospođe Štajeto. Imala je ogromne
naočare, dvostruko debljih i većih stakala nego Megine, i užurbano
je ušivala jedan čaršav, brzim i naglim obodima. Nekoliko drugih
čaršava ležahu na prašnjavom podu.
Čarls Valas pođe do nje.
— Stvarno mislim da nije trebalo da uzimate čaršave gospođe
Bankem a da se ne posavetujete sa mnom, reče on, ljutit i odlučan
kako samo vrlo mali dečak može biti. Zaboga, zbog čega su vam oni
potrebni?
Gojazna ženica se nasmeši.
— O, Čarli, milo moje! Le soeir a ses raisons que la raison ne
connait point. Francuski. Paskal. Srce ima svoje razloge koje um ne
poznaje.
— Ali to uopšte nije prikladno, reče Čarls ljutito.
— Tvoja mati bi smatrala da jeste. Kroz okruglinu naočara kao
da je odsjajivao osmeh.
— Ne govorim o osećanjima moje majke prema ocu, brundao je
Čarls Valas. Govorim o čaršavima gospođe Bankem.
Ženica uzdahnu. Svetlost ponovo pade na njene ogromne
naočare i one zasjaše poput očiju velike sove.
— U slučaju da nam zatrebaju duhovi, naravno, reče ona.
Mislim da je trebalo i sam da pogodiš. Ako treba nekoga da
prestrašimo, Štajeto je smatrala da to treba da učinimo kako
dolikuje. Zbog toga je tako zabavno živeti u kući koju opsedaju
duhovi. Ali, zaista nismo računale da ćeš ti saznati o čaršavima. Auf
fischer Tat erappt. Nemački. In fragrante delicto. Latinski.
Uhvaćen na delu. Kao što rekoh...
Ali Čarls Valas podiže ruku odlučnim gestom.
— Gospođo Ko, poznajete li ovog momka?

26
27
 Kalvin se nakloni.
— Dobar dan, gospođo. Čini mi se da nisam dobro čuo vaše ime.
— Gospođa Ko će biti dovoljno, reče žena.
To nije bila moja zamisao Čarlsi, ali mislim da nije loše.
— Gde je gospođa Štajeto? upita Čarls.
— Zauzeta je. Vreme se primiče, Čarlsi, vreme se primiče. Ab
honesto virum bonum nihil deterret. Seneka. Ništa ne može da
odvrati dobrog čoveka od toga da postupi časno. A on je veoma
dobar čovek, Čarlsi, dragi, a upravo sada mu je potrebna naša
pomoć.
— Ko? upita Meg.
— A, mala Megsi! Divno je što sam te upoznala, dušo. Tvoj otac,
naravno. A sada pođite kući, mili moji. Još nije vreme. Ne brinite,
nećemo otići bez vas. Dobro se najedite i odmorite. Nahranite
Kalvina. A sada, tutanj! Justitiae soror fides. Opet latinski,
naravno. Sudbina je sestra pravde. Verujte u nas. A sada, iš! Ona
prhnu iz svoje stolice i izgura ih kroz vrata, iznenađujuđe snažno.
— Čarlse, reče Meg. Ne razumem.
Čarls je uhvati za ruku i odvuče je od kuće. Fortinbras je trčao
pred njima, a Kalvin je bio odmah iza njih.
— Ne, reče on, ni ja još ne razumem. Ne sasvim. Reći ću ti sve
što znam čim budem mogao. Ali, jesi li videla Forta? Nije ni zarežao.
Nije ni zadrhtao. Kao da u svemu nije bilo ničeg neobičnog. Prema
tome, znaš da je sve u redu. Hej, učinite mi uslugu, vas dvoje. Da ne
pričamo o tome dok nešto ne prezalogajimo? Potrebno mi je gorivo
da bih mogao da rasporedim stvari i da ih kako treba usvojim.
— Vodi nas, tupavko, povika Kalvin veselo. Nikada nisam video
vašu kuću, a imam veoma neobičan osećaj da, prvi put u životu idem
svojoj kući!

28
 III
GOSPOĐA KOJA

U šumi je već počelo da se spušta veče i oni su koračali u tišini.

Čarls i Fortinbras su prednjačili, poskakujući. Kalvin je išao pored
Meg, jedva dodirujući prstima njenu ruku, zaštitničkim gestom.
Bilo je to najčudnije, najzbrkanije popodne u mom životu,
razmišljala je ona, a ipak se više ne osećam zbrkano i uzrujano;
jedino što osećam je sreća. Zašto?
— Možda nam nije bilo suđeno da se upoznamo pre ovoga, reče
Kalvin. Hoću da kažem, ja sam znao za tebe u školi i sve to, ali nisam
te poznavao. Ali, milo mi je što smo se upoznali sada, Meg. Bićemo
prijatelji, znaš.
— I meni je milo, prošaputa Meg i oni ponovo utonuše u ćutanje.
Kada su se vratili kući, gospođa Mari je još uvek bila u
laboratoriji. Posmatrala je neki bledoplavi fluid koji se polako
pokretao kroz cev od jednog staklenog suda do retorte. Iznad
Bunsenovog gorionika, u velikoj glinenoj posudi, krčkao se
paprikaš.
— Nemojte reći Sendiju i Denisu da ovde kuvam, reče ona. Uvek
se plaše da bi neka hemikalija mogla da dospe u meso, a ja sam
obavljala jedan eksperiment kome nisam mogla a da i sama ne
prisustvujem.
— Ovo je Kalvin O’Kif, majko, reče Meg. Hoće li biti dovoljno i
za njega? Fantastično miriše.

29
 — Zdravo, Kalvine. Gospođa Mari se rukova sa njim. Milo mi je
što sam te upoznala. Večeras imamo samo paprikaš, ali je gusto
pripravljen.
— Zvuči mi primamljivo, reče Kalvin. Mogu li da upotrebim vaš
telefon, da bi moja majka znala gde sam?
— Naravno, Meg, hoćeš li da mu pokažeš gde je? Nemoj da
telefoniraš sa ovog ovde, ako nemaš ništa protiv. Želela bih da
završim eksperiment.
Meg ga povede u kuću. Čarls Valas i Fortinbras behu otišli. Čula
je kako napolju Sendi i Denis zakivaju tvrđavu koju su pravili gore,
na jednom od javora.
— Ovuda, reče Meg i provede ga kroz kuhinju u dnevnu sobu.
— Ne znam zbog čega joj se javljam kada ne dođem kući, reče
Kalvin ogorčenim glasom. Ne bi ni primetila. On uzdahnu i okrenu
broj. Kevo? reče on. O, Hinki. Reci kevi da ću doći kasno. Ali, nemoj
zaboraviti. Ne bih želeo da opet ostanem napolju. On okači slušalicu
i pogleda u Meg. Znaš li ti koliko si sretna?
Ona se nasmeši, više na jednu stranu.
— Retko kada.
— Takva majka! Takva kuća! Uh, majka ti je divna! Treba da
vidiš moju majku. Svi gornji zubi su joj poispadali i ćale joj je
nabavio veštačku vilicu ali ona neće da je koristi, a veći deo dana čak
se ni ne očešlja. Nije da je neka razlika i kada to učini. On stisnu
pesnice. Ali, volim je. To je u svemu najčudnije. Sve ih volim, a oni
kao da me ni ne računaju. Možda im zato javljam kada neću biti kod
kuće. Zato što mi je stalo. A nikome drugom nije. Ne znaš koliko si
sretna što te vole.
Meg izusti preneraženo.
— Valjda nikada nisam razmišljala o tome. Valjda sam to
primala zdravo za gotovo.
Kalvin je izgledao sumorno; potom široki osmeh ponovo razgali
njegovo lice.
— Nešto će se dogoditi, Meg! Nešto dobro! Osećam to!
I on poče da tumara, još uvek neraspoložen, po prijatnoj, iako
pohabanoj, dnevnoj sobi. Zaustavi se ispred jedne fotografije na
klaviru, na kojoj je bila grupica ljudi koji su stajali na obali.
30
 — Ko je to?
— O, grupa naučnika.
— Gde?
Meg priđe fotografiji.
— Kejp Kanaveral. Ovaj je moj otac.
— Koji?
— Ovde.
— Ovaj sa naočarima?
— Aha. Ovaj nepodšišani. Meg se zacereka, zaboravljajući svoje
brige, zadovoljna što Kalvinu pokazuje fotografiju. Kosa mu je
nekako iste boje kao moja i on uvek zaboravlja da se podšiša. Majka
to obično rešava tako što ona to obavi — kupila je makaze i alat za
šišanje — pošto on neće da odvoji vreme da ode do berberina.
Kalvin je proučavao fotografiju.
— Sviđa mi se, obznani on odmereno. Nekako liči na Čarlsa
Valasa, zar ne?
Meg se ponovo nasmeja.
— Kada je Čarls bio beba, izgledao je sasvim kao otac. Bilo je to
zaista čudnovato.
Kalvin nastavi da posmatra fotografiju.
— Nije zgodan, ili tako nešto. Ali, sviđa mi se.
Meg je bila ozlojeđena.
— On je suviše zgodan.
Kalvin odmahnu glavom.
— Jok. Dugačak je i mršav kao ja.
— Pa, ja mislim da si ti zgodan, reče Meg. I očeve oči su slične
tvojima. Znaš. Stvarno plave. Samo njegove nisu toliko upadljive,
zbog naočara.
— Gde je on sada?
Meg se ukoči. Ali nije morala da odgovori, jer se vrata izmeću
laboratorije i kuhinje zalupiše i gospođa Mari uđe, noseći zdelu sa
paprikašom.
— Sad ću, kliknu ona, dovršiti ovo kako treba na peći. Jesi li
uradila domaće zadatke, Meg?

31
 — Nisam sasvim, reče Meg, odlazeći nazad u kuhinju.
— Onda sam sigurna da Kalvin neće imati ništa protiv ako ih
završiš pre večere.
— Naravno, samo napred. Kalvin posegnu u džep i izvuče
smotuljak ispresavijanog papira.
U stvari, i ja imam neke svoje bezvezotine koje treba da dovršim.
Matiš. To je jedino što teško shvatam. Nemam problema sa bilo
čime što ima veze sa rečima, ali mi cifre ne idu tako dobro od ruke.
Gospođa Mari se nasmeši.
— Neka ti Meg pomogne.
— Ali, vidite, ja sam nekoliko razreda stariji od Meg.
— Ipak, pokušaj da je nagovoriš da ti pomogne oko tog tvog
matiša, nagovarala ga je gospođa Mari.
— Da, svakako, reče Kalvin. Evo. Ali, prilično je komplikovano.
Meg izravna papir i poče ga proučavati.
— Da li je važno kako ćeš to uraditi? upita ona. Hoću da kažem,
možeš li ti to da rešiš na svoj sopstveni način?
— Pa, naravno, sve dok razumem i mogu tačno da odgovorim.
— E, mi moramo da radimo na njihov način. Pazi, Kalvine, zar
ne vidiš koliko bi lakše bilo ako to rešavaš na ovaj način? Ona
prelete olovkom preko papira.
— Hej! reče Kalvin. Hej! Mislim da sam shvatio. Pokaži mi još
jednom na drugom zadatku.
Megina olovka se ponovo zaposli.
— Treba samo da zapamtiš da svaki običan razlomak treba da se
pretvori u beskonačni periodički decimalni razlomak. Vidiš? Tako
su 3/7 jednake 0,428571.
— Ovo je najluđa porodica. Kalvin se isceri na nju. Valjda je već
trebalo da prestanem da se iznenađujem, ali tebe u školi smatraju
zaostalom, i uvek si bila na dnevnom redu.
— Jesam.
— Nevolja sa Meg i matematikom, reče gospođa Mari živahno,
jeste što su ona i njen otac običavali da se igraju ciframa, pa je Meg
naučila da suviše skraćuje. Tako, kada u školi zahtevaju od nje da

32
rešava probleme zaobilaznim putem, ona postaje mrzovoljna i
tvrdoglava i izaziva kod sebe krasnu blokadu uma.
— Ima li još takvih zaostalih kao što su Meg i Čarls? upita
Kalvin. Ako je tako, trebalo bi da upoznam više njih.
— Možda bi pomoglo kada bi Megin rukopis bio čitljiv, reče
gospođa Mari. Uz velike teškoće, obično mogu da ga odgonetnem,
ali sumnjam da njeni nastavnici mogu ili da su voljni da se bakću
oko toga. Nameravam da joj za Božić nabavim pisaću mašinu.
Možda će to pomoći.
— Ako nešto i učinim kako treba, niko neće da veruje da sam to
ja postigla, reče Meg.
— Šta je to megaparsek? upita radoznalo Kalvin.
— Jedan od nadimaka koje mi je nadenuo otac, reče Meg. To je,
takođe, 3,26 miliona svetlosnih godina.
— Šta je to E = mc2?
— Ajnštajnova jednačina.
— Šta predstavlja E?
— Energiju.
— m?
— Masu.
— c2?
— Kvadrat brzine svetlosti u santimetrima u sekundi.
— Sa kojim zemljama se graniči Peru?
— Nemam pojma. Mislim da je to negde u Južnoj Americi.
— Koji grad je prestonica države Njujork?
— Pa, Njujork, naravno!
— Ko je napisao Bosvelov Život Džonsona?
— O, Kalvine, slaba sam iz engleskog.
Kalvin uzdahnu i okrete se gospođi Mari.
— Shvatam na šta ste mislili. Ne bih baš voleo da je podučavam.
— Ona je pomalo jednostrana, priznajem, reče gospođa Mari,
mada za to krivim sebe i njenog oca. Ipak, ona se još uvek igra sa
lutkama.
— Majko! kriknu Meg unezvereno.

33
 — Izvini, dušo, reče gospođa Mari hitro. Ali sigurna sam da će
Kalvin razumeti šta sam htela da kažem.
Iznenadnim oduševljenim pokretom, Kalvin široko razmahnu
rukama, kao da grli Meg i njenu majku, celu kuću.
— Kako se sve ovo dogodilo? Zar to nije divno? Osećam se kao
da sam se upravo rodio! Više nisam usamljen! Shvatate li šta to
znači za mene?
— Ali ti si dobar košarkaš, i te stvari, protivila se Meg. Dobar si
učenik. Svima se sviđaš.
— Iz najbeznačajnijih razloga, reče Kalvin. Nije bilo nikoga,
nikoga na svetu sa kim bih mogao da razgovaram. Naravno, ja mogu
da budem na nivou svih ostalih, mogu da potisnem sam sebe, ali to
nisam ja.
Meg zahvati hrpu viljušaka iz ladice i obrtaše ih tamo ovamo,
gledajući u njih.
— Opet sam sasvim smetena.
— I ja sam, reče Kalvin živahno. Ali, sada barem znam da ćemo
nekuda stići.
Meg se obradova i pomalo iznenadi oduševljenju blizanaca što
će Kalvin večerati sa njima. Znali su više o njegovim sportskim
uspesima i bili su daleko više pod njihovim utiskom nego li Meg.
Kalvin pojede pet činija paprikaša, tri tanjirića želea i desetak
kolačića, a potom je Čarls Valas zahtevao da ga Kalvin odvede u
krevet i da mu čita. Blizancima koji behu završili domaće zadatke,
bi dozvoljeno da pola sata gledaju program na televiziji. Meg najpre
pomože majci da opere sudove, a potom sede za sto i uhvati se u
koštac sa domaćim zadacima. Ali, nije mogla da se usredsredi na
njih.
— Majko, jesi li uznemirena? iznenada upita ona.
Gospođa Mari podiže pogled sa jednog engleskog naučnog
časopisa koji je prelistavala. Za trenutak, nije progovorila. Potom
reče:
— Jesam.
— Zbog čega?

34
 Gospođa Mari je ponovo oklevala. Ispružila je ruke i posmatrala
ih. Bile su duge, snažne i lepe. Ona prstom desne ruke dodirnu
široki zlatni prsten na trećem prstu svoje leve ruke.
— Znaš, ja sam još uvek mlada žena, najzad progovori ona,
mada shvatam da je vama, deci, teško da to razumete. I još uvek
veoma volim tvog oca. Strahovito mi nedostaje.
— I misliš da sve ovo ima neke veze sa ocem?
— Mislim da mora da ima.
— Ali kakve?
— To ne znam. Ali, tako to jedino mogu da objasnim.
— Misliš li da okolnosti uvek imaju neko objašnjenje?
— Da. Verujem da imaju. Ali mislim da mi sa našim ljudskim
ograničenjima nismo uvek u stanju da shvatimo objašnjenje. Meg,
ne znači da objašnjenje ne postoji samo zato što ga mi ne
razumemo.
— Želim da razumem okolnosti, reče Meg.
— Svi to želimo. Ali to nije uvek moguće.
— Čarls Valas razume više nego mi ostali, zar ne?
— Aa.
— Zašto?
— Rekla bih, zato što je on — pa, zato što je on drugačiji, Meg.
— U kom pogledu drugačiji?
— Ne znam ni sama. I sama znaš da se on razlikuje od svih
ostalih.
— Ne znam. I ne bih mu to poželela, reče Meg odbrambeno.
— Želje sa tim nemaju nikakve veze. Čarls Valas je onakav kakav
je. Drugačiji. Nov.
— Nov?
— Da. Tako smo tvoj otac i ja smatrali.
Meg tako snažno pritisnu svoju olovku, da se ova prelomi. Ona
se nasmeja.
— Žao mi je. Stvarno nisam destruktivna. Samo pokušavam da
postavim stvari na pravo mesto.
— Znam.

35
 — Ali Čarls Valas ne izgleda drugačije od ostalih.
— Ne, Meg, ali ljude ne čini samo njihov izgled. Čarls Valas nije
različit fizički. On je to suštinski.
Meg duboko uzdahnu, skide naočare, zavrte ih oko drške i
ponovo ih stavi.
— Pa. ja znam da je Čarls Valas drugačiji, a znam da je i više od
toga. Valjda ću morati da to naprosto prihvatim, iako ne razumem.
Gospođa Mari se nasmeši.
— Možda je to u stvari ono što sam pokušavala da obrazložim.
— Aha, reče Meg neodlučno.
Njena majka joj se ponovo nasmeši.
— Možda me zbog toga naš posetilac od prošle noći nije
iznenadio. Možda sam zbog toga u stanju da — voljno potisnem
nevericu. Zbog Čarlsa Valasa.
— Jesi li i ti poput Čarlsa? upita Meg iznenađeno.
— Ja. Zaboga, ne. Podareno mi je više pameti i povoljnih prilika
nego mnogim drugim ljudima, ali ništa što je u vezi sa mnom ne
izlazi izvan normalnog obrasca.
— Tvoj izgled izlazi, reče Meg.
Gospođa Mari se nasmeja.
— Ti samo nisi imala dovoljno osnova za upoređivanje, Meg. Ja
sam, stvarno, sasvim obična.
Kalvin O’Kif, ulazeći potom, reče;
— Ha, ha.
— Je li Čarls sređen? upita gospođa Mari.
— Da.
— Šta si mu čitao?
— Otkrovenje. Njegov izbor. Uzgred, na kakvom ste
eksperimentu radili ovog popodneva, gospođo Mari?
— O, nešto što smo ja i moj muž zajedno smišljali. Ne bih želela
da suviše zaostanem za njim, dok se on ne vrati.
— Majko, nastavi Meg. Čarls kaže da ja nisam ni jedno ni drugo,
ni čovek, ni ptica, niti dobra crvena haringa.

36
 — O, pa to je da provrištiš, reče Kalvin. Ti si Meg, zar nisi? Hajde
da se prošetamo.
Ali Meg još nije bila zadovoljna.
— A šta ćeš sa Kalvinom? Upita svoju majku.
Gospođa Mari se nasmeja.
— Ne želim da bilo šta učinim sa Kalvinom. On mi se veoma
sviđa i oduševljena sam što je dospeo ovamo.
— Majko, htela si da mi pričaš o teseraktu.
— Da. Oči gospođe Mari poprimiše uznemiren izgled. Ali, ne
sada, Meg. Ne sada. Idi prošetaj sa Kalvinom. Idem da poljubim
Čarlsa a zatim moram da vidim da li su blizanci polegali.
Napolju, trava je bila vlažna od rose. Mesec je bio na pola puta i
prigušivao je svetlost zvezda svojim velikim lukom. Kalvin posegnu
i uhvati Meginu ruku, pokretom jednostavnim i prijateljskim, poput
Čarlsa Valasa.
— Jesi li uznemirila majku? upita on nežno.
— Ne bih rekla da sam to ja učinila. Ali ona jeste uznemirena.
— Zbog čega?
— Zbog oca.
Kalvin povede Meg preko travnjaka. Senke drveća bile su duge
i izobličene a u vazduhu se osećao teški, slatkasti miris jeseni. Meg
posrnu kada se tle iznenada spusti strmije, ali je snažna Kalvinova
ruka pridrža. Pažljivo su koračali kroz povrtnjak blizanaca, birajući
put kroz sorte kupusa, repe, prokelja, bundeva. Sa njihove leve
strane bili su obrisi dugih stabljika kukuruza. Ispred njih bio je mali
jabučar, ograđen kamenim zidom, a iza njega šuma, kroz koju su
šetali tog popodneva. Kalvin je povede do zida, a potom sede na
njega; njegova riđa kosa se srebrnkasto presijavala na mesečini, a
telo mu je bilo prošarano senkama koje su pravile izukrštane
grančice. On posegnu, otkide jednu jabuku sa stabla, dade je Megi,
a potom ubra jednu za sebe.
— Pričaj mi o svom ocu.
— On je fizičar.
— Naravno, svi to znamo. Smatra se da je napustio tvoju majku
i otišao sa nekom damom.

37
 Meg poskoči sa kamena na kome je sedela, ali Kalvin je zgrabi
za ručni zglob i povuče je naniže.
— Polako, mala. Nisam rekao ništa što već nisi čula, zar ne?
— Ne, reče Meg, ali nastavi da se otima. Pusti me.
— Hajde, smiri se. Ti znaš da to nije istina, ja znam da to nije
istina. A ako bilo ko, ko je samo jednom video tvoju majku može da
poveruje da bi bilo koji čovek ostavio nju zbog neke druge žene, to
samo pokazuje koliko daleko ljubomora može da odvede ljude. Je li
tako?
— Valjda jeste, reče Meg, ali njena sreća iščile i ona se ponovo
suoči sa morama ljutine i jeda.
— Pazi, ludice. Kalvin je nežno prodrmusa. Samo hoću da
postavim stvari na pravo mesto, da nekako razdvojim činjenice od
izmišljotina. Tvoj otac je fizičar. To je činjenica, je li tako?
— Jeste.
— Doktorirao je iz nekoliko oblasti?
— Aa.
— Većinom je radio sam, ali je deo vremena provodio na
Institutu za više obrazovanje u Prinstonu. Je li tako?
— Aa-
— Zatim je radio nešto za vladu, zar ne?
— Aa.
— Ti nastavi odatle. To je sve što ja znam.
— To je otprilike sve što i ja znam, reče Meg. Možda majka zna
više. Ne znam. Ono što je on radio bilo je — pa, bilo je to ono što
nazivaju klasifikovano.
— Misliš, strogo poverljivo?
— Tako je.
— A nemaš čak ni bilo kakvu predstavu o čemu se radilo?
Meg odmahnu glavom.
— Ne. U stvari, ne. Samo nagoveštaj, po onome gde je bio.
— Pa, gde je bio?
— Jedno vreme u Nju Meksiku; gamo smo i mi bili sa njim; a
potom je bio u Floridi, u Kejp Kanaveralu, a mi smo takođe bili sa

38
njim. Potom je trebalo da mnogo putuje, tako da smo mi došli
ovamo.
— Je li to oduvek bila vaša kuća?
— Da. Ali živeli smo u njoj samo leti.
— A ne znaš gde su poslali tvoga oca?
— Ne. U početku smo dobijali mnogo pisama. Majka i otac su se
uvek svakodnevno dopisivali. Mislim da mu majka još uvek piše
svake noći. Poštarka svaki čas pravi neke opaske o svim tim njenim
pismima.
— Rekao bih da oni misle da mu ona dodijava ili tako nešto, reče
Kalvin, prilično ogorčeno. Ne mogu da razumeju jasnu, običnu
ljubav kada je vide. Dakle, nastavimo. Šta se potom dogodilo?
— Ništa se nije dogodilo. U tome je nevolja.
— Dobro, a šta je sa pismima tvog oca?
— Naprosto su prestala da stižu.
— Uopšte ništa niste saznali?
— Ne, reče Meg. Ništa. Glas joj je bio prepun jada.
Meću njih se spusti tišina, opipljiva poput tamnih senki drveća,
koje su padale preko njihovih kolena, a koje sada kao da počivahu
na njima, teške kao da poseduju sopstvenu težinu.
Najzad, Kalvin progovori suvoparnim, trezvenim glasom, ne
gledajući Meg.
— Misliš li da bi mogao biti mrtav?
Meg ponovo poskoči i Kalvin je ponovo povuče naniže.
— Ne! Javili bi nam da je mrtav! Uvek pošalju telegram ili tako
nešto. Uvek ti jave!
— Šta su vama javili?
Meg priguši jecaj, uspevši da progovori preko njega.
— O, Kalvine, majka je pokušavala i pokušavala da otkrije. Bila
je u Vašingtonu, i sve to. Ali sve što su nam rekli jeste da je on na
jednom tajnom i opasnom zadatku i da ona može da se ponosi
njime, ali da on neće biti u stanju da — da opšti sa nama jedno
vreme. I da će nam javiti novosti čim nešto saznaju.
— Meg, nemoj da pobesniš, ali, šta misliš, možda ni oni ne
znaju?
39
40
 Jedna spora suza kliznu niz Megin obraz.
— To je ono čega se i ja plašim.
— Zašto se ne isplačeš? upita Kalvin nežno. Strašno patiš zbog
oca, zar ne? Samo napred, isplači se. To će ti činiti dobro.
Megin glas javi se drhtavo kroz suze.
— Previše plačem. Trebalo bi da budem poput majke. Trebalo bi
da budem u stanju da se obuzdavam.
— Tvoja majka je potpuno drugačija osoba i ona je mnogo starija
nego ti.
— Želela bih da sam i ja drugačija osoba, reče Meg nesigurno.
Mrzim samu sebe.
Kalvin posegnu i skide joj naočare. Potom izvuče maramicu iz
džepa i obrisa joj suze.
Taj nežni postupak sasvim je razoruža i ona položi glavu na
svoja kolena i zajeca. Kalvin je mirno sedeo pored nje, povremeno
je nežno milujući po glavi.
— Izvini, najzad progovori kroz plač. Strašno mi je žao. Sada ćeš
me omrznuti.
— O, Meg, ti jesi zaostala, reče Kalvin. Zar ne znaš da ti
predstavljaš nešto najugodnije od svega, što mi se već duže vreme
nije dogodilo?
Meg podiže glavu, a mesečina obasja njeno uplakano lice; bez
naočara, njene oči bejahu iznenađujuće lepe.
— Ako Čarls Valas predstavlja igru prirode, ja sam biološka
greška. Mesečina je bljeskala na njenim naramenicama, dok je
govorila.
Očekivala je da joj se protivureči. Ali Kalvin samo reče:
— Znaš li da je ovo prvi put da te vidim bez naočara?
— Bez njih sam slepa poput šišmiša. Kratkovida sam kao i otac.
— Dakle, znaš li šta, imaš sanjalačke oči, reče Kalvin. Slušaj,
svakako i nadalje nosi naočare. Ne bih voleo da bilo ko drugi vidi
kako krasne oči imaš.
Meg se zadovoljno nasmeši. Osećala je kako crveni i pitala se da
li se crvenilo može opaziti na mesečini.

41
 — Ne mrdajte vas dvoje, javi se glas iz senke. Čarls Valas istupi
na mesečinu. Nisam vas uhodio, reče on brzo. I ne volim da kvarim,
ali tako vam je to, deco, tako vam je to! Glas mu je podrhtavao od
uzbuđenja.
— Šta to? upita Kalvin.
— Idemo.
— Idemo? Kuda? Meg posegnu i instinktivno zgrabi Kalvinovu
ruku.
— Ne znam tačno, reče Čarls Valas. Ali, mislim, u potragu za
ocem.
Iznenada, kao da se iz tame iskolačiše dva oka na njih; to se
mesečina odbijala od naočara gospođe Ko. Ona je stajala odmah
pored Čarlsa Valasa i Meg nije mogla da shvati kako joj je uspelo da
se pojavi tamo gde samo trenutak ranije nije bilo ničega, osim
treperavih senki na mesečini. Zatim začu neki zvuk iza sebe i obrnu
se. To se gospođa Štajeto verala preko zida.
— Uh, volela bih da nema vetra, reče gospođa Štajeto žalostivo.
Tako je teško sa svom tom odećom. Nosila je svoju opravu iz
prethodne noći, gumene čizme i sve ostalo, uz dodatak jednog od
čaršava gospođe Bankem, koji je ogrnula preko sebe. Kada je
skliznula sa zida, čaršav se zakači za jednu nisku granu i smače se.
Šešir od rogozine skliznu joj preko oba oka, a neka druga grana
zakači se za ružičastu stolu. Oh, zaboga, uzdahnu ona. Nikada
izgleda neću naučiti da se ispetljam.
Gospođa Ko doleprša do nje, naizgled jedva dodirujući sićušnim
stopalima tle, dok su sočiva na njenim naočarima svetlucala.
— Come t’e picciol fallo amaro morso! Dante. Koliko ti težak
bol mala omaška zadaje! Rukom poput kandže ona odgurnu šešir
gospođe Štajeto na njeno čelo, razmrsi pantljiku od drveta i,
okretnim gestom, uze čaršav i složi ga.
— O, hvala ti, reče gospođa Štajeto. Tako si spretna!
— Un asno viejo sabe mas que un potro. A. Perez. Stari
magarac zna više nego mlado ždrebe.
— Samo zbog toga što si ništavnih nekoliko biliona godina...
započe srdito gospođa Štajeto, kada je prekide rezak, neobičan glas.
— Pollakko, devvojkke. Nnijje vvremme zza ppreppirrku.

42
 — To je gospođa Koja, reče Čarls Valas. Podiže se povetarac,
lišće zaleprša, šare koje je stvarala mesečina pomeriše se i nešto
zasvetluca u srebrnkastom oreolu, a glas reče:
— Rrekkla bihh dda sse nnećću ppotppunno
matterrijallizzovvatti. Tto mme vveomma zammarra, a tollikko
togga trrebba urradditti.

43
 IV
TAMNO BIĆE

Granje drveta se pomahnitalo savijalo. Meg vrisnu i uhvati se za

Kalvina, a autoritativni glas gospođe Koje uzviknu:
— Tiššinna, ddette!
Da li je to neka senka zaklonila mesec ili se mesec naprosto
ugasio, utrnuo naglo i potpuno poput sveće? Još uvek se čuo šum
lišća, zastrašeno, zastrašujuće komešanje. Svetlost beše sasvim
iščilela. Tama je bila potptuna. Odjednom, vetar prestade, kao i bilo
kakav zvuk. Meg oseti kako Kalvin biva otrgnut od nje. Kada
posegnu za njim, njeni prsti ne napipaše ništa.
Ona kriknu:
— Čarlse! Ali, da li je to bilo zbog toga da bi mu pomogla ili da
bi on pomogao njoj, nije znala. Reč beše potisnuta nazad niz njeno
grlo, prigušujući je.
Bila je potpuno sama.
Izgubila je zaštitu Kalvinove ruke. Čarlsa ne beše, bilo da bi je
spasao, bilo da bi mu se obratila. Bila je sama u nekom odeljku
ništavila. Bez svetla, bez zvuka, bez osećanja. Gde je bilo njeno telo?
Prestravljena, pokuša da se pomeri; nije imala šta da pomeri. Kao
što su iščezli svetlost i zvuk, nestala je i ona. Telesne Meg naprosto
više nije bilo.
Potom, ona ponovo oseti svoje udove. Noge i ruke su joj klonulo
trnule, kao da su bile usnule. Ona brzo trepnu, ali iako se ona sama
bejaše nekako povratila, ništa drugo ne beše. Nije to bila naprosto
tama ili odsustvo svetlosti. Tama je bila opipljiva; bilo je moguće
kretati se kroz nju i osetiti je; u tami su se mogle oguliti golenice;

44
svet stvari još je uvek postojao naokolo. Bila je izgubljena u
užasavajućoj praznini.
Isto je bilo i sa tišinom. Bila je to više nego tišina. Gluva osoba
može da oseti vibracije. Ovde nije bilo ničega što bi se moglo osetiti.
Odjednom, ona postade svesna svoga srca, koje je ubrzano
bubnjalo u kavezu koji su činila njena rebra. Da li se ono prethodno
bilo zaustavilo? Šta ga je ponovo pokrenulo? Trnjenje u njenim
rukama i nogama pojača se i ona iznenada oseti kretanje. To
kretanje, osećala je ona, moralo je predstavljati obrtanje zemlje,
rotiranje oko njene ose, kretanje njenom eliptičnom putanjom oko
sunca. A taj osećaj zajedničkog kretanja sa zemljom bio je nekako
nalik osećaju da je u okeanu, na pučini okeana iznad podizanja i
spuštanja talasa koji se razbijaju o obalu, ležeći na vodi koja se
pokreće, pulsirajući blago sa talasanjem i osećajući blago,
neumoljivo privlačenje od strane meseca.
Spavam; sanjam, pomisli ona. Muče me košmari. Hoću da se
probudim. Neka se probudim.
— Uh! oglasi se Čarls Valas. Bilo je to dobro putovanjce! Stvarno
mislim da ste mogle i da nas upozorite.
Svetlost poče da pulsira i podrhtava. Meg trepnu i nesigurno
namesti naočare i tamo sada beše Čarls Valas, koji ozlojeđeno
stajaše pred njom, podbočen.
— Meg! viknu on. Kalvine! Gde ste?
Videla je Čarlsa, čula ga je, ali nije mogla da mu priđe. Nije
mogla da se probije kroz tu neobičnu, treperavu svetlost, njemu u
susret.
Kalvinov glas dopiraše kao da se probija kroz neki oblak.
— Pa, pričekajte me, hoćete li? Stariji sam od vas.
Meg se zapanji. Nije da Kalvin nije bio tu, a potom jeste. Nije da
se najpre pojavio jedan deo njega a potom da je sledio ostatak, kao
šaka a potom ruka, oko a potom nos. Bila je to neka vrsta treperenja,
kao da je gledala Kalvina kroz vodu, kroz dim, kroz plamen, a onda
on beše tu, trodimenzionalan i ospokojavajući.
— Meg! javi se glas Čarlsa Valasa. Meg! Kalvine, gde je Meg?
— Evo me ovde, pokuša ona da kaže, ali glas kao da beše
uklješten u svom ishodištu.

45
 — Meg! povika Kalvin i obrnu se naokolo, usplahireno se
osvrćući.
— Gospođo Koja, niste ostavili Meg, zar ne? povika Čarls Valas.
— Ako ste ozledile Meg, bilo koja od vas... započe Kalvin, ali Meg
iznenada oseti silovit pritisak i drmusanje, kao da je progurana kroz
neki zid od stakla.
— Oh, tu si ti! reče Čarls Valas, dotrča do nje i zagrli je.
— Ali, gde sam to ja? upita Meg bez daha, osetivši olakšanje
kada začu da sada ispušta glas na manje ili više normalan način.
Osvrtala se unaokolo prilično usplahireno. Stajali su na nekoj
poljani obasjanoj suncem, a vazduh je strujao oko njih, ispunjen
raskošnim miomirisom, koji se javlja jedino u veoma retkim
prolećnim danima, kada je dodir sunčevih zraka blag, a cvetovi
jabuke upravo počinju da se rastvaraju. Ona gurnu naočare uz nos,
da bi se uverila da je ono što vidi stvarno. Ostavili su za sobom
srebrnkasti odsjaj britke jesenje večeri, a sada se sve oko njih zlatilo
od svetlosti. Trava na poljani bila je meka i mlada i zelena, a
unaokolo su bili rasuti sićušni višebojni cvetovi. Meg se lagano
okrete sučelice jednoj planini, koja je sezala tako visoko u nebo da
se njen vrh gubio u vencu nabreklih belih oblaka. Iz podnožja
planine se iznenadno javi poj ptica. U vazduhu je lebdelo takvo
neiskazivo spokojstvo i blaženstvo, svuda oko nje, da se neobuzdano
bubnjanje njenog srca stiša.

Kad ćemo se nas tri opet naći

Kad grmi, pljušti i kad munja sine?1

javi se glas gospođe Ko. Odjednom, njih tri behu tu, gospođa
Štajeto, sa svojom ružičastom naherenom pantljikom, gospođa Ko,
sa odsjajem svojih naočara, i gospođa Koja, još uvek jedva nešto više
od svetlucanja. Nežni, šareni leptiri lepršahu oko njih, kao da im
iskazuju dobrodošlicu.
Gospođa Štajeto i gospođa Ko počeše da se kikoću i kikotahu se
sve dok ne poče izgledati, kakva god da je bila ta njihova tajna

1V. Šekspir: Makbet. Po prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. (Prim.

prev.)

46
doskočica, da će se porušiti od njene razuzdane zabavnosti. Kao i da
se svetlucavo obličje takođe smejalo. Ono postade mutno, tamnije i
gušće, a potom se pojavi spodoba u crnoj haljini i crnom zašiljenom
šeširu, malenih i sjajnih očiju, sa kljunastim nosem i dugom sedom
kosom, držeći metlu u jednoj od koščatih ruku.
— Etto, sammo dda bbih vvas devvojkke zaddovvoljilla, reče
neobični glas, a gospođa Štajeto i gospođa Ko padoše jedna drugoj
u zagrljaj, provaljujući se od smeha.
— Ako ste se, dame, zabavile, mislim da bi trebalo da Kalvinu i
Meg kažete nešto više o svemu ovome, reče Čarls Valas uzdržano.
Namrtvo ste prestravile Meg, tako je naglo odvodeći, bez ikakvog
upozorenja.
— Finxerunt animi, raro et perpauca loquentis, recitovala je
gospođa Ko. Horacije. Delanju malo, još manje rečima sklon.
— Gospođo Ko, voleo bih da prestanete sa citiranjem! Čarls
Valas je odavao utisak kao da je veoma ljut.
Gospođa Štajeto popravi svoju pantljiku.
— Ali, njoj je tako teško da se izražava, dragi Čarlse. Lakše joj je
ako citira umesto da smišlja sopstvene reči.
— A mmi nne smmemmo dda izggubbimmo smmissao za ššallu,
reče gospođa Koja. Jeddinni nnačinn dda izzaćemmo nna krraj ssa
nnečimm suddbonnosnno ozzbiljnnim jjesste dda pokkušammo
dda ssa timme posstuppammo pommallo bezbbrrižnno.
— Ali, biće to teško za Meg, reče gospođa Štajeto. Biće joj teško
da shvati da mi jesmo ozbiljne.
— A ja? upita Kalvin.
— Nije život tvog oca u pitanju, reče mu gospođa Štajeto.
— A šta je onda sa Čarlsom Valasom?
Glas gospođe Štajeto, škripav poput nepodmazanih šarki na
vratima, bio je srdačan i ispunjen naklonošću i ponosom.
— Čarls Valas zna. Čarls Valas zna da je u pitanju daleko više
nego samo život njegovog oca. Čarls Valas zna šta je sve na kocki.
— Ali, zapamtite, reče gospođa Ko, Αεηπου οΰδευ, πάυτα δ'
εηπϊί,ειυ χρεωτ. Evripid. Ništa nije beznadno; u svemu moramo
gajiti nadu.

47
 — Gde smo sada i kako smo dospeli ovamo? upita Kalvin.
— Na Urijelu, trećoj planeti zvezde Malak, u spiralnoj maglini
Mesije 101.
— I ja u to treba da poverujem? upita Kalvin ozlojeđeno.
— Kkakko godd hhoććeš, reče gospođa Koja uzdržano.
Iz nekog razloga, Meg je osećala da gospođa Koja, uprkos
njenom izgledu i privremenoj metli, predstavlja osobu kojoj se
može u potpunosti verovati.
— To ne izgleda ni malo čudnije od bilo čega što se dogodilo.
— Dobro, onda, neka mi samo neko kaže kako smo dospeli
ovamo! Kalvinov glas bio je još uvek ljutit, a njegove pege kao da su
se isticale na licu. Čak i kada bi putovali brzinom svetlosti, bile bi
nam potrebne godine i godine da stignemo ovamo.
— O, mi ne putujemo brzinom bilo čega, objasni gospođa
Štajeto ozbiljno. Mi teserujemo. Ili, moglo bi se reći, mi sažimamo.
— Bistro kao boza, reče Kalvin.
Teserovanje, pomisli Meg. Ima li to neke veze sa majčinim
teseraktom?
Zausti da upita, kada gospođa Koja poče da govori, a ona nije
bila osoba koju bi bilo ko prekinuo kada govori.
— Gospođa Štajeto jje jošš mlladda i nneisskussna.
— Ona misli da može da objasni stvari rečima, reče gospođa Ko.
Qui plus sait, plus se tait. Francuski, znate. Što čovek više zna,
manje govori.
— Ali ona mora da se koristi rečima zbog Meg i Kalvina, podseti
Čarls gospođu Ko. Ako ste ih poveli, pravo je da znaju šta se događa.
Meg pođe do gospođe Koje. Zbog važnosti svog pitanja, potpuno
je zaboravila na teserakt.
— Je li moj otac ovde?
Gospođa Koja odmahnu glavom.
— Nne ovdde, Megg. Nekka tti gosppođa Šttajetto obbjassni.
Onna jje mlladda i jjezzik rečči onna llakkše korrissti nneggo lli
gosspođa Kko i jja.

48
 — Zaustavili smo se ovde, objasni gospođa Štajeto, manje više
zbog toga da bismo se pribrali. I da vam pružimo priliku da saznate
sa čime se suočavate.
— Ali, šta je sa ocem? upita Meg. Je li on dobro?
— Trenutno, mila moja, jeste. On predstavlja jedan od razloga
zbog kojih smo mi ovde. Ali, vidiš, on je samo jedan od razloga.
— Pa gde je on? Molim vas, odvedite me njemu!
— Ne možemo, još ne, reče Čarls. Moraš biti strpljiva, Meg.
— Ali, ja nisam strpljiva! povika Meg naprasito. Nikada nisam
bila strpljiva!
Naočare gospođe Ko zasvetlucaše prema njoj dobrodušno.
— Ako želiš da pomogneš svome ocu, moraš se naučiti
strpljivosti. Vitam impendere vero. Posvetiti život istini. To je ono
što moramo da učinimo.
— To je ono što čini tvoj otac. Gospođa Štajeto klimnu glavom,
a glas joj beše, poput glasa gospođe Ko, veoma ozbiljan, veoma
svečan. Potom razvuče svoj osmeh, koji je zračio. No, haj’te! Zašto
vas troje, deco, ne biste prošvrljali naokolo, a Čarls može malo da
vam objasni stvari. Sasvim ste bezbedni na Urijelu. Zbog toga smo
se zaustavili ovde, radi odmora.
— Ali, zar nećete i vi poći sa nama? upita Meg bojažljivo.
Za trenutak zavlada tišina. Potom gospođa Koja zapovednički
podiže ruku.
— Pokkažži imm, reče ona gospođi Štajeto, a no nečemu u
njenom glasu Meg oseti nagoveštaj strepnje.
— Sada? upita gospođa Štajeto, podižući svoj škripavi glas do
piskuta. Šta god bilo to što je gospođa Koja želela da oni vide,
izazvalo je nelagodnost kod gospođe Štajeto.
— Ssadda, reče gospođa Koja. Nnekka i onni znnajju.
— Da li... da li da se preobratim? upita gospođa Štajeto.
— Trrebballo bbi.
— Nadam se da to neće previše uzrujati decu, kao za sebe
promrmlja gospođa Štajeto.

49
 — Treba li i ja da se preobratim? upita gospođa Ko. O, a bilo mi
je zabavno u ovoj odeći.
Samo, moram da priznam, gospođa Štajeto bila je najbolja u
tome. Das Werk lobt den Meister. Nemački. Delo dokazuje
majstora. Treba li i ja da se sada preobratim?
Gospođa Koja odmahnu glavom.
— Jjošš nne. Nne ovvde. Tti mmožžeš dda prriččekkaš.
— A sada, nemojte se uplašiti, dragi moji, reče gospođa Štajeto.
Njeno punačko, sićušno telo poče da svetluca, da podrhtava, da se
miče. Drečave boje njene odeće prigušiše se, pobledeše. Kobasičasto
obličje se izduži, rastegnu, iščeznu. I odjednom, pred decom se
ukaza biće lepše od bilo čega što je Meg mogla i da zamisli, a njegova
lepota očitovala se u daleko više stvari nego što je samo spoljašnje
obličje. Spolja, gospođa Štajeto svakako više nije bila gospođa
Štajeto. Bilo je to neko poput mramora belo telo sa sapima, nešto
poput konja a u isto vreme sasvim drugačije od konja, jer se iz
prekrasno uobličenog zadnjeg dela izdizao divno oblikovan trup,
ruke i glava nalik čovečjoj, ali čoveka savršeno dostojanstvenog i
besprekornog, takva uzvišenost krasote kakvu Meg nikada ranije ne
beše videla. Ne, pomisli ona, ne nalikuje grčkom kentauru. Ni
najmanje.
Sa ramena se polako raširi par krila, krila sačinjenih od duge,
od svetlosti nad vodom, od čari.
Kalvin pade na kolena.
— Ne, javi se glas gospođe Štajeto, mada taj glas ne beše glas
gospođe Štajeto. Ne preda mnom, Kalvine. Nikada ne preda mnom.
Ustani.
— Ponnessi ihh, naredi gospođa Ko.
Pokretom i nežnim i odlučnim, gospođa Štajeto kleče ispred
dece, široko raširivši krila, držeći ih nepomično ali osetno
podrhtavajući.
— A sada, na moja leća, reče novi glas.
Deca neodlučno zakoračiše prema tom divnom biću.
— Ali, kako sada da vas zovemo? upita Kalvin.

50
51
 — O, dragi moji, javi se novi glas, topao glas, sa zapahom
šumskog povetarca, čistotom trube, tajanstvenošću horne. Ne
možete stalno da menjate ime kada god se preobrazim. A bilo mi je
takvo zadovoljstvo da budem gospođa Štajeto, da mislim da je bolje
da se držite tog imena. Ona? on? ono? nasmeši im se, a blistavost
tog osmeha bila je opipljiva poput blagog lahora, neposredno topla
poput sunčevih zraka.
— Hajdemo, i Čarls Valas se uzvera.
Meg i Kalvin slediše njegov primer, a Meg se smesti izmeću
dečaka. Drhtaj prostruja krilima, a potom gospođa Štajeto uzlete i
oni se počeše kretati kroz vazduh.
Meg ubrzo utvrdi da nije bilo pogrebe da se pridržava za Čarlsa
Valasa ili Kalvina. Let tog velikog bića bio je bez potresa. Dečaci su
radoznalo osmatrali krajolik.
— Gledajte, pokaza Čarls Valas. Planine su tako visoke da im se
ne može sagledati vrh. Meg pogleda nagore, i zaista, planine kao da
su dosezale do beskraja.
Napustiše plodna polja i sada su leteli preko jedne velike zaravni
od stena nalik na granitne, oblikovanih u ogromne gromade.
Imale su konačne, ritmičke oblike, ali to ne behu kipovi; nisu
bile nalik na bilo šta što je Meg do tada videla i ona se pitala da li su
ih oblikovali vetar i vremenski uslovi, formiranje toga sveta, ili su
predstavljale tvorevine bića poput onog na kome su jezdili.
Napustiše veliku granitnu zaravan i sada su leteli iznad nekog
vrta, lepšeg od bilo čega što se može usniti. U njemu behu okupljena
mnoga bića poput onog u koje se pretvorila gospođa Štajeto; neka
od njih ležahu meću cvećem, neka plivahu u širokoj, kristalno
bistroj reci, koja proticaše kroz vrt, neka uzletahu u, Meg bejaše
sigurna u to, nekoj vrsti plesa, krećući se tamo amo iznad drveća.
Proizvodila su muziku, muziku koja nije nastajala samo iz njihovih
grla već isto tako i od pokreta njihovih velikih krila.
— O čemu to pevaju? upita Meg uzbuđeno.
Gospođa Štajeto odmahnu svojom divnom glavom.
— To se ne uklapa u vaše reči. Uopšte ne mogu da to prevedem
na vaše reči. Shvataš li ti išta od toga, Čarls?

52
 Čarls Valas je sedeo veoma mirno na širokim lećima, a na licu
mu se očitavalo da napeto osluškuje. Lice mu je odavalo izgled koji
je imalo kada bi se usredsredio na Meg ili svoju majku.
— Nešto malo. Tek vrlo malo. Alp mislim da bih mogao razumeti
više, posle nekog vremena.
— Da, možeš to naučiti, Čarlse. Ali, nemamo vremena. Ovde
možemo ostati tek toliko da se odmorimo i da obavimo neke
pripreme.
Meg jedva da je slušala.
— Želela bih da znam šta kaže. Želela bih da znam šta to znači.
— Pokušaj, Čarlse, nagovarala ga je gospođa Štajeto. Pokušaj da
prevedeš. Sada se možeš opustiti. Nemaš razloga da oklevaš.
— Ali, ne mogu! povika Čarls Valas sa teskobom u glasu. Ne
znam dovoljno! Još ne!
— Onda pokušaj da se potrudiš, zajedno sa mnom, a ja ću videti
mogu li ponešto da izrazim rečima, radi njih.
Čarls Valas poprimi izgled kao da ispituje, kao da osluškuje.
Poznajem ja taj njegov izgled! iznenada pomisli Meg. Sada
mislim da znam šta on znači! Pošto ponekad i ja izgledam tako, kada
radim matiš sa ocem, kada problem samo što se nije razjasnio...
Gospođa Štajeto kao da osluškivaše Čarlsove misli.
— Dakle, da, to je ideja. Mogu da pokušam. Šteta je što ti to
ustvari ne znaš, tako da ne možeš neposredno da mi predaš, Čarlse.
Na ovaj način mora da se uloži znatno više truda.
— Ne budite lenji, reče Čarls.
Gospođa Štajeto se ne oseti uvređenom. Ona objasni:
— O, to je za mene najomiljenija vrsta posla, Čarlse. Zbog toga
su mene izabrali da pođem, iako sam toliko mlađa. Stvarno imam
smisla za to. Ali za to je potrebna ogromna količina energije, a nama
će trebati svaka trunka energije za ono šta nam predstoji. Ali
pokušaću. Radi Kalvina i Meg, pokušaću.
Nije davala ni glasa od sebe; velika krila skoro prestadoše da se
pokreću; kao da ih je samo slabašno gibanje održavalo uzdignutim
u vazduhu.
— Onda, slušajte, reče gospođa Štajeto.

53
 Razleže se prodorni glas, a reči kao da bejahu svuda oko njih,
tako da Meg osećaše kao da bi mogla da posegne i dodirne ih:
— Pojmo gospodu pesmu novu, i njegovu hvalu sa kraja sveta,
tebi koji se spuštaš do mora u svega što je u njemu; ostrva i
njihovih stanovnika. Neka divljina i gradovi podignu glas svoj;
neka stanovnici stena zapevaju, neka uskliknu sa vrhova
planinskih. Neka odaju hvalu gospodu!2
Meg kroz celo svoje telo oseti naviranje blaženstva kakvo nikada
ranije nije osetila. Kalvinova ruka se isturi; on ne obuhvati njenu
ruku svojom, već pomače svoje prste tako da oni jedva dodirnuše
njene, ali blaženstvo prostruja kroz njih, u oba smera meću njima,
oko njih, naokolo i u njima.
Kada gospođa Štajeto uzdahnu, izgledalo je potpuno
nepojmljivo da bi kroz to blaženstvo mogao prodreti i najslabiji
nagoveštaj neverice.
— Moramo sada da pođemo, deco. Glas gospođe Štajeto bio je
gorak od tuge, što Meg ne mogaše da shvati. Podigavši glavu,
gospođa Štajeto ispusti povik, a jedno od stvorenja koja su letela
iznad drveća, najbliže njima, podiže glavu da bi oslušnulo, a potom
odlete i ubra tri cveta sa jednog drveta koje je raslo pored reke i
donese ih. Neka svako od vas uzme po jedan, reče gospođa Štajeto.
Reći ću vam kasnije kako da ih upotrebite.
Kada Meg uze svoj cvet, vide da to nije jedan cvet, već na stotine
sićušnih cvetića, koji su sačinjavali neku vrstu udubljenog zvona.
— Kuda idemo? upita Kalvin.
— Gore.
Krila se pokretahu odmereno, hitro. Vrt ostade za njima, kao i
granitna ploha i ogromna obličja, a zatim gospođa Štajeto polete
naviše, nepokolebljivo se uspinjući, gore, gore. Ispod njih, drveće
na planini proređivaše se, postade raštrkano; uskoro ga zameni
žbunje, a potom sitna, osušena trava, a onda vegetacija potpuno
nestade i behu samo stene, vrhovi i izbočine stena, oštri i pogibeljni.
— Držite se čvrsto, reče gospođa Štajeto. Nemojte da skliznete.
Meg oseti kako je Kalvinova ruka obujmljuje čvrstim zahvatom.

2 Psalm 96—98.

54
 Još uvek su se kretali naviše.
Sada su bili u oblacima. Nisu videli ništa osim strujeće beline,
vlaga se hvatala za njih i kondenzovala se u ledene kapljice. Kada
Meg zadrhta, Kalvinov stisak se pojača. Ispred nje, spokojno sećaše
Čarls Valas. On se jedared osvrnu, tek toliko da joj uputi hitar brižan
pogled ispunjen nežnošću. Ali Meg osećaše kako se, sa svakim
trenutkom koji je prolazio, on sve više udaljava, da postaje sve
manje i manje njen obožavani mlađi brat a sve više i više vrsta bića
kakva u stvarnosti behu gospođa Štajeto, gospođa Ko i gospođa
Koja, šta god one bile.
Oni iznenada izbiše iz oblaka u trak svetlosti. Ispod njih još uvek
behu stene, iznad njih se stene i dalje uzdizahu prema nebu, ali
sada, iako to izgledaše kilometrima naviše, Meg je mogla da vidi gde
se planina najzad završava.
Gospođa Štajeto nastavi da se uspinje, a njena krila se pomalo
napinjahu. Meg oseti kako joj srce ubrzano kuca; hladni znoj poče
se skupljati na njenom licu, a imala je osećaj da joj usne postaju
modre. Ona poče da se bori za dah.
— U redu, deco, sada upotrebite svoje cvetove, reče gospođa
Štajeto. Vazduh će se od sada nadalje sve više razređivati. Podignite
cvetove do lica i dišite kroz njih, a oni će vam dati dovoljno
kiseonika. Neće ga biti onoliko na koliko ste naviknuti, ali biće ga
dovoljno.
Meg je bila skoro zaboravila na cvetove i obradova se kada
shvati da ih još uvek drži, da ih nije ispustila. Ona pritisnu lice na
cvetove i duboko udahnu.
Kalvin je još uvek pridržavao jednom rukom, ali je takođe držao
cvetove uz lice.
Čarls Valas je lagano pokretao ruku sa cvetovima, kao u snu.
Krila gospođe Štajeto sa naporom su se odupirala o razređeni
vazduh. Vrh bejaše blizu iznad njih, a onda stigoše do njega.
Gospođa Štajeto zastade da se odmori na maloj zaravni od glatke
srebrnkaste stene. Tamo, ispred njih, bio je jedan veliki beli disk.
— Jedan od Urijelovih meseca, reče im gospođa Štajeto. Njen
snažni glas postade slabašan i bez daha.
— O, divan je! povika Meg. Divan je!

55
 Srebrnasta svetlost ogromnog meseca obasipala ih je, mešajući
se sa zlatastim odsjajima dana, prelivajući se preko dece, preko
gospođe Štajeto, preko vrha planine.
— Sada ćemo zaokrenuti, reče gospođa Štajeto, a prizvuk u
njenom glasu ponovo prestraši Meg.
Ali kada zaokrenuše ne ugledaše ništa. Ispred njih bejaše
prozirno, jasno plavetnilo neba; ispod njih, stene isturene iz
pokretnog mora belih oblaka.
— Sada ćemo sačekati, reče gospođa Štajeto, da zađu sunce i
mesec.
Skoro još dok je govorila, svetlost poče da čili, da tamni.
— Hoću da posmatram zalazak meseca, reče Čarls Valas.
— Ne, dete. Ne okrećite se, niko od vas. Usmerite pogled prema
tmini. Tada će ono što moram da vam pokažem biti bolje vidljivo.
Gledajte napred, pravo napred, što dalje možete.
Meg oseti bol u očima od naprezanja, ali ništa nije videla.
Potom, iznad oblaka koji su okruživali planinu, ona kao da ugleda
neku senku, nejasno tamno obličje, toliko udaljeno da jedva da je
bila sigurna da ga zaista vidi.
Čarls Valas upita:
— Šta je to?
— Ta neka vrsta senke, tamo, rukom pokaza Kalvin. Šta je to?
Ne sviđa mi se.
— Pazite, naredi gospođa Štajeto.
Bila je to senka, ništa drugo nego senka. Nije bila opipljiva, ni
koliko oblak. Da li je bila odraz nečega? Ili je predstavljala Biće,
samo po sebi?
Nebo se zatamni. Zlatasti odsjaj iščile iz svetlosti i oni behu
obavijeni plavetnilom, plavetnilom koje se modrilo, sve dok tamo
gde ne bejaše ničega osim večernjeg neba nejasno poče da pulsira
jedna zvezda, pa potom još jedna i još jedna i još jedna. Bilo je zaista
više zvezda nego što ih je Meg ikada ranije videla.
— Atmosfera je ovde toliko razređena, reče gospođa Štajeto, kao
da odgovara na njeno nepostavljeno pitanje, da ona ne ometa
osmatranje, kao kod kuće. A sada, gledaj. Gledaj pravo napred.

56
 Meg je gledala. Tamna senka još uvek bejaše tamo. Nije se
smanjila ili razišla sa nailaskom noći. A tamo gde je bila senka,
zvezde se nisu videle.
Šta li bi to moglo biti u vezi sa tom senkom, što je bilo tako
užasno da je Meg znala da nije bilo ničega ranije, niti čak da će se
ikada ponoviti nešto što bi je tako proželo strahom, izvan dosega
jeze, izvan dosega plača ili vriska, izvan dosega mogućnosti utehe?
Megina ruka, u kojoj je držala cvetove, polako se opusti i kao da
se neki nož duboko zari kroz njena pluća. Ona dahtaše, ali ne beše
vazduha da ga udahne. Tama zamuti njen pogled i um, ali kada poče
da zapada u besvesno stanje, glava joj klonu meću cvetove koje je
držala i kada udahnu miomiris njihove čednosti, njen um i telo
ponovo oživeše i ona ponovo uspravno sede.
Senka još uvek beše tamo, tamna i užasavajuća.
Kalvin je čvrsto držao njenu ruku u svojoj, ali njegov dodir je ne
osnaži niti umiri. Kroz Čarlsa Valasa, pored nje, prostruja drhtaj, ali
on sećaše potpuno nepomično.
On ne bi trebalo to da gleda, pomisli Meg. To je suviše za tako
malog dečaka, bez obzira koliko bio svojevrstan i neobičan dečačić.
Kalvin se okrete, odvraćajući pogled od tamnog Bića koje je
zatamnjivalo svetlost zvezda.
— Odstranite ga, gospođo Štajeto, prošaputa on. Odstranite ga.
To je zlo.
Velika spodoba se polako obrte naokolo, tako da senka beše iza
njih, i oni videše nezatamnjene zvezde, meko pulsiranje mesečine
na planini, silazeći krug velikog meseca kako hitro skliznu iza
obzorja. Potom, oni krenuše nizbrdo, dole, dole, a da gospođa
Štajeto ne izusti ni reči. Kada stigoše do venca oblaka, gospođa
Štajeto reče:
— Možete da dišete bez cvetova, deco moja.
Ponovo zavlada tišina. Ni rečce. Bilo je kao da je senka
posegnula svojim mračnim silama i dotakla ih, tako da behu
nesposobni da govore. Kada stigoše natrag do cvetnog polja, sada
okupanog svetlošću zvezda i mesečinom sa drugog, manjeg, žućeg
meseca koji se uzdizao, nešto malo od njihove napetosti napusti

57
njihova tela i oni shvatiše da telo divne spodobe na kojoj su jahali
bejaše ukočeno kao i njihova tela.
Ona se skladnim pokretom spusti na tle i sklopi svoja velika
krila. Čarls Valas prvi skliznu s nje.
— Gospođo Ko! Gospođo Koja! pozva on i odmah nastade
treperenje u vazduhu. Njima prisne naočare gospođe Ko
zasvetlucaše na njih. Gospođa Koja se takođe pojavi, ali kako je
objasnila deci, bilo joj je teško da se u potpunosti materijalizuje,
tako da, iako odeća i zašiljeni šešir behu tu, Meg je mogla da kroz
njih vidi planinu i zvezde. Ona skliznu sa leća gospođe Štajeto i
zakorači, prilično nesigurno posle dugotrajnog jahanja, prema
gospođi Kojoj.
— To Tamno Biće koje smo videli, reče ona. Je li to ono protiv
čega se bori moj otac?

58
 V
TESERAKT

— Dda, reče gospođa Koja. Onn jje izza te tmminne, takko dda
pa čakk nni mmi nne možžemmo viddetti.
Meg poče da plače, da glasno jeca. Kroz suze, videla je Čarlsa
Valasa kako stoji tu, malešan, vrlo bled. Kalvin je obgrli rukama, ali
ona uzdrhta i otrgnu se, žestoko jecajući. Tada je obujmiše velika
krila gospođe Štajeto i ona oseti kako uteha i okrepljenje struje kroz
nju. Gospođa Štajeto nije izgovarala čujno, a ipak Meg kroz krila
razumede reči.
— Dete moje, ne očajavaj. Misliš li da bismo te dovele ovamo, da
nema nade? Tražimo od tebe da učiniš jedno teško delo, ali se
uzdamo da ti to možeš. Tvom ocu potrebna je pomoć, potrebna mu
je odvažnost i on će možda biti u stanju da za svoju decu učini ono
što ne bi mogao učiniti za sebe.
— Ddakkle, reče gospođa Štajeto. Jjesmmo lli sppremnni?
— Kuda idemo? upita Kalvin.
Meg ponovo oseti zbiljski fizički bod od straha, dok je gospođa
Koja govorila.
— Mmorramo ottićći izza sennke.
— Ali nećemo to učiniti odjedared, umiri ih gospođa Štajeto.
Učinićemo to u kratkim etapama. Ona pogleda Meg. Sada ćemo
teserovati, ponovo ćemo sažimati. Shvataš li?
— Ne, reče Meg bespomoćno.
Gospođa Štajeto uzdahnu.

59
 — Objašnjenja nisu jednostavna, kada se odnose na stvari za
koje vaša civilizacija još uvek nema odgovarajuće izraze. Kalvin je
govorio o kretanju brzinom svetlosti. To razumeš, mala moja Meg?
— Da. Meg klimnu glavom.
— To je, naravno, nepraktičan, zaobilazni put. Mi smo naučili
da idemo prečicom, gde god je moguće.
— Nekako kao u matišu? upita Meg.
— Kao u matišu. Gospođa Štajeto pogleda prema gospođi Ko.
Uzmi svoju suknju i pokaži im o čemu se radi.
— La experiencia es la madre de la sciencia. Španski, dragi
moji. Servantes. Iskustvo je majka znanja. Gospođa Ko uhvati
rukama deo svoje bele haljine i držaše ga čvrsto.
— Vidite, reče gospođa Štajeto, ako bi neki veoma mali insekt
trebalo da se kreće sa dela suknje u desnoj ruci gospođe Ko do dela
u njenoj levoj ruci, morao bi prilično da hoda, ako bi se kretao
popreko.
Gospođa Ko, još uvek držeći suknju, hitro savi ruke.
— Dakle, kao što vidite, reče gospođa Štajeto, on će stići tamo,
bez tog dugog putovanja. Tako mi putujemo.
Čarls Valas spokojno prihvati objašnjenje. Čak ni Kalvin nije
izgledao zbunjen.
— Oh, bože moj, uzdahnu Meg. Rekla bih da jesam zaostala.
Naprosto nisam to shvatila.
— To je zbog toga što razmišljaš o prostoru samo u tri dimenzije,
reče joj gospođa Štajeto. Mi se krećemo u petoj dimenziji. To je
nešto što možeš da shvatiš, Meg. Nemoj se plašiti da pokušaš. Je li
tvoja majka bila u stanju da ti objasni teserakt?
— Pa, nikada to nije učinila, reče Meg. Toliko je to uzrujavalo.
Zbog čega, gospođo Štajeto? Rekla je da je to nešto u vezi sa njom i
ocem.
— Bio je to pojam kojim su se poigravali, reče gospođa Štajeto,
da zađu iza četvrte dimenzije u petu. Da li ti je majka to objasnila,
Čarlse?

60
 — Pa, jeste. Čarls kao da je bio u neprilici. Meg, molim te, nemoj
da ti je žao zbog toga. Ja sam joj naprosto dodijavao dok si ti bila u
školi, sve dok joj to nisam izmamio.
Meg uzdahnu.
— Samo mi ti to objasni.
— U redu, reče Čarls. Šta je to prva dimenzija.
— Pa, linija:___________
— Dobro. A druga dimenzija?
— Pa, treba učetvorougliti liniju. Četvorougao u ravni biće u
drugoj dimenziji.
— A treća?
— Pa, treba učetvorougliti drugu dimenziju. Onda četvorougao
više neće biti u ravni. Imaće dno, strane i vrh.
— A četvrta?
— Pa, rekla bih, ako hoćeš da se matematički izrazim, trebalo bi
učetvorougliti četvorougao. Ali ne možeš uzeti olovku i nacrtati to,
na način kao što možeš prve tri dimenzije. Znam da to ima neke veze
sa Ajnštajnom i vremenom. Rekla bih da bismo možda četvrtu
dimenziju mogli nazvati Vreme.
— Tako je, reče Čarls. Bravo. Pa, onda, za petu dimenziju trebalo
bi da učetvrtiš četvrtu, zar ne?
— Valjda je tako.
— E, peta dimenzija je teserakt. Dodaj je ostalim četirima
dimenzijama i možeš da se krećeš kroz prostor a da pri tom ne
moraš da ideš dugim zaobilaznim putem. Drugim rečima, ako se
vratimo Euklidu, ili staromodnoj geometriji u ravni, prava linija
nije najkraće rastojanje izmeću dveju tačaka.
Za kratak tren nadahnuća, Megino lice poprimi usredsređen,
ispitivački izraz, kakav se tako često pojavljivao na Čarlsovom licu.
— Shvatam! povika ona. Dokučila sam! Tek za trenutak sam
dokučila! Sada to ne mogu da objasnim, ali jednog trena sam to
sagledala! Ona se uzbuđeno okrete Kalvinu. Jesi li ti dokučio?
On klimnu glavom.

61
 — Dovoljno. Ne shvatam to onako kako to Čarls Valas čini, ali
shvatam dovoljno da steknem ovlašnu predstavu.
— E, ppa sadda krrennimmo, reče gospođa Koja. Nnemmammo
vrremmenna zza baccanje.
— Možemo li nas dvoje da se držimo za ruke? upita Meg.
Kalvin uhvati njenu ruku i držaše je čvrsto U svojoj.
— Možete da pokušate, reče gospođa Štajeto, mada nisam
sigurna kako će ispasti. Vidite, iako putujemo zajedno, krećemo se
odvojeno. Mi ćemo poći prve a vas ćemo uzeti posle, u povratnom
talasu. Možda će vam tako biti lakše. Dok je govorila, veliko belo
telo poče da poigrava, a krila nestajahu u izmaglici. Gospođa Ko kao
da isparavaše, sve dok ne ostade ništa drugo osim naočara, a potom
i naočare, takođe, nestadoše. To podseti Meg na Češirskog mačka.3
Često sam viđala lice bez naočara, pomisli ona; ali naočare bez
lica! Pitam se da li će tako biti i sa mnom. Prvo ja, a onda naočare?
Ona pogleda prema gospođi Kojoj. Gospođa Koja bejaše tamo,
a potom je više ne beše.
Podiže se nalet vetra i snažan potres i nastade oštro drmusanje,
dok se probijala kroz — šta? Potom nastade tama; tišina; ništavilo.
Ako je Kalvin još uvek držao njenu ruku, ona to nije mogla da oseti.
Ali ovoga puta bila je pripremljena na iznenadno i potpuno
razlaganje njenog tela. Kada oseti da joj vrhovi prstiju ponovo trnu,
znala je da je putovanje skoro gotovo i ponovo je mogla osetiti stisak
Kalvinove ruke oko svoje.
Bez upozorenja, ona oseti pritisak, koji naiđe kao potpuni i
neočekivani potres, kakav nije mogla ni da zamisli, kao da je bila
potpuno spljoštena nekim ogromnim parnim valjkom.
Bilo je to daleko gore nego ništavilo; dok je bila ništa, nije bilo
potrebe da diše, ali sada su njena pluća bila stisnuta tako da, iako je
skoro umirala od potrebe za vazduhom, nije bilo načina da se njena
pluća šire i skupljaju, da udahnu vazduh kojeg je morala imati da bi
preživela. Bilo je to potpuno različito od razređivanja atmosfere,
kada su leteli uz planinu i kada je morala da stavi cvetove na lice da
bi disala.

3 Iz knjige Luisa Kerola: Alisa u zemlji čuda. (Prim. prev.)

62
63
 Predočavala je sebi da pokušava da razmišlja, ali njen spljošteni
mozak nije bio u stanju da deluje, isto kao ni pluća; misli su joj bile
zgnječene, zajedno sa ostalim delom nje. Srce joj je pokušavalo da
otkucava; pokretalo se postrance, ali nije moglo da se raširi.
Ali potom, ona kao da začu glas, ili, ako ne glas ono barem reči,
reči spljoštene poput reči štampanih na hartiji:
— O, ne! Ne možemo se zaustaviti ovde! Ovo je
dvodimenzionalna planeta i deca neće moći da opstanu ovde!
Ponovo je bila zavitlana u ništavilo, a ništavilo je bilo divno. Nije
imala ništa protiv toga što nije mogla da oseti Kalvinovu ruku, što
nije mogla da vidi ili oseća ili postoji. Jedino za čim je žudela bilo je
oslobađanje od neizdržljivog pritiska.
Potom, prsti na rukama počeše da joj trnu, nožni prsti takođe;
mogla je da oseti Kalvina kako je čvrsto drži. Srce joj je pravilno
otkucavalo; krv je kružila njenim venama. Šta god da se dogodilo,
kakva god da je greška učinjena, sada je prošlo. Učini joj se da je
začula Čarlsa Valasa kako govori rečima zaobljenim i ispunjenim,
kakve izgovorene reči i treba da budu:
— Zaista, gospođo Koja, mogli ste da nas pobijete!
Ovoga puta bila je izbačena iz zastrašujuće pete dimenzije
iznenadnim trenutnim trzajem. Eto je, opet ona glavom i bradom,
stoji sa Kalvinom pored sebe, koji se držao njene ruke kao da mu se
radi o glavi, i Čarlsom Valasom, srdita izgleda, ispred sebe. Gospođa
Štajeto, gospođa Ko i gospođa Koja nisu se videle, ali ona je znala
da su one tu; stvarnost njihovog prisustva veoma se osećala oko nje.
— Ddecco, izzvinjavvam sse, javi se glas gospođe Koje.
— Hajde, Čarlse, smiri se, reče gospođa Štajeto, ukazavši se ne
kao velika i lepa životinja, kakva bejaše kada su je poslednji put
videli, već u poznatoj neurednoj tarapani šalova i marama i u
kaputu i šeširu stare skitnice. Znaš kako joj je teško da se
materijalizuje. Ako sam po sebi nisi stvaran, veoma je teško shvatiti
koliko je protoplazma ograničavajuća.
— Izzvinjavvam sse, javi se ponovo glas gospođe Koje; ali u
njemu se osećalo više od nagoveštaja da se ona zabavlja.
— To nije zabavno. Čarls Valas detinjasto trupnu nogom.

64
 Naočare gospođe Ko zasvetlucaše, a iza njih se kasnije pojavi
njen preostatak.
— Mi smo građa od koje se prave snovi. Ona se široko nasmeši.
Prospero u Buri. Sviđa mi se taj komad.
— Niste to učinili namerno? zapita Čarls.
— O, dragi moj, naravno da nije, reče gospođa Štajeto hitro. Bila
je to naprosto sasvim razumljiva pogreška. Za gospođu Koju veoma
je teško da razmišlja na materijalan način. Ona vas ne bi namerno
povredila; ti to znaš. A bila je to zaista jedna vrlo prijatna planetica
i veoma je zabavno što je pljosnata. Uvek je rado posećujemo.
— Gde smo sada? zapita Čarls Valas. I zbog čega?
— Na Orionovom prstenu. Ovde imamo prijateljicu, a i želimo
da bacite pogled na svoju planetu.
— Kada ćemo krenuti kući? uznemireno upita Meg. Šta je sa
majkom? Šta je sa blizancima? Strašno će se brinuti za nas. Kada se
nismo vratili u vreme kada je trebalo da idemo na spavanje — pa,
majka se do sada mora biti izbezumila. Ona i blizanci i Fort su nas
tražili i tražili, a nas, naravno, nije bilo da bi nas mogli naći!
— Dakle, ne brini, zlato moje, reče gospođa Štajeto veselo.
Pobrinule smo se za to pre no što smo otišli. Tvoja majka je imala
dovoljno oko čega da se brine, da bi izašla na kraj sa tobom i
Čarlsom, ne znajući šta je sa tvojim ocem, i kada mi ne bismo još
povećavali njenu zabrinutost. Sažele smo vreme, isto kao i prostor.
To je lako postići, samo ako znaš kako.
— Kako to mislite? upita Meg žalobno. Zaboga, gospođo Štajeto,
sve je tako zbunjujuće.
— Samo se ti opusti i nemoj se sekirati oko stvari koje nisu tvoja
briga, reče gospođa Štajeto. Izvede smo jedno fino, zgodno, malo
učetvrćivanje vremena, i, ukoliko se nešto strahovito ne pokvari,
vratićemo vas natrag oko pet minuta ranije nego što ste otišli, tako
da će biti vremena na pretek i neće biti potrebe da iko zna da ste
uopšte odlazili, iako ćete to, naravno, ispričati svojoj majci, dragom
jagnješcetu. A ako se nešto strahovito pokvari, neće biti važno da li
ćemo se uopšte i ikada vratiti kući.
— Nnemmoj ihh pllaššiti, javi se glas gospođe Koje. Gubbiš lli
ppouzzdanje?

65
 — O, ne. Ne gubim.
Ali Meg pomisli da joj glas zvuči pomalo malodušno.
— Nadam se da je ovo ugodna planeta, reče Kalvin. Ne možemo
baš mnogo da vidimo. Da li se ovde ikada razvedri?
Meg pogleda oko sebe, shvativši da je zbog putovanja i
zaustavljanja na dvodimenzionalnoj planeti bila ostala bez daha u
tolikoj meri, da nije ni primetila okolinu koja je okružuje. A to
možda nije bilo iznenađujuće, jer glavnu osobinu okoline
predstavljalo je upravo to da je ona bila neuočljiva. Kao da su stajali
na nekoj vrsti teško opisive, ravne površi. Atmosfera oko njih bila je
sivkasta. To nije baš bila magla, ali bilo je neprovidno. Vidljivost je
bila ograničena na ugodno jasna tela Čarlsa Valasa i Kalvina, na
skoro neprepoznatljiva tela gospođe Štajeto i gospođe Ko i slabašno,
povremeno svetlucanje, koje je predstavljalo gospođu Koju.
— Pođimo, deco, reče gospođa Štajeto. Nije daleko, pa možemo
i pešice. Dobro će vam činiti da malo protegnete noge.
Dok su se kretali kroz sivilo, Meg bi povremeno letimice uočila
stene nalik na šljaku, ali nije bilo ni traga drveću ili žbunju, ničega
osim ravnog tla pod nogama, bez ikakvog nagoveštaja vegetacije.
Najzad, pred njima se ukazaše obrisi nečega što izgledaše kao
stenoviti brežuljak. Kada mu se približiše, Meg je mogla da vidi ulaz,
koji je vodio u jednu duboku, tamnu pećinu.
— Idemo li unutra? upita ona bojažljivo.
— Ne plaši se, reče gospođa Štajeto. Zlatnoj Sredini je lakše da
radi unutra. O, ona će vam se svideti, deco. Pravi je veseljak. Ako
bih je ikada videla da izgleda ožalošćeno, i ja bih sama bila veoma
potištena. Sve dok je ona u stanju da se smeje, sigurna sam da će se
sve završiti kako treba.
— Ggosspoćo Šštajjetto, javi se strogi glas gospođe Koje, tto štto
ssi vrrlo mllada, nne oppravvdavva tte štto suvviše govvorriš.
Gospođa Štajeto izgledaše povređena, ali umuknu.
— Koliko ste vi, u stvari, stari? upita je Kalvin.
— Trenutak, promrmlja gospođa Štajeto, odavajući izgled kao
da brzo računa na prste. Onda pobedonosno klimnu glavom. Tačno
2,379.152,479 godina, osam meseci i tri dana. To je prema vašem
kalendaru, naravno, za koji čak i vi znate da nije naročito precizan.

66
 Ona se zatim naže prema Meg i Kalvinu i prošaputa:
— Bila je to zaista vrlo velika čast za mene, da budem izabrana
za ovaj zadatak. Razlog je upravo u tome što se ja tako dobro
izražavam rečima i materijalizujem. Ali, naravno, ne mogu nam se
odavati priznanja zbog naših obdarenosti. Ono što se ceni jeste
način kako mi naše nadarenosti koristimo. A ja pravim previše
grešaka. Zbog toga smo ja i gospođa Ko uživale gledajući kako
gospođa Koja greši, kada je pokušala da vas spusti na
dvodimenzionalnu planetu. Tome smo se mi smejale, ne vama. I
ona se smejala sama sebi, znate. Ona je zaista strašno dobra prema
nama mlađima.
Meg je sa takvim zanimanjem slušala ono što je govorila
gospođa Štajeto, da jedva da je primetila kada su ušli u pećinu;
prolaz iz sivila napolju u sivilo unutar nje bio je skoro neprimetan.
Ona ugleda lepršavu svetlost ispred njih, ispred i naniže, a oni su se
kretali ka toj svetlosti. Kada joj se približiše, ona shvati da je to
vatra.
— Ovde unutra postaje vrlo hladno, reče gospođa Štajeto, ria
smo je zamolile da za vas pripremi ognjište.
Dok su se približavali vatri, ugledaše neku tamnu senku
nasuprot nje, a kada se primakoše još bliže videše da je ta senka
neka žena. Nosila je turban od divne, blede, žućkastoljubičaste svile,
i dugu ustalasanu haljinu od grimiznog satena. U rukama joj je bila
kristalna kugla, u koju je zaneseno zurila. Ona kao da nije videla
decu, gospođu Štajeto, gospođu Ko i gospođu Koju, već je i dalje
netremice gledala u kristalnu kuglu; i zureći u nju, poče da se smeje;
smejala se i smejala onome što je ugledala, štagod da je to bilo.
Glas gospođe Koje odjeknu čisto i snažno, odzvanjajući po
zidovima pećine, a reči se razlegahu zvučno ječeći.
— EVVO NNASS!
Žena podiže glavu sa kugle i, kada ih ugleda, ustade i načini
dubok naklon. Zauzvrat, gospođa Štajeto i gospođa Ko takođe
načiniše lake naklone, a i svetlucanje kao da se blago prikloni.
— O, draga Sredino, reče gospođa Štajeto, ovo su ta deca. Čarls
Valas Mari.
Čarls Valas se nakloni.

67
 — Margaret Mari.
Meg smatraše da, ako su gospođa Štajeto i gospođa Ko načinile
kniks, i ona treba tako da postupi; zato tako i učini, ali nekako
prilično trapavo.
— I Kalvin O’Kif.
Kalvin nakloni glavu.
— Želele bismo da vide svoju rodnu planetu, reče gospođa
Štajeto.
Sredina izgubi ushićeni osmeh, koji je do tada krasio.
— O, zašto me nagonite da gledam neprijatne stvari, kada ima
toliko toga ugodnog da se vidi.
Glas gospođe Koje ponovo odjeknu pećinom.
— Nnećće vvišše bbitti tollikko uggoddnih sttvarri zza
glleddanje, akko oddgovvornni ljuddi nne učinne nneštto ssa
nnepprijjatnnim sttvarrimma.
Sredina uzdahnu i visoko podiže kuglu.
— Pogledajte, deco, reče gospođa Štajeto. Pogledajte dobro u
kuglu.
— Que la terre est petite a qui la voit des cieuxl Delil. Kako je
sićušna Zemlja onome koji je posmatra sa neba, izdeklamova
gospođa Ko muzikalno.
Meg gledaše u kristalnu kuglu, najpre ustežući se, potom sa sve
većom znatiželjom, jer kao da ugleda ogromno prostranstvo tame i
praznog prostora a potom galaksije kako se gibaju njime. Najzad,
kao da se poče primicati sve bliže jednoj od galaksija.
— Vaš Mlečni put, šapnu gospođa Štajeto Megi.
Kretali su se pravo prema središtu galaksije; potom skrenuše
prema jednoj njenoj strani; zvezde kao da se ustremljivahu na njih.
Meg rukom zakloni lice, kao da hoće da se zaštiti od naleta.
— Ggleddaj! naredi gospođa Koja.
Meg spusti ruku. Izgledaše kao da se kreću prema jednoj
planeti. Učini joj se kao da razaznaje polarne ledene kape. Sve je
izgledalo blistavo čisto.
— Ne, ne, draga Sredino, to je Mars, blago je ukori gospođa
Štajeto.

68
69
 — Moram li? upita Sredina.
— Nno, hajjde! naredi gospođa Koja.
Blistava planeta ukloni se iz njihovog vidokruga. Za trenutak,
taman prostor; potom neka druga planeta. Obrisi te planete ne behu
čisti i jasni. Kao da beše obavijena dimnom izmaglicom.
Megi se učini da kroz izmaglicu razaznaje poznate konture
kontinenata, kao na slikama u njenom Poznavanju prirode u
društva.
— Je li se to nejasno vidi zbog naše atmosfere? upita ona
zabrinuto.
— Nne, Mmegg, znnaš tti dda tto nnijje zbbog attmossferre, reče
gospođa Koja. Mmorraš bbitti hrrabrra.
— To je ono Biće! povika Čarls Valas. To je ono tamno Biće koje
smo ugledali sa planinskog vrha na Urijelu, kada smo jahali na
leđima gospođe Štajeto.
— Da li je to ono tek stiglo? upita Meg prestravljeno,
nesposobna da odvoji oči od mučnine kojom odisaše senka što je
prigušivala lepotu zemlje. Da li je to ono stiglo za vreme dok smo mi
bili odsutni?
Glas gospođe Koje delovao je iscrpljeno.
— Kkažži jjojj, obrati se ona gospođi Štajeto.
Gospođa Štajeto uzdahnu.
— Ne, Meg, ono nije tek nedavno stiglo. Ono je tu već godinama.
Zbog toga je vaša planeta na tolikim mukama.
— Ali zašto... započe Kalvin pitanje, a glas mu promuklo
zakrešta.
Gospođa Štajeto podiže ruku da bi ga utišala.
— Pokazali smo vam Tamno Biće najpre na Urijelu... o, iz
mnogih razloga. Kao prvo, zbog toga što je atmosfera na tamošnjim
planinskim vrhovima tako čista i razrađena da ste mogli da ga
sagledate onakvim kakvo ono jeste. A mislile smo da će vam biti
lakše da ga spoznate ako ga vidite — pa, najpre negde drugde, a ne
na svojoj sopstvenoj zemlji.
— Mrzim ga! povika Čarls Valas jetko. Mrzim to Tamno Biće!
Gospođa Štajeto klimnu glavom.

70
 — Da, dragi Čarlse. Svi ga mrzimo. To je drugi razlog zbog koga
smo hteli da vas pripremimo na Urijelu. Mislile smo da biste se
prestravili ako biste ga najpre ugledali oko vašeg sopstvenog,
voljenog sveta.
— Ali, šta je to, zapita Kalvin. Mi znamo da je ono zlo, no šta je
to?
— Ssamm ssi rrekkao! odjeknu glas gospođe Koje. Tto je Zzlo.
Tto ssu Ssille Tmminne!
— Ali, šta će se dogoditi? Megin glas je podrhtavao. O, molim
vas, gospođo Koja, recite nam šta će se dogoditi!
— Nnasttavićemmo dda sse borrimmo!
Nešto u glasu gospođe Koje učini da sve troje dece usprave i
odlučno zabace ramena unazad, gledajući sa ponosom i poverenjem
prema svetlucanju koje beše gospođa Koja.
— A mi nismo usamljeni, znate, deco, javi se gospođa Štajeto,
utešiteljka. Borba se vodi po celoj Vaseljeni, po celom kosmosu i,
uh, to je teška i neizvesna borba. Znam da vi teško raspoznajete
veličinu; kako je, na primer, veoma mala razlika u veličini izmeću
najsićušnijeg mikroba i najveće galaksije. Razmislite o tome i
možda vam neće izgledati čudno što neki od naših najboljih boraca
potiču upravo sa vaše planete, a to je mala planeta, dragi moji, sa
ivice jedne male galaksije. Možete se ponositi što su se tako dobro
pokazali.
— Ko su bili naši borci? upita Kalvin.
— O, mora biti da ih ti znaš, dragi moj, reče gospođa Štajeto. Svi
vaši veliki umetnici. Oni su nam osvetljavali vidike.
— Leonardo da Vinči? nabaci Kalvin kao za probu. I
Mikelanđelo?
— I Šekspir, uzviknu Čarls Valas, i Bah! I Paster i Madam Kiri i
Ajnštajn!
Kalinov glas sada zvučaše samopouzdano.
— I Švajcer i Gandi i Buda i Betoven i Rembrant i Franja Asiški!
— A sada ti, Meg, naredi gospođa Štajeto.

71
 — O, Euklid, rekla bih. Meg beše toliko ostala bez daha od
nestrpljenja, da njen glas razdraženo zaškripa. I Kopernik. Ali šta je
sa ocem? Molim vas, šta je sa ocem?
— Iddemmo tvvomm occu, reče gospođa Koja.
— Ali, gde je on? upita Meg gospođu Koju i trupnu nogom, kao
da nije bila starija od Čarlsa Valasa.
Gospođa Štajeto odgovori glasom koji je bio tih ali
nepokolebljivo odlučan.
— Na jednoj planeti koja se predala. Stoga, morate se pripremiti
da budete vrlo čvrsti.
Svi tragovi bodrosti napustiše lice Zlatne Sredine. Sedela je
držeći veliku kuglu, gledajući naniže u zasenčenu zemlju i niz njen
obraz lagano prominu jedna suza.
— Ne mogu to više da izdržim, zajeca ona. Gledajte sada, deco,
gledajte!

72
 VI
ZLATNA SREDINA

Oni ponovo usmeriše poglede prema kristalnoj kugli. Zemlja, sa

svojim zastrašujućim pokrovom od tamne senke, otplovi iz
vidokruga, i oči im se ponovo stadoše brzo kretati kroz Mlečni put.
A potom opet nabasaše na Biće.
— Pazite! — reče im Sredina.
Tama kao da uskipe i uskovitla se. Da li je to trebalo da ih uteši?
Odjednom, kroz Tamu se probi obilje svetlosti. Svetlost se širila
i gde bi ona dolazila u dodir sa Tamom, ova bi se gubila. Svetlost se
širila sve dok mrlja koju je činilo Tamno Biće ne iščeznu i dok ne
ostade samo neki blagi sjaj, a kroz taj sjaj pojaviše se zvezde, čiste i
neumrljane. Potom, lagano, sjaj iščile, dok i on, takođe, ne nestade,
i više ne beše ničega osim zvezda i njihovog sjaja. Bez senki. Bez
strave. Jedino zvezde i čista tama prostora, sasvim različita od
zastrašujuće tame Bića.
— Vidite! povika Sredina, smešeći se razdragano. Biće se može
nadvladati. To se neprestano i dešava!
Gospođa Štajeto uzdahnu, tako žalostivo da Meg požele da je
obujmi rukama da bi je utešila.
— Kažite nam šta se to zapravo dogodilo, molim vas, reče Čarls
Valas slabašnim glasom.
— Bila je to zvezda, reče gospođa Štajeto setno. Zvezda koja je
položila život u borbi sa Bićem. Ona je pobedila., o, da, deco moja,
pobedila je. Ali pobeda je koštala života.

73
 Gospođa Koja ponovo progovori. Glas joj je zvučao umorno i oni
su znali da joj govor pričinjava ogroman napor.
— Tebbi sse tto doggoddillo nne ttakko ddavvno, zzarr nne?
upita ona nežno.
Gospođa Štajeto klimnu glavom.
Čarls Valas priđe gospođi Štajeto.
— Shvatam. Sada razumem. Nekada ste bili zvezda, zar ne?
Gospođa Štajeto prekri lice rukama, kao da se postidela, i
klimnu glavom.
— I učinili ste... učinili ste isto ono što je ta zvezda upravo
učinila?
Još uvek skrivenog lica, gospođa Štajeto ponovo klimnu
glavom.
Čarls Valas. pogleda u nju, vrlo ozbiljan.
— Želeo bih da vas poljubim.
Gospođa Štajeto spusti ruke sa lica i hitro privuče Čarlsa Valasa
u zagrljaj. On obavi ruke oko njenog vrata i poljubi je.
Meg osećaše želju da i ona poljubi gospođu Štajeto, ali, posle
Čarlsa Valasa, šta god ona i Kalvin učinili, to ne bi bilo ono pravo.
Zadovolji se zato time da posmatra gospođu Štajeto. Iako se bila
privikla na njen neobičan izgled (a sama ta neobičnost činila je da
deluje tako ospokojavajuće), Meg shvati, uz neki ranije nedoživljeni
potres, da ono što ona vidi uopšte nije sama gospođa Štajeto.
Potpuna, istinska gospođa Štajeto, shvati Meg, bila je izvan ljudske
spoznaje. Ono što je ona videla, beše samo igra koju je gospođa
Štajeto izvodila; bila je to zabavna i dražesna igra, igra puna smeha
i okrepe, ali predstavljala je tek sićušni deo svega onoga što bi
gospođa Štajeto zaista mogla biti.
— Nisam mislila da vam kažem, mucala je gospođa Štajeto.
Nisam mislila da ću vam ikada reći. Ali, o, dragi moji, toliko sam
volela da budem zvezda!
— Jjošš uvvek ssi vrrlo mlladda, reče gospođa Koja, blago
prekornim glasom.
Sredina je sedela, zadovoljno gledajući, u svojoj kugli, nebo
ispunjeno zvezdama, smešeći se i klimajući glavom i nežno se

74
smejuljeći u sebi. Meg primeti da joj se oči sklapaju i njena glava
iznenada klonu napred, i ona tiho zahrka.
— Jadnica, reče gospođa Štajeto, izmorili smo je. To je za nju
bio veliki napor.
— Molim vas, gospođo Štajeto, upita Meg, šta se to sada dešava?
Zbog čega smo ovde? Šta nam predstoji da učinimo? Gde je otac?
Kada ćemo poći k njemu?
Ona molećivo sklopi ruke.
— Jedno po jedno, mila! reče mirno gospođa Štajeto.
Gospođa Ko se umeša.
— As paredes tem ouvidos. To je na portugalskom. Zidovi imaju
uši.
— Da, hajdemo napolje, reče gospođa Štajeto. Pođimo,
ostavimo je neka spava.
Ali kako se okretoše da pođu, Sredina trže glavu i nasmeši im se
blistavo.
— Niste valjda nameravali da odete a da se ne pozdravite sa
mnom? upita ona.
— Mislile smo samo da te ostavimo da odspavaš, draga.
Gospođa Štajeto pomilova Sredinu po ramenu. Strašno smo te
izmorili i znali smo da mora biti da si veoma iscrpljena.
— Ali, htela sam da vas poslužim ambrozijom ili nektarom ili
barem čajem...
— Čuvši ovo, Meg shvati da je ogladnela. Koliko je vremena
prošlo otkako su pojeli po zdelu paprikaša? upita se ona.
Ali gospođa Štajeto reče:
— O, hvala ti, mila, ali mislim da je bolje da krenemo.
— One ne moraju da jedu, znaš, prošaputa Čarls Valas Megi.
Barem ne hranu, na način kako to mi činimo. Kod njih je jedenje
samo zabava. Čim se ponovo sredimo, moraću da ih podsetim da će
ranije ili kasnije morati da nas nahrane.
Sredina se nasmeši i klimnu glavom.
— Izgleda da ću biti u stanju da učinim nešto lepo za vas, pošto
sam toj jadnoj deci morala da pokažem tako užasne stvari. Da di bi
oni želeli da vide svoju majku, pre nego što krenu?

75
 — Možemo li da vidimo oca? upita Meg žudno.
— Nne, reče gospođa Koja. Mmi iddemmo kkod tvvogga occa,
Mmegg. Nne buddi nesstrrpljivva.
— Ali, ona bi mogla da vidi svoju majku, zar ne? nagovaraše je
Sredina.
— O, zašto da ne, upade gospođa Štajeto. To neće dugo trajati i
ne može biti od štete.
— A i Kalvin, takođe? upita Meg. Može li Kalvin da vidi svoju
majku?
Kalvin hitro dodirnu Meg, a ona ne beše sigurna da li je to bilo
iz zahvalnosti ili zbog strepnje.
— Mmisllim dda jje tto grrešška, negodovala je gospođa Koja.
Alli, poššto stte vveć pommennulli, vvaljdda bbi ttrebballo dda
dokkrajččitte.
— Ne volim kada se ona ljuti, reče gospođa Štajeto, pogledajući
prema gospođi Kojoj, a nevolja je u tome što je ona izgleda uvek u
pravu. Ali, zaista ne vidim kako bi to moglo štetiti, a moglo bi učiniti
da se svi osećate bolje. Hajde, Sredino, draga.
Sredina, smešeći se i nežno mrmljajući, malo okrenu kristalnu
kuglu meću rukama. Zvezde, komete, planete, prominuše nebom, a
onda Zemlja ponovo dođe u vidokrug, zatamnjena Zemlja, bliže,
bliže, sve dok ne ispuni loptu i oni nekako prođoše kroz tamu, sve
dok se nežna belina oblaka i blagi obrisi kontinenta jasno ne
ukazaše pred njihovim očima.
— Prvo Kalvinovu majku, šapnu Meg Sredini.
Lopta se zamagli, ispuni oblacima, potom senke počeše da se
zgušnjavaju, da se razbistravaju i oni sada gledahu jednu neurednu
kuhinju sa sudoperom punom neopranih tanjira. Ispred sudopere
je stajala neka raščupana žena, sivkaste kose razbarušene oko lica.
Usta joj behu otvorena i Meg ugleda bezube desni i skoro da je
mogla da čuje njenu vrisku na dvoje male dece koja su stajala uz
nju. Potom žena zgrabi dugu drvenu varjaču iz sudopere i poče da
lema jedno od dece.
— Oh, zaboga, promrmlja Sredina i slika poče da se
razvodnjava. Zaista nisam...
— U redu je, reče Kalvin tiho. Mislim da je bolje da znate.

76
 Tada, umesto da posegne za Kalvinovom zaštitom, Meg uze
svojim rukama njegovu, ne rekavši ništa, već pokušavajući da mu
pritiskom prstiju saopšti šta oseća. Da joj je bilo ko, samo dan
ranije, rekao da će ona, Meg, krezuba, kratkovida, trapava, uzeti za
ruku nekog dečaka da bi mu ponudila utehu i podršku, naročito
tako popularnog i uglednog dečaka kao što je Kalvin, takva zamisao
bila bi izvan mogućnosti njenog poimanja. Ali sada to izgledaše tako
prirodno da poželi da pomogne Kalvinu i da ga zaštiti, kao što bi
bilo da je u pitanju Čarls Valas.
Senke se ponovo uskomešaše u kristalu, a kada se najzad
raščistiše, Meg poče da razaznaje laboratoriju svoje majke, kod
kuće. Gospođa Mari je sedela na svojoj visokoj stolici, ispisujući list
papira na podmetaču sa štipaljkom oslonjenim na krilo. Piše ocu,
pomisli Meg. Na način kako to uvek čini. Svake noći.
Suze, koje nikako nije mogla da nauči da obuzda, navreše joj na
oči dok je posmatrala majku. Gospođa Mari podiže pogled sa svog
pisma, skoro kao da pogleda prema deci, a onda njena glava klonu
i ona je položi na papir i sećaše tako, šćućurena, prepustivši se jadu,
koga nikada nije dozvolila da njena deca primete.
Meg sada izgubi želju da zasuzi. Ona oseti kako se topla,
zaštitnička potištenost, koju je osetila zbog Kalvina kada je
posmatrala njegov dom, sada usmerava prema njenoj majci.
— Hajdemo! povika ona prodorno. Učinimo nešto!
— Ona je uvek tako u pravu, promrmlja gospođa Štajeto
gledajući prema gospođi Kojoj. Ponekad poželim da ona naprosto
kaže, ima da bude tako i tako i da se na tome završi.
— Samo sam htela da vam učinim po volji, jadikovaše Sredina.
— O, Sredino, draga, nemoj se oneraspoložiti, reče gospođa
Štajeto hitro. Pogledaj nešto veselo, učini tako. Ne mogu da
podnesem da budeš snuždena!
— U redu je, uveravaše Meg revnosno Sredinu. Zaista je tako,
gospođo Sredino, i mnogo vam se zahvaljujemo.
— Jesi li sigurna? upita Sredina, razvedravajući se.
— Naravno! To je zaista pomogao utoliko što me je razljutilo, a
kada sam ljuta, nema mesta za strah!
— Dobro, onda, poljubi me, za sretan rastanak, reče Sredina.

77
 Meg joj priđe i uputi joj jedan brz poljubac, a tako učini i Čarls
Valas. Sredina pogleda Kalvina, smešeći se, i namignu.
— Želela bih da me i momak poljubi. Uvek sam volela riću kosu.
A to će ti i doneti sreću, dragane moj.
Kalvin se pognu, pocrvenevši, i nezgrapno je poljubi u obraz.
Sredina ga uštinu za nos.
— Treba još mnogo da učiš, momče, reče mu ona.
— A sada, zbogom, Sredino, draga, i mnogo ti hvala, reče
gospođa Štajeto. Valjda ćemo se videti kroz eon idi dva.
— A kuda idete, u slučaju da poželim da se uključim? upita
Sredina.
— Kamazoc, reče joj gospođa Štajeto. (Gde je i šta je to
Kamazoc? Megi se nije svideo zvuk te reči ili, možda, način na koji
je gospođa Štajeto izgovorila). Ali, molim te, nemoj se uznemiravati
radi nas. Znaš i sama da ne voliš da posećuješ zatamnjene planete,
a nama teško pada kada ti nisi srećna.
— Ali, moram znati šta se dešava sa decom, reče Sredina. Za
mene je najveća nevolja kada zavolim nekoga. Da ih nisam zavolela,
bila bih neprestano srećna. O, pa, ha-hm, uspevam da ostanem
prilično raspoložena, a upravo sada će me malko dremke veoma
okrepiti. Zbogom, svi... i reči joj se utopiše u hrkanju.
— Hhajddemmo, naredi gospođa Koja i oni pođoše za njom
napolje iz mraka pećine, u bezlično sivilo Sredine planete.
— A sadda, ddecco, nnemoojtte sse pplaššitti odd onnogga štto
ćće sse doggodditti, upozori ih gospođa Koja.
— Budi i nadalje prgava, Meg, prošaputa gospođa Štajeto. Sada
će ti biti potrebna sva tvoja prgavost.
Bez upozorenja, Meg ponovo bejaše zaošijana u ništavilo. Ovoga
puta, ništavilo beše remećeno nekom vlažnom studeni, kakvu
nikada ranije nije spoznala. Studen je bivala sve jača i vrtložila se
oko nje i kroz nju i beše ispunjena nekim novim i neobičnim vidom
tame, koja je u potpunosti predstavljala opipljivu materiju i koja je
težila da je proždere i svari, poput neke ogromne, zloćudne grabljive
zveri.
Potom, tame nestade. Da li je to bila senka, Tamno Biće? Da li
su morali da prođu kroz njega da bi dospeli do njenog oca?
78
 Meg oseti onu sada-već-poznatu utrnulost u šakama i stopalima
i kako biva potiskivana kroz nešto čvrsto. Odjednom se nađe na
nogama, bez daha ali neozleđena, stojeći pored Kalvina i Čarlsa
Valasa.
— Je li ovo Kamazoc? upita Čarls Valas, dok se gospođa Štajeto
materijalizovala pred njima.
— Jeste, odgovori ona. A sada, zastanimo, povratimo dah i
osvrnimo se oko sebe.
Stajali su na nekom brežuljku, a Meg je, dok je gledala oko sebe,
imala osećaj da bi to lako mogao biti neki brežuljak na Zemlji. Bilo
je tu drveća koje je tako dobro poznavala kod kuće: breze, borovi,
javori. Iako je bilo toplije nego kada su tako iznenadno napustili
jabučar, u vazduhu se nazirao blagi nagoveštaj jeseni; u njihovoj
blizini beše nekoliko malih drveta sa pocrvenelim lišćem, vrlo
sličnih rujevini, i veliki prostor prekriven cvetovima nalik
zlatošipki. Kada pogleda niz brežuljak, ugleda dimnjake nekoga
grada, a mogao je to biti bilo koji od njoj poznatih gradova. U
krajoliku kao da ne beše ničega neobičnog, drugačijeg ili
zastrašujućeg.
Ali gospođa Štajeto joj priđe a zaštitnički je obujmi rukom.
— Ne mogu da ostanem ovde sa vama, znaš, mila, reče ona. Vas
troje, deco, ostajete sami. Mi ćemo biti blizu vas; mi ćemo vas
posmatrati. Ali vi nećete biti u stanju da nas vidite ili da zatražite
pomoć od nas, a mi, opet, nećemo biti u stanju da dođemo do vas.
— Ali, da li je otac ovde? upita Meg uzrujano.
— Jeste.
— Ali, gde? Kada ćemo ga videti? Ona zauze stav kao da će da
potrči, da odmah odjuri, gde god da se njezin otac nalazio.
— To ne mogu da ti kažem. Moraćeš da sačekaš dok ne stigne
pogodan trenutak.
Čarls Valas se oprezno zagleda u gospođu Štajeto.
— Brinete li za nas?
— Pomalo.
— Ali, ako se niste plašili da učinite ono što ste učinili kada ste
bili zvezda, zašto biste se sada brinuli zbog nas?

79
 — Ali, plašila sam se, reče gospođa Štajeto nežno. Ona se
odmereno zagleda u svako od troje dece ponaosob. Biće vam
potrebna pomoć, ali jedino što mi je dopušteno da vam dam jeste
po jedna mala amajlija. Kalvine, tvoj veliki dar je tvoja sposobnost
da opštiš, da opštiš sa svim vrstama ljudi. Stoga ću za tebe učiniti to
da osnažim taj dar. Meg, tebi darujem tvoje mane.
— Moje mane! povika Meg.
— Tvoje mane.
— Ali, ja neprestano pokušavam da se oslobodim svojih mana!
— Da, reče gospođa Štajeto. Međutim, mislim da ćeš uvideti da
će se one pokazati veoma korisnim na Kamazocu. Čarlse Valase, tebi
mogu da podarim samo vraćanje tvoga detinjstva.
Odnekud zasvetlucaše naočare gospođe Ko i one začuše njen
glas.
— Kalvine reče ona, jedno upozorenje. Jedno upozorenje za
tebe. Slušaj pažljivo:

Ali si bio odveć čestit duh

Da bi joj gnusne naredbe vršio,
I odbio si njene zahteve.
Ona te je zato, uz pomoć moćnijih
Slugu, i u svome neumitnom besu,
Zatvorila u rascepljenu jelu;
I bolio uklješten y procepu tom,
Ostao si…4

— Gde ste, gospođo Ko? upita Čarls Valas. Gde je gospođa Koja?
— Sada možemo da dospemo do vas. Glas gospođe Ko zapahnu
ih poput vetra. Allwissend bin ich nicht; doch viel ist mir bewissat.
Gete. Ja ne znam sve; ipak razumem mnoge stvari. To je za tebe,
Čarlse. Zapamti da ti ne znaš sve. Potom reči behu upućene Megi.
Tebi ostavljam moje naočare, ćoravko moj. Ali nemoj ih koristiti,
osim u slučaju krajnje nužde. Sačuvaj ih za presudni trenutak

4 V. Šekspir: Bura. (Preveli Živojin Simić i Sima Pandurović)

80
opasnosti. Dok je govorila, naočare još jedared zasvetlucaše, a
potom svetlucanje iščeznu, a sa njim i glas iščile. Naočare behu u
Meginoj ruci. Ona ih pažljivo stavi u gornji džep svoga blejzera, a
saznanje da su one tu nekako učini da bude malo manje uplašena.
— Svvimma vvamma trromma, narređđujjem, reče gospođa
Koja. Pođđite dolle u grradd. Pođđitte zajedno. Nne dozzvollitte
imm dda vas razzdvojje. Budditte jakki. Nešto zasvetluca, a potom
iščeznu. Meg zadrhta.
Gospođa Štajeto je, mora biti, primetila njeno drhtanje, jer
pomilova Meg po ramenu. Potom se okrete prema Kalvinu.
— Vodi računa o Meg.
— Ja mogu da vodim računa o Meg, reče Čarls Valas prilično
oštrim glasom. Znate i sami da sam to uvek mogao.
Gospođa Štajeto pogleda u Čarlsa Valasa, a njen škripavi glas
kao da u isto vreme omekša i raskravi se.
— Čarlse Valase, ovde najveća opasnost vreba tebe.
— Zašto?
— Zbog onoga što ti predstavljaš. Upravo zbog onog što
predstavljaš, ti ćeš biti daleko najranjiviji. Moraš ostati sa Meg i
Kalvinom. Ne smeš otići za svoj račun. Čuvaj se oholosti i drskosti,
jer oni te mogu zavesti.
Zbog intonacije glasa gospođe Štajeto, upozoravajuće i
zastrašujuće, Meg ponovo zadrhta. A Čarls Valas se zalete prema
gospođi Štajeto, na način kako je to često činio sa svojom majkom,
prošaputavši:
— Sada mislim da znam na šta ste mislili kada ste rekli da ste se
plašili.
— Jedino se budale ne plaše, reče mu gospođa Štajeto. A sada,
idite.
Tamo gde je ona maločas bila, sada behu samo nebo, trava i
nevelike stene.
— Hajdemo, reče Meg nestrpljivo. Hajdemo, krenimo!
Uopšte nije bila svesna da joj glas podrhtava poput jasikovog
lista. I Meg uhvati Čarlsa Valasa i Kalvina po jednom rukom i krenu
niz brežuljak.

81
82
 Ispod njih rasprostirahu se oštri, uglasti oblici grada. Kuće u
predgrađima bile su sve potpuno istovetne, male četvrtaste kutijice
obojene sivo. Ispred svake od njih bejaše maleni, pravougaoni
komad zemlje sa travnjakom, sa pravolinijskim nizom cvetova
sumornog izgleda, koji su oivičavali prilaznu stazu prema kući. Meg
je imala osećaj da bi, kada bi mogla da ih izbroji, ispred svake kuće
bio tačno isti broj cvetova. Ispred svake od kuća igrala su se deca.
Neka su od njih preskakivala konopac, a neka tupkala loptama.
Meg je nekako neodređeno osećala da nešto nije u redu sa
njihovom igrom. Izgledalo je potpuno isto kao dečje igre oko bilo
kojeg naselja kod kuće, a ipak je postojala neka pazlika. Ona pogleda
Kalvina i vide da je i on, takođe, zbunjen.
— Pogledajte! reče iznenada Čarls Valas. Oni preskaču i tupkaju
u ritmu! Svako to čini tačno u istom trenutku.
Tako je i bilo. Kada bi konopac dodirnuo pločnik, učinila bi to i
lopta. Kada bi se konopac izvio iznad glave deteta koje ga je
preskakalo, dete koje se igralo sa loptom uhvatilo bi loptu. Konopci
su se spuštali. Spuštale su se i lopte. Nanovo i nanovo. Gore. Dole.
Sve u ritmu. Sve istovetno. Kao i kuće. Kao i prilazne staze. Kao i
cvetovi.
Potom se istovremeno otvoriše vrata na svim kućama i napolje
izađoše žene, poput niza papirnatih lutaka. Njihove haljine behu od
materijala različitih dezena, ali sve su odavale istovetan utisak.
Svaka od žena stajaše na stepeništu svoje kuće. Svaka od njih
pljesnu dlanovima. Svako od dece koja su se igrala loptama uhvati
loptu. Svako od dece koja su preskakala konopac smota konopac.
Sva deca se okretoše i pođoše kućama. Vrata se uz škljocaj zatvoriše
za njima.
— Kako to mogu da čine? upita Meg začuđeno. Mi to ne bismo
mogli, čak i ako bismo pokušali. Šta to znači?
— Hajdemo nazad. Kalvinov glas odavaše hitnju.
— Nazad? upita Čarls Valas. Kuda?
— Ne znam. Bilo kuda. Nazad na brežuljak. Nazad kod gospođe
Štajeto i gospođe Ko i gospođe Koje. Ovo mi se ne sviđa.
— Ali, one nisu tamo. Misliš li da bi one došle po nas ako bismo
se sada vratili?

83
 — Ovo mi se ne sviđa, reče Kalvin ponovo.
— Pođimo. Nestrpljivost učini Megin glas kreštavim. Znaš da ne
možemo nazad. Gospođa Štajeto je rekla da idemo u grad. I ona
krete niz ulicu, a dva dečaka pođoše za njom. Kuće, sve istovetne,
nizahu se dokle je pogled dosezao.
Potom, svi istovremeno, ugledaše istu stvar, zaustaviše se i
posmatrahu. Ispred jedne od kuća beše jedan dečačić koji tupkaše
loptu. Ali je on tupkao prilično nevešto i bez određenog ritma;
ponekad bi je ispustio i potrčao za njom, nezgrapnim, kriomičnim
skokovima, pokušajući da je uhvati. Vrata njegove kuće se otvoriše
i napolje istrča jedna od materinskih spodoba. Ona unezvereno
pogleda uz i niz ulicu, ugleda decu i stavi ruku na usta kao da
prigušuje krik, zgrabi dečačića i odjuri sa njim unutra. Lopta se
izmigolji iz njegovih prstiju i otkotrlja se napolje, na ulicu.
Čarls Valas pojuri za njom, uhvati je i pokaza je Megi i Kalvinu.
Izgledala je poput sasvim obične lopte od smeće gume.
— Odnesimo mu je, da vidimo šta će se dogoditi, predloži Čarls
Valas.
Meg ga povuče.
— Gospođa Štajeto nam je rekla da idemo U grad.
— Pa, mi jesmo u gradu, zar nismo? Barem, u predgrađu. Želim
da saznam više o ovome. Naslućujem da bi nam to kasnije moglo
biti od koristi. Ti produži, ako ne želiš da pođeš sa mnom.
— Ne, reče Kalvin odlučno. Ostaćemo zajedno. Gospođa Štajeto
je rekla da im ne dozvolimo da nas razdvoje. Ali u ovome se slažem
sa tobom. Pokucajmo, da vidimo šta će se dogoditi.
Oni pođoše uz prilaznu stazu prema kući, Meg preko volje,
sklona da nastavi prema gradu.
— Požurimo, moljakala je ona, molim vas! Zar ne želite da
nađemo oca?
— Da, reče Čarls Valas, ali ne naslepo. Kako možemo da mu
pomognemo, ako ne znamo sa čim se suočavamo? A jasno je da smo
dopremljeni ovamo da mu pomognemo, a ne samo da ga
pronađemo.
On žustro zakorači uz stepenište i pokuca na vrata. Ništa se ne
dogodi. Tada Čarls Valas ugleda zvonce i pozvoni. Čuli su kako

84
zvonce zvrnda u kući, a njegov zvuk odzvanjaše niz ulicu. Posle
nekoliko trenutaka, materinska spodoba otvori vrata. Svuda uz i niz
ulicu otvoriše se vrata, ali se samo odškrinuše, a oči su zurile prema
troje dece i ženi koja je kroz vrata prestrašeno gledala u njih.
— Šta želite? upita ona. Još nije vreme za proveru isprava; popili
smo mleko; ovoga meseca Već je dolazio trgovački putnik iz fabrike
četaka; ja sam redovno davala prilog Udruženju za unapređenje
pristojnosti. Svi moji dokumenti su u redu.
— Mislim da je vaš dečačić ispustio loptu, reče Čarls Valas,
pruživši loptu.
Žena odgurnu loptu.
— O, ne! Deca u našem odeljku nikada ne ispuštaju loptu. Ona
su sva savršeno obučena. Kod nas tri godine nije bilo Prekršaja.
Svuda, uz i niz stambeni blok, glave klimahu sa odobravanjem.
Čarls Valas se primače ženi i pogleda pored nje u kuću. Iza nje,
u zaseni, on ugleda dečačića, koji je morao biti njegovih godina.
— Ne možete da uđete, reče žena. Niste mi pokazali nikakve
isprave. Ne moram vas pustiti unutra, ako nemate isprave.
Čarls Valas isturi loptu pored žene, tako da dečačić mogaše da
je vidi. Hitro poput bleska, dečak poskoči napred i zgrabi loptu iz
ruke Čarlsa Valasa, a potom šmugnu natrag u zasenu. Žena veoma
poblede, otvori usta kao da je zaustila nešto da kaže, a potom,
umesto toga, zalupi im vrata pred nosom. Svuda, uz i niz udicu,
vrata se zalupiše.
— Od čega li se to oni plaše? upita Čarls Valas. Šta li im je?
— Zar ti ne znaš? upita ga Meg. Zar ne znaš zbog čega je sve ovo,
Čarlse?
— Još ne, reče Čarls Valas. Čak ni ne nagađam. A pokušavam.
Ali, ništa nisam prokljuvio. Ni mrvicu. Hajdemo. I on zatrupka niz
stepenište.
Posle nekoliko blokova, zasebne kuće ustupiše mesto zgradama
sa stanovima; barem je Meg imala utisak da bi to one morale biti.
Bile su to prilično visoke, pravougaone građevine, sasvim
jednostavne; svaki prozor, svaki ulaz u potpunosti istovetni kao i svi
drugi. Tada naiđe jedan dečak Kalvinovih godina, krećući se prema
njima niz ulicu, vozeći se na vozilu koje je predstavljalo nešto

85
izmeću bicikla i motocikla. Bilo je krhko i lako poput bicikla, ali dok
su se pedale obrtale izgledalo je da aktiviraju neki nevidljivi izvor
energije, tako da je dečak, vrlo polako obrćući pedale, ipak mogao
da se kreće ulicom vrlo brzo. Kada bi stigao do svakog od ulaza,
gurnuo bi ruku u torbu koja je bila obešena preko njegovog ramena,
izvukao napolje smotuljak hartije i bacio ga prema ulazu. Mogao bi
to biti Sendi idi Denis idi bilo koji od na stotine dečaka raznosača
novina, u bilo kojem od na stotine gradova kod kuće, ali ipak, kao i
kod dece koja su se igrala sa loptom ili preskakala konopac, nešto
nije bilo u redu sa njim. Ritam pokreta nije se menjao. Smotuljak
hartije leteo bi po istovetnom luku kod svakih ulaznih vrata, i pao
na tle tačno na istom mestu. Bilo je nemoguće da bilo ko baca sa
tako doslednim savršenstvom.
Kalvin zviznu.
— Pitam se, da li ovde igraju bejzbol?
Kada ih dečak ugleda, on uspori svoje vozilo i zaustavi se, sa
rukom u položaju kao da samo što je nije zaronio u torbu sa
papirima.
— Šta vi, deco, radite napolju, na ulici? upita on. Samo dečacima
na maršruti dozvoljeno je da sada budu napolju, kao što znate.
— Ne, mi to ne znamo, reče Čarls Valas. Mi smo ovde stranci.
Kako bi bilo da nam kažeš nešto o ovom mestu?
— Hoćeš da kažeš da su vaše ulazne isprave podvrgnute
proceduri i sve ostalo? upita dečak. Morali ste to učiniti čim ste
ovde, odgovori on sam sebi. A šta radite ovde ako već ne znate za
nas?
— Ti mi kaži, reče Čarls Valas.
— Jeste li vi islednici? upita dečak pomalo uznemireno. Svi
znaju da naš grad ima najbolju Centralnu obaveštajnu centralu na
planeti. Naši proizvodni nivoi cv najviši. Naše fabrike nikada se ne
zatvaraju; naše mašine nikada ne prekidaju rad. Uza sve to, imamo
pet pesnika, jednog muzičara, tri umetnika i šest vajara, sve
savršeno usmerene.
— Odakle to citiraš? upita Čarls Valas.
— Iz Uputstva, naravno, reče dečak. Mi smo najorijentisaniji
grad na planeti. Vekovima nije bilo neprilika bilo koje vrste. Ceo

86
Kamazoc zna za naše rezultate. Zbog toga smo mi glavni grad
Kamazoca. Zbog toga je Centralna obaveštajna centrala
postavljena ovde. Zbog toga je ONO ovde izgradilo svoje
prebivalište.
Bilo je nečega u načinu na koji je izgovorio ONO što učini da jeza
podiće uz i spusti se niz Meginu kičmu.
Ali Čarls Valas žustro upita:
— Gde je ta vaša Obaveštajna centrala?
— CENTRALNA centrala, ispravi ga dečak. Samo nastavite i ne
možete je promašiti. Vi jeste stranci, zar ne! Šta radite ovde?
— Jesi li ti zadužen da postavljaš pitanja? upita Čarls Valas
strogo.
Dečak preblede, kao i ona žena.
— Ponizno molim da me izvinite. Sada moram da nastavim
maršrutu ili ću morati da pravdam zakašnjenje objašnjivaču. I on
zaždi niz ulicu na svom vozilu.
Čarls Valas je zurio u njega.
— Šta je to? upita on Meg i Kalvina. Ima nečeg čudnog u načinu
na koji je govorio, kao da — pa, kao da u stvari nije on govorio. Znate
šta hoću da kažem?
Kalvin zamišljeno klimnu glavom.
— Baš čudno. Čudnovato, neobično. Sve to zaudara.
— Pođimo, požurivala ih je Meg. Koliko li ih je samo puta
podsticala? Hajde da nađemo oca. On će biti u stanju da nam sve to
razjasni.
Oni krenuše dalje, i posle još nekoliko blokova, počeše da viđaju
druge ljude, odrasle ljude, ne decu, kako koračaju uz i niz i preko
udica. Ti ljudi uopšte se ne obazirahu na decu, naizgled u
potpunosti usredsređeni na sopstvene brige. Neki od njih su ulazili
u stambene zgrade. Većina njih kretala se u istom smeru kao i deca.
Kada bi ovi ljudi stigli iz bočnih ulica do glavne ulice, oni bi
zaokretali oko uglova, neobično, automatski zakoračivši, kao da su
toliko duboko zaokupljeni sopstvenim problemima i da im je put
toliko poznat da nisu morali da obraćaju pažnju kuda idu.

87
 Posle nekog vremena stambene zgrade ustupiše mesto
zgradama koje su, mora biti, bile poslovne zgrade, velikim
odbojnim građevinama sa ogromnim ulazima. Ljudi i žene sa
ručnim torbama kuljali su unutra i napolje.
Čarls Valas priđe jednoj od žena, upitavši učtivo:
— Izvinite, da li biste mi mogli reći...
Ali ona jedva da ga i pogleda dok je nastavljala svojim putem.
— Gledajte, pokaza Meg. Ispred njih, preko jednog trga, stajaše
najveća zgrada koju su ikada videli, viša od Empajer stejt bildinga,
i skoro isto toliko duga koliko visoka.
— To mora da je ona, reče Čarls Valas, njihova CENTRALNA
obaveštajna centrala ili kako god da je zovu. Hajdemo.
— Ali, ako je otac u nekoj nevolji na ovoj planeti, prigovori Meg,
zar to nije mesto gde upravo ne bi trebalo da idemo?
— Pa kako ti predlažeš da ga nađemo? upita Čarls Valas.
— Svakako ne bi pitala tamo!
— Nisam rekao ništa o raspitivanju. Ali nećemo imati pojma
kako ili gde da počnemo da ga tražimo dok ne otkrijemo nešto više
o ovom mestu, a naslućujem da je to mesto gde bi trebalo da
započnemo. Ako ti imaš neku bolju ideju, Meg, no, samo kaži.
— Oh, dosta mi je tvoje oholosti, reče Meg ljutito. Pođimo u tu
tvoju CENTRALNU obaveštajnu centralu i svršimo s tim!
— Mislim da bi trebalo da imamo pasoše ili tako nešto,
nagovesti Kalvin. Ovo je mnogo više nego otići iz Amerike u Evropu.
A taj dečak i žena su, oboje, delovali kao da im je veoma stalo do
toga da sve bude prema propisima. Mi, u svakom slučaju, nemamo
nikakve propisne isprave.
— Da su nam bili potrebni pasoši ili isprave, gospođa Štajeto bi
nam to rekla, reče Čarls Valas.
Kalvin se podboči i pogleda naniže u Čarlsa Valasa.
— E pa slušaj, momčino, ja volim te tri stare frajle koliko i ti, ali
nisam siguran da one sve znaju.
— Znaju mnogo više nego mi.
— Svakako. Ali znaš da je gospođa Štajeto govorila o tome da je
bila zvezda. Ne bih rekao da je, dok je bila zvezda, stekla mnogo

88
iskustva u poznavanju ljudi. Kada je pokušala da bude ličnost,
umalo od toga nije ispala lakrdija. Na kopnu ili moru nikada nije
postojao bilo ko sličan onome što je ona tako lepo uspela da načini
od sebe.
— Ona se samo izmotavala, reče Čarls. Da je želela da izgleda
kao ti ili Meg, siguran sam da bi to mogla.
Kalvin odmahnu glavom.
— Ja nisam tako siguran. A ovi ljudi su izgleda ljudi, ako shvataš
šta hoću da kažem. Oni nisu poput nas, jamčim ti, ima nešto sasvim
pomereno u vezi sa njima. Ali oni su mnogo više nalik običnim
ljudima nego oni na Urijelu.
— Da li misliš da su možda roboti? nabaci Meg.
Čarls Valas odmahnu glavom.
— Ne. Onaj dečak koji je ispustio loptu nije bio nikakav robot. A
mislim da ni ostali nisu roboti. Pustite me da oslušnem za trenutak.
Oni se sasvim umiriše, jedno pored drugog, u senci jedne od
poslovnih zgrada. Šestoro velikih vratnica i dalje se njihalo;
otvorena, zatvorena, otvorena, zatvorena, dok su ljudi ulazili,
unutra i napolje, gledajući pravo ispred sebe, pravo ispred sebe,
uopšte ne obraćajući pažnju na decu, ni slučajno, ni slučajno. Čarls
je poprimio svoj osluškujući, ispitivački izgled.
— Oni nisu roboti, reče on iznenada i određeno. Nisam siguran
šta jesu, ali nisu roboti. Osećam umove. Uopšte ne mogu da doprem
do njih, ali osećam neku vrstu njihovog pulsiranja. Pustite me da
pokušam još malo.
Njih troje stajahu mirno. Vrata su se i dalje otvarala i zatvarala,
otvarala i zatvarala, a ukočeni ljudi žurili su unutra i napolje, unutra
i napolje, koračajući grčevito, poput likova u nekom starom nemom
filmu. Tada, iznenadno, pokretni niz presahnu. Preostade samo
nekoliko ljudi, a oni se kretahu brže, kao na ubrzanom filmu. Jedan
čovek bledog lica, u tamnom odelu, pogleda pravo u deca i reče:
— Oh, teško meni, zakasniću! I odgega u zgradu.
— Podseća me na belog zeca,5 zakikota se Meg nervozno.

5 Iz romana Luisa Kerola, Alisa u zemlji čuda. (Prim. prev.)

89
 — Strah me je, reče Čarls. Uopšte ne mogu da doprem do njih.
Potpuno sam onemogućen.
— Moramo da nađemo oca... poče Meg ponovo.
— Meg... Oči Čarlsa Valasa behu razrogačene i prestrašene.
Nisam siguran da ću uopšte prepoznati oca. Bilo je to davno, a ja
sam bio tek beba...
Meg hitro poče da ga umiruje.
— Prepoznaćeš ga! Naravno da ćeš ga prepoznati! Na način na
koji si mene prepoznavao ne gledajući me, pošto sam ja za tebe uvek
tu, uvek možeš da dopreš...
— Da. Čarls udari majušnom pesnicom o otvoreni dlan,
pokretom koji je odavao krupnu odluku. Hajdemo u CENTRAANU
obaveštajnu centralu.
Kalvin posegnu i uhvati rukom oboje, Čarlsa i Meg.
— Sećate li se kada smo se upoznali, pitali ste me zašto sam
tamo? A ja sam vam rekao da je to zbog toga što me je nešto nagnalo,
neki osećaj da moram da dođem na to određeno mesto u tom
određenom trenutku.
— Da, naravno.
— Opet imam neki osećaj. Ne iste vrste, različit, osećaj da ćemo
se, ako uđemo u tu zgradu, izložiti strahovitoj opasnosti.

90
 VII
ČOVEK CRVENIH OČIJU

— Znali smo da ćemo se izložiti opasnosti, reče Čarls Valas.

Gospođa Štajeto nam je to rekla.
— Da, a rekla nam je i da će to biti gore po tebe nego po Meg i
mene i da moraš biti obazriv. Ti ostani ovde sa Meg, momčino, i
pusti da ja uđem, da ispitam stvar, i da vas potom obavestim.
— Ne, reče Čarls Valas odlučno. Rekla nam je da ostanemo
zajedno. Rekla nam je da se ne udaljavamo sami.
— Rekla je tebi da se sam ne udaljavaš. Ja sam najstariji i treba
da uđem prvi.
— Ne. Megin glas bio je potišten. Čarls je u pravu. Moramo
ostati zajedno. Šta ako ti ne dođeš i mi moramo da pođemo unutra
za tobom. Pođimo. Ali držimo se za ruke, ako nemate ništa protiv.
Držeći se za ruke, oni pređoše preko trga. Golema zgrada
CENTRALNE obaveštajne centrale imala je samo jedna vrata, ali
ona su bila ogromna, barem dva sprata visoka i šira nego neka
prostorija, i načinjena od nekog sumornog, bronzi sličnog
materijala.
— Da li da naprosto pokucamo? Meg se zakikota.
Kalvin je proučavao vrata.
— Nema nikakve ručice ili dugmeta ili kvake, niti bilo čega.
Možda postoji neki drugi način da se dospe unutra.
— Ipak, pokušajmo da pokucamo, reče Čarls. On podiže ruku,
ali pre nego što dotače vrata njihov gornji deo kliznu nagore a oba
bočna dela ustranu, razdelivši se na tri odeljka, koji su, samo

91
trenutak ranije, bili potpuno nevidljivi. Prestrašena deca pogledaše
u prostrano ulazno predvorje od sumornog zelenkastog mermera.
Mermerne klupe pružale su se duž tri zida. Na njima su sedeli ljudi,
poput kipova. Zelenilo mermera, koje se odražavalo na njihovim
licima, činilo je da su izgledali natmureni. Kada se vrata otvoriše,
oni okrenuše glave, ugledaše decu i ponovo odvratiše poglede.
— Hajdemo, reče Čarls i oni, još uvek se držeći za ruke, stupiše
unutra. Kada prekoračiše prag, vrata se bešumno zatvoriše za
njima. Meg pogleda u Kalvina i Čarlsa, a oni, poput ljudi koji
čekahu, behu takođe bolešljivo zeleni. Deca pođoše prema
praznom, četvrtom zidu. On izgledaše bestelesan, kao da bi bilo
moguće proći kroz njega. Čarls isturi ruke.
— Čvrst je i hladan kao led.
Kalvin ga, takođe, dodirnu.
— Uh.
Meginu levu ruku držaše Čarls a desnu Kalvin, i ona nije osećala
želju da ispusti bilo koga od njih da bi dodirnula zid.
— Upitajmo nekoga nešto. Čarls ih povede do jedne od klupa.
Ovaj, možete li nam reći kakva je ovde procedura? upita on jednog
od ljudi.
Svi ljudi nosili su neupadljiva poslovna odela i, u njihovim
crtama lica je, iako se one međusobno razlikovahu poput crta lica
ljudi na zemlji, postojala neka istovetnost.
Poput istovetnosti kod ljudi u podzemnoj železnici, pomisli
Meg. Samo što u podzemnoj železnici ponekad naiđe i neko različit,
a ovde toga nema.
Čovek oprezno pogleda u decu.
— Procedura za šta?
— Kako da dospemo do nekoga ko je nadležan? upita Čarls.
— Podnesite svoje isprave A mašini. To bi trebalo da znate, reče
čovek strogo.
— Gde je A mašina? upita Kalvin.
Čovek pokaza na prazan zid.
— Ali, tamo nema vrata, niti bilo čega, reče Kalvin. Kako da
uđemo?

92
 — Stavite svoje S isprave u prorez B, reče čovek. Zašto mi
postavljate ta glupa pitanja? Zar mislite da ne znam odgovore? Bolje
nemojte da izvodite ili ćete ponovo morati da prođete kroz Procesnu
mašinu, a to sigurno ne želite.
— Mi smo stranci, reče Kalvin. Zbog toga ne znamo neke stvari.
Molim Vas, gospodine, recite nam ko ste Vi i šta radite.
— Ja rukujem mašinom za sricanje broj jedan, na nivou drugog
stepena.
— Ali, šta sada radite ovde? upita Čarls Valas.
— Ovde sam da bih podneo izveštaj da se jedno od mojih slova
zaglavljuje i da dok se ono kako treba ne podmaže mazalicom
stepena F, postoji opasnost od blokiranja umova.
— Zaglavljuje se ili zapinje? promrmlja Čarls Valas. Kalvin
pogleda naniže u Čarlsa i klimnu glavom, upozoravajući ga. Meg
blago, sa razumevanjem stisnu dečačićevu ruku. Čarls Valas, bila je
sigurna, ne pokušava da bude neuljudan ili da tera šegu; to je samo
bio njegov način da ohrabri samog sebe.
Čovek se oštro zagleda u Čarlsa.
— Mislim da bi trebalo da vas prijavim. Ja volim decu, zbog
prirode mog posla, i ne želim da vam stvaram neprijatnosti, ali
moram da vas prijavim da ne bih rizikovao da sam budem
podvrgnut ponovnom procesiranju.
— Možda je to dobra ideja, reče Čarls. Kome da nas prijavite?
— Kome da vas prijavim?
— Pa, da kome? Ja još nisam na nivou drugog stepena.
Volela bih da ne postupa tako samouvereno, pomisli Meg,
gledajući zabrinuto u Čarlsa i držeći njegovu ruku sve čvršće, dok
on negodujući ne zamigolji prstima. To je ono čega je gospođa
Štajeto rekla da treba da se čuva, oholosti. Nemoj, molim te, nemoj,
obrati se ona u mislima Čarlsu Valasu. Pigala se da li je Kalvin
shvatao da je znatan deo te nadmenosti sačinjavala razmetljivost.
Čovek ustade, krećući se grčevito, kao da je duže vreme sedeo.
— Nadam se da neće biti preterano strogi prema vama,
promrmlja on dok je vodio decu prema praznom četvrtom zidu. Ali,
ja sam jedanput bio podvrgnut ponovnom procesiranju i to je bilo
više nego dovoljno. A i ne bih želeo da budem poslat NjEMU.
93
Nikada nisam bio poslat EBEMU i ne mogu da rizikujem da se to
dogodi.
Opet ONO. Šta li je to ONO?
Čovek izvadi iz džepa lisnicu ispunjenu papirima svih boja. On
pažljivo prebiraše po njima i najzad izvuče jedan.
— Morao sam u poslednje vreme da podnesem nekoliko prijava.
Moraću da tražim da mi se dodeli još A-21 kartica.
On uze karticu i nasloni je na zid. Ona kliznu kroz mermer, kao
da beše usisana, i nestade.
— Možda ćete biti pritvoreni nekoliko dana, reče čovek, ali
siguran sam da neće biti suviše strogi prema vama, zbog vaše
mladosti. Opustite se i ne opirite se i sve ćete mnogo lakše podneti.
On se vrati do svoga sedišta, ostavivši decu da stoje i pilje u
prazan zid.
Iznenada, zida više ne beše i oni gledahu u jednu ogromnu
prostoriju oivičenu mašinama. Donekle su podsećale na velike
računske mašine koje je Meg videla u svojim knjigama o nauci i sa
kojima je, kako je znala, njen otac povremeno radio. Neke od njih
kao da nisu bile u upotrebi; na drugima su se sijalice palile i gasile.
Jedna od mašina gutala je neku dugu traku; druga je utiskivala
nizove tačkastih znakova. Nekoliko poslužilaca u belim odelima
kretahu se naokolo, opslužujući mašine. Ako su i videli decu, nisu
to ničim pokazivali.
Kalvin nešto promrmlja.
— Šta? upita Meg.
— Nema ničeg zastrašujućeg osim samog straha, reče Kalvin.
Citiram. Poput gospođe Ko. Meg, ukočio sam se od straha.
— I ja sam. Meg čvršće prihvati njegovu ruku. Hajdemo.
Oni stupiše u prostoriju sa mašinama. I pored ogromne širine
prostorije, ona bejaše još duža nego što je bila široka. Perspektiva je
činila da je izgledalo da se dugi redovi mašina skoro spajaju. Deca
koračahu središnjim delom prostorije, držeći se podalje od mašina
koliko god je to bilo moguće.
— Doduše, ja ne pretpostavljam da su one radioaktivne ili tako
nešto, reče Čarls Valas, ili da će posegnuti za nama, zgrabiti nas i
sažvakati.
94
 Pošto su, kako se činilo, tako hodali kilometrima, deca videše da
ogromna prostorija ima kraj i da se na njenom kraju nešto nalazi.
Čarls Valas iznenada progovori, a glas mu beše ispunjen
stravom:
— Ne ispuštajte moje ruke! Držite me čvrsto! Pokušava da me
se domogne!
— Ko? ciknu Meg.
— Ne znam. Ali pokušava da prodre u mene! Osećam ga!
— Hajdemo natrag. Kalvin poče da se povlači!
— Ne, reče Čarls Valas. Moram da nastavim. Mi moramo da
donosimo odluke, a ne možemo ih donositi ako su zasnovane na
strahu. Njegov glas zvučaše iskusno i neobično i kao iz daljine. Meg
oseti da se njegova mala ruka, koju je čvrsto obujmljivala svojom,
preznojava u njenoj ruci.
Kada se približiše kraju prostorije, njihovi koraci se usporiše.
Pred njima beše jedan podijum. Na podijumu je bila stolica, a na
stolici je sedeo neki čovek.
Šta li je bilo u vezi sa njima, što kao da je sadržalo svu onu
studen i tminu koje su osetili dok su se probijali kroz Tamno Biće,
na putu prema ovoj planeti?
— Očekivao sam vas, dragi moji, reče čovek.
Glas mu beše ljubazan i blag, ni malo hladan i zastrašujući, kako
je Meg očekivala. Trebalo joj je vremena da shvati da, iako je glas
poticao od tog čoveka, on uopšte nije otvarao usta niti pokretao
usne; da ni jedna stvarno izgovorena reč ne beše doprla do njenih
ušiju, da je on na neki način neposredno opštio sa njihovim
umovima.
— Ali, kako to da vas ima troje? upita čovek.
Čarls Valas odgovori sa oporom odvažnošću, ali Meg oseti da on
podrhtava.
— O, Kalvin je pošao samo da se provoza.
— A, tako, zar? Za trenutak se u glasu koji je govorio s njihovim
umovima pojavi oštrina. Potom se opusti i ponovo postade
umirujući. Nadam se da je do sada bilo ugodno.
— Vrlo poučno, reče Čarls Valas.

95
96
— Pusti da Kalvin sam odgovori, naredi čovek.
Kalvin progunđa, stisnutih usana, ukočenog tela:
— Nemam šta da kažem.
Meg je piljila u čoveka, užasnuto obuzeta njime. Oči su mu bile
sjajne i imale su crvenkast odsjaj. Iznad njegove glave beše svetiljka
i ona odsjajivaše na isti način kao i njegove oči, pulsirajući,
otkucavajući u nepokolebljivom ritmu.
Čarls Valas sklopi oči.
— Zatvorite oči, reče on Meg i Kalvinu. Ne gledajte u svetlo. Ne
gledajte u njegove oči. Hipnotisaće vas.
— Bistar si, zar ne? Učiniti oči neprozirnim, naravno, pomaže,
nastavi umirujući glas. ali postoje i drugi načini, mali moj čoveče.
O, da, postoje i drugi načini.
— Ako ih okušate na meni, ja ću vas šutnuti! reče Čarls Valas.
Bilo je to prvi put da je Meg čula da Čarls Valas nagoveštava
mogućnost da pribegne nasilju.
— O, hoćeš di, zaista, mali moj čoveče? Izlaganje čudnog čoveka
što je sedeo na stolici beše strpljivo, raspoloženo; ali se odmah
potom pojaviše četvorica ljudi u crnim radnim odelima i stadoše
deci uz bok.
— Dakle, dragi moji, reči su tekle dalje, ja, naravno, nisam imao
potrebe da se zaštićujem od vašeg nasilništva, ali mislio sam da ću
vas možda poštedeti muka ako vam odmah pokažem da neće biti
dobro za vas ako pokušate da mi se suprotstavite. Vidite, uskoro
ćete shvatiti da nema potrebe da se borite protiv mene. Ne samo da
nema potrebe, nego nećete imati ni najmanje želje da to činite. Jer,
zašto biste želeli da se borite protiv nekoga ko je ovde samo zato da
bi vas poštedeo muka i nevolja? Za vas, kao i za sve ostale srećne,
korisne ljude na ovoj planeti, ja sam voljan da, koliko god mogu,
preuzmem sve muke, sve odgovornosti, sve terete razmišljanja i
odlučivanja, sve ono zbog čega biste se mogli osetiti nesrećnim.
— Hvala, mi ćemo sami donositi svoje odluke, reče Čarls Valas.
— Ali, naravno! A naše odluke biće jedno, vaše i moje. Zar ne
vidite koliko je to bolje, koliko je to lakše za vas? Da vam pokažem.
Govorimo zajedno tablicu množenja.

97
 — Ne, reče Čarls Valas.
— Jedan puta jedan jeste jedan. Jedan puta dva jeste dva. Jedan
puta tri jeste tri.
— Imam jagnje maleno! povika Čarls Valas. Runo mu je šareno!
— Jedan puta četiri jeste četiri. Jedan puta pet jeste pet. Jedan
puta šest jeste šest.
— Po vas dan se igram s njim, kao s drugom iskrenim!
— Jedan puta sedam jeste sedam. Jedan puta osam jeste osam.
Jedan puta devet jeste devet.
— Pera, Pera, tikvoždera, a žena mu tera kera...
— Jedan puta deset jeste deset. Jedan puta jedanaest jeste
jedanaest. Jedan puta dvanaest jeste dvanaest.
Izgovarani brojevi postojano su bombardovali Megin mozak.
Oni kao da su svrdlali njenu lobanju.
— Dva puta jedan jeste dva. Dva puta dva jeste četiri. Dva puta
tri jeste šest.
Kalvinov glas se javi kao ljutita vika.
— Pre osamdeset i sedam godina, naši preci stvorili su ovde, na
ovom kontinentu, novu naciju, začetu u slobodi i privrženu geslu da
su svi ljudi stvoreni jednaki.
— Dva puta četiri jeste osam. Dva puta pet jeste deset. Dva puta
šest jeste dvanaest.
— Oče! vrisnu Meg. Oče!
Vrisak, napola nehotice, otrže njen um iz tame.
Reči tablice množenja kao da se raspršiše u smeh.
— Sjajno! Sjajno! Položila si prijemni ispit veoma uspešno.
— Niste valjda mislili da smo mi mačji kašalj, da ćemo nasesti
na te otrcane štosove, zar ne? zapita Čarls Valas.
— Oh, nadao sam se da niste. Najiskrenije sam se nadao da
niste. Ali, na kraju krajeva, vi ste vrlo mladi i vrlo prijemčivi, a što
ste mlađi to bolje, mali moj čoveče. Što ste mlađi to bolje.
Meg pogleda u te užarene oči, u svetlo koje je pulsiralo na
njihovoj površini, a potom odvrati pogled. Pokuša da gleda u usta,
u tanke, skoro bezbojne usne, a to je bilo lakše izvodljivo, iako je
morala da gleda kriomice, tako da nije bila sigurna kako u stvari
98
tačno izgleda to lice, da li je bilo mlado ili staro, surovo ili prijazno,
ljudsko ili tuđinsko.
— Moliću lepo, reče ona, pokušavajući da deluje staloženo i
odvažno. Jedini razlog zbog kojeg smo ovde jeste što mislimo da je
naš otac ovde. Možete li nam reći gde da ga nađemo?
— Ah, vaš otac! Izgledalo je kao da se ushićeno kikoće. Ah, da,
vaš otac! Ne radi se o tome mogu li, znaš, mlada damo, već hoću li.
— Pa, hoćete li?
— To zavisi od mnogo čega. Šta će vam vaš otac?
— Zar vi nikada niste imali oca? zapita Meg. Ne treba vam on
zbog nekog razloga. Treba vam zbog toga što je on vaš otac.
— O, ali on se u poslednje vreme ne ponaša baš mnogo očinski,
zar ne? Ostaviti suprugu i četvoro male dece, da bi, za svoj račun,
odskitao u bezumne poduhvate.
— On je radio za vladu. Inače nas nikada ne bi ostavio. A mi
želimo da ga vidimo, molim vas. Odmah.
— Gle, mala gospođica je nestrpljiva! Strpljenja, strpljenja,
mlada damo.
Meg ne reče čoveku na stolici da strpljenje nije jedna od njenih
vrlina.
— A, uzgred budi rečeno, deco moja, nastavi glas blago, nema
potrebe da sa mnom govorite rečima, znate. Razumem vas isto tako
dobro kao što i vi razumete mene.
Čarls Valas se prkosno podboči.
— Izgovorena reč je jedna od tekovina čoveka, obznani on, i ja
nameravam da ih i dalje koristim, naročito sa ljudima u koje nemam
poverenja.
Ali, njegov glas je podrhtavao. Čarls Valas, koji je čak i dok je
bio beba retko plakao, samo što nije zasuzio.
— A ti nemaš poverenja u mene?
— Kakav ste nam povod dali da imamo poverenja u vas?
— Kakav sam vam povod dao za nepoverenje? Tanke usne jedva
primetno se iskriviše.

99
 Čarls Valas se iznenada stušti napred i udari čoveka što je jače
mogao, a što bejaše prilično jako, pošto i sam beše primio dosta
poduka od blizanaca.
— Čarlse! kriknu Meg.
Ljudi u tamnim radnim odelima krenuše, mirno ali hitro, prema
Čarlsu. Čovek u stolici nemarno podiže prst i ljudi se vratiše nazad.
— Navali... prošaputa Kalvin, i on i Meg se zajedno ustremiše
napred i zgrabiše Čarlsa Valasa, i povukoše ga natrag sa podijuma.
Čovek se trže, a njegov glas u mislima bejaše pomalo suzdržan,
kao da je udarac Čarlsa Valasa uspeo da ga pokoleba.
— Mogu li znati zašto si to učinio?
— Zbog toga što vi niste vi, reče Čarls Valas. Nisam siguran šta
ste, ali vi — i on pokaza na čoveka u stolici — niste ono što nam se
obraća. Žao mi je ako sam vas ozledio. Mislio sam da niste stvarni.
Mislio sam da ste možda robot, pošto nisam osetio ništa što bi
dopiralo neposredno od vas. Nisam siguran odakle to dolazi, ali to
prolazi kroz vas. To niste vi.
— Veoma si bistar, zar ne? upita pomisao, a Meg imaše
neugodan osećaj da je nazrela režanje.
— Ne radi se o tome da li sam ja bistar, reče Čarls Valas, i Meg
ponovo oseti kako se dlan njegove ruke znoji u njenom.
— Onda pokušaj da otkriješ ko sam ja, ispipavala je misao.
— Pokušavao sam, reče Čarls Valas, piskavim i uznemirenim
glasom.
— Pogledaj me u oči. Zagledaj se duboko u njih i ja ću ti reći.
Čarls Valas hitro pogleda u Meg i Kalvina, a potom, kao za sebe,
reče:
— Moraću.
Zatim usredsredi svoje bistroplave oči na crvene oči čoveka u
stolici. Meg ne gledaše u čoveka već u svoga brata. Ubrzo, njegove
oči kao da više nisu bile usredsređene. Zenice mu se smanjivahu kao
da je gledao u neko veoma jako svetlo, sve dok naizgled potpuno ne
iščeznuše, sve dok u njegovim očima ne ostade ništa osim tupog
plavetnila. On izvuče svoje ruke iz Megine i Kalvinove i lagano pođe
prema čoveku u stolici.

100
 — Ne! kriknu Meg. Ne!
Ali Čarls Valas nastavi svoj lagani hod i ona shvati da je on nije
čuo.
— Ne! kriknu ona ponovo i potrča za njim. Očajnički
razmahnuvši rukama, ona se stušti na njega. Bila je toliko veća od
njega, da on pade ničice, oštro tresnuvši glavom o mermerni pod.
Ona kleče pored njega, jecajući. Pošto je neko vreme ležao kao
da je omamljen od tog naleta, on otvori oči i sede. Zenice njegovih
očiju polako su se širile, sve dok ne poprimiše normalan oblik, a krv
ponovo navre u njegove blede obraze.
Čovek iz stolice obrati se neposredno Meginom umu, a reči su
bile ispunjene jasno izraženom pretnjom.
— Nisam zadovoljan, reče joj on. Vrlo lako bi se moglo dogoditi
da izgubim strpljenje s tobom, a to, radi tvog znanja i ravnanja
mlada damo, ne bi bilo dobro za tvog oca. Ako imaš i malo želje da
ponovo vidiš svog oca, bolje bi bilo da sarađuješ.
Meg je reagovala na način kako je ponekad odgovarala
gospodinu Dženkinsu u školi. Ona se namrgodi, ispunjena
prkosnim besom.
— Možda bi pomoglo ako biste nam dali da nešto pojedemo,
progunđa ona. Sve troje crkavamo od gladi. Ako već nameravate da
budete neugodni prema nama, mogli biste prvo da nam napunite
stomake.
Misli koje su stizale do nje ponovo se prolomiše u smeh.
— Zar nije neobična devojčica, i pored svega. Sreća tvoja što me
uveseljavaš, draga moja, inače ne bih bio tako popustljiv prema tebi.
Dečaci nisu ni izbliza tako zabavni. Pa, dobro. A sada, reci mi, mlada
damo, ako vas nahranim, hoćeš li prestati da se uplićeš u moj
posao?
— Ne, reče Meg.
— Gladovanje, naravno, čini čuda, reče čovek. Ne volim da
primenjujem tako primitivne metode prema tebi, ali ti, naravno,
shvataš da me prisiljavaš na to.
— Ja i onako ne bih jela vašu bezveznu hranu. Meg je još uvek
bila uzbuđena i ljuta, kao da se nalazi u kancelariji gospodina
Dženkinsa. Ne bih imala poverenja.

101
 — Naravno da naša hrana, s obzirom da je sintetička, nije bolja
od vaših jela od pasulja i slanine i tih stvari, ali uveravam te da je
daleko hranljivija i da je, iako nema sopstvenog ukusa, malo
doterivanje jedino što je potrebno da bi ti pružilo iluziju da jedeš
obed od pečene ćurke.
— Kada bih sada jela, ionako bih povratila, reče Meg.
Još uvek držeći Meginu i Kalvinovu ruku, Čarls Valas iskorači
napred.
— Dobro, šta je sada na redu? upita on čoveka na stolici. Dosta
je bilo pregovaranja. Pređimo na stvar.
— To je upravo ono što smo činili, reče čovek, sve dok se tvoja
sestra nije umešala i izazvala ti malte ne potres mozga. Da
pokušamo ponovo?
— Ne! kriknu Meg. Ne, Čarls, Molim te. Pusti da ja to učinim. Ili
Kalvin.
— Ali, jedino je kod malog dečaka neurološki sistem dovoljno
složen. Ako biste vi pokušali da usmeravate potrebne neurone, vaši
mozgovi bi se rasprsnuli.
— A Čarlsov neće?
— Mislim da neće.
— Ali, postoji mogućnost?
— Uvek postoji mogućnost.
— Onda on to ne sme da učini.
— Mislim da ćeš morati dozvoliti da on sam odluči.
Ali Meg, nepopustljivo tvrdoglavo, što joj je tako često stvaralo
neprilike, nastavi:
— Mislite da Kalvin i ja ne možemo da shvatimo ko ste vi u
stvari?
— O, ne, nisam to rekao. Vi to ne možete da shvatite na isti
način, niti je za mene naročito važno da vam to omogućim. A, evo
nas!
Odnegde iz senki pojaviše se još četvorica ljudi u tamnim
radnim odelima, noseći jedan sto. Bio je prekriven belom tkaninom,
poput stolova koje koristi posluga koja servira obede u hotelskim
sobama, a na njemu se nalazila metalna posuda, koja je sadržala

102
nešto što je slasno mirisalo, nešto što je mirisalo poput obeda od
ćurke.
Nešto je veštačko u svemu tome, pomisli Meg. Nema sumnje da
ima nečeg trulog u državi Kamazoc.
Misli ponovo kao da se prolomiše u smeh.
— Naravno da to nije pravi miris, ali zar nije isto tako dobar kao
i da jeste?
— Ne osećam nikakav miris, reče Čarls Valas.
— Znam, mladi čoveče, i mislim koliko ćeš time izgubiti. Sve će
to za tebe imati ukus kao da jedeš pesak. Ali savetujem ti da ga na
silu progutaš. Voleo bih da tvoje odluke ne budu posledica slabosti
izazvanih praznim stomakom.
Sto beše postavljen pred njih a ljudi u tamnim radnim odelima
napuniše njihove tanjire ćuretinom i nadevom i krompir-pireom i
sokom od pečenja i graškom sa velikim žutim kuglama maslaca,
koje su se topile u njemu, i brusnicama i slatkim krompirom
prekrivenim žitkim tamnim sirupom od sleza i maslinama i celerom
i rotkvicama poput ružinih pupoljaka i...
Meg oseti kako joj stomak glasno krči. Voda joj pođe na usta.
— O, bože moj... promrmlja Kalvin.
Pojaviše se i stolice, a četvorica ljudi koji su priredili gozbu
kliznuše nazad u senke.
Čarls Valas oslobodi svoje ruke iz Megine i Kalvinove i baci se u
jednu od stolica.
— Navalimo, reče on. Ako je otrovano, otrovano je, ali ne bih
rekao da jeste.
Kalvin sede. Meg neodlučno ostade stojeći.
Kalvin uze zalogaj. Zatim poče žvakati. Onda proguta. Konačno
pogleda u Meg.
— Ako ovo nije pravo, onda je najbolja imitacija što može biti.
Čarls Valas uze zalogaj, izbekelji se i ispljunu.
— To je nepravedno! viknu on čoveku.
Ponovo se začu smeh.
— Samo napred, momčiću. Jedi.
Meg uzdahnu i sede.
103
 — Ne bih rekla da treba to da jedemo, ali ako vi hoćete, bolje da
i ja tako učinim. Ona uze zalogaj. Ukus je dobar. Probaj od mojeg,
Čarlse. Ona isturi ćuretinu na viljušci.
Čarls Valas je uze, ponovo se izbekelji, ali mu pođe za rukom da
proguta.
— Ipak ima ukus peska, reče on. On pogleda u čoveka. Zašto?
— Znaš ti dobro zašto. Potpuno si zatvorio svoj um prema meni.
Ostalo dvoje to ne mogu. Mogu da prodrem kroz pukotine. Ne
skroz, ali dovoljno da mogu da im pružim obed od ćuretine. Vidiš,
ja sam samo jedan predusretljiv, prijazni čovek od reči.
— Ha, reče Čarls Valas.
Čovek nabra usne u osmeh, ali njegov osmeh beše nešto
najužasavajuđe što je Meg ikad? videla.
— Zašto mi ne veruješ, Čarlse? Zašto nemaš toliko poverenja da
uđeš i otkriješ šta sam ja? Ja sam spokojstvo i potpuni počinak. Ja
sam oslobađanje od svih odgovornosti. Ako bi došao meni, bila bi
to poslednja teška odluka koju bi ikada morao da doneseš.
— Ako bih došao, mogu li ponovo da izađem? upita Čarls Valas.
— Ali naravno, samo ako poželiš. Ali, ne bih rekao da bi poželeo.
— Ako bih došao... ne da bih ostao, shvatate... samo da vas
odgonetnem, hoćete li nam reći gde je otac?
— Da. Obećavam. A ja ne dajem lako obećanja.
— Mogu li da razgovaram sa Meg i Kalvinom nasamo, a da vi ne
prisluškujete?
— Ne.
Čarls slegnu ramenima.
— Slušajte, reče on Megi i Kalvinu. Moram da otkrijem šta je on
u stvari. Vi to znate. Pokušaću da se održim. Pokušaću da deo sebe
održim izvan. Ovoga puta ne smeš me sprečavati, Meg.
— Ali nećeš biti u stanju, Čarlse! Jači je od tebe! Ti to znaš!
— Moram pokušati.
— Ali, gospođa Štajeto te je upozorila!
— Moram pokušati. Radi oca, Meg. Molim te. Želim... želim da
upoznam svog oca... Za trenutak, usne mu zadrhtaše. Potom, on
povrati kontrolu nad sobom. Ali, nije samo zbog oca, Meg. Sada i ti

104
to znaš. U pitanju je Tamno Biće. Moramo učiniti ono zbog čega nas
je gospođa Koja ovamo poslala.
— Kalvine... molećivo će Meg.
Ali Kalvin odmahnu glavom.
— On je y pravu, Meg. A mi ćemo biti ca njim, šta god da se
dogodi.
— Ali, šta će se dogoditi? kriknu Meg.
Čarls Valas podiže pogled prema čoveku.
— U redu, reče on. Krenimo.
Crvene oči i njihovo svetlucanje sada kao da se usvrdlaše na
Čarlsa, i dečakove zenice ponovo se skupiše. Kada se i poslednji trag
crnila izgubi u plavetnilu, on odvrati pogled od crvenih očiju,
pogleda u Meg i prijazno se nasmeši, ali taj osmeh ne beše osmeh
Čarlsa Valasa.
— Hajde, Meg. Jedi tu ukusnu hranu koja nam je pripravljena,
reče on.
Meg ščepa tanjir Čarlsa Valasa i baci ga na pod, tako da se jelo
rasu, a tanjir se razbi u komade.
— Ne! kriknu ona, a glas joj se prodorno razlegaše. Ne! Ne! Ne!
Iz senki izađe jedan od ljudi u tamnim radnim odelima i postavi
drugi tanjir ispred Čarlsa Valasa, i ovaj poče pohlepno jesti.
— U čemu je stvar, Meg, upita on. Zašto si tako ratoborna i
nesklona saradnji? Bio je to glas Čarlsa Valasa, a ipak beše drugačiji,
nekako spljošten, skoro onako kako bi glas mogao da zvuči na
dvodimenzionalnoj planeti.
Meg silovito zgrabi Kalvina, vrišteći.
— To nije Čarls! Čarls je otišao!

105
 VIII
PROVIDNI STUB

Čarls Valas je sedeo i motao ćuretinu i nadev, kao da je to nešto

najslađe što je ikada okusio. Nosio je odeću Čarlsa Valasa; izgledao
je kao Čarls Valas; imao je istu peščano smeću kosu, isto lice, koje
još ne beše izgubilo svoju bebsku zaokrugljenost. Samo su oči bile
drugačije, jer je crnilo zenica bilo progutano plavetnilom. Ali nešto
daleko više od toga činilo je da je Meg osećala da je Čarls Valas
otišao, da je dečačić koji zauzima njegovo mesto samo kopija Čarlsa
Valasa, samo lutka.
Ona priguši jecaj.
— Gde je on? upita ona čoveka crvenih očiju. Šta ste učinili sa
njim? Gde je Čarls Valas?
— Ali, drago dete, ti si histerična, njegove misli dopreše do nje.
On je upravo tu, pred tobom, zdrav i srećan. Potpuno zdrav i srećan,
po prvi put u svome životu. I dovršava svoj obed, što bi bilo mudro
da i ti učiniš.
— Znate dobro da to nije Čarls! viknu Meg. Nekako ste ga se
dokopali.
— Pst, Meg. Nema svrhe da pokušavaš da govoriš sa njim, reče
Kalvin, govoreći joj tiho na uvo. Ono što treba da činimo jeste da se
čvrsto držimo Čarlsa Valasa. On je tu negde, ispod, i ne smemo im
dopustiti da ga otrgnu od nas, Meg. Ne gubi kontrolu nad sobom.
Ne sada. Moraš mi pomoći da zadržim Čarlsa!
I on čvrsto uhvati dečačića jednom rukom.

106
 Savlađujući svoju histeriju, Meg uhvati drugu Čarlsovu ruku i
držaše je čvrsto.
— Boli me, Meg! reče Čarls oštro. Pusti me!
— Ne, reče Meg nepopustljivo.
— Grešili smo.
Glas Čarlsa Valasa, pomisli Meg, mora da je snimljen. U njemu
je bilo nečeg mehaničkog.
— On uopšte nije naš neprijatelj. On je naš prijatelj.
— Koješta, reče Kalvin grubo.
— Ti to ne razumeš, Kalvine, reče Čarls Valas. Gospođa Štajeto,
gospođa Ko i gospođa Koja su nas pomele. One su u stvari naši
neprijatelji. Nije trebalo ni trenutka da im verujemo.
Govorio je najstaloženijim, najrazboritijim glasom, glasom koji
je izbezumljivao blizance. Izgledalo je da on, dok je govorio, gleda
neposredno u Kalvina, ali Meg beše sigurna da te blage plave oči ne
mogu da vide i da neko, nešto drugo, kroz Čarlsa gleda u Kalvina.
Onda se hladne, čudne oči okrenuše prema njoj.
— Meg, pusti me, Sve ću ti objasniti, ali moraš me pustiti.
— Ne. Meg zaškrguta zubima.
Nije popuštala stisak, i Čarls Valas se poče otimati, silinom koja
ne beše njegova i kojoj se njena nevelika snaga ne mogaše
suprotstaviti.
— Kalvine! prodahta ona kada Čarls istrže svoju ruku iz njene i
ustade.
Kalvin sportista, Kalvin momak koji je cepao drva i donosio ih
majci, čiji mišići behu čvrsti i trenirani, ispusti ručni zglob Čarlsa
Valasa i zgrabi ga kao da je lopta za ragbi. Meg, uspaničena i
razjarena, ustremi se prema čoveku u stolici, nameravajući da ga
udari, kao što to Čarls Valas beše učinio, ali ljudi u tamnim radnim
odelima behu brži od nje i jedan od njih je uhvati, sputavši joj ruke
iza leća.
— Kalvine, preporučio bih ti da me pustiš, oglasi se Čarls Valas.
Kalvin, sa izrazom nepopustljive odlučnosti na licu, ne olabavi
zahvat. Čovek crvenih očiju klimnu glavom i troje ljudi dograbiše

107
Kalvina (za to ih je trebalo barem troje), smotaše ga i spetljaše kao
i Meg.
— Gospođo Štajeto! pozva Meg očajno. O, gospođo Štajeto!
Ali gospođa Štajeto ne dođe.
— Meg, reče Čarls Valas, Meg, slušaj me.
— U redu, slušam.
— Nismo bili u pravu, rekoh ti; nismo shvatili. Suprotstavljali
smo se našem prijatelju i prijatelju našeg oca.
— Ako mi otac kaže da je on naš prijatelj, možda ću poverovati.
Možda. Ukoliko i otac nije... pod... pod tom čarolijom, idi štogod da
je to, poput tebe.
— Nije ovo bajka. Zamisli, čarolija, reče Čarls Valas. Meg, moraš
prestati da se otimaš i moraš se opustiti. Opustiti se i biti srećna. O,
Meg, ako se samo opustiš, shvatićeš da su sve naše nevolje prošle.
Nemaš pojma u kakvo smo divno mesto prispeli. Vidiš, na ovoj
planeti sve je u savršenom redu, jer su svi naučili da se opuste, da
se predaju, da se potčine. Sve što treba da učiniš jeste da krotko i
nepomično gledaš u oči ovog našeg dobrog prijatelja, jer on je naš
prijatelj, draga sestro, i on će te prihvatiti kao što je i mene
prihvatio.
— Tako je, on te je prihvatio! reče Meg. Znaš i sam da ti nisi ti.
Znaš i sam da me nikada u svom životu nisi zvao draga sestro.
— Prestani za trenutak, Meg, šapnu joj Kalvin. On pogleda u
čoveka crvenih očiju. U redu, neka nas vaši telohranitelji puste i
prestanite da nam govorite kroz Čarlsa. Znamo da to govorite vi, ili
štagod da je ono što govori kroz vas. U svakom slučaju, znamo da
ste hipnotisali Čarlsa.
— Najprimitivniji način da se to izrazi, promrmlja čovek crvenih
očiju. On napravi mali pokret jednim prstom i Meg i Kalvin behu
oslobođeni.
— Hvala, reče Kalvin izveštačeno. A sada, ako ste nam prijatelj,
hoćete li nam reći ko... ili šta... ste vi?
— Nema potrebe da znate ko sam ja. Ja sam Prvi Koordinator,
to je sve što treba da znate.
— Ali, kroz vas neko govori, zar ne, kao i kroz Čarlsa Valasa?
Jeste li i vi hipnotisani?
108
 — Rekoh vam da je to primitivna reč, bez pravilnog značenja.
— Hoćete li nas vi odvesti do gospodina Marija?
— Ne. Nema potrebe, niti je to moguće, da ja napustim ovo
mesto. Čarls Valas će vas voditi.
— Čarls Valas?
— Da.
— Kada?
— Sada. Čovek crvenih očiju načini zastrašujuću grimasu, koja
je trebalo da predstavlja osmeh. Da, mislim da bi to moglo da bude
i sada.
Čarls Valas načini jedva primetni trzaj glavom:
— Hajdemo, reče on i krete, koračajući na neobičan, klizeći,
mehanički način.
Kalvin pođe za njim. Meg oklevaše, odvraćajući pogled od
čoveka crvenih očiju prema Čarlsu i Kalvinu. Želela je da posegne i
zgrabi Kalvinovu ruku, ali shvati da je, otkako su započeli svoja
putešestvija, neprestano tražila neku ruku za koju bi se prihvatila.
Stoga gurnu pesnice u džepove i krenu za dvojicom dečaka. Moram
da budem hrabra, reče ona samoj sebi. I biću.
Kretali su se niz neki dugi, beli i naizgled beskonačan hodnik.
Čarls Valas je održavao klecavi ritam hoda i ni jedared se ne osvrnu
da vidi da li ga oni slede.
Meg iznenada potrča i sustiže Kalvina.
— Kal, reče ona, oslušni. Brzo. Sećaš li se da je gospođa Štajeto
rekla da imaš dara za opštenje i da je to ono čime te ona dariva.
Pokušali smo da fizički savladamo Čarlsa, a to ne vredi. Možeš li
pokušati da opštiš sa njim? Možeš li pokušati da dopreš do njega?
— Tako mi svega, u pravu si.
Kalvinovo lice se ozari nadom, a njegove oči, koje behu
sumorne, ponovo poprimiše uobičajenu blistavost.
— Tako sam smeten! Možda neće biti vajde, ali mogu barem
pokušati.
I oni ubrzaše korake, dok se ne poravnaše sa Čarlsom Valasom.
Kalvin posegnu za njegovom rukom, ali Čarls se otrže.
— Ostavi me na miru, zareža on.

109
 — Neću ti učiniti ništa nažao, momčino, reče Kalvin. Samo hoću
da budem drug. Sredimo to, a?
— Hoćeš da kažeš da se predaješ? upita Čarls Valas.
— Naravno. Kalvinov glas zvučaše ulagivački. Mi smo razumni
ljudi, na kraju krajeva. Samo me pogledaj za časak, Čarlence.
Čarls Valas se zaustavi i lagano se okrete da bi pogledao Kalvina
svojim bezosećajnim, ispražnjenim očima. Kalvin mu uzvrati
pogled i Meg mogaše da oseti jačinu njegove koncentracije. Užasan
drhtaj protrese Čarlsa Valasa. Za kratak tren, njegove oči kao da
progledahu. Potom se celo njegovo telo žestoko izvi i ukoči se. On
ponovo započe svoje marionetsko koračanje.
— Trebalo je da znam, reče on. Ako želite da vidite Marija, bolje
idite za mnom i ne pokušavajte više nikakve podvale.
— Zar tako nazivaš svoga oca... Mari? upita Kalvin. Meg je uočila
da je Kalvin ljutit i oneraspoložen, jer za dlaku nije postigao uspeh.
— Otac? Šta je otac? izdeklamova Čarls Valas. Samo još jedno
pogrešno tumačenje. Ako osećate potrebu za ocem, preporučio bih
vam da se obratite NjEMU.
Opet ONO.
— Ko je to ONO? upita Meg.
— Sve u svoje vreme, reče Čarls Valas. Još niste pripravni za
ONO. Pre svega, reći ću vam nešto o toj divnoj, prosvetljenoj
planeti, Kamazocu. Njegov glas poprimi suvoparni, cepidlački
prizvuk gospodina Dženkinsa. Možda ne znate da smo mi na
Kamazocu prevladali sve bolesti, sve nastranosti...
— Mi? prekide ga Kalvin.
Čarls nastavi kao da ga nije čuo. A naravno i da nije, pomisli
Meg.
— Ne dozvoljavamo da bilo ko pati. Mnogo je dobrostivije
naprosto uništiti svakoga ko je bolestan. Niko nedeljama ne trpi od
toga što mu curi nos ili što ga boli guša. Da ne bi morali da podnose
takvu neugodnost, naprosto ih uspavaju.
— Hoćeš li da kažeš da ih uspavaju dok imaju nazeb, ili ih
ubijaju? zapita Kalvin.

110
 — Ubistvo je krajnje primitivna reč, reče Čarls Valas. Na
Kamazocu ne postoje stvari kao što je ubistvo. Za sve se brine ONO.
On drhtavo krenu prema zidu hodnika, zastade za trenutak, a
potom podiže ruku. Zid zasvetluca, zatreperi, postade providan.
Čarls Valas prođe kroz njega, pozva Meg i Kalvina, i oni krenuše za
njim. Nalazili su se u jednoj maloj četvrtastoj sobi, iz koje je zračila
prigušena, sumporasta svetlost. Meg je osećala neku zlokobnost u
samoj teskobi sobe, kao da se zidovi, tavanica, pod, mogu približiti
i zdrobiti svakog ko je toliko nesmotren da uđe.
— Kako si to učinio? upita Kalvin.
— Učinio, šta?
— Postigao da se zid... otvori... tek tako.
— Naprosto sam prerasporedio atome, reče Čarls Valas oholo.
Učio si u školi o atomima, zar ne?
— Svakako, ali...
— Onda znaš dovoljno da bi ti bilo poznato da materija nije
čvrsta, zar ne? Da se ti, Kalvine, najvećim delom sastojiš od praznog
prostora? Da bi, ako bi se celokupna materija u tebi sažela, bio
veličine glave čiode? To je osnovna naučna činjenica, zar ne?
— Da, ali...
— Tako sam ja naprosto odgurnuo atome ustranu i mi smo
prošli kroz prostor izmeću njih.
Megin stomak kao da se spusti i ona shvati da četvrtasta kutija
u kojoj stajahu, mora biti, predstavlja lift i da su počeli da se kreću
naviše velikom brzinom. Žuta svetlost osvetli njihova lica, a bledo
plavetnilo Čarlsovih očiju upijaše žuto svetlo i preobrati se u
zelenilo.
Kalvin liznu usne.
— Kuda sada idemo?
— Gore. Čarls nastavi svoje predavanje. Na Kamazocu, svi smo
mi srećni, pošto smo istovetni. Razlike stvaraju probleme. Ti to
znaš, zar ne, draga sestro?
— Ne, reče Meg.
— O, da znaš. Kod kuće si videla koliko je to tačno. Znaš da je to
razlog zbog čega nisi zadovoljna u školi. Zato što si drugačija.

111
 — Ja sam takođe drugačiji i zadovoljan sam, reče Kalvin.
— Ali, pretvaraš se da nisi drugačiji.
— Drugačiji sam i volim da budem drugačiji. Kalvinov glas bio
je gotovo neprirodno glasan.
— Ja možda ne volim da budem drugačija, reče Meg. Ali ne
želim ni da budem kao svi drugi.
Čarls Valas podiže ruku i četvrtasta kutija prestade da se kreće,
a jedan od zidova kao da nestade. Čarls iskorači napolje. a Meg i
Kalvin za njim. Kalvin to učini jedva nešto pre nego što se zid
ponovo oformi, i oni više nisu mogli da uoče gde beše otvor.
— Hteo si da Kalvin zaostane sa nama, zar ne? reče Meg.
— Samo pokušavam da vas naučim da budete na oprezu;
upozoravam vas, ako još budem imao neprilika sa bilo kim od vas,
moraću da vas uputim NjEMU.
Dok je Čarls izgovarao NjEMU, Meg je ponovo imala osećaj kao
da je dodirnuta nečim sluzavim i užasavajućim.
— Šta je to ONO? upita ona.
— NjEGA možete zvati Gazda. Tada se Čarls zakikota, kikotom
koji predstavljaše najzlokobniji zvuk koji je Meg ikada čula. ONO
ponekad naziva SEBE Najsrećnijim Tlačiteljem.
Meg je govorila nehajno, da bi prikrila strah.
— Ne znam o čemu govoriš.
— To je tl-ač-it-elj, ne pl-ač-it-elj, znaš, reče Čarls Valas i ponovo
se zakikota. Mnogi ljudi to ne izgovaraju pravilno.
— Pa, baš me briga, reče Meg prkosno. Ne želim da vidim ONO,
i kvit posla.
Neobični, monotoni glas Čarlsa Valasa bubnjao je po njenim
ušima.
— Meg, trebalo bi da budeš bar donekle razumna. Šta misliš,
zašto imamo ratove kod kuće? Šta misliš, zašto ljudi postaju
zbunjeni i nesrećni? Zato što svi žive sopstvenim, odvojenim, ličnim
životima. Pokušavam da ti objasnim, na najjednostavniji mogući
način, da su na Kamazocu ličnosti odstranjene. Kamazoc je JEDAN
um. To je ONO. I to je razlog što su svi tako srećni i delotvorni. To

112
je ono što stare veštice poput gospođe Štajeto ne žele da im se
dogodi kod kuće.
— Ona nije veštica, prekide ga Meg.
— Nije?
— Nije, reče Kalvin. Znaš da nije. Znaš da je to samo njihova
smicalica. Njihov način, možda, da... da se šegače.
— Šegačenje je pravi izraz, nastavi Čarls. One žele da i dalje
budemo smeteni, umesto prikladno organizovani.
Meg žestoko protrese glavom.
— Ne! viknu ona. Ja znam da naš svet nije savršen, Čarlse, ali je
bolji nego ovo. Ovo nije jedina alternativa! Ne može biti!
— Ovde niko ne pati, deklamovaše Čarls. Niko nikada nije
nesrećan.
— Ali, niko nikada nije ni srećan, reče Meg ozbiljno. Možda, ako
ponekad nisi nesrećan, ne možeš znati kako da budeš srećan.
Kalvine, hoću kući.
— Ne možemo ostaviti Čarlsa, reče joj Kalvin, i ne možemo otići
pre nego što pronađemo tvog oca. Znaš to i sama. Ali u pravu si,
Meg, i gospođa Koja je u pravu. Ovo je Zlo.
Čarls Valas odmahnu glavom, a prezir i neodobravanje kao da
izbijahu iz njega.
— Hajde. Traćimo vreme.
On brzo krenu niz hodnik, ali nastavi da govori.
— Kako je strašno biti prost, pojedinačni organizam. C-c-c.
Njegovi koraci se ubrzavahu, od koračaja do koračaja, njegove
kratke noge se hitro micahu, tako da su Meg i Kalvin morali skoro
da trče da bi održali korak sa njima.
— A sada, pogledajte ovo, reče on.
On podiže ruku i oni odjednom ugledahu kroz zid jednu malu
prostoriju. U toj prostoriji, jedan dečačić je tupkao loptu. Tupkao je
ritmički, a zidovi male sobice kao da su pulsirali ritmom lopte. I
svaki put kada bi lopta udarila o pod on bi vrisnuo, kao od bola.
— To je dečačić kojeg smo videli danas popodne, reče Kalvin
jetko, dečačić koji nije tupkao loptu kao ostali.
Čarls Valas se ponovo zakikota.

113
 — Tako je. Ponekad se jave male neprilike u saradnji, ali sa
njima je lako izaći na kraj. Posle današnjeg dana, nikada više neće
osetiti želju da zastrani. Ah, evo nas.
On brzo krete niz hodnik i ponovo podiže ruku da bi učinio zid
providnim. Oni ugledaše jednu drugu malu prostoriju, ili sobicu. U
njenom središtu bejaše jedan veliki, okrugli, providni stub, a u tom
stubu nalazio se jedan čovek.
— OTAC! kriknu Meg.

114
 IX
ONO

Meg jurnu prema čoveku zarobljenom u stubu, adi kada stiže

do, kako izgledaše, otvorenih vrata, beše odbačena nazad, kao da je
tresnula o zid od cigala.
Kalvin je prihvati.
— Ovoga puta, samo je providan poput stakla, reče joj on. Ne
možemo da prođemo kroz njega.
Meg je bila toliko iznemogla i omamljena od udara, da nije
mogla ni da odgovori. Za trenutak, uplaši se da će da povrati idi da
klone. Čarls Valas se ponovo nasmeja, smehom koji nije bio njegov,
i to je održa, pošto njen bes još jednom prevlada bol i strah. Čarls
Valas, njen stvarni, dragi Čarls Valas, nikada joj se nije smejao kada
bi se povredila. Umesto toga, njegove ruke hitro bi se obavile oko
njenog vrata i on bi priljubio svoj meki obraz uz njen, tešeći je,
ispunjen ljubavlju. Ali ovaj demonski Čarls Valas se zakikota. Ona
se okrete od njega i ponovo pogleda u čoveka u stubu.
— O, oče, prošaputa ona čežnjivo, ali se čovek u stubu ne obazre
na nju. Više ne beše naočara sa ramom od roga, koje su uvek u
tolikoj meri izgledale delom njega, a izraz njegovih očiju odavao je
utisak kao da je duboko zamišljen. Bila mu je porasla brada, a njena
svilenkastosmeđa boja beše posuta sivkastom. Kosa mu, takođe,
beše nepodšišana.
Nije to bila naprosto preduga kosa čoveka na snimku iz Kejp
Kanaverala.

115
116
 Bila je zabačena unazad sa njegovog visokog čela i meko se
spuštala skoro do ramena, tako da je izgledao kao da je iz nekog
drugog veka, ili poput brodolomca. Ali, nije bilo sumnje, uprkos
promena, da je to bio njen otac, njen istinski voljeni otac.
— Gle, izgleda dronjavo, zar ne? reče Čarls Valas i prigušeno se
zakikota.
Ona se okrete prema njemu, obuzeta besom.
— Čarlse, to je otac! Otac!
— Pa šta?
Meg se okrete od njega i ispruži ruke prema čoveku u stubu.
— On nas ne vidi, Meg, reče Kalvin nežno.
— Zašto? Zašto?
— Mislim da je to nešto poput onih špijunki u stanovima, na
ulaznim vratima, objasni Kalvin. Razumeš. Iznutra možeš da gledaš
kroz njih i sve da vidiš. A spolja ne možeš da vidiš ništa. Mi njega
možemo da vidimo, ali on nas ne može.
— Čarlse! preklinjala je Meg. Pusti me unutra, ocu!
— Zbog čega? upita Čarls spokojno.
Meg se priseti da je kada su bili u onoj prostoriji sa čovekom
crvenih očiju, ona povratila Čarlsa Valasa samom sebi kada ga je
zgrabila i kada je on tresnuo glavom o pod; stoga se ona ponovo baci
na njega. Ali pre nego što ga je dohvatila, njegova pesnica se ispruži
i snažno je udari y trbuh. Ona ostade bez daha. Klonuvši, ona se
okrete od brata, i pođe nazad prema providnom zidu. Tamo beše
sobica, tamo beše stub sa njenim ocem u njemu. Iako je mogla da
ga vidi, iako mu je bila toliko blizu da ga je skoro mogla dotaći,
izgledalo je da je bio dalje nego kada ga je pokazala Kalvinu na
fotografiji sa klavira. Stajao je nepomičan, kao zaleđen u stubu od
leda. Izraz patnje i trpljenja na njegovom licu razdirao je njeno srce,
poput strele.
— Rekla si da želiš da pomogneš ocu? javi se iza nje savršeno
bezosećajni glas Čarlsa Valasa.
— Da. Zar ti ne želiš? upita Meg, obrnuvši se i zagledavši se u
njega.
— Pa naravno. Zbog toga smo ovde.

117
 — Šta, onda, radimo? Meg pokuša da priguši bes u svom glasu,
nastojeći da on zvuči kao da je lišen osećanja, poput Čarlsovog, ali i
pored toga završi piskutom.
— Moraš učiniti ono što sam ja učinio i prići NjEMU, reče Čarls.
— Ne.
— Vidim da ti u stvari ne želiš da spaseš oca.
— Kako će to spasti oca ako ja postanem živi leš?
— Moraćeš da mi veruješ na reč, Margaret, javi se hladni,
monotoni glas Čarlsa Valasa. ONO te želi i ONO će te se domoći. Ne
zaboravi da sam sada i ja takođe deo NjEGA. Ti znaš da ja ne bih
prišao NjEMU, ukoliko ONO ne bi predstavljalo ono što je ispravno.
— Kalvine, upita Meg paćenički, hoće li to zaista spasti oca?
Ali Kalvin nije obraćao pažnju na nju. On kao da se svim svojim
moćima usredsredio na Čarlsa Valasa. Zurio je u bledo plavetnilo,
koje jedino beše preostalo od očiju Čarlsa Valasa.

— Ali si bio odveć čestit duh.

Da bi joj gnusne naredbe vršio...
Ona te je... zatvorila u rascepljenu jelu...6

prošaputa on, i Meg prepoznade reči koje mu je uputila gospođa Ko.

Čarls Valas je za trenutak slušao, a onda slegnu ramenima i
okrete se. Kalvin ga je sledio, pokušavajući da zadrži svoje oči
usmerene na Čarlsove.
— Ako ti treba veštica, Čarlse, reče on, ONO je veštica. Ne naše
dame. Dobro je što sam ove godine učio Buru u školi, zar ne, Čarlse?
Ona koja je stavila Arijela u rascepljenu jelu bila je veštica, zar ne?
Glas Čarlsa Valasa kao da je odjedared počeo dopirati iz velike
daljine.
— Prestani da buljiš u mene.
Ubrzano dišući od uzbuđenja, Kalvin nastavi da strelja Čarlsa
Valasa pogledom.

6 Stihovi iz Šekspirove „Bure". (Prim. prev.)

118
 — Ti si poput Arijela u rascepanoj jeli, Čarlse. A ja mogu da te
izbavim. Pogledaj me, Čarlse. Vrati nam se.
Drhtaj ponovo prostruja kroz Čarlsa Valasa.
Kalvinov napeti glas pogađao je metu.
— Vrati se, Čarlse. Vrati nam se.
Čarls ponovo zadrhta. A tada, kao da ga neka nevidljiva ruka
zviznu u grudi i on pade na tle, a zurenje kojim ga je Kalvin držao u
vlasti beše prekinuto. Čarls je sedeo na podu hodnika cvileći, ne
glasom malog deteta, već ispuštajući zastrašujuće, životinjske
zvuke.
— Kalvine, Meg se okrete prema njemu, čvrsto sklopivši ruke.
Pokušaj da se domogneš oca.
Kalvin odmahnu glavom.
— Čarls se skoro izvukao. Umalo to nisam ostvario. Zamalo što
nam se nije vratio.
— Pokušaj sa ocem, reče Meg ponovo.
— Kako?
— Sa tom tvojom rascepljenom jelom. Zar otac nije utamničen
u nekoj rascepljenoj jeli čak i više nego Čarls? Gledaj u njega, u tom
stubu tamo. Izbavi ga, Kalvine.
Kalvin je govorio iscrpljenim glasom.
— Meg, ne znam šta da učinim. Ne znam kako da prodrem
unutra. Meg, oni traže previše od nas.
— Naočare gospođe Ko! reče Meg iznenada.
Gospođa Ko im beše naložila da ih upotrebe samo kao krajnje
sredstvo, a sada je svakako bila prilika. Meg se maši u džep; naočare
behu tamo, spokojne i bezbrižne i umirujuće. Ona ih dršćućim
prstima izvuče napolje.
— Daj mi te naočare! javi se glas Čarlsa Valasa, opor i
zapovednički, i on se batrgajući diže sa poda i potrča ka njoj.
— Imala je jedva toliko vremena da strgne svoje naočare i stavi
naočare gospođe Ko, a pri tom jedna od zakačaljki za uši skliznu niz
obraz i one jedva ostadoše na njenom nosu. Kada Čarls Valas
zamahnu na nju, ona se baci na providni zid i prođe kroz njega. Bila

119
je u sobici sa stubom u kome je bio zarobljen njen otac. Drhtavim
prstima ona učvrsti naočare gospođe Ko, a svoje stavi u džep.
— Daj mi ih, javi se preteći glas Čarlsa Valasa. I on beše u sobici
sa njom, dok je Kalvin spolja mahnito udarao šakama, ne bi li ušao
unutra.
Meg udari Čarlsa Valasa nogom i potrča prema stubu. Osećala
se kao da se kreće kroz nešto tamno i studeno. Ali, prošla je.
— Oče! povika ona. I nađe se u njegovom zagrljaju.
Bio je to trenutak koji je čekala ne samo od onda kada ih je
gospođa Koja pokupila na putovanje, već tokom dugih meseci i
godina pre toga, kada su pisma prestala da stižu, kada su ljudi
pravili primedbe o Čarlsu Valasu, kada je gospođa Mari pokazivala
retke izlive usamljenosti ili jada. Bio je to trenutak koji je značio da
će sada i zauvek sve biti u redu.
Dok se priljubljivala uz oca, sve beše zaboravljeno, osim
ushićenja. Osećala se spokojnom i utešenom, oslanjajući se na
njega, čudesno zaštićena zagrljajem njegovih ruku; osećala je
potpunu smirenost i sigurnost, koje joj je njegovo prisustvo uvek
ulivalo.
Glas joj se razleže u jecanje od sreće.
— Oh, oče! Oh, oče!
— Meg! kriknu on, radosno iznenađen. Meg, šta ti radiš ovde?
Gde su dečaci?
Ona pogleda izvan stuba, a tamo beše Čarls Valas, u sobici, sa
tuđinskim izrazom, koji mu je izobličavao lice. Zatim se okrete
nazad prema ocu. Više nije bilo vremena za dobrodošlice, za
radovanje, za objašnjenja.
— Moramo da odemo do Čarlsa Valasa, reče ona napeto. Brzo.
Ruke njenog oca pomerahu se pipajući preko njenog lica i ona,
kako oseti dodir njegovih snažnih, nežnih prstiju, shvati, obuzeta
užasom, da ona može da vidi njega, da može da vidi Čarlsa u sobici
i Kalvina u hodniku, ali da njen otac ne može da vidi nju. Ona ga
prestravljeno pogleda u oči, ali one ne behu iste, nepomućeno plave,
kakvih se sećala. Ona žustro mahnu rukom ispred njegovih očiju,
ali on ne trepnu.
— Oče! kriknu ona. Oče! Zar me ne vidiš?

120
 Njegove ruke ponovo se obaviše oko nje, umirujuće, zaštitnički.
— Ne, Meg.
— Ali, oče, ja tebe vidim... Njen glas utihnu. Odjednom, ona
spusti naočare gospođe Ko niz nos i virnu preko njih i odmah se
nađe u potpunoj i neprozirnoj tami. Ona ih strgnu sa svog lica i
ćušnu ih ocu. Evo.
Njegovi prsti obujmiše naočare.
— Dušo, reče on, nažalost, tvoje naočare neće pomoći.
— Ali to nisu moje, to su naočare gospođe Ko, objasni ona, ne
shvatajući da će njene reči njemu biti nerazumljive. Molim te, oče,
probaj ih. Molim te!
Dok je čekala, oseti kako on pipa po mraku.
— Vidiš li sada? upita ona. Vidiš li sada, oče?
— Da, reče on. Da. Zid je sada providan. Pravo čudo! Skoro da
mogu da vidim kako se atomi preraspoređuju!
¥ njegovom glasu osećao se stari, poznati prizvuk ushićenja i
otkrivanja. Tako je on zvučao ponekad, kada bi se vratio kući iz
svoje laboratorije, posle uspešnog dana, i počeo da priča svojoj
supruzi o svom radu. Tada on uzviknu:
— Čarls! Čarls Valas! A onda: Meg, šta se to dogodilo ca njim?
Šta nije u redu? To jeste Čarls, zar ne?
— TO je bio on, oče, objasni ona nategnuto. Ali se priklonio
NjEMU. Oče, moramo mu pomoći!
Duže vreme, gospodin Mari ne progovori. Tišina je bila
ispunjena rečima koje su mu padale na um, ali koje nije glasno
izgovarao svojoj kćeri. Tada on reče:
— Meg, ja sam ovde u zatvoru. Ovde sam već...
— Oče, ovi zidovi. Možeš da prođeš kroz njih. Prošla sam kroz
stub, da bih došla do tebe. To je zbog naočara gospođe Ko.
Gospodin Mari nije traćio vreme da upita ko je gospođa Ko. On
pljesnu rukom o providni stub.
— Izgleda prilično čvrst.
— Ali ja sam dospela unutra, ponovi Meg. I ja sam sada ovde.
Možda naočari pomažu da se atomi prerasporede. Pokušaj to, oče.

121
 Ona čekaše, bez daha, i posle izvesnog vremena shvati da je
sama u stubu. Zatim ispruži ruku u tamu i oseti glatku površinu
stuba, zaobljenu oko nje sa svih strana. Kao da je bila sama na svetu;
tišina i tama izgledahu večno neprobojne. Suzbijala je strah, sve dok
ne začu glas svoga oca, kako stiže do nje jedva čujno.
— Vraćam se unutra, po tebe, Meg.
Bilo je to skoro opipljivo osećanje, dok su se atomi tog čudnog
materijala naočigled razdvajali da ga propuste do nje. U njihovoj
kući na morskoj obali u Kejp Kanaveralu bila je jedna zavesa izmeću
trpezarije i dnevne sobe, načinjena od dugih vlakana od pirinčane
slame. Izgledala je kao zavesa iz jednog dela, ali moglo se proći
pravo kroz nju. U početku, Meg bi oklevala svaki put kada bi stigla
do zavese; ali postepeno se navikla i protrčavala bi pravo kroz nju,
ostavljajući duga vlakna od pirinčane slame da se njišu za njom.
Možda su atomi u ovim zidovima bili raspoređeni na donekle sličan
način.
— Obgrli me, Meg, reče gospodin Mari. Drži se čvrsto za mene.
Zatvori oči i ne boj se. On je podiže, a ona obavi svoje duge noge oko
njegovog struka i obesi mu se o vrat.
Dok se kretala kroz stub sa naočarima gospođe Ko, osećala je
samo nejasnu tamu i studen. Bez naočara, oseti istu užasnu
prionljivost koju je osetila kada su teserovali kroz tamu što okružuje
Kamazoc. Štagod da je predstavljalo Tamno Biće kojem je Kamazoc
bio potčinjen, ono se nalazilo unutar, kao i izvan planete. Za
trenutak izgledaše da će je studena tama otrgnuti iz očevih ruku.
Pokuša da vrisne, ali unutar tog ledenog užasa nije bilo moguće
stvoriti zvuk. Ruke njenog oca čvrsto se obaviše oko nje, i ona je
visila o njegovom vratu grčevito se držeći, ali više nije bila
izbezumljena od straha. Znala je da će njen otac, ako ne bude mogao
da je pronese kroz zid, ostati sa njom i da je neće ostaviti; znala je
da je bezbedna sve dok je u njegovim rukama.
Potom se nađoše napolju. Stub se uzdizao u središtu prostorije,
kristalno čist i prazan.
Meg zatrepta na nerazgovetne likove Čarlsa i svoga oca, čudeći
se zbog čega nisu jasni. Tada dograbi svoje naočare iz džepa i stavi
ih i njene kratkovide oči behu sada u stanju da vide jasno.
Čarls Valas nestrpljivo trupkaše nogom o uglačani pod.

122
 — ONO nije zadovoljno, reče on. ONO uopšte nije zadovoljno.
Gospodin Mari spusti Meg i kleče pred dečačićem.
— Čarlse, reče on, a glas mu beše nežan. Čarlse Valase.
— Šta hoćete?
— Ja sam tvoj otac, Čarlse. Pogledaj me.
Bledoplave oči kao da se usmeriše na lice gospodina Marija.
— Ćao, ćale, javi se drzak glas.
— To nije Čarls! kriknu Meg. O, oče, Čarls nije takav. ONO ga je
zaokupilo.
— Znam. Glas gospodina Marija zvučao je snuždeno. Shvatam.
On ispruži ruke. Čarlse. Doći ovamo.
Otac će to srediti, pomisli Meg. Sada će sve biti u redu.
Čarls se ni ne pokrenu prema ispruženim rukama. Stajao je
nedaleko od svoga oca i nije gledao u njega.
— Pogledaj me, naredi gospodin Mari.
— Neću.
Glas gospodina Marija postade strog.
— Kad mi se obraćaš, kazaćeš „Ne, oče“, ili „Ne, gospodine“.
— Batali, ćale, javi se bezosećajni glas Čarlsa Valasa... Čarlsa
Valasa koji, izvan Kamazoca, bejaše čudan, bejaše drugačiji od
ostalih, ali nikada neuljudan. Ovde ti nisi glavni.
Meg vide Kalvina kako udara o stakleni zid.
— Kalvine! pozva ga ona.
— On ne može da te čuje, reče Čarls. Pritom se grozno izbekelji
na Kalvina, a onda gurnu prst u nos.
— Ko je to Kalvin? upita gospodin Mari.
— On je... poče Meg, ali je Čarls Valas prekide.
— Moraćeš da odgodiš svoja objašnjenja. Hajdemo.
— Kuda?
— Kod NjEGA.
— Ne, reče gospodin Mari. Ne možeš da tamo odvedeš Meg.
— O, ma nemoj?

123
 — Ne, ne možeš. Ti si moj sin, Čarlse, i moraćeš da činiš ono što
ti ja kažem.
— Ali on nije Čarls! kriknu Meg teskobno. Zašto njen otac to ne
razume? Čarls uopšte nije takav, oče! Ti znaš da on uopšte nije
takav!
— Bio je još beba kada sam ja otišao, reče gospodin Mari
sumorno.
— Oče, to ONO govori kroz Čarlsa. ONO nije Čarls. On je... on je
začaran!
— Opet priče za malu decu, reče Čarls.
— Poznaješ li ti ONO, oče? upita Meg.
— Da.
— Jesi li ti video ONO?
— Da, Meg. Njegov glas opet zazvuča snuždeno. Da. Jesam. On
se okrete prema Čarlsu. Znaš da ona neće biti u stanju da izdrži.
— Tačno, reče Čarls.
— Oče, ne možeš govoriti s njim kao da je on Čarls! Pitaj
Kalvina! Kalvin će ti reći.
— Hajdemo, reče Čarls Valas. Moramo da pođemo. On nehajno
podiže ruku i izađe iz sobice, a Megi i gospodinu Mariju ne
preostade ništa drugo nego da pođu za njim.
Kada stupiše u hodnik, Meg uhvati oca za rukav.
— Kalvine, ovo je moj otac!
Kalvin se uzrujano okrete prema njima. Njegove pege i kosa
jarko su odudarali od njegovog bledog lica.
— Obavite upoznavanje kasnije, reče Čarls Valas. ONO ne voli
da čeka.
On krenu niz hodnik, i njegov hod sa svakim korakom postajaše
sve grčevitiji. Ostali su ga sledili, koračajući žustro da bi održali
korak.
— Da li tvoj otac zna o gospođama na K? upita Kalvin Meg.
— Nije bilo vremena za bilo šta. Sve je užasno. Očajanje se poput
kamena ugnjezdi u Meginoj utrobi. Bila je uverena da će, onog
trenutka kada pronađe svoga oca, sve biti u redu. Da će sve biti

124
sređeno. Da će biti rasterećena svih problema. Da više neće biti ni
za šta odgovorna.
A umesto tog srećnog i očekivanog ishoda, kao da su se suočili
sa bezbroj novih neprilika.
— On ne razume ono sa Čarlsom, šapnu ona Kalvinu, gledajući
ojađeno u leća svoga oca, koji koračaše za dečačićem.
— Kuda idemo? upita Kalvin.
— NjEMU! Kalvine, ne želim da idem! Ne mogu! Ona se
zaustavi, ali Čarls nastavi svoje grčevito koračanje.
— Ne možemo da ostavimo Čarlsa, reče Kalvin. Njima se to ne
bi svidelo.
— Kome?
— Gospođi Štajeto i društvu.
— Ali, one su nas izneverile! Dovele su nas na ovo strašno mesto
i napustile nas!
Kalvin je iznenađeno pogleda.
— Ti odustani i digni ruke od svega, ako želiš, reče on. Ja ću se
držati Čarlsa. I on potrča da bi sustigao Čarlsa Valasa i gospodina
Dženkinsa.
— Nisam tako mislila... poče Meg i zatrupta za njima.
Upravo kada ih je sustigla, Čarls Valas se zaustavi i podiže ruku.
Ponovo se pojavi lift sa svojim zlokobnim žutim svetlom. Meg oseti
kako joj se stomak grči, kada započe naglo spuštanje. Ćutali su dok
kretanje ne prestade, ćutali su dok su sledili Čarlsa Valasa kroz duge
hodnike i napolje na ulicu. Iza njih se ukaza zgrada CENTRALNE
obaveštajne centrale, kruta i uglasta.
Učini nešto, bezglasno preklinjaše Meg svoga oca. Učini nešto.
Pomozi. Spasi nas.
Oni zađoše za ugao, a na kraju ulice ukaza se jedna neobična
građevina, nalik na kupolu. Njeni zidovi odsjajivali su svetlucavim
ljubičastim plamsajem, a njen srebrnkasti krov pulsirao je
zlokobnom svetlošću. Svetlost nije bila ni topla ni hladna, ona samo
kao da je dosezala do njih i dodirivala ih. Tamo ih je, mora biti, Meg
je bila sigurna, očekivalo ONO.

125
 Meg je osećala ritmično pulsiranje. Bilo je to pulsiranje ne samo
oko nje, već takođe i u njoj, kao da ritam njenog srca i pluća ne beše
više njen, već izazvan nekom spoljašnjom silom. Najsličniji osećaj
ovome, koji je ikada doživela ranije, beše kada je uvežbavala
veštačko disanje u ženskoj sekciji Izvidnika i kada je rukovodilac,
jedna veoma snažna žena, vežbala sa Meg, naglašavajući NAPOLjE
izlazi zagaćen vazduh, UNUTRA ulazi čist, dok su njene masivne
ruke pritiskale, otpuštale, pritiskale, otpuštale.
Meg dahtaše, pokušajući da diše svojim normalnim ritmom, ali
neumoljivi takt u njoj i izvan nje se nastavljao. Za trenutak, ona ne
mogaše da se pokrene niti da pogleda šta se događa sa ostalima.
Morala je naprosto da stoji gde je, pokušavajući da održi ravnotežu
u veštačkom ritmu svog srca i pluća. Oči kao da su joj plivale u moru
crvenila.
Potom predmeti počeše da bivaju uočljivi i ona je mogla da diše,
a da pri tom ne dahće poput ribe na suvom, i da osmotri veliku,
kružnu kupolastu građevinu. Bila je potpuno prazna, izuzimajući
pulsiranje, koje je bilo poput nečeg opipljivog, i jednog kružnog
podijuma, tačno u središtu. Na podijumu je ležalo — šta? Meg nije
mogla da raspozna, a ipak je znala da ritam potiče odatle. Ona
ispitivački iskorači napred. Čarls Valas ne beše više Čarls Valas.
Njen otac je pronađen, ali on nije uspeo da sve sredi. Umesto toga,
sve je bilo gore nego ikada, a njen obožavani otac beše zarastao u
bradu i omršaveo i bledunjav i, sve u svemu, ni malo svemoguć. Bez
obzira na to šta će se dogoditi kao sledeće, nije moglo biti užasnije
niti više zastrašujuće nego što je već bilo.
Nije li?
Dok je lagano koračala napred, ona najzad shvati šta predstavlja
Biće na podijumu.
ONO je bilo mozak.
Mozak bez tela. Prekomerno veliki mozak, upravo onoliko veći
od normalnog da bi bio neopozivo gnusan i zastrašujući. Živi
mozak. Mozak koji je pulsirao i podrhtavao, koji je sputavao i
komandovao. Nema sumnje da su taj mozak nazivali ONO. ONO je
predstavljalo nešto najužasavajuće, najodvratnije što je ikada mogla
da zamisli pri punoj svesti svoga uma ili što je ikada mučilo u njenim
najužasnijim noćnim morama.

126
 Ali, pošto je osetila da nije ophrvana strahom, nije ispustila
vrisak.
Ona pogleda u Čarlsa Valasa, koji stajaše okrenut prema
NjEMU, malo opuštenih vilica, lagano kolutajući svojim praznim
plavim očima.
O, da, uvek može biti i gore. Te zakolutane oči na blagom, oblom
licu Čarlsa Valasa učiniše da Meg oseti studen unutar i izvan sebe.
Ona odvrati pogled od Čarlsa Valasa i usmeri ga prema svome
ocu. On je stajao sa naočarima gospođe Ko još uvek nasađenim na
nosu — da li je bio svestan da ih još uvek nosi? — i nešto dovikivao
Kalvinu.
— Ne popuštaj!
— Neću! Pomozite Megi! kriknu Kalvin.
U kupoli je vladala apsolutna tišina, a ipak Meg shvati da je
jedini način na koji se moglo govoriti bilo da se viče svom
raspoloživom snagom. Jer, gde god bi pogledala, gde god bi se
osvrnula, bejaše ritam i, kako je on i dalje upravljao stezanjem i
opuštanjem njenog srca, njenim udisanjem i izdisanjem, crvena
izmaglica poče ponovo da se navlači pred njenim očima, a ona se
uplaši da će izgubiti svest i da će ako do toga zaista dođe, najzad biti
potpuno u vlasti NjEGA.
Gospođa Štajeto beše rekla: „Meg, darujem ti tvoje mane.“
Koje su bile njene najveće mane? Ljutitost, nestrpljivost,
tvrdoglavost. Da! I ona se obrati svojim manama, da bi je sada
spasle.
Ulažući neizmeran napor, ona pokuša da diše nasuprot ritmu
NjEGA. Ali ONO je posedovalo preveliku moć. Svakoga puta kada
bi uspela da udahne izvan ritma, kao da je neka čelična šaka gnječila
njeno srce i pluća.
Tada se ona seti da se, kada su stajali pred čovekom crvenih
očiju i kada im je čovek crvenih očiju deklamovao tablicu množenja,
Čarls Valas suprotstavljao njegovoj prevlasti izvikujući stihove
dečjih pesmica, a Kalvin Getisberšku besedu.
— Vokica Pokica što slatkiše guta, zavika ona. Devojčice ljubi,
pa je svaka ljuta.

127
 Nije bilo dobro. Stihovi dečjih pesmica suviše lako su se uklapali
u ritam NjEGA.
Nije znala Getisberšku besedu. Kako li je počinjala Deklaracija
nezavisnosti? Naučila je napamet tek ove zime, ne zbog toga što su
to od nje tražili u školi, već naprosto zato što joj se sviđala.
— Smatramo ove istine očitim! viknu ona. Da su svi ljudi
stvoreni jednakim, da im je njihov stvoritelj podario neka neotuđiva
prava, meću kojima su prava na život, slobodu i težnja za srećom.
Dok je izvikivala reči, oseti kako se neki um useljava u njen
sopstveni, oseti kako ONO spopada, stiska njen mozak. Tada shvati
da Čarls Valas govori, ili da ONO govori kroz njega.
— Ali, upravo je to ono što imamo na Kamazocu. Potpuna
jednakost. Svi su potpuno istovetni.
Za trenutak, njen mozak beše pometen. Tada joj sinu istina.
— Ne! kriknu ona pobedonosno. Isto i jednako nisu jedno isto!
— Bravo, Meg! doviknu joj njen otac.
Ali Čarls Valas nastavi kao da nije bio prekinut.
— Na Kamazocu svi su jednaki. Na Kamazocu je svako istovetan
kao i svako drugi. Ali on joj nije izneo nikakav dokaz, nije joj pružio
ikakav razlog; nije joj pružio nikakav odgovor i ona se držaše svog
trenutka spoznaje.
Isto u jednako su dve potpuno različite stvari.
Za trenutak je izmakla vlasti NjEGA.
Ali, kako?
Znala je da se njen nedorasli mali mozak ne može suprotstaviti
toj velikoj, bestelesnoj, pulsirajućoj, grčevitoj masi na okruglom
podijumu. Ona zadrhta kada ponovo pogleda u ONO.
U školskoj laboratoriji postojao je jedan ljudski mozak koji je
držan u formaldehidu, u maturanti, koji su se pripremali za studije,
morali su da ga izvade, razgledaju i proučavaju. Meg je osećala da
ona, kada dođe taj dan, neće biti u stanju da to podnese. Ali sada
pomisli da bi ga, kada bi samo imala nož za seciranje, zarila u ONO,
prosecajući nemilosrdno kroz veliki i mali mozak.
Reči su odjekivale u njoj, ovoga puta neposredno, a ne kroz
Čarlsa.

128
 — Zar ne shvataš da bi, ako bi uništila mene, takođe uništila i
svog malog brata?
Ako bi taj veliki mozak bio prosečen, zdrobljen, da li bi svaki um
na Kamazocu koji ONO drži pod kontrolom takođe stradao? Čarls
Valas i čovek crvenih očiju i čovek koji je rukovao mašinom za
sricanje broj jedan drugog stepena i sva deca koja su se igrala
loptom i preskakala konopac i sve majke i svi ljudi i žene koji su
ulazili u zgrade i izlazili iz njih? Da li je njihov život u potpunosti
zavisio od NjEGA? Da li su bili izvan svih mogućnosti spasenja?
Dok je puštala da joj se njena tvrdoglava pribranost izmakne,
ona oseti kako mozak ponovo poseže za njom. Crvena izmaglica
prevuče se preko njenih očiju.
Ona nejasno začu glas svoga oca, iako je znala da on viče koliko
ga grlo nosi:
— Periodični sistem elemenata, Meg! Izgovori ga!
Kroz mozak joj prolete slika zimskih večeri provedenih u
sedenju ispred kamina u učenju sa ocem.
— Vodonik. Helijum, započe ona poslušno. Drži se njihovog
odgovarajućeg rasporeda atoma. Kako beše dalje? Znala je. Da.
Litijum, berilijum, bor, ugljenik, azot, kiseonik, fluor. Izvikivala je
reči prema svome ocu, okrenuta od NjEGA. Neon. Natrijum.
Magnezijum. Aluminijum. Silicijum. Fosfor.
— Previše ritmično, viknu otac. Koliki je kvadratni koren od pet?
Za trenutak, ona beše u stanju da se koncentriše. Napregni sama
svoj mozak, Meg. Ne dozvoli da ga ONO napreže.
— Kvadratni koren od pet je 2,236, kriknu ona pobedonosno,
pošto je 2,236 puta 2,236 jednako pet!
— Koliki je kvadratni koren od sedam?
— Kvadratni koren od sedam je... Ona prekide. Nije izdržala.
ONO je se domoglo, i ona nije mogla da se koncentriše, čak ni na
matiš, i uskoro će i nju progutati ONO, i ona će biti jedno ONO.
— Teserujte, gospodine! začu ona Kalvinov glas kroz crvenkastu
tamu. Teserujte!
Ona oseti kako je otac zgrabi za zglavak ruke, strahovit trzaj, koji
kao da zdrobi svaku koščicu njenog tela, a potom tamno ništavilo
teserovanja.
129
 Ako je teserovanje sa gospođom Štajeto, gospođom Ko i
gospođom Kojom predstavljalo neobičan i zastrašujuć doživljaj,
bilo je to ništa u poređenju sa teserovanjem sa njenim ocem. Na
kraju krajeva, gospođa Koja je imala iskustva u tome, a gospodin
Mari — kako je on uopšte znao bilo što o tome? Meg oseti kako biva
otrgnuta vazdušnim vrtlogom. Bila je obrvana bolnom agonijom,
koja se konačno razloži u tamu potpune besvesti.

130
 X
APSOLUTNA NULA

Prvi znak vraćanja svesti bila je hladnoća. Potom zvuci. Bila je

svesna glasova, koji kao da su dopirali do nje preko neke arktičke
pustoši. Studeni zvuci malo po malo postadoše razgovetniji i ona
razabra da glasovi potiču od njenog oca i Kalvina. Nije čula Čarlsa
Valasa. Pokuša da otvori oči, ali se kapci ne pokrenuše. Pokuša da
sedne, ali nije mogla ni da se pomeri. Naprezala se da se obrne, da
pokrene ruke, stopala, ali ništa se ne dogodi. Osećala je svoje telo,
ali ono beše beživotno poput mermera.
Začu Kalvinov zaleđeni glas:
— Srce joj kuca tako polako...
Glas njenog oca:
— Ali kuca. Živa je.
— Jedva.
— Isprva nismo uopšte mogli da osetimo otkucaje srca. Mislili
smo da je mrtva.
— Da.
— A potom smo mogli da osetimo njeno srce, vrlo nejasno, vrlo
retke otkucaje. A onda su se otkucaji pojačali. Prema tome, jedino
što možemo da učinimo jeste da čekamo. Reči njenog oca krhko su
odzvanjale u njenim ušima, kao da su isklesane od leda.
Kalvin:
— Da. U pravu ste, gospodine.
Želela je da ih pozove.

131
 — Živa sam! Veoma sam živa! Samo sam se pretvorila u stenu.
Ali nije mogla da se javi, kao što nije mogla ni da se pokrene.
Kalvinov glas, ponovo.
— U svakom slučaju, oteli ste je od NjEGA. Oteli ste nas oboje,
nismo mogli više da izdržimo. ONO je toliko moćnije nego... Kako
smo uspeli da se održimo, gospodine? Kako smo to ovoliko dugo
uspevali?
Njen otac;
— Zato što je ONO potpuno nenaviknuto da mu se opiru. To je
jedini razlog zbog koga sam i ja uspeo da se održim da ne budem
apsorbovan. Toliko hiljada vekova ni jedan um nije pokušavao da
se odupre NjEMU, pa su izvesni centri omekšali i atrofirali, usled
neupotrebe. Da niste došli do mene onda kada ste stigli, nisam
siguran koliko dugo bih još istrajao. Bio sam na granici da
popustim.
Kalvin:
— O, ne, gospodine...
Njen otac;
— Da. Ništa više nije izgledalo važno osim počinka, a ONO mi
je, naravno, nudilo potpuni počinak. Zamalo nisam došao do
zaključka da grešim što se odupirem, da je ONO u pravu, na kraju
krajeva, i da sve ono u šta sam najvatrenije verovao ne predstavlja
ništa drugo do sanjarije zanesenjaka. Ali sada ste ti i Meg kod mene,
prodrli ste u moju tamnicu, i nada i vera su se vratili.
Kalvin:
— Gospodine, zašto ste vi uopšte bili na Kamazocu? Da li je
postojao neki poseban razlog da odete tamo?
Njen otac, uz ledeni smeh:
— Odlazak na Kamazoc bio je potpuna slučajnost. Nikada nisam
nameravao da izađem čak ni iz našeg sunčevog sistema. Uputio sam
se prema Marsu. Teserovanje je znatno komplikovanije nego što
smo očekivali.
Kalvin:
— Gospodine, kako je ONO uspelo da se dočepa Čarlsa Valasa
pre nego što se dočepalo Meg i mene?

132
 Njen otac:
— Prema onome što si mi rekao, zbog toga što je Čarls Valas
mislio da će moći da namerno uđe u NjEGA i da se vrati. Suviše se
uzdao u sopstvenu snagu... Slušaj! Mislim da se otkucaji srca
pojačavaju!
Njegove reči nisu joj više odzvanjale tako zaleđeno. Da li su led
stvarale njegove reči ili njene uši? Zbog čega je čula samo svoga oca
i Kalvina? Zašto Čarls Valas nije govorio?
Tišina. Duga tišina. Potom, ponovo Kalvinov glas:
— Zar ništa ne možemo da učinimo? Zar ne možemo da
potražimo pomoć? Moramo li samo da i nadalje čekamo?
Njen otac:
— Ne možemo je ostaviti. A i moramo ostati zajedno. Ne smemo
se prepustiti žurbi.
Kalvin:
— Mislite da smo suviše žurili? Prebrzo smo srljali na Kamazocu
i Čarls Valas je prebrzo navro i zbog toga je uhvaćen?
— Može biti. Nisam siguran. Još uvek ne znam dovoljno. U
svakom slučaju, vreme na Kamazocu je drugačije. Naše vreme,
koliko god da je manjkavo, barem je jednostavno. Ono čak ne može
u potpunosti da bude ni jednodimenzionalno, pošto ne može da teče
napred i nazad, po svojoj pravoj, već samo napred; ali je barem
postojano u svome smeru. Vreme na Kamazocu izgleda da je
preokrenuto, usmereno u samo sebe. Tako da nemam pojma da li
sam bio utamničen u tom stubu vekovima ili samo nekoliko minuta.
Za trenutak, zavlada tišina. Potom se ponovo javi glas njenog oca.
Mislim da sada osećam puls na njenoj ruci.
Meg nije osećala njegove prste na svom ručnom zglavku. Nije
uopšte osećala svoj ručni zglavak. Telo joj je još uvek bilo poput
stene, ali um je počinjao da bude sposoban da se pokrene. Očajnički
je pokušavala da proizvede neki zvuk, da im da neki znak, ali ništa
se ne dogodi.
Njihovi glasovi ponovo se javiše. Kalvin:
— A što se tiče vašeg projekta, gospodine, jeste li sami radili na
njemu?
Njen otac:
133
 — O, ne. Na njemu je radilo nas desetak, a rekao bih i izvestan
broj drugih za koje nismo znali. Svakako da mi nismo bili jedina
nacija koja je istraživala u tom smeru. To u stvari i nije neka nova
zamisao. Ali smo na sve načine pokušavali da se izvan naših granica
ne sazna da pokušavamo da to učinimo izvodljivim.
— Jeste li sami stigli na Kamazoc? Ili je sa vama bilo i drugih?
— Stigao sam sam. Vidiš, Kalvine, nije postojala mogućnost da
se to prethodno isproba sa pacovima ili majmunima ili psima. A
nismo imali pojma da li će se to zaista ostvariti ili će doći do potpune
telesne dezintegracije. Opasno je igrati se sa vremenom i
prostorom.
— Ali, zašto vi, gospodine?
— Nisam bio prvi. Izvlačili smo kocku i ja sam bio drugi na redu.
— Šta se dogodilo sa prvim?
— Nije nam... pazi! Jesu li joj se kapci pokrenuli?
Tišina. Potom:
— Ne. Bila je to samo senka.
Ali ja jesam trepnula, pokuša Meg da im kaže. Sigurna sam da
jesam. I mogu da vas čujem! Učinite nešto!
Ali ponovo nastupi duga tišina, za vreme koje su oni, može biti,
gledali u nju, očekujući još neki tračak, još neki mig. Potom ona
ponovo začu glas svoga oca, tih, nešto topliji, više nalik na njegov
glas.
— Izvlačili smo kocku i ja sam bio drugi na redu. Znamo da je
Henk otišao. Videli smo da je otišao. Videli smo kako iščezava
upravo pred našim očima. Bio je tamo, a potom ga više ne beše.
Godinu dana smo očekivali njegov povratak ili neku poruku. Čekali
smo. Ništa.
Kalvin, naprslim glasom:
— Zaboga, gospodine. Mora da ste bili kao smlaćeni,
Njen otac:
— Da. Zastrašujuće je, koliko i uzbudljivo, otkriće da materija i
energija jesu ista stvar, da je veličina iluzija i da je vreme
materijalna supstanca. Mi to možemo da znamo, ali to je daleko više
od onog što naši slabašni mozgovi mogu da razumeju. Mislim da ćeš

134
ti biti u stanju da shvatiš daleko više negoli ja. A Čarls Valas čak i
više nego ti.
— Da, ali, molim vas, gospodine, šta se dogodilo posle tog prvog
čoveka?
Meg začu kako njen otac uzdahnu:
— Bio je red na mene. Otišao sam. I, evo me. Mudriji i skromniji
čovek. Siguran sam da nema dve godine kako sam otišao. Sada,
kada ste vi stigli, pomalo se nadam da ću biti u stanju da se vratim
na vreme. Ono što moram da kažem drugima jeste da mi ništa ne
znamo.
Kalvin:
— Kako to mislite, gospodine?
Njen otac:
— Upravo onako kako sam rekao. Mi smo poput dece koja se
igraju dinamitom. U našem bezglavom srljanju, upustili smo se u
ovo pre...
Očajničkim naporom Meg se oglasi. Nije to bio neki naročito
glasan zvuk, ali je ipak bio zvuk. Gospodin Mari zastade.
— Pst. Slušaj.
Meg ispusti neobičan, kreštav zvuk. Ona shvati da može da
razdvoji svoje očne kapke. Imala je osećaj da su teži od mermera, ali
uspela je da ih podigne. Njen otac i Kalvin behu nadneti nad njom.
Nije videla Čarlsa Valasa. Gde li je on?
Ležala je na nekoj poljani prekrivenoj nečim što je ličilo na
zapuštenu, kratku travu. Ona trepnu, polako, sa naporom.
— Meg, reče njen otac. Meg. Jesi li dobro?
Imala je osećaj da joj je jezik od kamena, ali uspe da prokrešti:
— Ne mogu da se pomerim.
— Pokušaj, nagovaraše je Kalvin. Zvučalo je kao da je veoma ljut
na nju. Mrdaj nožnim prstima. Mrdaj prstima na rukama.
— Ne mogu. Gde je Čarls Valas? Reči je izgovarala nezgrapno,
svojim okamenjenim jezikom. Možda je nisu razumeli, jer odgovora
ne beše.
— I mi smo neko vreme bili omamljeni, govorio je Kalvin. Biće
u redu, Meg. Nemoj se uzrujavati.

135
 Bio je nadnesen nad njom i, iako je njegov glas i dalje zvučao
ljutito, zurio je u nju zabrinutim očima. Znala je da, mora biti, još
uvek ima svoje naočare, pošto ga je mogla jasno videti, njegove
pege, njegove kratke crne trepavice, blistavo plavetnilo njegovih
očiju.
Njen otac klečaše sa njene druge strane. Okrugla sočiva naočara
gospođe Ko još uvek su zamagljivala njegove oči. On uze jednu od
njenih šaka i trljaše je meću svojima.
— Osećaš li moje prste?
Govorio je sasvim staloženo, kao da u tome što je ona potpuno
paralizovana nema ničeg neobičnog. Smirenost njegovog glasa
učini da se ona oseti spokojnijom. Tada ona ugleda krupne kapi
znoja kako izbijaju na njegovom čelu i maglovito nasluti da je nežni
povetarac koji dotače njene obraze prohladan. Njegove reči, najpre,
behu ledene, a sada je vetar bio blag: da li je ovde bilo studeno ili
toplo?
— Osećaš li moje prste? upita on ponovo.
Da, sada je osećala pritiskivanje na svom ručnom zglavku, ali
nije mogla da potvrdno klimne glavom.
— Gde je Čarls Valas?
Reči su joj bile nešto manje nerazgovetne. Oseti kako joj jezik i
usne trnu i otupljuju, kao da je dobila jaku dozu novokaina kod
zubara.
Ona sa strahom shvati da su joj telo i udovi hladni, da ona ne
samo da nije topla, već da je smrznuta od glave do pete i da su zbog
toga reči njenog oca delovale kao da su od leda, da je to paralisalo.
— Smrznuta sam... reče ona jedva čujno.
Na Kamazocu nije bilo tako hladno. Studen je prožimala više
negoli na vetru, u najhladnijim zimskim danima kod kuće. Bila je
daleko od NjEGA, ali ova neobjašnjiva studen bila je skoro isto tako
neugodna. Njen otac je nije spasao.
Sada je bila u stanju da malo osmotri naokolo, ali sve što je
mogla da vidi beše boje rđe i sivo. Poljanu na kojoj je ležala
oivičavalo je drveće, a njihovo lišće bilo je isto tako smeće, kao i
trava. Bilo je biljaka koje bi mogle predstavljati cveće, da nisu bile
tako sumorne i sive. Nasuprot sivilu boja i studeni koja je

136
omamljivala, vazduh je bio ispunjen ugodnim, proletnjim
miomirisom, koji joj je, jedva primetno, nežno zapahnjivao lice.
Ona pogleda svoga oca i Kalvina. Obojica su bili raskomoćeni i
delovali su savršeno lagodno. Ona je, umotana u njihovu odeću, bila
ukočena od studeni, čak je drhtala od hladnoće.
— Zbog čega mi je toliko hladno? upita ona. Gde je Čarls Valas?
Oni ne odgovoriše. Oče, gde smo mi?
Gospodin Mari je pogleda staloženo.
— Ne znam, Meg. Nisam naročito vešt u teserovanju. Mora da
sam se nekako prebacio. Nismo na Kamazocu. Ne znam gde smo.
Mislim da ti je toliko hladno zbog toga što smo prošli kroz Tamno
Biće, a za trenutak sam pomislio da će te ono otrgnuti od mene.
— Je li ovo neka tamna planeta? Njen jezik poče se polako
raskravljivati; reči joj behu manje nerazgovetne.
— Ne bih rekao, odgovori gospodin Mari, ali znam tako malo o
bilo čemu, da nisam siguran u to.
— Onda nije trebalo ni da pokušavaš da teseruješ. Nikada ranije
nije na takav način govorila sa ocem. Reči kao da nisu bile njene.
Kalvin je pogleda, odmahnuvši glavom.
— Bilo je to jedino što se mogao učiniti. Barem smo se izvukli sa
Kamazoca.
— Zašto smo otišli bez Čarlsa Valasa? Jesmo li ga naprosto
ostavili tamo? Reči koje u stvari ne behu njene oglašavale su se
hladno i optužujući.
— Nismo ga „naprosto ostavili“, reče njen otac. Ne zaboravi da
je ljudski mozak veoma osetljiv i da se lako može oštetiti.
— Vidiš, Meg, i Kalvin se nadnese nad nju, napet i zabrinut, da
je tvoj otac pokušao da otrgne Čarlsa kada nas je teserovao, ako bi
ONO i dalje držalo Čarlsa u svojoj vlasti, i to bi moglo biti previše za
njega i mi bismo ga izgubili zauvek. A mi smo upravo tada morali
da nešto učinimo.
— Zašto?
— ONO nas je osvajalo. Ti i ja smo popuštali, a da je tvoj otac i
dalje nastojao da nam pomogne, ni on ne bi bio u stanju da izdrži
mnogo duže.

137
 — Ti si mu rekao da teseruje, optuži Meg Kalvina.
— Ne postavlja se pitanje odgovornosti, upade gospodin Mari
strogo. Možeš li da se pokreneš?
Sve Megine mane sada su u njoj bile na vrhuncu i više joj nisu
pomagale.
— Ne! A ti me bolje brzo vrati natrag na Kamazoc, Čarlsu Valasu.
Ti bi trebalo da si u stanju da pomogneš!
Njena razočaranost je bila duboka i jetka, poput Tamnog Bića.
Zlobne reči prevaljivale su se preko njenih hladnih usana, iako ni
sama nije mogla da poveruje da tako govori svome voljenom ocu,
ocu za kojim je čeznula. Da joj suze nisu još uvek bile zamrznute,
linule bi iz njenih očiju.
Došla je do zaključka da njen otac i ona nisu postupili kako
treba. Sve se i nadalje sve više pogoršavalo. Ako je dugotrajna
potraga za njenim ocem i bila okončana, on nije bio u stanju da
savlada sve teškoće koje su se isprečile; nije bilo nikakvog jemstva
da će se na kraju sve dobro završiti. Nije preostala nikakva nada.
Ona je bila zamrznuta i ONO je uzelo pod svoje Čarlsa Valasa, a njen
svemogući otac nije ništa preduzimao. Kolebala se na granici ljubavi
i mržnje, a Tamno Biće je gurnu u mržnju.
— Čak ne znaš ni gde smo! izdra se ona na svog oca. Nikada više
nećemo videti majku, niti blizance! Ne znamo ni gde je Zemlja! Čak
ni gde je Kamazoc! Izgubljeni smo u prostoru! Šta ćeš učiniti? Nije
shvatala da je ona u vlasti Tamnog Bića isto onoliko koliko i Čarls
Valas.
Gospodin Mari se nadnese nad nju, trljajući njene hladne prste.
Nije mogla da mu vidi lice.
— Kćeri moja, ja nisam gospođa Štajeto, gospođa Ko ili gospođa
Koja. Da, Kalvin mi je ispričao sve što je znao. Ja sam ljudsko biće,
i to ni malo nepogrešivo. Ali, slažem se sa Kalvinom. Poslati smo
ovamo radi nečega. A znamo da sve skupa dela za dobro onih koji
vole istinu, onih koji su izabrani da čine ono što je jedino dobro za
sve.
— Tamno Biće! izdra se Meg na njega. Zašto si dozvolio da me
ono zamalo ščepa?

138
 — Nikada nisi teserovala, kao ni mi ostali, podseti je Kalvin.
Čarlsa i mene to nikada nije toliko uzrujavalo kao tebe.
— Onda nije trebalo da me povede, reče Meg, dok ne nauči da to
čini kako treba.
Ni njen otac niti Kalvin ne progovoriše. Otac nastavi da je nežno
trlja. Njeni prsti povratiše se u život, uz žackav bol.
— Nanosiš mi bol!
— Znači da opet osećaš, reče njen otac tiho. Nažalost, to će te
boleti, Meg.
Oštar bol lagano se pomerao uz njene ruke, započinjući u
nožnim prstima i nogama. Ona poče da se breca na svoga oca, kada
Kalvin uskliknu:
— Pazite!
Kroz smeću travu, krećući se bezglasno, približavahu im se tri
spodobe.
Ko su one?
Bića na Urijelu su bila predivna. Na Kamazocu su stanovnici
barem bili nalik na ljude. Ko su bila ta tri stvora koji se
približavahu?
Boja im je bila sumorno siva, kao i boja trave. Da nisu hodali
uspravno, izgledali bi poput životinja. Kretali su se pravo prema
troje ljudskih bića. Imali su po četiri ruke i daleko više od po pet
prstiju na šakama, a prsti nisu bili prsti već dugi ustalasani pipci.
Imali su glave i lica. Ali dok su lica bića na Urijelu izgledala ljudskije
od ljudskih, lica ovih nisu podsećala na ljudska. Gde bi normalno
trebalo da budu crte lica, bilo je nekoliko grozomornih oblika, a
umesto ušiju i kose bili su pipci. Bili su visoki, zapazi Meg kada se
približiše, daleko viši od bilo kojeg čoveka. Nisu imali očiju. Samo
meke, ružne izbočine.
Megino ukrućeno, zamrznuto telo, htede da uzdrhti od užasa,
ali umesto drhtaja javi se samo bol. Ona zaječa.
Stvorovi su stajali iznad njih. Izgledalo je kao da gledaju naniže
u njih, ako se zanemari da nisu imali oči kojima bi gledali. Gospodin
Mari je i dalje klečao pored Meg, trljajući je.
Izložio nas je pogibelji, dovevši nas ovamo, pomisli Meg. Nikada
više neću videti Čarlsa Valasa, ni majku, niti blizance...
139
 Kalvin se uspravi. Pokloni se pred stvorovima, kao da ga oni
mogu videti. Onda reče:
— Milo mi je, gospodine... gospođo...?
— Ko ste vi? upita najviši od stvorova.
Njegov glas ne beše ni neprijateljski niti srdačan, a nije poticao
iz ružne izbočine nalik na usta, na krznom obraslom licu, već iz
ustalasanih pipaka.
Poješće nas, pomisli Meg usplahireno. Nanose mi bol. Moji
nožni prsti... moji prsti na rukama... boli me...
Kalvin odgovori na pitanje.
— Mi smo... mi smo sa Zemlje. Ne znam kako smo dospeli
ovamo. Imali smo nezgodu. Meg... ova devojčica... je... paralisana.
Ne može da se pokrene. Strahovito je hladna. Mislimo da zbog toga
ne može da se miče.
Jedno od čudnih stvorenja priđe Meg i spusti se na svoja
ogromna bedra pored nje, a ona oseti krajnju odvratnost i gnušanje,
kada ono ispruži jedan od pipaka da bi dodirnulo njeno lice. Ali uz
pipak do nje stiže i zanosni miomiris, koji je zapahnu poput
povetarca, i ona oseti blagu, brideću toplinu kako se rasprostire
kroz nju, a koja trenutno ublaži njen bol. Odjednom, ona oseti
pospanost.
Mora biti da i ja njemu izgledam isto tako neobično kao i ono
meni, pomisli ona pospano, a tada shvati, lecnuvši se, da stvorenje
naravno uopšte ne može da je vidi. Bez obzira na to, umirujući
osećaj sigurnosti prožimaše je zajedno sa toplinom koja je i dalje
prodirala duboko u nju, dok je stvorenje dodirivalo. Tada je
stvorenje podiže, uljuljkujući je dvema od svoje četiri ruke.
Gospodin Mari hitro ustade.
— Šta to radite?
— Prihvatam dete.

140
 XI
TETA STVORENjE

— Ne! reče gospodin Mari oštro. Molim vas, spustite je!

Stvorenja kao da behu iznenađena. Najviše, koje je izgleda
govorilo u njihovo ime, upita:
— Jesmo li vas uplašili?
— Šta ćete učiniti s nama? upita gospodin Mari.
Stvorenje odgovori;
— Izvinite, bolje se sporazumevamo sa ovim drugim. Ono se
okrete prema Kalvinu. Ko ste vi?
— Ja sam Kalvin O’Kif.
— Šta je to?
— Ja sam dečak. Ovaj... mladić.
— I vi se plašite?
— Pa... ne znam ni sam?
— Recite mi, reče stvorenje. Šta mislite da biste vi učinili ako
bismo nas troje iznenada dospeli na vašu rodnu planetu?
— Ubili bismo vas, rekao bih, otvoreno priznade Kalvin.
— Zar, onda, ne bi i mi trebalo da tako postupimo sa vama?
Kalvinove pege kao da potamniše, ali on odgovori pribrano.
— Zaista bih više voleo da tako ne postupite. Hoću da kažem, na
Zemlji je moj dom i ja bih radije bio tamo negoli bilo gde na svetu...
mislim u vasioni... i ne mogu da dočekam da se tamo vratim, ali mi
tamo činimo neke strahovite koještarije.
Najmanje stvorenje, ono koje je držalo Meg, reče:

141
 — A možda oni nisu navikli na posetioce sa drugih planeta.
— Navikli! uzviknu Kalvin. Nikada ih nije bilo, koliko ja znam.
— Zašto?
— Ne znam.
Srednje stvorenje, uz podrhtavanje koje je odavalo
uznemirenost u njegovim rečima, izusti:
— Vi niste sa zatamnjene planete, zar ne?
— Ne. Kalvin odsečno odmahnu glavom, iako ga stvorenje nije
moglo videti. Mi smo... mi smo zasenčeni. Ali, borimo se protiv
senke.
Stvorenje koje držaše Meg upita:
— Vas troje se borite?
— Da, odgovori Kalvin. Sada kada znamo za nju.
Visoki se ponovo okrenu prema gospodinu Mariju, govoreći
strogo.
— Vi. Najstariji. Čovek. Odakle ste došli? Sada.
Gospodin Mari odgovori odmereno.
— Sa planete zvane Kamazoc. Tri stvora počeše da mrmljaju. Mi
ne pripadamo tamo, dodade gospodin Mari, polako i razgovetno. Mi
smo i tamo bili stranci, kao što smo i ovde. Ja sam tamo bio
utamničen, a ova deca su me izbavila.
Moj najmlađi sin, moje detence, još uvek je tamo, sputan
mračnim umom NjEGA.
Meg pokuša da se izvija u rukama stvora, da bi bacila pogled na
oca i Kalvina. Zašto su tako iskreni? Zar nisu svesni opasnosti? Ali
njena srdžba ponovo se rasprši, kada blaga toplina iz pipaka
prostruja kroz nju. Ona shvati da može da pokreće prste na nogama
i rukama, srazmerno slobodno, i da bol više nije tako oštar.
— Moramo uzeti ovo dete sa nama, reče stvorenje koje je držalo.
Meg se izdra na svog oca.
— Ne ostavljaj me, kao što si ostavio Čarlsa! Sa ovom provalom
straha bolni grč protrese njeno telo i ona zadahta.
— Prestani da se svađaš, reče joj stvorenje. Pogoršavaš stanje.
Opusti se.

142
 — Tako je govorilo ONO, kriknu Meg. Oče! Kalvine! Upomoć!
Stvorenje se okrete prema Kalvinu i gospodinu Mariju.
— Ovo dete je u opasnosti. Morate imati poverenja u nas.
— Ne možemo da biramo, reče gospodin Mari. Možete li da je
spasete?
— Mislim da možemo.
— Mogu li da budem s njom?
— Ne. Ali nećete biti daleko. Osećam da ste gladni, umorni, da
biste želeli da se okupate i odmorite. A ovoj maloj... kako ono beše?
Stvorenje podiže svoje pipke prema Kalvinu.
— Devojčica, reče Kalvin.
— Ovoj maloj devojčici je potrebna neodložna i posebna nega.
Studen onog... kako ga ono zovete?
— Tamno Biće?
— Da. Tamno Biće. Da. Tamno Biće satire ako mu se ne
suprotstavite na odgovarajući način.
Tri stvora stajahu oko Meg i kao da su je ispitivali svojim blago
ustalasanim pipcima. Pipci se pokretahu ritmično i lepršavo, poput
njihanja neke podvodne biljke, i Meg, njihana četvirima neobičnih
ruku, i protiv volje imađaše osećaj sigurnosti, koji beše potpuniji od
bilo čega što je spoznala još od dana kada je ležala u majčinim
rukama, u staroj stolici za ljuljanje, slušajući uspavanku. Uz pomoć
svoga oca, bila je u stanju da se odupre NjEMU. Sada više nije mogla
da izdrži. Ona nasloni glavu na grudi stvora i oseti da je sivkasto telo
prekriveno najmekšim, najnežnijim krznom što se moglo zamisliti,
a krzno je bilo prožeto istim zanosnim miomirisom kao i vazduh.
Nadam se da stvorenju moj miris nije odvratan, pomisli ona. Ali
tada ona spoznade, uz snažan osećaj lagodnosti, da bi joj stvorovi
oprostili i kada bi im njen miris bio odvratan. Dok je visoka spodoba
njihala, oseti kako studena ukočenost njenog tela popušta. Biće kao
što je ONO ne bi joj moglo pružiti takvo blaženstvo. ONO je moglo
samo da zadaje bol, a ne da oslobađa od njega. Stvorovi su, mora
biti, dobri. Moraju biti dobri. Ona duboko uzdahnu, poput sasvim
malog deteta, i najednom zaspa.
Kada ponovo dođe sebi, u tmini njenog uma zadržalo se sećanje
na bol, samrtni bol. Ali bola sada ne beše, a njeno telo bilo je prožeto
143
lagodnošću. Ležala je na nečemu savršeno mekom, u nekoj
zatvorenoj odaji. Bilo je mračno. Mogla je da samo povremeno uoči
pokretne senke, za koje shvati da su stvorenja koja su koračala
tamo-amo. Bila je bez odeće, a nešto blago i resko beše nežno
utrljano u njeno telo. Ona uzdahnu i protegnu se i otkri da može da
se protegne. Mogla je ponovo da se pokreće, nije više bila
paralisana, a njeno telo bilo je zapahnjivano talasima topline. Nije
je spasao njen otac; učinila su to ova stvorenja.
— Ti si se probudila, mala moja? Reči nežno dopirahu do njenih
ušiju. Kakav si ti to čudni mali punoglavac! Je li bol prošao?
— Sasvim.
— Jesi li se ugrejala i ponovo živnula?
— Da, odlično se osećam.
Meg pokuša da ustane.
— Ne, leži mirno, malecka. Još se ne smeš naprezati. Sada ćemo
te odenuti krznom, a onda ćemo te nahraniti. Čak ne smeš ni da
pokušaš da sama jedeš. Moraš opet da budeš kao odojče. Tamno
Biće ne ispušta rado svoje žrtve.
— Gde su otac i Kalvin? Jesu li se vratili po Čarlsa Valasa?
— Oni jedu i odmaraju se, reče stvorenje, a mi pokušavamo da
upoznamo jedni druge i razmotrimo kako bismo vam najbolje
pomogli. Sada osećam da niste opasni i da će nam biti dopušteno da
vam pomognemo.
— Zbog čega je ovde tako mračno? upita Meg. Ona pokuša da
osmotri naokolo, adi mogla je videti samo senke. Bez obzira na to,
postojao je neki utisak otvorenosti, osećaj kao da pirka blagi lahor,
što je činilo da tama ne deluje turobno.
Ona oseti da je stvorenje zbunjeno.
— Šta je to mračno? Šta je to svetlo? Mi to ne shvatamo. Tvoj
otac i dečak, Kalvin, takođe su to pitali. Rekli su da je na našoj
planeti sada noć i da oni ne mogu da vide. Rekli su da je naša
atmosfera, kako su je oni nazvali, neprozirna, tako da se zvezde ne
mogu videti, a potom su se iznenadili što mi poznajemo zvezde, što
znamo njihovu muziku i kretanje njihovog plesa daleko bolje od
bića poput vas, koja provode časove proučavajući ih kroz, kako vi to

144
nazivate, teleskope. Mi jednostavno ne razumemo šta to znači
videti.
— Pa to je kako stvari izgledaju, reče Meg bespomoćno.
— Mi ne znamo kako stvari izgledaju, kako ti kaza, reče
stvorenje. Mi znamo kakve stvari jesu. To mora da je veoma
ograničavajuće, to viđenje!
— O, ne! kriknu Meg. To je... to je najdivnija stvar na svetu!
— Vi mora da ste neki veoma neobičan svet! reče stvorenje, kada
nešto tako čudno može za vas biti toliko značajno. Pokušaj da mi
objasniš šta je to što zovete svetlost, bez čega jedva da ste u stanju
da uopšte nešto učinite?
— Pa, bez svetlosti ne možemo da vidimo, reče Meg, shvativši
da uopšte nije u stanju da objasni viđenje i svetlost i tamu. Kako
objasniti opažanje u svetu u kome niko nikada nije video i u kome
nema potrebe za očima? Dakle, na ovoj planeti, promuca ona, vi
imate sunce, zar ne?
— Najdivnije sunce, od koga potiču toplina i zraci koji nam daju
naše cvetove, našu muziku i sve ono što čini život i razvoj.
— E pa, reče Meg, kada smo mi okrenuti prema suncu... hoću da
kažem naša Zemlja, naša planeta, prema našem suncu... mi
primamo njegovu svetlost. A kada je svetlost zaklonjena, onda je
noć. A ako hoćemo da vidimo, moramo da koristimo veštačku
svetlost.
— Veštačka svetlost, uzdahnu stvor. Kako mora da je
komplikovan život na vašoj planeti. Kasnije ćeš to morati bolje da
mi objasniš.
— Važi, obeća Meg, iako je znala da će biti nemoguće objasniti
bilo šta što se može videti očima, pošto su stvorovi na neki način
videli, znali, razumeli potpunije negoli ona ili njeni roditelji ili
Kalvin ili, čak, Čarls Valas.
— Čarls Valas! uzviknu ona. Šta oni čine za Čarlsa Valasa? Mi ne
znamo šta mu ONO čini ili ga nagoni da čini. Molim vas, oh, molim
vas, pomozite nam!
— Da, da, mala moja, naravno da ćemo vam pomoći. Upravo se
održava sastanak radi razmatranja šta je najbolje činiti. Ranije
nismo bili u stanju da razgovaramo sa bilo kim ko je pobegao sa

145
neke zatamnjene planete, tako da tvoj otac, iako on sebe krivi za sve
što se dogodilo, mora biti sasvim neobična osoba, kada je uopšte
uspeo da se sa vama izvuče sa Kamazoca. Ali, što se tiče dečačića, a
ja bih rekla da je on veoma jedinstven, veoma važan dečačić — ah,
dete moje, moraš se pomiriti sa tim da to neće ići baš tako lako. Otići
natrag kroz Tamno Biće, natrag na Kamazoc... ne znam. Ne znam.
— Ali, otac ga je ostavio! reče Meg. On mora da ga vrati. Ne može
tek tako da napusti Čarlsa Valasa!
Stvorenje odjednom poče da joj se obraća oštro.
— Niko nije rekao da ćemo napustiti bilo koga. To nije naš
običaj. Ali mi znamo da samo zato što nešto želimo, ne znači da
ćemo to i postići, a još uvek ne znamo šta da učinimo.
A ne možemo da ti dozvolimo, u tvom sadašnjem stanju, da
učiniš bilo šta što bi sve ugrozilo. Vidim da bi želela da se tvoj otac
zaleti natrag na Kamazoc, a verovatno bi ga mogla i navesti da tako
postupi. I, gde bismo onda bili? Ne. Ne. Moraš pričekati dok se ne
smiriš. A sada, draga moja, evo odeće da te zagreje i da ti bude
ugodno.
Meg oseti kako je podižu, a neka meka, laka haljina beše
navučena oko nje.
— Nemoj brinuti za svoga malog brata. Muzikalne reči iz pipaka
meko dopirahu do nje. Mi ga nikada nećemo ostaviti iza senke. Ali,
za sada, moraš se opustiti, moraš biti zadovoljna, moraš se
oporaviti.
Nežne reči, osećaj da bi ovo stvorenje bilo u stanju da je voli, bez
obzira šta ona rekla, ili učinila, zapahnuše Meg toplinom i
spokojstvom. Ona oseti ugodan dodir pipaka na obrazu, usrdan
poput majčinog poljupca.
— Moji mali su odavno odrasli i otišli, reče stvorenje. Ti si tako
sićušna i ranjiva. Sada ću te nahraniti. Moraš jesti polako i
staloženo. Znam da si izgladnela, da suviše dugo nisi ništa okusila,
ali ne smeš prenagliti, inače će ti pozliti.
Nešto potpuno i neopisivo i neshvatljivo slasno beše stavljeno
na Megine usne i ona ga zahvalno proguta. Osećala je kako se sa
svakim zalogajem vraća snaga u njeno telo i ona se seti da nije ništa
jela još od onog strahotnog krivotvorenog obeda od ćuretine, koji

146
jedva da je okusila. Koliko je prošlo od paprikaša njene majke?
Vreme više nije imalo nikakvo značenje.
— Koliko dugo ovde traje noć? promrmlja ona sneno. Ponovo će
biti dan, zar ne?
— Pst, reče stvorenje. Jedi, mala moja. Za vreme zahlađenja,
koje je sada, mi spavamo. A kada se probudiš, ponovo će biti toplo i
mnogo toga što treba učiniti. Sada moraš da jedeš i da spavaš, a ja
ću ostati sa tobom.
— Kako da vas zovem? upita Meg.
— Pa, ovaj. Kao prvo, pokušaj ništa da ne kažeš za trenutak.
Razmisli sama. Razmisli kako sve nazivaš ljude, pojedine vrste
ljudi.
Dok je Meg razmišljala, stvorenje joj je nežno mrmljalo.
— Ne, majka je nešto posebno, ime koje se daje samo jednoj
osobi; a oca imaš ovde. Ne naprosto prijatelj, niti učitelj, niti brat,
niti sestra. Šta je to poznanik? Kakva čudna, teška reč. Teta. Možda.
Da, valjda bi to bilo kako treba. Ah, ti smišljaš takve luckaste reči za
mene. Biće i spodoba. Spodoba, kakva gadna reč. Zaista mislim da
nisam spodoba. Stvorenje. To će biti u redu Teta Stvorenje.
— Teta Stvorenje, promrmlja Meg pospano i nasmeja se.
— Jesam li rekla nešto čudno? upita Teta Stvorenje iznenađeno.
Zar Teta Stvorenje nije kako treba?
— Teta Stvorenje je divno, reče Meg. Molim vas pevajte mi, Teta
Stvorenje.
Ako je nemoguće opisati ljudskom biću izgled Tete Stvorenja,
još je teže opisati njeno pevanje. Bila je to muzika čak divnija od
muzike koju su proizvodila raspevana bića na Urijelu. Bila je to
muzika opipljivija negoli oblik ili izgled. Imala je suštinu i
ustrojstvo. Muzika obodri Meg još više negoli ruke Tete Stvorenja.
Ona kao da se kretala sa njom, kao da je bila uznesena snagom
pesme, kao da je lebdela u nadzemaljskoj lepoti meću zvezdama i,
za trenutak, oseti da reči Tama i Svetlost nemaju nikakvog značenja
i da je samo ta melodija stvarna.
Meg ne oseti kada utonu u san, uljuljkana muzikom. Kada se
probudila, Teta Stvorenje takođe spavaše, sa glavom bez lica
klonulom na mekotu njenog krzna. Noć beše prošla, a sobu je

147
ispunjavala prigušena sivkasta svetlost. Ali Meg je sada shvatala da
ovde, na ovoj planeti, boje nisu potrebne, da sivilo i smeđost, koji se
utapahu jedno u drugo, nisu bili znani stvorovima i da je ono što je
ona sama videla samo sićušni delić onoga što je ta planeta u stvari
predstavljala. Ona je bila ta koju su ograničavala njena čula, a ne
slepi stvorovi, jer oni mora da su posedovali čula o kojima ona nije
ni sanjala.
Ona se neznatno pokrenu, a Teta Stvorenje se odmah nadnese
nad nju.
— Kakva divna dremka, draga moja. Da li se dobro osećaš?
— Osećam se sjajno, reče Meg. Teta Stvorenje, kako se zove ova
planeta?
— Oh, draga, uzdahnu Teta Stvorenje. Uopšte mi nije lako da
stvari postavim onako kako ih uobličava vaš um. Vi zovete ono
odakle ste došli Kamazoc?
— Pa, odatle smo došli, ali to nije naša planeta.
— Mogli biste nas zvati Iksčel, rekla bih, reče joj Teta Stvorenje.
Mi imamo zajedničko sunce sa izgubljenim Kamazocom, ali to je,
srećom, jedino što nam je zajedničko.
— Borite li se protiv Tamnog Bića? upita Meg.
— O, da, odgovori Teta Stvorenje. Činimo to bez predaha. Nama
je stavljeno u zadatak da to činimo, i pritom imamo odrešene ruke.
Mi, naravno, dobijamo pomoć; bez pomoći bi bilo mnogo teže.
— Ko vam pomaže? upita Meg.
— O, draga, tako je teško tebi objasniti, mala moja. A ja sada
znam da to nije samo zbog toga što si ti dete. Do ostalih dvoje je isto
toliko teško dopreti kao i do tebe. Šta bih mogla da ti kažem a da to
nešto znači za tebe? Pomaže nam dobrota, pomažu nam zvezde,
možda nam pomaže i ono što vi nazivate svetlošću, pomaže nam
ljubav. O, dete moje, ne mogu da objasnim! To je nešto što naprosto
moraš da znaš ili da ne znaš.
— Ali...
— Mi ne posmatramo ono što biste vi rekli da je vidljivo, već ono
što nije vidljivo. Jer, ono što je vidljivo, privremeno je. A ono što
nije vidljivo, neprolazno je.

148
 — Teta Stvorenje, poznajete li vi gospođu Štajeto? upita Meg,
iznenadno obuzeta nadom.
— Gospođu Štajeto? Teta Stvorenje beše zbunjena. O, dete moje,
vaš jezik je tako uprošćen, da to ima za posledicu krajnju složenost.
Njene četiri ruke, ustalasanih pipaka, behu raširene u pokret koji je
odavao bespomoćnost. Da li želiš da te odvedem tvom ocu i tvom
Kalvinu?
— O, da, molim!
— Pođimo, onda. Čekaju na tebe da bi napravili plan. A mi smo
mislili da će ti prijati da pođeš... kako vi to zovete? A, da, doručak...
zajedno sa njima. Sada će ti biti pretoplo u tom debelom krznu.
Obući ću te u nešto lakše, a onda ćemo poći.
Teta Stvorenje je okupa i odenu, kao da je Meg neko detence, a
ta nova odeća, iako beše načinjena od svetlog krzna, bejaše lakša od
najlakše letnje odeće na zemlji. Teta Stvorenje obavi jednu od ruku
sa pipcima oko Meginog struka i povede je kroz duge, mračne
hodnike u kojima je ona mogla da vidi samo senke i senke senki,
dok ne stigoše do jedne prostrane prostorije sa stubovima. Zraci
svetlosti dopirali su kroz jedan otvoren prozor na tavanici i sticahu
se oko jednog golemog, okruglog kamenog stola. Tu je, na kamenoj
klupi koja okruživaše sto, sedelo nekoliko važnih stvorenja, i Kalvin
i gospodin Mari. Pošto stvorenja behu tako visoka, čak ni gospodin
Mari ne dodirivaše tle, a suvonjave Kalvinove duge noge landarale
su kao da je on Čarls Valas. Dvorana je bila delom okružena
poduprtim svodovima, koji su vodili do dugih, popločanih šetališta.
Nije bilo praznih zidova, ni krovova, tako da iako svetlost beše
prigušena, u poređenju sa sunčevom svetlošću na Zemlji, Meg ne
osećaše ni tamu niti studen. Kada Teta Stvorenje uvede Meg,
gospodin Mari skliznu sa klupe i požuri do nje, obujmivši je nežno
rukama.
— Obećali su nam da će ti biti sasvim dobro, reče on.
Dok je bila u rukama Tete Stvorenja, Meg se osećala sigurnom i
bezbednom. Sada joj njene strepnje zbog Čarlsa Valasa i njeno
razočaranje zbog očeve ljudske pogrešivosti poput mučnine stegoše
grlo.
— Dobro sam, promrmlja ona, ne gledajući Kalvina niti svoga
oca, već u stvorenja, jer se, sada, njima obraćala za pomoć. Izgledalo

149
joj je da ni njen otac, ni Kalvin nisu zapravo zainteresovani za Čarlsa
Valasa.
— Meg! reče Kalvin živahno. Nisi okusila ovakvu hranu u životu!
Hodi i jedi!
Teta Stvorenje podiže Meg na klupu i sede pored nje, a onda
napuni jedan tanjir hranom, neobičnim voćem i jestivom koji su
imali ukus različit od bilo čega što je Meg ikada okusila. Sve je bilo
sumorno i bezbojno i ne baš privlačnog izgleda i Meg, najpre, iako
se sećala obeda kojim je sinoć nahranila Teta Stvorenje, oklevaše da
okusi, ali kada jednom uspe da prevali prvi zalogaj, jela je pohlepno;
izgledalo je da se nikada neće zasititi.
Ostali su čekali dok ona ne uspori. Tada gospodin Mari reče
ozbiljno;
— Pokušali smo da izradimo plan kako da spasemo Čarlsa
Valasa. Pošto sam ja tako pogrešio teserujući od NjEGA, smatramo
da ne bi bilo mudro da ja pokušam da se vratim na Kamazoc, čak ni
sam. Ako bih opet promašio, moglo bi se lako dogoditi da se izgubim
i večno lutam od galaksije do galaksije, a to bi malo pomoglo bilo
kome, a najmanje od svih našem dragom Čarlsu Valasu.
Meg beše preplavljena takvim talasom očajanja da više nije bila
u stanju da jede.
— Naši prijatelji ovde, nastavi on smatraju da me je samo
činjenica što sam nosio naočare koje ti je dala tvoja gospođa Ko
zadržala u granicama našeg sunčevog sistema. Evo naočara, Meg.
Ali, nažalost, njihovo dejstvo je prestalo i sada je to obično staklo.
Možda su one bile namenjene da pomognu samo jedared i samo na
Kamazocu. A može biti da je to posledica prolaska kroz Tamno Biće.
On gurnu naočari preko stola prema njoj.
— Ovaj narod poznaje teserovanje. Kalvin pokaza na krug
važnih stvorova. Ali, oni to ne mogu da čine na zatamnjenoj planeti.
— Jesi li pokušao da dozoveš gospođu Štajeto? upita Meg.
— Nisam još, odgovori njen otac.
— Ali, ako nisi smislio ništa drugo, to je jedino što treba učiniti!
Oče, zar uopšte ne haješ za Čarlsa Valasa!
Pri ovom, Teta Stvorenje ustade, rekavši prekorno:
— Dete!
150
 Gospodin Mari ne reče ništa, ali Meg mogade da uoči da ga je
duboko povredila. Reagovala je onako kako bi reagovala prema
gospodinu Dženkinsu. Ona se namrgodi prema stolu, govoreći:
— Moramo ih zamoliti da nam sada pomognu. Glup si ako
misliš da ne moramo.
Teta Stvorenje se obrati ostalima.
— Dete je izvan sebe. Nemojte strogo suditi o njoj. Tamno Biće
je skoro uhvatilo. Ne znamo kakva duhovna oštećenja ponekad
može da ostavi za sobom, čak i kada je fizički oporavak više nego
potpun.
Meg razdraženo pogleda oko stola. Stvorenja su sedela,
bezglasna, nepomična. Osećala je da je odmeravaju i da je ocenjeno
da je puna nedostataka.
Kalvin se odmače od nje, i izvivši se, uspravi se.
— Zar ti nije palo na pamet da smo ih već obavestili o našim
damama? Šta misliš, čime smo se mi bavili sve ovo vreme? Šminkali
se?
U redu, pokušaj ti.
— Da. Pokušaj, dete. Teta Stvorenje ponovo sede i povuče Meg
do sebe. Ali, ne razumem tu jarost koju naslućujem u tebi. O čemu
se radi? Neko prekorevanje i krivnja. Zašto?
— Teta Stvorenje, zar ne znate?
— Ne, reče Teta Stvorenje. Ali ti mi ne govoriš o... ko god da su
oni za koje želiš da saznamo o njima. Pokušaj.
Meg pokuša. Batrgajući. Petljajući. Najpre opisa gospođu
Štajeto i njen muški kaput i šarene šalove i marame. Gospođu Ko i
njenu belu odeću i svetlucave naočare, gospođu Koju sa njenom
zašiljenom kapom i crnom haljinom koja podrhtava na oblinama
tela. Onda shvati da je sve to besmisleno. Opisivala ih je samo sebi.
To nisu bile gospođa Štajeto, ni gospođa Ko, niti gospođa Koja. Isto
tako je mogla da opiše gospođu Štajeto onakvom kakva je bila kada
je poprimila oblik letećeg stvora na Urijelu.
— Ne pokušavaj da se izraziš rečima, reče Teta Stvorenje
umirujuće. Samo izazivaš nesporazum izmeću sebe i mene. Misli o
tome šta one jesu. Izgled nam uopšte ne pomaže.

151
 Meg ponovo pokuša, ali nije mogla da odstrani iz svog uma
vizuelne pojmove. Pokušala je da zamisli gospođu Štajeto kako
objašnjava teserovanje. Pokušala je da misli o njima matematičkim
načinom izražavanja. Svaki čas bi pomislila da oseća treptaj
razumevanja od strane Tete Stvorenja i ostalih, ali većinu vremena
iz njih je strujala samo blaga zbunjenost.
— Vesnici! iznenada viknu Kalvin preko stola. Vesnici Vremena!
Za trenutak zavlada duboka tišina, i on ponovo viknu, lica sveg
napregnutog od usredsređenosti:
— Vesnici Vremena!
— Za trenutak sam pomislila... započe Teta Stvorenje, a potom
se ponovo utiša, uzdahnuvši. Ne. Nije dovoljno jasno.
— Kako je čudno da oni ne mogu da nam saopšte ono što sami
znaju, promrmlja jedno visoko, vitko stvorenje.
Jedna od ruku sa pipcima Tete Stvorenja ponovo obujmi Megin
struk.
— Vrlo su mladi. A na njihovoj Zemlji, kako je nazivaju, nikada
ne opšte sa drugim planetama. Samo se vrte u krug, sasvim sami u
prostoru.
— Oh, reče vitki stvor. Zar nisu usamljeni? Odjednom se kroz
prostranu dvoranu razleže neki gromovit glas:
— EVVO NNASS!

152
 XII
NERAZBORITI I NEJAKI

Meg nije ništa videla, ali oseti kako joj se srce ispunjava nadom.
Sva stvorenja jednodušno ustadoše, okrenuše se prema jednom od
zasvođenih otvora i prikloniše glave i pipke, izražavajući
dobrodošlicu. Gospođa Štajeto se pojavi, stojeći izmeću dva stuba.
Pored nje pojavi se i gospođa Ko, a iza njih treperava svetlost. Njih
tri nekako ne behu sasvim iste kao kada ih je Meg prvi put ugledala.
Obrisi su im bili nejasni; boje su se mešale jedna s drugom, kao na
vlažnom akvarelu. Ali, bile su tu; mogle su se prepoznati; bile su to
one glavom i bradom.
Meg se otrže od Tete Stvorenja, skoči na pod i pojuri prema
gospođi Štajeto. Ali gospođa Štajeto podiže ruku, upozoravajući je,
i Meg shvati da se ona nije potpuno materijalizovala, da je
predstavljala svetlost a ne materiju i da bi zagrditi je sada bilo isto
kao kada bi pokušala da obuhvati sunčev zrak.
— Morale smo da požurimo, tako da nije bilo vremena...
Potrebne smo vam? upita gospođa Štajeto.
Najviše od stvorenja ponovo se pokloni i zakorači od stola
prema gospođi Štajeto.
— U pitanju je mali dečak.
— Otac ga je ostavio! povika Meg. Ostavio ga je na Kamazocu!
Glas gospođe Štajeto beše uzdržan, što je delovalo
zaprepašćujuće.
— I, šta očekujete da mi učinimo?

153
 Meg pritisnu zglobove prstiju o zube, tako da proteze prosekoše
kožu. A onda, preklinjući, raširi ruke.
— Ali, to je Čarls Valas! ONO ga je uhvatilo, gospođo Štajeto!
Spasite ga, molim vas, spasite ga!
— Ti znaš da mi ništa ne možemo da učinimo na Kamazocu,
odvrati gospođa Štajeto, još uvek uzdržanim glasom.
— Hoćete da kažete da ćete pustiti da ONO zadrži Čarlsa
zauvek? Megin glas postade potišten.
— Jesam li tako rekla?
— Ali mi ništa ne možemo da učinimo! Vi znate da ne možemo!
Pokušali smo! Gospođo Štajeto, vi morate da ga spasete!
— Meg, to nije naš način, reče gospođa Štajeto tužno. Mislila
sam da znaš da to nije naš način.
Gospodin Meri zakorači napred i pokloni se, a, na Megino
iznenađenje, i tri dame se njemu pokloniše.
— Rekla bih da se nismo upoznali, reče gospođa Štajeto.
— To je otac, znate da je to otac. Megino ljutito nestrpljenje se
pojača. Otac — gospođa Štajeto, gospođa Ko i gospođa Koja.
— Milo mi je... promrmlja gospodin Mari, a zatim nastavi:
Izvinite, naočare su mi slomljene i ne vidim vas jasno.
— Nije neophodno da nas vidite, reče gospođa Štajeto.
— Ako možete dovoljno da me poučite o teseraktu, da bih mogao
da se vratim na Kamazoc...
— A ššta onnda? javi se iznenaćujući glas gospođe Koje.
— Pokušaću da otmem svoje dete od NjEGA.
— A zznatte dda nneććette usspetti?
— Nije preostalo ništa drugo nego da pokušam.
Gospođa Štajeto nežno progovori.
— Žao mi je. Ne možemo vam dopustiti da odete.
— Onda pustite mene, predloži Kalvin. Skoro da sam ga jednom
izbavio.
Gospođa Štajeto odmahnu glavom.

154
 — Ne, Kalvine. Čarls je još dublje zabasao u ONO. Nećemo ti
dozvoliti da mu se priključiš, jer to je ono, moraš shvatiti, što bi se
dogodilo.
Zavlada duga tišina. Svi blagi zraci koji prodirahu u veliku
dvoranu kao da se usredsrediše na gospođu Štajeto, gospođu Ko i
nejasno svetlucanje koje je moralo predstavljati gospođu Koju. Niko
ne progovori. Jedno od stvorenja pomeralo je deo neke loze tamo-
amo, po gornjoj površini kamenog stola. Najzad, Meg ne mogaše
više da izdrži i uzviknu obuzeta očajem:
— Pa, onda, šta nameravate da učinite? Hoćete li naprosto
otpisati Čarlsa?
Glas gospođe Koje zakotrlja se zastrašujuće preko dvorane.
— Ttiššinna ddette!
Ali Meg ne mogaše da ćuti. Ona se priljubi uz Tetu Stvorenje, ali
Teta Stvorenje je ne obujmi zaštitnički pipcima.
— Ja ne mogu da idem! povika Meg. Ne mogu! Znate da ne
mogu!
— Jje lli tti nnekko rrekkao dda iddešš? Nemidosrdni glas učini
da se Megina koža naježi.
Ona briznu u plač. Ona poče da udara Tetu Stvorenje, poput
nekog malog deteta obuzetog besom. Suze su joj se slivale niz lice i
kvasile krzno Tete Stvorenja. Teta Stvorenje je nepomično izdržala
ovaj nasrtaj.
— U redu, idem! zajeca Meg. Znam da želite da ja idem!
— Ne želimo da učiniš bilo šta protiv svoje volje, reče gospođa
Štajeto, ili bez razumevanja onog što činiš.
Megine suze prestadoše isto tako naglo kao što su i započele.
— Ali, ja razumem. Osećala se umornom i neočekivano
smirenom. Sada je studen, koja je, uz pomoć Tete Stvorenja,
napustila njeno telo, takođe napustila i njen um. Ona pogleda
prema svome ocu a njen zbrkani bes beše nestao i ona osećaše samo
ljubav i ponos. Ona mu se nasmeši, tražeći oproštaj, a onda se
šćućuri uz Tetu Stvorenje. Ruke Tete Stvorenja je obujmiše.
Glas gospođe Koje beše svečan.
— Ššta tti rrazzummešš?

155
 — Da to moram biti ja. To ne može biti niko drugi. Ja ne
razumem Čarlsa, ali on razume mene. Ja sam mu najbliskija. Otac
je tako dugo bio odsutan, još otkako je Čarls Valas bio beba. Oni ne
poznaju jedan drugog. A Kalvin je poznavao Čarlsa samo kratko
vreme. Da je to bilo duže, on bi bio taj ali... oh, shvatam, shvatam,
razumem, to moram biti ja. Nema nikog drugog.
Gospodin Mari, koji sećaše laktovima oslonjen na kolena,
bradom na pesnice, ustade.
— Neću to dopustiti!
— Zzaššto? upita gospođa Koja.
— Pazite, ja ne znam šta ili ko ste vi, i za sada me to nije ni briga.
Ali neću dopustiti da se moja kćer sama upusti u tu pogibelj.
— Zzaššto?
— Vi znate kakav će verovatno biti ishod! A ona je nejaka, sada,
više nego što je to bila ranije. Tamno Biće je skoro ubilo. Ne shvatam
kako ste uopšte mogli da razmatrate tako nešto.
Kalvin mu žestoko upade u reč.
— Možda je ONO upravo oko vas! Ili ste možda vi u savezu sa
NjIM. Ja sam gaj koji treba da ide, ako iko pođe! Zbog čega ste me
uopšte poveli? Da se brinem za Meg! Same ste to rekle!
— Ali, ti si to obavio, uveravala ga je gospođa Štajeto.
— Nisam ja ništa obavio! viknu Kalvin. Ne možete poslati Meg!
Neću vam to dopustiti! Odlučno ću to sprečiti! Neću to dozvoliti!
— Zar ne shvataš da još više otežavaš ono što je za Meg već
dovoljno teško? upita ga gospođa Štajeto.
Teta Stvorenje upravi svoje pipke prema gospođi Štajeto.
— Ima li ona snage da ponovo teseruje? Znate šta je preturila
preko glave.
— Ako pođe sa Kojom, moći će to da obavi, reče gospođa Štajeto.
— Ukoliko bi to pomoglo, mogla bih i ja da pođem, da je
podržim. Ruka Tete Stvorenja koja je obujmljivala Meg, prihvati je
čvršće.
— O, Teta Stvore... započe Meg.
Ali gospođa Štajeto je prekide.
— Ne.

156
 — Toga sam se i plašila, reče Teta Stvorenje skrušeno. Samo sam
htela da znate da bih to učinila.
— Gospođo... ovaj... Štajeto. Gospodin Mari se namrgodi i
zagladi kosu unazad, sa lica. A potom srednjim prstom pritisnu nos,
kao da pokušava da približi naočare očima. Imate li na umu da je
ona samo dete?
— Ona je i zaostala, zaurla Kalvin.
— To nema smisla, reče Meg uzbuđeno, nadajući se da će
ogorčenje prigušiti njeno drhtanje. Bolja sam nego ti u matišu i ti to
znaš.
— Jesi li dovoljno hrabra da pođeš sama? upita je gospođa
Štajeto.
Megin glas beše iznemogao.
— Ne. Ali to nije važno. Ona se okrete prema svome ocu i
Kalvinu. Znate da je to jedino što se može učiniti. Znate da me one
nikada ne bi poslale samu, da...
— Otkuda znamo da one nisu u savezu sa NjIM? zapita gospodin
Mari.
— Oče!
— Ne, Meg, reče gospođa Štajeto. Ne krivim tvog oca što je ljutit
i sumnjičav i prestrašen. Ni ja ne mogu da se pretvaram da činimo
bilo šta drugo već da te izlažemo pogibeljnoj opasnosti. Moram
sasvim otvoreno obznaniti da to može biti kobna opasnost. Ali ne
verujem da će do toga doći. A ni Zlatna Sredina ne veruje.
— Može li ona da predvidi šta će se dogoditi? upita Kalvin.
— O, ne, kada je tako nešto u pitanju. Gospođa Štajeto kao da
beše iznenađena njegovim pitanjem. Kada bismo unapred znali šta
će se dogoditi, bili bismo... bili bismo poput stanovnika Kamazoca,
bez sopstvenog živoga, sa svim unapred isplaniranim i priređenim.
Kako da ti to objasnim? O, znam. U vašem jeziku postoji poetski
oblik zvani sonet.
— Da, da, reče Kalvin nestrpljivo. Kakve to veze ima sa Zlatnom
Sredinom?
— Hoćeš li biti tako ljubazan da me učtivo saslušaš?

157
 Glas gospođe Štajeto beše strog i Kalvin za trenutak prestade da
se vrpolji poput nervoznog ždrebeta.
— To je jedan vrlo tačno određen poetski oblik, nije li?
— Aa.
— Ima četrnaest stihova, rekla bih, svi u jambskom pentametru.
To je vrlo određen ritam ili metar, je li tako?
— Da. Kalvin potvrdno klimnu glavom.
— A svaki stih mora se završavati tačno određenim oblikom
rime. A ako pesnik ne učini tačno tako, to nije sonet, zar ne?
— Tako je.
— Ali, u okviru tog tačno određenog oblika pesnik ima potpunu
slobodu da kaže šta god želi, zar ne?
— Da. Kalvin bez oklevanja ponovo potvrdno klimnu glavom.
— Dakle? upita gospođa Štajeto.
— Dakle, šta?
— O, dečko, ne budi glup! izdra se gospođa Štajeto. Odlično ti
znaš na šta smeram!
— Hoćete da kažete da poredite naše živote sa sonetom? Tačno
određen oblik, ali sloboda u njegovim okvirima?
— Da, odvrati gospođa Štajeto. Dat vam je oblik, ali sonet
morate sami napisati. Ono što govoriš, zavisi u potpunosti od tebe.
— Molim vas, reče Meg. Molim vas. Ako moram da idem, želim
da odem i da završim s tim. Svaki trenutak odlaganja čini to sve
težim.
— U ppravvu jje, zatutnja glas gospođe Koje. Vrremme jje.
— Možeš da se oprostiš. Gospođa Štajeto nije joj davala dozvolu
već naredbu.
Meg se trapavo nakloni pred stvorenjima.
— Hvala vam svima. Mnogo. Znam da ste mi spasli život. Nije
dodala ono na šta nije mogla da ne pomisli: Spasli ga, za šta? Da me
ONO može dograbiti?
Ona obgrli Tetu Stvorenje, prisloni se uz meko, miomirisno
krzno.
— Hvala vam, prošaputa ona. Volim vas.

158
 — I ja tebe, mala moja. Teta Stvorenje priljubi nežne pipke uz
Megino lice.
— Kla... reče Meg, ispruživši ruku.
Kalvin joj priđe i uze je za ruku, a zatim je grubo privuče i poljubi
je. Ne reče ništa i okrete se pre nego što bi imao prilike da opazi
iznenadnu sreću, koja neodoljivo zablista u Meginim očima.
Najzad se okrete prema ocu.
— Ja... izvini oče.
On uze obe njene ruke svojima i nadnese se nad nju svojim
kratkovidim očima.
— Da izvinim, zbog čega, Megatrone?
Pri ovom nežnom pominjanju njenog starog nadimka, skoro da
joj pođoše suze na oči.
— Htela sam da ti učiniš sve umesto mene. Htela sam da sve
bude lako i jednostavno... Zato sam pokušala da se pravim kao da je
sve tvoja greška... zbog toga što sam bila prestrašena i nisam htela
da bilo šta sama učinim . ..
— Ali, ja sam želeo da to učinim umesto tebe, reče gospodin
Mari. To bi svaki roditelj poželeo. On pogleda u njene tamne,
prestrašene oči. Neću te pustiti da odeš, Meg. Ja ću ići.
— Ne. Glas gospođe Štajeto beše stroži nego što je Meg ikada
čula. Vi ćete dopustiti da Meg prihvati čast da se suoči sa tom
opasnošću. Vi ste mudar čovek, gospodine Mari. I vi ćete je pustiti
da ode.
Gospodin Mari uzdahnu. Onda privuče Meg uz sebe.
— Mala moja, Megaparsek. Nemoj se plašiti svog straha. Mi
ćemo pokušati da budemo hrabri umesto tebe. To je jedino što
možemo učiniti. Tvoja majka...
— Majka me je uvek ohrabrivala da izađem u svet, reče Meg.
Ona bi želela da ja ovo učinim. Znaš da bi. Kaži joj... započe ona,
prigušeno, a onda podiže glavu i reče: Neka. Nije važno. Reći ću joj
sama.
Sada Meg lagano koračaše oko velikog stola, do mesta gde je
gospođa Štajeto još uvek bila posađena izmeću dvaju stubova.
— Idete li vi sa mnom?

159
 — Ne. Samo gospođa Koja.
— Tamno Biće... Strah učini da Megin glas zadrhta. Kada me je
otac teserovao kroz njega, skoro da me je dograbilo.
— Tvoj otac je veoma neiskusan, reče gospođa Štajeto, mada je
divan čovek i vredelo bi ga podučiti. Trenutno, on se još uvek odnosi
prema teserovanju kao da se radi sa nekom mašinom. Nećemo
dozvoliti da te se Tamno Biće domogne. Ne bih rekla.
To baš nije bilo umirujuće.
Prolazna dalekovidost i poverenje, koji su se pojavili kod Meg,
iščezoše.
— Ali, pretpostavimo da ja mogu da izbavim Čarlsa Valasa od
NjEGA . ..
— Stani. Gospođa Štajeto podiže ruku. Mi smo ge obdarile
nekim sposobnostima, prošli put kada smo te uputile na Kamazoc.
Ni ovoga puta te nećemo ostaviti praznih šaka. Ali ono što ti sada
možemo dati nije nešto što bi mogla dodirnuti rukama. Dajem ti
svoju ljubav, Meg. Nikada to nemoj zaboraviti. Svoju ljubav, zauvek.
Gospođa Ko, čije oči sijahu iza naočara, nasmeši se na Meg. Meg
se maši u džep svoga blejzera i vrati joj naočare koje je koristila na
Kamazocu.
— Tvoj otac je u pravu. Gospođa Ko uze naočare i sakri ih negde
u naborima svoje odeće. Njihova moć ih je napustila. A ono što
imam da ti dam ovog puta, moraš pokušati da shvatiš, reč po reč,
već u trenu, onako kako shvataš teserakt. Slušaj, Meg. Slušaj dobro.
Ona zastade, a potom reče:
— Neka dobro pobedi.
Njene naočari kao da zasvetlucaše. Iza nje, kroz nju, jedan od
stubova postade vidljiv. Javi se i poslednji odsjaj naočara i ona
nestade. Meg unezvereno pogleda tamo gde je, pre govora gospođe
Ko, stajala gospođa Štajeto. Ali gospođa Štajeto više ne beše tamo.
— Ne! kriknu gospodin Mari i zakorači prema Meg.
Kroz svetlucanje dopre glas gospođe Koje.
— Nne mmoggu tte držatti zza rrukku, ddette mmojje.
Tog trenutka Meg bejaše zakovitlana u tamu, u ništavilo, a
potom y ledenu proždiruću studen Tamnog Bića. Gospođa Koja

160
neće dozvoliti da me se domogne, mišljaše ona, nanovo, dok studen
Tamnog Bića kao da joj je mrvila kosti.
Tada prođoše kroz njega i ona stajaše bez daha na nogama, na
istom bregu na kome su se prvi put spustili na Kamazoc. Bilo joj je
hladno i pomalo je bila omamljena, ali nije se osećala lošije negoli
što se često osećala zimi, napolju, kada bi provela popodne klizajući
se na jezercu. Ona pogleda naokolo. Bila je sasvim sama. Srce poče
da joj dobuje.
Onda, kao da odjekivaše svuda oko nje, javi se nezaboravljivi
glas gospođe Koje.
— Nnissamm tti ddalla svvojj ddarr. Tti immašš nešštto štto
ONNO nnemma. Tto jje tvvojje jjeddinno orružžje. Alli, mmorrašš
pa prronnaći ssamma. Potom se glas izgubi i Meg je znala da je
konačno sama.
Ona lagano koračaše niz breg, a srce joj potmulo udaraše o
rebra. Tamo ispod nje beše isti niz jednakih kuća, koje su ugledali i
ranije, a iza njih ravne kuće grada. Koračala je niz tihu ulicu. Bilo je
tamno i ulica beše prazna. Nije bilo dece koja se igraju sa loptom ili
preskaču konopac. Nije bilo očeva koji se vraćaju sa posla. U istom
prozoru svake kuće beše svetlo, i, dok je Meg koračala niz ulicu, sva
svetla istovremeno utrnuše. Da li je to bilo zbog njenog prisustva idi
naprosto zbog toga što je bilo vreme da se svetla gase?
Osećala se omamljenom, bez gneva ili nezadovoljstva idi čak
straha. Postavljala je jedno stopalo ispred drugog preciznom
ujednačenošću, ne dozvoljavajući da joj se koračanje uspori. Nije
razmišljala; nije ništa planirala; naprosto je koračala, lagano ali
nepokolebljivo, prema gradu i zasvođenoj zgradi gde ležaše ONO.
Približila se zgradama koje su oivičavale grad. U svakoj od njih
beše vertikalna pruga svetlosti, ali bila je to prigušena, jezovita
svetlost, a ne prisna svetlost na stepeništima u gradovima kod kuće.
I ne beše pojedinačnih jarko osvetljenih prozora, gde bi neko kasno
radio ili u nekoj kancelariji koju bi čistili. Iz svake od zgrada izađe
po jedan čovek, verovatno čuvar, i svaki od njih poče da hoda duž
zgrade. Odavali su utisak kao da je ne vide. U svakom slučaju,
uopšte nisu obraćali pažnju na nju i ona nastavi pored njih.
Šta to ja imam a ONO nema? pomisli ona iznenada. Šta bih ja
to mogla imati?

161
 Sada je išla pored najviše od poslovnih zgrada. Još vertikalnih
traka prigušene svetlosti. Zidovi su slabo odsjajivali, šturo
osvetljavajući ulice. CENTRALNA obaveštajna centrala beše pod
njom. Da li je čovek crvenih očiju još uvek sedeo tamo? Ili mu je bilo
dozvoljeno da ode na spavanje? Ali, nije to bilo mesto gde je morala
da ode, iako je čovek crvenih očiju, u poređenju sa NjIME, izgledao
kao ljubazan stari džentlmen, kako se i predstavljao. Ali on više nije
imao nikakvog značaja u traganju za Čarlsom Valasom. Ona mora
poći neposredno NjEMU.
ONO nije bilo naviklo da mu se odupiru. Otac je rekao da je zbog
toga uspeo i da smo zbog toga ja i Kalvin uspeli, onoliko koliko smo
izdržali. Tada me je otac spasao. Sada nema nikoga ko bi me spasao.
Moram sama da se oduprem NjE-MY. Je li to ono što ja imam a
ONO nema? Ne, sigurna sam da se ono može odupreti. ONO samo
nije naviklo da mu se drugi odupiru.
CENTRALNA obaveštajna centrala zatvarala je svojim
ogromnim pravougaonikom kraj četvorougaonog trga. Ona skrenu
da bi obišla oko nje i skoro neprimetno njeni se koraci usporiše.
Nije bilo daleko do velike kupole u kojoj beše smešteno ONO.
Idem Čarlsu Valasu. To je ono što je važno. To je ono na šta
moram da mislim. Želela bih kada bih mogla da ponovo osetim
omamljenost, kao na početku. Šta ako ga ONO drži negde drugde?
Šta ako on nije tu?
Svakako moram najpre da odem tamo. To je jedini način da
saznam.
Njeni koraci bivahu sve sporiji dok je prolazila pored velikih
bronzanih vratnica, ogromne oplate zgrade CENTRALNE
obaveštajne centrale i kada je najzad ugledala ispred sebe
NjEGOVU čudnu, svetlu, pulsirajuću kupolu.
Otac je rekao da nije važno ako se plašim. Rekao je da idem
napred i da se plašim. A gospođa KO je rekla — ne razumem šta je
rekla ali mislim da je to trebalo da znači da ne treba da mi je krivo
što sam ono što jesam i što sam onakva kakva jesam. A gospođa
Štajeto je rekla da zapamtim da me ona voli. O tome treba da
mislim. Ne o tome kako se plašim. Ili kako nisam tako oštroumna
kao ONO. Gospođa Štajeto me voli. To je nešto, biti voljen od nekog
kao što je gospođa Štajeto.

162
 Stigla je.
Bez obzira na to kako su je njene noge polako nosile, na kraju su
je donele donde.
Neposredno ispred nje beše kružna zgrada; njeni zidovi
odsjajivahu ljubičastim plamsajem, njen srebrnkasti krov pulsiraše
svetlošću koja Meg izgledaše zaluđujuća. Ona ponovo oseti svetlost,
ni toplu ni hladnu, koja se pružala napolje da bi je dodirnula, koja
je privlačila prema NjEMU.
Kao da odjednom beše usisana, i nađe se unutra.
Bilo je to kao da je vetar smlatio. Ona dahtaše boreći se da
povrati dah, dah u sopstvenom ritmu, ne u prožimajuđem
pulsiranju NjEGA. Osećala je neumoljivo bubnjanje u telu, koje je
upravljalo njenim srcem, njenim plućima.
Ali ne i njome. Ne sa Meg. Nije je sasvim prevladalo.
Brzo zatrepta očima, nasuprot ritmu, sve dok se crvenilo pred
njima ne raščisti i ona mogaše da vidi. Tu je bio mozak, tu je bilo
ONO, ležeći, pulsirajući i podrhtavajući na podijumu, meko i
razotkriveno i gadno. Čarls Valas čučaše pored NjEGA, još uvek
pomalo kolutajući očima, još uvek pomado opuštenih vilica, kako
ga je videla i ranije; čedo mu se trzalo, neprestano, bez ikakvih
osećanja, ponavljajući gnusni ritam NjEGA.
Kada ga ugleda, oseti kao da je nešto udari u trbuh, jer je nanovo
morala da shvati da vidi Čarlsa, a da to ipak uopšte nije Čarls. Gde
je Čarls Valas, njen voljeni Čarls Valas?
Šta li ja to imam što ONO nema?
— Ti nemaš ništa što ONO nema, reče Čarls Valas bezosećajno.
Kako je lepo što si se vratila, draga sestro. Čekali smo te. Znali smo
da će te gospođa Štajeto poslati. Ona je naš prijatelj, znaš.
Za jedan užasan trenutak ona poverova, i u tom trenutku oseti
da je njen mozak privučen u ONO.
— Ne! vrisnu ona svom snagom. Ne! Lažeš!
Za trenutak, ona se oslobodi NjEGOVOG zahvata.
Dokle god mogu da ostanem dovoljno razjarena, ONO me ne
može ščepati.
Je li to ono što ja imam a ONO nema?

163
 — Glupost, reče Čarls Valas. Nemaš ti ništa što ONO ne bi imalo.
— Lažeš, odgovori ona i oseti samo bes prema tom dečaku koji
uopšte nije bio Čarls Valas. Ne, nije to bila jarost, bilo je to gnušanje;
bilo je to neprijateljstvo, a kada bi bila izgubljena u neprijateljstvu,
takođe bi počela da biva izgubljena u NjEMU. Crveno isparenje
zaleluja pred njenim očima; stomak joj zatreperi u NjEGOVOM
ritmu. Telo joj je potresala snaga njenog neprijateljstva i snaga
NjEGA.
Poslednjim tragom svesti, ona otrgnu svoj um i telo. Mržnja ne
beše ono što ONO nije posedovalo. ONO je odlično znalo šta je
mržnja.
— Lažeš, slagao si i ono o gospođi Štajeto! vrisnu ona.
— Gospođa Štajeto te mrzi, reče Čarls Valas.
I tu je ONO načinilo svoju kobnu grešku, jer dok je Meg
nesvesno govorila: Gospođa Štajeto me voli; tako mi je rekla, da
me voli, ona iznenada shvati.
Znala je!
Ljubav.
To je to što ona ima a ONO ga nema.
Ona je imala ljubav gospođe Štajeto i očevu i majčinu i pravog
Čarlsa Valasa i blizanaca i Tete Stvorenja.
I imala je svoju ljubav prema njima.
Ali, kako da je upotrebi? Šta je trebalo da uradi?
Ako bi mogla da pruži ljubav NjEMU, možda bi se ono skvrčilo
i umrlo, jer bila je sigurna da ONO ne može da podnese ljubav. Ali
ona, u svoj svojoj nerazboritosti i nejakosti i nesavršenosti, beše
nesposobna da vodi ONO. Možda to nije bilo previše tražiti od nje,
ali ona to nije mogla ispuniti.
Ali, mogla je da voli Čarlsa Valasa.
Mogla je da stoji tu i da voli Čarlsa Valasa.
Njenog dragog Čarlsa Valasa, dete zbog kojeg je došla natrag na
Kamazoc, NjEMU, detence koje je to bilo toliko više nego ona, a koje
je ipak bilo tako krajnje ranjivo.
Mogla je da vodi Čarlsa Valasa.

164
165
 Čarlse, Čarlse, volim te. Moj mlađi brat koji se uvek brine za
mene. Vrati mi se, Čarlse Valase, napusti ONO, vrati se, vrati se
kući. Volim te, Čarlse. O, Čarlse Valase, volim te.
Suze su tekle niz njene obraze, ali ona ih nije bila svesna.
Sada je čak bila u stanju da ga pogleda, to biće koje je drugi
pokretao a koje uopšte ne beše njen voljeni Čarls Valas. Bila je u
stanju da ga gleda i voli.
Volim te. Čarlse Valase, ti si najmiliji i najdraži i svetlost mog
života i blago mog srca. Volim te. Volim te. Vodim te.
Njegova usta se lagano zatvoriše. Oči mu postepeno prestadoše
da kolutaju. Trzanje na njegovom čelu prekide svoj gnusni ritam.
On lagano pođe prema njoj.
— Volim te! povika ona. Volim te, Čarlse Valase! Volim te!
Tada on iznenada potrča, baci se u njen zagrljaj, glasno jecajući.
— Meg! Meg! Meg!
— Volim te, Čarlse! povika ona ponovo, jecajući skoro isto tako
glasno kao i on, dok su se njene suze mešale sa njegovim. Vodim te!
Volim te! Volim te!
Uskovitla se tama. Nalete ledena studen. Razleže se razjareni,
srditi urlik, koji kao da se prolomi kroz nju. Kroz tamu, kao spas,
javi se osećaj o prisustvu gospođe Štajeto, tako da je znala da je ONO
ne drži u svom zahvatu.
Tada oseti tle pod sobom, nešto u svojim rukama, i zakotrlja se
po miomirisnoj jesenjoj zemlji, a Čarls Valas vikaše:
— Meg! Oh, Meg!
Sada ga ona priljubi uz sebe, a njegove ručice čvrsto su
obujmljivale njen vrat.
— Meg, spasla si me! Spasla si me! ponavljao je on.
— Meg! dopre poziv, i pojaviše se njen otac i Kalvin, žureći kroz
tamu prema njima.
Još uvek držeći Čarlsa, ona uspe da ustane i da pogleda naokolo.
— Oče! Kal! Gde smo to?
Čarls Valas, čvrsto je držeći za ruku, pogleda naokolo i
odjednom se nasmeja.
— U povrtnjaku blizanaca! Spustili smo se na prokulu!

166
 Meg, takođe, poče da se smeje, u isto vreme pokušavajući da
zagrli svog oca, da zagrli Kalvina, a da pri tom ni za tren ne ispusti
Čarlsa Valasa.
— Meg, učinila si to! viknu Kalvin. Spasla si Čarlsa!
— Ponosim se tobom, kćeri moja.
Gospodin Mari je svečano poljubi, a potom se okrenu prema
kući.
— A sada, moram da idem unutra, majci.
Meg uoči da pokušava da obuzda svoje nestrpljenje i žudnju.
— Gledajte! pokaza ona prema kući, a tamo behu blizanci i
gospođa Mari, koji koračahu prema njemu kroz visoku, vlažnu
travu.
— Kao prvo, sutra moram da nabavim nove naočare, reče
gospodin Mari, čkiljeći na mesečini, a onda potrča prema svojoj
ženi.
Denisov glas razleže se ljutito preko travnjaka.
— Hej, Meg, vreme je za spavanje.
Odjednom, Sendi kriknu:
— Oče!
Gospodin Mari trčaše preko travnjaka, gospođa Mari grčaše
prema njemu, i oni padoše jedno drugom u zagrljaj, a potom
nastade neopisiva srećna zbrka ruku i nogu i zagrljaja, odraslih
Marijevih i Meg i Čarlsa Valasa i blizanaca i Kalvina, koji se kezio
na njih, dok Meg ne posegnu i privuče ga a gospođa Mari ga
posebno zagrli, samo njega. Svi su u isto vreme govorili, kada ih
prestravi neki tresak, a Fortinbras, koji više ni trenutka nije mogao
da izdrži da ne učestvuje u veselju, kao izbačen iz katapulta provuče
svoje glatko crno telo pravo kroz mrežu na kuhinjskim vratima. On
pojuri preko travnjaka da se pridruži slavlju i skoro da ih sve preturi
bujicom svoje dobrodošlice.
Meg najednom shvati da gospođa Štajeto, gospođa Ko i gospođa
Koja moraju biti tu negde, jer oseti kako je prožimaju radost i
ljubav, još veći od radosti i ljubavi koji već behu tu.
Ona prestade da se smeje i oslušnu, a Čarls Valas takođe
osluškivaše.

167
 — Pst.
Tada nastade vrtlog i gospođa Štajeto, gospođa Ko i gospođa
Koja stajahu pred njima, a radost i ljubav behu tako opipljivi da Meg
osećaše da bi, kada bi samo znala gde da posegne, mogla da ih
dodirne golim rukama.
Gospođa Štajeto reče zadihano:
— O, dragi moji, žao mi je što nemamo vremena da se kako treba
oprostimo sa vama. Vidite, moramo da...
Ali oni nikada ne saznadoše šta su to gospođa Štajeto, gospođa
Ko i gospođa Koja morale da urade, jer naiđe jedan snažan nalet
vetra i one nestadoše.

KRAJ

168