2

Ostale knjige Li Bardugo:

Trilogija „Senka i kost”

Senka i kost
Opsada i oluja
Ruina i uspon

Duologija „Šest vrana”

Šest vrana
Nakaradno kraljevstvo

Zbirka priča
Jezik trnja

3
4
 „Vrhunsko delo fantastike.”
The Huffington Post

„Potpuno i izrazito očaravajuće.”

The Guardian

„Najbolji magijski univerzum posle Harija Potera.”

Bustle

„Zbog ovoga postoji fantastika.”

The New York Times Book Review

„Svet koji se čini dovoljno stvarnim da ima

svoj pečat u pasošu.”
NPR

„Što dobrim likovima postaje gore, to je knjiga bolja.”

Entertainment Weekly

„Raskošno, neodoljivo i ţivopisno...

Delo koje je nemoguće ispustiti iz ruku.”
USA Today

„U originalnoj epskoj fantastici Li Bardugo postoji nivo

emotivne i istorijske sofisticiransti koji je izdvaja od svega
ostalog.”
Vanity Fair

„Bardugo vešto smišlja prvoklasnu avanturu,

dirljivu ljubavnu priču i očaravajuću misteriju!”
Rik Riordan, autor bestseler romana iz serijala
o Persiju Dţeksonu

5
 U podnoţju Petraţoja nalazi se mala močvara koja jako vonja na
prljave noge i uţeglu mast. Poznata je pod imenom Pazuho, a njena
isparenja izazivaju vrtoglavice, povraćanje i ţarke molitve Sankt
Blatku Mirišljavom. Pripadnici jednog vojnog puka, primorani da
zanoće u blizini, molili su za pomoć neku vešticu koja je bila u
prolazu. Velikodušna kao što njena sorta inače jeste, veštica im je
odsekla noseve i zamenila ih kljunovima vrana, a oni su joj na tome
bili zahvalni. Ko ukrade ovu knjigu, smrdeće gore nego ta močvara i
neće mu pomoći nijedna veštica u prolazu.

6
Za Morgan Fehi –
generalicu u ratu
savetnicu u miru
najdraţu prijateljicu
(uglavnom) blagonaklonu kraljicu

7
8
9
10
11
 Dima je pre svih ostalih čuo da su se zalupila vrata štale. U kuhinji
male seoske kuće, ispunjene toplim i vlaţnim vazduhom, prozora
čvrsto zaptivenih zbog oluje, krčkalo se poput šerpe na šporetu.
Dimina braća uglas su pričala tako da su se zidovi tresli od
neobuzdane graje, dok je njihova majka pevušila neku pesmu koju
Dima nije znao, lupkajući nogom u ritmu. Zategla je pocepani rukav
košulje Diminog oca preko krila, pa je, nalik na nestrpljivog vrapca,
neujednačeno bockala tkaninu iglom, a vuneni konac joj se kao
debeli crv polako provlačio kroz prste.
Dima je bio najmlađi od šestorice dečaka, beba koju je njegova
majka kasno dobila, dugo nakon što joj je lekar koji je svakog leta
prolazio kroz njihovo selo rekao da neće imati više dece. Neočekivan
blagoslov, znala je mama da kaţe, privijajući Dimu uz sebe, pa bi se
majala oko njega kad bi ostali već otišli da završavaju svoje obaveze.
Neţeljena gladna usta, podrugnuo bi se njegov stariji brat Pjotr.
A pošto je Dima bio tako mali, često su ga braća izostavljala iz
svojih šala i zaboravljala u glasnim raspravama u domaćinstvu.
Upravo zato je te jesenje večeri, dok je stajao ispred sudopere i
sapunao poslednju šerpu koju su se njegova braća postarala da
ostave baš njemu, jedino on čuo preteče tras vrata štale. Dima je još
jače prionuo na ribanje, rešen da završi posao i ode u krevet pre nego
što se neko doseti da ga pošalje napolje u mrak. Huk vetra pojačavao
se do besnog urlika, a Dima je slušao kako njihov pas, Molnija, cvili
na stepenicama kuhinje, preklinje za ostatke hrane i toplo mesto za
spavanje.
Grane su šibale po prozorima. Mama je podigla glavu, mrgodne
brazde oko usta su joj se produbile. Namrštila se kao da će poslati
vetar na spavanje bez večere. „Zima dolazi rano i ostaje predugo.”

12
 „Hmm”, rekao je tata, „kao tvoja majka.” Mama ga je šutnula.
Te večeri je iza ognjišta ostavila malu čašu kvasa, poklon za
kućnog duha koji čuva farmu i spava iza starog gvozdenog šporeta
ne bi li se ugrejao. Ili je bar tako mama rekla. Tata je samo prevrnuo
očima i prigovorio kako je to prosto traćenje dobrog kvasa.
Dima je znao da će, kad svi odu na spavanje, Pjotr iskapiti kvas i
pojesti parče medenjaka koje je mama ostavila zavijeno u krpu.
„Progoniće te prababin duh”, upozorio bi ga Dima povremeno. Ali
Pjotr bi samo rukavom obrisao bradu. „Nema duha, idiote mali”,
rekao bi. „Babu Galinu su pojeli crvi, a i tebe će ako ne budeš drţao
jezik za zubima.”
A onda se Pjot nagnuo ka Dimi i snaţno ga ćušnuo. Dima se često
pitao da li Pjotr radi neke posebne veţbe kako bi mu laktovi bili što
šiljatiji. „Jesi li čuo to?”, upitao ga je brat.
„Ništa se ne čuje”, rekao je Dima, sneveselivši se. Vrata štale...
„Nešto je napolju, jaše na oluji.”
Brat je, znači, samo pokušavao da ga uplaši. „Ne budali”,
odgovorio je Dima, ali mu je laknulo.
„Slušaj”, rekao je Pjotr, a kad je vetar protresao krov kuće i vatra
zapucketala u ognjištu, Dima je pomislio da čuje još nešto osim oluje
piskav krik u daljini, kao urlik neke gladne ţivotinje ili plačno
zavijanje deteta. „Kad duva preko groblja, vetar budi duhove svih
beba koje su umrle pre nego što su dobile imena po svojim Svecima.
Malenchki. Oni traţe duše koje će ukrasti, kako bi ih trampili za
ulazak na nebesa.” Pjotr se nagnuo do Dime i bocnuo ga prstom u
rame. „Uvek uzimaju one najmlađe.”
Dima je sada imao osam godina, bio je dovoljno star da ne
poveruje u tu priču, ali pogled mu je ipak odlutao ka mračnim
prozorima ka mesečinom obasjanom dvorištu napolju, gde se drveće
povijalo i treslo na vetru. Mogao se zakleti samo na trenutak, mogao
se zakleti da je video kako neka Senka juri dvorištem, tamna mrlja
nečega mnogo većeg od ptice.
Pjotr se nasmejao i prsnuo ga sapunjavom vodom. „Svakim
danom sve si gluplji, svega mi. Ko bi uopšte hteo tvoju ništavnu
dušu?”
Pjotr je ljut samo zato što je pre tebe on bio naša beba, uvek je govorila
mama Dimi. Moraš pokušati da budeš dobar prema svom bratu čak i ako je

13
stariji, mada ne i pametniji. Dima se trudio. Stvarno se trudio. Ali
ponekad bi prosto poţeleo da obori Pjotra na zadnjicu, pa da vidi
kako se njemu sviđa da bude mali.
Vetar je posustao, i u iznenadnom naletu tišine ništa nije moglo da
prikrije oštar zvuk treskanja vratima koji se razlegao dvorištem.
„Ko je vrata štale ostavio otvorena?”, upitao je tata.
„Večeras je bio red na Dimu da se pobrine za torove”, čedno je
rekao Pjotr, a njihova braća, okupljena oko stola, zakokodakala su
kao usplahirena ţivina.
„Zatvorio sam ih”, pobunio se Dima. „Dobro sam navukao rezu!”
Tata se zavalio u svojoj stolici. „Da li ja, onda, umišljam taj zvuk?”
„Verovatno misli da je duh kriv”, rekao je Pjotr.
Mama je podigla pogled sa šića. „Dima, moraš da izađeš da
zatvoriš i zabraviš vrata.”
„Ja ću to da uradim”, uzdahnuo je Pjotr, kao pomiren sa
sudbinom. „Svi znamo da se Dima plaši mraka.”
Ali Dima je osetio da je ovo ispit. Tata bi očekivao od njega da
preuzme odgovornost. „Ne plašim se”, rekao je. „Naravno da ću
otići da zatvorim vrata.”
Dima svesno nije obraćao paţnju na to koliko Pjotr
samozadovoljno izgleda, obrisao je ruke, pa navukao kaput i stavio
kapu. Mama mu je pruţila limeni fenjer. “De, poţuri”, rekla je,
podigavši mu kragnu da mu zaštiti vrat od hladnoće. „Brzo se vrati,
pa ću da te ušuškam i ispričam ti priču.”
„Neku novu?”
„Da, i to dobru, o sirenama sa severa.”
„Ima li magije u njoj?”
„Puno. Hajde, idi.”
Dima je nakratko bacio pogled ka ikoni Sankta Feliksa na zidu
pored vrata; svetlost sveća treperila mu je preko ţalosnog lica, a
pogled mu je bio saţaljiv, kao da je znao koliko je napolju hladno.
Feliksa su nabili na raţanj od grane jabuke i ţivog ga ispekli samo
nekoliko sati pošto je izveo čudo u voćnjacima. Nije ni vrištao ni
plakao, samo je predloţio seljanima da ga okrenu kako bi plamen
dohvatio i drugu stranu. Feliks se ne bi plašio oluje.
Ĉim je Dima otvorio vrata kuhinje, vetar je pokušao da mu ih
otme iz ruke. Zalupio ih je za sobom i začuo kako se s druge strane

14
spušta reza. Znao je da je to privremeno, da je neophodno, ali ipak je
imao osećaj kao da je kaţnjen. Osvrnuo se prema osvetljenim
prozorima, nateravši se da siđe niz stepenice do suvog korova u
dvorištu, i rodila mu se uţasna misao o tome da ga je njegova
porodica zaboravila čim je napustio toplu kuhinju, da niko neće
zaplakati niti podići uzbunu ukoliko se on nikada ne vrati. Vetar će
izbrisati Dimu iz njihovog sećanja.
Razmišljao je o dugom potezu mesečinom obasjane zemlje pored
kokošinjca i tora s guskama, koji mora da pređe do štale gde su
sklonili starog konja Gerasima i kravu Matildu.
„Ojačan čeličnim sečivom na raoniku”, prošaputao je, u prolazu
okrznuvši prstima novi plug kao da je amajlija za sreću. Nije znao
zašto su tačno ta sečiva bila bolja, ali kad je plug stigao, Dimin otac je
upravo te reči ponosno ponavljao svim njihovim komšijama, i Dimi
se svidelo što to zvuči snaţno. Za kuhinjskim stolom su se vodile
opseţne rasprave u vezi s novim plugom, kao i o svim
poljoprivrednim reformama novog kralja, kakve bi nove nevolje ili
nade one mogle da probude.
„Krećemo se ka novom građanskom ratu”, gunđala je mama.
„Kralj je previše nagao.”
Ali tata je bio zadovoljan. „Kako mogu da te more brige dok ti je
ţeludac pun, a krov pokriven novim katranom? Ove godine smo
prvi put uspeli da skupimo dovoljno letine da je prodamo na pijaci,
umesto da samo sebe prehranimo.”
„Zato što je kralj naredio da desetak koji dajemo vojvodi
Radimovi bude samo bleda senka onoga što je bio!”, uzviknula je
mama.
„A mi treba da ţalimo zbog toga?”
„Zalićemo kad vojvoda i njegovi plemeniti prijatelji ubiju kralja na
spavanju.”
„Kralj Nikolaj je ratni heroj!”, rekao je tata, mašući rukama
naokolo kao da je nevolju moguće raspršiti isto kao i dim iz lule. „Ne
moţe doći do puča, ako nema vojske koja će ga podrţati.”
Tako su pričali iznova i iznova, raspravljali o istom iz noći u noć.
Dima dosta toga nije razumeo, jedino je shvatio da mladog kralja
treba da pominje u svojim molitvama.
Guske su gakale i šuškale po svojoj šupi, ozlovoljene ili zbog

15
vremena ili zbog Diminih nervoznih koraka dok je prolazio pored
ţivinarnika. Ispred njega, velika drvena vrata štale otvarala su se i
zatvarala kao da zgrada uzdiše, kao da su ulaz bile čeljusti koje će ga
usisati u jednom dahu. Voleo je štalu po danu, kad bi se zraci sunca
probijali kroz drvenu pokrivku krova i sve se svodilo na miris slame,
Gerasimovo frktanje, Matildino prekorno mukanje. Ali noću bi štala
postajala prazna ljuštura koja čeka da je ispuni neko grozno stvorenje
nekakav prepreden stvor koji bi pustio da se vrata širom otvore kako
bi budalastog dečaka namamio napolje. Zato što je Dima znao da je
zatvorio vrata. Bio je siguran u to, i nije mogao da ne pomisli na
Pjotrove malenchkije, male duhove koji traţe duše da ih ukradu.
Prekini, prekorio je Dima sebe. Pjotr je sam skinuo rezu s vrata
samo da bi ti morao da izađeš napolje ili da se osramotiš ako odbiješ
to da uradiš. Ali Dima je pokazao svom bratu i svom ocu kako ume
da bude hrabar, i ta ga je pomisao grejala čak i kad je podizao kragnu
do ušiju i drhtao pod udarima vetra. Tek tada je shvatio da više ne
čuje Molnijino lajanje. Nije bila pored vrata, pokušavajući da se
uvuče u kuhinju, kad se Dima odvaţio da izađe.
„Molnija?”, pozvao je, a vetar mu je uhvatio glas i odbacio ga.
„Molnija!”, viknuo je ali samo malo glasnije. U slučaju da tamo
negde sluša još neko osim njegovog psa.
Prešao je preko dvorišta korak po korak, dok su senke drveća
skakutale i drhtale po tlu. Iza šume se videla bela traka druma.
Vodio je sve do grada, sve do crkvenog dvorišta. Dima nije dozvolio
svom pogledu da je prati. Bilo je suviše lako zamisiti kako neko
iskasapljeno telo u ritama ide putem, dok iza njega ostaje trag
grobljanske zemlje.
Odnekud iz drveća začulo se tiho cviljenje. Dima je kriknuo. Ţute
oči zurile su u njega iz mraka. Svetlost njegovog fenjera pala je na
crne šape, nakostrešeno krzno, ogoljene zube.
„Molnija!”, sa olakšanjem je uzdahnuo. Bio je zahvalan na
glasnom ječanju oluje. Pomisao da njegova braća čuju piskav,
sramotan krik i istrče napolje samo da bi zatekla njihovog jadnog psa
kako se krije u ţbunju, bila je suviše uţasna da bi se njome bavio.
„Dođi, curo”, nagovarao ju je. Molnija je polegla po tlu, skroz
priljubivši uši uz glavu. Nije se ni pomerila.
Dima je ponovo pogledao ka štali. Daska koja je trebalo da stoji

16
poprečno preko vrata i drţi ih na mestu leţala je u ţbunju, razbijena
u paramparčad. Iznutra se čulo tiho, vlaţno šmrktanje. Da li je neka
ranjena ţivotinja zalutala u štalu? Ili moţda vuk?
Zlatna svetlost prozora seoske kuće činila se nemoguće dalekom.
Moţda bi trebalo da se vrati i potraţi pomoć. Sigurno ne očekuju od
njega da se sam suoči s vukom. Ali šta ako unutra nema ničega? Ili je
tamo samo neka bezopasna mačka koju je Molnija dohvatila? Onda
bi mu se sva braća smejala, ne samo Pjotr.
Dima je teškim korakom nastavio dalje, pruţivši fenjer daleko
ispred sebe. Sačekao je da se oluja malo primiri, pa je uhvatio debela
vrata kako ga ne bi udarila dok ulazi.
Stala je bila mračna, zraci mesečine jedva su se probijali unutra.
Dima je oprezno zašao dublje u tamu. Pomislio je na blage oči Sankta
Feliksa, na trnovitu granu jabuke koja mu probija srce. A onda, kao
da je oluja zastala samo da udahne, vetar se naglo pojačao. Vrata su
se zalupila iza Diminih leđa, slabašan plamen fenjera zatreptao je i
ugasio se.
Ĉuo je kako napolju oluja divlja, ali u štali je bilo tiho. Ţivotinje su
se ućutale kao da čekaju, i Dima je osetio kako se kroz slatkoću slame
probija opor miris njihovog straha ali i još nešto. Prepoznao je i taj
vonj, setivši se dana kad su klali guske za prazničnu trpezu: vrela
bakarna oštrina krvi.
Vrati se, rekao je sebi.
Nešto se pokrenulo u tami. Dima je krajičkom oka ugledao odsev
mesečine, sjaj nečega što bi mogle da budu oči. A onda, kao da se deo
senke odvojio i kliznuo preko štale.
Dima je uzmakao za korak, prigrlivši beskoristan fenjer na grudi.
Senka je nosila iscepane ostatke nečega što je nekada mogla biti fina
odeća, i u jednom kratkom trenutku punom nade, Dima je pomislio
da je nekakav putnik nabasao na štalu i odlučio da u njoj prespava
oluju. Ali senka se nije kretala kao čovek. Bila je previše gipka,
previše tiha, razmota vši se u telo koje čuči nisko pri tlu. Dima je
zajecao kad mu se senka još malo prikrala. Oči su joj bile crne kao
ogledalo, a tamne vene protezale se od kandţi na vrhovima prstiju,
kao da su mu šake bile uronjene u mastilo. Ĉinilo se da senovite ţile
što mu se ocrtavaju po koţi pulsiraju.
Bezi, rekao je Dima sebi. Vrzsni. Setio se kako su guske s puno

17
poverenja prilazile Pjotru, kako nisu ni glasa pustile da se pobune u
onih nekoliko šturih sekundi pre nego što će im njegov brat zavrnuti
šiju. Kako su glupe, pomislio je tada Dima, ali sada je razumeo.
Stvorenje, crna silueta, podiglo se iz čučnja, a s pleća su mu se
razvila dva ogromna krila, rubova uskovitlanih poput dima.
„Tata!”, pokušao je da zavapi Dima, ali mu je ta reč ispala jedva
nešto glasnija od kratkog daha.
Stvorenje je zastalo kao da mu je ta reč nekako poznata.
Osluškivalo je, glave nakrenute na jednu stranu, i Dima je ponovo
uzmakao za korak, a onda za još jedan.
Ĉudovište je naglo vratilo pogled na njega, i odjednom se našlo na
jedva nekoliko palaca udaljeno, nadnoseći se nad njim. A pošto mu je
siva mesečina padala na telo, Dima je video da tamne mrlje oko
njegovih usta i na grudima potiču od krvi.
Stvorenje se nagnulo napred, duboko udahnuvši. Izbliza je imalo
crte lica mladog čoveka sve dok mu se usne nisu razdvojile, dok mu
se krajevi usana nisu povukli unazad i otkrili duge crne očnjake.
Smešilo se. Ĉudovište se smešilo zato što je znalo da će se uskoro
dobro nahraniti. Dima je osetio kako mu nešto toplo klizi niz nogu i
shvatio da mu je mehur popustio.
Ĉudovište je nasrnulo.
Vrata iza Diminih leđa naglo su se otvorila, oluja je zahtevala
pristup. Začulo se glasno krc kad je nalet vetra oborio čudovište s
nogu okrunjenih kandţama i zavitlao njegovo krilato telo ka
naspramnom zidu. Drvene grede silovito su se rasprsle, i stvorenje se
skljokalo na pod.
U štalu je krupnim koracima ušla prilika u ispranom sivom
kaputu, čudan vetar nosio joj je dugu crnu kosu. Mesečina joj je
obasjala lice, i Dima je kriknuo još jače, zato što je bila previše lepa za
običnu osobu, a to je značilo da je sigurno neka Svetica. Umro je, a
ona je došla da ga odvede u svetle zemlje.
Ipak, nije se pognula da ga uzme u naručje, niti da mu prošapće
reči molitve i utehe. Naprotiv, prišla je čudovištu, pruţivši ruke
ispred sebe. Bila je Svetica ratnica, dakle, baš kao Sankt Juris, kao
Sankta Alina od Procepa.
„Budi paţljiva”, uspeo je Dima da šapne, uplašen da će je
stvorenje povrediti. „Ima... mnogo zuba.”

18
 Ali je njegova Svetica bila neustrašiva. Ćušnula je čudovište
vrhom svoje čizme i prevrnula ga na bok. Stvorenje je zareţalo kad se
osvestilo, i Dima je jače stegao svoj fenjer, kao da ga moţe pretvoriti
u štit.
U nekoliko hitrih pokreta, Svetica je sputala ruke čudovišta
teškim okovima. Snaţno je cimnula lanac, nateravši čudovište da se
podigne na noge. Škljocnulo je zubima ka njoj, ali ona nije ni vrisnula
niti ustuknula. Klepila je stvorenje po nosu kao da se radi o
bezobraznom kućnom ljubimcu.
Zasiktalo je, uzaludno se otimajući iz svojih veza. Mahnu lo je
krilima jednom, dvaput, pokušavajući da je podigne s tla, ali ona je
stegla lanac jednom rukom, dok je drugu brzo pruţila isred sebe.
Nov nalet vetra pogodio je čudovište, odbacivši ga na zid štale. Palo
je dole, na kolena, nekako se ponovo podiglo, klimavo se teturajući
na način koji se činio neobično ljudski, kao kad se tata uveče zadrţi u
kafani. Svetica je povukla lanac. Promrmljala je nešto, i stvorenje je
ponovo zasiktalo kad se vetar uskovitlao oko njih.
Nije ona Svetica, shvatio je Dima. Griša. Vojnikinja Druge Armije.
Olujnica koja moţe da upravlja vetrom.
Skinula je maramu s ramena i prebacila je čudovištu preko glave,
pa povela svoj ulovljeni plen pored Dime, dok se čudovište i dalje
otimalo i škljocalo čeljustima.
Dobacila je srebrni novčić Dimi. „Za počinjenu štetu”, rekla je, a
oči su joj na mesečini bile sjajne poput dragulja. „Ništa nisi video
večeras, razumeš? Drţi jezik za zubima, ili ga sledeći put neću
ostaviti na povocu.”
Dima je klimnuo, osetivši kako mu se vrele suze slivaju niz
obraze. Griša je izvila obrvu. Nikada nije video lice kao što je njeno,
divnije od bilo koje naslikane ikone, oči plave kao najdublja voda
reke. Dobacila mu je još jedan novčić, i on je jedva uspeo da ga uhvati
u letu.
„Taj je za tebe. Nemoj ga podeliti sa svojom braćom.”
Kad je odjezdila kroz vrata štale, Dima je ostao da gleda za njom.
Naterao je noge da se pokrenu. Ţeleo je da se vrati u kuću, da nađe
majku, da zarije lice u njene suknje, ali očajnički je ţudeo da još
jednom vidi Grišu i njeno čudovište. Pratio ju je što je tiše mogao. U
senkama mesečinom obasjanog druma čekala ju je velika kočija, i

19
kočijaš s crnom kapuljačom. Kočijaš je skočio na zemlju i uhvatio
lanac, pomogavši joj da uvuče čudovište unutra.
Dima je znao da sigurno sanja, uprkos hladnoj teţini novčića na
svom dlanu, pošto kočijaš nije pogledao čudovište i rekao: Hajde,
zveri jedna!, ili Nikada više nećeš smetati ovim ljudima! kao što bi uradio
junak iz neke priče.
Umesto toga, u dubokim senkama koje su bacali zaljuljani borovi,
Dimi se učinilo da je čuo kako kočijaš kaţe: „Pazite glavu, Vaše
veličanstvo.”

20
 Vazduh u kočiji bio je zasićen vonjem krvi. Zoja je podigla rukav
do nosa, kako bi se odbranila od smrada, ali buđavi miris prljave
vune nije predstavljao neko poboljšanje.
Odvratno. Bilo je dovoljno loše i to što je morala da juri preko
ravkijske provincije u mrklo doba noći, u pozajmljenoj kočiji
neudobnih sedišta, ali što je to morala da radi u ovakvoj odori?
Neprihvatljivo. Skinula je kaput sa sebe. Smrad se uvukao i u svilu
njene vezom ukrašene svilene kefte, ali sada se osećala malo
normalnije.
Nalazili su se šesnaest kilometara daleko od Iveca, skoro sto
šezdeset kilometara daleko od bezbednosti prestonice, jurili su
uskim drumovima koji će ih odvesti nazad na imanje njihovog
domaćina, vojvode Radimova, gde se odrţavao trgovaški samit. Zoja
nije mnogo polagala na molitve, tako da joj je ostala samo nada da
niko nije video kako je Nikolaj pobegao iz svojih odaja i vinuo se u
nebo. Da su kod kuće, u Os Alti, to se nikako ne bi moglo desiti.
Mislila je da su preduzeli dovoljno mera predostroţnosti. Kako je
samo pogrešila.
Konjska kopita su grmela, točkovi kočije kloparali i poskakivali, a
kralj Ravkije pored nje škrgutao je kao igla oštrim zubima i cimao
lanac.
Zoja se drţala na odstojanju. Videla je šta jedan Nikolajev ugriz
moţe da uradi kad je u ovom stanju, i nije imala nameru da izgubi
ruku, nogu ili nešto još gore. Jednim delom svog bića ţelela je da
zatraţi od Tolje ili Tamar brata i sestre koji su sluţili kao kraljeva
lična garda da se voze s njom u kočiji dok Nikolaj ne povrati ljudsko
obličje. Otac im je bio šuneski plaćenik koji ih je naučio da se bore, a

21
majka Griša od koje su oboje nasledili srceparateljski dar. Prisustvo
jednog od blizanaca bilo bi više nego dobrodošlo. Ipak, ponos ju je
sprečio u tome, a i znala je koliku bi cenu kralj platio za to. Bilo je
dovoljno loše što postoji jedan svedok njegove patnje.
Napolju je zavijao vetar. Manje je zvučao kao urlik neke zveri, više
kao zvonki, neobuzdani smeh starog prijatelja koji ih tera napred.
Vetar se povinovao njenoj volji, još otkako je bila dete. Ipak, u noćima
poput ove nije se mogla otresti osećaja da joj vetar nije sluga, već
saveznik: oluja koja se podigla da prikrije reţanje stvorenja, da
priguši zvuke borbe u trošnoj štali, da raspiri nevolje po ulicama i
seoskim krčmama. Bio je to zapadni vetar, tvorac vragolija Adešku,
dragocen saputnik. Ĉak i da onaj seoski deran ispriča svima u Ivecu
šta je video, meštani će to pripisati Adešku, bitangi od vetra koja
gura ţene komšijama u krevet i tera lude misli da se poput vrtloga
suvog lišća kovitlaju po muškim umovima.
Kilometar i po kasnije, reţanje u kočiji je utihnulo. Lanac je sve
manje zveketao, a činilo se da stvorenje potanja sve dublje u senke
sedišta. Napokon se začuo glas, promukao i namučen.
„Pretpostavljam da mi nisi ponela čistu košulju?”
Zoja je s poda kočije podigla zaveţljaj i iz njega izvukla čistu belu
košulju i krznom postavljen kaput; i jedno i drugo bilo je kvalitetno,
ali potpuno izguţvano prikladno ruho za plemića koji je terevenčio
čitave noći.
Nikolaj je bez ijedne reči podigao okovane zglobove. Kandţe su se
povukle, ali šake su mu i dalje bile izbrazdane bledim crnim linijama
koje su mu stajale na koţi još otkako se pre tri godine završio
građanski rat. Kralj je često nosio rukavice da ih sakrije, i Zoja je
smatrala da je to greška. Oţiljci su bili podsetnik na torturu koju je
preţiveo kad je dopao šaka Mračnjaku i na cenu koju je platio, isto
kao i njegova zemlja. Naravno, bio je to samo deo priče, ali onaj koji
je ravkijski narod bio najviše sposoban da prihvati.
Zoja je otključala okove teškim ključem koji je nosila oko vrata.
Nadala se da je u pitanju samo njena mašta, ali u poslednje vreme
činilo joj se da su oţiljci na Nikolajevim šakama postali tamniji, kao
da su odlučili da ne blede.
Ĉim je oslobodio ruke, kralj je svukao uništenu košulju sa sebe.
Pomoću platna i flaše vode koje mu je dodala oprao je krv sa grudi i

22
oko usta, a onda je pljusnuo vodu po šakama i provukao ih kroz
kosu. Kapljice su mu se slivale niz vrat i ramena. Uţasno se tresao, ali
ponovo je izgledao kao Nikolaj bistre oči boje lešnika, vlaţna zlatna
kosa sklonjena s čela.
„Gde si me pronašla ovoga puta?”, upitao je, trudeći se da što više
prikrije drhtanje u glasu.
Zoja je nabrala nos prisetivši se. „Na farmi gusaka.”
„Nadam se da je neka od onih otmenijih farmi gusaka.” Petljao se
oko dugmića na svojoj čistoj košulji, dok su mu se prsti i dalje tresli.
„Znamo li šta sam ubio?”
Ili koga? Pitanje je neizgovoreno visilo u vazduhu.
Zoja je pljesnula Nikolaja po uzdrhtalim rukama, da ih skloni s
dugmića, pa je sama prionula na posao. Kroz tanku tkaninu osećala
je zimu koju je noć ostavila na njegovoj koţi.
„Bolja si od mog ličnog sobara”, tiho je progovorio. Ipak, znala je
koliko mrzi da prima ove male znake paţnje, koliko mrzi što je
dovoljno slab da mu budu potrebni.
Saţaljenje bi moglo samo da pogorša to, tako da je zadrţala
oštrinu u glasu. „Rekla bih da si pobio gomilu gusaka. Moţda i
jednog odrtavelog ponija.” Da li je to bilo sve, ipak? Zoja nije imala
načina da sazna šta je čudovište moglo da uradi pre nego što su ga
pronašli. „Ničega se ne sećaš?”
„Samo nekih slika.”
Jednostavno će morati da sačekaju izveštaje o smrtima ili
sakaćenjima.
Nevolje su počele pre šest meseci, kad se Nikolaj probudio u polju
skoro pedeset kilometara udaljenom od Os Alte, okrvavljen i
prekriven modricama, bez sećanja o tome kako je izašao iz palate ili
šta je te noći radio. Izgleda da sam počeo da mesečarim, obavestio je Zoju
i ostatak Trijumvirata Griša kad se sa zakašnjenjem i dugačkom
ogrebotinom na obrazu doteturao na jutarnji sastanak.
Bili su zabrinuti, ali i zbunjeni. Teško da su Tolja i Tamar bile
osobe koje bi tek tako pustile Nikolaja da se provuče. Kako si prošao
pored njih?, upitala je Zoja dok je Genja svojim moćima krojačke
uklanjala ogrebotinu, a David mleo o somnabulizmu. Ali ako je i bio
zabrinut, Nikolaj to nije pokazivao. Veoma sam uspešan u mnogim
stvarima, rekao je. Zašto se u njih ne bi ubrajalo i nemoguće bekstvo?

23
Naloţio je da mu se stavi nova brava na vrata spavaće sobe, pa su
prešli na svakodnevne poslove i izveštaj o neobičnom zemljotresu u
Rjevostu, gde je iz pukotine u zemlji izletelo hiljade srebrnih
kolibrija.
Nešto malo manje od mesec dana kasnije, Tolja je sedeo ispred
kraljevih odaja i čitao, kad je čuo lomljenje stakla; uletevši unutra,
video je kako Nikolaj skače s prozora, leđa rascepljenih na dva krila
od zakovitlane senke. Tolja je probudio Zoju, pa su pratili kraljev
trag i pronašli ga na krovu ţitnice udaljene dvadeset pet kilometara.
Nakon toga, počeli su kralja da vezuju lancima za krevet što je bilo
delotvorno rešenje, i uspevalo je samo zato što Nikolajevim slugama
nije bilo dozvoljeno da ulaze u njegovu spavaću sobu u palati. Kralj
je bio ratni heroj, na kraju krajeva, i znalo se da pati od noćnih mora.
Zoja ga je od tada svake večeri zaključavala i svakog jutra puštala,
tako da su sačuvali Nikolajevu tajnu. Jedino su Tolja, Tamar i
Trijumvirat znali istinu. Ukoliko bi iko saznao da noći provodi
utegnut u okove, kralj Ravkije bi postao savršena meta atentatora,
vojnog puča, ali i predmet sveopšteg ismevanja.
Zbog toga su putovanja bila toliko opasna. Ipak, Nikolaj nije
mogao ostati zauvek skriven iza zidina Os Alte.
„Kralj ne srne da bude zaključan u svom zamku”, objavio je kad je
odlučio da krene na put van palate. „Rizikovao bi da ne izgleda
toliko kao monarh, koliko kao talac.”
„Imaš izaslanike koji se bave takvim drţavnim pitanjima”,
pobunila se Zoja. „Ambasadore, potčinjene.”
„Javnost bi mogla da zaboravi koliko sam zgodan.”
„Sumnjam. Lice ti se nalazi na novcu.”
Nikolaj je odbio da popusti, a Zoja je morala da prizna kako nije
potpuno grešio. Njegov otac je napravio tu grešku, dopustio
drugima da vladaju, i to ga je koštalo. Trebalo je uspostaviti
ravnoteţu, podozrevala je, između opreza i smelosti, koliko god da
kompromisi mogu biti zamorni. Ţivot je proticao mnogo lakše kad bi
se izborila za ono što hoće.
A pošto Nikolaj i Zoja nisu mogli na put da nose sanduk pun
lanaca koji bi radoznale sluge otkrile, oslanjali su se na moćne
sedative kako bi Nikolaja zadrţali u krevetu i čudovište na
odstojanju, kad god bi se našli van bezbednosti palate.

24
 „Genja će morati da mi smućka jači napitak”, rekao je Nikolaj,
ogrnuvši se kaputom.
„Ili bi mogao da ostaneš u prestonici i prestaneš ovako budalasto
da rizikuješ.”
Dosad se čudovište zadovoljavalo napadima na stoku, i gubici su
bili ograničeni na ovce prosutih creva i goveda kojima je popijena
krv. Ipak, oboje su znali da je samo pitanje vremena. Ono što je
Mračnjakova moć ostavila da se krčka u Nikolaju, šta god to bilo,
ţudelo je za nečim drugačijim od ţivotinjskog mesa.
„Poslednji incident bio je pre jedva nedelju dana.” Protrljao je lice.
„Mislio sam da imam više vremena.”
„Postaje sve gore.”
„Volim da te drţim na oprezu, Nazjalenski. Neprestana strepnja
čuda čini za tvoj ten.”
„Poslaću ti zahvalnicu.”
„Obavezno. Nesumnjivo sijaš.”
Mnogo mu je teţe nego što dopušta da se vidi, pomislila je Zoja.
Nikolaj je uvek bio štedar s komplimentima kad ga stigne umor.
Istina je, izgledala je izvanredno, čak i nakon mrcvarenja od te noći,
ali Zoja je znala da kralj ne da je ni pet para na njen izgled.
Kočija je usporila i spolja se začuo oštar zviţduk.
„Stiţemo na most”, rekla je Zoja.
Trgovaški samit u Ivecu bio je od suštinske vaţnosti za njihove
pregovore s Kerčom i Novjim Zemom, ali su im razgovori o tarifama
i taksama takođe pruţili pokriće za njihov istinski zadatak: posetu
mestu na kome se desilo poslednje navodno ravkijsko čudo.
Nedelju dana ranije, meštani Iveca okupili su se iza trakama
ukrašenih zapreţnih kola vojvode Radimova kako bi učestvovali u
festivalu Sankta Grigorija, udarajući u bubnjeve i svirajući male harfe
načinjene po ugledu na instrument koji je Grigorij pre svog
mučeništva napravio da bi umirio zveri iz šume. Kad su stigli do
Obola, međutim, popustio je drveni most koji spaja obale rečne
klisure. Pre nego što će se vojvoda i njegovi vazali strmoglaviti u
divlje plitke brzake reke, pod njima je iznikao nov most, a činilo se da
je izrastao iz samih zidova provalije i nazubljenih stena s dna
kanjona. Ili se barem tako tvrdilo u izveštajima. Zoja je polagala malo
vere u priče, precrtavši ih kao preterivanje, moţda čak i kao masovno

25
priviđenje sve dok nije i sama videla most.
Gledala je kroz prozor kočije kad su izbili iza krivine i pred očima
im se pojavio most, visokih vitkih stubova i dugačkih nosača koji su
se presijavali na mesečini. I mada ga je već videla, i zajedno s kraljem
prešla preko njega, prizor je ipak bio zapanjujući. Iz daljine, izgledao
je kao isklesan od alabastera. Tek kad bi se čovek pribliţio postalo bi
mu jasno da taj most uopšte nije od kamena.
Nikolaj je odmahnuo glavom. „Kao neko ko se redovno pretvara
u čudovište, shvatam da ne bi trebalo da procenjujem bilo čiju
postojanost, ali... jesmo li sigurni da je bezbedno?”
„Uopšte nismo”, priznala je Zoja, trudeći se da zanemari čvor u
stomaku. Kad ga je nešto ranije te večeri prešla u društvu blizanaca,
bila je suviše usredsređena na potragu za Nikolajem da bi brinula
hoće li most izdrţati. „Ali to nam je jedini način da pređemo
klisuru.”
„Moţda je trebalo da se podsetim molitvi.”
Kako se kočija dokotrljala do mosta, glasna tutnjava točkova po
drumu pretvorila se u ravnomerno tup, tup, tup.
Most tako čudesno iznikao ni uz čega nije bio načinjen ni od
kamena, ni od cigle, ni od drvenih greda. Njegovi beli nosači i
poprečni spojevi bili su od kostiju i tetiva, potporne zidove i stubove
na okupu su drţali vrpčasti snopovi hrskavice. Tup, tup, tup. Putovali
su preko kičme.
„Ne dopada mi se taj zvuk”, rekla je Zoja.
„Slaţem se. Ĉudo bi trebalo da zvuči mnogo dostojanstvenije. Kao
neka zvonjava, recimo, ili hor nebeskih glasova.”
„Nemoj tako da ga zoveš”, brecnula se Zoja.
„Hor?”
„Ĉudo.” Zoja je u detinjstvu prošaputala dovoljno uzaludnih
molitvi da bi znala kako Sveci nikada ne odgovaraju. Most je sigurno
nastao veštinom Griša, i postoji zdravorazumsko objašnjenje za
njegovo pojavljivanje, a ona se namerila da ga pronađe.
„A kako bi ti nazvala most od kostiju koji se pojavi taman na
vreme da spase čitav grad od sigurne smrti?”, upitao ju je Nikolaj.
„Nije se radilo o celom gradu.”
„Pola grada”, ispravio se.
„Neočekivan događaj.”

26
 „Ljudi bi mogli da pomisle kako taj opis nije dovoljno dobar za
ovu čudesnu pojavu.”
A jeste bila čudesna istovremeno elegantna i groteskna, gomila
izukrštanih greda i visokih lukova. Otkako se pojavio, hodočasnici
su se utaborili sa obe strane mosta, danonoćno drţeći bdenja. Nisu
podigli glave kad je kočija prošla pored njih.
„Kako bi nazvala zemljotres u Rjevostu?”, nastavio je Nikolaj. „Ili
to što statua Sankte Anastazije u blizini Cemne roni krvave suze?”
„Nevolja”, odgovorila je Zoja.
“I dalje misliš da su krive Griše koje koriste parem.”
„Kako bi drugačije neko na zahtev stvorio ovakav most ili
zemljotres?”
Jurda parem. Zoja je poţelela da nikada nije čula te reči.
Droga je bila rezultat ogleda u šuneskoj laboratoriji. Mogla je da
preobrazi moć Griša u nešto sasvim novo i potpuno opasno, ali cena
tog trenutka moći plaćala se zavisnošću, i na kraju smrću. Mogla je
da omogući odmetnutom Tvaraocu da zatrese zemlju ili nekoj
Korporalki da načini most od tela. Ali s kojim ciljem? Da li Šunezi
koristi robove Griše kako bi destabilizovali Ravkiju? Da li je moţda
umešan Aparat, toboţnji duhovni savetnik krune? Dosad je objavio
samo da se moli povodom toga što se desilo i da namerava da pođe
na hodočašće na ta mesta. Zoja nikada nije verovala tom svešteniku, i
nije nimalo sumnjala da bi on, kad bi našao način da inscenira čudo,
našao način i da taj spektakl upotrebi u svoju korist.
Pravo pitanje, međutim, pitanje koje ih je i dovelo u Ivec, odnosilo
se na to da li ova čudna dešavanja po Ravkiji imaju veze s mračnom
moći koja se skriva u Nikolaju. Počela su otprilike u isto vreme kad i
Nikolajevi noćni napadi. Moţda se radilo o slučajnosti, ali došli su u
Ivec s nadom da će pronaći nekakav trag, neku vezu koja će im
pomoći da oslobode Nikolaja od volje čudovišta.
Stigli su na drugi kraj mosta, i kočiju je ponovo ispunila
uobičajena utešna buka točkova po zemljanom drumu. Kao da se
čarolija naglo raspršila.
„Moramo da odemo sa imanja vojvode Radimova još danas”,
rekao je Nikolaj. „I da se nadamo da me niko nije video kako
lepršam naokolo.”
Zoja je ţelela da se sloţi, ali kad su već doputovali... „Mogu da ti

27
dam dvostruku dozu Genjinog napitka. Ostao nam je još jedan dan
pregovora.”
„Neka se Uljašin pobrine za to. Ţelim da se vratim u prestonicu.
Imamo uzorke mosta za Davida. Moţda bude uspeo da sazna nešto
što bi nam koristilo u vezi s mojim...”
„Poremećajem?”
„Nepozvanim gostom.”
Zoja je prevrnula očima. Govorio je kao da ga kinji neka gnusna
tetka. Ipak, postojao je jedan bitan razlog da ostanu u Ivecu. Bila je na
oprezu zbog putovanja, sumnjičava u vezi s mostom, plašila se
rizika, ali je takođe znala da im ovaj trgovaški samit pruţa dobru
priliku u vidu izvesnog Hirarna Šenka i njegove dve ćerke udavače.
Dobovala je prstima po somotu sedišta, nesigurna kako da
nastavi. Nadala se da će upriličiti sastanak Nikolaja i Šenkovih
devojaka tako da Nikolaj ne primeti da je ona bila umešana. Kralj nije
voleo da ga neko navodi na nešto, a kad bi osetio da ga primoravaju,
umeo je da bude tvrdoglav kao... zapravo, kao sama Zoja.
„Progovori, Nazjalenski. Kad tako stegneš usne, izgledaš kao da si
upravo vodila ljubav s limunom.”
„Blago tom limunu”, frknula je Zoja. Zagladila je tkaninu kefte na
krilu. „Hiram Šenk je u Ivec došao s porodicom.”
„Pa?”
„Ima dve ćerke.”
Nikolaj se nasmejao. „Jesi li zato pristala na ovaj put? Da bi
udovoljila svom porivu za provodadţisanjem?”
„Pristala sam zato što se neko mora brinuti o tome da nikoga ne
pojedeš kad tvoj nepozvani gost malo ogladni usred noći. A ja nisam
neka tamo mama što voli da se u sve meša i ţeli da vidi svog dragog
sina oţenjenog. Pokušavam da zaštitim presto. Hiram Šenk je jedan
od starešina u Trgovaškom savetu. Maltene moţe da garantuje
Ravkiji odlaganje plaćanja kerčanskih kredita, da ne pominjemo
ogromno bogatstvo koje će njegove lepe ćerke naslediti.”
„Koliko lepe?”
„Koga je briga?”
„Mene sigurno nije. Ali u ove dve godine otkako radimo zajedno,
moj ponos je skroz istrošen. Ţelim da se osiguram da neću celog
ţivota gledati kako drugi muškaci zure u moju ţenu.”

28
 „Ako tako bude, uvek moţeš nekom da odsečeš glavu.” „Njima ili
ţeni?”
„I njima i njoj. Samo se postaraj da prvo dobiješ miraz.” „Surovo.”
„Praktično. Ako bismo ostali još jednu noć...”
„Zoja, ne mogu tek tako da se udvaram budućoj mladi ukoliko
postoji šansa da mi ona postane večera.”
„Ti si kralj. Ne moraš nikome da se udvaraš. Za to sluţe dragulji i
presto i titula, a jednom kad se oţeniš, tvoja kraljica će ti postati
saveznica.”
„Ili će vrišteći pobeći iz naše odaje prve bračne noći, i ispričati ocu
kako sam počeo da grickam njenu ušnu resicu, a onda pokušao da joj
pojedem ćelo uvo. Mogla bi da započne rat.”
„Ali neće, Nikolaj. Zato što ćeš je, do časa kad budete razmenili
bračne zavete, već toliko očarati da te zavoli, a onda će briga o tebi
postati njen problem.”
„Ĉak i moj šarm ima neke granice, Zoja.”
Ako je tako, ona ih još nije videla. Zoja je osmotrila kralja
pogledom punim neverice. „Zgodno čudovište od muţa koje će joj
staviti krunu na glavu? To je savršena bajka da se proda naivnoj
devojci. Moţe uveče da te zaključa i da te slatko poljubi ujutru, a
Ravkija će biti bezbedna.”
„Zašto me ti nikada slatko ne poljubiš ujutru, Zoja?”
„Kod mene ništa nije slatko, Vaše veličanstvo.” Protresla je
manţetne. „Zašto oklevaš? Dok se ne oţeniš, dok ne dobiješ
naslednika, Ravkija će biti ranjiva.”
Nikolajeva slatkorečivost je isparila. „Ne mogu da se oţenim dok
sam u ovom stanju. Ne mogu da zasnujem brak na laţima.”
„Zar ih nije većina takva?”
„Uvek tako romantična.”
„Uvek praktična.”
„Na stranu kerčanski bračni izgledi, moramo da pobegnemo pre
nego što Šenk počne podrobnije da me ispituje u vezi sa
izmars'pama.”
Zoja je opsovala. „Znači da su blizanci bili u pravu neko u našoj
staroj istraţivačkoj ustanovi odaje podatke.” Izmars'pa su bili brodovi
koji plove ispod površine vode. Bili bi od ključne vaţnosti za
opstanak Ravkije s obzirom na to koliko se fjerdeška mornarica

29
razvila, naročito ukoliko Nikolaj bude uspeo da ih naoruţa onako
kako je planirao.
„Izgleda da je tako. Ali Kerč ne zna koliko smo daleko odmakli,
makar ne još.”
Te reči nisu mnogo oraspoloţile Zoju. Kerč je već imao dovoljno
veliku nadmoć u odnosu na Ravkiju. Šenk ne bi tek tako potegao
pitanje izmars'ye pred kraljem. Šta je nameravao da uradi s tim novim
podacima?
Spolja se začuo nov oštar zviţduk, dvaput kratko Tolja im je javio
da se pribliţavaju straţarnici kod ulazne kapije.
Zoja je znala da će izazvati zbunjenost među straţarima. Niko nije
video kad je kočija otišla, a na njoj nije bilo kraljevskog grba. Tolja i
Tamar su čekali u pripravnosti dosta daleko od vojvodinog imanja,
upravo u slučaju da se Nikolaj otrgne s povoca. Otišla je da ih nađe
čim je shvatila da ga nema.
Ove večeri ih je pratila sreća. Pronašli su kralja pre nego što je
odlutao predaleko. Kad je Nikolaj leteo, Zoja je mogla da oseti kako
hvata vetrove, i koristila je poremećaj u njihovom obrascu da prati
njegovo kretanje. Ali da nije stigla do one farme na vreme, šta bi se
desilo? Da li bi Nikolaj ubio onog dečaka? Stvorenje unutar njega nije
bilo tek gladna ţivotinja, već nešto mnogo gore, i Zoja je bila
potpuno sigurna da je ţudelo za ljudskim plenom.
„Ne moţemo da nastavimo ovako, Nikolaj.” Kad-tad će ih otkriti.
Kad-tad će im ovakav večernji lov i besana noć doći glave. „Svi mi
moramo da radimo ono što se od nas traţi.”
Nikolaj je uzdahnuo i raširio ruke ka njoj, taman kad se kočija
kloparajući zaustavila. „Onda dođi, Zoja, i poljubi me slatko kao što
bi nevesta uradila.”
Toliko o pristojnosti. Zahvaljujući tim Zojinim posetama kasno
noću, kako bi se uverila da je kralj bezbedno sputan u svojim
odajama, već su se pronosile glasine da njihov odnos nije samo
politički. Kraljevi su imali ljubavnice, a o vladarima su se širili i gori
tračevi. Zoja se samo nadala da su Šenkove ćerke devojke otvorenog
uma. Kraljev ugled mogao je da podnese mali skandal; istinu ne bi
preţiveo.
Zoja je izvadila drugu flašu iz zaveţljaja i natapkala viski na
zglobove i vrat kao da je parfem, a onda ju je pruţila Nikolaju, koji je

30
iz nje potegao veliki gutljaj, a ostatak štedro poprskao po kaputu.
Zoja je razbarušila kosu, pusila da joj kefta sklizne s jednog ramena,
pa se smestila kralju u naručje. Ta šarada bila je neophodna, a ulogu
je bilo lako igrati, ponekad isuviše lako.
Zagnjurio je lice u njenu kosu i duboko udahnuo. „Kako to da ja
mirišem na guščji izmet i jeftin viski, a ti kao da si malopre trčala
kroz livadu punu poljskog cveća?”
„Tako što sam ja nemilosrdna.”
Ponovo je udahnuo. „Koji je to miris? Podseća me na nešto, ali ne
mogu da odredim na šta.”
„Na poslednje dete koje si pokušao da pojedeš?”
„Mora biti da je to.”
Vrata kočije naglo su se otvorila.
„Vaše veličastvo, nismo znali da ste večeras izašli.”
Zoja nije mogla da vidi lice straţara, ali čula mu je sumnjičavost u
glasu.
„Tvoj kralj nema naviku da traţi bilo šta, ponajmanje dozvolu”,
rekao je Nikolaj, lenjim glasom, ali sa onom nadmenom primesom
monarha koji poznaje samo lako zadobijeno zadovoljstvo.
„Naravno, naravno”, rekao je straţar. „Brinemo se jedino o vašoj
bezbednosti, kralju moj.”
Zoja je sumnjala u to. Zapadna Ravkija bila je zauzdana novim
porezima i zakonima koji su pratili ujedinjenje. Ovi straţari moţda
nose dvoglavog orla na uniformi, ali njihova odanost pripada
vojvodi koji drţi ovo imanje i koji se suprotstavljao Nikolajevoj
vladavini na svakom koraku. Nema sumnje da će njihov gospodar
biti oduševljen otkrije li kraljeve tajne.
Zoja je pronašla najţalosniji ton svog glasa. „Zašto i dalje
stojimo?”, upitala je.
Osetila je kako se teţište straţarove paţnje premešta na nju.
„Dobar provod, dakle?'', upitao je, a Zoja je maltene mogla da ga
vidi kako zaviruje u kočiju da je bolje osmotri.
Zabacila je dugu crnu kosu i progovorila pospanim, razbarušenim
glasom sasvim raspojasane ţene. „Veoma dobar provod.”
„Ona se druţi samo s plemstvom?”, upitao je straţar. „Izgleda kao
da baš ume da se zabavi.”
Zoja je osetila da se u Nikolaju javlja napetost. Istovremeno ju je

31
dirnulo i iznerviralo to što on misli da je nju briga šta neki tamo pajac
misli, ali večeras nije bilo potrebe da glumi viteza-zaštitnika.
Uputila je straţaru dug pogled i rekla: „Ne moţeš ni da zamisliš”.
Zacerekao se i mahnuo im da prođu.
Dok se kočija kotrljala dalje, Zoja je osetila kako u Nikolaju i dalje
odjekuje blago podrhtavanje njegovog preobraţaja, ali i sopstvenu
iscrpljenost kako se prikrada. Bilo bi lako dozvoliti očima da se
sklope, spustiti glavu na njegove grudi i prepustiti se iluziji utehe.
Ipak, cena takvog ugađanja sebi bila bi previsoka. „Ĉudovište će
jednom biti otkriveno”, rekla je. „Nismo imali sreće u pronalaţenju
leka, nemamo čak ni nagoveštaj kako da ga nađemo. Oţeni se.
Uspostavi savez. Napravi naslednika. Osiguraj presto i budućnost
Ravkije.”
„Hoću”, umorno je odvratio. „Sve ću to da uradim. Ali ne večeras.
Hajde da se večeras pretvaramo da smo matori bračni par.”
Da joj je bilo koji drugi muškarac rekao tako nešto, odalamila bi ga
po nosu. Ili bi ga moţda odvela u krevet na nekoliko sati. “A šta to
podrazumeva?”
„Pričaćemo jedno drugom laţi, onako kako to rade ljudi u braku.
Biće to dobra igra. Hajde, ţeno. Kaţi mi da sam zgodan momak koji
nikada neće ostariti i koji će imati sve zube u vilici kad umre.”
„Neću.”
„Razumem. Nikada nisi bila nadarena za obmanu.”
Zoja je znala da je Nikolaj podbada, ali ponos joj je ipak bio
povređen. „Zašto si tako uveren u to? Moţda je spisak mojih talenata
toliko dug da još nisi stigao do kraja.”
„Hajde, onda, Nazjalenski.”
„Najdraţi muţu moj”, progovorila je mednim glasom, „jesi li
znao da ţene u mojoj porodici umeju da čitaju budućnost u
zvezdama?”
Prigušeno se nasmejao. „Nisam.”
“Oh, da. Videla sam tvoju sudinu u sazveţđima. Doţivećeš
starost, debeo i srećan, imaćeš mnogo bezobrazne dece, a naredne
generacije o tebi će ispredati legende i pevati pesme.”
„Vrlo uverljivo”, rekao je Nikolaj. „Dobro ti ide ova igra.” Dugo
nakon toga vladala je tišina, ispunjena samo kloparanjem točkova
kočije. „Sada mi kaţi da ću naći način da se izvučem iz ovoga. Reci

32
mi da će sve biti u redu.”
Glas mu je bio veseo, izazivački, ali Zoja ga je isuviše dobro
poznavala. „Biće sve u redu”, rekla je sa onoliko uverljivosti koliko je
mogla da prikupi. „Rešićemo ovaj problem isto kako smo rešili i sve
prethodne.” Iskrenula je glavu da ga pogleda. Oči su mu bile
sklopljene; bore od zabrinutosti ruţile su mu čelo. „Veruješ li mi?”
„Da.”
Odmakla se od njega i popravila odoru. Neistine su bile
neizbeţne, moţda čak i neophodne između muţa i ţene. Generalica i
njen kralj teško da ih mogu priuštiti.
„Vidiš?”, rekla je. “I tebi dobro ide ova igra.”

33
 Nina je stegla noţ i pokušala da ne obraća paţnju na krvoproliće
kojim je bila okruţena. Spustila je pogled na svoju ţrtvu, još jedno
telo koje je bespomoćno leţalo pred njom.
„Izvini, druţe”, promrmljala je na fjerdeškom. Zarila je oštricu u
riblju utrobu, povukla je ka glavi, uhvatila vlaţnu ruţičastu zbrku
iznutrica i bacila ih na prljave pločice odakle će biti sprane crevom.
Očišćena lešina završila je u buretu s njene leve strane, da je neki
potrčko skloni i odnese na pakovanje. Ili spremanje. Ili kiseljenje.
Nina nije imala nikakvu predstavu o tome šta se zapravo dešava s
ribom, a nije mnogo ni marila. Nakon dve nedelje rada u
prerađivačkom pogonu s pogledom na luku Eling, nameravala je da
više nikada ne pojede nešto s krljuštima ili perajima.
Zamisli sebe u toploj kupki, s posudom punom karamela pri ruci. Moţda
prosto napuni kadu karamelama i krajnje dekadentno pristupi tom
zadatku. Mogla bi da stvori novu modu. Karamel-kupke i ribanje
galetama.
Nina je zatresla glavom. Ovo mesto ju je lagano izluđivalo. Šake
su joj stalno bile pune posekotina, zbog trapavog korišćenja noţa za
filetiranje koţa joj je bila prepuna malenih zareza, uopšte nije mogla
da se oslobodi mirisa ribe iz kose, a leđa su je bolela zbog stajanja
pred trakom od jutra do mraka, na kiši i suncu, dok je od prirodnih
elemenata štiti samo tanka nadstrešnica od talasastog lima.
Međutim, nije bilo mnogo posla za neudate ţene u Fjerdeškoj, pa je
Nina pod imenom Mila Jandersdat rado prihvatila ponudu. Posao je
bio naporan, ali olakšavao je tamošnjem čoveku za vezu da joj
prenosi poruke, dok joj je mesto među buradima s ribom pruţalo
savršen pogled na straţare koji su patrolirali lukom.

34
 Danas ih je bilo mnogo, lutali su pristaništem u svojim plavim
uniformama. Kalfisk, tako su ih zvali meštani lignje pošto su svuda
pruţali pipke. Eling se nalazio na ušću reke Stelge u zaliv Ajsenvi, i
predstavljao je jednu od samo nekoliko luka duţ fjerdeške stenovite
severozapadne obale u koje su veliki brodovi imali pristup moru.
Luka je bila poznata po dvema stvarima: po krijumčarenju i ribi.
Crna kolja, grdobina, bakalarka; losos i jesetra iz reke istočno od
grada; grgečka i srebrna kraljevska skuša iz dubokih voda na pučini.
Nina je radila s dve ţene sa udovicom iz Hedjuta po imenu
Anabela i usedelicom Martom iz Djerholma, koja je bila tanka kao
procep između podnih dasaka i stalno vrtela glavom kao da sve što
vidi izaziva u njoj nezadovoljstvo. Njihovo čavrljanje pruţalo je Nini
razonodu i predstavljalo dobrodošao izvor tračeva i proverenih
informacija, mada je znalo biti teško razlučiti šta je šta.
„Kaţu da kapetan Birgir ima novu ljubavnicu”, počela bi Anabela.
Marta bi napućila usne. „Koliko mita uzima, moţe sebi da je
priušti, u to sumnje nema.”
„Pojačali su patrole otkako su uhvaćeni oni slepi putnici.”
Marta bi coknula jezikom. „Sto znači više poslova, ali i više
nevolja, verovatno.”
„Još je ljudi danas stiglo iz Gavelea. Reka pored stare tvrđave
postala je kisela.”
Marta bi trzala glavom napred-nazad, kao srećno pseto repom.
„Znak Djelove nemilosti. Neko bi trebalo da pošalje sveštenika, da
očita molitvu.”
Gavele. Jedan od rečnih gradova. Nina nikada nije bila tamo,
nikada nije ni čula za njega dok nije pre dva meseca sa Adrikom i
Leoni doputovala u Eling, po naređenju kralja Nikolaja, ali uvek joj je
to ime izazivalo nelagodu, njegov zvuk je pratio nekakav uzdah u
njoj, kao da naziv tog grada nije prosto reč, već začetak neke bajalice.
Marta je tada čuknula drškom noţa o drvenu površinu radnog
stola. „Nadzornik dolazi.”
Hilbrand, nadzornik strogog izraza lica, kretao se između redova
tezgi i dozivao pomoćnike da sklone kofe s ribama.
„Ponovo zaostaješ”, brecnuo se na Ninu. „Kao da nikad u ţivotu
nisi očistila ribu.”
Ma šta kaţeš. „Izvinjavam se, gospodine”, rekla je. „Popraviću se.”

35
 Presekao je šakom po vazduhu. „Previše sporo. Stigla je pošiljka
koju smo čekali. Prebacićemo te na sprat gde se pakuje.”
„Razumem, gospodine”, natmureno je rekla Nina. Pogurila je
ramena i pognula glavu, iako je zapravo poţelela da zapeva. Plata na
poslovima pakovanja bila je znatno niţa, tako da je morala od svog
poraza da napravi dobru predstavu, ali razumela je Hilbrandovu
pravu poruku: poslednja odbegla Griša koju su čekali uspela je
napokon da stigne u elingšku sigurnu kuću. Sada je bilo na Nini,
Aldriku i Leoni da sedam pridošlica ukrcaju na Izgnanika.
Pratila je Hilbranda u stopu kad je krenuo nazad u zgradu.
„Moraćete da budete brzi”, rekao je, ne gledajući je. „Priča se da će
večeras biti nenajavljene inspekcije.”
„U redu.” Prepreka, ali ništa što ne mogu da prevaziđu.
„Nije to sve”, rekao je. „Birgir je na duţnosti.”
Naravno da jeste. Nema sumnje da je nenajavljena inspekcija bila
zamisao kapetana Birgira. Od svih kalfiska, on je bio
najkorumpiraniji, ali istovremeno i najoštroumniji, s najboljom moći
zapaţanja. Ukoliko biste ţeleli da vaša zakonita pošiljka prođe kroz
luku, a da ne ostane zauvek zarobljena na carini ili ako biste ţeleli da
nezakoniti deo tereta izbegne pozornost cena za to bila je mito
Birgiru.
Ĉovek bez časti, rekao je Matajasov glas u njenoj glavi. Kako ga nije
sramota.
Nina je frknula kroz nos. Kad bi se muškarci stideli uvek kad treba, ne
bi imali vremena ni za šta drugo.
„Nešto ti je zabavno?”, upitao je Hilbrand.
„Samo se stresam od hladnoće”, slagala je. Ali čak joj je i
Hilbrandovo osorno drţanje izazivalo ţiganje u grudima. Bio je
plećat i neduhovit, i bolno ju je podsećao na Matajasa.
Nimalo ne liči na mene. Prepuna si predrasuda, Nina Ţenik. Nisu svi
Fjerdeţani isti.
„Znaš šta je Birgir uradio onim slepim putnicima”, rekao je
Hilbrand. „Ne moram ti napominjati da budete oprezni.”
„Ne, ne moraš”, rekla je Nina mnogo oštrije nego što je
nameravala. Bila je dobra u tome što radi, i odlično je znala šta je na
kocki. Onog jutra kad je došla u pristanište, videla je kako Birgir i
njegov omiljeni rmpalija, Kasper, izvlače majku i ćerku s kitolovca

36
koji je kretao u Novji Zem, i prebijaju ih do krvi. Kapetan im je oko
vrata okačio teške lance s natpisom drisja veštica. Onda ih je potopio
u đubrivo od ribljih iznutrica i otpada iz prerađivačkog pogona, pa
ih vezao ispred lučke postaje da ih prţi sunce. Dok su njegovi ljudi
gledali i smejali se, smrad i obećanje hrane privukli su galebove.
Nina je za vreme cele smene posmatrala kako ţena pokušava svojim
telom da zaštiti ćerku, i slušala kako zarobljenice vrište od bola dok
ih galebovi napadaju kljunovima i kandţama. U glavi je izmaštala na
hiljade načina kako da na mestu ubije Birgirove lučke straţare, kako
da skloni majku i ćerku na bezbedno. Mogla bi da ukrade brod.
Mogla bi da natera kapetana broda da ih odvede negde daleko.
Mogla bi da uradi nešto.
Ipak, suviše jasno se sećala reči kojima je Zoja upozorila kralja
Nikolaja na to koliko je Nina podobna za tajne misije. „Nema ni
trunke suptilnosti u sebi. Traţiti od Nine da ne skreće paţnju na sebe
isto je kao i traţiti vodi da ne teče nizbrdo.”
Kralj je rizikovao s Ninom, i ona ne namerava da proćerda tu
priliku. Neće ugroziti misiju. Neće otkriti svoj pravi identitet i
dovesti Adrika i Leoni u opasnost. Makar ne usred bela dana. Ĉim je
sunce zašlo, uvukla se nazad u luku da oslobodi zatvorenice. Nije ih
bilo. Ali gde su nestale? Kakvim uţasima su podvrgnute? Više nije
verovala da je smrt ono najgore što čeka Griše u rukama fjerdeških
vojnika. Jari Brum i njegovi lovci na veštice naučili su je previše
dobro.
Dok je sledila Hilbranda u zgradu prerađivačkog pogona, Nini je
u glavi odzvanjalo škripanje mašinerije, i potpuno ju je preplavio
smrad usoljenog bakalara. Neće ţaliti da na neko vreme napusti
Eling. Spremište Izgnanika bilo je puno Griša kojima je njena ekipa ili
Adrikova ekipa, zapravo pomogla da se izbave i dođu u Eling.
Otkako se završio građanski rat, kralj Nikolaj je odvajao novčana i
materijalna sredstva i usmeravao ih ka ilegalnoj mreţi doušnika koja
je već godinama postojala u Fjerdeškoj, s ciljem da Grišama koje se
skrivaju pomogne da pobegnu iz zemlje. Sebe su zvali Hringza, drvo
ţivota, po velikom jasenu koji se u Djelmu smatra svetim. Nina je
znala da je Adrik već dobio nove podatke od grupe, i jednom kad
Izgnanik bude bezbedno zaplovio ka Ravkiji, Nina i ostali moći će
slobodno da se upute u unutrašnjost i pronađu još Griša.

37
 Hilbrand ju je doveo do svoje kancelarije, zatvorio vrata kad su
ušli, a onda prevukao prstima po naspramnom zidu. Začulo se
škljocanje i druga, skrivena vrata otvorila su se ka Fiskstradu,
prometnoj ulici gde su prodavci ribe obavljali svoje poslove i gde bi
usamljena devojka mogla izbeći da je lučka policija primeti tako što
bi se prosto izgubila u guţvi.
„Hvala ti”, rekla je Nina. „Uskoro ćemo ti poslati još njih.”
„Ĉekaj.” Hilbrand ju je zgrabio za mišicu pre nego što je mogla da
se izvuče na sunce. Oklevao je, ali je onda istrtljao šta ga muči. „Jesi li
to stvarno ti? Devojka koja je porazila Jarla Bruma i ostavila ga
krvavog na pristaništu Djerholma?”
Nina je otrgla ruku iz njegovog stiska. Uradila je ono što je morala
kako bi oslobodila svoje prijatelje i sprečila da tajna jurde parem dospe
u fjerdeške ruke. Ali upravo joj je ta droga omogućila pobedu,
iznudivši visoku cenu, koja je promenila tok Nininog ţivota i samu
prirodu njene moći Griše.
Da uopšte nismo otišli u Ledeni Dvor, da li bi Matajas i dalje bio ţiv? Da
li bi mi srce i dalje bilo celo? Besmislena pitanja. Ne postoji odgovor koji
bi ga vratio.
Nina je Hilbranda prostrelila poraţavajućim pogledom koji je
naučila od same Zoje Nazjalenski. „Ja sam Mila Jandersdat. Mlada
udovica koja radi svakakve poslove kako bi sastavila kraj s krajem, i
koja se nada da će dobiti posao prevoditeljke. Kakva bi to budala
ušla u sukob s komandantom Jarlom Brulom?” Hilbrad je zinuo da
nešto kaţe, ali je Nina nastavila. „I kakav bi to balvan rizikovao da
ugrozi nečiji laţni identitet kad toliko ţivota visi o koncu?”
Nina mu je okrenula leđa i zagazila u ljudsku reku. Opasno. Neko
ko provodi ceo ţivot na tajnom zadatku ne bi smeo da bude toliko
nesmotren. Ali Nina je znala da usamljenost čoveka čini budalastim,
gladnim da s nekim progovori nešto što nije laţ. Hilbrand je izgubio
ţenu zbog Brumovih oficira, nemilosrdnih driskela obučenih da love i
ubijaju Griše. Od tada je postao jedan od najpouzdanijih uhoda kralja
Nikolaja u Fjerdeškoj. Nina nije sumnjala u njegovu odanost, a i
njegova lična bezbednost zavisila je od toga koliko je diskretan.
Nini je trebalo manje od deset minuta da stigne do adrese koju joj
je Hilbrand dao, do još jednog prerađivačkog pogona istovetnog
zgradama koje ga okruţuju ako se ne računa mural na zapadnoj

38
strani. Na prvi pogled, zid je bio oslikan prijatanim prizorom
smeštenim na ušću reke Stelge: nekoliko ribolovaca pod suncem na
zalasku baca mreţe u more, a posmatraju ih srećni meštani.
Međutim, ako znate šta da traţite, u gomili biste primetili devojku
bele kose, profila uokvirenog suncem kao oreolom. Sankta Alina.
Suncezovka. Znak da ovo skladište predstavlja utočište.
Sveci nikada nisu bili omiljeni među narodom na severu sve dok
Sankta Alina nije uništila Procep. Tada su njoj posvećeni oltari počeli
da niču i u zemljama daleko od Ravkije. Fjerdeška vlast trudila se
koliko moţe da uguši kult Sunčeve Svetice, označivši ga kao religiju
stranog uticaja, ali mala ţarišta vernih ipak su cvetala, poput vrtova
negovanih u tajnosti.
Priče o Svecima, o njihovim čudima i njihovom mučeništvu,
postale su šifra onih naklonjenih Grišama. Ruţa za Sanktu Lizabetu.
Sunce za Sanktu Alinu. Vitez koji kopljem probija zmaja mogao bi
biti Dagr Smeli, iz bajke za decu ili bi mogao biti i Sankt Juris, koji je
ubio veliku zver, ali su ga saţegli njeni plamenovi. Ĉak su i tetovaţe
na Hilbrandovim podlakticama predstavljale više nego što se činilo
splet jelenskih rogova, čestih kod severnjačkih lovaca, ali
raspoređenih u kolut, kao simbol moćnog pojačivača koji je nekada
nosila Sankta Alina.
Nina je pokucala na sporedan ulaz u prerađivački pogon, i već u
sledećem trenutku vrata su se širom otvorila. Adrik ju je ţurno uveo
unutra; natmureno lice bilo mu je bledo ispod pegica. Imao je
dovoljno prijatne crte lica, ali odlikovalo ga je neumoljivo drţanje
poraţenog čoveka, zbog čega je izgledao kao otopljena sveća. Nini su
istog trenutka pošle suze na oči.
„Znam”, sumorno je rekao Adrik. „Eling. Ako te hladnoća ne
ubije, miris hoće.”
„Nijedna riba tako ne miriše. Gore mi oči.”
„To je ceđ. Pune kace ceđi. Navodno, u njoj drţe ribu kao neku
vrstu lokalnog specijaliteta.”
Maltene je mogla da čuje kako se Matajas ogorčeno buni:
Preukusno je. Sluţimo je preko zapečenog hleba. Svih mu Svetaca, koliko
joj je nedostajao. Tugu zbog njegovog odsustva osećala je kako udicu
zarivenu u srce. Bol je uvek bila prisutna, ali u ovakvim trenucima
imala je utisak da neko hvata i namotava strunu.

39
 Nina je duboko udahnula. Matajas bi ţeleo da se usredsredi na
zadatak. „Ovde su?”
„Jesu. Ali imamo problem.”
I pomislila je da Adrik izgleda zlovoljnije nego inače. A to nešto
govori.
Nina je prvo ugledala Leoni, nagnutu nad improvizovanim
stolom od sanduka pored niza kaca, s fenjerom u blizini, a njeno
inače veselo lice izoštrila je odlučnost. Uvojke je uplela na
zemnikanski način, a tamnosmeđa koţa bila joj je prekrivena
graškama znoja. Na podu pored nje leţala je raspoređena njena
oprema posude s mastilom i pigmenti u prahu, nekoliko svitaka
hartije i pergamenta. Ali to nije imalo nikakvog smisla. Trebalo je da
dokumenta o iseljenju odavno budu pripremljena.
Shvatanje je usledilo kad su se Nini oči privikle, pa je ugledala
prilike šćućurene u senkama bradatog muškarca u kaputu boje
voluharice i mnogo starijeg čoveka guste sede kose. Iza njih su
provirivala dva dečaka, očiju razrogačenih od straha. Ĉetiri begunca.
Trebalo je da ih bude sedam.
Leoni je podigla pogled ka Nini, pa ga uputila odbeglim Grišama,
proprativši ga toplim osmehom. „Ona je prijateljica. Ne brinite.”
„Jormanen end denam danne näskelle”, obratila im se Nina
tradicionalnim fjerdeškim pozdravom putnicima. Dobrodošli ste da
sačekate kraj oluje. Nije to bilo baš prikladno za njihovu situaciju, ali
bolje od toga nije mogla da im ponudi. Ĉinilo se da im je laknulo kad
su čuli te reči, mada su deca i dalje izgledala uplašeno.
„Grannem end kerjenning grantejut onter kelholm”, uzvratio je stariji
čovek tradicionalnim odgovorom. U vaš dom unosimo samo zahvalnost.
Nina se nadala da to nije tačno. Ravkiji nije bila potrebna zahvalnost;
trebalo joj je još Griša. Tačno je mogla da zamisli šta bi Zoja mislila o
ovim regrutima.
„Gde su ostali?”, upitala je Nina Adrika.
„Nisu se našle s čovekom zaduţenim za njih.”
„Uhvaćene su?”
„Verovatno.”
„Moţda su se predomislile”, rekla je Leoni i otvorila bočicu nečeg
plavog. Na nju se uvek moglo računati da će pronaći vedriju stranu,
koliko god to izgledalo nemoguće. „Nije lako ostaviti za sobom sve

40
što voliš.”
„Jeste, kad sve što voliš miriše na ribu i očajanje”, progunđao je
Adrik.
„Dokumenta o iseljenju?”, upitala je Nina Leoni što je mogla
blaţe.
„Trudim se svim silama”, odgovorila je Leoni. „Rekla si da ţene
ne putuju same, pa sam napravila dokumenta za porodice, a sad nam
fale dve supruge i jedna ćerka.”
To uopšte ne valja. Naročito sad kad su se kalfiski razmileli svuda
po pristaništu. Mada, Leoni je bila među najdarovitijim
Tvarateljkama koje je Nina u ţivotu upoznala.
U poslednjih nekoliko godina, fjerdeška vlada počela je mnogo
pomnije da nadzire granice svoje zemlje i da zabranjuje svojim
građanima da putuju. Vlasti su pazile na Griše koje pokušavaju da
pobegnu, ali istovremeno su pokušavale da uspore plimu ljudi koji
su prelazili Istinsko more i u Novjem Zemu traţili bolje poslove i
lepše vreme, ljudi spremnih da se hrabro suoče s novim svetom ne bi
li ţiveli slobodno, bez stalne pretnje ratom. Mnogi Ravkijci činili su
to isto.
Fjerdeški zvaničnici naročito nisu voleli da se iz zemlje iseljavalu
sposobni ljudi i potencijalni vojnici, pa je zato neophodne papire bilo
skoro nemoguće falsifikovati. Zato je Leoni bila ovde. Nije bila
običan falsifikator, već Tvarateljka koja je mogla na molekularnom
nivou da pogodi pravo mastilo i pravu hartiju.
Nina je izvukla čistu maramicu iz dţepa i obrisala Leoni znoj s
čela. „Moţeš ti to.”
Ona je odmahnula glavom. „Treba mi još vremena.”
„Nemamo više vremena.” Nina je ţelela da ne mora to da
izgovori.
„Mogli bismo imati”, odvratila je Leoni puna nade. Pre nego što je
došla u Ravkiju da se obučava, uglavnom je ţivela u Novjem Zemu,
pa poput mnogih Tvaratelja nikada nije videla bitku. Tvaratelji se
uopšte i nisu obučavali za borbe sve dok Alina Starkov nije stala na
čelo Druge Armije. „Moţemo da pošaljemo poruku Izgnaniku, da nas
sačekaju dok...”
„Ne vredi”, rekla je Nina. „Taj brod mora da izađe iz luke do
zalaska sunca. Kapetan Birgir planira jednu od svojih nenajavljenih

41
provera za večeras.”
Leoni se oteo dubok uzdah, a onda je pokazala bradom ka čoveku
u kaputu boje voluharice. „Nina, moraćemo da te predstavimo kao
njegovu ţenu.”
Bilo je to daleko od savršenog. Nina je već nedeljama radila u luci,
i postojala je šansa da je neko prepozna. Ipak, bilo je vredno rizika.
„Kako se zoveš?”, upitala je čoveka.
„Enok.”
„Ovo su tvoji sinovi?”
Klimnuo je. „A ovo je moj otac.”
„Svi ste Griše?”
„Samo ja i moji sinovi.”
“E pa, Enoče, blago tebi. Upravo ćeš dobiti mene za ţenu. Volim
duge dremke i kratke veridbe, a spavam na levoj strani kreveta.”
Enok je samo zatreptao, ali je njegov otac izgledao krajnje
zaprepašćeno. Genja je prekrojila Ninu tako da izgleda što je moguće
više fjerdeški, ali je drţanje severnjačkih ţena bilo mnogo napornije
savladati.
Nina je pokušala da se ne šetka tamo-amo dok je Leoni radila, a
Adrik tiho razgovarao sa izbeglicama. Šta se desilo sa ostale tri
Griše? Nina je podigla odbačene papire za iseljenje, neprocenjivo
vredne hartije koje nikada neće biti iskorišćene. Dve ţene i
šesnaestogodišnja devojčica su nestale. Jesu li zaključile da je ţivot u
skrivanju bolji od neizvesne budućnosti u stranoj zemlji? Ili su
zarobljene? Da li se nalaze negde tamo, uplašene i usamljene? Nina
se namrštila na papire. „Jesu li ove ţene zaista iz Kejeruta?”
Leoni je klimnula. „Ĉinilo nam se jednostavnije da grad bude
isti.”
Enokov otac je rukom napravio znak za zaštitu. Bio je to starinski
pokret kojim su se snagom Djelovih voda spirale loše misli. „Devojke
nestaju iz Kejeruta.”
Nina se stresla kad ju je ponovo ispunio onaj čudni uzdah. Kejerut
se nalazio samo nekoliko kilometara dalje od Gavelea. Ipak, to ništa
nije moralo da znači.
Protrljala je mišice, pokušavajući da se oslobodi iznenadne
hladnoće koja joj se uvukla u kosti. Poţelela je da Hilbrand nije
pomenuo Jarla Bruma. Uprkos svemu kroz šta je prošla, to ime je i

42
dalje imalo moć nad njom. Nina ga je porazila, njega i njegove oficire.
Njeni prijatelji su razneli Brumovu tajnu laboratoriju i ukrali mu
najdragocenijeg taoca. Trebalo je to da bude kraj Brumovog
zapovedništva nad driskelima i njegovih surovih ogleda s jurdom
parem i zarobljenim Grišama. A ipak, Brum je nekako preţiveo i
nastavio da napreduje kroz najviše činove fjerdeške vojske. Trebalo je
da ga ubijem kad sam imala priliku.
Pokazala si samilost. Nikada nemoj da ţališ zbog toga.
Samilost je, međutim, bila luksuz koji je sebi Matajas mogao da
priušti. Bio je mrtav, na kraju krajeva.
Malo je neučtivo pominjati to, ljubavi moja.
Šta očekuješ od Ravkijke? Uostalom, Brum i ja nismo završili.
Jesi li zato ovde?
Ovde sam da te sahranim, Matajase, pomislila je, i glas u njenom umu
je ućutao, kao i uvek kad bi sebi dozvolila da se seti šta je izgubila.
Nina je pokušala da se otrese misli na Matajasovo telo, očuvano
veštinom Tvaratelja, uvezano u konopce i ceradu kao balast,
skriveno ispod ćebadi i sanduka na sankama koje su ih čekale u
pansionu. Zaklela se da će ga odneti kući, da će njegovo telo sahraniti
u zemlji koju je voleo, kako bi pronašao put do svojih bogova. I već
su skoro dva meseca putovali s tim telom, vukli taj sumorni teret od
grada do grada. Imala je nebrojeno prilika da ga poloţi na počinak i
oprosti se. Pa zašto ih onda nije iskoristila? Nina je znala da Leoni i
Adrik nisu hteli da poteţu to pitanje, ali sigurno nisu bili oduševljeni
što su već mesecima deo pogrebne povorke
Moraš da nađeš pravo mesto, ljubavi moja. Prepoznaćeš ga kad ga vidiš.
Ali, hoće li ga prepoznati? Ili će nastaviti da stupa dalje, nemoćna
da se rastane od njega?
Negde u daljini zabrujalo je zvono, označavajući kraj radnog
dana.
„Ponestaje nam vremena”, rekao je Adrik.
Leoni se nije pobunila, samo se protegla. „Dođi da osušiš
mastilo”, rekla je.
Adrik je mahnuo rukom, poslavši topli olujnički vazduh preko
papira. „Lepo je biti koristan.”
„Sigurna sam da ćeš biti veoma koristan kad budemo morali da
puštamo zmajeve.”

43
 Osmehnuli su se jedno drugom, i Nina je osetila ţaoku
razdraţenosti, ali i odmah poţelela da se kazni što je tako ne-
pravedna. Samo zato što je ona sama toliko tuţna, ne znači da i svi
ostali treba tako da se osećaju.
Međutim, kad su krenuli ka pristaništu, praćeni izbeglicama, i
Adik počeo da im deli uputstva, Nina je ponovo osetila napad besa. I
mada on jeste bio zapovednik, Nina je u Keterdamu izgubila naviku
da sluša naređenja.
Leoni i Adrik su ih poveli do Izgnanika. Izgledali su upadljivo, ali
na način koji se uklapao u meteţ luke Zemnikanka i njen muţ,
trgovački par koji ima posla na dokovima. Nina je uhvatila Enoka
pod ruku, zaostavši malo sa svojom novom porodicom, oprezno se
drţeći na odstojanju.
Promrdala je ramenima ukrug, trudeći se da se usredsredi, ali to
joj je samo izoštrilo napetost. Sopstveno telo je osećala kao pogrešno.
Genja ju je u Os Alti prekrojila do krajnjih granica svoje veštine.
Ninina nova kosa bila je glatka, ravna i gotovo bisernobela, oči su joj
bile uţe, a zelene roţnjače promenjene u svetloplavu boju
severnjačkih glečera. Jagodice su joj bile izdignutije, obrve spuštene,
a usta šira.
„Izgledam nedokuvano”, poţalila se ugledavši mlečno bledilo
svoje nove koţe.
Genja nije bila dirnuta. „Izgledaš fjerdeški.”
Ninine butine su i dalje bile pune, struk širok, ali joj je Genja
povukla uši unazad, smanjila grudi, pa čak i promenila drţanje
ramena. Postupak je povremeno bio bolan, dok su se kosti menjale,
ali Nina nije marila. Nije više ţelela da bude devojka kakva je bila,
devojka koju je Matajas voleo. Ukoliko Genja moţe da je spolja
pretvori u nekoga drugog, moţda će se i Ninino srce povinovati i
početi da kuca novim ritmom. Nije uspelo, naravno. Fjerdeţani su
videli Milu Jandersdat, ali ona je i dalje bila Nina Ţenik, legendarna
Griša i ubica bez griţe savesti. I dalje je bila devojka koja ţudi za
galetama i u suzama zaspi svake noći kad posegne za Matajasom i
shvati da tamo nema nikoga.
Pod prstima je osetila napetost u Enokovim mišićima, pa je
ugledala da dva pripadnika lučke policije čekaju na mostu koju vodi
na Izgnanika.

44
 „Biće sve u redu”, tiho je progovorila Nina. „Ispratićemo vas sve
do palube.”
„A šta onda?”, upitao je Enok drhtavim glasom.
„Ĉim izađemo iz zaliva, nas troje ćemo se čamcem vratiti na
obalu. Ti i tvoja porodica ćete nastaviti put Ravkije, gde ćete moći da
ţivite slobodno, bez straha.”
„Hoće li mi oduzeti moje dečake? Hoće li ih odvesti u onu
posebnu školu?”
„Samo ako tako hoćeš”, rekla je Nina. „Nismo čudovišta. Ništa
više nego vi. A sada, pssst.”
Ipak, čim je videla da je jedan od straţara zapravo Birgirov
omiljeni siledţija Kasper, odjednom je delimično poţelela da se
okrene i krupnim koracima vrati pravo u skladište. Nabila je lice u
kragnu.
„Zemnikanci?”, upitao je Kasper, bacivši pogled ka Leoni.
Odgovorila je klimnuvši glavom.
Kasper je pokazao ka Adriku koji nije imao jednu ruku. „Kako sije
izgubio?”
„Nesreća na polju”, odgovorio je Adrik na fjerdeškom. Nije dobro
znao jezik, ali mogao je tu i tamo da govori bez ravkijskog naglaska,
a ovu konkretnu laţ izgovorio je već mnogo puta. Skoro svako koga
su sreli upitao bi za njegovu ruku čim bi primetio podvezan rukav.
Morao je u prestonici da ostavi mehaničku ruku koju mu je napravio
David Kostik, pošto je bila suviše prepoznatljiva kao delo Griše.
Straţari su mu postavili uobičajen niz pitanja Koliko dugo su već
u zemlji? Gde su sve išli za vreme boravka? Znaju li nešto o stranim
plaćenicima koji rade unutar fjerdeških granica? a onda ih pustili da
prođu, bez neke naročite pompe.
Sada je bio red na Enoka. Stegnula ga je za mišicu i on je zakoračio
napred. Nina je videla da su mu kaplje znoja orosile čelo, osetila
blago drhtanje njegovih šaka. da je mogla da mu istrgne papire iz
ruku i sama ih preda straţarima, učinila bi to. Ali fjerdeške ţene su
uvek bile podređene svojim muţevima.
„Porodica Gran.” Kasper je neprijatno dugo zurio u papire.
„Ugovori? Gde ćete raditi?”
„Na farmi jurde u blizini Koftona”, rekao je Enok.
„Teţak rad. Preteţak za ovog starog oca.”

45
 „On će biti u glavnoj zgradi, s dečacima”, rekao je Enok.
„Nadaren je za iglu i konac, a dečaci će da obavljaju razne poslove
dok ne stasaju za polje.”
Nina je bila impresionirana lakoćom s kojom Enok laţe, mada,
ukoliko je ceo ţivot krio da je Griša, sigurno je dosta veţbao.
„Teško je naći ugovore”, zamišljeno je rekao Kasper.
„Obezbedio nam ih je moj stric.”
“A zašto vam je toliko stalo da lomite leđa po Novjem Zemu,
umesto da pošteno radite u Fjerdeškoj?”
„Da je do mene, ţiveo bih i radio na ledu”, odgovorio je Enok s
takvom ţestinom da je Nina znala da govori istinu. „Ali poslova je
malo, a pluća mog sina ne podnose hladnoću.”
„Zadesila su nas teška vremena.” Straţar se okrenuo ka Nini. “A
šta ćeš ti da radiš u Koftonu?”
„Da šijem ako mogu, da radim u polju ako treba.” Pognula je
glavu. Moţe da bude neprimetna, majku mu. Šta god Zoja mislila.
„Kako god moj muţ kaţe.”
Kasper je nastavio da gleda papire, da čeka, pa je Nina munula
Enoka laktom. Iako je izgledao kao da će se ispovraćati po celoj
palubi, Enok je posegao u dţep i izvukao paket nabijen fjerdeškim
novčanicama.
Pruţio ga je Kasperu, koji je na to podigao obrvu. A onda mu se
licem razlio zadovoljan osmeh. Nina se setila kako je gledao
galebove koji rastrţu Griše vezane na suncu, kljunova krvavih od
komada koţe i kose.
Kasper ih je pustio da prođu. „Neka vas Djel čuva.”
Nisu stigli ni da zakorače na most za ukrcavanje, međutim, kad je
Nina začula neki glas. „Samo trenutak.”
Birgir. Zar ih sreća nikada neće pogledati? Sunce još nije ni zašlo.
Trebalo je da imaju više vremena. Enokov otac je zastao na mostu
pored Leoni, a Adrik je jedva primetno odmahnuo glavom gledajući
u Ninu. Poruka je bila jasna: Ne izazivaj nevolju. Nina je pomislila na
druge Griše izbeglice nagurane u spremište broda, pa je drţala jezik
za zubima.
Birgir je stao između Kaspera i onog drugog straţara. Bio je nizak
za Fjerdeţanina, ramena iskošenih kao u bika, a uniforma mu je tako
besprekorno stajala da je Nini bilo jasno da je šivena po meri.

46
 Drţala se iza Enoka. „Idite kod dede”, prošaputala je dečacima.
Ali se oni nisu pomakli.
„Naporno smo putovali čitav dan”, ljubazno je rekao Enok
Birgiru. „Moji sinovi su nestrpljivi da se smeste.”
„Moram prvo da pogledam vaše papire.” „Upravo smo ih
pokazali vašim ljudima.” „Kasperove oči nisu ni pribliţno toliko
dobre kao moje.” „Ali novac...”, pobunio se Enok.
„Kakav je to novac?”
I Kasper i onaj drugi straţar slegnuli su ramenima. „Ne znam
ništa ni o kakvom novcu.”
Enok mu je preko volje pruţio papire.
„Moţda bismo mogli”, ubacio se njegov otac, „da dođemo do
novog dogovora?”
„Ostani gde si”, naredio mu je Birgir.
„Ali naš brod samo što nije krenuo”, progovorila je i Nina, iza
Enokovog ramena.
Birgir je bacio pogled na Izgnanika, dok su dečaci nemirno vukli
oca za ruke. „Imaćete pune ruke posla s njima, tako skučeni na
putovanju preko mora.” Zatim je ponovo pogledao ka Enoku i Nini.
„Zanimljivo kako se kače za oca, a ne za majku.”
„Uplašeni su”, rekla je Nina. „Plašite ih.”
Birgirov ledeni pogled prešao je preko Adrika i Leoni. Pljesnuo je
papirima po dlanu u rukavici. „Taj brod nikuda ne ide. Barem dok ne
pregledamo svaki centimetar na njemu.”
Kasper je krenuo da dune u pištaljku, ali pre nego što je udahnuo
vazduh, Nina je naglo ispruţila ruku. Dve tanke krhotine kosti
poletele su iz kanija ušivenih u rukave njenog kaputa sve što je nosila
bilo je prekriveno njima. Strelice su se zabile Kasperu u dušnik, i
samo je oštro zviţdanje zaškripalo s njegovih usana. Nina je zavrnula
prstima i krhotine kosti počele su da se okreću. Straţar je pao na tlo,
hvatajući se za gušu.
„Kaspere!” Birgir i drugi staţar potegli su pištolje.
Nina je gurnula Enka i decu iza sebe. „Prebacite ih na brod”,
zareţala je. Ne izazivaj nevolju. Nije je izazvala, ali je nameravala da je
okonča.
„Tebe znam”, rekao je Birgir, uperivši pištolj ka njoj, dok su mu
oči bile tvrde i svetle poput rečnih oblutaka.

47
 „To je smela izjava.”
„Radiš u pogonu za preradu lososa. Jedna od devojaka kod
burića. Znao sam da nešto s tobom nije u redu.”
Nina nije mogla da se ne nasmeši. „Mnogo toga.”
„Mila”, upozorio ju je Adrik, pozvavši je po laţnom imenu. Kao
da je to sada bilo bitno. Vreme za pregovore i podmićivanja bilo je
završeno. Najviše je volela takve trenutke. Kad sve tajne odlete.
Nina je trznula prstima. Krhotine kosti odvojile su se od
Kasperovog dušnika i kliznule nazad u kanije skrivene na njenim
rukama. Kasper se bacakao po pristaništu, usana mokrih od krvi,
kolutajući očima i boreći se za dah.
„Drisja”, prosiktao je Birgir. Veštica.
„Ne dopada mi se ta reč”, rekla je Nina, prilazeći mu. „Zovi me
Griša. Zovi me zova. Zovi me smrt, ako ţeliš.”
Birgir se nasmejao. „Dva pištolja su uperena u tebe. Misliš da nas
obojicu moţeš ubiti pre nego što te neko on nas upuca?”
„Ali, kapetane, ti već umireš”, neţno je zapevušila Nina. Oklop od
kosti koji su joj napravili Tvaratelji u Os Alti pruţio joj je utehu i
ispostavio se korisnim više puta nego što moţe da se seti. Ipak,
ponekad je mogla da oseti kako smrt već čeka u njenim ţrtvama, kao
sada, u ovom čoveku koji stoji pred njom, brade isturene napred, dok
mu se mesingana dugmad presijava na finoj uniformi. Bio je mlađi
nego što je mislila, zlaćane čekinje rasle su mu neravnomerno, kao da
ne moţe baš da pusti bradu. Treba li da joj ga bude ţao? Nije osećala
saţaljenje.
Nina. Matajasov glas, prekoran, razočaran. Moţda joj je bilo
suđeno da stoji na dokovima i ubija Fjerdeţane. Ima i gorih sudbina.
„I sam to znaš, zar ne?”, nastavila je. „Negde iznutra. Tvoje telo
zna.” Prišla je još bliţe. „Onaj kašalj koji ne prestaje. Bol za koji
ubeđuješ sebe da mu je uzrok nagnječeno rebro. Način na koji je sva
hrana izgubila ukus.” Pri umirućoj svetlosti dana videla je kako se na
Birgirovom licu rađa strah, kako preko njega pada senka. To joj je
dalo podsticaj, a onaj čudni uzdah u njoj postao je glasniji, šaputavi
hor koji se uzdizao, kao ohrabrenje, dok se Matajasov glas povlačio.
„Radiš u luci”, nastavila je. „Znaš koliko je lako pacovima da se
uvuku u zidove, da pojedu neko mesto iznutra.” Ruka kojom je Bigir
drţao pištolj neznatno se spustila. Sada ju je posmatrao, pomno ne

48
onim oštrim policijskim pogledom čoveka koji ne ţeli da sluša, već
pogledom nekog ko mora da čuje, ko mora da sazna kraj priče.
„Neprijatelj je već u tebi, loše ćelije polako izjedaju sve druge, baš tu,
u tvojim grudima. Neobično za nekog tako mladog. Umireš,
kapetane Birgir”, dodala je blagim, maltene ljubaznim glasom. „A ja
ću ti u tome pomoći.”
Kapetan kao da se probudio iz transa. Podigao je pištolj, ali nije
bio dovoljno brz. Ninina moć već je dohvatila taj grozd bolesnih
ćelija u njemu i smrt je puštena na slobodu, kao uţasno
umnoţavanje. Moţda bi poţiveo još godinu dana, moţda i dve, ali
sada su se njegove ćelije pretvorile u crnu plimu koja uništava sve na
svom putu. Kapetan Birgir je tiho zaječao i presamitio se. Pre nego
što je preostali straţar stigao da reaguje, Nina je mahnu la prstima i
zarila mu krhotinu kosti u srce.
Pristanište je bilo neobično mirno. Ĉula je kako talasi zapljuskuju
korito Izgnanika, kreštavo dozivanje morskih ptica. Šaputavi hor u
njoj se razigrao, zvučao je gotovo radosno.
A onda je jedan Enokov sin počeo da plače.
Nina je za trenutak stajala sama sa smrču na dokovima, kao da su
dve iznurene putnice, dve dugogodišnje druţbenice. Ali sada je
videla sebe na način na koji je gledaju drugi Griše izbeglice, Adrik i
Leoni, čak i kapetan broda i njegova posada, nagnuti preko ograde.
Moţda je trebalo da joj bude stalo; moţda jednom delu njenog bića i
jeste bilo. Ninina moć bila je zastrašujuća, iskvarena srceparateljska
moć s kojom je bila rođena, izopačena paremom. A ipak joj je postala
draga. Matajas je prihvatio tu njenu mračnu stranu i ohrabrio ju je da
i sama to uradi ali ono što je Nina osećala nije bilo prihvatanje. Bila je
to ljubav.
Adrik je uzdahnuo. „Nimalo mi neće nedostajati ovaj grad.”
Pozvao je mornare. „Prestanite da zurite i pomozite nam da ukrcamo
tela. Oslobodićemo ih se čim dospemo na pučinu.”
Neki ljudi zasluţuju samilost, Nina.
Naravno, Matajase. Nina je posmatrala kako Enok i njegov otac
podiţu Birgirovo telo. Javiću ti kad sretnem nekog takvog.

49
 Adrik je drţao jezik za zubima sve dok se nisu obreli u malom
čamcu na vesla, uputivši se nazad na obalu. Pristaće u jednoj od
malih uvala severno od Elinga, pa će se peške vratiti u iznajmljeni
stan da pokupe svoje stvari.
„Biće nevolje kad se otkrije da su nestali oni ljudi”, rekao J’e-
Nina se osetila kao dete koje su izgrdili, i to joj se nije svidelo. „Sva
sreća pa ćemo tada već biti daleko.”
„Više nećemo moći da radimo u ovoj luci”, dodala je Leoni.
„Pojačaće bezbednosne mere.”
„Nemoj da staješ na njegovu stranu.”
„Ne stajem ni na čiju stranu”, rekla je Leoni. „Samo primećujem.”
„Da niste hteli da se odreknete celog broda? Da im prepustite
Griše u spremištu?”
Adrik je podesio kormilo. „Nina, ne ljutim se na tebe. Pokušavam
da smislim šta ćemo sada.”
Prionula je na veslo. „Jesi malo ljut na mene.”
„Niko nije ljut”, rekla je Leoni, prateći Ninin ritam. „Oslobodili
smo pun brod Griša s tog uţasnog mesta. A nije kao da Birgir i
njegove siledţije nisu imale dovoljno neprijatelja na pristaništu.
Mogli su da nalete na nevolju s bilo kim dok vrše svoju nenajavljenu
proveru. Nazvala bih ovo pobedom.”
„Naravno da bi”, rekao je Adrik. „Ako postoji način da nešto
gledaš s vedrije strane, ti ćeš ga naći.”
Bila je to istina. Leoni je bila čista flaširana vedrina čak joj ni
meseci u Fjerdeškoj nisu pomračili sjaj.
„Je l' ti to stvarno pevušiš?”, upitao ju je jednom Adrik, kad su
morali da sat vremena otkopavaju sanke iz blata. „Kako moţeš da
budeš tako istrajno optimistična? To nije zdravo.”
Leoni je prestala da pevuši ispod glasa kako bi se potpuno
posvetila tom pitanju, dok je pokušavala da nagovori svog konja da
potegne. „Pretpostavljam da je tako zato što sam zamalo umrla kad
sam bila mala. Kad ti bogovi podare nov pogled na ţivot, bolje bi ti
bilo da u tome uţivaš.”
Adrik jedva da je podigao obrvu. „U mene su pucali, bio sam
ranjen noţem, bajonetom, senoviti demon mi je otkinuo ruku. To mi
nimalo nije popravilo narav.”
I to je bila istina. Ako je Leoni bila hodajuća sunčeva svetlost,

50
Adrik je bio olujni oblak suviše tuţan da bi iz njega i zapravo pala
kiša.
Sada je uperio pogled ka šljokicama zvezda iznad njih, dok je
usmeravao čamac ka obali. „Izgnanik će morati da bude prefarban,
moraće da dobije nove papire i novu prošlost. Moraćemo da
prebacimo svoje poslove u drugu luku. Moţda u Hjar.”
Nina je stegla vesla. Kralj Nikolaj je slao Izgnanik da pristaje i
trguje u Elingu više od pola godine pre nego što je Adrikova ekipa
uopšte započela svoju misiju. Bio je to poznat brod koji nije mnogo
privlačio paţnju. Savršena maska. Da li je stvarno postupila previše
naglo? Kapetan Birgir je bio pohlepan čovek, nimalo pravičan.
Moţda je malo preterano ţelela da ga vidi mrtvog. Ali takva je bila
još od Matajasove smrti u jednom trenutku fina, već u sledećem
spremna da reţi i škljoca čeljustima kao neka zver.
Ne, već kao ranjena ţivotinja. A kao i svaka ranjena ţivotinja, na
neko vreme se povukla u jazbinu. Provela je mesece u Malom Dvoru,
obnavljala je stara prijateljstva, jela poznatu hranu, sedela ispred
kamina u Dvorani pod Zlatnom Kupolom, pokušavajući da se seti ko
je bila pre Matajasa, pre nego što joj je smrknuti Fjerdeţanin
poremetio ţivot svojom neočekivanom čašću, pre nego što je znala
da bi lovac na veštice mogao da se oslobodi svoje mrţnje i svog
straha, i postane momak kojeg je volela. Pre nego što joj je oduzet.
Ipak, ako je način da ponovo postane devojka kakva je nekad bila i
postojao, ona ga nije pronašla. A sada se nalazila ovde, u Matajasovoj
zemlji, na ovom hladnom, neprijateljskom rnestu.
„Idemo na jug”, govorila je Leoni. „Ovde će samo još više da
zahladni. Moţemo za nekoliko meseci ponovo da se ubacimo ovamo,
kad dobri stari kapetan Birgir već bude zaboravljen.”
Bio je to razuman plan, ali šaputavi hor u Nininoj glavi podigao je
glas, i ona je začula sebe kako govori: „Treba da odemo u Kejerut, u
Gavele. Izbeglice koje nisu uspele da stignu do našeg skladišta nisu
se tek tako predomislile.”
„Znaš da su ih najverovatnije uhvatili”, rekao je Adrik.
Kaţi im istinu, ljubavi moja.
„Da, znam”, rekla je Nina. „Ali čuli ste šta je rekao onaj starac. Iz
Kejeruta nestaju devojke.”
Kaţi im da čuješ zov mrtvih.

51
 Ne znaš šta je to što čujem, Matajase.
Jedno je bilo slušati glas svog mrtvog dragog, ali nešto sasvim
drugo tvrditi da čuje... šta tačno? Nije znala. Ali nije smatrala ni da je
to šaputanje u njenoj glavi samo proizvod njene mašte. Nešto je
privlačilo njen sluh ka rečnim gradovima.
„Ima još nešto”, rekla je Nina. „Ţena s kojom sam radila
pomenula je da su vode u reci blizi Gavelea postale kisele, da je grad
uklet.”
Time je privukla Adrikovu paţnju. Šta je ono jednom rekla
Dţesperu u Keterdamu? Znaš li na koji način je najbolje naći Grišu koja
ne ţeli da bude nađena? Traţi čuda i slušaj priče pred spavanje. Priče o
vešticama i čudesnim dešavanjima, upozorenja o ukletim mestima to
su bili putokazi za sve ono što obični ljudi nisu razumevali. Ponekad
u svemu tome nije bilo ničeg više od lokalog predanja. Ali ponekad
bi se na tim mestima krile Griše, maskirajući svoju moć, ţiveći u
strahu. Griše kojima bi oni mogli da pomognu.
Kaţi im istinu, Nina.
Nina je protrljala mišice. Matajase, ti si kao kuče koje neće da pusti
kosku.
Vuk. Jesam li ti ikada ispričao kako bi mi Trasel uništio čizme ako ih ne
veţem za granu, daleko izvan njegovog domašaja?
Jeste. Matajas joj je pričao svakakve priče da je razonodi dok se
oporavljala od uticaja parema. Odrţao ju je u ţivotu. Zašto ona nije
bila u stanju da učini isto to za njega?
„Kletve, iskvarene vode”, nastavila je Nina. „Ako nema ničega,
idemo na jug, pa ću da vas častim dobrom večerom.”
„U Fjerdeškoj?”, odvratio je Adrik. „Neću te drţati za reč.”
„Ali ako sam u pravu...”
„Dobro”, rekao je Adrik. „Poslaću poruku u Ravkiju da moramo
pronaći novu luku, a da smo mi krenuli u Gavele.”
Šapati su se utišali do neţnog ţamora.
„Nina...”, kolebljivo je rekla Leoni. „Tamo ima otvorenog
prostora. Prelepe zemlje. Mogla bi da nađeš mesto za njega.”
Nina je pogledala ka tamnoj vodi, ka svetlucanju grada na obali.
Da nađe mesto za njega. Kao da je Matajas neki stari kredenac ili
biljka kojoj treba određena količina svetlosti. Njemu je mesto uz mene.
Ali to više nije bilo tačno. Ostalo je samo njegovo telo, a bez Leoninog

52
briţljivog odrţavanja i ono bi odavno strulilo. Nina je osetila kako joj
suze nadiru u grlo. Neće da zaplače. Dva meseca su već u Fjerdeškoj.
Pomogli su da skoro četrdeset Griša pobegne od fjerdeške vlasti.
Proputovali su stotine kilometara jalove zemlje i sneţnih ravnica.
Bilo je dovoljno mesta gde je mogla da poloţi Matajasa na počinak.
Sada to mora da se uradi. Biće urađeno. I biće ispunjeno jedno od
obećanja koja mu je dala.
„Pobrinuću se za to”, rekla je.
„Samo još ovo”, rekao je Adrik, i Nina je začula zapovest u
njegovom tonu, potpuno različitom od njegovog uobičajeno
sumornog glasa. „Naš zadatak je da pronalazimo regrute i izbeglice.
Šta god da otkrijemo u Gaveleu, ne smemo da započnemo rat.
Skupićemo podatke, stvoriti veze, omogućiti bekstvo onima koji to
ţele, i to je sve.”
„To je plan”, rekla je Nina. Dodirnula je šiljke kostiju u svojim
rukavicama.
Ali planovi mogu da se promene.

53
 Uprkos Zojinom negodovanju, Nikolaj je odbio da ostane u Ivecu.
U glavi je počeo da mu se obrazuje začetak plana i nije ţeleo da
izgubi još jedan dan čameći na trgovaškom samitu. Nisu ga zanimali
ni Hiram Šenk ni njegove ćerke udavače, a kad Nikolaj bude sledeći
put pričao s nekim članom kerčanskog Trgovaškog saveta, to će biti
pod njegovim uslovima.
Zbog toga, iako ga je u prestonici čekalo mnogo posla, prva
stanica na putu morala je da bude kuća grofa Kirigina. Morao je da
pokupi nešto podataka, kao i svog najdragocenijeg Tvaratelja a po
pravilu, ukoliko iko ima priliku da poseti palatu uţivanja, treba to i
da uradi. Naročito ako ta palata uţivanja sluţi kao pokriće za tajnu
laboratoriju.
Stariji grof Kirigin bio je trgovaš iz Zapadne Ravkije koji se
dobrano obogatio prodajući oruţje i obaveštenja i sve ostalo na šta je
mogao da spusti ruku neprijateljima Ravkije. Njegov sin, međutim,
sluţio je s Nikolajem u Halmhendu, pa je mlađi Kirigin kruni
zavetovao sav novac i svoju vernost, a zauzvrat zadrţao svoje znatno
bogatstvo, izbegao sramotu oduzimanja titule i odlazak oca na
doţivotnu robiju zbog izdaje. Više nego razumna nagodba.
Nikolaj je imao neuobičajene zahteve: za Kirigina se ionako moglo
reći da je pomalo raskalašan. Sada je trebalo da ţivi dekadentno, da
bude rasipan i odrţi reputaciju ozloglašenog sladostrasnika koji se
drsko lakta za bolji poloţaj u društvu. Mladi grof se usrdno uţiveo u
ulogu, praveći raskošne zabave poznate po razvratu, trudeći se
koliko moţe da kupi ulaznicu u domove ravkijskih plemića koji su
imali slavniju titulu i stariji, iako manji imetak. Besmisleno se
oblačio, preterano pio i na sve strane larmao s toliko glupave vedrine
da je njegovo ime postalo druga reč za bogatstvo i lakrdiju: Oh,

54
Grickijev sin je uţasan, teško da će ikada biti nešto od njega, ali makar nije
Kirigin.
Upravo zato niko nije ni trepnuo kad je Kirigin kupio širok potez
zemlje istočno od Os Alte, odmah izvan grada. Naravno da Kirigin ţeli
da se nađe što bliţe prestonici, šaputali su po sobama za primanje i
salonima. Ulaguje se kralju i starim porodicama, nema sumnje. Ali koji bi
razuman i uglađen čovek ikada dozvolio svojoj ćerki da priđe tom
skorojeviću? A kad je Kirigin naručio od nekog zemnikanskog
vrhunskog majstora da mu izgradi imanje za uţivanje kakvo niko
nikada nije video na ravkijskom tlu uključujući i zemljane radove
koji su podrazumevali unajmljivanje hiljada ljudi da iskopaju dolinu
tamo gde doline ranije nije bilo, vinski podrum za koji se govorkalo
da se proteţe kilometar i po pod zemljom, i prostrano jezero koje su
Griše Plimotvorci morali da napune, a brodu je trebalo nekoliko
dana da ga preplovi? E pa ni tada niko nije ni trepnuo. Odmahivali
su glavama kad je Kirigin počeo da se bavi balonima na vruć vazduh,
i krišom se smejali što su tako često livade na kojima je pravio izlete
bile pokrivene maglom. Rasipno, groteskno, bestidno, horski su
ponavljali. I listom se nadali pozivu na neku od Kiriginovih
spektakularnih proslava.
Kirigin je svoje veličanstveno imanje krstio Lazlapon, Raskošna
dolina mada je toliko često bilo zaogrnuto maglom i vlagom da su ga
obično pominjali kao Raskošna močvara a zabave koje je tamo pravio
zaista su bile legendarne. Ali bile su istovremeno i deo jedne
veličanstvene laţi, laţi od suštinske vaţnosti za budućnost Ravkije.
Kako se ispostavilo, Kiriginov vinski podrum protezao se čitavih
osam kilometara, ne samo jedan i po, i uopšte nije bio vinski podrum,
već podzemni bunker posvećen razvoju naoruţanja. Jezero je sluţilo
za prototipe podvodnih brodova i Nikolajeve poduhvate s novom
ratnom mornaricom. Gustu maglu koja je zaklanjala dolinu redovno
su pojačavale Griše Olujnici, ne bi li pruţile zaklon od radoznalih
očiju i fjerdeške prismotre iz vazduha. Livada s balonima na vruć
vazduh zapravo je bila aerodrom: bujna bašta skrivala je dve
dugačke, ravne piste za testiranje eksperimentalnih letelica; a česti
vatrometi koje je Kirigin priređivao prikrivali su zvuke rafalne paljbe
i granatiranja.
Naravno, nije postojao nikakav tajanstveni zemnikanski arhitekta.

55
Nikolaj je osmislio Raskošnu močvaru za sebe mada je njenu
izgradnju platio bogatstvom mladog grofa Kirigina. Kralj je
povremeno dolazio u posetu, kao zvanica na zabavi, da bi išao na
jahanje, u lov, ili probao Kiriginova izvrsna vina. Ipak, češće je
dolazio u tajnosti, na sopstveni privatan ulaz, pa bi smesta odlazio
da proveri kako napreduju njegovi najnoviji poduhvati.
Nikolaj je uvek osećao izvesno uzbuđenje kad bi dolazio u
Raskošnu močvaru. Palata u Os Alti bila je puna duhova. Zločini
njegovog oca. Mane njegove majke. Uspomena na telo njegovog
brata koje krvari po podu dok Mračnjakovi senoviti vojnici nadiru
kroz prozore Orljeg Gnezda. Ali Lazlapon je bio Nikolajeva tvorevina.
Ovde bi se, nakratko, demon koji je vladao njegovim noćima i mučio
ga u snovima povlačio, na odstojanju ga je drţala logika, nada u
napredak i srećna razbibriga pravljenja dţinovskih stvari kojima je
namena da eksplodiraju. Ipak, Raskošna močvara nije bila samo
igralište na kojem je on izvodio svoje oglede bilo je to mesto na kojem
će snage Prve i Druge Armije, tradicionalnog naoruţanja i moći
Griša, biti iskovane u nešto novo.
Bar se tome nadam, pomislio je Nikolaj kad su on i Tolja stigli do
stepeništa pred velikom kućom. Ili mesto gde ću spiskati i poslednju paru
iz dvorske riznice, a neću imati čime da se pohvalim osim gomilom zarđalih
propelera i prohladnim jezerom dobrim za osrednje jedrenje.
Ravkija je za njega predstavljala mnogo toga: veliku damu kojoj se
treba neprestano udvarati, tvrdoglavo dete nemoćno da stane na
svoje noge, a najčešće davljenika što se Nikolaj više upirao da ga
spase, on se jače otimao. Ipak, uz pomoć naučnika i vojnika u
Raskošoj močvari, moţda ipak bude uspeo da izvuče svoju zemlju na
obalu.
„Vaše veličanstvo!”, uzviknuo je Kirigin stuštivši se niz stepenište
da dočeka Nikolaja. Narandţasta kosa bila mu je zaglađena, a
pojavio se u ljubičastom kaputu i zlatnom brokatu potpuno
neprikladnom za to doba dana. Pored Tolje, u mrkoj
maslinastozelenoj odori, na krupnom stočarskom konju, Kirigin je
izgledao kao glumac u pogrešnoj predstavi. „Kako moţe od mene da
se očekuje da pripremim najbolju zabavu kad mi ne javite da
dolazite?”
„Ah, Kirigine”, rekao je Nikolaj, svesno zanemarivši zvaničan

56
grofov naklon da bi ga zagrlio i potapšao po leđima. „Znam da voliš
da improvizuješ.”
„Poseta vinskom podrumu predstavlja savršeno mesto da se
počne. Uđite.”
„Tolja i ja bismo više voleli da malo jašemo tvojim imanjem.
Hoćeš li da praviš zalihe divljači ove sezone?”
„Naravno, Vaše veličanstvo. Moramo imati neku razonodu koja
će nas grejati zimi, a ako to ne upali, trebalo bi da nam bude dovoljno
onih tri stotine boca kerčanskog brendija koje sam uspeo da
nabavim.”
Svih mu Svetaca. Nikolaj bi se povremeno zabrinuo da je Kirigin s
malo previše oduševljenja prihvatio svoju ulogu bezočnika. „Samo
nemoj da mi napiješ ceo kabinet”, rekao je. „Treba mi nekoliko
razboritih ministara pri ruci.”
„Naravno, naravno”, rekao je Kirigin, bacajući pogled niz prilaz,
dok mu se na licu jasno čitala nada. Jadna budala.
„Zoja je otišla pravo u prestonicu.”
Kirgin je pročistio grlo. „Meni je svejedno. Samo sam se pitao
treba li da spremim onaj slatki napitak koji voli da je čeka. Da li je
zapovednica Nazjalenski dobro?”
„Lepa kao slika i zlobna do besvesti.”
„Divna je, zar ne?”, sanjalački je nastavio Kirigan. „Dobro,
ostaviću vas da pođete na jahanje. I, ako vam ne bi bilo teško...
prenesite joj moje pozdrave?”
„Svih mu Svetaca”, zagrmeo je Tolja. „Pojela bi te za doručak.”
Grof se osmehnuo od uva do uva. „Moţda to ne bi bio tako loš
način da se ode, eh?”
„Kirigine, stari prijatelju”, rekao je Nikolaj, „ti si dobar momak.
Sto ne nađeš sebi neki finu devojku koja voli lov i moţe da se zagreje
za jednog rasipnika?”
Kirigin je vukao stopalo po zemlji, kao neki školarac.
„Jednostavno ne mogu da se oduprem verovanju kako ledeno dr-
ţanje zapovednice Nazjalenski zapravo skriva neţnu dušu.”
Tolja je frknuo kroz nos. „Iscedila bi ti srce i popila ga naiskap.”
Kirigin je izgledao prestravljeno, ali Nikolaj je podozevao da je
Tolja u pravu. Počeo je da prepoznaje bizaran fenomen koji prati
Zojinu lepotu, način na koji su muškarci voleli da oko nje pletu priče.

57
Govorili su da je surova zato što je nekada bila povređena. Tvrdili su
da je hladna zato što prosto nije srela pravog momka koji bi je
zagrejao. Bilo šta što bi ublaţilo njenu oštrinu i zasladilo njeno
drţanje ali u čemu bi tu bila zabava? Zojino društvo bilo je poput
jakog pića. Okrepljujuće, ali bolje vam je da se uzdrţite od njega
ukoliko ne moţete da podnesete način na koji udara.
Nikolaj se vratio u sedlo. „Ledena spoljašnjost zapovednice
Nazjalenski skriva još ledeniju unutrašnjost, ali ću joj svakako
preneti da joj ţeliš dobro zdravlje.”
Poterao je konja u kas, a Tolja ga je sledio. Pošli su niz belu
pošljunčanu stazu koja je išla naporedo sa istočnom stranom velike
kuće. Nikolaj je kroz prozore čuo muziku iz salona i soba za
kockanje. Nazirao je tela zavijena u svilu i dragulje, a video je i
čoveka samo u admiralskoj kapi kako kašikom tuče po velikoj šerpi
dok trči niz hodnik.
Tolja se namrštio toliko da bi mu se u brazde na čelu moglo
posejati seme. „Kruna ne bi trebalo da bude povezana s takvim
razmetanjem.”
„Moţda ne bi”, priznao je Nikolaj. „Ali ravkijski narod voli da
njihove vođe imaju tek primesu nečega neprikladnog u sebi. Ne
veruje čoveku s previše vrlina.”
Tolja je začkiljio zlatnim očima. „A ti stvarno veruješ čoveku koji
ih ima tako malo?”
„Znam da ne odobravaš. Ali Kirigin je odigrao ulogu koju sam
mu traţio da igra. Moţda nije najpromućurniji momak, ali jeste
odan.”
„Nemoguće je da misli kako bi ga Zoja udostojila svog vremena.”
„Pomolimo se da se to nikada ne desi. Jadnom Kiriginu bi bolje
bilo da pokuša da otpleše valcer s medvedom.”
Ĉak i da je tako, Nikolaj je smatrao kako ni Zoja ni Tolja ne
pripisuju mladom grofu dovoljno zasluga. Kiriginova
predusretljivost i nedostatak ambicije krili su dobro srce. Bio je
častan čovek ispunjen romantičnim zamislima o duţnosti prema
svojoj zemlji, i dubokim stidom zbog načina na koji se ponašao
njegov otac a to je bilo nešto s čime je Nikolaj mogao da saoseća.
Nikolaj je bio bolno svestan reputacije svog oca. Upravo je to bio
razlog što je javne posete Lazlayonu sveo na najmanju moguću meru.

58
Od trenutka kad je počeo da razmišlja o preuzimanju prestola,
Nikolaj je znao da će morati da bude bolji čovek od svog oca i bolji
kralj nego što je njegov brat ikada sanjao da će biti. Vasilija je ubio
Mračnjak, i Nikolaj je dao sve od sebe da ga oţali, ali istina je da se
njegova nepravovremena smrt pokazala vrlo blagovremenom.
Nikolaj je sa zadovoljstvom primetio da su se dva baštovana
pojavila iz ţivice istog trenutka kad su on i Tolja sišli s pošljunčane
staze. Kirginovo celokupno osoblje, od devojke koja pere sudove,
preko konjušara, pa do glavne kućepaziteljke, sastojalo se od
kraljevih uhoda.
„Ima li jastrebova na nebu?”, doviknuo je Nikolaj, koristeći
lozinku koja im je omogućavala da prođu, a da ne pokrenu
bezbednosne protokole.
„Nema, ali čujemo da ima lisica u šumi”, odgovorio je jedan od
njih, pa su se obojica vratila poslu.
Lozinke su se menjale svake nedelje, i predstavljale su samo jedan
od načina na koji su čuvali pravu namenu Raskošne močvare u
tajnosti.
Po juţnoj obali jezera pala je teška magla, i tek kad su Nikolaj i
Tolja prošli kroz nju, ugledali su dokove pune uţurbanih Griša i
inţenjera Prve Armije. Površina jezera bila je načičkana poslednjim
prototipima Nikolajeve flote brodova s koritom izdignutim iznad
površine. Prava flota će biti sagrađena u skrivenoj bazi na ravkijskoj
obali mali borbeni čamci i ogromni transportni brodovi koji mogu da
prenesu sve, od vojske do letelica. Pod pretpostavkom da Nikolaj
nekako pronađe novac kojim bi platio taj projekat. Ĉak ni Kirigin nije
bio dovoljno bogat da se osavremeni ćela mornarica.
Nikolaj bi voleo da ostane i posmatra testove, ali danas je imao
drugačije prioritete. Vezali su konje kraj jedne mahovinom
pokrivene pećine i ušli. Trebalo bi da vazduh unutra bude memljiv,
ali pećina nije bila prava, a Olujnici su strogo regulisali vlaţnost u
laboratorijama i prolazima. Nikolaj je pronašao pogodan urez u steni
pored bokora laţnog močvarnog ljiljana, pa palcem pritisnuo busen
trave. Kamen se pomerio, otkrivajući pogled na mesinganu odaju.
Povukao je polugu, vrata su se zatvorila sa zveketom, a on i Tolja su
počeli da se spuštaju, dole, dole, šest spratova niţe, do Kiriginovog
zloglasnog „vinskog podruma”. Moglo mu se pristupiti skrivenim

59
liftovima raspoređenim širom imanja.
„Mrzim ovaj deo”, promrmljao je Tolja. „Osećam se kao da me
sahranjuju.”
Nikolaj je znao da je Tolja umalo poginuo u obrušavanju pećine
dok je bio sa Suncezovkom. „Treba da čekaš na površini. Posmatraj
ih kako isprobavaju motore. Koristio bi mi izveštaj o njihovom
uspehu.”
Tolja je pritegao vezicu kojom je obuzdavao dugu crnu kosu, pa
prekrstio ogromne tetovirane ruke. „Tamar kaţe da su strahovi kao
korov. Bujaju dokle god ne pleviš.”
Lako je Tamar da to kaţe Toljina bliznakinja bila je u suštini
neustrašiva. „Znači, time što primoravaš sebe da siđeš pod zemlju,
zapravo se samo malo baviš baštovanstvom?”
Tolja je pokazao zube. „Ako se ne suočim sa svojim strahom,
nikada ga neću prevazići.”
Nikolaj je izabrao da drţi jezik za zubima. Ukoliko su znoj na
Toljinom čelu i njegove čvrsto stegnute vilice ikakav pokazatelj, ovi
izleti pod zemlju nisu mu nimalo bili od koristi. Ali rat ih je sve
ostavio s povredama, a Tolja je imao pravo da se za svoje pobrine
onako kako smatra da je prikladno. Nikolaj je protezao prste u
rukavicama i mislio o crnim oţiljcima koji mu ruţe koţu. Da li bih ja
imao hrabrosti da pogledam čudovištu u oči? Najiskrenije nije znao.
Kad su se otvorila vrata dizala, izašli su u novu mesinganu odaju,
gde su im se preprečila debela čelična vrata. Nikolaj je prionuo na
posao da otvori Šajlerovu bravu s kombinacijom, za koju je čuo od
izvesnog majstora-obijača u Keterdamu. Samo trenutak kasnije, vrata
su se širom otvorila i on se našao kod kuće.
Laboratorije su bile podeljene u četiri glavna odeljenja, mada su
po potrebi sve radile zajedno: artiljerija i telesni oklopi, mornarički
oruţani sukob, vazduhoplovni oruţan sukob, kao i laboratorije
posvećene istovremeno pokušaju da se pronađe protivotrov za jurdu
parem i razvoju novog soja droge koji će Grišama omogućiti da
pojačaju svoje moći, a da ne postanu zavisne. Uvek bi prvo svratio u
laboratorije. Kratko je porazgovarao sa svojim Alhemom ne bi li
potvrdio svoje sumnje u vezi s protivotrovom, zasnovane na
poslednjem izveštaju, i pokupio malenu ampulu koju će pokazati
Trijumviratu. Nikolaj je ţeleo da ima nešto konkretno čime bi

60
mahnuo pred svojim savetnicima, kad se uzme u obzir ono što je
nameravao da predloţi.
Trebalo im je malo više vremena da pronađu Davida Kostika,
pošto je Tvaratelj radio u svakom odeljenju laboratorije. Ipak su ga
na kraju zatekli zgrbljenog nad gomilom šematskih prikaza, pored
velikog rezervoara u kojem su se nalazile minijaturne verzije
poslednjih prototipa njihovih novih podvodnih plovila. Rukavi
njegove ljubičaste kefte Tvaraoca bili su iskrzani, a loše ošišana smeđa
kosa davala mu je izgled rundavog kučeta izgubljenog u mislima.
Nikolaj je kroz staklo video najnoviju varijantu svoje izmars'ye,
svoje podvodne flote. Na kopnu su plovila izgledala nezgrapno: bila
su široka, pljosnata i rogobatna, kao da je neko uzeo parče dobrog
metala i lupao ga dok ne dobije palačinku s krilima. Ali pod vodom
su se pretvarala u nešto elegantno, u vijugave grabljivice koje klize u
dubini, dok im pokretima upravljaju Plimotvorci, a posada dobija
vazduh kombinacijom moči Olujnika i prečišćača koji su Nikolaj i
David usavršavali veči deo prethodne godine. Najveći izazov
predstavljalo je naoruţavanje flote. Tek tada će ova plovila postati
pravo jato ajkula. Nakon toga? Neće biti bitno koliko brodova
sagrade neprijatelji Ravkije. lzmars'ya će moći neprimetno da se kreće
kroz okeane sveta i napada bez potrebe da ikada izroni na površinu.
Zauvek će promeniti mornaričko ratovanje.
David ih je primetio dok se savetovao s Nadom Zabin oko
nišanskog sistema s klatnom i ventilom koji su razvijali za projektile.
„Danas vrše probe spoljašnjih motora”, rekao je.
„Dobro jutro i tebi, Davide.”
„Jutro je?”
„Izlazak sunca mi je bio prvi nagoveštaj da jeste”, rekao je Nikolaj.
„Kakvi su nam novi projektili?”
„I dalje pokušavamo da ih nateramo da ostanu na zadatoj
putanji”, rekla je Nada. Njene bledo, šiljato lice dobilo je plavu
nijansu svetla koje se odbijalo od rezervoara s vodom. Nada je bila
Olujnica koja se, zajedno sa svojim bratom Adrikom, borila rame uz
rame sa Suncezovkom, ali je svoj istinski potencijal pokazala u
smišljanju oruţja. Bila je suštinski uključena u razvoj izmars'ye.
„Mislim da smo nadohvat rešenja.”
I mada je ta vest ushitila izumitelja u njemu, Nikolajevo

61
oduševljenje bilo je pokvareno razgovorom koji je u Ivecu vodio s
Hiramom Šenkom. Maltene je osećao kako mu Kerč diše za vratom, i
nimalo nije uţivao u tome.
Nikolaj je postavio dva pravila za svoje Nolnike naučnike i vojnike
koji se radili u Raskošnoj močvari, njegove Nule koje nisu pripadale
ni Prvoj ni Drugoj Armiji, već obema istovremeno. Pre svega, budite
lopovi. Uzmite radove svojih neprijatelja i okrenite ih protiv njih.
Nije bitno ako Ravkija prva razvije neku tehnologiju, sve dok oni
nalaze načine da je učine boljom. Fjerdeţani su razvili motore koji
vuku vagone i oklopne tenkovske bataljone, pa su ih zato Ravkijci
unapredili tako da pokreću teške brodove. Fjerdeţani su napravili
čeličnu letelicu kojoj nije bila potrebna moć Olujnika da se pokreće,
pa su zato ravkijski Tvaratelji ukrali njihove šeme i sagradili
aerodinamičnije vazduhoplove od bezbednijeg, lakšeg aluminijuma.
Drugo pravilo? Budite brzi. U protekloj godini Fjerdeška je napravila
ogroman korak u vojnoj tehnolgiji kako, to još nisu saznali i Ravkija
je morala pronaći način da odrţi korak s njom.
Nikolaj je zadobovao prstima po nacrtima na stolu. „Ukoliko
proba goriva za spoljašnje motore prođe dobro, za koliko će izmars'ya
biti spremna za borbu?”
„Radi se o nedeljama”, rekla je Nada.
„Izvrsno.”
„Ali ne moţemo ništa da proizvedemo dok ne dobijemo još
čelika.”
„Dobićete ga”, obećao je Nikolaj. Mogao je samo da se nada da je
to istina.
„Hvala vam, Vaše veličanstvo”, rekla je Nada, uz osmeh i naklon.
Ona je nekako i dalje imala vere u svog kralja, ali Nikolaj nije bio
siguran da li mu njeno spremno poverenje donosi utehu ili ga
zabrinjava. Uvek je nalazio načina da ova zarđala, trošna mašina od
Ravkije nastavi da tera dalje tako što bi pronalazio to malo dodatnog
novca kad im je bilo najpotrebnije, što bi stvarao prave saveze u
pravo vreme, što bi sklepao nekakav izum koji njihovu bednu vojsku
pretvara u dostojnog protivnika nepreglednoj sili kojom zapovedaju
neprijatelji na njihovim granicama. Za Nikolaja, teškoće su uvek
predstavljale priliku koja se nimalo ne razlikuje od one koju pruţa
fjerdeški motor. Rasklopite ga na delove, prokljuvite šta ga pokreće,

62
a onda te delove iskoristite da napravite nešto što će da radi za vas,
umesto protiv vas.
Demon se nije slagao s tim. Demona nije zanimalo ni rešavanje
problema, ni veština upravljanja drţavom, ni budućnost. Demon je
bio samo i jedino glad, trenutna potreba, ono što moţe da ubije i
pojede.
Pronaći ću način. Nikolaj je čitavog ţivota verovao u to. Njegova
volja bila je dovoljna da oblikuje ne samo njegovu sudbinu već i
njegov identitet. Odabrao je šta ţeli da ljudi vide poslušnog sina,
nemarnog probisveta, sposobnog vojnika, samouverenog političara.
Ĉudovište je predstavljalo pretnju svemu tome. A pronalaţenju
načina da ga isteraju nisu bili ništa bliţe nego pre šest meseci. Šta je
drugo mogao da uradi sem da nastavi dalje? Manje vredne ţivotinje
cvile i otimaju se kad upadnu u kljusa. Lisica nađe način da se
oslobodi.
„Davide, jesi li noćas ovde spavao?”, upitao je Nikolaj.
Tvaratelj se namrštio. „Mislim da nisam.”
„Proveo je noć ovde”, pojasnila je Nada. „Mada nije spavao.”
„Jesi li ti?”, upitao je Nikolaj.
„Ja sam... malo odremala”, izbegavala je Nada odgovor.
„Vodim te kući kod Tamar.”
„Ali potrebna mi je ovde zbog probe goriva”, prigovorio je David.
„A tebe vodim kući kod Genje”, dodao je Nikolaj.
„Ali...”
„Ne raspravljaj se, Davide. Poţeleću da nešto dignem u vazduh
kako bih uspostavio autoritet. Potrebno mi je da Trijumvirat bude na
okupu. A ti i Nada mi trebate da počnete s radom na novom
prototipu izmars'ye.”
Nada je sklonila plavu kosu sa očiju. „Mogu odmah da počnem,
Vaše veličanstvo.”
„Ne ţuri još da pokaţeš koliko si preterano sposobna. Ţelim da se
postaraš da ovaj naročit prototip ne radi.”
David je počeo da rola nacrte i paţljivo da raspoređuje svoje
olovke i alate. „Ne dopada mi se kad govori nešto što nema smisla.”
Nada je izvila obrve. „Pretpostavljam da Vaše veličanstvo ima
razlog za to?”
Uvek imam razlog. Namerava da davljenika izvuče na obalu, ma

63
koliko da vrišti i otima se, ako mora bez obzira na to šta demon
zahteva.
„Hoću da izvedem malu predstavu”, rekao je Nikolaj, već
zamišljajući jezero obasjano mesečinom i čitav veličanstveni haos
koji namerava tamo da zapodene. „Sto znači da su mi potrebni pravi
rekviziti.”

64
 Gavele.
Što su se više pribliţavali gradu, bilo joj je sve teţe da zanemari
šuškanje šapata u glavi. Ponekad bi se mogla zakleti da čuje glasove,
mutne obrise reči tik izvan razumevanja. S druge strane, ponekad bi
se taj zvuk utišao do šuma vetra u ševaru.
Kaţi im, ljubavi moja.
Ali šta je imalo da se kaţe? Zvuk moţda ništa nije značio. Moţda
samo ima zvučne halucinacije, nekakav ostatak iz njenog okršaja s
paremom.
Ili se to moţda čuju mrtvi, prizivajući je.
Sam grad nalazio se u senci niskog planinskog venca, ispod
kabastog obrisa onoga što je jednom bila tvrđava, a sada fabrika
municije, uklesana u liticu visoko iznad njega. Nije im dugo trebalo
da shvate da je stara fabrika preuređena u nešto novo bilo je to jasno
po reci kola i ljudi koji ulaze u fabriku i izlaze iz nje ali u šta to?
Nije bilo pravih gostionica, samo jedna krčma s dve sobe za goste,
a obe su već bile zauzete. Vlasnik im je rekao da manastir na brdu
povremeno prima stanare.
„Ţene iz manastira rade kao pralje za vojsku”, rekao je. „Ne bi im
smetalo da imaju još koji par ruku koji bi obavljao poslove.”
„Sigurno su prilično zauzete ovih dana, kad stara fabrika ponovo
radi”, rekla je Nina na fjerdeškom. „To je dobro za posao.”
Vlasnik krčme je odmahnuo glavom. „Vojnici su došli pre nekih
godinu dana. Nisu zaposlili nikog od meštana, a sipaju svoju
prljavštinu u reku.”
„Pričaš priče”, rekla je krupna ţena koja je čistila grašak za
šankom. „Reka je bila puna jalovine iz rudnika i pre nego što su
vojnici ponovo pokrenuli dimnjake.” Nini i ostalima uputila je

65
dugačak pogled. „Ne isplati se strancima govoriti o nevoljama.”
Shvatili su šta im poručuje, pa su izašli na glavnu ulicu. Bio je to
iznenađujuće lep grad, s malim zgusnutim zgradama šiljatih
krovova i vrata obojenih u jarkoţuto, ruţičasto i plavo.
Leoni je podigla pogled ka planini gde se nazirala stara fabrika,
velika četvrtasta zgrada istačkana tamnim prozorima. „Mogli bi
samo da proizvode puške ili municiju.”
Adrikov izraz lica bio je još sumorniji nego inače. „Ili neki od tih
novih oklopnih tenkova koje toliko vole.”
„U tom slučaju moći ćemo u prestonicu da pošaljemo obaveštajne
podatke”, rekla je Nina. Nadala se da će to biti sve.
Iznenadila se kad je i ovde krajičkom oka uhvatila znake Svetaca,
u mestima za koje je znala da nisu privrţeni mreţi Hringza. Viđala ih
je i na drumu oltare koji nose simbol Sankte Aline umesto Djelovog
svetog jasena, ikonu Sankta Demjana od Inja uglavljenu u okvir
prozora, dve trnovite grane ukrštene iznad ulaznih vrata kao oznaku
blagoslova Sankta Feliksa. Sirom Ravkije pronosile su se glasine o
čudima i neobičnim događajima, a činilo se da je novi zanos prema
Svecima dobio uporište i u Fjerdeškoj. Bilo je rizično tako javno
izraţavati jeres u blizini vojnika, ali ovo su moţda bili mali činovi
pobune varošana ogorčenih zbog pripadnika oruţanih snaga koji su
ih nadzirali odozgo iz fabrike.
Manastir se nalazio na severnoj periferiji grada, skoro tačno u
podnoţju padine što se spuštala od fabrike. Bio je to okrugao grumen
mlečnobelog kamena s kupastim krovom, zbog kojeg je zgrada
izgledala poput tornja koji traţi zamak. Velika kapela na koju se
naslanjao bila je sačinjena od izdrţljivih, grubo tesanih klada, dok joj
je ulaz s pročelja bio od jasenovih grana prepletenih u sloţene
čvorove.
Ostavili su sanke u štali i pozvonili na sporedan ulaz u manastir.
Otvorila im je mlada ţena u izvezenoj svetloplavoj gornjoj haljini
iskušenice, nalik na kecelju, i već u sledećem trenutku upoznali su
Izvor-mati. Starija ţena nosila je tamnoplvu vunenu haljinu i imala
okruglo lice sa obrazima poput jabuka, duboko izbrazdano, kao da
nije s godinama smeţurano, već nabrano u uredne blede preklope.
Nina se predstavila, objasnivši da radi kao prevoditeljka
trgovaškom paru koji nudi svoju robu, i pitala mogu li da odsednu

66
negde na imanju dok obilaze okolinu.
„Znaju li uopšte fjerdeški?”
„Bine”, rekao je Adrik. Nešto malo.
„De forenen”, dodala je Leoni uz osmeh. Učimo.
„A gde je tvoj muţ?”, upitala je Izvor-mati Ninu.
„U talasima”, rekla je Nina, oborivši pogled ka srebrnom prstenu
na svojoj ruci. „Neka ga Djel čuva.”
„Nije bio vojnik, dakle?”
„Ribar.”
„Ah. Pa dobro”, rekla je, kao da je nezadovoljna takvom
beskrvnom smrću. „Mogu da tebi i Zemnikanki dam sobe u
prizemlju, pored kuhinje. Ali njen muţ će morati da ostane u štali.
Sumnjam da će ikako naškoditi devojkama”, dodala je, bacivši
pogled na podvijen rukav Adrikovog kaputa, „ali ipak.”
Bila je to uzgredna, nepromišljena primedba koju su ljudi često
davali u Adrikovom prisustvu, ali on se samo prijatno nasmešio i
preostalom rukom pruţio novac za nedelju dana unapred.
Dok ih je vodila kroz trpezariju sve do štale, Izvor-mati ih ju
uputila u rutinu manastira. „Vrata se zaključavaju svake večeri na
deseto zvono i ne otvaraju se sve do jutra. Od vas se traţi da za to
vreme čitate ili meditirate u tišini, kako ne biste ometali devojke u
učenju.”
„Jesu li sve devojke iskušenice?”, upitala je Nina.
„Neke će postati Vrutak-deve. Druge su ovde da se obrazuju dok
se ne vrate svojim porodicama ili muţevima. Šta prevozite u ovome,
uopšte?”, upitala je Izvor-mati, podigavši ćošak cerade zakačene za
sanke.
Prvi Ninin poriv bio je da pljesne ţenu po ruci. Umesto toga,
revnosno je prišla i posegla za vezama koje drţe ceradu na mestu.
„Ovaj bračni par izumeo je puške s novim načinom punjenja.” I kao
da je upravo to čekala, Leoni je iz kaputa izvukla šareni letak.
„Prodaju se po pristupačnim cenama, i očekujemo veliku rasprodaju
naredne godine”, rekla je. „Traţimo nekoliko malih investitora.
Ukoliko ţelite demonstraciju...”
„Ne, neka hvala”, hitro je odvratila Izvor-mati. „Uverena sam da
su krajnje upečatljive, ali plašim se da su novčana sredstva manastira
jednostavno previše mala za... ovaj... tako neizvesne poduhvate.”

67
 Uvek je uspevalo.
„Obroke sluţimo na šesto zvono, nakon jutarnjih molitvi kojima
slobodno moţete da se pridruţite i ponovo na šesto zvono uveče.
Hleb i so su dostupni u kuhinji. Sledovanje vode je ograničeno.”
„Ograničeno?”, upitala je Nina.
„Da, vadimo je iz bunara u Felstedu, a to zahteva prilično dug
put.”
„Zar nije Gjela bliţa?”
Ĉasna majka je stegla punačke usne. „Postoji mnogo načina na
koje sluţimo Djelu. Put nam pruţa dobru priliku za tihu
kontemplaciju.”
Reka pored stare tvrđave postala je kisela. Dakle, Izvor-mati nije ţelela
da njene štićenice piju vodu iz ove pritoke, ali nije bila rada ni da o
tome raspravlja. Moguće je da su Vrutak-deve samo prale vojničke
uniforme, ali je takođe bilo verovatno da su i znale šta se dešava u
fabrici.
„Hajde da prošetamo”, rekao je Adrik, čim je Izvor-mati otišla.
Nina je proverila mnoštvo veza na ceradi, pa su se uputili
planinskom kosom, opuštenim korakom, glasno čavrljajući na
zemnikanskom. Išli su uporedo s drumom koji je vodio ka fabrici, ali
su natenane jedni drugima pokazivali ptice i zastajali na mestima s
pogledom na dolinu. Samo troje turista u šetnji, ništa više.
„Hoće li ti biti dobro u štali?”, upitala je Leoni dok su se probijali
kroz šumarak borova.
„Snaći ću se”, rekao je Adrik. „Jednoruki pohotljivac ipak moţe
da ulovi kojeg konja. Izvor-mati nije ni pomislila na to.”
Leoni se glasno nasmejala. „Vukovi koji se kreću neprimetno
ulove najviše ovaca”, rekla je. Adrik je frknuo kroz nos, mada je
izgledao gotovo zadovoljno.
Hodajući za njima, Nina je prevrnula očima. Ukoliko bude
prinuđena da nastavi misiju s dvoje ljudi koji započinju ovaj ples
opreznih komplimenata i iznenadnih napada zarumenelosti, to je
moţe skroz ubiti. Jedno je naći sreću i izgubiti je, a nešto sasvim
drugo kad vam neko nabija na nos tuđu sreću, poput neţeljenog
drugog parčeta torte. A opet, ona nikada nije odbila drugo parče
torte. Ovo će biti dobro za mene, rekla je sebi. Kao što su bili zeleno povrće
i časovi aritmetike. I verovatno ću jednako uţivati u tome.

68
 Na kraju su se probili do razmaka između stabala kroz koji se
video ulaz u fabriku. Ĉim ga je Nina ugledala, u glavi joj se pojačalo
šušketanje onih glasova, nadglasavši vetar koji je povijao borove.
Dva vojnika su stajala na straţi pred ogromnim dvokrilnim vratima,
a još ih je bilo raspoređeno čitavom duţinom parapeta.
„Ovo je pre fabrike bilo utvrđenje”, rekla je Nina i ukazala na
nešto što je ličilo na male alkove uklesane u kamene zidove. Iza
glavne zgrade nalazilo se veliko veštačko jezero, i Nina se zapitala da
li se ta voda upotrebljava za hlađenje mašinerije kojom se unutra
upravlja, kakva god ona bila.
„Na strateški je dobrom mestu, pretpostavljam”, rekao je Adrik
svojim turobnim glasom. „Izdignuto je. Bezbedno mesto na koje
moţete da se sklonite kad dođe do napada, ili kad se nabujala reka
prelije preko obala.”
Sila Djela, pomislila je Nina. Vrelo ţivota, bes reke.
Dok su posmatrali kako se pokrivena teretna kola pribliţavaju
kapiji, dva dimnjaka su rigala plavosiv dim u nebo kasnog
popodneva. Bilo je nemoguće utvrditi koje su reći vozač i straţari
razmenili.
„Šta mislite, šta je u tim kolima?”, upitao je Adrik.
„Moglo bi da bude bilo šta”, odgovorila je Leoni. „Ruda iz
rudnika. Riba. Paketi jurde.”
Nina je prešla dlanovima preko mišica i bacila pogled ka
dimnjacima. „Nije jurda. Osetila bih joj miris.” Male doze obične jurde
pomogle su joj da preţivi iskušenja parema, ali razvila je visoku
osetljivost na nju. „Šta misliš?”, upitala je Adrika. „Ostajemo li?”
„Mislim da bih voleo da pogledam šta ima u toj fabrici, ali ću se
zadovoljiti saznanjem šta se to, dovraga, izliva u vodu.”
„Moţda ipak potiče iz rudnika”, rekla je Leoni.
„Da je iz rudnika, ribari bi se pobunili i traţili da se rudnici
zatvore. Varošanima je strah vezao jezik.”
„Hajde da uzmemo uzorke vode”, rekla je Leoni. „Budem li
uspela da izolujem zagađivače, moţda budemo u stanju da otkrijemo
šta rade u tvrđavi.”
„Imaš opremu za to?”, upitao je Adrik.
„Ne baš. Spremila sam se da laţiram papire, ne da traţim otrove.
Ali verovatno bih mogla nešto da sklepam.”

69
 „Da ti kaţem kako mi je potreban čarobni prah od kojeg ću
bljuvati mentol-bombone, verovatno bi mi rekla da moţeš nešto da
sklepaš.”
„Verovatno”, odgovorila je Leoni uz širok osmeh. „Prosto bih
morala da pokušam.”
Adrik je s nevericom odmahnuo glavom. „Umorim se samo od
razmišljanja o tome.”
„Trebaće mi vremena”, rekla je Leoni, i Nina je videla da joj licem
prelazi senka zabrinutosti. „Nezgodno je raditi sa otrovima.”
„Ne moţemo suviše dugo ostati ovde, a da ne izazovemo
sumnju”, rekao je Adrik. „ Ovde se prosto nema dovoljno trgovine
da bismo opravdali svoj boravak. A ne ţelim da ostanemo zavejani
ako nas uhvati loše vreme.”
„Znam”, rekla je Nina. Naterala ih je da dođu ovamo, i nadala se
da će otkriti nešto više od ponovo pokrenute fabrike municije. „Daj
nam nedelju dana.”
Usledila je tišina, a Nina je osetila kako Leoni i Adrik dele
zajedničku zabrinutost.
Leoni je neţno dodirnula Ninu po ruci. „Nina...”, zaustila je, a
Nina je tačno znala šta se sprema da izgovori.
Šaputanje u njenoj glavi ponovo se pojačalo, ali Nina svesno nije
obraćala paţnju na njega. Umesto toga, pogledala je ka dolini, ka
gustoj šumi, ka svetlucavoj pritoci koja proseca drveće, nalik na
blistav lančić u kutiji s nakitom, ka urednom gradiću s drumom koji
ga preseca nadvoje. Ovde nije imala osećaj neprijateljske teritorije.
Ĉinilo joj se da gleda mirno mesto na koje ljudi dolaze da grade
domove i stvore sebi ţivot, gde vojnici i ratovi predstavljaju samo i
jedino neţeljeno nametanje.
U nekom drugom ţivotu, Matajas i ona bi mogli na nakom
ovakvom mestu da stvore dom. Prepirali bi se oko toga koliko blizu
grada bi trebalo da ţive. Nina bi ţudela za ljudima i uzbuđenjima;
Matajas bi gunđao da mu treba mir i tišina. Našli bi načina da se
sretnu na sredini. Svađali bi se i ljubili da se pomire. Ali da li bi se
ikada zajedno osećali bezbedno? U Fjerdeškoj? U Ravkiji? Postoji li
ijedno mesto gde bi njih dvoje zaista bili slobodni i srećni? Drugi
ţivot, drugi svet.
Vreme je, Nina. Vrati me mom bogu.

70
 Duboko je uzdahnula. „Trebaju mi dva dana da ga prenesem do
mesta gde je voda čista”, rekla je.
Već je izgovarajući te reči osetila kako joj se srce čepa, osetila je
snaţan zamah sekire, zarivanje oštrice kroz koru, u meko belo drvo.
„Ne bi trebalo da ideš sama”, rekao je Adrik, mada nimalo
oduševljeno. Zvučao je kao da razmišlja o navlačenju natopljenih
čarapa.
„Mogu sama da...”
Negde dole razlegao se zvuk. Ukočili su se, odjednom napeti,
čekajući. Vladala je tišina, a onda se začuo uzvik.
„Livada”, prošaputala je Nina.
Adrik je krenuo nizbrdo, pozvavši ih rukom da krenu za njim, a
njegovo turobno drţanje u trenutku je nestalo, čim je prekaljeni
ratnik izbio na površinu. Drţali su se senki, kretali sa oprezom,
šunjajući se sve bliţe.
„Vojnici”, prosiktala je Leoni, virnuvši kroz granje.
Grupa mladića u sivim fjerdeškim uniformama okupila se pored
rečice. Vikali su jedni na druge. Dvojica su bila na konjima, ostali su
sjahali i pokušavali da smire ţivotinju koja se od nečega prestrašila i
zbacila svog jahača. Nina je videla da se vojniku čizma zakačila za
stremen, i da ga konj sada vuče kroz vodu, lagano galopirajući po
potoku, jedva mašeći kopitama vojnikovu glavu. Bio bi dovoljan
jedan teţak udarac i momku bi glava bila smrvljena.
„Trebalo bi da im pomognemo”, rekla je Leoni.
„Trebalo bi da se vratimo u grad, na bezbedno”, odvratio je Adrik.
„Snaći će se oni sami.”
„A to je i jedan fjerdeški vojnik manje koji će nas kinjiti”, rekla je
Nina, maltene sebi u bradu.
Nina.
Adrik i Leoni su zurili u nju. Adrik je izgledao poput oţalošćenog
na nečijem bdenju, a čak su se i preko Leonine uobičajene vedrine
navukli oblaci zabrinutosti.
Nije odobravala takav stav. Adrik ga nije odobravao. Dođavola, ni
Nina ga nije odobravala, duboko u srcu.
Ali otkako ju je Matajas napustio otkako su joj ga oduzeli Nina je
izgubila onaj deo sebe koji je mario. U čemu je bila svrha svega toga?
Spasete jedan ţivot samo da biste gledali kako drugi biva oduzet.

71
Svega dobrog je nestalo. A onog lošeg? Nina je pogledala mlade
Fjerdeţane u njihovim uniformama, ubice u nastajanju. Kakvo pravo
su oni imali da preţive kad njenog Matajasa, njenog divnog
varvarina, više nije bilo?
Nina.
Poţelela je da pokrije uši šakama i da mu kaţe da je ostavi na
miru. Ali to je bilo poslednje što je ţelela.
Moraš li uporno da traţiš od mene da ostanem čovečna?, nemo mu je
prigovorila.
Znam koliko si jaka, Nina. Moja smrt neće biti ono što će tebe poraziti.
„Šta bi uopšte trebalo da uradimo?”, naglas je upitala.
„Ja umem s konjima”, ponudila se Leoni.
Adrik je prevrnuo očima. „Evo nje opet.”
„Tako ćemo se dodvoriti meštanima”, uporno je nastavljala Leoni,
već se probijajući kroz drveće. „Dobro bi nam došlo nekoliko
prijatelja među vojnicima.”
„Prijatelja među vojnicima?”, s nevericom je ponovila Nina.
„Hajde”, rekao je Adrik. „Ako Leoni ostane prepuštena sama sebi,
moţda ih pozove na pidţama-ţurku.”
„Gedrenen”, povikao je jedan vojnik čim su njih troje izbili na
čistinu. Stranci. Zvučao je kao dete.
„Moţemo li biti od pomoći”, doviknula je Nina na fjerdeškom.
„Ne!”, viknuo je on sa obale reke. „Ne pribliţavajte se!”
I tek tada je Nina uvidela da to uopšte nisu bila muškarci već
mlade ţene obučene kao fjerdeški vojnici.
Nina je podigla šake u pokušaju da ih smiri. „Pustite nas da
pomognemo vašem saborcu. Moja prijateljica Zemnikanka poznaje
konje.” Stvarno se nadala da je to istina, a ne samo Leonino
optimistično tumačenje izjave Jednom sam pomazila ponija.
Leoni je prišla obali reke, i počela tiho da njišti i mrmlja nešto na
zemnikanskom. Polako se pomerila nalevo, pa nadesno, sasvim
raširivši ruke.
„Treba mi konopac”, tiho je rekla, ne sklanjajući pogled s konja.
Jedna jahačica je prišla bliţe. Bila je sigurno preko metar i
osamdeset visoka, i vrlo mišićava. Imala je toplu nijansu smeđeg tena
koji ovako daleko na severu ukazuje na hedjutsko poreklo, a pod
šapkom joj je virilo nekoliko pramenova riđe kose. Sada kad su se

72
pribliţili, Nina je videla da su im uniforme prevelike, da im loše
stoje. Ukradene.
Visoka devojka je isturila bradu. Bila je otprilike Nininih godina, i
ukoliko se plašila zbog toga što su otkrivene, taj strah je bio dobro
skriven. Dobacila je konopac Nini, koja ga je dodala Leoni, drţeći se
na odstojanju. Šta su ove devojke radile? Ţene u Fjerdeškoj nisu
sluţile vojsku. Nisu često jahale, a i kad jesu, svakako to nisu radile
opkoračivši konja. Nisu čak ni pantalone nosile, samo teške suknje
kojima je narnena bila da štite njihovu smernost.
Devojka uhvaćena u stremen je zaječala, boreći se da se uspravi u
plićaku. Imala je kosu ţutu kao slama, koja joj se pala po ramenima, i
obilno je krvarila iz posekotine na čelu. Ali bila je ţiva i lobanja joj je i
dalje bila u komadu zasad.
Leoni je drţala pogled uperen u konja dok je savijala konopac u
laso. Zamahnuta je njime polako, u lenjim krugovima, nastavljajući
da tiho, umirujuće mrmlja, dok su svi ostali stajali i posmatrali. A
onda je, ne remeteći ritam, u blagom luku bacila laso. Savršeno je
palo konju oko vrata, i ţivotinja se propela uz prodorno rzanje. Leoni
je ponovo počela da se kreće levo-desno, namotavajući konopac,
naginjući se unazad, koristeći svoju snagu, ali bez borbe. Makar se
konj smirio.
Visoka devojka koja je Nini dodala konopac zakoračila je ka
Leoni, ali je ona brzo odmahnula glavom u njenom pravcu.
„Pusti je na miru”, tiho je rekla Nina. Devojci se duţ oštre vilice
razlilo rumenilo.
Leoni je polako prišla konju i spustila mu dlan na vrat, gladeći mu
grivu sve do hrbata. „Nešto te je uplašilo?”, progovorila je na
zemnikanskom, paţljivo se pomerajući niz njegov bok. Sagnula se do
stremena, ali je pokretom ruke upozorila devojku koja je staklastog
pogleda leţala u vodi da ostane mirna. Nije ţelela da rizikuje da konj
ponovo počne da zazire od nečega. Nina se nadala da je devojka
dovoljno svesna da razume. „Nema razloga da brineš”, tiho je
govorila Leoni.
Oslobodila je devojku iz stremena, a onda naglo povukla konopac
i odvela konja iz vode.
Neko duţe vreme pala devojka je samo leţala u reci. A onda je
glasno zajecala i pridigla se. Njene drugarice su joj pritrčale i izvukle

73
je na obalu.
Leoni je dovela konja do mesta na kojem su stajale Nina i visoka
devojka. „Imate li predstavu šta ga je uplašilo?”, upitala je na
zemnikanskom.
Nina je prevela, ali visoka devojka nije odgovorila, samo ih je
bakarnim očima pogledala kroz suţene kapke. „Šta vi radite ovde?”
„Osim što spašavamo ţivot vašoj prijateljici?”, blagim glasom je
uzvratila Nina.
„Ĉisto sumnjam da bi umrla.”
„Stvarno? Samo bi krvarila dok ne izgubi svest od potresa mozga,
ili dok je konj ne izgazi i dok ne završi u komi?”
„Sve smo drţale pod kontrolom”, bila je uporna. A onda je bacila
pogled ka drveću. „Došli ste iz severne šume. Tamo nema ničega.”
„Shvatili smo. Novi smo u kraju. Da li se istraţivanje okoline
smatra zločinom u Gaveleu?”
„Tim putem se stiţe do mesta s kojeg se lepo vidi fabrika.”
„Ah!”, na to će Nina. Okrenula se ka Adriku i Leoni. „Zgrada koju
smo videli je neka vrsta fabrike.” Najbolje je da se drţe svoje priče,
čisto u slučaju da neka od ovih ţena govori zemnikanski. Ponovo se
okrenula ka visokoj devojci. „Mislili smo da malo liči na tvrđavu. Šta
se proizvodi tamo?”, nevino je upitala.
„To se mene ne tiče, i iskreno sumnjam da se tiče vas. Odseli ste u
manastiru?”
Koliko je zaista ova devojka znala i zašto je bila tako neprijateljski
nastrojena? Moţda je bila sestra nekog vojnika, odgajana da bude
sumnjičava. Nina je trgnula rukama, osetivši kako joj se krhotine
kostiju pomeraju. Nije ţelela da povredi ovu devojku, ali hoće bude
li primorana. Poslednje što im sada treba jeste da neko otrči kući i
ispriča o strancima u šumi koji uhode fabriku. A onda je visoka
devojka stegla pesnice i progovorila: „Ja... moţete li da ne kaţete
Izvor-mati da ste nas videli ovde?”
Najednom je devojčin odbrambeni stav dobio smisao. Ukradene
uniforme. Izlet u šumu usred bela dana. Pokušavala je da krene u
napad, ali bila je opravdano uplašena da će biti otkrivene.
„Vi ste iskušenice?”, upitala je Nina.
„Sve se obrazujemo u manastiru. Neke će se udati. Neke druge će
postati Vrutak-deve i posvetiti ţivot Djelu.” Zvučala je kao da

74
nijedan od ta dva izbora u njoj ne izaziva ushićenje.
Nina se postavila mnogo ozbiljnije, shvativši da podraţava
Matajasovo drţanje. „Muško jahanje, nošenje pantalona, vitlanje po
šumi bez pratioca... Od nas bi bilo veoma neodgovorno da to ne
prenesemo Izvor-mati, naročito kad se uzme obzir velikodušnost
naših domaćina.”
Visoka devojka je posivela u licu, a Nina je osetila ţaoku griţe
savesti. Ukoliko je stvarno Nininih godina, onda je suviše stara da
bude iskušenica. Kao i sve ostale. Da li su, onda, ovo ţene koje nigde
ne pripadaju? Devojke koje nisu izabrane za neveste? Šta se dešava s
fjerdeškim ţenama koje ne postanu supruge i majke? Ravkija je bila
oštećena na mnogo načina, ali tamo je makar Nini bilo dozvoljeno da
se obučava kao vojnik, da postane ono što joj je bilo suđeno da bude.
Slobodna da se bori i umre pored svog čoveka ?
Da, Matajase. Slobodna.
Šta bi on mislio o ovim devojkama u ukradenoj odeći?
„Gde ste nabavile te uniforme?”, upitala je Nina.
„U praonici. Vojnici šalju odeću na pranje u manastir.”
„Onda ste i kradljivice”, rekla je Nina. Moţda saţaljeva ove
devojke, ali neće zbog njih ugroziti njihov laţni identitet.
„Samo smo ih pozajmile! Bila je to šala. Nećemo više nikada.”
Nina je sumnjala u to. Nije ovo bio ni prvi ni poslednji put da ove
devojke „pozajmljuju” uniforme ili konje. Iz daljine su mogle da
odrţe privid, pretvarajući se da su vojnici na obuci, kako bi lutale
naokolo sa slobodom koju inače nikad ne bi osetile. Ali s kakvim
rizikom? Nina nije mogla ni da zamisli kaznu koji bi ih čekala
ukoliko budu otkrivene.
„Adriče, šta ti kaţeš?”, upitala je Nina, prepustivši odluku
muškarcu u njihovoj grupi, kao svaka dobro vaspitana Fjerdeţanka
pa makar on bio i stranac.
Adrik je sa osudom pogledao iskušenice, pretvarajući se da
razmišlja. „Dobro, de. Hajde da zaboravimo šta se danas desilo.”
Nina je klimnula visokoj devojci, koja se smesta pogurila od
olakšanja. Dok su povređenu prijateljicu podizale u sedlo, i ostale
devojke su izgledale kao da im je laknulo.
„Vodite je kući, izlečite je”, rekla je Nina nadmoćno, prenemaţući
se kao učenica koja nikada, nikada ne bi prekršila pravila. „Večeras

75
treba da se u molitvama zahvalite Djelu što trpi takvu nesmotrenost
svojih sluškinja.”
Visoka devojka se naklonila. „Djel jerendem.” Uzjahala je konja.
„I bolje bi vam bilo da vas više ne vidimo ovde!”, rekao je Adrik
na nezgrapnom fjerdeškom.
„Nećete, gospodine. Naravno da nećete”, odvratila je devojka, ali
dok se okretala, Nina joj je u oku primetila iskru prkosa. Ostale su se
moţda obeshrabrile, ali ova devojka nije. Njeno srce je bilo
drugačijeg kova. Ona će jahati. Ona će loviti. Ona će se boriti kad
moţe. I tako će uspeti da preţivi.
„Neće nikome reći”, progovorila je Nina kad su iskušenice otišle s
poljane.
„Neće”, ponovio je Adrik. „Očito su bile uţasnute da ćemo mi reći
Izvor-mati. Hajde da napunimo čuturice. Odnećemo uzorke nazad u
štalu.”
Ali Nina još nije bila sasvim spremna da siđe s planine. Šaputanje
je ponovo počelo, i ovoga puta nije nameravala da ga zanemari.
„Ţelim da bacim još jedan pogled na fabriku.”
„Zašto”
Kako da odgovorim na to? „Ja... prosto mislim da ima još toga da se
vidi.” Hor unutar nje je uzdahnuo.
Adrik je izgledao sumnjičavo. „Idi, ali budi paţljiva. I nemoj sama
da se upuštaš u bilo šta, jesi li razumela?” Nina je klimnula, ali Adrik
je očigledno na njenom licu video nešto čime nije bio zadovoljan.
„Nina, nemoj ništa da radiš. Ukoliko te uhvate, doveščeš u opasnost
sve naše poslove u Fjerdeškoj. To je naređenje, ne molba”
„Razumem, gospodine”, rekla je Nina, uspevši to da izvede bez
ikakvog nagoveštaja ozlojeđenosti koju je osečala. Poslušnost joj
nikada nije bila jača strana, a i već suviše dugo je sama donosila
odluke. Ipak, ţelela je da sluţi vojsku u Ravkiji, a to je značilo da opet
mora da nauči kako da radi ono što joj je rečeno.
Trasel nije voleo da sluša moja naređenja. Podmitio bih ga komadićima
šnicle.
Stvarno, Matajase? Treba li da pokušam da ugrizem Adrika kad mi
sledeći put bude išao na ţivce? Nisam ja vuk. Ja sam fino raspitana dama...
mada šnicla dobro zvuči.
„Leoni i ja ćemo uzeti uzorke odavde i iz pritoke bliţe gradu”,

76
rekao je Adrik, a Nini je bilo drago što ne moţe da joj čita misli.
„Vrati se pre nego što padne mrak.”
Nina se zaputila kroz šumu, ne ţureći da se vrati do fabrike,
ukoliko postoji i najmanja šansa da je neko posmatra. Ovoga puta
nije pratila drum. Umesto toga je slušala šaputanja, i bila je ubeđena
da ne umišlja njihovo ushićenje dok se pela uz planinu, dopuštajući
im da je vode dalje na istok. Njihovo uzbuđenje teralo ju je da
nastavlja uprkos umoru, šuškanje je postajalo sve jače, poput gomile
koja oduševljeno čavrlja pred početak predstave. Ili moţda
pogubljenja.
Sunce je gotovo već zašlo kad je napokon ugledala utvrđenje. Kako
to da se u pustolovinama uvek ovoliko hoda?, pitala se. Nekako se
došetala iza zgrade, tako da se obrela na njenom naspramnom kraju,
najbliţe istočnom krilu. Iz ovog ugla je videla da postoji i zemljani
put koji vodi do druge kapije, a čuvaju ga dva straţara koji izgledaju
kao da im je dosadno. Ĉinilo se da je ovaj deo fabrike zapušten. Neki
prozori bili su razbijeni, a Nina nije primetila nikakve znake da bilo
koga ima unutra.
Takođe je imala bolji pogled na veštačko jezero, na čijem je
potpornom zidu bilo izrezbareno dţinovsko drvo jasena, s granama i
korenjem koji se šire kao debela, isprepletana ispupčenja na
isklesanom kamenu. Nema sumnje da je dobio blagoslov kad je
brana građena. Gde god da su koristili vodu, u čemu god ona bila
sadrţana, Fjerdeţani su tu govorili molitve u mlinovima i lukama, u
velikim severnim rudnicima gde su svete reči urezivane u led svake
godine iznova. U podnoţju brane nalazila se okrugla ustava, i Nina
je u blatu oko nje mogla da vidi otpatke. Prljanje Djelovih voda u
Fjerdeškoj se smatralo zločinom za koji je kazna smrt. Moţda ovi
vojnici nisu bili nešto naročito religiozni.
Ovde nije imalo šta da se vidi, ali šaputanje u Nininoj glavi
pojačalo se do graje, i sada je čula da glasovi nisu uzbuđeni bili su
razdirani bolom.
Nina je posegla za tim svojom moći, onom sposobnošću koju je
parem stvorio u njoj. Osetila je tok nevidljive reke koju nijedan čovek
nije mogao da zadrţi. Bila je to smrt, hladna i neumitna plima a kad
bi se usredsredila, mogla je da oseti gde su joj brzaci, a gde virovi.
Pustila je um da zaroni u tu hladnoću i potraţi glasove.

77
 Gde ste?, upitala je tamu. Ko ste?
Naglo je uzdahnula kad ju je matica uhvatila, kao da će je povući
sa sobom, odvući u dubinu. Zapomaganje u njoj nadiralo je poput
uţasne poplave. Smrt je ţelela da je uzme. Tačno je osećala da je tako.
A da li je neki deo njenog bića ţeleo da joj učini po volji?
Nina, vrati se.
Više joj se nije činilo da je voda hladna.
Odavala je utisak ljubaznosti. Poput dobrodošlice.
Nina. Ne prepuštaj se plimi.
Nina je naglo otvorila oči. Ponovo ju je okruţavao svet ţivih
pesma ptica, miris mokrog zemljišta pod čizmama, zvuk sitnih
stvorenja koja se kreću kroz grmlje.
Pogledala je glomaznu fabriku i osetila kako joj jeza prodire
duboko u kosti. Glasovi su se povukli, ali i dalje je čula plač. Znala je
ko su. Stotine i stotine ţena i devojaka. I sve su bile mrtve.
Ovde, na vrhu ove planine, Nina je bila okruţena grobovima.

78
 Nikolaj i Tolja su odveli Davida i Nađu nazad u prestonicu kroz
podzemne tunele koji su se protezali od Raskošne močvare se do
imanja Velikog Dvora put od skoro dvadeset pet kilometara duboko
ispod površine zemlje. Jadni Tolja je čitavim putem tiho govorio sam
sa sobom. U stihovima.
Nikolaj bi voleo da i Tolju i sopstvene uši poštedi traume tog
putovanja, ali je zapovednik njegovog obezbeđenja uporno
ponavljao da mu je dobro. Uostalom, Nikolaj je primio vest da se
gomila hodočasnika utaborenih ispod gradskih zidina poslednjih
dana povećala i da neki od njih traţe prijem kod kralja. Sad bi mu
samo trebalo još i to da se neki revnosni fanatik baci pod kopita
jednom od kraljevskih konja. Nikolaj nije nameravao danas da stvara
nikakve mučenike.
Izbili su iza bučnog veštačkog vodopada nedaleko od kraljevske
ergele, prema kojoj su stazu nadgledala dva Nikolajeva straţara u
koje je imao najviše poverenja. U belo-zlatnim uniformama, crne
kose sa urednim razdeljkom sa strane i svečanim izrazom
nezainteresovanosti straţara na duţnosti, mogli su biti braća da im
narav nije bila tako potpuno različita. Trukin se uvek smejao i
razmetao hrabrošću, dok je Isak bio toliko stidljiv da je često s
mukom uspevao nekoga da pogleda u oči.
Straţari nisu pokazali ni trunku iznenađenja kad se Nikolajeva
druţina pojavila između ţivica.
„Trukine”, rekao je Nikolaj. „Kakva sam uzbuđenja propustio dok
sam bio na putu?”
Trukinov strog izraz lica smesta se pretvorio u opušten osmeh.
„Dobro došli nazad, Vaše veličanstvo. Nemam ni o čemu naročitom
da izvestim, osim da je jedan Paklenik zapalio šumu iza jezera.”

79
 Zvuči kao Kuvej. Nikolaj se divio daru šuneskog dečaka da izaziva
nevolje. Naročito zato što je mladi Paklenik bio Zojin problem. „To i
nije tako strašno.”
Turkinov široki osmeh pretvorio se u izvinjavajući izraz. „Izgleda
da je plamen zahvatio i ministra finansija. Ipak, nije pretrpeo nikakve
povrede.”
„Sve dok niko nije namerno zapalio ministra finansija. Cav
anemje?”, upitao je Nikolaj Isaka na zemnikanskom. Za vreme
sluţbovanja u Halmhendu otkrio je da je Isak nadaren za jezike, pa
ga je ohrabrio da to neguje.
Isak se neznatno naklonio. „Naglasak vam je sve bolji, Vaše
veličastvo.”
„Nemoj da mi podilaziš, Isače.”
Straţar je pročistio grlo. „Elem, zemnikanska reč za dan je can, ne
cav. Osim ukoliko niste nameravali da me pitate kako mi je
magarac.”
„Tvom magarcu ţelim sve najbolje, ali treba uvek da me slobodno
ispraviš kad pogrešim.”
„Razumem, Vaše veličanstvo”, s nelagodom je odgovorio Isak.
„Ne brini”, rekao je Nikolaj kad su se okrenuli leđa vrtovima i
uputili se ka Velikom Dvoru. „Ne dešava se to često.”
Lako izgovorene reči. Nekadašnje reči. Sa svakim danom ih je sve
teţe dokazati.
Nikolaj je kroz drveče nazreo pozlaćene balkone Velikog Dvora,
naslagane jedne iznad drugih poput slojeva glazure na najskupljem
čajnom kolačiću na svetu. Njegovi preci su uţivali da preteruju u
svemu osim u dobrom ukusu. Ipak, zasad još neće svratiti tamo.
Umesto toga skrenuo je ka Malom Dvoru, prošavši kroz šumarak i
ugledavši njegove zlatne kupole, kao i svetlucavo plavo jezero s
majušnim ostrvom u sredini, vidljivo odmah iza njega.
Nikolaj je ovde proveo mnogo vremena, ali opet... bilo je nečega
naročitog u vezi sa ovim mestom njegovim visokim tornjevima,
drevnim drvenim zidovima ukrašenim umetnutim sedefom i
izrezbarenim svim mogućim prizorima cveća i zveri. Uvek je imao
utisak da putuje na neku nepoznatu teritoriju, da ostavlja nov svet za
sobom zarad nekog mesta gde je moguće nagoditi se s tamom.
Verovatno bi trebalo da prestane s čitanjem romana.

80
 Svuda su se nalazile Griše u svojim keftama jarkih boja
uniformama koje su Tamar i Tolja odlučno odbili da nose, odlučivši
se za maslinastozelenu uniformu vojnika Prve Armije. Blizanci nisu
imali rukave, njihova tamna bronzana koţa bila je tetovirana
znacima Suncezovke.
Zoja i Genja već su čekale u ratnoj sobi.
„Kasniš”, rekla je Zoja.
„Ja sam kralj”, odvratio je Nikolaj. „To znači da si ti poranila.”
Zbog rasprave o većini drţavnih pitanja, Trijumvirat Griša
odlazio je kod Nikolaja u Veliki Dvor, u istu prostoriju gde se on
sastajao sa svojim ministrima i upravnicima. Ali kad je trebalo da
razgovaraju stvarno da razgovaraju bez straha od toga da ih neko
prisluškuje dolazili su ovde, u odaje koje je sagradio Mračnjak, osoba
koja se usavršila u čuvanju tajni. Ratna soba bila je bez prozora, i
imala je samo jedan ulaz, kojem se nije moglo prići a da se ne prođe
kroz sam Mali Dvor. Zidovi su bili prekriveni mapama Ravkije
nacrtanim starim stilom. Nikolaj bi kao dete bio očaran njima da mu
je ikada bilo dozvoljeno da uopšte priđe palati.
“U nevolji smo”, rekao je Nikolaj bez uvoda, spustivši se u stolicu
na čelu stola, sa šoljicom čaja naslonjenom na koleno.
„Reći da smo u nevolji isto je kao reći da je Tolja gladan”,
odgovorila je Zoja, svesno zanemarivši Toljin namrgođen pogled, pa
sipala i sebi čaj iz samovara. „Treba li da zvučim iznenađeno?”
Obukla je plavu vunenu keftu, koju je većina Eteralki nosila po
hladnom vremenu, izvezenu srebrom po manţetnama i rubovima, s
krznom sive lisice na kragni. Skoro da uopšte nije pokazivala znake
umora, uprkos tome što su danima i noćima putovali pre nego što su
se vratili u Os Altu. Zoja je uvek bila generalica, a njen besprekoran
izgled predstavljao je deo oklopa. Nikolaj je bacio pogled na njene
savršeno uglačane čizme. Bila je to osobina koju je poštovao.
„Ali ovo je naročito slasna nevolja”, rekao je.
“Oh, ne”, zastenjala je Genja. „Kad tako govoriš, znam da će sve
da krene uţasno naopako.” Njena kefta bila je korporalski crvena, tek
za nijansu tamnija od njene kose, a manţetne izvezene tamnoplavom
bojom kombinacija koju su nosile samo Genja i njena brigada
Krojača. Manţetne i rubovi Genjine kefte, međutim, bile su prokane i
zlatnim koncem, da se slaţe sa suncem koje krasi njen povez za oko,

81
u sećanje na Alinu Starkov. Nikolaj je na sopstveni grb Lantsovih
dodao sunce na zalasku, što je bila odluka za koju je mogao da prizna
kako je izazvana jednako potrebom da se dodvori javnom mnenju
koliko i ličnim osećanjima. Ipak je i dalje imao osećaj da ih Alina prati
iz prostorije u prostoriju, njeno prisustvo bilo je opipljivo koliko i
letnje sunce, iako nje već dugo nije bilo tu.
Nikolaj je kucnuo kašičicom o šolju. „David i Nada su na korak od
toga da usavrše sistem naoruţanja na izmars'yi.”
David se nije ni potrudio da podigne pogled s knjige koju je poneo
sa sobom traktata o osmotskim filterima koji je Nikolaj smatrao
izuzetno korisnim. “U pravu si, Genja. Mora biti da smo u ozbiljnoj
nevolji.”
Genja je nakrenula glavu. „Zašto to kaţeš?”
„Prvo je preneo dobre vesti.”
Nikolaj i Zoja su razmenili pogled. „Hiram Šenk je prišao kralju
na trgovaškom samitu u Ivecu”, rekla je Zoja. „Kerčanski Trgovaški
savet zna za našu podvodnu flotu.”
Tamar je ozlojeđeno odgurnula stolicu od stola. „Prokletstvo.
Znala sam da neko u starom postrojenju odaje podatke. Trebalo je
ranije da se preselimo u Lazlayon.”
„Svakako bi saznali, kad-tad”, rekao je Tolja.
„Podvodna plovila imaju i mirnodopsku primenu”, promrmljao je
David. „Istraţivanje, proučavanje.”
Nikada nije voleo sebe da smatra tvorcem oruţja. Ali nije mogao
ni da priušti sebi da bude toliko naivan.
Tamar se naslonila na zid, poduprevši se petom. „Hajde da se ne
pretvaramo kako ne znamo za šta Kerč namerava da iskoristi naše
ajkule.”
Hiram Šenk i trgovaši iz Kerčanskog Saveta tvrdili su da ţele
izmars'ya kao odbrambenu meru zbog svojih šuneskih komšija i
mogućnosti fjerdeške blokade. Ali Nikolaj nije bio toliko naivan. Niti
bilo ko od njih. Kerč je već imao odabranu metu: zemnikanske
brodove.
Zemnikanci su gradili mornaricu i uspostavljali sopstvene
trgovaške puteve. Više im nisu bile potrebne kerčanske luke ni
kerčanska plovila, i moćni Kerč, koji je toliko dugo neosporno vladao
svetskom trgovinom, sada je prvi put imao konkurenciju o kojoj

82
mora da brine. Ne samo to, Zemnikanci su imali prednost kojoj Kerč
nije mogao da parira prostrane obradive površine, drvnu građu i
sopstvene rudnike. Da iskreno kaţe, Nikolaj je bio ljubomoran na
način na koji je mlada zemlja cvetala. Upravo to moţe da postigne
narod bez neprijatelja na granicama, neopterećen stalnom pretnjom
rata.
Ali ako se kerčanski Trgovaški savet domogne planova za
ravkijsku flotu ajkula, za zemnikanske brodove ne bi bilo milosti.
Mogli bi da ih napadaju gde god, i Kerč bi povratio monopol nad
morima monopol zbog kojeg su postali jedna od najbogatijih i
najmoćnijih drţava na svetu, uprkos svojoj veličini.
„Zemnikanci su nam bili jaki saveznici”, rekao je Tolja. „Slali su
nam pomoć, stajali uz nas kad niko drugi nije hteo.”
Tamar je prekrstila ruke. „Ali nam ne mogu otpisati zajam. Kerč
kontroliše ravkijske dugove. Mogu da nas obogalje jednim potezom
pera.”
Nikolaj je proučavao mapu pred sobom. Hanovina Su na jugu.
Fjerdeška na severu. Ravkija ukleštena između njih. Ukoliko Ravkija
ne bude uspela da odrţi svoje granice, njegova zemlja će postati tek
bojno polje dve velike sile a Nikolaj je svom narodu obećao mir,
priliku za oporavak. I Fjerdeţani i Šunezi imaju ogromnu stajaću
vojsku, dok je ravkijska iscrpljena vođenjem rata na dva fronta. Kad
je Nikolaj preuzeo komandu nad ravkijskim snagama nakon
građanskog rata, znao je da ne mogu da se mere s mnoštvom
neprijatelja. Ravkija moţe da opstane samo tako što će iskoristiti
izume da ostane korak ispred svih. Njegova zemlja nije ţelela
ponovo da ratuje. On sam nije ţeleo ponovo da ratuje. Ali da bi gra-
dili letelice, brodove ili oruţje u bilo kojoj količini, bio im je potreban
novac, kao i pristup sredstvima, a to im je mogao omogućiti samo
kerčanski zajam. Ĉinilo se da je odluka jednostavna osim što nijedna
odluka nikada nije bila jednostavna, čak i kad je čovek bio spreman
da zanemari misli o časti i saveznicima.
„Oboje ste u pravu”, rekao je Nikolaj. „Potrebni su nam
Zemnikanci i potreban nam je Kerč. Ali u ovom plesu ne moţemo da
izaberemo dva partnera.”
„U redu”, rekla je Zoja. “S kim ţelimo da odemo kući kad muzika
prestane da svira?”

83
 Tamar je lupkala petom o zid. „To mora da bude Kerč.”
„Hajde da ne donosimo ishitrene odluke”, rekao je Nikolaj.
„Izaberemo li pogrešnog partnera, noć nam se moţe završiti
razočaranjem.”
Izvadio je ampulu mutnozelene tečnosti iz dţepa i stavio je na sto.
Zoja je oštro usrknula vazduh, a Genja se nagnula napred.
„Da li je to ono što mislim da jeste?”, upitala je Zoja.
Nikolaj je klimnuo. „Zahvaljujući podacima koje smo dobili od
Kuveja Jul-Boa, naši Alhemi su blizu toga da usavrše protivotrov za
parem.”
Genja je sastavila dlanove. U njenom jednom oku boje jantara
pojavile su se suze. „Onda...”
Nikolaj je mrzeo što mora da joj uguši nadu, ali bilo je neophodno
da svi shvate ozbiljnost situacije. „Naţalost, formula protivotrova
zahteva izuzetno velike količine stabljiki jurde. Deset puta više
biljaka nego što bi bilo potrebno za stvaranje jedne unce jurda
parema.”
Zoja je podigla ampulu i počela da je prevrće u rukama. „jurda
raste samo u Novjem Zemu. Ne uspeva ni u jednoj drugoj klimi.”
„Potreban nam je protivotrov”, rekla je Tamar. „Svi naši
obaveštajni podaci govore da su Šunezi i Fjerdeţani bliţe od nas
otkrivanju upotrebljivog soja parema.”
„Još porobljenih Griša”, rekla je Zoja. „Još Griša iskorišćenih kao
oruţje protiv Ravkije. Još mrtvih Griša.” Spustila je ampulu nazad na
sto. „Ukoliko Kerču damo planove za zzmars'pu, izgubićemo i Novji
Zem kao saveznika i priliku da zaštitimo naše Griše moţda i Griše
celog sveta od parema.” Vrhom prsta je ćušnula ampulu da se zavrti
po površini stola. „Ukoliko odbijemo Kerč, onda nećemo imati
dovoljno novca da kako treba opremimo i naoruţamo Prvu Armiju.
Gubimo kako god okreneš.”
Genja se okrenula ka Nikolaju. „Moraš, dakle, da odeš u
diplomatsku misiju. Poseti Kerč, poseti Zem. Uradio ono što radiš
kad upotrebljavaš previše reči da kaţeš nešto jednostavno i zamutiš
problem.”
„Ništa mi ne bi bilo draţe od nove prilike za razgovore”, rekao je
Nikolaj. „Ali, plašim se da imam još loših vesti.”
Genja se skljokala u stolicu. „Ima još?”

84
 „Ovo je Ravkija”, rekla je Zoja. „Uvek ih ima još.”
Nikolaj je znao da je ovo neizbeţno, ali ipak je poţeleo da izmisli
nekakav izgovor i prekine sastanak. Mnogo mi je ţao, prijatelji. Traţe
me u staklenoj bašti, stvar je od drţavnog značaja. Niko drugi ne moţe da
okreše boţure. I mada su svi prisutni znali šta mu se dešava, ipak se
osećao kao da krije neku prljavu tajnu. Nije ţeleo da pusti demona u
ovu prostoriju. Ipak, ovo je moralo da bude izgovoreno.
„Dok smo Zoja i ja bili odsutni, čudovište me je ponovo obuzelo.
Pobegao sam s vojvodinog imanja i divno se proveo na lokalnoj
farmi gusaka.”
„Ali napitak za spavanje...”, zaustila je Genja.
„Ĉudovište postaje sve jače.” I eto. Izgovorio je. Glas mu nimalo
nije zadrhtao, nije izraţavao ni najmanju primesu zabrinutosti, iako
se Nikolaj zamalo zadavio tim rečima.
Genja se stresla. Ona je bolje od svih ostalih razumela tamu koja je
ţivela u Nikolaju. Ta tama bila je povezana s nichevo'yima, istim onim
čudovištima koja su nju mučila. Mračnjak je napujdao svoja senovita
stvorenja na nju kad ga je izdala. Izgubila je oko, a njihovi ugrizi
ostavili su joj telo u oţiljcima koje nije mogla da ukloni svojom
veštinom Krojačice. Nikolaj se i dalje divio izuzetnoj surovosti te
kazne. Mračnjak je znao da Genja svoju lepotu smatra štitom, pa joj
ju je oduzeo. Znao je da se Nikolaj oslanja na svoj um, na dar da se
razmišljanjem izvuče iz svake situacije, pa je poslao demona da mu
oduzme sposobnost da razumno govori i misli. Mračnjak je mogao
da ubije i nju i njega, ali je umesto toga ţeleo da ih kazni. Moţda jeste
bio drevna sila, ali je nesumnjivo imao crtu sitničavosti u sebi.
„Davide”, rekla je Genja, koţe ubledele ispod oţiljaka. „Da li je to
moguće? Moţe li da postaje jače?”
David je sklonio čupavu smeđu kosu sa očiju. „Ne bi trebalo”,
rekao je. „Ne nakon što je toliko dugo bilo uspavano. Ali moć koja je
stvorila to prisustvo u kralju nije bila obična moć Griša. Bla je to
merzost.”
„Grozota”, tiho je progovorio Tolja.
„Sad ga zovemo prisustvo?”, upitao je Nikolaj. „Više mi se
dopada,čudovište'. Ili,demon'. Ĉak i ,zao duh' dobro zvuči.”
Ĉudovište je ja, i ja sam čudovište. A da se nije smejao tome, Nikolaj
bi nesumnjivo izgubio razum.

85
 „Moţemo ga zvati i Lepa Mara, ako ti je tako lakše”, rekla je Zoja,
odgurnuvši praznu šoljicu. „Nije bitno kako ga zovemo, jedino je
bitno šta moţe da uradi.”
„Bitno je ukoliko pogrešno shvatamo njegovu prirodu”, rekao je
David. „Ĉitala si teoriju Griša, Morozovljeve dnevnike. Moć Griša ne
moţe da stvara ţivot niti da oţivljava materiju, jedino da manipuliše
njom. Svaki put kad se te granice probiju, dolazi do posledica.”
„Senoviti Preklop”, rekao je Nikolaj. Široko polje tame zbog kojeg
je Ravkija bila rascepljena nadvoje, sve dok ga za vreme građanskog
rata nije uništila Alina Starkov. Ali rana je ostala pustopoljina mrtvog
peska na kojoj ništa zeleno nije moglo da uhvati korena, kao da je
Mračnjakova moć iscedila sam ţivot iz zemlje. Merzost je stvorila
Preklop, stvorenja u njemu, isto kao i Mračnjakove senovite vojnike a
to je bila ista ona moć koju je Mračnjak iskoristio da zarazi Nikolaja.
David je slegnuo ramenima. „Ta moć je nepredvidiva.”
„Ne znamo šta bi se sledeće moglo dogoditi”, rekao je Nikolaj.
„Obično je to uzbudljiva premisa, mada manje kad demon moţda
moţe da preuzme moju svest i pokuša da vlada Ravkijom tako što će
glodati moje podanike.” Kako su ove reči tako lako dolazile čak i dok
je razmatrao mogućnost da izgubi razum i volju? Zato što je to
oduvek bilo tako. I zato što su mu bile potrebne. Bilo mu je potrebno
da sagradi zid od reči i dosetki i zdravog razuma kako bi drţao zver
na odstojanju, kako ne bi zaboravio ko je.
Da bi se otarasio čudovišta, Nikolaj je dopustio da bude izloţen
ekstremnoj hladnoći i toploti. Doveo je unezverene Suncezovke da
primene svoju moć na njemu, što nije dalo nikakve primetne
rezultate, izuzev osećaja da ga blago peku uznutra. Njegovi
izaslanici pročešljali su sve biblioteke sveta i povratili dnevnike
legendarnog Tvaratelja Ilije Morozova nakon meseci iskopavanja u
ruševinama Kolovrata i od svega toga nije bilo ništa, osim osećanja
osujećenosti. To osećanje ga je odvelo u Ivec, do mosta od kosti, u
nekakvom uzaludnom pokušaju da pronađe vezu između tame u
njemu i neobičnih dešavanja širom Ravkije. Moţda se nadao da će
mu Sveci podariti neko čudo. Ali dosad je vladala nestašica
boţanskog posredovanja.
„Dakle, jasan vam je problem”, rekao je sada. „Ne mogu da
putujem bez rizika od otkrivanja, ali ne mogu ni da ostanem skriven

86
u glavnom gradu, a da ne izazovem sumnju Kerčana i Zemnikanaca,
i ne dovedem u opasnost budućnost Ravkije. Zar vam nisam obećao
naročito slasnu nevolju?”
„Izvinjavam se, ali...”, rekla je Genja. „Šta je tačno slasno u svemu
tome?”
„Način na koji ću se izvući iz svega toga.” Nikolaj se zavalio
nazad u stolicu i pruţio noge pred sebe, prekrstivši gleţnjeve.
„Priredićemo zabavu.”
“Oh, shvatam”, rekla je Zoja. „Koliko se od mene očekuje da
budem pijana pre nego što ovo počne da zvuči bolje?”
„Bojim se da u svim Kiriginovim podrumima nema dovoljno vina
za to”, priznao je Nikolaj. “I ţalim što moram ovo da kaţem, ali svi
moramo da ostanemo trezni. Kerčani, Zemnikanci, Fjerdeţani i
Šunezi sve ćemo da ih dovedemo ovde. Priredićemo malu predstavu
kako bismo im pokazali da su i Ravkija i njen kralj savršeno zdravi.”
“I to je sve?”, upitala je Zoja. „Hoćeš li naučiti i da ţongliraš?”
„Ne budi smešna”, odgovorio je Nikolaj. „Već umem da
ţongliram. I bukvalno i u prenesenom značenju. Obnovićemo savez
sa Zemnikancima...”
„Ali Kerč...”, zaustila je Genja.
“A Kerčanima ćemo krišom dopustiti da bace pogled na naš
prototip izmars'ye.”
„Stvarno?”
„Biće to potpuna katastrofa, naravno. Moţda neka lepa eksplozija,
da se razleti metal na sve strane. Moţda moţemo da se pretvaramo
kako se nekoliko mornara utopilo. Šta god je potrebno kako bismo
uverili Kerčane da naše ajkule nisu vredne porinuća, i time kupili
preko potrebno vreme.” Nikolaj je gotovo osećao kako demon
uzmiče, kako mu se kandţe povlače, kako ga odbija ovaj mogući
pravac delovanja. “Dovešćemo sve te diplomate i trgovaše i
političare pod naš krov. Nateraćemo sve njih da pričaju, a onda ćemo
da slušamo. Zoja, biće nam potrebni tvoji Olujnici da stvore
akustičku prostirku, tako da svuda imamo uši.”
„To mi se ne dopada”, rekao je Tolja.
„Znao sam da neće”, rekao je Nikolaj.
„Nije moralno uhoditi svoje goste.”
“I zato je tvoja sestra na čelu moje obaveštajne mreţe. Kraljevima

87
su potrebne uhode, a uhode mogu sebi dozvoliti da petljaju s
moralom. Tamar, imaš li ti nešto protiv da nadgledaš operaciju
prisluškivanja?”
„Ni najmanje.”
„Eto, vidiš.”
„Dopada mi se zamisao da se za sve njih pobrinemo odjednom”,
razmatrala je Tamar. „Ali koji bismo uopšte razlog imali da
pozovemo sve naše neprijatelje i saveznike pod isti krov, a da to ne
izazove još veću sumnju?”
„Mogli bismo da proslavimo tvoj imendan”, oduševljeno je rekla
Genja. „Sankanje, logorske vatre...”
„Ne”, rekao je Nikolaj. „Ne ţelim da čekam do svetkovine Sankta
Nikolaja.” Svakako nije mogao računati na to da će se demon
uzdrţati. „Zabava će biti odrţana za šest nedelja. Nazvaćemo je...
Praznik jesenjih budalaština, ili tako nešto. Proslava ravnodnevice,
darovi ţetve, vrlo simbolično.”
„Šest nedelja?”, uzviknula je Genja. „Nema šanse da pripremimo
tako veliki događaj za tako kratko vreme. Samo bezbednosne
mere...”
Nikolaj joj je namignuo. „Da je za to zaduţen bilo ko drugi osim
Genje Safin, moţda bih se i zabrinuo.”
Zoja je prevrnula očima. „Ne treba njoj tvoje laskanje. Ionako već
ima dovoljno visoko mišljenje o sebi.”
„Pusti ga da priča”, rekla je Genja. „David mi nikada ne da je lepe
komplimente.”
„Stvarno?”, upitao je David. Rasejano se potapšao po dţepu.
„Imam negde spisak tvojih dobrih osobina koji si mi dala.”
„Vidite šta trpim.”
„Moram da usrećim Genju”, rekao je Nikolaj. „U suprotnom bi
mogla da se okrene protiv mene.”
„Ja mogu da se okrenem protiv tebe”, rekla je Zoja.
„Oh, to je neizbeţno. Ali ti si imuna na komplimente.”
Zoja je podigla jedno rame. „Predlaţem onda poklone u vidu
dragulja ili novca.” Ustala je, i Nikolaj je prosto video kako joj se vrte
točkici u glavi, video je generala koji smišlja napad. Polako je hodala
tamo-amo ispred mapa na zidu, a iza nje se pojavljivao i nestajao
Preklop. „Ukoliko nameravamo sve te moćnike da dovedemo

88
ovamo, potreban nam je bolji razlog od svetkovine s tikvama i
snopovima pšenice.”
„Zoja”, upozorio ju je Nikolaj. Tačno je znao šta misli.
„Ovo ti je savršena prilika da nađeš nevestu.”
„Ne dolazi u obzir.”
Ali Zoja je imala prepreden izraz lica ţene koja je pobedila u
raspravi još pre nego što je rasprava i počela. „I sam si rekao. Više ne
moţeš da putuješ, tako da je od suštinske vaţnosti da potencijalne
neveste dođu kod tebe.”
Odmahnuo je glavom. „Ne mogu da se ţenim. Rizik je preveliki.”
„Upravo zato moraš”, rekla je Zoja. „Moţemo da okupimo sve te
moćnike na jednom mestu. Ĉak verujem i da si dovoljno šarmantan i
lukav da nadmudriš naše neprijatelje. Ali koliko će nam to vremena
obezbediti? Šest meseci? Godinu? A šta onda, Vaše veličanstvo?”
„To stvarno jeste savršen razlog da ih sve pozovemo ovamo”,
rekla je Genja.
Nikolaj je sloţio grimasu. „Znao sam da će mi se ovo obiti o glavu.
Samo nisam verovao da će se to desiti ovako brzo.”
„Nikolaj”, tiho je rekla Zoja, „rekao si da čudovište postaje sve
jače. Ako je to istina, ovo nam je moţda najbolja šansa.”
Tvoja jedina šansa. Te su reči ostale neizgovorene.
Ravkiji je bila potrebna kraljica. Nikolaju je trebao naslednik.
A opet, svaki delić njegovog bića bunio se na pomisao o braku. Uz
toliko posla nije imao vremena da se bilo kome pošteno udvara. Nije
ţeleo da se venča s nekim koga jedva poznaje. Nije se usuđivao da
svoju tajnu otkrije strancu. Ţena koju izabere bila bi u prevelikoj
opasnosti. Sve su to bili dobri razlozi. Sve su to bili ubedljivi
izgovori. Ali zbog čudovišta mu je ponestajalo vremena.
Nikolaj se osvrnuo po prostoriji. Ovi ljudi su ga poznavali bolje od
ikoga. Verovali su mu. Ali demon koji je vrebao u njemu mogao bi
sve to da promeni. Šta ako još više ojača i nastavi da potkopava
njegovu kontrolu, da mu izjeda volju kojom se toliko dugo
rokovodio? Grozota. Setio se kako se Genja stresla. Šta ako je on sam
bio davljenik koji će sa sobom na dno povući i Ravkiju?
Nikolaj je duboko udahnuo. Zašto odlagati neizbeţno? Sigurno
postoji nešto što bi se moglo reći u prilog streljačkom vodu nasuprot
sporom mučenju. „Moraćemo da spremimo spisak kandidatkinja”,

89
rekao je.
Zora se osmehnula od uva do uva. „Završeno.” Stvarno je jedva
čekala da ga se otarasi.
„ Vodićeš ovo kao da je vojni pohod, zar ne?”
„Ovo ljeste vojni pohod.”
„Moji ministri i ambasadori takođe će imati predloge.”
„Sve ćemo ih pozvati”, rekla je Genja, privukavši mastilo i pero
sebi, nemoćna da prikrije uzbuđenje. „Moţemo sve da ih smestimo u
palatu. Pomislite samo na sve te večere i čajanke i plesove.”
„Pomislite samo na sve te večere i čajanke i plesove”, sumorno je
rekao David.
Genja je odloţila pero i uhvatila ga za ruke. „Obećavam da ću te
pustiti da se kriješ u svojoj radionici. Samo mi daj pet takvih zbivanja
i jednu gozbu.”
„Tri zbivanja i gozbu.”
„Ĉetiri.”
„Neka bude.”
„Uţasan si pregovarač”, rekao je Nikolaj. „Zadovoljila bi se i sa
dva.”
David se namrštio. “Jel' to istina?”
„Nikako”, rekla je Genja. “A vi, Vaše veličantvo, zaveţite.”
„Moraćemo dodatno da proverimo bezbednost palate”, rekao je
Nikolaj Tolji. „Očekujte da svi posluţitelji, svi straţari, sve dvorske
dame zapravo mogu biti uhode ili plaćene ubice.”
„Kad smo već kod toga...”, rekla je Tamar. „Dunjaša Lazareva je
mrtva.”
Pretendentkinja na presto Lantsovih. „Ko ju je sredio?”
„Niko od naših. Znam jedino da su je našli prosutu po kaldrmi
ispred Trgovaške crkve nakon aukcije.”
Uznemirujuće. Da li je bila u Keterdamu da njega progoni? Nije
bila jedini pretendent na presto Lantsovih. Ĉinilo se da na svakih
nekoliko meseci iskrsne neka osoba koja obznani da je izgubljeni
naslednik Lantsova, neko ko uporno tvrdi kako je izbegao
Mračnjakov pokolj kraljevske porodice, ili da je kopile Nikolajevog
oca što je, uzevši u obzir ponašanje starog kralja, bilo sasvim
uverljivo. Naravno, vrlo je moguće da Nikolaj ima manje prava na
ravkijski presto nego bar polovina njih. On je bio najveći prevarant

90
od svih njih.
„Naći će se neko nov”, rekla je Zoja. „Još neko ko će polagati
pravo na ime Lantsovih. Još jedan razlog da napraviš naslednika i
obezbediš presto.”
„Rekao sam da ću izabrati nevestu, i to ću i učiniti”, odvratio je
Nikolaj, trudeći se da zvuči manje zlovoljno nego što se osećao. „Ako
hoćeš, čak ću se spustiti na koleno i recitovati ljubavnu poeziju.”
„Mogao bih da ti odaberem nešto”, rekao je Tolja, a izgledao je
iskreno srećan prvi put otkako su ušli pod zemlju u Raskošnoj
močvari.
„Izvrsna zamisao. Neka bude kratko, i postaraj se da se rimuje.”
Nikolaj je ponovo pogledao mapu stare Ravkije nasilne, beznadne
zemlje, neutoljive u svojoj neprekidnoj nemaštini. Ravkija je bila
njegova prva ljubav, zanos koji se javio u njegovom usamljenom
detinjstvu i koji se s godinama samo produbio. Znao je da će joj dati
šta god da od njega bude zahtevala. Bio je nemaran prema zemlji za
koju je tvrdio da je voli, i više nije mogao dopustiti da njegov strah
određuje budućnost Ravkije.
„Pošaljite pozivnice”, rekao je. „Neka otpočne velika kraljevska
romansa.”

Ostatak dana protekao mu je u sastancima s ministrima, u

pravljenju planova za puteve i akvadukte koje ne mogu da priušte,
pisanju pisama Kerču sa zahtevom za produţetak zajmova, i
završavanju prepiske sa svima ostalima, od Maršala Lutajućih ostrva
do admirala njegove mornarice koji traţe sredstva za popravku
postojeće ravkijske flote. Sve je to zahtevalo usredsređenost,
istančanost i beskrajno strpljenje i sve je to bilo manje tegobno od
traţenja buduće kraljice. Ali na kraju je ipak palo veče i Nikolaj je bio
primoran da se suoči sa Zojom i njenom vojskom potencijalnih
udavača.
Nikolaj i njegova generalica radili su u tišini njegovog salona, dok
je vatra pucketala u kaminu. Odaje su i dalje nosile pečat njegovog
oca od zlata iskovan dvoglavi orao, debeli tepisi, zavese toliko
opterećene zlatotkanim brokatom da su izgledale kao da ih je

91
moguće rastaliti i pretvoriti u kovanice.
Zojinom spisku nije bilo kraja čitava parada voljnih devojaka.
„Neveste bi trebalo da budu pokriće za naš sastanak s Kerčanima i
Zemnikancima”, rekao je. „Moţda bismo mogli na ovo da gledamo
kao na otvaranje u šahu, ne toliko kao na veridbu koliko kao na uvod
u veridbu.”
Zoja je ispravila hartije pred sobom. „Dve muve jednim udarcem,
Vaše veličanstvo. Ovo je pitanje efikasnosti. I očekivanja. Potrebna ti
je nevesta, a u ovom trenutku si još uvek dostojan kandidat.”
“U ovom trenutku?”
„Još si mlad. Još imaš sve zube. A ravkijska vojska još nije
potučena do nogu. Tvoje oklevanje je krajnje neprimereno kralju. Ne
liči na tebe.”
I ne liči. Nikolaj je bio odličan u donošenju odluka. Uţivao je to da
radi. Osečao se kao da čisti palo drveće kako bi mogao da jasno vidi
stazu kroz šumu. Ali kad bi pomislio na izbor supruge, grane su se
svijale oko njega, a on je bio srećan da ostane sam u mraku. Moţda
ne baš sam, tačnije. Veoma je uţivao u miru ove sobe, pored tople
vatre, dok preko puta njega sedi harpija čelične kičme.
Zoja je mahnula papirom koji je drţala u ruci kako bi mu privukla
paţnju. „Princeza Eri Kir-Taban.”
„Druga u redu za šuneski presto, jelda?”
„Jeste, ijedna od najprikladnijih naših kandidatkinja. Mlada je,
ljubazna i jako omiljena u svom narodu. Vrlo nadarena za katur.”
„Sa dvanaest ili osamnaest ţica?”
„Kakve to veze ima?”
„Bitno je imati određene standarde, Nazjalenski. Jesi li sasvim
sigurna da će je Šunezi poslati?”
„Pozivnica će se odnositi na kraljevsku porodicu. Ali sudeći po
tome kako ljudi oboţavaju princezi Eri, podozrevam da starijoj sestri
ne bi bilo ţao kad bi ona otišla iz zemlje. Ukoliko pošalju neku od
mlađih sestara...” Slegla je ramenima. „Znaćemo da savezništvo ne
shvataju ozbiljno. Suneska nevesta bi nas, doduše, oslobodila
potrebe za kerčanskim zlatom.”
„A šta misliš, koliko dugo će Ravkija ostati nezavisna nakon
takvog braka? Šunezi ne bi morali da izvrše invaziju. Lično ćemo da
im uručimo pozivnicu.”

92
 „Ne postoji savršen izbor”, rekla je Zoja.
„Ko je sledeći?”
Uzdahnula je i pruţila mu sledeći dosije. „Elke Mari Smit.”
Nikolaj je bacio pogled na papire. „Jedva joj je šesnaest!”
„Potiče iz jedne od najmoćnijih kerčanskih porodica. Uostalom,
Alina je bila tek koju godinu starija kad si je gađao smaragdom
Lantsovih.”
„U to vreme sam i ja bio tih godina.” Pomisao na Alinu uvek je
pekla. Znao je da je ispao budala što ju je zaprosio. Ali u to vreme mu
je više bio potreban prijatelj nego politički saveznik. Ili je makar imao
takav osećaj.
Zoja se zavalila u naslonjaču i zagledala se u njega. „Nemoj mi
reći da i dalje ţališ zbog gubitka naše male Sunčeve Svetice?”
Naravno da je ţalio. Dopadala mu se Alina, moţda je čak bio
počeo i da je voli. A moţda je neki uobraţeni deo njegovog bića
jednostavno očekivao da ona pristane. Bio je kralj, na kraju krajeva, i
pristojno je plesao. Ali ona je poznavala Mračnjaka bolje od ikoga.
Moţda je osetila šta se gnoji unutar njega. Godine su prošle, ali njeno
ga je odbijanje i dalje bolelo.
„Nikada nisam bio nadaren za čeţnju”, rekao je Nikolaj. „Mada,
volim da pokazujem profil dok ţalostivo gledam kroz prozor.”
„Roditelji bi svakako udali Elke Mari Smit, verovatno za nekog
trgovaša. Uverena sam da bi bila zadovoljnija s kraljem.”
„Ne. Sledeća?”
„Nataša Beritova”, rekla je Zoja.
„Baronica Beritova?”
Zoja je pomno proučavala papire. „Baš ona.”
„Njoj je pedeset.”
„Ona je veoma dobrostojeća udovica sa imanjem pored Karjeve
koje bi se moglo pokazati kao ključno za bilo koji pohod na jug.”
„Ne, Zoja.”
Zoja je zakolutala očima i podigla sledeći papir. „Linea Opjer.”
„Ne.”
„Oh, Nikolaje, tako mi svih Svetaca i njihovih muka. Sada si
prosto tvrdoglav. Ima dvadeset tri godine i, po svemu sudeći, lepa je,
blage naravi, talentovana za matematiku...”
„Ništa manje ne bih ni očekivao od svoje polusestre.”

93
 Zoja se ukočila. Tako u kefti, sijala je kao naslikana ikona, svetlost
vatre lepila se za nju poput oreola. Mogao se zakleti da nijedna ţena
nikada nije tako dobro izgledala u plavom. „Znači, istina je?”
„Istina je koliko i svaka priča”, rekao je Nikolaj. Govorkanja od
tome da je kopile kruţila su još i pre nego što se rodio, a on je dao sve
od sebe da se s tim pomiri. Ali istinu o svom poreklu priznao je samo
jednoj osobi Alini Starkov. Zašto sada to govori Zoji? Kad je rekao
Alini, ona ga je utešila, rekavši mu da će svejedno biti veliki kralj.
Zoja neće biti ni pribliţno toliko ljubazna. Ipak je otključao fioku
svog radnog stola i izvadio minijaturu koju je dobio od majke. Dala
mu je je pre nego što je bila primorana da ode u izgnanstvo, kad mu
je rekla ko je zaista njegov otac fjerdeški brodovlasnički magnat koji
je nekada bio izaslanik u Velikom dvoru.
„Svih mi Svetaca”, rekla je Zoja zagledana u portret. „Sličnost
je...”
„Zapanjujuća, znam.” Jedino su se razlikovali po očima po
majušnim premazima plavog umesto boje lešnika i po bradi,
naravno. Ali pogledati minijaturu bilo je kao zagledati se u
budućnost, u Nikolaja malo starijeg, malo ozbiljnijeg, sa sitnim
borama oko očiju.
Zoja ju je zavitlala u vatru.
„Zoja!”, uzviknuo je Nikolaj, bacivši se ka kaminu.
„Kakva si ti budala!”, brecnula se.
Pruţio je ruku, ali plamenovi su bili previsoki, pa je ustuknuo,
dok mu se bes razgoreo na prizor majušnog platna koje se topi u
svom ramu.
Okrenuo se prema njoj. „Zaboravljaš se.”
„Taj portret je bio poput napunjenog pištolja uperenog pravo u
tvoje srce.” Nabila mu je prst u grudi. “U srce Ravkije. A ti bi sve to
rizikovao? Zbog čega? Glupih osećanja?”
Zgrabio ju je za ruku pre nego što je stigla ponovo da ga ubode
prstom. „Nisam ti ja jedan od onih tvojih momaka, pa da moţeš da
me zafrkavaš i popuješ mi kao njima. Ja sam tvoj kralj.”
Zojine plave oči su blesnule. Isturila je bradu kao da kaţe: Staje
smrtni kralj prema kraljici koja moţe da prizove oluju ? „Ti si moj kralj. I
ţelim da i dalje budeš moj kralj. Ĉak iako si toliko lud da ugroţavaš to
što polaţeš pravo na presto.”

94
 Moţda i jeste tako, ali nije ţeleo to da čuje. „Nisi smela to da
uradiš.”
„Zaklela sam se da ću te štititi. Da ću štititi ovo kraljevstvo. Nego
šta nego sam smela.” Otrgla se iz njegovog stiska. „Šta bi bilo da
Magnus Opjer dođe u ovu palatu? Ili bude pozvan na neki banket u
Kjerču, zajedno s tobom? Bio bi dovoljan samo jedan pogled i ljudi bi
znali da...”
„Već znaju”, rekao je Nikolaj, odjednom se osetivši iznureno. „Ili
nagađaju. O tome se šaputalo još pre nego što sam se rodio.”
„Trebalo bi da razmislimo o tome da ga uklonimo.”
Stegao je pesnice. „Zoja, nećeš učiniti ništa slično. Zabranjujem ti.
A ako saznam da si nešto preduzela bez mog pristanka, izgubićeš čin
i ostatak ţivota ćeš učiti male Griše kako da prave ţivotinje od
oblaka.”
Za trenutak je izgledalo kao da bi mogla podići ruke i prizvati
oluju koja će sravniti čitavu palatu sa zemljom. A onda je izvela
savršen kniks koji je nekako i dalje uspevao da izrazi njen prezir.
„Naravno, moi tzar.”
„Jesi li zaista toliko nemilosrdna, Zoja? On je neduţan čovek.
Zgrešio je samo time što je voleo moju majku.”
„Ne, zgrešio je time što je tvoju majku odveo u krevet.”
Nikolaj je zavrteo glavom. Prepustite Zoji da ubode pravo u srţ...
Naravno, nije nikako mogao znati da li su se njegova majka i njegov
pravi otac ikada voleli, ali nadao se da je tu bilo još nečega osim
poţude i kajanja.
Pokupio je vinsku čašu sa zaboravljenog posluţavnika s večerom i
iskapio je do dna. „Jednog dana ćeš prevršiti meru i ja neću biti
ovoliko milosrdan.”
„Jednog dana ćeš mi moţda staviti okove i baciti me u svoju
tamnicu.” Prešla je preko sobe, uzela čašu iz njegove ruke i spustila je
na sto. „Ali večeras si ti taj ko će biti okovan lancima.”
Glas joj je bio maltene ljubazan.
Nikolaju se oteo uzdah. „Nakon večerašnjih obaveza, to će biti
pravo olakšanje.”
Otključao je spavaću sobu. Slugama je za čišćenje bilo dozvoljen
pristup samo pod strogim nadzorom Tolje i Tamar, i to samo jednom
nedeljno. Nije imao ličnog batlera i sam je sebi pripremao kupku.

95
 I mada se noću pretvarala u zatvor, sama prostorija bila je njegovo
svetilište, moţda jedino mesto u palati za koje je iskreno osećao da
mu pripada. Zidovi su bili okrečeni u tamnoplavu boju mora, a
mapu iznad kamina doneo je iz kabine u kojoj je ţiveo kao
Sturmhond, kad je pod maskom pirata plovio svetskim morima na
Volkvolnyju. Na tronošcu uz ivicu prozora bio je postavljen durbin.
Nije mogao da vidi bogzna šta kroz njega zvezde, kuće u gornjem
gradu ali i sama činjenica da je tu donosila mu je izvestan osećaj
mira, kao da bi jednog dana mogao prisloniti oko na njega i ugledati
ljeskanje velikog sivog mora.
„Slana voda u venama”, rekao mu je jednom član posade.
„Poludimo kad smo predugo na kopnu.” Nikolaj neće poludeti,
barem ne od toga što nije na pučini. Rođen je da bude kralj, čak i ako
je njegova krv pričala drugu priču, i postaraće se da njegova zemlja
ponovo odnese pobedu. Ali prvo mora da preţivi noć.
Seo je na ivicu kreveta, izuo čizme i prikačio gvozdene bukagije
na članke, pa legao. Zoja je čekala i bio joj je zahvalan zbog toga. Bila
je to sitnica, to što on sam sebe veţe, ali to mu je omogućavalo da još
malo duţe zadrţi kontrolu. Prišla je tek kad je Nikolaj pričvrstio
bukagije na levi zgob.
„Spreman?”
Klimnuo je. U tim trenucima, njena okrutnost je sve to činila malo
podnošljivijim. Zoja mu nikada ne bi podilazila, nikada ga ne bi
posramila svojim saţaljenjem.
Cimnula je specijalnu polugu koju je David namestio. Tri lanca su
se uz iznenadan zveket prebacila preko Nikolajevog tela, preko
njegovih kolena, struka i ramena. Bio je snaţan kad bi ga zver
obuzela, i nisu smeli da rizikuju. Bio je svestan toga, trebalo bi da se
navikao na iskustvo vezivanja, ali i dalje je jedino ţeleo da se odupre.
Umesto toga, zadrţao je opušteno drţanje i pruţio desni zglob
Zoji. „A kakvi su tvoji planovi za večeras, draga tamničarko? Ideš na
tajni sastanak?”
Zoja je nezadovoljno prostenjala dok je kačila poslednji okov i
proveravala brave. „Kao da imam vremena za to.”
„Znam da odlaziš nekuda kasno noću, Zoja”, podsticao ju je. Bio
je radoznao, ali takođe je ţudeo za odvraćanjem paţnje. „Viđaju te
po imanju, mada izgleda da niko ne zna kuda ideš.”

96
 „Idem na razna mesta, Vaše veličanstvo. A ako nastaviš da
zabadaš nos u moj privatan ţivot, imam nekoliko predloga gde ti
moţeš da odeš.”
„Zašto kriješ svog udvarača? Da li ga se stidiš?” Nikolaj je
ispruţio prste, trudeći se da ujednači disanje. Zoja se okrenula i
svetlost lampe se razlila po polumesecu njenih jagodica, pozlativši joj
tamne talase kose. Nikada nije uspeo sasvim da se natera da ostane
ravnodušan na njenu lepotu, i bilo mu je drago što su mu ruke
vezane za krevet, inače bi pao u iskušenje da posegne ka njoj.
„Smiri se”, brecnula se. „Gori si od deteta koje je dobilo previše
kolača.”
Blagosloven bio njen otrovni jezik. „Mogla bi da ostaneš, Zoja.
Razonodi me ţivopisnim pričama o svom detinjstvu. Tvoju pakost
smatram veoma umirujućom.”
„Kako bi bilo da zamolim Tolju da te umiri recitovanjem poezije?”
„I, eto je. Tako oštra, tako jetka. Bolja od svake uspavanke.” Kad je
škljocnuo poslednji katanac, rukav joj se zarozao, otkrivši pogled na
srebrnu grivnu oko zgloba, s delovima kostiju ili nečim što bi mogli
biti zubi utisnuti u metal. Nikada je nije video bez nje, i nije bio
siguran da li ju je uopšte moguće skinuti. Znao je ponešto o
pojačivačima. Ĉak je pomogao Alini da nabavi krljušt morskog biča,
drugog Morozovljevog legendarnog pojačivača. Ipak, mogao je da
prizna kako postoji čitav univerzum koji ne poznaje. „Kaţi mi nešto,
Nazjalenski. David je rekao da prelaţenje granice moći Griša mora
imati posledice. Ali zar pojačivač nije upravo to? Da li je parem ikako
drugačiji?”
Zamišljenog izraza lica, Zoja je ovlaš prešla prstima preko metala.
„Nisam sigurna da se parem mnogo razlikuje od merzosti. Kao i
merzost, droga zahteva uţasnu ţrtvu za moć koju jamči volju same
Griše. Ĉak i njen ţivot. Pojačivači su, međutim, nešto drugo. To su
retka stvorenja, u vezi sa stvaranjem u srcu sveta, izvorom svega što
postoji. Kad pojačivač da svoj ţivot, to je ţrtva koju univerzum
zahteva. Uspostavlja se večna veza s Grišom koja zada smrtonosni
udarac. To je uţasno, ali istovremeno i prelepo. A merzost je...”
„Grozota. Znam. Sva sreća pa sam toliko privrţen sam sebi.”
„Sve Griše osećaju privlačnost merzosti, tu glad da vide šta bi sve
mogle da urade ukoliko ih ništa ne bi ograničavalo.”

97
 „Ĉak i ti?”
Zoji je zaigrao osmejak na usnama. „Ja naročito. Moć je zaštita.”
Pre nego što je Nikolaj stigao da je upita na šta misli, dodala je: „Ali
cena za tu konkretnu vrstu moći je previsoka. Kad je Mračnjak
pokušao da stvori sopstvene pojačivače, dobili smo Preklop.”
Podigla je ruku i grivna je zasvetlucala na svetlosti lampe. „Meni je
ovo dovoljno.”
„Zubi ajkule koje nose blizanci”, naglas je razmišljao Nikolaj.
„Genjine kosti kliktavca. Ĉuo sam priče o svima njima. Ali ti mi
nikada nisi ispričala priču o pojačivaču koji nosiš.”
Zoja je izvila obrvu. U treptaju oka nestala je ona zamišljena
devojka i vratila se uzdrţana generalica. „Ĉelik se zasluţi, Vaše
veličanstvo. Priče isto tako.” Podigla se. „Pritom, verujem da
odugovlačiš.”
„Provalila si me.” Bilo mu je ţao što odlazi, kakvu god masku da
je nosila. „Laku noć, zapovednice.”
„Laku noć, kralju nesrećniče.”
Neće preklinjati Zoju da ostane. Nije mu bilo svojstveno da bilo
koga išta moli, i to nije bila njihova pogodba. Nisu se obraćali jedno
drugom za utehu. Terali su jedno drugo da stupaju dalje. Odrţavali
su jedno drugo snaţnim. Tako da neće traţiti nov izgovor kako bi
ona nastavila da priča. Neće joj reći da se plaši da ostane nasamo sa
onim stvorenjem koje bi mogao da postane, i neće joj traţiti da ostavi
upaljenu lampu, tu trunku dečje magije kojom se tera mrak.
Ipak, laknulo mu je kad je nije ugasila.

98
 Zoja je ustala dok je nebo još bilo mračno. Postaraće se za jutarnje
poslove pre nego što ode u Veliki Dvor da otključa Nikolaja. Prošlo je
nedelju dana otkako su se vratili u prestonicu, a čudovište se
nijednom nije pojavilo, na njeno veliko olakšanje.
Tamar i Nada su je već čekale u zajedničkoj prostoriji ispred
njenih odaja, za stolom koji je nekada pripadao Mračnjakovoj ličnoj
gardi. Nada je i dalje bila u plavoj kućnoj haljini, ali je Tamar, golih
ruku, nosila uniformu, dok su joj se sekire presijavale na bokovima.
„Izveštaji o još dva napada kerguda”, rekla je Tamar, podigavši
sveţanj papira prekrivenih sitnim škrabotinama.
„Treba mi čaj”, rekla je Zoja. Kako moţe svet da se raspada još pre
svanuća? To nije pristojno. Sipala je sebi čaj iz samovara i uzela
papire od Tamar. Bilo ih je još, raširenih po stolu. „Gde su ovoga
puta udarili?”
„Tri Griše su otete iz Sikurska, a još osam juţno od Karjeva.”
Zoja se naglo spustila na stolicu. „Toliko mnogo?” Šunezi su
upotrebili svoje zalihe jurde parem da razviju novu vrstu ratnika:
vojnike po meri Griša Tvaratelja, tako da su dobili veću snagu, krila,
teţe pesnice, nelomljive kosti i pojačana čula. Zvali su ih kergudi.
„Ispričaj joj i ostalo”, rekla je Nada.
Zoja je prikovala pogledom Tamar. „Ima još nešto?”
„Ovo je Ravkija”, odvratila je Tamar. „Griše kod Sikurska
putovale su u tajnosti. Ili su Šunezi znali za misiju...”
„Ili je Nina u pravu i ovi novi vojnici stvarno umeju da nanjuše
kad je neko Griša”, završila je Nada.
„Nina nas je upozorila”, rekla je Tamar.
„Jeste, zar ne?”, ogorčeno je dodala Zoja. „Baš imamo sreće, dakle,

99
što je naš dobri kralj poslao naš glavni izvor podataka o ovim
šuneskim vojnicima hiljadama kilometara daleko.”
„Bilo je vreme”, rekla je Tamar. „Nina je bila izgubljena u svom
bolu. Prijaće joj da bude korisna.”
„To će joj baš biti uteha kad je uhvate i pogube”, uzvratila je Zoja.
Stegla je koren nosa. „Šunezi nas iskušavaju, prodiru sve dublje na
našu teritoriju. Moramo da uzvratimo.”
„Ĉime?”, upitala je Nada. „Strogim ukorom?”
„Drugačije bi bilo da moţemo da ih napadnemo kod kuće”, rekla
je Tamar. „Ali moji izvori nisu uspeli da otkriju gde se kergud vojnici
stvaraju i obučavaju.”
Zoji se ţeludac vezao u čvor kad je pomislila na te baze, na
„dobrovoljce” Griše koje su Šunezi navlačili na parem da bi stvorili
ove monstrume. Posegla je ka novom dokumentu. „Jesu li ovo
izveštaji sa autopsije?” Tamar je klimnula. Tela dva kergud vojnika,
nabavljena u Keterdamu, prebačena su u Mali Dvor na ispitivanje.
Tolja se bunio, tvrdeći da je pogrešno „skrnaviti” tela palih boraca.
Ali Zoja nije imala strpljenja za istančanu osećajnost kad njihove
ljude otimaju usred zemlje.
„Ovaj metal”, rekla je Zoja, pokazavši na Davidove beleške na
margini lista s podrobnim anatomskim skicama koje su napravile
Korporalke. „Taj koji koriste da im obloţe kosti. To nije prosto Griša
čelik.”
„U pitanju je legura”, odgovorila je Nada. „Mešaju Griša čelik s
rutenijumom. Manje je savitljiv, ali je izdrţljiviji.”
„Nikada dosad nisam čula za to.”
„Izuzetno je redak. Postoji samo nekoliko depozita na svetu za
koje se zna.”
Tamar se nagnula napred. „Ali Sunezi ga dobijaju odnekud.”
Zoja je zadobovala prstima po papirima. „Pronađite izvor. Pratite
pošiljke. Tako ćemo pronaći gde se stvaraju kergudi.”
Tamar je prešla prstima preko svojih sekira. „Kad pronađemo, ja
ću da predvodim napad.”
Zoja je klimnula. „Biću odmah pored tebe.”
Nada se osmehnula od uva do uva. „A ja ću vam čuvati leđa.”
Zoja se nadala da će se to desiti uskoro. Svrbeli su je prsti za
borbom. Bacila je pogled na sat na polici kamina. Bilo je vreme da

100
probudi kralja.
U toku noći se hladna magla raširila imanjem, zaogrnuvši drveće i
kamene staze pokrivkom od oblaka. Zoja je prošla kroz šumu, ispod
isprepletanih grana po krošnjama. Na proleće će se okititi belim, pa
ruţičastim, pa kao krv crvenim cvetovima, ali zasad je tamo bilo
samo sivo drvo i trnje. Izbila je kod potkresanih ţivica i širokih
travnjaka koji su okruţivali Veliki Dvor, a fenjeri su bacali oreole
maglovite svetlosti preko i dalje mračnog tla. Palata je izgledala kao
nevesta pred venčanje: bele kamene terase i zlatne statue obavijene
velovima izmaglice. Trebalo je da ovaj mutni sivi čas pred zoru bude
spokojan. Ali ona je jedino mogla da misli na kergude, Zemnikance,
Fjerdeţane, Kerčane.
Svakog dana je radila s novim regrutima u Malom Dvoru i
upravljala Drugom Armijom. Armija je pod njenom komandom rasla
i polako se oporavljala od rana koje joj je Mračnjak naneo i koje su
zamalo bile smrtonosne. Kako je mogao to da uradi ? I dalje se pitala.
Mračnjak je generacijama ojačavao Drugu Armiju, povećavao joj
brojnost, unapeđivao obuku, učvršćavao svoj uticaj. Negovao je
talente mladih Griša, pomagao im da razviju svoje moći. Gajio ih je
kao svoju decu. A kad su njegova deca postala neposlušna? Kad je
njegov pokušaj puča propao i neke Griše se usudile da stanu uz
Alinu Starkov, protiv njega? Pobio ih je. Bez oklevanja ili kajanja.
Zoja ih je gledala kako ginu. Zamalo da se i sama nađe među njima.
Zamalo, podsetila je sebe penjući se uz stepenište palate. Ali nisam,
preţivela sam i sad predvodim vojsku koju je on osnovao i umalo uništio.
Zoja se zaklela da će od Druge Armije ponovo napraviti silu s kojom
se nije šaliti. Zašla je duboko iza granica Fjerdeške i Hanovine Šu,
probila se na obale Lutajućih ostrva i međe Novjeg Zema u potrazi za
Grišama koje moţda ţele da nauče da se bore i koje bi se moţda
zaklele na vernost Ravkiji. Bila je rešena da iskoristi taj razvoj, da
stvori silu veću čak i od one koju je Mračnjak bio skupio. Ali to ne bi
bilo dovoljno. Nameravala je da pronađe način da zaštiti Griše širom
sveta, kako više niko nikada ne bi morao da ţivi u strahu ili krije svoj
dar da osnuje upravljačko telo s predstavnicima svih naroda, koji bi
svoje drţave pozivali na odgovornost, jamčili prava Grišama i
propisivali kazne svakome ko pokuša da zarobi ili povredi nekoga
od njene vrste. Da bi taj san postao išta više od prijatne maštarije,

101
Ravkija bi morala da bude jaka kao što bi i njen kralj morao da bude
jak.
Dok je krupnim koracima išla hodnicima Velikog Dvora ka
Nikolajevim odajama, ugledala je dve sluţavke kako se motaju pred
njegovim vratima, pribijajući se uza zid poput uplašenih ladoleţa.
Znala je koliko uzdišu nad svojim jadnim kraljem. Od rata nije isti,
šaputale su, i zaneseno brisale oči kad god bi bio u blizini. Nije mogla
da ih krivi. Nikolaj je bio bogat, zgodan, izmučen tragičnom
prošlošću. Savršena hrana za sanjarenje. A kakve je Zoja sreće, kralj
će zanemariti sve prigodne kandidatkinje za nevestu koje je pronašla,
zaljubiti se u običnu sluţavku i navaljivati da se oţeni iz ljubavi. To je
baš bila ona vrsta oprečne, romantične budalaštine kakvoj je on bio
sklon.
Pozdravila je Tolju, pozvonila da donesu posluţavnik s
doručkom, pa ušla u kraljevu spavaću sobu i razmakla zavese.
Jutarnja svetlost bila je bleda i ruţičasta.
Nikolaj joj je uputio zlovoljan pogled sa svog mesta među
jastucima. „Kasniš.”
„A ti si lancima vezan za krevet. Moţda ovo nije najbolji trenutak
da počneš s kritikama.”
„Previše je rano da se preti kralju”, progunđao je.
Spustila se pored njega i krenula da mu skida okove.
„Najubitačnija sam na prazan stomak.”
Zoja je osećala zahvalnost zbog tog ćaskanja. Bilo je beznačajno,
ali je odagnalo tišinu prostorije. Vratili su se u laku rutinu nakon za
dlaku izbegnute katastrofe u Ivecu jutarnji mir, izguţvana posteljina,
Nikolajeva razbarušena kosa zbog koje nije izgledao toliko kao kralj
koliko kao momak kome je potrebno ljubljenje.
Razonodi me ţivopisnim pričama o svom detinjstvu, rekao joj je. Zoja je
sumnjala da bi kralja zabavile njene priče. Treba li da ti pričam o starcu
za kojeg je majka htela da me uda kad mi je bilo devet godina? Treba li da ti
ispričam šta se desilo na dan mog venčanja? Šta su pokušali da mi urade? O
razaranju koje sam ostavila za sobom ?
Zoja je završila sa oslobađanjem Nikolaja od okova, pazeći da mu
što je manje moguće dodiruje koţu još toplu od sna, a onda ga
ostavila da se umije i obuče.
Koji trenutak kasnije začulo se kucanje na vratima salona, i ušla je

102
sluţavka s vrućim čajem i pokrivenim činijama hrane na
posluţavniku. Zoji nije promakao način na koji je potajno bacala
pogled u njenom pravcu pre nego što je ţurno izašla. Moţda bi
trebalo da se prosto pomiri s tračevima da je Nikolajeva ljubavnica i
pusti ljude da pričaju. Makar bi tako mogla da preskoči šetnju od
Malog Dvora u cik zore i ostane da prespava.
Nikolaj je dotumarao do salona, uredno začešljane zlatne kose,
uglačanih čizama, kao i uvek besprekorno odeven.
„Izgledaš kao da si se lepo naspavao”, kiselo je rekla.
„Jedva da sam oka sklopio, a probudio sam se leđa tako ukočenih
kao da mi je Tolja igrao tenis na kičmi. Ali kralj ne srne da ide
pogrbljen, draga moja Zoja. Da li ti to jedeš moju haringu?”
Ubacila je poslednji komad u usta. „Ne, upravo sam pojela tvoju
haringu. A sada...”
Pre nego to je Zoja stigla da pređe na dnevne poslove, vrata su se
naglo otvorila i ušla je Tamar, s Toljom za petama. Zlaćane oči su im
se caklile i bili su naoruţani do zuba.
„Govori”, rekao je Nikolaj, a i poslednji nagoveštaj njegovog
opuštenog drţanja je nestao.
„Došlo je do nevolje među hodočasnicima utaborenim izvan
gradskih zidina. Aparatu se ne dopada ni reč onoga što taj novi kult
ima da kaţe. Pozvao je Svetostraţu u donji grad.”
Zoja je smesta skočila na noge. Aparat bi trebalo da bude kraljev
duhovni savetnik, ali bio je skroz-naskroz izdajnik i smutljivac.
Nikolaj je na brzinu otpio malo čaja i ustao. „Jesu li naši ljudi na
poloţajima?”
Tolja je klimnuo. „Srceparatelji u običnoj odeći nalaze se
razmešteni u gomili, a snajperisti su na poloţajima duţ gradskih
zidina i na najbliţoj padini brda. Nema mnogo zaklona, doduše.”
„Jesi li znao da će doći do ovoga?”, upitala je Zoja Nikolaja prateći
njega i blizance nazad kroz hodnike palate.
„Imao sam osećaj.”
„I nisi ništa učinio da ga zaustaviš?”
„A šta?”, upitao je Nikolaj. „Da ga zabarakadiram u kapeli?”
„Ĉula sam i gore predloge. On nema nikakav poloţaj.”
„Ali ima sredstva, i zna da ga neću otvoreno izazvati na oruţani
sukob.”

103
 Zoja se namrštila. „Svetostraţa je trebalo odavno da bude
rasformirana.” Bili su to monasi ratnici, učenjaci i vojnici
istovremeno, i nije bilo sumnje da su potpuno odani Aparatu, a ne
svom kralju.
„To bi, naţalost, izazvalo nerede među običnim narodom, a mene
neredi baš i ne oduševljavaju. Osim ukoliko ne podrazumevaju
igranje, ali verujem da se takvi obično nazivaju zabavama. Kakva je
ovo zabava, Tamar?”
„Naši ljudi su svakog dana kruţili među hodočasnicima i slali
izveštaje. Sve je bilo uglavnom mirno. Ali jutros ih je jedan njihov
propovednik uznemirio, a Aparatu se sigurno nije dopalo ono što je
čuo.”
Pored fontane s dvoglavim orlom čekali su kraljevi vojnici, s
nekoliko dodatnih konja.
„Nijedan vojnik u uniformi neće preći preko zidina donjeg grada
bez moje dozvole”, zapovedio je Nikolaj. „Griše su tamo samo zarad
kontrole gomile, osim ukoliko ja ne dam znak. Neka snajperisti
ostanu na poloţajima, ali apsolutno niko ne srne da dela bez mog
neposrednog naređenja. Jasno?”
Kralj je imao pravo da zapoveda svojim snagama onako kako je
mislio da treba, a Zoja je imala poverenja u blizance da će svojim
sposobnostima Srceparatelja na najbolji način zaštititi Krunu, ali i
dalje je bila narogušena zbog činjenice da su dovedeni u ovu
situaciju. Nikolaj je bio previše sklon kompromisima. Aparat je izdao
svakoga ko je ikada bio dovoljno lud da mu veruje. Bio je prava
zmija, i da je bilo po njenom, i njemu i njegovim udvoricama iz
Svetostraţe bio bi nakon građanskog rata ponuđen izbor:
pogubljenje ili izgnanstvo.
Uzjahali su i već prolazili kroz kapije kad je Nikolaj rekao: „Zoja,
potrebno mi je da budeš smirena. Aparat, pre svega, nimalo ne voli
Trijumvirat Griša...”
„Suze mi idu.”
„A neskriveno neprijateljstvo s tvoje strane neće biti od pomoći.
Znam da ne odobravaš to što je svešteniku bilo dozvoljeno da ostane
u prestonici.”
„Naravno da treba da ga zadrţiš ovde. Prepariranog iznad
kamina, po mogućstvu.”

104
 „Nadahnuo bi uzbudljive razgovore, nema sumnje, ali ne
moţemo dopustiti sebi da ga pretvorimo u mučenika. Previše je
uticajan u narodu.”
Zoja je zaškrgutala zubima. „On je laţov i izdajnik. Bio je
presudan činilac u svrgavanju tvog oca. Pokušao je da zadrţi Alinu i
mene zarobljene pod zemljom. Nijednom ti nije pruţio podršku za
vreme građanskog rata.”
„Sve je to istina. Ukoliko mi ikada bude potrebno da o tom čoveku
učim za ispit iz istorije, znam koga ću da pitam.”
Zašto neće da sluša? „Nikolaje, sveštenik je opasan.”
„Još je opasniji ako ne moţemo da vidimo šta radi. Ima
dalekoseţnu mreţu, a njegov uticaj u narodu je nešto protiv čega ne
mogu da se borim neposredno.”
Prošli su kroz kapije, na ulice gornjeg grada. „Trebalo je da
odrţimo suđenje posle rata”, rekla je Zoja. „Da se sazna za njegove
zločine.”
„Stvarno veruješ da bi to nešto promenilo? Ĉak i da se sama Alina
Starkov obavijena sunčevom svetlošću podigne iz Preklopa da ga se
odrekne, Aparat bi opet pronašao način da preţivi. To je njegov dar.
A sada, Zoja, namesti najreligiozniji izraz lica. Divan si jeretik, ali sad
mi treba da izgledaš poboţno.”
Zoja je namestila lice tako da podraţava smirenost, ali sama
mogućnost da će imati posla sa Aparatom uvek joj je izazivala osećaj
da je zapela negde između besa i ogorčenja.
Nikolaj je posle rata obnovio kraljevsku kapelu na imanju palate i
dopustio samom Aparatu da je osvešta što je predstavljalo gest
pomirenja. Tu je odrţano Nikolajevo krunisanje, kad mu je kruna
Lantsovih stavljena na glavu, a moljcima načeta, navodno sveta
medveđa koţa Sankta Grigorija prebačena preko ramena. Iz ruševina
je izvučen, a zatim i obnovljen ikonostas s triptihom Svetaca. Oreoli
su im jarko bleštali lija u lancima, Lizbeta od ruţa. Alina, bele kose i
sa ogrlicom od jelenjih rogova, stavljena je među njih, tako da je sada
na oltar pazilo četrnaest Svetaca, okupljenih poput nekog svečanog
hora.
Zoja je jedva preţivela krunisanje. Nije mogla da ne razmišlja o
onoj noći kad se stara kapela urušila, kad je Mračnjak pobio većinu
pripadnika Druge Armije, iste one Griše za koje je celog ţivota tvrdio

105
da će ih štititi. Da nije bilo Tolje i Tamar, rat bi se završio te noći. Zoja
je mogla priznati da su svoju ulogu odigrale i Aparatove snage, sveti
ratnici poznati pod imenom Sunčevi vojnici, mladići i devojke
posvećeni oboţavanju Sunčeve Svetice, među kojima su mnogi
dobili dar njene moći za vreme konačnog obračuna s Mračnjakom u
Senovitom preklopu. To malo čudo učvrstilo je Alinino zaveštanje ali
je naţalost i poduprlo Aparatovu moć. Bilo je teško ne podozrevati
da on ima neke veze s mostom od kosti kod Iveca i bujicom
neobičnih dešavanja širom Ravkije.
Dok su prelazili preko mosta ka ulicama donjeg grada, do Zoje su
već doprli zvuci gomile izvan dvostrukih zidina, ali tek kad su
sjahali i stigli do vrha bedema, uspela je dobro da pogleda ljude
okupljene ispod. Ĉula je sopstveni iznenađen uzdah, osetila kako joj
zaprepašćenje poput šamara odjekuje telom. Ovo nisu bili obični
hodočasnici koji su putovali preko zemlje da bi odali počast svojim
Svecima; nisu bili ni pripadnici sunčevog kulta koji je rastao oko lika
Aline Starkov, i često dolazio do zidina palate kako bi joj ukazao po-
štovanje. Ovi ljudi su nosili crno. Njihove razvijene zastave bile su
ukrašene slikom pomračenog sunca Mračnjakovim simbolom.
Došli su da slave čoveka koji je Zoji uništio ţivot.
Na steni je stajao mlad sveštenik. Imao je dugu, bujnu kosu
Svetostraţara, ali nosio je crnu odoru, ne smeđu. Bio je visok i koščat,
sumnjala je da ima više od dvadeset godina.
„Nastajemo u tami”, vikao je lelujavoj gomili, „i u tamu se
vraćamo. Gde su drugo ravnopravni bogataši i sirotinja? Gde se
drugo nekome sudi samo i jedino na osnovu čistote njegove duše?”
„Kakvo je ovo baljezganje?”, zatraţila je Zoja objašnjenje.
Nikolaj je uzdahnuo. „Ovo je kult Bezvezdanog Sveca.” „Oni
oboţavaju...”
„Mračnjaka.”
„A koliko tačno pristalica imaju?”
„Nismo sigurni”, rekla je Tamar. „Stizale su glasine o novom
kultu, ali ništa nije ukazivalo na ovo.”
Aparat je primetio kralja, i već je krenuo duţ bedema ka njemu.
Zoja je videla kako se Svetostraţari svrstavaju iza njega, u odorama
sa Alininim zlatnim suncem i naoruţani puškama repetirkama.
„Sve bolje od boljeg”, promrmljala je Zoja.

106
 „Vaše veličanstvo.” Aparat se duboko poklonio. „Počašćen sam
time što ste odvojili vreme da mi pruţite podršku. Mnogo retko vas
viđam u kapeli. Ponekad se plašim da ste zaboravili kako se
izgovaraju molitve.”
„Ni slučajno”, rekao je Nikolaj. „Jednostavno nisam osoba sklona
klečanju. Preveliki napor za zglobove. Doveo si naoruţane ljude na
gradske zidine.”
„A vidite i zašto. Ĉujete li ovo bogohuljenje? Ovu gadnu jeres?
Traţe da crkva prizna Mračnjaka za Sveca!”
„A ovaj mladi sveštenik, šta je on tebi?”, upitala je Zoja, nastojeći
da joj glas bude smiren. „Da li je bio pripadnik Svetostraţe?”
„On je izdajnik najniţe vrste.”
Ko mu kaţe, turobno je pomislila. „To znači da jeste, dakle?”
„On jeste monah”, potvrdila je Tamar. „Jurij Vedenen. Napustio je
Svetostraţu pre godinu dana. Moji izvori ne znaju zašto.”
„O korenima ovog mladića moţemo raspravljati neki drugi put”,
rekao je Nikolaj. „Ukoliko ne budeš obuzdao Svetostraţu, rizikuješ
da izazoveš krvoproliće i stvoriš čitav niz novih mučenika, što će
samo opravdati njihove namere.” „Ne moţete traţiti od mene da
dozvolim ovu jeres...”
Nikolajev glas bio je leden. „Ništa ja ne traţim.” Aparatovo ionako
voštano lice još više je prebledelo. „Oprostite mi, Vaše veličanstvo.
Ali morate da shvatite, nije ovo nešto o čemu treba da odlučuje kralj.
Ovde se vodi bitka za samu dušu Ravkije.”
„Kaţite svojim ljudima da odstupe, svešteniče. Neću dozvoliti
novo krvoproliće u prestonici.” Nikolaj nije ţeleo da čeka Aparatov
odgovor, već je sišao sa bedema. „Otvorite kapije”, zapovedio je.
„Kralj hoće da izjaše.”
„Jesi li siguran da je ovo mudro?”, tiho je progovorila Tamar.
„Ĉula sam govorkanja po njihovom taboru. Ovim hodočasnicima
nisi drag.”
„Moţda samo nisu imali priliku da me upoznaju. Ostani u blizini.
Tolja, pobrini se da Svetostaţatima ne padne neka glupost na pamet.
Pokušaj da ih drţiš podalje od mojih vojnika. Samo mi još trebaju
novi neredi.”
„Idem s tobom”, rekla je Zoja.
Nikolaj ju je paţljivo osmotrio. „Ja sam uvek za nesmotrene

107
odluke, Zoja, ali ovo je vrlo osetljiva situacija. Moraćeš da se ugrizeš
za jezik.”
„Dok ne prokrvari, ako treba.” Ţelela je da pogleda izbliza ljude
koji pokušavaju da pozlate uspomenu na Mračnjaka. Ţelela je da
zapamti lice svakog od njih.
Kapija se podigla, i čim je kralj izjahao iz grada, u gomilu,
zavladala je tišina. Hodočasnici moţda nisu marili za mladog
vladara Ravkije, ali napolju je bilo mnogo ljudi koji su u prestonicu
došli drugim poslovima, zbog trgovine ili posete donjem gradu. Za
njih Nikolaj Lantsov nije bio samo kralj ili ratni heroj. Bio je neko ko
je povratio red nakon haosa građanskog rata, ko im je pruţio godine
mira, ko im je obećao napredak i trudio se da to ostvari. Spustili su se
na kolena.
Re'b Ravka, uzvikivali su. Korol Rezni. Sin Ravkije. Kralj oţiljaka.
Nikolaj, ozbiljnog lica, uzdignutog drţanja, pozdravio ih je
podigavši šaku u rukavici, za tren oka kliznuvši iz uloge
zapovednika u ulogu plemića po rođenju.
Mnogi u crno obučeni hodočasnici klekli su sa ostalima, ali
nekolicina ih je ostala na nogama, okupljena oko svog koščatog
proroka, koji je prkosno stajao na uzdignutoj steni. „Izdajnik!”,
povikao je kad se Nikolaj pojavio. „Varalica! Lopov! Ubica!” Ipak,
glas mu je drhtao.
„Izgleda da sam baš bio zauzet”, rekao je Nikolaj. Dojahali su
bliţe, primoravši hodočasnike da se sklone u stranu sve dok monah
nije ostao da stoji sam na steni, suočen s Nikolajem.
Moţda mu je i manje od dvadeset godina, pomislila je Zoja. Monahu
su se uske grudi uţurbano podizale i spuštale. Imao je izduţeno lice i
bledu koţu, izuzev dve grozničave mrlje rumenila na obrazima, zbog
kojih je imao izgled dečaka s groznicom. Oči su mu bile setno zelene,
u neskladu s vatrenošću pogleda.
„Šta mu je ono na vilici?”, upitala je Zoja Tamar.
„Verujem da pokušava da pusti bradu.”
Zagledala se u njegovo izduţeno lice. „Više sreće bi imao s rogom
nasred čela.”
Monah je zamahao crnim rukavima kao vrana koja se sprema da
uzleti. „Kaţi svom laţnom svešteniku da učini ono što je ispravno i
proglasi Bezvezdanog za Sveca.”

108
 „Uzeću to u razmatranje”, blagim glasom je rekao Nikolaj. „Ali
prvo moram da te pitam da li bi mi se pridruţio na doručku.”
„Neću ulagivanje! Neću mito!”
„Dobro, ali hoćeš li čaj ili kafu?” Okupljenom gomilom odjeknulo
je kikotanje, kao mali znak smanjenja napetosti.
Momak je podigao ruke ka nebu. „Doba Svetaca je došlo! Znaci se
pojavljuju od pojasa večitog leda do planina Sikurţoja! Misliš li da
ćeš me pridobiti svojim uglađenim rečima i prijateljskim
ponašanjem?”
„Ne mislim”, blago je odgovorio Nikolaj, pa sjahao. Zoja i Tamar
su razmenile pogled. Ukoliko je sve ovo bila samo nekakva sloţena
nameštaljka s ciljem da se pokuša atentat na kralja, onda je i on sam
veoma dobro igrao svoju ulogu. „Mogu li da ti se pridruţim?”
Mladi monah je zatreptao, usplahiren. „Ovaj... što da ne?”
Nikolaj se podigao na stenu. „Ne očekujem od tebe da primiš
mito, niti da te pridobije moje nesumnjivo neodoljivo ponašanje”,
rekao je tako tiho da su ga mogli čuti samo monah, Zolja i Tamar.
„Ali te moţda pridobije to da je na blagoj padini onog breţuljka vidiš
li je?, izvanredno mesto za piknik smešten snajperista s naređenjem
da ti prospe tikvu ukoliko podignem levu ruku.” Nikolaj je krenuo
rukom naviše, i momak se lecnuo, ali kralj je samo popravio rever
kaputa.
„Rado ću postati mučenik...”
„Nećeš biti mučenik... Jurij, zar ne? Bićeš greška. Metak će mi
okrznuti rame, postaraću se da veoma teatralno padnem na zemlju.
Strelac će priznati da je plaćeni ubica koji je hteo da ubije kralja.
Moţda čak kaţe i da je odan načelima Bezvezdanog Sveca.”
„Ali to je... to je apsurdno”, zamucao je monah.
„Da li je apsurdnije od toga da se kralj Ravkije postavi na put
metka iz snajperske puške ne bi li oslobodio kraljevstvo od monaha
laktaroša? Pošto to baš i nije verovatno, prijatelju moj.” Nikolaj je
pruţio ruku. „Dođi na doručak. Moj kuvar pravi čudesne svinjske
kotlete.”
„Ne jedem meso.”
„Naravno da ne jedeš”, rekla je Zoja. „Ne protiviš se ubijanju
ljudi, samo ţivotinja.”
„Mračnjak...”

109
 „Poštedi me svojih propovedi”, prosiktala je. „Jedino me odanost
kralju sprečava da ti izvučem vazduh iz grudi i smrskam ih poput
prazne tikve.”
„Video sam je kako to radi”, rekao je Nikolaj. „A i čuo. Smešan
zvuk.”
„Kao kad nešto prsne?”, upitala je Tamar.
„Ne, zvuči vlaţnije”, odvratio je Nikolaj. „Više kao da se nešto
zgnječi.”
„Poći ću”, rekao je monah. „Ali ako se ne vratim svojim
sledbenicima zdrav i čitav, krv će teći ulicama. Oni će...”
„Daj mi to da uradim, molim te”, rekla je Zoja. „Nikom neće
nedostajati.”
„Ne budi smešna”, odvratio je Nikolaj. „Siguran sam da ima
majku. Zar ne Jurij? Fina ţena. Ţivi u Valčenku, beše?”
Jurij se dodirnuo po grudima kao da ga je kralj udario. Tamarine
uhode su očigledno skupile dovoljno podataka o ovom momku.
„Znam”, rekao je Nikolaj, potapšavši monaha po ramenu.
„Krajnje je uznemirujuće kad shvatiš da se kockaš tuđim ţivotima, a
ne samo svojim. Idemo?”
Jurij je klimnuo i Nikolaj se okrenuo okupljenoj gomili.
„Odrţaćemo sastanak”, gromoglasno je objavio.
„Razgovaraćemo.” Slegnuo je ramenima. „Moţda ćemo se prepirati.
Ali Ravkijci ne moraju da se saglase ni oko čega osim oko ispijanja
čaja.”
Smeh je odjeknuo među prisutnima, koji su i dalje klečali, ali sada
sa osećajem zahvalnosti i olakšanja. Tamar je monahu dala svog
konja, pa su odjahali nazad kroz kapiju.
Ĉim su se obreli unutra, pritrčao im je Aparat, okruţen
Svetostraţom. „Odvešćemo ga u pritvor. Imam mnogo pitanja za
ovog jeretika...”
„Jurij Vedenen je moj gost”, ljubazno je rekao Nikolaj.
„Zahtevam da budem prisutan prilikom ispitivanja.”
„Kakvo neobično ime za doručak.”
„Nije moguće da zaista mislite...”
„Tolja”, pozvao je Nikolaj. „Odvedi našeg gosta u odaje Perunika, i
postaraj se da bude propisno nahranjen i napojen. Uskoro ću vam se
pridruţiti.” Sačekali su da monah bude sproveden dalje. Bilo je jasno

110
da Aparat očajnički ţeli da govori, ali pre nego što je stigao da otvori
usta, Nikolaj je skočio s konja. „Svešteniče”, rekao je, a sada mu je
glas imao ono duboko, ljutito brujanje jedva suzdrţavanog besa.
„Nemoj misliti da, zato što sam ti ovoliko dugo dopuštao da ţiviš, ne
mogu i da se predomislim. Nesreće se dešavaju. Ĉak i ljudima od
vere.”
„Oprostite mi, Vaše veličanstvo. Ali... ovakvom stvorenju se ne
moţe verovati.”
„Ma šta mi napriča”, rekla je Zoja. „Baš bih volela da vidim moţe
li preterana ironija stvarno da ubije čoveka.”
„Zašto je monah napustio Svetostraţu?”, upitao je Nikolaj.
„Ne znam”, priznao je Aparat. „Bio je učenjak, i to dobar. Bolji od
dobrog. Njegove teorije bile su neuobičajene, ali briljantne. A onda je
pre godinu dana nestao bez objašnjenja. Sve dok se nije pojavio na
našem pragu propovedajući ovu apsurdnu veru.”
„Znamo li odakle je kult potekao?”
„Ne znamo”, odgovorio je Aparat. Uzdahnuo je. „Ali mislim da je
zahtev naroda da se Mračnjak proglasi Svecem bio neizbeţan.”
„Zašto?”, upitala je Zoja. „Običan svet ga ne voli.”
„Nije za ţivota. Ĉovek posle smrti moţe postati bilo šta. Imao je
veliku moć, i veličanstveno je umro. Ponekad je to dovoljno.”
Ne bi trebalo da bude. Ne nakon svega što je učinio.
„Dobro, dakle”, rekao je Nikolaj, „dozvolićemo monahu
audijenciju i čuti šta ima da kaţe.”
Aparat je toliko iskolačio oči da je to bilo maltene smešno. „Nije
moguće da nameravate da razgovarate s njim, da ćete njegovom cilju
dati takvu verodostojnost! To je vrhunac nesmotrenosti!”
I mada bi se Zoja mogla i sloţiti sa sveštenikom, i dalje je imala
ţelju da ga zgrabi za prljavu odoru i drmusa dok ne shvati da priča
sa svojim kraljem, a ne s tamo nekim moliocem. Ne da je sama bila
naročito pokorna kad se radilo o Nikolaju, ali radilo se o principima.
Nikolaj se nije uzbudio, na bes je već zaboravio. „Smiri se,
svešteniče. Nemam nikakvu nameru da gledam kako Mračnjaka
proizvode za Sveca. Ali ako moţemo ovog momka da pretvorimo u
prijatelja, trebalo bi to da uradimo, a ja nameravam da pri tome od
njega izvučem i saznam sve što mogu.”
„Mojim sledbenicima se to neće dopasti”, rekao je Aparat s laţnim

111
ţaljenjem. „Naravno, ja razumem potrebu za diplomatijom, ali oni se
mogu brinuti zbog duhovnog propadanja svog kralja.”
„Kakva bi to samo tragedija bila. Moţda postoji način da ih
umirim, a tebe obeštetim za teškoće ovog dana.”
Aparat se narogušio. „Svecima ne treba zlato.”
Nikolaj se sablaznio. „Nisam pomislio ni na šta tako neotesano.”
„Pa...”, rekao je Aparat, napravivši čitavu predstavu od navodnog
razmatranja. „Uljosku i Rjevostu su potrebne nove crkve. Ljudi
moraju znati da kralj deli njihovu veru, a takav će postupak ojačati
njihovu veru u svog vladara.”
Nekoliko trenutaka se oduţilo, a Nikolaj je onda klimnuo bradom.
„Dobićeš svoje crkve.”
„To su crkve Svetaca, Vaše veličanstvo.”
„Onda, molim te, prenesi vest Svecima.”
„Da li se kralj tako lako klanja čoveku bez titule?”, upitala je Zoja
kad su odjahali. Rekla je da će zauzdati jezik, i zauzdavala ga je, ali
zato je ključala od besa. „Pomaţeš Aparatu da izgradi mreţu uhoda.
Pomaţeš mu da bude sve jači.”
“U nekom trenutku, moţda uzmeš u obzir mogućnost da me
gledaš i nekako drugačije nego samo kao budalu. Veruj mi, Zoja.
Moţda ti se dopadne.”
„To isto je rekla i Tamar za apsint.”
„I?”
„I dalje ima ukus šećera natopljenog kerozinom.”
Zoja se osvrnula preko ramena i spazila sveštenika kako ih
posmatra s gradske kapije, očiju tamnih kao jame. Nikolaj je mogao
da se šali koliko hoće, ali ona je svaki ustupak Aparatu osećala kao
pogrešan korak. Stari kralj, Mračnjak, Alina Starkov svi su se oni
cenkali sa sveštenikom, i svi su platili krvavu cenu.
Do kraja dana Zoja je nadgledala novu brigadu Olujnika i slala
naređenja u ispostave duţ juţne granice. Nadala se da će snage Griša
biti u stanju da se odbrane od mogućeg šuneskog napada. Večerala je
u Dvorani pod Zlatnom Kupolom, zajedno s Genjom i Davidom, tek
s pola uveta slušajući Genjine planove za dolazak njenih
međunarodnih gostiju, dok je prelistavala Davidov izveštaj o radu s
Kuvejem Jul-Boom. Mladi Paklenik sedeo je za stolom, okruţen
drugim mladim Grišama. Njegov pokojni otac stvorio je parem, a

112
Kuvej se koliko moţe trudio da svoja saznanja o tom procesu podeli s
Davidom i ostalim Tvarateljima, koji su pokušavali da preinače
neţeljene posledice droge, kako ne bi izazivala zavisnost. Ali on nije
bio toliko naučnik koliko vojnik. I mada ga je Genja malo prekrojila,
Kuvajeva sposobnost Paklenika bila je njegova najbolja maska; niko
u Hanovini Šu nije znao za njegovu moć. Kad je došao u Mali Dvor
izabrao je novo ime za sebe: Naban. Na šuneskom je to značilo
„feniks koji se uzdiţe”. Momak je bio razmetljiv koliko i nadaren.
Nakon večere uspela je da radi još sat vremena pre nego što se
uputila u Veliki Dvor da zaključa Nikolaja za tu noć, a onda
dozvolila sebi da se povuče u svoje odaje. Nekada su pripadale
Mračnjaku. Genja i David su odbili da ostanu u njima kad su preuzeli
svoje duţnosti u Trijumviratu, ali Zoja se rado nastanila u
prostranim sobama. Bila je srećna kad god bi mogla da uzme nešto
što je nekada pripadalo njemu, i kad je kucnuo čas da se promeni
stari nameštaj i prostor preuredi po njenoj volji, prva je zamahnula
čekićem. Bio je to samo gest. Nije nameravala da joj izađu ţuljevi po
rukama, već je pravi napor prepustila radnicima. Bili su potrebni
mnogi meseci i znatna veština Tvaratelja da bi se odaje sredile po
njenom ukusu, ali sada je tavanica kupole pokazivala nebo puno
oblaka, a zidovi bili popravljeni tako da liče na more u oluji. Malo
ljudi bi primetilo brodić naslikan u jednom od šest ćoškova, ili
zastavu s dve majušne zvezde koja se vijorila na njemu. A i oni koji
jesu, nisu znali šta to predstavlja.
Zoja se umila i presvukla za krevet. Postojalo je vreme kad je
mogla da spava dubokim snom pod kupolama Malog Dvora, ali to je
bilo pre Mračnjakovog puča. Smrskao je njeno uverenje da ništa ne
moţe dodirnuti ovo mesto, ovaj dom koji je nekada bio utočište. Sada
je imala lak san i kucanje na vratima njene spavaće sobe smesta ju je
probudilo.
Monah, pomislila je. Znala sam da ga nije trebalo pustiti u palatu.
Ali čim je Zoja povukla rezu i otvorila vrata, Tamar je rekla:
„Nikolaj je izašao”.
„Nemoguće”, pobunila se Zoja, iako je već bila posegla za
čizmama.
Tamar je izvila obrvu kad je Zoja ogrnula kaput preko spavaćice,
paučinaste srebrne svile koja se presijavala poput munja u olujnom

113
oblaku kad god bi svetlost lampe pala na nju pod pravim uglom. „Za
koga si se to obukla večeras?”
„Za sebe”, brecnula se Zoja. „Znamo li kuda se uputio?”
„Tolja ga je video kako odleće na zapad, prema Balakire-
„Samo Tolja?”
„Mislim da je samo on. Nigde se nije oglasila uzbuna. Ipak, ne
moţemo da budemo sigurni. Sreća naša pa se ovo nije dogodilo na
leto.”
Kad sunce nikada ne zalazi potpuno i svako moţe da vidi
čudovište na nebu.
„Kako?”, upitala je Zoja, gurnuvši pregradni zid koji je kliznuo u
stranu i otkrio pogled na dugačko stepenište. Kad je preuređivala
odaje, dala je da se iskopa tunel koji će ih povezati s mreţom
podzemnih prolaza ispod Os Alte. „Oni okovi su ojačani Griša
čelikom. Ako je postao snaţniji...”
„Okovi nisu slomljeni”, rekla je Tamar hodajući iza nje.
„Otključani su.”
Zoja se spotakla i zamalo pala niz stepenice. Otključani? Onda je
neko znao za Nikolajevu tajnu? Hteo da podrije njihove napore da je
sačuvaju? Implikacije su bile poraţavajuće.
Nešto kasnije izbile su u podrum manastira Sankta Lizabete. Tolja
ih je s tri konja čekao u vrtu.
„Pričaj mi”, rekla je Zoja, dok su ona i Tamar uzjahivale.
„Ĉuo sam da se lomi staklo”, odgovorio je Tolja. „Kad sam utrčao,
video sam kako kralj poleće s prozorskog krila. Kroz vrata niko nije
prošao.”
Prokletstvo. Da li je onda čudovište nekako uspelo da obije brave?
Zoja je poterala konja u galop. Imala je hiljade pitanja, ali o tome
kako se Nikolaj oslobodio mogu da brinu kad ga vrate.
Oboli su konje i prešli preko mosta i kroz ulice donjeg grada. Dali
su znak straţarima i protutnjali kroz kapiju i čuvene dvostruke
zidove Os Alte. Koliko daleko je Nikolaj otišao? Koliko bi daleko
otišao? Dobro je što je odleteo van grada, dalje od bilo koje gusto
naseljene oblasti. Zoja je posegla ka nevidljivim strujama koje su
tekle oko njega, ka sve većoj visini, traţeći poremećaj u vetru koji
predstavlja Nikolaja. Nije se radilo samo o njegovoj teţini i veličini,
već i o samoj pogrešnosti koja bi se okrznula o njenu moć. Merzost.

114
Grozota. Mrlja nečeg čudovišnog u njegovoj krvi.
„I dalje ide na zapad”, rekla je, osetivši kako njegovo prisustvo
krvari po njenim čulima. „U Balakirevu je.” Lepo malo mesto.
Grišama je bilo jedno od omiljenih, u neka bolja vremena, kad su ga
posećivale zarad sankanja i svečanosti.
Usporili su nadomak predgrađa, kad su zemljani putevi ustupili
mesto kaldrmi. Balakirev je spavao, prozori su bili mračni, kuće tihe.
Zoja bi tu i tamo kroz staklo ugledala upaljen fenjer, majku koja
smiruje bebu, sluţbenika koji radi do sitnih sati. Zoja je usmerila
paţnju ka nebu i pokretom ruke pozvala blizance da nastave. Nikolaj
se kretao ka centru grada.
Glavni trg je bio prazan, oivičen zgradom suda, gradskom
većnicom, veličanstvenim uredom lokalnog guvernera. Kamene
staze zrakasto su se širile od velike fontane; Zoja je znala da će tu
ţene doći da peru veš. U sredini se nalazila statua Sankta Jurisa, s
kopljem probodenim kroz srce velikog zmaja kojem se s krila slivala
voda. Zoja je oduvek mrzela tu priču. Veliki ratnik Juris činio joj se
poput velikog siledţije.
„Krov”, prošaputala je, pokazavši ka gradskoj većnici. „Ja ću da
pazim da okolinu.”
Tamar i Tolja su bezglasno skliznuli s konja, noseći okove u
rukama, i nestali u unutrašnjosti zgrade. Ukoliko Nikolaj poleti,
mogla bi pokušati da ga obori, ili makar da ga prati. Pribliţavala se
zora, međutim. Morali su brzo da delaju.
Ĉekala je skrivena u senkama, očiju uprtih u tornjeve gradske
većnice. Ĉinilo joj se da je noć previše mirna. Imala je nelagodan
osećaj da je neko posmatra, ali u radnjama i okolinim zgradama nije
bilo nikakvog znaka ţivota. S krova se otisnula senka, krila raširenih
spram mesečinom osvetljenog neba. Zoja je podigla ruke, spremna
da obori Nikolaja, ali on je samo napravio jedan krug, pa se smestio
na šiljati krov visokog crkvenog zvonika.
„Prokletstvo.”
Tolja i Tamar će trčati uz stepeništa gradske većnice samo da bi
otkrili kako je njihova lovina utekla. Ako bi Zoja krenula
stepenicama crkvenog tornja, Nikolaj bi opet mogao da skoči i
nestane uveliko pre nego što ona stigne do vrha. Nebo je već
poprimalo sivu boju, a ako odleti ka otvorenom prostoru, moţda

115
uopšte ne uspeju da ga stignu. Nije bilo vremena za oklevanje.
Osmotrila je otvorene proreze u kamenom zidu zvonika. Ĉak i uz
svoj pojačivač, nikada nije uspela da savlada letenje. Jedino su Griše
preplavljene dejstvom jurde parema mogle to da postignu.
„Ovo će boleti”, tiho je progovorila, pa počela da vrti šake u
malim krugovima, prizivajući vazdušnu struju, a onda je podigla
ruke. Nalet vetra ju je pogodio s leđa, podigavši je uvis. Bila joj je
potrebna sva snaga volje da se odupre porivu da zamaše kao
vetrenjača i dopusti vetru da je podigne još više. Pruţila je ruku
napred i vetar ju je bacio ka otvoru u kamenu previše jako, previše
brzo. Nije imala vremena da prilagodi putanju.
Zoja je pokrila glavu i lice rukama, a onda zastenjala kad je
ramenom tresnula u ivicu stuba. Nezgrapno se sručila na pod
zvonika, pa se prevrnula na leđa, trudeći se da shvati gde se nalazi.
Gore, visoko iznad sebe, uhvatila je u mraku svetlucanje očiju
čudovišta koje je dţedţalo ispod strehe. Jedva mu je nazirala oblik.
Grudi su mu bile gole, pocepane pantalone visile su mu nisko na
kukovima. Kandţe na stopalima čvrsto su se obavile oko greda
zvonika.
Do nje je doprlo tiho reţanje, činilo se da se prenosi kroz podne
daske. Nešto je ove večeri bilo drugačije. On je bio drugačiji.
Oh, svih mu Svetaca, shvatila je. Gladan je.
Zoja je dosad sporije sustizala Nikolaja, pronalazeći ga tek kad
završi lov i utoli glad. Još nijednom nije ubio čoveka, podsetila je samu
sebe. Koliko znamo, ispravila se. Ali sada je osećala, u kostima, da je
ove večeri ona njegova lovina.
Đavola.
Podigla se na noge i usrknula vazduh osetivši bolno damaranje u
ramenu. Iščašila ga je, moţda je i kost slomila. Bol joj se širio telom u
talasima od kojih joj se prevrtalo po stomaku. Desna ruka joj je bila
beskorisna. Mogla je da priziva samo levom, ali ako Adrik to moţe,
što ne bi i ona.
„Nikolaj”, strogo je rekla.
Reţanje je prestalo, pa se nastavilo, dublje i glasnije nego pre.
Pipci straha razmotali su joj se po utrobi. Da li se tako oseća malo
stvorenje bespomoćno pribodeno u šumi?
„Nikolaj”, prasnula je, ne dozvoljavajući da joj se uţasnutost oseti

116
u glasu. Pomislila je da bi bilo veoma loše ukoliko on bude znao da je
uplašena. „Silazi odatle.”
Reţanje se zazvučalo kao ţamor i frktanje. Skoro kao smeh.
Pre nego što je uspela da u tome pronađe nekakav smisao, obrušio
se na nju.
Zoja je podigla ruku i nalet vetra zapljusnuo je stvorenje, ali taj
pokušaj bio je samo upola snaţan spram njenog uobičajenog
prizivanja. Odgurnuo ga je unazad i pribio uza zid, ali s nedovoljno
siline.
Videla je da je čudovište primetilo njenu povredu, njenu slabost.
Duboko je udahnulo, napetost u mišićima mu se pojačala. Koliko li
ga je puta sprečila da se zabavlja? Koliko dugo je čekalo priliku da je
povredi? Bila joj je potrebna pomoć.
„Tolja!”, povikala je. „Tamar!” Mogu li uopšte da je čuju s te
udaljenosti? Zoja je osmotrila zvono.
Ĉudovište je nasrnulo. Bacila se nadesno i vrisnula kad je
povređenim ramenom pala na daske, ali je drugu ruku ispruţila,
prikupivši i poslednju trunku snage, preklinjući oluju da se odazove.
Vetar je dohvatio zvono i zaljuljao masivnu metalnu školjku. Klatno
je udarilo, vibracije su joj odjeknule u lobanji i naterale čudovište da
zareţi. Zvono je ponovo odjeknulo, mnogo slabije, a onda mu se luk
kretanja smanjio.
Zoja se sada već znojila, od bola joj se mračilo pred očima.
Odvukla se ka zidu.
Nikolaj čudovišni stvor nisko pognut, šunjao se prema njoj,
bezglasno povlačeći kandţe preko dasaka na podu, jezivo
neljudskim pokretima. Bio je to Nikolaj, ali opet nije to bio Nikolaj.
Elegantne crte lica ostale su mu iste, ali su mu oči bile crne kao
mastilo. Ĉinilo se da mu senke krila pulsiraju i penušaju.
„Nikolaj”, ponovila je. „Mnogo ću biti besna ako pokušaš da me
pojedeš. A znaš kakva sam kad sam besna.”
Usne su mu se razvukle u osmeh nije bilo druge reči za to otkrivši
pogled na kao igla oštre očnjake koji su se presijavali nalik na
komadiće opsidijana.
Šta god da je ovo što joj prilazi, to nije bio njen kralj.
„Kapetane”, pokušala je. „Sturmhonde.” Ništa. Prišlo je bliţe.
„Sobachka”, rekla je. Štene, nadimak koji je imao kao dete, kojim ga

117
ona nikada dosad nije nazvala. „Prekini sa ovim.”
Odnekud duboko dole do nje je doprlo treskanje vratima. Tolja?
Tamar? Nije bilo bitno. Neće stići na vreme. Zoja je mogla da prizove
munju, ali bez obe ruke kojima bi kontrolisala njenu snagu, znala je
da bi ga tako ubila.
Ponovo je podigla ruku. Nalet vetra odbacio je stvorenje unazad,
ali se ono zakačilo kandţama za drveni pod i počelo da se probija
napred, krila čvrsto pribijenih uz telo, tamnog pogleda
usredsređenog na nju.
Odgurnulo joj je zdravu ruku u stranu, dovoljno snaţno da je
pomisila kako joj je sada i tu neka kost slomljena. Vetar je posustao i
čudovište je raširilo krila.
Otvorilo je usta... i progovorilo.
„Zoja.”
Lecnula se. Ĉudovište nije govorilo. Nije moglo da govori. Ali nije
je zaprepašćenje zbog toga što čuje govor s njegovih usana bilo ono
što ju je uplašilo. To nije bio Nikolajev glas; bio je to tih glas, hladan
kao led, poznat.
Ne. Nemoguće. Strah joj je pomračio razum.
Usne stvorenja su se razdvojile. Zubi su blesnuli. Zgrabilo ju je za
kosu i cimnulo glavu unazad dok se otimala. Iščupaće joj grkljan.
Usnama joj je okrznulo koţu vrata.
Hiljadu misli vrtelo joj se po glavi. Trebalo je da ponese oruţje.
Nije smela da se oslanja na svoju moć. Nije trebalo da veruje kako se
ne plaši da umre. Nije smela da veruje kako je Nikolaj ne bi povredio.
Vrata zvonika naglo su se otvorila i ušla je Tamar; Tolja ju je pratio
u stopu. Poletele su sekire. Jedna se zarila stvorenju u rame, druga
mu je pogodila krilo. Ĉudovište se okrenulo prema njima, reţeći, a
Tolja je smesta ispruţio ruke.
Zoja je posmatrala kako se stvorenje stropoštava, rastrzana
između zaostale uţasnutosti i očaranosti. Zareţalo je, a zatim
utihnulo, kad mu je Tolja usporio rad srca i poslao ga u nesvesno
stanje.
Podigla se, pridrţavajući iščašenu ruku, pa spustila pogled ka
stvorenju na podu kome su se kandţe sada uvlačile, tamne vene
polako bledele, a krila se rastakala u trunje i senke. Na podu zvonika
leţao je kralj Ravkije, razbarušene zlatne kose i dečačkog izgleda, i

118
krvario.
„Jesi li dobro?”, upitala je Tamar.
„Jesam”, slagala je Zoja.
Zoja. Zvuk njegovog glasa u tom trenutku, gladak kao staklo, ni
ljudski ni neljudski. Da li je to značilo da ono što se nalazi u njemu,
šta god to bilo, nije prosto bezumno čudovište kao što su
pretpostavljali? Nije bilo prosto gladno; u njegovoj ţelji bilo je nečeg
osvetničkog. Da li bi se Nikolaj probudio s njenom krvlju na usnama?
„Znaš šta ovo znači”, rekla je Tamar.
Nisu mogli da ga kontrolišu. Palata više nije bila bezbedna. A u
ovom trenutku ambasadori, zvaničnici, plemići i bogati trgovaši
listom pakuju svoju najbolju odeću i spremaju se da doputuju u Os
Altu da ne pominjemo poţeljne princeze i plemkinje koje ih prate.
„Pozvali smo izaslanike iz svih zemalja da prisustvuju ovom
uţasu”, rekao je Tolja. Da posmatraju kako Nikolaj srlja u
krvoproliće, da budu publika pred kojom će kralj postajati više
čudovište nego čovek.
Zoja je posvetila ţivot Drugoj Armiji, snu da mogu sagraditi nešto
bolje. Verovala je da se, ukoliko njena zemlja bude dovoljno jaka,
svet moţda promeni nabolje za njenu vrstu. Sada se taj san urušavao.
Zoja je pomislila na priče koje im je Nina ispričala o zatvoru u
Ledenom Dvoru. Pomislila je na kergude koji se pojavljuju s neba
kako bi oteli Griše iz sigurnosti njihove zemlje. Setila se tela
razbacanih po imanju Malog Dvora one noći kad je Mračnjak napao.
Neće dozvoliti da se to ponovi. Odbija da to dozvoli.
Zoja je duboko udahnula i trgnula rame na mesto, svesno
zanemarujući navalu mučnine koja je pratila bol.
„Moramo da nađemo lek”, rekla je. „Ili će Ravkija pasti.”

119
 „Ne dopada mi se što ostavljamo Leoni”, rekao je Adrik, lica
ozbiljnog poput brujanja nekog krajnje usamljenog zvona. „Ţene u
manastiru teško da su prijateljski nastrojene, a ona ne govori jezik.”
Nina i Adrik su se probili iz doline, dva konja su vukla sanke, a
jak vetar im je duvao u leđa. Nina je jahala sedeći sa strane, s teškim
suknjama skupljenim iza sebe. Ni ovako nije bila vrsna jahačica, ali
ovaj ustupak fjerdeškoj osetljivosti bio je najizazovniji deo njene
maske.
Dok su se udaljavali od grada, šapati u njenoj glavi postali su
glasniji, kao da se bune. Sada kad je znala da su je mrtvi doveli u
Gavele, činilo joj se da je zvuk postao jasnji, umilni prodorni glasovi
izgubljenih kačili su se za njene misli. Još nije rekla Adriku i Leoni za
grobove kod fabrike. Bila je previše potresena onim što joj se desilo
kod istočne kapije.
„Leoni će biti dobro”, rekla je Nina, obrativši paţnju na Adrika.
„Snalaţljiva je i ume da se primiri. Uostalom, vratićemo se sutra do
podneva.” Adrik nije odgovorio, pa je Nina dodala: „Neće ti ići i
prilog ako joj glumiš dadilju.”
Adriku se od hladnoće zarumenela koţa pod pegicama, pa je
pomalo izgledao kao mrzovoljni glumac koji kome su ištipali obraze
za predstavu. „Ona je vojnikinja pod mojom komandom. Nikada ne
bih prešao tu granicu.”
„Neće biti pod tvojom komandom kad se misija završi, Adriče, a
očigledno je da joj se dopadaš.”
„Stvarno?” Zvučao je neutešno kad je to čuo. Nina se nije dala
prevariti.

120
 Zategla je remenje svog ruksaka. „Na moje veliko čuđenje.”
„I tebi se dopadam, Zenikova. Mora biti da je to zbog mog vedrog
pogleda na svet.”
„Adriče, ukoliko imam izbor da naređenja primam od tebe ili Zoje
Nazjalenski, ti ćeš uvek pobediti.”
Dah mu se širio hladnim vazduhom. „Nekada sam bio beskrajno
zaljubljen u nju.”
„Zar nismo svi? Ĉak i kad te saseče dvema vrlo dobro izabranim
rečima, teško je usredsrediti se na bilo šta drugo osim na to koliko
dobro izgleda dok to radi.”
„Uţas”, zamislio se Adrik. „Jednom sam video učenika koji je sebi
zapalio kosu zato što se zablenuo u Zoju. Nije se udostojila ni da ga
pogleda.”
Nina je Adriku uputila prezriv pogled, pa progovorila
rastegnutim, najnadmenijim glasom koji je umela da izvede. „Nek
neko prospe kotu vode na tog idiota pre nego što nam zapali palatu.”
Adrik se stresao. „To je bilo previše uverljivo.” Proverio je mapu
kad su dospeli do raskršća. „Zoja jeste praznik za oči”, rekao je i
poveo ih dalje na zapad. „Ali bilo je tu i još nečega. Kad sam izgubio
ruku, jedino se ona prema meni ponašala isto kao pre.”
„Uţasno?”
„Mogla je da pokaţe više prezira. Njene uvrede sam podnosio
mnogo lakše nego Nađinu neprestanu usplahirenost oko mene.”
„Takve su sestre. Pretpostavljam. I ti si bio kao kvočka kad smo se
vratili iz Preklopa.” Oboje su bili deca, zapravo. Nina je bila tek
učenica u školi za Griše kad su ih evakuisali u sirotište u Keramzinu.
Ali Adrik je preklinjao da ostane sa sestrom, da se bori uz
Suncezovku. Nije bio tamo kad je Mračnjak uzeo Ninu i ostale
učenike za taoce.
„Nisam se brinuo za vas”, rekao je Adrik. „Da ste svi poginuli, a
jedino ja otišao iz škole, moţeš li zamisliti koliko bi bilo zamorno
ţiveti s tolikim osećanjem krivice?”
Nina se ipak nasmejala, iako je znala sve o osećanju krivice. Ĉesto
se pitala zašto je toliko toga preţivela i kad su je zarobili driskeli, i
brodolom, i kad je učestvovala u sumanutoj pljački Kaza Brekera, i
teško iskušenje parema. Bila je jedina Griša za koju se zna da je ostala
ţiva posle uzimanja te droge. Šta je dovelo do toga? Da li je kriv taj

121
naročit soj jurda parema? Ili njena ţelja prkosi Jarlu Brumu i njegovim
lovcima na veštice tako što će da preţivi? Sreća, slučajnost, sudbina.
Nije znala kojim imenom to da nazove. Ponekad joj se činilo da ju je
Matajas odrţao na ovom svetu pukom snagom svoje volje.
Izneverila sam te, Matajase. Nisam bila dovoljno snaţna da te spasem.
Ptičice crvena, svakog dana biraš da ţiviš. Svakog dana biraš da nastaviš
dalje. Ništa nisi izneverila, Nina.
„Zoja je bolji vođa nego što sam očekivao”, priznao je Adrik. „Ĉak
i da joj to nikada ne kaţem.”
„Moţeš li da zamisliš? Isto bi ti bilo i da je pitaš ţeli Ii da se negde
šćućurite zagrljeni. Generalica Zoja Nazjalenski ne ţeli naše
odobravanje, niti joj je ono potrebno.”
Zaćutali su dok se sunce dizalo na nebu, a sanke čangrljale po tlu.
Da je padao sneg, morali bi da promene klizače, ali nadali su se da će
se vratiti u Gavele pre nego što se vreme promeni. Ĉinili su mršavu
pogrebnu povorku, i Nina nije mogla da ne razmišlja o tome kako
Matajas zasluţuje više. Nešto s raskošno i svečano, sahranu
primerenu heroju, čak iako je njegov narod verovao da je izdajnik.
Stvoren sam da te štitim. Čak i u smrti ću naći načina.
Njegov glas je sada bio suviše jasan, suviše snaţan. Zato što je ovo
bio njihov konačni rastanak. Zato što će, jednom kad bude pokopan,
Matajas pripadati Djelu.
Nije bila sigurna moţe li to da uradi. Nije mogla podneti pomisao
da prepusti njegovo telo hladnoj zemlju i mraku.
Pusti me da odem svom bogu.
Poţelela je da je Ineţ s njom, da se Utvara nalazi negde ovde, u
čitavoj ovoj tišini. Nina je ţudela za njenom mirnoćom, za njenom
dobrodušnošću. Bila je zahvalna Adriku, ali on nije poznavao
Matajasa. A nije stvarno poznavao ni Ninu. Ne više.
Kad su najzad dospeli do račvanja reke, podigli su logor,
jednostavan platneni šator postavljen ţivotinjskim koţama da ih štiti
od hladnoće. Zapalili su vatru, napojili konje, pa seli da pojedu
jednostavan obrok sastavljen od čaja i usoljenog bakalara, koji je
Nina jedva uspevala da proguta. Ako bi iko prošao, Adrik i Nina su
nameravali da kaţu kako putuju u Malsk da ponude robu. Sanke su
bile krcate uređajima za punjenje pušaka. Ipak, Nina je sumnjala da
će ikome morati bilo šta da objašnjavaju. Poput velikog dela

122
Fjerdeške, i ovo mesto bilo je pusto i prazno, s malim varošima poput
cveća, neočekivanih pupoljaka usred snega.
Adrik je izvadio flašu iz dţepa, sipao malu količinu crne tečnosti
u bakarnu šolju, pa se sumnjičavo zagledao u nju.
„Šta je to uopšte?”
„Znam samo da je destilovano od borove smole. Jedan ribar je
rekao da je dobro za borbu protiv hladnoće.” Srknuo je i smesta
krenuo da kašlje i da se lupa po grudima. „Svih mi Svetaca, ovo je
odvratno.”
„Moţda prosto treba da te ubije, tako da ne moraš više da misliš
na hladnoću.”
„Ili moţda samo vole da prodaju precenjen jad i bedu
posetiocima.” Ponudio joj je flašu, ali je Nina brţe-bolje odbila. Neko
vreme su sedeli i zurili u brzake reke koja je proticala pored njih.
„Nikad mi nisi ispričala kako je umro”, napokon je rekao Adrik.
Nina nije bila sigurna šta da kaţe. Ni da li uopšte ţeli nešto da
kaţe. Detalji keterdamske aukcije bili su nepoznati skoro svima u
Ravkiji, uključujući i Griše, a Nina je podozrevala da Adrik ne bi bio
srećan da sazna kako se ona tamo druţila s bandom kriminalaca.
„Zapravo, ne znam. Mi smo... radili smo zajedno u Keterdamu.
Najgori deo misije se završio. Mislili smo da smo se svi izvukli. Ali
onda se Matajas pojavio, i krvario je. Bio je upucan.” Pronašao je put
do nje, uprkos smrtonosnoj rani, uprkos bolu. Zbog poslednjeg
poljupca, poslednjeg zbogom. „U gradu je bilo driskela, a oni su
svakako imali svoje razloge da mu ţele smrt. Ipak, svima su nam bile
ucenjene glave. Ljudi su bili ţeljni naše krvi, na ulicama je vladao
potpuni haos.”
Još je mogla da vidi kako mu krv natapa košulju, da pod prstima
oseti meku strnjiku kose na potiljku. Kosa tek što je počela da mu
kako treba raste, gusta i zlatna. „Nije hteo da mi kaţe ko je kriv”,
rekla je. Matajas nije hteo da je optereti time. Znao je da bi ih u svom
bolu napala. Ipak, morao je znati da će je mučiti nepoznanica oko
njegove smrti. Mislila je da će joj nova misija, rad s Hringzom u
Fjerdeškoj, odvođenje Griša na slobodu, pomoći da lakše podnese
svoju ţalost i svoj osećaj krivice, ali trenutno se nije osećala ništa bolje
nego na početku. „To me izjeda.”
„Znam kako ti je.” Adrik je ponovo srknuo iz flaše, lecnuvši se

123
zbog ukusa. „Pri kraju rata, osveta je bila jedino što me je odrţavalo.
Zeleo sam da Mračnjak plati za moju ruku, za ţivote mojih prijatelja.
Ţeleo sam da umre.”
„I ţelja ti se ispunila.”
„A ruka mi ipak nije ponovo izrasla. Niko od mojih prijatelja nije
se vratio u ţivot.”
„Tu bih mogla da ti pomognem”, rekla je Nina, i osetila olakšanje
kad se Adrik nasmejao svojim šturim, kolebljivim kikotom. Neke
Griše bi prebledele na sam pomen njene nove moći. Nekada je bila
Srceparateljka, osećala puls celog sveta kako damara uz njeno srce.
Parem ju je promenio. Nina se pod zlatnom kupolom Malog Dvora, u
svojoj crvenoj kefti, osećala kao varalica. Više nije mogla da utiče na
ţive, da čuje tok njihove krvi ili pesmu ćelija u njihovom telu. Mrtvi
su je, međutim, slušali a i ona je, izgleda, slušala njih. Došla je u
Gavele, uostalom.
Nina je iskapila ostatak čaja. Osećala je kako Adrik čeka. Znala je
da je kucnuo čas. Moţda joj to što će poloţiti Matajasa na večni
počinak bude pomoglo da oslobodi srce ovog tereta. Znala je samo
da dalje ovako više ne moţe.
Ustala je. „Spremna sam”, rekla je, iako je znala da to nije istina.
Odjahali su iz logora, prateći reku.
Ispričaj mi priču, Matajase. Bilo joj je potrebno da ga sada čuje, bilo
joj je potrebno da zna kako će neki deo njega ostati s njom. Pričaj mi o
svojoj porodici.
Pričaj ti meni o svojoj, Nina. Zašto ih nikada ne pominješ?
Zato što ih nikada nije upoznala. Odrasla je u domu za nahočad,
vrlo sličnom onom sirotištu u Keramzinu. Nije bilo zabeleški o
njenim roditeljima. Bila je tek još jedno dete koje je stiglo bez ikakvih
dokumenata, bez prošlosti. Keletchka, kako su to zvali u korpi s
voćem. Krstili su je po jednoj od zaštitnica doma, i nosila je
poklonjenu odeću koja je stizala uvezana u velikim vrećama,
mirišući na hemikalije u kojoj su je iskuvavali kako bi je oslobodili
vaški.
Jesi li bila nesrećna, Nina ?
Nisam, Matajase.
To ti nije bilo svojstveno, čak ni tada.
Sada jeste, pomislila je. Kakva god iskra da je gorela u njoj, nije

124
mogla da se meri sa ovim bolom.
Ali u to vreme nije bila nesrečna, uprkos obavezama i dosadnim
časovima i obrocima koji su se uglavnom sastojali od kupusa. Tamo
je uvek bilo buke i društva i igre. Proglasila je sebe zvaničnim
odborom za doček u domu, sačekivala bi pridošlice da im poţeli
dobrodošlicu, pomagala pri izboru imena za bebe, nudeći svoju
krpenu lutku Feodoru svakome kome je trebao prijatelj te prve noći u
spavaonicama.
Uostalom, osoblje je uvek bilo ljubazno prema njoj. Dođi, Ninice,
ispričaj nam šta ima novo, rekla bi Baba Inesa i posadila Ninu na visoku
stolicu u kuhinji, gde je Nina mogla da ţvaće koru hleba i posmatra
ţene dok rade.
Imala je samo sedam godina kad je upoznala svog prvog tiranina.
Zvao se Tomak, i sve je promenio u domu za nahočad. Nije bio ni
najviši ni najjači, jednostavno je bio najzlobniji, spreman da udari ili
ugrize čak i najmanje siročiće. Ako bi neko imao igračku, on bi je
polomio. Ako bi dete spavalo dubokim snom, on bi ga štipanjem
probudio. Kad je osoblje bilo u blizini, pretvarao se u suštu
uglađenost s jamicama na obrazima, ali čim bi otišlo, surovi Tomek
se vraćao.
I kao da su samo čekali vođu, uz njega se prilepila grupa siledţija
dečaci i devojčice koji su se uvek činili fini, sve dok nisu okusili tuđe
suze. Nina se svim silama trudila da ih izbegava, ali Tomek kao da je
mogao da namiriše njenu sreću, poput dima vatre u kuhinji.
Jednog jutra, malo posle svečanosti Sankta Nikolaja, Baba Inesa je
dala Nini narandţu da je podeli sa ostalom decom. Nina im je
zatraţila da budu tihi, ali su oni cikali i kikotali se, sve dok, naravno,
Tomek nije umarširao da istraţi šta se dešava, pa joj oteo narandţu iz
ruke.
Vraćaj to!, povikala je kad je zario prste u voštanu koru. To je za
sve!
Ali Tomek i njegovi prijatelji su joj se samo rugali. Već si dovoljno
debela, rekao je i gurnuo je toliko snaţno da je pala na leđa.
Tomek je nabio ćelu narandţu u usta i zagrizao, smejući se, dok su
mu sok i pulpa curili niz bradu. Nasmejao se još više kad je Nina, na
svoju veliku sramotu, počela da plače.
„Vidi koliko si se zacrvenela”, rekao je Tomek, i dalje punih usta.

125
„Ličiš na trulu jabuku.”
On i njegovi prijatelji okupili su se oko nje, udarali je u stomak,
ruke, noge. „Vidite koliko je trula!”
Nina je bila uplašena, ali više od svega bila je ljuta. Sklupčana na
podu, osetila je kako se nešto u njoj pomera, neko dugačko, raskošno
protezanje, poput mačke koja se pruţa u pravcu zraka sunca. Sav
njen strah, svi njeni jecaji sve je pojurilo iz nje, i kao da je osetila kako
se Tomekova pluća šire i skupljaju. Ĉvrsto je stegla pesnice.
„Vidite kako je...” Tomek je štucnuo. A onda su i njegovi prijatelji
počeli da štucaju. Bilo je smešno. Prestali su da je udaraju. Zgledali
su se međusobno i zakikotali, a smeh im je bio isprekidan malim
uzdasima.
Nastavili su da štucaju. „Boli”, rekao je neko od njih, trljajući se po
grudima.
„Ne mogu da se zaustavim”, rekao je neko drugi, presamitivši se.
Nastavili su tako, svi odreda, da štucaju i stenju do duboko u noć,
poput skupa nezadovoljnih ţaba.
Nina je otkrila da moţe još mnogo toga da izvede. Mogla je da
smiri rasplakanu bebu. Mogla je da olakša sebi bol u stomaku. Mogla
je da učini da Tomeku procuri nos, i da curi i curi i curi, dok mu ćela
košulja ne bude natopljena slinama. Ponekad bi morala samu sebe da
sprečava kako ne bi uradila nešto previše uţasno. Nije ţelela da i
sama bude tiranin. Samo nekoliko meseci kasnije, Griša Ispitivač je
došao u dom za nahočad, i odveo Ninu u Mali Dvor.
„Doviđenja!”, uzvikivala je i trčala hodnicima, opraštajući se.
„Doviđenja! Šaljite mi mnogo pisama, molim vas! A ti, budi dobar”,
upozorila je Tomeka.
„Ona je veselo dete”, rekla je Baba Inesa Griši u crvenoj kefti.
„Potrudite se da joj to ne oduzmete.”
Niko to nije uspeo, Nina. Niko i neće.
Nisam toliko sigurna, Matajase. Rat nije to učinio. Nije ni
zarobljeništvo. Ni mučenje. Ali gubitak je bio nešto sasvim drugačije,
pošto tome nije videla kraj, samo daleko obzorje, koje se pruţa i
pruţa u daljinu.
Nina je prepoznala pravo mesto čim ga je ugledala čestar na obali
reke, mesto gde bi putnici mogli da zastanu da se odmore i gde se
voda kovitlala kao da se i sama reka odmara. Ovde, rekla je sebi.

126
Sjahala je, odvezala lopatu i ašov sa sanki. Ovde.
Satima je kopala. Adrik nije mogao da joj pomogne, ali je svojom
moći sprečavao da joj vetar nosi odeću i zaklanjao fenjer kad je nebo
počelo da se mrači.
Nina nije bila sigurna koliko duboko treba da kopa, ali je
nastavljala sve dok nije počela da se znoji pod kaputom, dok joj na
dlanovima nisu izbili ţuljevi, dok joj ţuljevi nisu popucali. Kad je
prestala, zadihana, Adrik nije čekao da mu da znak, već je počeo da
odvezuje ceradu sa sanki. Nina se naterala da mu pomogne,
primorala se da pomeri u stranu opremu i kutije koje su skrivale onaj
pravi teret na sankama. Ovde.
Matajas je bio umotan u platno koje su Tvaratelji u Malom Dvoru
naročito obradili kako bi njegovo telo sačuvali od propadanja, dok ga
je Leoni ojačala svojom veštinom. Nina je pomislila da skloni platno,
da još jednom pogleda njegovo voljeno lice. Ipak, nije mogla podneti
da mu ugleda ukočene i hladne crte lica, sivu koţu. Već je bilo
dovoljno loše to što će zauvek pamtiti njegovu krv na svojim šakama,
ranu pod svojim dlanovima, njegovo srce koje prestaje da kuca. Smrt
bi trebalo da joj je prijateljica i saveznica, ali smrt joj ga je svejedno
oduzela. Mogla je da pokuša makar da ga se seća onakvog kakav je
bio.
Nina i Adrik su nespretno skotrljali telo sa ivice sanki. Bilo je
krupno i teško. Palo je u raku uz uţasan tup udarac.
Nina je pokrila lice dlanovima. Nikada nije bila zahvalnija Adriku
na ćutanju.
Leţeći u jami groba, Matajasovo telo izgledalo je kao ličinka, kao
začetak nečeg novog, a ne kraj. Nina i on nikada nisu razmenili
poklone ili prstenje; nisu imali imovinu koju bi delili. Oboje su bili
lutalice i ratnici. Bez obzira na to, nije mogla da ga ostavi bez ičega. Iz
dţepa je izvukla vitku grančicu jasena i pustila je da padne u grob.
Za njom je poslala uvele latice crvene lale, koje su njihovi saborci
spustili na njegove grudi opraštajući se od njega u Keterdamu.
„Znam da nikada nisi mnogo voleo slatkiše.” Glas joj je zadrhtao
kad je pustila pregršt karamela da joj padnu iz ruke. Šuplje su
zadobovale. „Ali ovako sam i ja s tobom, i moţeš da mi ih čuvaš dok
se ponovo ne sretnemo. Znam da ih nećeš pojesti.”
Znala je šta ide sledeće. Šaka puna zemlje. Pa još jedna. Volim te,

127
rekla mu je, trudeći se da ne misli na nimalo fini zvuk padanja
zemlje, poput zvečanja šrapnela, poput iznenadne provale oblaka.
Volela sam te.
Oči su joj se napunile suzama. Više nije mogla da ga vidi. Nivo
zemlje se podizao. Uskoro će pasti sneg, moţda već te noći. Pokriće
njen rad, kao pogrebni pokrov, beo i neokaljan. A kad grane proleće,
sneg će se otopiti, pronaći svoj put kroz zemljište, i odneti Matajasov
duh u reku, do Djela. Napokon će biti sa svojim bogom.
„Hoćeš li da odvezeš sanke do logora?”, upitala je Adrika. Bilo je
još nešto što je morala da kaţe, ali samo Matajasu.
Adrik je klimnuo i pogledao ka sve tamnijem nebu. „Samo nemoj
predugo. Dolazi oluja.” Odlično, pomislila je. Neka sneg što pre
padne. Nek pokrije ovo što smo ovde radili.
Nina je kleknula na hladnu zemlju, slušajući udaljavanje topota
kopita Adrikovog konja. Ĉula je brzake reke, osetila vlagu tla kroz
tešku vunu svojih sukanja. Voda čuje i razume. Led ne oprašta.
Fjerdeške reči. Reči Djela.
„Matajase”, prošaputala je, pa pročistila grlo i pokušala ponovo.
„Matajase”, rekla je znatno glasnije. Ţelela je da je čuje, trebalo joj je
da veruje kako moţe da je čuje. „Oh, svih mi Svetaca, ne ţelim da te
ostavim ovde. Ne ţelim nikada da te ostavim.” Ali to nije bio govor u
slavu heroja kakav je zasluţio. U stanju je da ovo uradi za njega.
Duboko je i drhtavo udahnula. „Matajas Helvar je bio vojnik i heroj.
Spasao me je od utapanja. Oboje nas je odrţao u ţivotu na ledu.
Izdrţao je godinu dana u najgorem zatvoru na svetu zbog zločina
koji nije počinio. Oprostio mi je što sam ga izdala. Borio se pored
mene, a kad je imao priliku da me napusti, umesto toga je okrenuo
leđa jedinoj zemlji koji je ikada znao. Zbog toga je ţigosan kao
izdajnik. Ali nije to bio. Verovao je da njegova zemlja moţe da bude
nešto više nego što jeste. Ţiveo je časno, a tako je i umro.” Glas joj je
prepukao, i Nina se naterala da se oslobodi drhtaja u njemu. Ţelela je
da zvuči dostojanstveno u ovom trenutku. Ţelela je to da mu pruţi.
„Nije uvek bio dobar čovek, ali imao je dobro srce. Veliko, snaţno
srce koje je trebalo da nastavi da kuca još mnogo godina.”
Ptičice crvena, pusti me da odem.
Otrla je suze iz očiju. Ovim je otplatila polovinu svog duga.
Vratila ga je kući, zemlji koju je voleo. Trebalo bi da postoji nešto

128
čime bi obeleţila ovaj trenutak, neka zvonjava zvona, hor koji će mu
pevati, nešto po čemu bi znala kako je vreme da se poslednji put
oprosti od njega.
Ali, ljubavi, još nisi gotova.
„Ti i tvoj osećaj duţnosti”, rekla je uz ogorčen osmeh.
Šapati su se pojačali u njenoj glavi. Nije ţelela da ih sada sluša, ne
ovde.
Nina, slušaj.
Nije ţelela, ali znala je da ne moţe više da se krije od njih od
glasova mrtvih koji je dozivaju, niz planinske kose, kroz grad, preko
leda. Od glasova ţena, devojaka, s teskobom u srcu. Nešto im se
dogodilo na vrhu onog brda.
Pomozi nam, vapile su. Ĉuj nas, napokon.
Reči su se sada jasno čule, i gušile su Matajasov glas. Prestanite,
rekla im je. Ostavite nas nasamo. Ostavite nas na miru.
Ali mrtvi nisu popuštali. Pravda, zahtevali su. Pravda.
Nije to bila halucinacija. Nije bilo ni ludilo. Hor je bio stvaran, i s
razlogom ju je doveo ovamo. Nina se nadala da će joj misija sa
Adrikom i Leoni biti dovoljna kako bi započela isceljenje. Ali devojke
na planini nisu dozvoljavale da budu odbijene.
Pravda. Dovele su je ovoliko daleko i bilo im je potrebno da sluša
njih, a ne odjek ljubavi koju nije mogla da zadrţi.
Nina je podigla ruku do srca kad ju je bol naglo preplavio, kao
kad puca led. Ispod su se nalazile samo mračne vode, uţasan bol
saznanja da ga zaista više nema, grozno shvatanje da više nikada
neće čuti njegov glas.
Zato što je hor bio stvaran.
A Matajasov glas nije. Nikada i nije bio.
„Ti i nisi bio ovde”, prošaputala je, a suze su joj sada lile niz
obraze. „Ti i nisi bio ovde.” Sve ovo vreme ţelela je da veruje da je on
i dalje s njom, ali to je oduvek bio samo njen glas, koji ju je sprovodio
kroz tišinu, terajući je da se bavi ţivima iako je jedino ţelela da se
prepusti.
Zbogom, Matajase.
Niko nije odgovorio. Bila je sama u tišini.

129
 „Moţemo da ih opozovemo”, rekla je Genja, koračajući tamo-amo
ispred vatre. „Nije prekasno. Poslaćemo glasnike i prosto reći
devojkama i njihovim porodicama da je došlo do promene planova.”
Okupili su se tog jutra u ratnoj sobi, i Nikolaj je zatraţio kafu
umesto čaja. Razvio je sklonost ka tom napitku tokom svojih
studentskih dana u Keterdamu. Mada, s obzirom na iscrpljenost i
glavobolju koja ga je mučila još od ispada u Balakirevu prethodne
noći, ne bi se bunio da mu u šolju sipaju i nešto jače.
Ispad. Kakav velikodušan izraz. Tolja mu je preneo sve mučne
pojedinosti njegove male predstave u zvoniku. Umalo je ubio jednu
od svojih najcenjenijih generalica, jednu od malobrojnih istinskih
prijateljica, osobu koja mu je dve godine pomagala da upravlja
kormilom ove zemlje, koja je čuvala njegove tajne i u koju je imao
bezrezervno poverenje da će to raditi. Umalo je ubio Zoju.
„Reći ćemo im da kralju nije dobro”, nastavila je Genja.
„To je poslednje što bismo im rekli”, ubacila se Tamar.
„Onda ćemo im reći da je izbila epidemija kolere ili da imamo
masovno izlivanje kanalizacije”, rekao je Tolja.
Tamar je iznervirano digla ruke. „Znači, moţemo da biramo:
hoćemo li da izgledamo neodlučno, slabo ili zatrpani izmetom.”
Zoja je dosad bez reči pratila sastanak, drţeći se u blizini
samovara. Na odstojanju. Znao je da joj se mora izviniti, a prvi put u
svom urnebesnom ţivotu ostao je potpuno bez reči. I pre nego što je
uspeo da se izbori s tim konkretnim neuspehom, javio se problem u
vezi sa zabavom koju je tako pametno isplanirao i koju se demon u
njemu izgleda nameračio da upropasti.
Nikolaj je uzeo još jedan gutljaj gorke kate, u nadi da će mu se
razbistriti misli. „Mislim da moţda imamo sredstvo koja nismo imali

130
ranije.”
I kao da je u stanju da mu čita misli, Zoja ga je naglo pogledala u
oči. „Ukoliko misliš na onu gnusnu pritku od monaha, ja ću se...”
„Diviti mojoj genijalnosti? Neţno me poljubiti u obraz? Postaviti
spomen-ploču mojoj pameti?”
„Postaviću spomen-ploču na zid palate, kao znamen ovog jutra na
dan kad je Nikolaj Lantsov izgubio zdrav razum. Momak je luđak,
fanatik. Klanja se čoveku koji je započeo građanski rat i pobio pola
Druge Armije.”
„Klanja se idealu. Za tako nešto smo svi bili krivi u nekom
trenutku.”
Zoja se okrenula na drugu stranu, ali ne pre nego što je stigao da
primeti povređenost na njenom licu. Zoja Nazjalenski se nije lecnula,
ali tu bol nije bilo moguće pogrešno shvatiti. Nikolaj je poţeleo da
prekine sastanak i prosto... nije tačno znao šta bi uradio, ali bilo mu je
jasno da se ispravan odgovor na to što ih je juče sve maltene pobio ne
svodi na pokušaj da se danas nadmudruje s njima.
„Onda, uistinu”, rekla je Zoja, „hajde da bivšem pripadniku
Svetostraţe poţelimo dobrodošlicu u našu ratnu sobu i stavimo
svoju budućnost u njegove štrokave ruke.”
„Zar nije divna kad se slaţe s nečim?”, upitao je Nikolaj,
naslađujući se Zojinim mrgodnim pogledom. Bilo je to beskrajno
bolje nego onaj izrazito ranjen izgled za koji je znao da mu je on
uzrok. Ali počeo je zbog toga da se grize već u sledećem trenutku,
čim je Tolja dopratio monaha do sobe, a Zojin sumoran izraz lica se
pretvorio u zbunjenost.
„Vaše veličanstvo”, usiljeno je rekao Jurij. Bio je toliko visok da je
morao da se sagne kako bi ušao, i toliko tanak da se činilo kako bi ga
promaja odnela ukoliko se okrene postrance. „Upozorili su me na
vaš prevejani jezik. Pričate o tome da podelimo krišku hleba, a prošlu
noć sam proveo u odajama koje bi se slobodno mogle nazvati
ćelijom...”
„Odaje Perunika? Moja tetka Ljudmila ih je sama uredila. Previše
je bila sklona tamnoljubičastoj boji, ali nazvati ih ćelijom čini se
pomalo nezahvalnim.”
„Nemam ništa protiv boje. Ne, moja osećanja povredili su
naoruţani straţari. Da li se tako odnosite prema svim svojim

131
gostima?”
„Tolja”, prošaputao je Nikolaj. „Mislim da kaţe kako nisi prijatno
društvo.” Zavalio se u naslon i oslonio laktove na rukohvate stolice.
„Jurij, imaš neprijatelje. Straţari su tamo bili zbog tvoje bezbednosti.”
Jurij je šmrknuo. „Mojim sledbenicima se ovo neće dopasti.”
Upravo je zato Nikolaj poslao hleb, dimljenog bakalara i izvesnu
količinu veoma dobrog kvasa ljudima utaborenim izvan grada, na
račun krune ljudi punih stomaka manje prigovaraju. Istina, Nikolaj je
nameravao da primi Jurija još juče, ali popodnevne obaveze su mu
potrošile suviše vremena. A što se noći tiče... pa, to je svakako
potrošilo njega.
„Jurij, mogu li da ti predstavim...”
„Ne, ne moţete. Ţelim da govorim o Bezvezdanom Svecu i...”
Jurij se naglo ispravio. Razrogačio je oči, a vilica mu je pala kad se
osvrnuo po sobi i naizgled konačno primetio gde se nalazi. Spojio je
šake kao sopran koji se sprema da zapeva. “Oh”, oteo mu se uzdah.
“Oh. To ste vi. To ste svi vi. Ja...” Okrenuo se članovima Trijumvirata
i duboko se poklonio. „Moi soverenye, počastvovan sam.” Poklonio se
još jednom. „Izuzetno sam počastvovan.” I još jednom. „Ovo je san,
zaista.”
Nikolaj je zatomio širok osmeh. Šta je ovo navukao sebi na vrat?
Zoja i Genja su se nakratko zbunjeno pogledale, a čak je i David
podigao pogled sa svog posla dovoljno dugo da se smeteno namršti.
„Daj, prekini s tim”, rekla je Zoja. „Izgledaš kao đeram.”
„Zapovednica Zoja Nazjalenski”, zagrcnuo se Jurij. „Juče... nisam
shvatio. Mislio sam da ste prosto...”
„Samo neki kraljev potrčko?”, Zoja je prenebregla Jurijev pokušaj
da prigovori i nastavila: „Shvataš li da su se svi članovi ovog
Trijumvirata borili protiv tvog voljenog Bezvezdanog Sveca u
građanskom ratu?”
„Da, shvatam, naravno.” Monah je gurnuo ţičane naočare uz
greben dugačkog nosa. „Shvatam. Ali, ovaj, David Kostik veliki
Tvaratelj koji je iskovao prvi pojačivač što ga je nosila sama Alina
Starkov.” David ga je belo pogledao i vratio se čitanju. „Zoja
Nazjalenski, koja je bila jedan od Mračnjakovih najdraţih vojnika.”
Zoja je iskrivila usne. „A onda, naravno, Genja Safin, Prva Krojačica,
koja nosi tragove Mračnjakovog blagoslova.”

132
 Genja se trgla. „Blagoslova?”
„Šta si rekao?”, procedila je Zoja, već podiţući ruke da ili prizove
oluju ili zavrne šiju Juriju. Tamar je posegnula za sekirama. Tolja je
čak zareţao.
Nikolaj je zadobovao prstima po stolu. „Sad je dosta. Odstupite,
svi. Jurij, zagazio su na teritoriju koji ne moţeš ni izbliza razumeti.”
Uprkos svojoj visini, monah je izgledao skoro kao nespretno dete
koje je slomilo majčinu omiljenu vazu. „Ja... oprostite mi. Nisam hteo
nikoga da uvredim.”
Genja je ustala, polako, i tišina je zavladala oko nje. „Jurij, koliko
imaš godina?”
„Osamnaest, moi soverenyi.”
„Kad sam bila godinu dana starija od tebe, Mračnjak je na mene
napujdao svoja čudovišta, stvorenja rođena iz moći koju toliko
poštuješ. Ţudela su za ljudskim mesom. Morao je da ih natera da
stanu...”
„Znači da nije bio toliko surov...”
Genja je podigla ruku, i Nikolaju je bilo drago da vidi kako je Jurij
zaćutao. „Mračnjak nije ţeleo da umrem. Ţeleo je da ţivim ovakva.”
„Obilo mu se o glavu”, tiho je dodao Nikolaj, „što je dozvolio da
jedan takav vojnik preţivi.”
Genja je jedva primetno klimnula glavom. „Dobro razmisli pre
nego što ponovo upotrebiš reč blagoslov, monaše.” Sela je i prekrstila
ruke. „Nastavi.”
„Samo trenutak”, rekao je David, spustivši prst na stranicu kako
bi obeleţio dokle je stigao s čitanjem. „Kako se ono beše zoveš?”
„Jurij Vedenen, moi soverenyi.”
„Jurij Vedenene, ako ponovo uznemiriš moju ţenu, ubiću te na
mestu.”
Monah je progutao knedlu. „Razumem, moi soverenyi.”
„Oh, Davide”, rekla je Genja i uzela ga za ruku. „Nikada dosad
nisi nikome pretio da ćeš ga ubiti zbog mene.”
„Zar nisam?”, rasejano je promrmljao, spustio poljubac na njene
prste, pa nastavio da čita.
„Ja sam... oprostite mi, savladala su me osećanja.” Juti je seo, a
onda se ponovo podigao, kao da ne moţe da izdrţi. „Kad samo
pomislim da se nalazim u prostoriji koju je sam Bezvezdani

133
sagradio.” Prstima je prešao preko crnih šavova koji su na mapi
označavali Preklop. „To je... previše je veličanstveno da bi se pojmilo.
Da li je ovo goveđa koţa?”
„Od irvasa, mislim”, odgovorio je Nikolaj.
„Zadivljujuće!”
„Ĉekaj”, rekla je Zoja, pogledavši ga plavim očima kroz suţene
kapke. „Rekao si sam Bezvezdani. Ne njegovi preci.”
Jurij se okrenuo od mape sa samozadovoljnim osmehom na
usnama. „Da, tako sam rekao. Znam da je postojao samo jedan
Mračnjak, jedan čovek ogromne moći koji je mnogo puta laţirao
svoju smrt. Predostroţnost protiv sitnih duša koje bi se moţda
plašile njegove izvanredne moći i njegovog dugog ţivota.”
„A kako si ti došao do te teorije?”, upitao je Nikolaj.
Ju rij je zatreptao. „Nije to teorija. Ja to znam. Mračnjak mi je u
viziji otkrio toliko toga.”
Zoja je nabrala čelo, a Nikolaj je morao da se izbori s potrebom da
prevrne očima. Umesto toga spojio je prste i rekao: „Shvatam.”
Ali Jurijev osmeh se samo proširio. „Znam da mislite da sam lud,
ali video sam prava čuda.”
I upravo to je bio razlog što ga je Nikolaj doveo ovamo. „Rekao si
nešto juče... Da je došlo Doba Svetaca. Šta si time mislio?”
„Kako drugačije tumačite čuda koja se dešavaju širom Ravkije?”
„I eto ga, počinje”, promrmljala je Zoja.
„Svi smo čuli priče”, blagim glasom je nastavio Nikolaj. „Ali
postoje i razumna objašnjenja tih dešavanja. Ţivimo u teška vremena,
i ljudi će svuda traţiti čuda.”
Na Nikolajevo iznenađenje, mladi monah je seo za sto i nagnuo se
napred, sa izrazom potpune iskrenosti na licu. „Vaše veličanstvo,
znam da niste čovek od vere. Ali narod veruje da ovi događaji nisu
samo pojave kojima treba objašnjenje. Veruju da su ih uzrokovali
Sveci.”
„Uzrokovale su ih Griše”, rekla je Zoja. „Moguće Šunezi. Moţda
tvoj dragi prijatelj Aparat.”
„Ah”, odvratio je Jurij. „Ali narod veruje da su sva drevna čuda
zapravo uzrokovale Griše.”
„Onda to nazovite Malom Naukom i prestanite da širite
sujeverje.”

134
 „Da li bi to olakšalo prihvatanje boţanskog?”, upitao je Jurij, dok
su mu naočare svetlucale. „Ukoliko ovo nazovem ,stvaranjem u srcu
sveta', da li bi to pomoglo? Proučavao sam i teoriju Griša.”
Zojine oči bile su neprobojne poput dragulja. „Nisam ovde da
diskutujem o teologiji s drškom od metle.”
Jurij se naslonio, blaţenog izraza lica. „Sveci se vraćaju u Ravkiju.
I Bezvezdani će biti među njima.”
„Mračnjak je mrtav”, rekla je Genja, a Nikolaju nije promaklo
kako su joj pobeleli zglavci na prepletenim prstima. „Gledala sam
kako njegovo telo gori.”
Jurij je bacio nervozan pogled prema Davidu pre nego što je
progovorio. „Neki veruju da Mračnjak nije umro u Preklopu i da
jednostavno čeka svoju priliku da se vrati.”
„I ja sam bila tamo, monaše”, rekla je Zoja. „Gledala sam kako se
pretvara u pepeo na pogrebnoj lomači koju su zapalile vatre
Paklenika.”
Monah je nakratko, u bolu, sklopio oči. „Da. Naravno. To je bilo
njegovo mučeništvo, i njegovo telo je uništeno. Ali Mračnjakova moć
bila je izvanredna, drevna. Moţda jeste nestala, ali moţda i dalje ţivi
na ovom svetu, a sa njom i njegov duh.”
Zoja je stisnula usne, čvrsto se obgrlila rukama, kao da se brani od
hladnoće.
Nikolaju se nije dopadalo to što čuje. Komadić te drevne moći i
dalje je obitavao u njegovom telu a ako je prošla noć bila ikakav
pokazatelj, svakog dana bila je sve jača.
„Misliš da su svi ovi različiti događaji, ova navodna čuda,
povezana s Mračnjakom?”, upitao je.
„Ne!”, uzviknuo je monah. Nagnuo se još više napred. Da je
nastavio tako još koji sekund, brada bi mu dodirnuta površinu stola.
„Znam da jesu.” Ustao je i pokazao ka mapi iza sebe. „Mogu li?”
Osvrnuo se oko sebe, poletevši na jednu, pa na drugu stranu, dok mu
je odora lepršala kao krila neke poremećene ptice.
„Ovako izgledaju Mračnjakovi sledbenici?”, prošaputala je Zoja.
„Da smo mu poštedeli telo, sad bi se okretao u grobu.”
„Aha!”, rekao je Jurij, pronašavši zastavice koje moţe da ubode u
mapu. Koţa je bila istačkana sitnim rupicama od vojnih kampanja
koje su planirale prethodne vođe.

135
 „Zemljotres u Rjevostu, statua u Cemni, krov od tamjana u
Arkesku, zidovi koji krvare u Udovi, ruţe u Adeni.” Nabrajao je
navodna čuda jedno za drugim, dok je zabadao zastavice u mapu. A
onda se odmakao. „Počela su ovde, daleko duţ obala, planina i
granica, ali iz dana u dan dešavanja su postajala sve češća, i sve
bliţa...”
„Preklopu”, rekao je Nikolaj. Obrazac je bio jasan, zrakasto širenje
u obliku zvezde čije je srce bilo usred srede Razmorja.
„Svih mi Svetaca”, otelo se Zoji.
„Da li je tamo...”, zaustila je Genja.
„Jeste”, rekao je Nikolaj, iako se nije sećao mnogo toga iz konačne
bitke. Tada je već bio zaraţen čudovištem, boreći se protiv njega
kako bi zadrţao svesnost. I pobeđivao je mnogo češće nego sada. Bio
je pri čistoj svesti u dugim razmacima, čak i u preobraţenom stanju, i
traţio je pomoć od Aline. Ĉak je pokušao da pomogne njihovim
snagama u tom konačnom obračunu.
Mesta u kojima su se desila čuda ukazivala su upravo na to mesto,
tamo gde je nekada bio Preklop, gde je bilo Mračnjakovo poslednje
uporište gde se suočio sa Alinom Starkov i poginuo od njene ruke.
Pobeda. Makar je tako izgledalo u tom trenutku ujedinjena zemlja,
mogućnost mira, i činjenica da se Nikolaj naglo i brzo oslobodio
demona s kojim se borio za prevlast. Verovao je da je tama unutar
njega nestala u času Mračnjakove smrti. Verovao je da se rat završio.
A ipak, čudovište se izdiglo da ga ponovo ščepa. Da li je demon
oduvek bio tu, mučio ga u snovima, kao stalni pratilac, čekajući svoj
trenutak? Ili ga je nešto probudilo?
Nikolaj je pogledao čiode raširene po mapi. Da li je postojao
obrazac, ili je Jurij prosto video ono što ţeli da vidi? I da li ovaj
naizgled lakoverni monah igra neku skrivenu igru?
„Oprosti mi, Jurij”, rekao je Nikolaj. „Ali tvoj cilj je da ravkijska
crkva prizna Mračnjaka kao Sveca. Imaš sve razloge da pokušaš da
poveţeš ova dešavanja s Bezvezdanim.”
„Nemam razloga da laţem”, rekao je Jurij. „Pre samo nekoliko
dana u Preklopu se pojavio znak, jezero od crnog kamena,
pomračeno sunce.”
Zoja je razdraţeno uzdahnula. „Ili prosto geološka anomalija.”
Jurij je nabio koščati prst u mapu. „Ovo nije samo mesto na kojem

136
je Bezvezdani napustio ovaj ţivot. Ovo je mesto drevne magije,
mesto na kojem je Mračnjak prvi put procepio svet i stvorio
Preklop.”
„To nikako ne moţeš znati”, rekla je Zoja, omalovaţavajuće
odmahnuvši.
„To je bila tema mog proučavanja u Svetostraţi. Sve piše u
knjigama.”
„Kojim knjigama?”, upitala je, a Nikolaj se zapitao da moţda ne
pokušava namerno da navuče monaha.
„U Aljošinoj knjizi. U Sikurijanskim psalmima. Imate i ilustracije u
Istorii Sankt'pa.”
„U knjizi za decu?”
„Bilo je to sveto mesto”, uporno je nastavljao Jurij. „Mesto gde je
Sankt Feliks proburaţen granom jabuke, drevno mesto isceljenja i
veličanstvene moči, gde su ljudi dolazili da budu pročišćeni.”
Nikolaj se ispravio na svom mestu. „Od čega tačno pročišćeni?”
Jurij je otvorio usta, pa ih zatvorio. „Pogrešno sam se izrazio...“
„Ne, nije”, rekao je Tolja. „On govori o nečemu što se zove
obisbaya. Zar nije tako, monaše?”
„Ja... ovaj...”
„Ne volim da priznam koliko sam neupućen”, rekao je Nikolaj.
„Mnogo je zabavnije kad ljudi to sami otkriju. „Ali šta je tačno ta
obis... baba?”
„Nemam pojma”, rekla je Zoja. Genja je slegnula ramenima, a čak
je i David odmahnuo glavom.
Na Nikolajevo iznenađenje, progovorila je Tamar. „Obisbapa”,
rekla je. „Obred Vatrenog Trna. Znate li kako je Svetostraţa izvorno
nastala?”
„To su priče za malu decu”, prezrivo je rekla Zoja. „Moţda i jesu”,
priznao je Tolja.
„Dobro, onda. Ispričaj mi priču”, rekao je Nikolaj.
Tamar je prekrstila ruke. „Monaše, zašto nam ti ne bi ukazao tu
čast?”
Jurij je oklevao, ali je ipak progovorio. „Počelo je s prvim kraljem
iz loze Lantsovih, Jaromirom Odlučnim.” Sklopio je oči, glas mu je
postao samouvereniji, čak je dobio i ritam. „Pre njega, zemlje koje će
postati Ravkija bile su maltene samo skup zaraćenih oblasti koje

137
predvode međusobno posvađani kraljevi. Jaromir ih je potčinio i
ujedinio pod svojim zastavom s dvoglavim orlom. Ali invazije sa
severa, iz Fjerdeške, i sa juga, iz Hanovine Šu, bile su istrajne i dovele
mlado kraljevstvo u neprekidno ratno stanje.”
„Zvuči poznato.” Nikolaj je tu priču učio na časovima u
detinjstvu. Oduvek je smatrao tuţnim to što je Ravkija od svog
rođenja bila u ratu.
„U to vreme nije postojala Druga Armija”, nastavio je Jurij.
„Ravkijski vojnici borili su se i umirali isto kao i svi drugi. Ali, kako
legenda kaţe, Jaromir je sagradio oltar na vrhu brda u Os Alti...”
„Na mestu prve kraljevske kapele”, rekao je Tolja.
Jurij je klimnuo. „Mladi kralj se molio svim Svecima koji bi ga
mogli čuti, i sutradan se na njegovom pragu pojavila grupa monaha
koji su ponudili da se bore na njegovoj strani. Nisu to bili obični
monasi. Kad pođu u bitku, dobijali bi oblik zveri. Nisu se borili kao
ljudi, već kao razna stvorenja kao vuk, zmaj, soko, medved. Kralj je
slušao priče o tim monasima, ali teško da je u njih poverovao sve dok
i sam nije video to čudo.”
„Stalno neka čuda”, progunđala je Zoja.
„Tako je”, rekao je Jurij, otvorivši oči koje su grozničavo gorele,
kao ugarak. „Stalno. Monasi su se dogovorili da se bore za kralja.
Nisu traţili ni zlato ni zemlju, već samo da jedan od njih uvek bude
uz kralja, kako bi Ravkija zauvek ostala posvećena oboţavanju
Svetaca. Monasi su se sjurili u bitku i rasterali neprijatelje Ravkije,
potisnuvši ih i obezbedivši granice koje će potrajati, manje-više,
hiljadu godina.” Jurij je podigao glas, zanet pripovedanje, bez i
naznake oklevanja. „Bitka je, međutim, trajala toliko dugo da kad se
završila, i kucnuo čas da se vrate u svoja ljudska obličja, oni to više
nisu mogli. Njihov vođa ih je odveo do drevne trnovite šume gde su
istrpeli opasan obred: obysbaya. Oni koji su preţiveli ponovo su
postali ljudi, i njihov vođa je zauzeo svoje mesto pored Jaromira. Na
kraju je svešteniku koji je bio na poloţaju najbliţem kralju dodeljena
titula Aparata, a sveti vojnici oko njega postali su Svetostraţa.”
„Neki tvrde da su prvi Svetostraţari bili Griše”, rekao je Tolja.
Tamar je dodirnula oštar vrh ajkulinog zuba koji joj je visio oko
vrata. „U toj verziji, ţivotinje u koje su se pretvarali bile su prvi
pojačivači. Njihovi duhovi pojačavali su moći sveštenika.”

138
 Nikolaj je pogledom proučavao Jurija. Priča je bila čudna, nema
sumnje, i verovatno više izmišljena nego tačna. Uprkos tome...
„Obred kojim se čovek pročišćava od zveri. U čemu se on tačno
sastojao?”
Jurij je gurnuo naočare uz nos, i samouvereni učenjak je s tim
jednim jedinim pokretom potpuno nestao. „Nisam siguran. Tekstovi
su bili... tekstovi su protivrečni.”
„Jurij, ti nisi zaista agitator, zar ne?”
Monahu je na usnama zaigrao osmejak. „Pretpostavljam da
nisam.”
„A ipak si se pojavio na mom pragu, nazivajući me izdajnikom i
lopovom.” Jurij je bio makar dovoljno vaspitan da se s nelagodom
promeškolji. „Šta te je dovelo ovamo?”
„Sveci. Verujem u to.”
Nikolaj je bio sumnjičav. „Ispričaj mi o tom obredu.” „Zašto?”,
upitao je Jurij, namrštenog čela.
„Ja sam kralj. Ţudim za zabavom.”
Monah je čupkao slabu bradicu. „Ne znam pojedinosti. U
tekstovima se javljaju protivrečni izveštaji, i ne znam... više mi nije
dozvoljeno...”
„To su religijski tekstovi, zar ne?”, upitao je Nikolaj. „Iz biblioteke
Svetostraţe. Tamo više nemaš pristup.”
„Nemam.” Bol u njegovom glasu bio je opipljiv. Nikolaj je
pomislio da razume. Postojalo je vreme kad su reči bile jedino mesto
u kojem je mogao da pronađe utehu. Nijedna knjiga nikada nije
izgubila strpljenje s njim, niti mu rekla da sedi mirno. Kad bi njegovi
učitelji ozlojeđeno dizali ruke, upravo je biblioteka naučila Nikolaja
vojnoj istoriji, strategiji, herniji, astronomiji. Svaka rikna je
predstavljala otvorena vrata iza kojih je dopirao šapat: Uđi, uđi. Evo
zemlje koju nikada ranije nisi video. Evo mesta na kojem moţeš da se sakriješ
kad se uplašiš, da se igraš kad ti je dosadno, da se odmoriš kad ti se svet učini
bezobraznim. Jurij je poznavao tu utehu. Nekada je bio učenjak.
Moţda bi ţeleo ponovo to da bude.
Nikolaj je ustao. „Hvala ti, Jurij. Bio si nam od velike pomoći.”
Monah se polako podigao. „Jesam? Onda ćete svojim imenom
podrţati našu molbu, Vaše veličanstvo? Aparat ne moţe da zanemari
kraljev glas. Ukoliko biste mu se obratili...”

139
 „Razmisliću o tome, Jurij. Izneo si zanimljive razloge. Za sada,
naloţiću da te sprovedu nazad u tvoje odaje.”
„Znači, i dalje sam zarobljenik?”
„Ti si drag gost, i ne ţelim da odlutaš previše daleko. A moţda ti
mogu omogućiti pristup nečemu za čitanje.”
Jurij je zastao kao da nije siguran da je dobro čuo. „Mojim...
knjigama?”
„Moţda.”
„To bi bilo... Ne, moram se vratiti svojim sledbenicima izvan
grada. Ne moţete da me zadrţite...”
„I vratićeš se. Ali moramo te zamoliti da još neko vreme uţivaš u
našem gostoprimstvu. Dok razmatramo osnovanost tvog zahteva.”
Jurij je isturio bradu. „Zarad Bezvezdanog, čekaću čitavu večnost.
Ipak, nemojte se poigravati mnome, Vaše veličanstvo. Nisam došao
u prestonicu da bi me ismevali niti da dignem sve četiri noge uvis.”
„Dizanje nogu moţe, ali ne sve četiri”, rekao je Nikolaj. „Od toga
sam odustao još u mladosti.”
Zoja je prevrnula očima, a Tolja je odvukao Jurija kroz vrata i
predao ga u ruke dvojici dvorskih straţara.
Kad je Jurij izašao, Nikolaj je ustao da paţljivije pogleda čiode na
mapi. Posle monahovog odlaska, tišina u prostoriji činila se teškom,
kao da je neko drugo prisustvo ušlo unutra, nešto drevno i
bezimeno.
„Momak je lud”, rekla je Zoja.
„Vernik je”, odvratio je Tolja. „To nije isto.”
„A draţi mi je istinski vernik nego neko poput Aparata”, dodala je
Genja.
„Kako moţeš da kaţeš tako nešto?”, upitala ju je Zoja. „On
oboţava tiranina, ubicu, čoveka koji te je mučio.”
Genja je uzdahnula. „Moţemo li ga kriviti što ga je privukla
Mračnjakova snaga? Svi smo to iskusili.”
„Tada nismo znali šta je on.”
„Zar nismo?”, Genja je popravila povez na oku. „Jurij je uplašeni
dečak koji traţi nešto veće od samog sebe kako bi njegov ţivot imao
smisao. Ljudi poput njega ima širom Ravkije.”
„To me i brine.”
Tolja je seo pored sestre, i Nikolaj je uhvatio pogled koji su

140
razmenili. Ovo nije bio trenutak u kojem treba kriti tajne. „Šta je
bilo?”
Tolja je pognuo široka ramena. „Moţda ima nečega u Jurijevoj
priči. Svetostraţari nisu oduvek bili prosto Aparatovi poslušnici. Bili
su to sveti ratnici koji su istovremeno sluţili i Krunu. Kad sam bio
mlađi, najveća ţelja bila mi je da im se pridruţim.”
„Šta te je sprečilo?”, upitao je Nikolaj. Nije bio preterano
iznenađen. Tolja i Tamar su odrasli u crkvi, i bio je savršeno svestan
da se blizanci, da mu Alina Starkov nije dala blagoslov da postane
kralj, nikada ne bi zavetovali njemu za čuvare.
„Nisu mi dozvolili da se pridruţim”, rekla je Tamar. „Ţenama nije
dozvoljeno.”
Tolja je klimnuo. „Morao sam da posumnjam u sveti red koji tvrdi
da ţeli ratnike, a odbija borca kao što je Tamar.”
Tamar je spustila šake na sekire. „Sveci su imali drugačije planove
za nas.”
„Ah”, rekao je Nikolaj. „Ali šta su Sveci sada isplanirali? Zoja, kad
sam se izvukao sa imanja vojvode Radimoca u Ivecu, gde si me
pronašla?”
„Na farmi gusaka, na putu ka Vareni.”
Nikolaj je poloţio prst na mapu. „Severoistočni put. Ali svaki put
kad bih pobegao iz palate, upitio bih se na severozapad. Svaki put
bih krenuo istim putem, samo bih otišao malo dalje. Šta ako stvorenje
pokušava da dospe do tog mesta u Preklopu? Šta ako ono ţeli da se
oslobodi mene isto koliko ja ţelim da se oslobodim njega?”
„A šta ako sva ova navodna čuda sluţe samo da te izmame iz
palate?”, odvratila je Zoja.
„U Preklop? Zašto?”
Zoja je podigla ruke uvis. „Ne znam.”
„'Ĉuda' su počela kad se demon u meni probudio. Moţda je to
povezano s Mračnjakovom moći, a moţda Jurij priča gluposti, ali
obrazac stvarno postoji. Nešto se dešava, a to je povezano sa ovom
tačkom u Senovitom Preklopu.”
„Nije bezbedno napuštati palatu...”, pobunila se Zoja.
„Nigde nije bezbedno. Više nigde.” Dokazao je to prethodne noći.
„Genja će mi pripremiti snaţniji napitak. David će iskovati jače lance.
Idem na hodočašće.”

141
 „U neku mističnu trnovitu šumu?”, upitala je Zoja. „Ĉak i da je
nekada postojala, Preklop je iskorenio sve na svom putu. Tamo više
nema ničega.”
Tolja je izgovorio dugi niz reči, od kojih je Nikolaj samo nekoliko
prepoznao. Tada je rekao: „Izgubljena vera je koren zaboravljene šume,
koja čeka da jednom ponovo izraste bujna.”
Zoja ga je pogledala kroz suţene kapke. „Dogovorili smo se da
nema poezije na sastancima.”
„To je liturgijski ravkanski”, prigovorio je Tolja. „Stih iz Aljosine
knjige, za koju bi moţda i znala da si ikada išla u crkvu.”
„Pravo je čudo kako sam ovoliko preţivela bez tog znanja.”
„Tolja”, ubacio se Nikolaj. „Biće mi potrebno da pronađeš sve što
moţeš o obredu obisbapa i svemu što je s njim povezano. Ne ţelim da
Jurij bude jedini učenjak na koga mogu da se oslonim.”
„Ja nisam učenjak”, pobunio se Tolja.
„U nekom drugom ţivotu, mogao si da budeš”, rekao je Nikolaj.
„Šta misliš pod tim jedini učenjak?”, upitala je Zoja. „Nije valjda da
nameravaš da putuješ s monahom?”
Genja se promeškoljila na svom mestu. „Izgledaće kao da daješ
podršku kultu Bezvezdanog. Ne dopada mi se poruka koju to šalje.”
„Postaraćemo se da Jurij bude prerušen, a ne nameravam da
krenem pravim putem ka Preklopu”, rekao je Nikolaj. „Moţda
postoji nešto što moţemo da saznamo na drugim mestima gde su se
desila čuda, a ako ih posetim, imaću priliku da hodam među svojim
podanicima pre nego što izaberem nevestu. Velike vojske nam se
okupljaju i na jednoj i na drugoj granici, svaki čas se javi neki
pretendent koji tvrdi da ima pravo na presto Lantsovih. Riznica nam
je prazna, a saveznici retki. Ne mogu dopustiti da izgubim podršku
običnog naroda. Biče nam potrebna u danima koji slede.”
„A šta ako od svega toga ne bude ništa?”, upitala je Genja. „Šta
ako ti je Mračnjak samo ostavio tu kletvu, a ne postoji odgovor koji
moţemo da pronađemo?”
Zoja je raširila prste na stolu. „Šta ako Jurij otkrije istinu o
čudovištu?”
„Onda ćemo se moliti da ga mogu ućutkati i sačuvati ovu tajnu
dovoljno dugo da obezbedimo budućnost Ravkije. Ĉak i bez
naslednika, moţda postoji način da osiguramo presto i postaramo se

142
da nam zemlja ne ostane ranjiva.”
„A šta bi to bilo?”, upitala je Zoja.
„Jesi li sigurna da ne ţeliš pokušati da mi veruješ, Zoja? To je
krajnje omamljujući osećaj.” Zamisao mu se rodila prethodne
nedelje, kad su se vratili od grofa Kirigina, i kad su ih dočekali
Turkin i Isak.
Zoja je napućila usne. „Ništa mi se ovo ne sviđa. Previše je
prostora za katastrofu.”
Nikolaj je to znao. Isticalo im je vreme, a ovo putovanje u Preklop
snaţno je odisalo očajanjem. Nije mogao poreći strah koji se lepio za
njega, sumnju koja mu je klijala u srcu. Šta ako se njegov um
raspadne, a s njim i njegova volja? Šta ako ponovo napadne nekog od
svojih prijatelja, a u blizini ne bude bilo nikoga da ga spreči? Kakvu
bi izopačenost mogao da pusti na ljude koje voli? Na svet?
Nikolaj nije mogao poreći svoje strahove, ali odbio je da im se
preda. Neće tek tako čudovištu prepustiti pobedu.
Okrenuo se ka ljudima koji su ga okruţivali svojim savetnicima,
svojim vojnicima, svojoj porodici. Bilo mu je potrebno da veruju, ako
ne u Jurijeve bajke, a onda u njega samog, u osobu kakva je bio pre
Mračnjaka i pre rata. Popravio je revere somotskog kaputa i
namignuo.
„Nije uzbudljivo ako ništa ne moţe da pođe po zlu.”
Osetio je kako čudovište uzmiče. Delanje. Odluka. U takvim
trenucima, osećao se skoro kao onaj stari. Ukoliko je ovo stvorenje
ţelelo da mu oduzme dušu, Nikolaj je nameravao da mu pruţi
prokleto snaţan otpor a bitka počinje sada, ovde, odbijanjem da se
odrekne i najmanjeg delića svog duha u korist uţasa koji pokušava
da ga odvuče u tamu. Uradiće ono što je oduvek radio: krenuće u
Juris i moliti se da nada moţda čeka poput korenja trnovite šume tik
izvan vidika.

143
 Kad se napokon digla na noge, već je zavladao sumrak.
Nebo je izgledalo više sivo nego ljubičasto, bolno poput duboke
modrice, i osećala je vlagu vazduha na obrazima. Sneg je počeo da
pada u neţnim nanosima.
Nisu dugo ostali neţni.
Nina nikada nije videla da se oluja tako brzo podigne. Vetar je
snaţno duvao, a sneg je zamutio ceo svet belinom. Gruzeburpa. Ĉak
su i Ravkijci imali naziv za njega. Divljak. Ne zbog hladnoće koju
donosi, već zbog načina na koji zaslepi čoveka, poput siledţije u
prljavoj borbi. Nina je bila rastrzana između pokušaja da prati zvuk
reke nazad do logora i straha da će moţda zalutati suviše blizu obale
i upasti u vodu.
S teškom mukom je nastavila, škiljeći zbog beline. U jednom
trenutku je pomislila da čuje Adrika kako je doziva, nazrela
jarkoţutu zastavu koju su podigli iznad šatora, ali već u sledećem je
sve to nestalo.
Glupo, glupo, glupo. Nije ona stvorena za ovakva mesta. Po
ovakvom vremenu ne bi preţivela noć bez skloništa. Nije imala
izbora, morala je da nastavi dalje.
A onda, kao nekim čudom, vetar je stao, a sneţne zavese se
razmakle, pa je ugledala tamne obrise u daljini. Logor.
„Adriče!”, pozvala je. Međutim, prišavši još bliţe, nije videla
nikakvu zastavu, ni šator, samo zaljuljane skelete drveća a u snegu
ispred njih blago uzdignuto zemljište. Kretala se ukrug. Vratila se do
Matajasovog groba.
„Svaka ti čast, Zenikova”, uzdahnula je. Imala je samo osamnaest
godina, pa zašto se onda osećala tako umorno? Zašto je sve iza nje
izgledalo sjajno, a sve ispred mračno? Moţda nije došla ovamo da

144
sahrani Matajasa i potraţi novu svrhu u ţivotu. Moţda je došla na
ovaj led, na ovo hladno i neumoljivo mesto da umre.
Nijedan je Svetac neće sačekati na blistavijoj obali. Griše nisu
verovale u zagrobni ţivot. Kad umru, vraćaju se u stvaranje u srcu
sveta. Ta joj je misao donosila malo utehe.
Nina se ponovo okrenula u pravcu logora. Nije imala šta drugo
doli da stupa dalje. Ali pre nego što je stigla i da zakorači, ugledala ih
je pet glomaznih obrisa u snegu. Vukovi.
„Naravno”, rekla je. „Matajase, ova tvoja zemlja moţe da me
poljubi u debelo Griša dupe.”
Vukovi su se šunjali oko nje, okruţivši je, presekavši joj sve
puteve za bekstvo. Iz grudi im je dopiralo tiho reţanje. Vukovi su bili
svete ţivotinje driskela. Moţda su namirisali Matajasovo prisustvo. Ili
su moţda namirisali da je Nina, Griša, neprijatelj. Ili su moţda
namirisali lep sočan obrok.
„Samo idite”, rekla je na fjerdeškom. „Ne ţelim da vas povredim.”
Ne ţelim da umrem.
Matajas je morao da se bori s vukovima one godine koju je proveo
u Dverima Pakla. Djel je imao čudan smisao za humor. Nina je
protegla prste, osetila da su joj koštani bodeţi spremni da se
odazovu. Bili bi jednako korisni protiv ţivotinje koliko i protiv
čoveka. Zbacila je ogrtač, osetila kako je hladnoća grize, ali time je
oslobodila put oklopu od krhotina kostiju na leđima. Bila je Svetica
okruţena sopstvenim moštima.
Dva vuka su skočila. Nina je pruţila ruke i krhotine kostiju su
poletele ka meti, čisto i snaţno proburazivši tela ţivotinja. Vukovi su
zakevtali, pali na sneg i ostali nepokretno da leţe. Taj zvuk joj je
slomio srce. Makar su umrli brzo. Na kraju krajeva, moţda je to
jedino čemu se neko moţe nadati.
Ali ostali su se već primicali. Bilo je nečega čudnog u načinu na
koji su se kretali. Oči su im sijale maltene narandţastom bojom, a
grbili su se i grčili kao da ih pokreće još nešto osim gladi. Šta nije u
redu s njima? Nije bilo vremena da razmišlja o tome.
Nasrnuli su. Nina je poslala oštrice. Ovoga puta nije onako
sigurno naciljala. Jedan vuk je pao, ali drugi je skočio na nju svom
silinom, tako da se preturila u sneg.
Ĉeljusti su mu se sklopile oko njene podlaktice, oštar bol proširio

145
joj se telom. Vuk je čudno vonjao. Vrisnula je.
Nina je začula glasno reţanje i znala je da će umreti. Sve one lepe
reči za Matajasa... Ko će meni odrţati govor?
A onda se nešto nejasno zaletelo u telo vuka, oslobodivši je
njegove teţine. Nina se otkotrljala, privijajući krvavu ruku na grudi,
boreći se za vazduh. Nabila je ruku u sneg, pokušavajući da očisti
ranu. Počela je da se trese. Kao da je vučji ugriz bio pun otrova. Nina
je osetila kako je hvata napad od kojeg staje srce. Videla je smrt
svuda oko sebe Matajasovo telo pod zemljom, groblje na severu,
izbijanje kuge negde još dalje, urušavanje zemlje, propadanje u
svemu na njoj. Hor u njenoj glavi je vrištao.
Prinela je sneg obrazima, drhteći, trudeći se da razbistri misli, ali
kad je ponovo otvorila oči, zapitala se da li joj je otrov razorio razum.
U snegu su se borila dva vuka jedan siv, drugi beo i mnogo krupniji.
Zakotrljali su se, a beli vuk je sklopio ralje oko grla sivog, ali nije
zagrizao. Napokon se sivi vuk pogurio i zacvileo. Beli vuk ga je
oslobodio iz svog stiska, i manja ţivotinja se povukla i odšunjala
podvijenog repa.
Beli vuk se okrenuo ka Nini, njuška mu je bila krvava. Bio je
ogroman i okretan, ali nije se grčio ni tresao onako kao sivi vukovi.
Oni su bili nečim zaraţeni, nečim što je sada ušlo i u Ninin krvotok,
ali ovo stvorenje se kretalo s prirodnom, nepogrešivom gracioznošću
divlje ţivotinje.
Beli vuk je krupnim koracima krenuo ka njoj. Nina se podigla na
kolena, pruţila ruku da ga otera, svojom moći posegnuvši za novom
krhotinom kosti.
Tada je ugledala oţiljak koji mu se protezao preko ţutog oka.
„Trasel?”
Vuk je strignuo ušima.
Matajasov vuk? Nemoguće. Jednom joj je ispričao da driskelova
braća, kad on umre, vrate njegovog isenulfa u divljinu. Da li je Trasel
došao da nađe telo dečaka kojeg je voleo, da bude s njim čak i u
smrti?
„Trasel”, neţno je rekla. Vuk je nakrenuo veliku glavu u stranu.
Nina je začula topot kopita. Pre nego što je uspela da pojmi šta se
dešava, na čistinu je dojahala devojka.
„Skloni se!”, povikala je, poteravši konja u galop između Nine i

146
belog vuka.
Nini je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati koga vidi
visoku devojku iz manastira. Ovoga puta nosila je koţne pantalone i
krzno, a rićkastosmeđa guţva kose spuštala joj se niz leđa, skupljena
u dve duge pletenice kako joj ne bi upadala u oči. Izgledala je kao
ratnička kraljica vazdušni duh ispao pravo iz fjerdeške legende.
Podigla je pušku i nanišanila.
Trasel je uzmakao i zareţao.
„Ne!”, vrisnula je Nina. Zavitlala je krhotinu kosti ka devojci,
pogodivši je u rame. Metak iz puške je dobrano promašio. „Beţi!”,
povikala je Nina Traselu na fjerdeškom. Vuk je škljocnuo čeljustima
kao da se buni. „Djel commenden!”, viknula je Nina. Reči driskela.
Trasel je samo frknuo, a onda se okrenuo i bacio u oluju, uputivši joj
poslednji iznevereni pogled, kao da ne veruje da mu je traţila da
napusti bitku.
„Šta to radiš?”, zahtevala je visoka devojka objašnjenje, iščupavši
koštanu strelu iz ramena i bacivši je u sneg.
Nina je zaurlala od besa. Matajasov vuk, njegova štetočina, njegov
Trasel nekako je pronašao put do nje, a ovaj ţenski neotesani grmalj
ga je oterao. Zgrabila je devojku za nogu i zbacila je sa sedla.
„Hej!” Devojka je pokušala da odgurne Ninu, očito zatečena
njenom snagom. Ali Nina se obučavala za vojnikinju. Moţda nije bila
građena kao fjerdeška ratnica, ali bila je i te kako snaţna.
„Uplašila si ga i oterala!”
„To je bio vuk”, razdrala se devojka, unoseći joj se u lice. „Jasno ti
je to, zar ne? Već te je jednom ugrizao. Samo zato što sluša neke tvoje
zapovesti...”
„Nije me on ugrizao, kozo jedna. Ugrizao me je drugi vuk!”
„Drugi... jesi li ti potpuno poludela? I kako uopšte poznaješ
zapovesti driskela?”
Nina je shvatila da joj se vrele suze slivaju niz obraze. Moţda
nikada ponovo ne vidi Trasela. Šta ako ga je Matajas poslao kod nje?
Pozvao ga ovamo da joj pomogne? „Odakle ti pravo?”
„Nisam mislila da...”
„Kakve veze ima šta si ti mislila?” Nina je krupnim koracima
krenula ka njoj. „To je bilo nesmotreno, budalasto, nepromšljeno.”
Više nije znala obraća li se devojci ili samoj sebi, a i nije je bilo briga.

147
Sve je ovo bilo previše.
Snaţno je gurnula devojku, podmestivši joj nogu iza gleţnja.
„Prestani!”, zareţala je devojka kad je pala.
Ali Nina nije mogla da stane. Ţelela je da joj devojka uzvrati
udarac. Ţelela je da ona nju udari. Zgrabila ju je za kragnu.
Nina je zastenjala kad ju je odjednom stegao bol u grudima. Kao
da joj se pesnica stegla oko srca. Devojka je drţala podignute ruke, u
bakarnim očima ogledalo joj se nešto između uţasnutosti i likovanja.
Nina je osetila kako joj je telo oteţalo, a vid joj se zamutio. Poznavala
je taj osećaj sa obuke Korporalki. Devojka je usporavala otkucaje
Nininog srca.
„Griša”, jedva je izustila.
„Nisam... neću...”
Nina se devojčinoj moći oduprla svojom, osetivši kako se njena
ţiva, treperava sila koleba. Poslednjom trunkom snage, Nina je
mrdnula prstima i krhotina kosti je poletela iz svojih kanija na njenoj
butini. Zarila se devojci sa strane, ne jako odbila se od snega. Ipak, to
je bilo dovoljno da joj omete koncentraciju.
Nina se zateturala unazad, pokušavajući da povrati dah, prstima
pritisnuvši grudnu kost. Godinama niko nije upotrebio
srceparateljsku moć na njoj. Zaboravila je koliko to zastrašujuće
zapravo moţe da bude.
„Ti si Griša”, rekla je.
Devojka je sa isukanim bodeţom skočila na noge. „Nisam.”
Zanimljivo, pomislila je Nina. Ima moć, ali ne ume da upravlja njom.
Više poverenja ima u oštricu.
Nina je podigla dlanove u znak pomirenja. „Neću te povrediti.”
Devojka više nije pokazivala nikakve znake oklevanja. Telo joj je
bilo opušteno, bez napetosti, kao da se sa oštricom u ruci više osećala
kao svoj na svome. „Maločas se nesumnjivo činilo da ţeliš da me
povrediš.”
„Pa, jesam ţelela, ali sam se urazumila.”
„Pokušavala sam da ti spasem ţivot! Zašto te je uopšte briga za
tog vuka? Gora si od svakog driskela.”
E to je bilo nešto što Nina nikada nije očekivala da će čuti. „Taj
vuk me je spasao od napada. Ne znam zašto. Ali nisam ţelela da ga
povrediš.” Ova devojka je bila Griša, a Nina ju je umalo ubila. „Ja...

148
preterano sam reagovala.”
Visoka devojka je vratila bodeţ u korice. „Preterano reaguje neko
ko se razbesni kad mu neko drugi pojede poslednju kiflicu s
dţemom.” Optuţujuće je uperila prst u Ninu. „Samo što me nisi
rastrgla.”
„Pošteno da ti kaţem, razmatrala sam da ubijem nekoga ko mi je
pojeo poslednju kiflicu s dţemom.”
„Gde ti je kaput?”
„Mislim da sam ga skinula”, rekla je Nina, traţeći objašnjenje za
skidanje kaputa koje ne bi uključivalo otkrivanje njenog koštanog
oklopa. „Pretpostavljam da sam poludela od snega.”
„To postoji?”
Nina je pronašla kaput, skoro potpuno zatrpan vlaţnim belim
pahuljama. „Nego kako. Barem u mom selu.”
Devojka je protrljala mišić butine. „A čime si me to pogodila?”
„Strelicom.”
„Bacila si strelicu na mene?”, s nevericom je upitala. „To je
smešno.”
„Upalilo je, zar ne?” Strelica načinjena od ljudske kosti, ali neke
pojedinosti je bolje prećutati, a vreme je bilo da pređe u napad. Nina
se ogrnula mokrim kaputom. „Uspavala si straţare u manastiru.
Tako se iskradaš.”
I poslednja kap devojčinog samopouzdanja se istopila, a strah ju je
preplavio poput plimnog talasa. „Nikoga nisam povredila.”
„Ipak, mogla si. To je, zapravo, vrlo osetljiva veština. Mogla bi
nekoga da baciš u komu.”
Devojka se ukočila dok je vetar zavijao oko njih. „Otkud ti to
znaš?”
Ali Nina nije govorila bez razmišljanja. U ovoj zemlji je moć Griša
bila isto što i smrtna presuda, ili nešto još gore.
„Moja sestra je bila Griša”, slagala je.
„Šta... šta joj se dogodilo?”
„To nije nešto o čemu se priča usred oluje.”
Devojka je stegla pesnice. Svih mu Svetaca, koliko je samo visoka
ali građena poput plesačice, sva u dugim namotajima ţilavih mišića.
„Ne smeš nikome da kaţeš ko sam”, rekla je. „Ubiće me.”
„Ne nameravam da te povredim, i neću pomoći bilo kome

149
drugom da te povredi.” Devojka ju je pogledala sa oprezom.
Naricanje vetra se pojačalo. „Ali ništa od toga neće biti bitno ako obe
umremo ovde.”
Visoka devojka je pogledala Ninu kao da je zaista poluđela od
snega. „Ne budi smešna.”
„Šta hoćeš da kaţeš? Da moţeš da pronađeš put kroz ovo?”
„Ne”, rekla je i potapšala konja po sapima. „Ali Helmut moţe.
Nedaleko odavde nalazi se lovačka koliba.” I ponovo je oklevala, a
Nina je tačno mogla da pogodi kakve joj se misli motaju po glavi.
„Razmišljaš o tome da me prepustiš na milost i nemilost snegu”,
rekla je Nina. Devojka je skrenula pogled, očito se osetivši krivom.
Dakle, ipak je imala nemilosrdnu crtu u sebi. Nekako se tako Nini
više dopadala. „Moţda ne preţivim. Ali mogla bih. A onda, budi
ubeđena da ću prvoj osobi koju sretnem ispričati o Griši
Srceparateljki koja u tajnosti ţivi među Ţenama od Vrela.”
„Nisam Griša.”
„Izvanredno ih podraţavaš.”
Devojka je prste u rukavici provukla kroz grivu konja. „Moţeš li
da jašeš?”
„Ako moram.”
„Ili ćeš da jašeš ili ćeš da spavaš u snegu.”
„Mogu da jašem.”
Devojka se jednim glatkim pokretom bacila u sedlo. Ponudila je
ruku Nini, koja joj je dozvolila da je povuče konju na leđa.
„Ne voliš da preskačeš obroke, jelda?”, zastenjala je devojka.
„Ako ikako mogu to da izbegnem.”
Nina je obrglila devojku oko struka i ubrzo su krenule da se
probijaju kroz sve veće sneţne nanose.
„Mogu da te izbičuju što koristiš te zapovesti, znaš”, rekla je
devojka. „Djel Commenden. Smatra se za jeres ako te reči izgovori
neko ko nije driskel.”
„Večeras ću izgovoriti koju dodatnu molitvu.”
„Nisi mi rekla kako si ih naučila?”
Još laţi, dakle. „Momak iz naše varoši sluţio je među njima.”
„Kako se zove?”
Nina se prisetila bitke u Ledenom Dvoru. „Lars. Mislim da je
nedavno umro.” Daleko mu lepa kuća. Obmotao je bič oko nje i naterao

150
je da klekne, pre nego što je Kaz Breker došao po nju.
Beli svet se protezao dalje, zaleđen i bezizrazan. Kako sad nije
hodala, Nina je jače osećala hladnoću, osećala kako se njena teţina
spušta na nju. Taman kad je počela da se pita zna li devojka kuda ide,
kroz sneg je ugledala taman obris, a konj se zaustavio. Devojka je
kliznula na zemlju.
Nina je pošla za njom, iako su joj noge bile bolne i utrnule, pa su
povele Helmuta do zaklonjenog prostora iza kolibe.
„Izgleda da nismo jedine kojima je ovo palo na pamet”, rekla je. U
prozorima male kolibe gorela je svetlost, a iznutra su se čuli snaţni
glasovi.
Devojka je okretala uzde u rukama, skinuvši rukavicu da
pomiluje konja po njušci. „Nisam imala pojma da toliko ljudi zna za
ovo mesto. Unutra su verovatno neki koji čekaju da prođe oluja.
Nećemo biti bezbedne ovde.”
Nina je razmišljala. „Jesu li ti suknje u bisagama?”
Devojka je razvezala pojas, a nabori njenog kaputića produţili su
se u suknju koja joj je pala skroz preko pantalona. Nina je morala
priznati da je to na nju ostavilo utisak. „Kakve još trikove kriješ u
rukavu? Ili pod suknjom, u ovom slučaju?”
Osmeh joj je zatitrao na usnama. „Ima ih nekoliko.”
Vrata skloništa naglo su se otvorila, i naspram svetlosti ukazala se
silueta čoveka s pištoljem. „Koga ima tamo?”
„Radi isto što i ja”, promrmljala je Nina, a onda zavapila. “Oh,
hvala bogu! Plašile smo se da ovde neće biti nikoga. Poţuri, Inger!”
„Inger?”, tiho je ponovila devojka.
Nina je bučno stupala ka vratima, namerno ne obraćajući paţnju
na uperen pištolj, u nadi da čovek koji ga drţi nije ni pijan ni toliko
srdit da bi upucao nenaoruţanu devojku ili bar devojku koja izgleda
nenaoruţano.
Nina se popela uza stepenice i slatko se osmehnula velikom
čoveku, dok je druga devojka išla za njom. „Hvala Djelu da smo
našle sklonište za ovu noć.” Preko njegovog ramena bacila je pogled
u unutrašnjost kolibe. Prostorija je bila krcata ljudima, bilo ih je
najmanje deset, i svi se se okupili ispred vatre. Nina je osetila kako joj
se napetost širi telom. U ovom trenutku bi joj bilo drago da vidi
driskele, koji ne piju i drţe se strogih pravila u vezi sa ţenama. Nije

151
bilo druge, morala je da nastavi, samopouzdano i bez stida. “I to
puno gospode da nas štite!”
„Ko ste vas dve?”, sumnjičavo je upitao čovek.
Nina se progurala pored njega kao da je koliba njeno vlasništvo.
„Zar nas nije posluţila sreća, Inger? Hajdemo da priđemo vatri. I
zatvori vrata... Poloţila je dlan čoveku na grudi. „Izvini, kako ti ono
beše ime?”
Zatreptao je. „Anders.”
„Anderse, budi duša i zatvori vrata.”
Uteturale su se unutra, i Nina je osmehom uzvratila na
netremične poglede muškaraca. „Znala sam da će nam Djel pokazati
put, Inger. Tvoj otac će sigurno imati spremnu poštenu nagradu za
sve ove fine momke.”
Devojka je u trenutku izgledala zbunjeno, i Nina je pomislila da je
moţda sve izgubljeno. Ali onda joj se lice razvedrilo. „Da! Da,
naravno! Moj otac je krajnje velikodušan kad se radi o mojoj
bezbednosti.”
„A još si i zaručena za najbogatijeg čoveka u Overutu...” Nina je
namignula ljudima okupljenim oko vatre. „Pa, gospodo, izgleda da
je Djel i na vas pogledao večeras. A sada, ko će od vas da nam čuva
straţu?”
„Ĉuva straţu?”, ponovio je čovek s busenom narandţastih obrva.
„Cele noći.”
„Knedlice, mislim da si se zbunila...”
„Otac gospe Inger jeste krajnje velikodušan, ali ne moţe se od
njega očekivati da svakom od vas daruje po deset hiljada krydda, tako
da morate izabrati ko će da ih primi.”
„Deset hiljada kn/dda?”
„Toliko je platio poslednji put, zar ne? Kad smo se zaglavile na
onom zabavnom mestu na jugu. Mada... sada kad si zaručena za
najbogatijeg čoveka u Overutu, pretpostavljam da bi nagrada mogla
da bude i dvostruka.”
„Ko je taj ţenik koga pominjete?”, upitao je bradati čovek. „Ĉuli
ste za Bernarda Bola, koji se obogatio trgujući dimljenom
pastrmkom? I za Ingvara Halsa, koji poseduje svu drvnu građu od
Elbjena do Ajsenvija? E pa, Lenard Bjord ih je obojicu nadmašio.”
„Lenard Bjord?”, ponovio je bradati čovek.

152
 „To mi zvuči poznato”, rekao je neko pored ognjišta. Nina je čisto
sumnjala u to, pošto je čoveka izmislila pre samo nekoliko trenutaka.
„Ja sam ih prvi pozdravio”, rekao je krupni čovek s puškom.
„Treba ja da dobijem nagradu, to je jedino pošteno.”
„Kako je to pošteno? Zadesio si se kod vrata!”
„De, de, ne uzbuđujte se toliko”, rekla je Nina sa onim prekornim
c-c-c učiteljice u glasu, čim su muški počeli da se raspravljaju oko
toga ko će da straţari. „Lenard Bjord će za svakoga imati ponešto.”
Dok su se oni prepirali, Nina i „Inger” su se smestile u ćošak,
leđima okrenute zidu.
„To je bilo bedno”, devojka je kiptela od besa, oslonivši laktove na
kolena. Povlačila je suknju preko vrhova čizama.
„Izvini, šta si rekla?”
„Zbog tebe smo ispale slabići. Svaki put kad se tako ponašamo,
muškarcima to samo olakšava da, kad nas pogledaju, ne vide ništa
osim ţenstvenosti.”
„Nema ničega lošeg u ţenstvenosti”, odvratila je Nina, već na ivici
strpljenja. Bila je iscrpljena i smrznuta, i upravo je iskopala grob za
svog ljubavnika. „Trenutno nas posmatraju kao dve vreće novca,
umesto kao dve same ranjive devojke.”
„Nismo bile ranjive. Imam pištolj i noţ. Ti imaš te svoje smešne
strelice.”
„Imaš li moţda i dvanaest pušaka skrivenih u tom kaputu?
Brojčano smo nadjačane.” Nina je zapravo podozrevala da bi mogla
sve da ih sredi, ali jedino ukoliko namerava da otkrije svoju istinsku
moć, a to bi značilo da bi i ovu devojku morala da pokopa ove večeri.
„Pijani su. Uspele bismo.”
„Ne ulaziš u bitku koju ne moţeš da dobiješ”, ogovorila je Nina,
iznervirana. „Pretpostavljam da moraš da veţbaš u tajnosti, i da
verovatno nikada nisi imala pravog učitelja borbe. Biti snaţan ne
znači i biti nemaran.”
Ţilava devojka se čvršće obmotala kaputom. „Mrzim to. Mrzim
način na koji nas vide. Moj otac je isti takav. Misli da je neprirodno
da se ţena bori ili da lovi ili da se brani, da to uskraćuje muškarcima
priliku da budu zaštitnici.”
Nina je frknula kroz nos. „Kakva tragedija za njih. Šta tvoja majka
misli?”

153
 „Moja majka je savršena supruga, osim što mom ocu nije
obezbedila sinove. Radi onako kako on diriguje.” Uzdahnula je.
Najednom je izgledala iznureno, sada kad su prestala uzbuđenja
borbe i oluje. Njena kosa one izvanredne boje, poput šume u jesen,
kestenjasta i crvena i zlatna visila joj je mokra i umršena niz
preplanule obraze. „Ne mogu da je krivim. Tako svet funkcioniše.
Plaši se da ću postati izopštenica.”
„I zato su te poslali u manastir bogu iza nogu?”
„Gde ne mogu da se uvalim u nevolju niti da ih osramotim pred
prijateljima. Ne pretvaraj se da misliš drugačije. Videla sam kako si
me pogledala onda kad ste nam pomogli na proplanku.”
„Bila si obučena kao vojnik. Imala sam pravo da se malo
iznenadim.” A i bila je rešena da zadrţi svoju masku, nije očekivala
priliku da se sprijatelji s Grišom koja je moţe dovesti bliţe fabrici. “U
slučaju da nisi primetila, ja sama putujem, sama zarađujem za ţivot.”
„Nije to isto. Ti si udovica.”
„Ne moraš da zvučiš kao da mi zavidiš.”
Devojka je protrljala čelo. „Izvini. To je bilo neuviđavno.”
Nina ju je proučavala pogledom. Bilo je nečeg istrajnog u crtama
njenog lica oštre jagodice, strogo prav nos. Samo je punoća njenih
usana odavala nagoveštaj ţenstvenosti. Bilo je to izazivačko lice,
tvrdoglavih crta. Prelepo.
„Nismo nas dve različite koliko ti misliš.” Nina je bradom
pokazala ka muškarcima, koji su sada obarali ruke za pravo na
velikodušnu nagradu koju niko od njih neće ni videti. „Strah je ono
zbog čega se tvoj otac ponaša tako kako se ponaša, strah tera
muškarce da donose glupa pravila o tome da ne smeš putovati sama
ili jahati onako kako ţeliš.”
Devojka je zatomila smeh. „Što bi oni strahovali? Svet pripada
njima.”
„Ali pomisli samo na sve ono što bismo mogle da postignemo
ukoliko bi nam bilo dozvoljeno da radimo isto što i oni.”
„Da se stvarno plaše, ti ne bi morala da koketiraš i doteruješ se.”
Nina joj je namignula. „Videla si me kako koketiram. Ako ikada
odlučim da se doteram, pazi da ne padneš na zadnjicu.” Devojka je
prigušeno frknula. „Ja sam Hana.”
„Drago mi je”, rekla je Nina. „Ja sam Mila.” Ove večeri je

154
napričala laţi da im se ne zna broja, ali joj se nekako učinilo
pogrešnim što ovoj devojci govori svoje laţno ime.
„Mila, nisi stvarno mislila da ćemo sad spavati, zar ne?” Hana ju
je znalački gledala.
„Ni slučajno. Ti ćeš drţati prste na bodeţu, a ja ću prva da čuvam
straţu.”
Nina je dodirnula rukav, osetila utešno prisustvo kostiju u postavi
tkanine. Zagledala se u treperenje plamenova.
„Odmori se”, rekla je Hani, i shvatila da se smeši, prvi put posle
mnogo meseci.

155
 Pripreme za Nikolajev veliki obilazak mesta na kojima su se desila
čuda zahtevao je od kraljevog osoblja dane i dane planiranja. Morali
su da obezbede namirnice, da pripreme vozila za promene vremena,
spakuju prikladnu odeću, i pošalju pisma plemićima i guvernerima
gradova koje nameravaju da posete. Zoja je u nekom trenutku
shvatila kako se breca na sve oko sebe, čak i više nego obično. Znala
je da se priča kako ju je uhvatilo jedno od njenih raspoloţenja, ali
prednost zapovednog poloţaja podrazumevala je i odsustvo potrebe
da svoje reči zavija u oblandu. Radila je svoj posao. Radila ga je
dobro. Ukoliko njeni učenici i sluge i druge Griše ne mogu da izdrţe
nekoliko osornih odgovora, onda se nalaze u dozlaboga pogrešnoj
zemlji.
Moţda bi bila u stanju da se opusti da se nisu svi kretali toliko
sporo. Ipak, na kraju je prtljag bio spakovan u teretna kola, kočija je
bila spremna, a prethodnica poslata da za kraljevsku povorku izvidi
uslove na putu. Pojedinosti rasporeda putovanja biće drţane u
tajnosti, ali uskoro će Nikolajev narod saznati da se njihov kralj
otisnuo na put, pa će u velikom broju izaći da vidi svog zlatnog
ratnog heroja.
Zoja nije bila sigurna šta da misli o monahovim pričama o
trnovitoj šumi, niti o priči blizanaca o Svetostraţi i obredu obisbayn.
Jednim delom svog bića smatrala je budalastim to što svoje nade
polaţu u takvu misiju, na osnovu brbljanja jednog fanatika koji očito
veruje u Svece i sve svečanosti i gluposti koje uz to idu.
Govorila je sebi da će putovanje biti dobro za krunu i Nikolajev
poloţaj, bez obzira na to šta pronađu. Govorila je sebi da će, ukoliko
od svega toga ne bude ništa, pronaći neki drugi način da preţive
sledećih nekoliko meseci, da umilostive svoje saveznike i zadrţe

156
neprijatelje na odstojanju. Govorila je sebi da kontrolu i dalje ima
pravi Nikolaj, a ne čudovište koje je one noći videla u zvoniku.
Ipak, Zoja je dosad preţivela tako što je uvek bila iskrena prema
sebi, pa je morala da prizna kako u njoj vreba još jedan strah ispod
strepnji koje su pratile pripreme za ovo putovanje, ispod teškog
iskušenja kroz koje je prošla zagledavši se u oči onog stvorenja i
videvši njegovu glad. Plašila se onoga što bi mogli da zateknu u
Preklopu. Šta ako su oni glupani što metanišu pred Bezvezdanim i
oboţavaju ga stvarno u pravu, i ova bizarna dešavanja stvarno
najavljuju Mračnjakov povratak? Šta ako je nekako pronašao način
da se vrati?
„Ovoga puta ću biti spremna za njega.” Zoja je šaputala te reči u
mraku, pod krovom odaje u kojoj je Mračnjak nekada obitavao, na
mestu koje je sagradio ni iz čega. Nije više bila naivna devojčica koja
se na svakom koraku očajnički trudi da se dokaţe. Bila je generalica s
dugim spiskom onih koji su pali od njene ruke, i sa još duţim
pamćenjem.
Strah je feniks. Reči koje joj je Ljiljana uputila pre toliko godina, i
koje je Zoja mnogo puta ponovila drugima. Moţeš hiljadu puta da ga
gledaš kako gori, a on će se ipak vratiti. Neće dozvoliti da njome upravlja
strah. Nije imala taj luksuz. Moţda i jeste tako, pomislila je, ali to te nije
sprečilo da izbegavaš Nikolaja još od one noći u zvoniku. Mrzela je tu
krhkost u sebi, rnrzela je što drţi Tolju ili Tamar u blizini kad god
treba noću da okuje kralja za krevet, što je čak i u sobi za sastanke na
oprezu, kao da očekuje da će je pogledati preko pregovaračkog stola,
a njegove oči boje lešnika zasvetlucati crnilom. Njen strah je bio
beskoristan, jalov i podozrevala je da bi čudovište u tome moglo da
uţiva.
Kad je konačno kucnuo čas njihovog polaska, spakovala je mali
kovčeg. Za razliku od prtljaga koji su sluge spremile za njenu keftu i
putnu odeću, ovaj če biti zaključan. U njemu su bili Nikolajevi okovi,
dvostruko ojačani, s novim mehanizmom za zaključavanje, za koji su
joj trebali sati da ga savlada. Njihova teţina u njenoj ruci bila je
utešna, ali ipak je počela lakše da diše tek kad su Genja i David stigli
u njene odaje.
Zoja se zagledala u majušnu bočicu koju joj je Genja pruţila. Bila
je zatvorena staklenim čepom. „Da li je ovo dovoljno?”

157
 „I više nego dovoljno”, rekla je Genja. „Daj mu jednu kap
neposedno pre spavanja, još jednu ukoliko ti pravi nevolje. Bilo šta
više od toga, i mogla bi da ga ubiješ.”
„Dobro da znam. Kraljeubistvo nije na mom spisku omiljenih
zločina.”
Genjine usne se izviše u osmeh. „Kaţeš da nikada nisi poţelela da
ubiješ Nikolaja?”
„Oh, jesam. Samo ne ţelim da tad spava.”
Genja joj je pruţila još jednu bocu, okruglu i crvenu. „Ovim ga
ujutru probudi. Samo skloni poklopac i podmesti mu je pod nos.”
„Šta je to tačno?”
„Rastvor jurde i amonijaka. U suštini, stimulans s veoma brzim
dejstvom.”
„To uopšte nije precizno”, rekao je David. „Koristi...”
Zoja je podigla dlan. „Dovoljno precizno.”
Genja je prešla prstima preko izrezbarene površine kovčega.
„Neće mu biti lako. Svake noći će imati utisak da se utapa, a svakog
jutra da je ponovo oţiveo.”
Zoja je umotala bočice u pamuk i neţno ih poloţila u kovčeg, ali
kad se pokrenula da ga zaključa, Genja je spustila šake preko njenih.
„Napravili smo najjači mogući sedativ”, rekla je. „Ali zapravo ne
razumemo šta to pokušavamo da obuzdamo. Zoja, moţda nećeš biti
bezbedna s njim.”
Zoja je to znala bolje od svih. Videla je uţas koji vreba unutar
Nikolaja previše izbliza da bi to mogla da porekne.
„Šta predlaţeš da radim?”
„Mogla bih ja da idem”, rekla je Genja, na Zojino iznenađenje.
David je jako stegao usne, i Zoji je bilo jasno da su raspravljali o
tome, da je Genja ozbiljna. Neţeljena knedla zastala joj je u grlu, ali
samo je izvila obrve. „Zato što si tako dobra u borbi? Nikolaju trebaju
ratnici pored njega.”
“Nichevo'ya su ostavili svoj trag i na meni, Zoja. Ja razumem
privlačnu snagu ove tame.”
Zoja je odmahnula glavom i izvukla šake iz njenih, stavivši ključ u
dţep. „Nisi pripremljena za ovakvu vrstu borbe.”
Začulo se kucanje na vratima. Kad su se okrenuli, Toljino
ogromno telo ispunilo je dovratak zajedničke prostorije. „Kočija je

158
spremna.” Osvrnuo se da dovikne preko ramena: „A Tamar kasni!”
„Ne kasnim”, rekla je Tamar odnekud iza njega. „Moja ţena se
samo malo duri.”
Zoja je provirila preko Toljinog ramena i ugledala kako Tamar
drţi Nađu za ruku, očigledno se trudeći da je odobrovolji.
„Imam svako pravo da se durim”, rekla je Nada. „Ti ideš. Brat mi
je negde u Fjerdeškoj, a od mene se traţi da napravim prototip
podvodnog vozila koje ne radi, za zabavu kojoj ne ţelim da
prisustvujem.”
„Vratiću se pre nego što i osetiš da me nema”, rekla je Tamar. „I
doneću ti poklon.”
„Bolje da to budu nove naočare”, rekla je Nada.
„Mislila sam na nešto malo romantičnije.”
David se namrštio. „Šta je romantičnije od naočara?”
„Spremni smo”, rekla je Zoja. Predala je kovčeg Tolji. „Genja,
redovno me izveštavaj o odgovorima koje dobijamo od
kandidatkinja, kao i o bezbednosnim pripremama. Slaću ti poruke
preko naše mreţe.” Zastala je. Školala je strašna potreba da zagrli
Genju... i prvi put u ţivotu joj je i udovoljila.
Osetila je Toljin pogled pun neverice, osetila je kako se Genja prvo
ukočila, a onda joj uzvratila zagrljaj.
„Ĉuvaj se”, prošaputala je Zoja. Ĉuvaj se. Kao da bi te reči mogle
da bace nekakvu čaroliju.
„Jedinu opasnost po mene predstavlja neumerenost u sastavljanju
jelovnika”, rekla je Genja kroz smeh. Odmakla se, i Zoja je bila u isto
vreme uţasnuta i dirnuta što vidi suze u njenom oku boje jantara.
„Stvarno veruješ da je moguće naći lek?”
„Moram. Ravkija neće izdrţati novu smenu vlasti, novi puč, novi
rat. Nikolaj je nepodnošljiv, ali drugog izbora nemamo.”
„Dobar je on kralj”, rekla je Genja. „Znam razliku. Vrati nam ga u
jednom komadu.”
„Hoću”, obećala je Zoja, iako nije znala moţe li to obećanje da
ispuni.
„I čuvaj se, Zoja. Ravkiji trebaš i ti.”
Zoja je osetila sumnjivo peckanje u očima, pa je poţurila da izađe
pre nego što situacija postane srceparajuća više nego što moţe da
podnese.

159
 Putovali su raskošno, praćeni konjicom i vojnicima koji su nosili
zastave s dvoglavim orlom. Jurij je bio skriven u kočiji, gde su on i
Tolja zajedno prelistavali stare svitke i religijske tekstove u potrazi za
podacima o obredu obisbaya. Jedna kočija bila je odvojena za knjige
pokupljene iz biblioteka Velikog i Malog Dvora i onih nekoliko koje
je Tamar krišom dobavila iz katakombi Svetostraţe učenjačke
rasprave uvezane u koţu, poluraspadnute crkvene pesmarice, čak i
stare dečje knjige, ilustracije nečega što bi moglo biti trnovita šuma
koja se kovdrţa po marginama njihovih poţutelih stranica.
I mada je Jurij kršio ruke i mrzovoljno se bunio, ubedili su ga da
svoju crnu odoru zameni grubo tkanom smeđom mantijom običnog
sveštenika, kako bi anonimno putovao s njima. Prepustio se dovoljno
lako. Jurij je verovao da je skriveni motiv ovog putovanja poseta
mestima gde su se desila čuda i samom Preklopu utvrđivanje da li
Bezvezdani treba da bude proglašen Svecem i treba li na mestu
njegovog stradanja da se podigne crkva.
„Ali da bi se to desilo”, upozorio ga je Nikolaj, „potrebno mi je da
znam sve što moţete da pronađete o obisbayi o obredu, o poloţaju
trnovite šume, o čitavom tom pojmu pročišćenja.”
Na tu poslednju reč Juriju su zacaklile oči. „Pročišćenje”, ponovio
je. „Povratak istinskim uverenjima. Obnovljena vera naroda.”
Zoja je znala da se Nikolaj nada kako će ih monahovo istraţivanje
dovesti do obreda kojim bi mogao da izbaci čudovište iz sebe, ali čak
i ako u neku ruku ostvare uspeh, morala je da se pita kako će se sve
to završiti.
„Šta ćemo da radimo s njim posle svega?”, upitala je Nikolaja.
„Narod će se otvoreno pobuniti ukoliko stvarno pokušaš Mračnjaka
da proglasiš Svecem. Mogao bi da pokreneš sveti rat i pruţiš
Aparatu priliku da te otvoreno izazove a on će to učiniti pod
Alininom zastavom.”
„Pronaći ćemo način da napravimo kompromis”, rekao je Nikolaj.
„Smestićemo Jurija u neku lepu isposničku ćeliju da spremi traktat o
svemu što je Mračnjak dobro uradio, i daćemo mu sve knjige koje
ţeli. Reći ćemo mu da to pitanje mora da se iznese pred narod.
Poslaćemo ga na Lutajuća Ostrva da širi jevanđelje Bezvezdanog.”

160
 „To mnogo miriše na izgnanstvo.”
„Ti kaţeš izgnanstvo, ja kaţem produţeni odmor.”
„Trebalo bi da ga pošaljemo u Keterdam, da propoveda Kaţu
Brekeru i onim njegovim bitangama.”
Nikolaj se lecnuo. „Tako bi mu se nesumnjivo ispunila ţelja da
umre kao mučenik.”
Kralj je poslednji put obilazio zemlju neposredno posle pobede
nad Mračnjakom, kad je popunio jaz nastao izgnanstvom njegovih
roditelja i popeo se na presto. Umesto da ostane u prestonici, što je
aristokratija očekivala, Nikolaj se otisnuo drumovima i nebom,
putujući bez odmora. U to vreme, Zoja jedva da je i poznavala kralja,
a nesumnjivo mu nije verovala. Bilo joj je jasno da on predstavlja
najbolju nadu njihove skršene zemlje da opstane, i mogla je priznati
da je za vreme građanskog rata pokazao genijalnu preduzimljivost,
ali takođe je bio Lantsov, a njegov otac je Ravkiji doneo samo i jedino
nesreću. Koliko je Zoja u to vreme znala, novi kralj je mogao biti tek
zgodna, brzoreka katastrofa koja samo čeka da se desi.
Ali Nikolaj je učinio nešto što tolikim ljudima nije uspelo: da je
iznenadi. Učvrstio je ravkijske granice, pregovarao o novim
zajmovima s Kerčom, ponovo uspostavio vojne ispostave i iskoristio
flotu koju je izgradio u vreme dok je ţiveo pod imenom Sturmhond
da spreči fjerdeško napredovanje na moru. Posećivao je gradove i
varoši, delio hranu, razgovarao s lokalnim vođama i plemstvom,
upotrebivši i poslednju trunku svoje dopadljivosti ne bi li zadobio
podršku i utvrdio stav javnog mnjenja u svoju korist nakon uništenja
Preklopa. Kad se konačno vratio u Os Altu, ustanovio je novu
zastavu, sa izlazećim suncem iza dvoglavog orla Lantsovih, a Aparat
ga je krunisao u novopodignutoj kraljevskoj kapeli. Zoja je osetila
buđenje nečega što bi moglo biti nada.
Naporno je radila u Trijumviratu, trudeći se da ponovo okupi
Drugu Armiju i napravi plan za njenu budućnost. Nekim danima je
bila ponosna i ispunjena ushićenjem, ali nekim drugim bi se osetila
kao dete koje izigrava vođu. Bilo je i mučno i uzbudljivo znati da svi
oni stoje na litici iznad bezdana nečega novog.
Ali sada, dok je putovala od grada do grada, Zoja je shvatila da je
zadatak ujedinjenja Ravkije i postavljanja novih temelja Druge
Armije bio onaj lakši deo. Ispostavilo se da je guranje zemlje u

161
budućnost mnogo teţe. Nikolaj je čitavog ţivota čekao da upravlja i
učio kako se to radi, ali dok je on ţudeo za promenama, Ravkija im se
suprotstavljala. Njegove reforme plaćanja desetka i vlasništva nad
zemljom dovele su do gunđanja među plemstvom. Naravno da će
kmetovi dobiti sva prava, bunili su se, u svoje vreme. Kralj je otišao
predaleko i kretao se prebrzo.
Zoja je znala da je Nikolaj svestan otpora koji jača protiv njega;
nameravao je ovu turneju da iskoristi kako bi ga savladao. Dani su
bili posvećeni putovanju i pridobijanju običnog sveta spektaklom i
poklonima u vidu novca ili hrane. Uveče bi čitava skupina odsela u
domu plemića ili lokalnog guvernera, na večeri koja bi se protegla do
duboko u noć. Nakon obroka, Nikolaj bi se osamio s domaćinom,
objašnjavao mu reforme, traţio pomoć, začešljavao kose koje su se
dizale na glavi pred pretnjom promene. Ponekad bi Nikolaj zatraţio
od Zoje da im se pridruţi, mada je ona jedino ţelela da legne u
postelju.
„Što sad i ja da se mučim?”, gunđala je na daći barona Levkina u
Kelinku. „Tvoj šarm je dovoljan da iznese dan.”
„Moraju da vide moju generalicu”, rekao je.
I jeste bilo tako. Plemiće su i dalje uzbuđivale priče o ratu i snazi
Druge Armije. Ali Zoja je takođe znala da njeno prisustvo koliko god
bila namćorasta i oštrog jezika menja atmosferu u prostoriji, čini da
razgovor izgleda manje kao pregovori, a više kao prijateljska
razmena. Bio je to još jedan razlog zašto je Nikolaju bila očajnički
potrebna kraljica. I zato se trudila koliko moţe da nalepi osmeh na
lice i bude prijatna, pa bi s vremena na vreme ispričala ponešto o
snagama Griša, ako bi se iko setio da pita. To ju je iscrpljivalo.
„Kako tebi uspeva?”, brecnula se na Nikolaja jedne noći kad su
odlazili s naročito uspešnog sastanka s vojvodom iz Grevjakina.
Vojvoda je razgovor započeo rešen da odbije Nikolajev predlog o
pretvaranju svojih polja u farmu pamuka, zalaţući se za povratak
starih vrednosti. Ĉitava kuća bila mu je ispunjena seljačkim
rezbarijama u drvetu i ručno tkanim prostirkama, oličenjem
jednostavnijeg vremena u kojem se moglo računati na kmeta da će
praviti lepe predmete za svog gospodara i učtivo gladovati u tišini.
Ali dva sata i nekoliko čaša ţestine kasnije, stari vojvoda je urlao od
smeha na Nikolajeve šale i pristao da zasadi pamuk na još dve farme.

162
Kad je prošao još jedan sat, pristao je da se na njegovom imanju
podignu nov mlin i postrojenje za preradu pamuka. „Kako uspevaš
da im promeniš mišljenje, i da ti pritom i zahvale na tom iskustvu?”
Nikolaj je slegnuo ramenima. „Vojvoda plemićki prezire trgovinu,
ali voli sebe da smatra velikim dobročiniteljem. Tako da sam
jednostavno istakao činjenicu da će njegovi radnici, uza sve to vreme
i novac koje uštede, moći više sati da posvete pravljenju ukrasa koje
on toliko voli. Njegovo imanje bi moglo da postane svetionik za
umetnike i zanatlije novi svet odrţava onaj stari, umesto da ga
zameni.”
„Stvarno veruješ u to?”
„Nimalo. Njegovi kmetovi će osetiti kako je to imati novac i
obrazovanje, pa će početi da razmišljaju o tome da stvore ţivot za
sebe i započnu sopstveni posao, umesto da svog gospodara mole za
pokroviteljstvo. Dotad će već biti kasno. Napredak je reka. Ništa je ne
moţe vratiti nazad kad se jednom prelije preko obala.”
„Uopšte te nisam to pitala”, rekla je Zoja dok ih je Tolja vodio u
odaje gde će Nikolaj odsesti. „Kako ti ovo uspeva?” Mahnula je
rukom od krune na njegovoj zlatnoj glavi do njegovih savršeno
ulaštenih čizama. „Danima na putu, jedva da spavaš.” Utišala se do
šapata. „Svake noći omamljen, i još izigravaš domaćina nekakvom
besmrtnom zlu u sebi. A i dalje uspevaš da izgledaš sveţe i kao da
sve drţiš pod kontrolom. Kladim se da bi, da je vojvoda samo
zatraţio, mogao još sat vremena s njim da igraš karte i prepričavaš
ratne priče.”
„Sve to ide u rok sluţbe, Zoja. Vladanje se ne zasniva samo na
vojnim uspesima. Ne radi se čak ni o donošenju poštenih zakona i
staranju da se oni primene. Sve se svodi na trenutke kao što je ovaj,
na muškarce i ţene koji biraju da svoj ţivot i sredstva za taj ţivot
stave u naše ruke.”
„Prosto priznaj da je tebi potrebno da te vole isto koliko i njima.”
„Na svu sreću, vrlo me je lako voleti.”
„Sa svakim trenutkom sve manje. Uopšte ne izgledaš umorno. To
nije normalno.”
„Mislim da tebi umor lepo stoji, Zoja. To bledilo. Senke ispod
očiju. Izgledaš kao junakinja nekog romana.”
„Izgledam kao ţena spremna da ti zgazi prste.”

163
 „De, de. Izvanredno dobro se snalaziš. A smeškanje te još nije
ubilo.”
„Još.”
Tamar je čekala pred vratima Nikolajeve sobe. „Ima li nekakvih
nevolja večeras?”, upitao ju je Nikolaj. Kad su se poslednji put
zaustavili, Tamar je uhvatila slugu koji se šunjao po kraljevim
odajama i preturao mu po stvarima, verovatno po naređenju svog
gospodara.
„Nema”, odgovorila je. „Ali ću za svaki slučaj još jednom da
obiđem kuću, a kasnije ću da bacim pogled na vojvodinu radnu
sobu.”
Ĉinilo se da je stari vojvoda pridobijen, ali ukoliko je bio u vezi s
Nikolajevim protivnicima u Zapadnoj Ravkiji, ili s nekim od
pretendenata na ime Lantsovih, morali su to da znaju.
Kad je Nikolaj izuo čizme i smestio se na krevet pod grotesknom
slikom Sankte Anastazije koja leči gubavce, Zoja je izvukla majušnu
bočicu iz dţepa.
Nikolaj se stresao. „Šta god da su David i Genja smućkali, više liči
na udarac posred nosa nego na spavanje.”
Zoja nije odgovorila. Sredstva za umirenje koja su mu ranije
davali bila su prosti napici od kojih bi postao blago neusredsređen i
često zahrkao dok bi ona još bila u sobi. Ali sa ovom novom
mešavinom, Nikolaj bi izgubio svest pre nego što stigne da udahne i
uopšte nije izgledalo kao da spava. Bio je tako potpuno miran da bi
Zoja zatekla sebe kako mi dodiruje prevoj vrata ispod vilice, traţeći
otkucaje srca spore kao kapanje sirupa. Kao da ga je svake noći
gledala kako umire.
„Sve što znam jeste da je dovoljno snaţan da te ućutka”,
odgovorila je. Podigla je bočicu, ali zadrţala ju je tik izvan domašaja.
„Kaţi mi kako ti uspeva. Kako izdrţavaš ove beskrajne nastupe
srdačnosti?”
„Ti to uspevaš svaki dan u Malom Dvoru, Zoja. Uprkos tvom
šepurenju, znam da se ne osećaš uvek pametno ili snaţno, ali se vrlo
dobro praviš.”
Zoja je zabacila kosu preko jednog ramena. „Moguće. Ali ja sam
uvek ja. Ti se menjaš poput svetlosti na površini vode. Ovi trenuci,
ovi susreti, čini se kao da te prosto hrane. U čemu je tvoja tajna?”

164
 „Tajna...”, zamislio se Nikolaj. Ispruţio je ruku, a ona mu je
spustila srebrnu bočicu na dlan. „Pretpostavljam da je tajna u tome
što ne mogu podneti da budem sam.” Otčepio je smešu. „Ipak,
postoje mesta na koja niko ne moţe da ide s nama.”
Prineo je bočicu jeziku, i Zoja ju je ščepala iz njegove ruke kad je
pao unazad, survavši se u mrak pre nego što mu je glava dotakla
jastuk.

Zoja je putovala s konjanicima. Nikolaj se ponekad vozio u kočiji s

Toljom i Jurijem, ali najčešće je jahao jednog od svojih belih konja,
okruţen straţarima, dok ga je Tamar nenametljivo pratila na
odstojanju. Nije nosio punu kraljevsku vojnu uniformu, niti ešarpu
koju je njegov otac voleo, već maslinastozeleni šinjel iz standardne
opreme vojnika Prve armije, namesto toga. Zasluţio je poštovanje
vojnih snaga time što je sluţio u pešadiji pre nego što je postao oficir,
a ordenje koje je nosio prikačeno na grudi nije bilo ceremonijalno, već
zasluţeno u borbi.
Zoja je u svakom selu i svakom gradu gledala kako kralj izvodi
svoju naročitu vrstu magije. Ĉak i način na koji sedi na konju menjao
se u zavisnosti od ljudi koji bi se okupili da ga dočekaju. Nekad je bio
opušten, s lakoćom se drţao u sedlu, sunce bi mu pozlatilo kosu i
odbijalo se o njegove savršeno uglancane čizme, a on bi se smeškao i
mahao svojim voljenim podanicima. Neki drugi put bi se drţao
ozbiljno i herojski, peo se na bine i balkone i obraćao se okupljenima
koji su se molili u crkvama i zbijali po gradskim trgovima. I mada su
se Zoja i on ţestoko potrudili da sakriju značaj svoje misije, svakog
dana su naporno jahali i nikada nisu proveli više od jedne noći na
istom mestu. Odvojili su tri nedelje za ovo putovanje. Šta god da
otkriju ili ne otkriju u Preklopu, kad se budu vratili u prestonicu
imaće i više nego dovoljno vremena da se pripreme za festival.
U Rjevostu, koji je pogodio veliki zemljotres, Nikolaj se skinuo u
košulju, zasukao rukave i bacio se, rame uz rame s ljudima iz grada,
na posao raščišćavanja ruševina i podizanja greda. Stajao je na mestu
gde je napukao veliki kameni pečat Sankta Lubova, odakle je
pokuljala plima srebrnih kolibrija, koji su dve nedelje poput brujećeg

165
oblaka kruţili nad gradskim trgom pre nego što su se rasuli.
Zavetovao se da će na tom mestu podići crkvu, plaćenu zlatom
Lantsovih.
„A odakle će taj novac zapravo stići?”, upitala je Zoja te večeri.
„Iz Kerča? Od moje bogate neveste? Moţda bi Aparat mogao da
proda neki kitnjasti ikonostas.”
Ali sada je uvidela šta mu je bila namera kad je pristao na
Aparatov zahtev za nove crkve. Aparat će dobiti ova mesta
bogosluţenja, nove tačke u koje će uglaviti svoje uhode i privrţenike,
ali kad narod bude izgovarao svoje molitve i slušao crkvena zvona,
neće misliti na sveštenika. Misliće na svog zlatnog kralja i šaputati o
danu kad je došao u njihovo mesto.
„Odrasla sam na mestu poput ovog”, rekla je Zoja dok su ulazili u
sledeće sumorno učmalo selo. „Beznadnost. Glad. Očajanje tera ljude
da rade ruţne stvari, i uvek su devojčice te koje prve stradaju.”
„Da li se zato toliko snaţno zalaţeš za nove fabrike koje
gradimo?”
Zoja je jedva primetno slegnula ramenima. „Da bi se zamahnulo
sekirom ili pomerila stena potreban je neko plećat, ali za povlačenje
poluge ili pritiskanje dugmeta nije potrebna snaga.”
Mogla je da oseti kako je Nikolaj pomno posmatra. „Nikad ne bih
rekao da toliko saosećaš sa običnim narodom.”
I sama sam nekada bila dovoljno obična. Liljana i Lađa su bile obične.
„Nema to nikakve veze sa saosećanjem. Da bi Griše napredovale,
potrebna nam je snaţna Ravkija.”
„Ah, znači samo si praktična.”
Tačno je čula sumnjičavost u njegovom glasu, i to joj se nimalo nije
dopalo. Ipak, bilo joj je teško da gleda te blatnjave ulice, sive kuće sa
ugnutim krovovima i iskošenim tremovima, nakrenut crkveni toranj,
a da ne pomisli na Pačinu, grad koji je ostavila za sobom. Odbijala je
da ga zove domom.
„Znaš li šta je promenilo sve u mom selu?” Pogled joj je bio
uperen na put, zasut polomljenim kamenjem i izlokan od kiše
prethodne noći. „Regrutacija. Kad je rat postao toliko grozan da je
Kruna bila primorana da u borbu pozove i devojke, a ne samo
mladiće.”
„Mislio sam da se na regrutaciju gledalo kao na prokletstvo.”

166
 „Neki se jesu tako osećali”, sloţila se Zoja. „Ali nama ostalima je
nudila izbavljenje, priliku da ne postanemo samo nečije ţene i
umremo na porođaju. Kad sam bila mala, pre nego što su mi se javile
moći, sanjala sam o tome da postanem vojnikinja.”
„Mala Zoja s bajonetom?”
Zoja je šmrcnula. „Oduvek sam bila viđena za generalicu.” Njena
majka je, međutim, jedinu vrednost svoje ćerke videla u njenoj lepoti.
U neţnom dobu od devet godina, Zojino lice bilo je njen miraz. Da
nije bilo Ljiljane, prodali bi je kao mlado tele. Ipak, da li mogla da
krivi svoju majku? Sećala se Sabininih izranavljenih ruku, umornih
očiju, mršavih obrisa njenog tela neprestano iznurenog i bez nade. A
opet, posle svih ovih godina, Zoja nije uspevala da pronađe ni
trunku oproštaja za svoju očajnu majku ili svog slabog oca. Nek tru-
nu. Zoja je ošinula konja uzdama. Zoja i ostatak Nikolajeve pratnje
projahali su kroz polja ječma i obišli novu fabriku oruţja, istrpeli
pevanje dečjeg hora, a onda popili čaj s mesnim većem i horovođom.
„Trebalo bi da otruješ horovođu što nam je priredio ovu
svirepost”, gunđala je Zoja.
„Bili su divni.”
„Bili su zamorni.”
Zoja je bila primorana da pred grupom meštanki izvede mali
prikaz prizivanja, uzdrţavši se od ţelje da gradskom sudiji oduva
periku s glave.
Na kraju su dobili dozvolu da izjašu s guvernerom i vide veliki
potez šume navodno oboren u toku jedne jedine noći. Bio je to
sablasan prizor. Vazduh je bio zasićen mirisom biljnog soka, a drveće
je popadalo u savršenom nizu sve do grebena koji je gledao na
majušnu kapelu posvećenu Sankta Uji u lancima. Sva stabla su leţala
okrenuta na istu stranu, kao tela poloţena na počinak, kao da im
ukazuju na pravac prema zapadu, prema Preklopu. Pustili su Jurija
da izađe iz kočije kako bi protegao noge i video navodno mesto čuda,
dok se Tolja nadnosio nad njim nalik na jedno jedino drvo koje je
odbilo da padne. Po Toljinim rečima, počeli su da sastavljaju delove
teksta koji bi izgleda mogao biti izvorni opis obreda obisbaya.
„Da li ti je uopšte palo na pamet”, upitala je Zoja, posmatrajući
mršavog monaha kako nešto gorljivo priča Tolji, koji je izgledao kao
priteran u ćošak, „da je sve ovo samo spletka? Da Aparat i monah

167
uopšte nisu neprijatelji? Da su obojica samo htela da te sklone iz
bezbednosti prestonice, i da su upravo to i dobili za svoj trud?”
„Naravno da jeste”, odgovorio je Nikolaj. „Ali takve smicalice su
daleko izvan Aparatovog domašaja, ma koliko znatan bio. Boli me
što to moram da kaţem, ali ovde moţda postoji nešto što je veće od
svih nas.”
„Govori u svoje ime”, odvratila je. Ali dok je posmatrala popadalo
drveće, osećala se kao da ih vodi neka nevidljiva ruka, i to joj se nije
dopadalo. „Ne verujem mu”, rekla je Zoja. „Ni jednom ni drugom.”
„Aparat je ambiciozan čovek, a to znači da je njime moguće
upravljati.”
„A naš prijatelj monah? Da li je i Jurijem jednako lako upravljati?”
„Jurij je istinski vernik. Ili to, ili je najveći glumac koji je ikada
ţiveo, a znam da to nije moguće.”
„Kako moţeš da budeš toliko siguran?”
„Zato što sam uspeo da se smeškam čitavo vreme dok je trajao
koncert onog hora, tako da sam očigledno ja najveći glumac koji je
ikada ţiveo.” Nikolaj je obo konja. „U sledeći grad, Nazjalenski. Il' se
nadamo, il' padamo.”

Zoja je osetila olakšanje kad su ujahali u Adenu, poslednju stanicu

pre Preklopa. Uskoro će imati odgovore, ili će se vratiti kući. Makar
će se osloboditi strepnje i straha od onoga što bi mogli da pronađu
kad stignu u Razmorje.
Selo je bilo poput svih ostalih, izuzev što je gledalo na lepo jezero.
Ovoga puta dočekale su ih raštimovana muzička grupa i parada
stoke i dţinovskog povrća.
„Ta bundeva je široka koliko sam ja visok”, rekao je Nikolaj sebi u
bradu dok se smeškao i mahao.
„I dvostruko zgodnija.”
„Upola zgodnija”, usprotivio se.
„Ah”, rekla je Zoja. „Ali bundeva ne govori.”
Napokon su ustali sa svojih sedišta na bini s muzičarima i uputili
se u crkvu. Prvi put im se desilo da ih meštani nisu pratili. Zoja,
Nikolaj, Jurij i blizanci krenuli su stazom van varoši samo u pratnji

168
lokalnog sveštenika.
„Zar ovde nema hodočasnika?”, upitao je Tolja kad su izašli iz
predgrađa.
„Hodočasnici su zadrţani u granicama sela”, rekao je sveštenik.
Bio je postariji čovek uredne sede brade i s naočarima veoma nalik na
Jurijeve. „Posetiocima je pristup dozvoljen samo pod nadzorom i u
određenim satima. Bazilika se renovira, i ţelimo da sačuvamo
pregnuće Sankte Lizabete.”
„Vrlo je krhko, znači?”, upitao je Jurij.
„Izvanredno je i nije nešto što bi se rasparčalo zarad suvenira.”
Zoja je osetila ledenu jezu. Ovde je i vazduh bio nešto drugačiji.
Insekti su zamukli. Nije čula dozivanje ptica sa okolnog drveća dok
su se kretali kroz hladne senke šume i udaljavali se od varoši. Srela je
Tamarin pogled, i njih dve su klimnule jedna drugo. Ĉak i na
navodnom svetom mestu kralj je bio u opasnosti od pokušaja
ubistva.
Izbili su na vrh visokog, nasutog brda odmah do bazilike
okruţene skelama; zlatne kupole presijavale su se pod suncem
kasnog popodneva. Statua Sankta Lizabete stajala je pred ulazom.
Raskošne crvene ruţe probile su se kroz kamen, tako da joj je glava
pod velom potpuno naprsla. Cvetovi su se obilno slivali niz statuu,
okruţujući mermerne suknje u širokom prstenu nalik na jezero krvi.
Sladunjav miris dopirao je do njih u gustim, sporim talasima koji kao
da su bleštali letnjom vrelinom.
Na Jurijevom licu čitalo se ushićenje. „Ţeleo sam da verujem.
Jesam verovao, ali ovo...”
Zoja je shvatila da on rida. „Umukni”, jetko mu je dobacila. „Ili ću
te lično nagurati nazad u kočiju.”
Iz Lizabetinih očiju slivale su se crne suze. Blistale su jasno poput
opsidijana, kao da su se zaledile na obrazima, ili bile uklesane u
kamen.
U dolini ispod njih, Zoja je uspevala da nazre siluetu Kribirska u
daljini, a iza njega i svetlucanje mrtvog belog peska koji je nekada bio
Preklop. Bili su blizu.
Nikolaj je šišteći udahnuo, i Zoja je naglo pogledala ka njemu.
Svima su oči bile okrenute ka statui, ali pre nego što je Nikolaj stigao
da cimne rub svoje rukavice nazad na mesto, Zoja je krajičkom oka

169
uhvatila kako crna ţila na njegovom zglobu crno pulsira, kao da...
kao da je ono što je u njemu, šta god to bilo, na ovom mestu osetilo
nešto poznato i probudilo se. Jednim delom svog bića poţelela je da
se skloni, uplašena da će ponovo videti kako se pojavljuje demon, ali
ona je bila vojnikinja, i neće pokleknuti.
„Koja je Lizabetina priča?”, upitao je Nikolaj. Glas mu je bio napet,
ali činilo se da ostali to nisu primetili.
„Istovremeno je divna i tragična”, oduševljeno je rekao Jurij.
Zoja je poţelela da ga gurne u ruţe. „Zar nisu sva mučeništva
smišljena da tako zvuče?”
Ali Jurij nije obraćao paţnju na nju, ili je jednostavno nije čuo.
„Imala je samo osamnaest godina kad su razbojnici došli na obalu
Zapadne Ravkije, poharavši i popalivši svako selo na koje su naišli. I
dok su se muškarci iz njenog sela krili, Lizabeta se u polju belih ruţa
suočila s vojnicima, preklinjući ih da pokaţu milost. Kad su nasrnuli
na nju, pala je na kolena i počela da se moli, a na njene molitve
odgovorile su pčele; čitavi rojevi su se podigli iz cveća i napali
vojnike.”
Zoja je prekrstila ruke. „A sada ispričaj našem kralju kako je narod
nagradio mladu Lizabetu za to čudo.”
„Pa...”, rekao je Jurij, mrseći među prstima končić koji mu je visio
s rukava. „Seljani sa severa su zahtevali da Lizabeta ponovi to čudo,
da spase i njihovo mesto, ali ona to nije mogla.” Pročistio je grlo.
„Udavili su je i raščerečili. Kaţu da su se ruţe njenom krvlju obojile u
crveno.”
„A to je ţena koja bi navodno trebalo da odgovara ljudima na
molitve.” Zoja je otkinula ruţu sa stabljike, svesno ne obraćajući
paţnju na uţasnut uzdah sveštenika. Miris joj je bio toliko sladak da
je izazivao mučninu. Sve u vezi sa ovim mestom budilo joj je ţestoku
nelagodu. Imala je osećaj da je nešto posmatra s kupola bazilike, iz
senki drveća. „Zašto svi tvoji Sveci moraju da budu mučenici?”
Jurij je zatreptao. „Zato što... zato što to pokazuje spremnost na
ţrtvu.”
„Smatraš da je Lizabeta rado i spremno dočekala čerečenje? Ili
moţda Demjan, kad su ga kamenovali do smrti? Ili Uja, koga su
vezali lancima i pustili da se udavi u reci?” Bila je umorna od ovih
čuda, umorna od strave koja je svakoga dana jahala s njima, i

170
beskrajno su joj se smučile priče koje se završavaju patnjom onih koji
su se usudili da budu hrabri, ili neobični, ili jaki. „Da sam ja Lizabeta,
ne bih traćila vreme na cviljenje nekih...”
Zoja je krajičkom oka uhvatila nekakav pokret na krovu bazilike.
Podigla je pogled taman na vreme da vidi kako nešto golemo juri
prema njoj. Probilo se kroz Lizabetinu statuu, tako da su latice i
krhotine memera poletele na sve strane. Ogromne ruke zgrabile su
Zoju za ramena, ţarivši joj se u meso, i podigle je sa zemlje. Počela je
da se rita, jer ju je preplavio uţasavajući osećaj naštavila pod
nogama.
Zoja je vrištala dok ju je nešto podizalo uvis, i dalje čvrsto steţući
ruţu u ruci.

171
 „Zoja!”
Nešto ju je uhvatilo nešto s krilima, i u jednom trenutku Nikolaj se
zapitao da nije demon iskočio pravo iz njegove koţe. Ali ne, krila
njenog otmičara bila su mehanička čuda inţenjeringa, koja su
lepršala spram neba, diţući se u visinu.
Još jedan krilati vojnik kotrljao se u pravcu Nikolaja ta osoba bila
je ţenska, crne kose vezane u punđu na vrhu glave, dok su joj mišice
bile oklopljene trakama sivog metala. Kergud. Šunezi su se usudili da
napadnu kraljevsku povorku.
Tolja i Tamar su iskoračili pred Nikolaja, ali vojnikinjina meta nije
bio kralj došla je po kraljeve gardiste Srceparatelje. Došla je da lovi
Griše. Kergud je iznenada bacila metalnu mreţu koja se presijavala u
vazduhu, a onda se spustila na blizance, dovoljno teška da ih obori
na zemlju. Kergud ih je povukla preko tla, hvatajući brzinu kako bi se
vinula ka nebu.
Nikolaj nije oklevao. Postoji vreme za lukavost i vreme kad ne
postoji druga opcija osim napada. Krenuo je pravo ka kergudu, verući
se preko Tolje i Tamar koji se se otimali iz mreţe, i stenjali pod
njegovim čizmama. Zapucao je iz oba pištolja.
Kergud jedva da se i lecnula, s obzirom na to kako joj je koţa bila
ojačana onom čudesno delotvornom legurom Griša čelika i
rutenijuma. Nikolaj će kasnije rešiti taj problem.
Odbacio je oruţje u stranu, ali nije usporio korak. Isukao je bodeţ i
skočio kergudu na leđa. Vojnikinja je pokušala da ga zbaci svom
silinom divljeg konja. Nikolaj je iščitao dokumenta. Znao je da snaga
i barut ne mogu da se mere s tom vrstom moći. Dakle, moraće da se

172
osloni na tačnost.
„Nadam se da je neki deo tebe i dalje od krvi i mesa”, promrmljao
je ispod glasa. Zgrabio je kerguda za okovratnik i bodeţom naciljao
mesto između njene vilice i grla, moleći se za preciznost dok ga je
zarivao duboko.
Kergud je posrnula, izgubivši zalet, pokušavajući da iščupa bodeţ.
Nikolaj nije popuštao, već je uvrnuo oštricu još dublje, osetivi kako
mu vrela krv štrca po rukama. Napokon se vojnikinja skljokala na
tlo.
Nikolaj nije čekao da se Tolja i Tamar oslobode; već je pogledom
traţio po nebu Zoju i njenog otmičara.
Borili su se u vazduhu visoko iznad tla. Zoja se otimala i rvala s
kergudom koji ju je ščepao. Vojnik joj je obavio ručerdu oko vrata.
Nameravao je da je pokori davljenjem.
Zoja se naglo ukočila bilo je, međutim, suviše rano da izgubi
svest. Nikolaj je osetio kako vazduh oko njega počinje da pucketa.
Kergud je pretpostavio da je Zoja poput ostalih Griša, koje ne mogu
da prizivaju kad su im ruke sapete. Ali Zoja Nazjalenski nije bila ni
blizu obične Olujnice.
Munja je sevnula iznad metalnih krila šuneskog vojnika. Stresao
se i zadrhtao. Telo mu je omlitavelo. I on i Zoja su se strmoglavili ka
tlu. Ne ne ne. Nikolaj je potrčao ka njima, u glavi je pravio silne
planove i odbacivao ih u hodu. Beskorisno. Beznadeţno. Nema šanse
da na vreme stigne do nje. Iz grudi mu se otelo reţanje. Skočio je,
vetar ga je šibao po licu, a onda ju je drţao u naručju. Nemoguće.
Zakoni fizike ne dozvoljavaju...
Nikolaj je krajičkom oka uhvatio sopstvenu senku na tlu previše
daleko ispod njih, tamna mrlja krunisana krilima koja su se
razmotala s njegovih sopstvenih leđa. Ĉudovište je ja, i ja sam
čudovište. Lecnuo se, kao da nekako moţe da pobegne od samoga
sebe, i video kako se senka čudovišta trgla.
„Nikolaje?” Zoja ga je gledala, a on je na njenom licu video samo
uţas.
„Ja sam”, pokušao je da kaţe, ali iz njega je izbilo samo reţanje. U
sledećem trenutku telo mu je protresao šok Zojina moć mu je
zavibrirala u kostima. Zavapio je, isprekidanjim reţanjem, i osetio
kako mu se krila sklapaju i nestaju.

173
 Padao je. Oboje će poginuti.
Zoja je ispruţila slobodnu ruku naniţe i ispod njih se stvorio
vazdušni jastuk, naglo im presekavši ubrzanje. Skotrljali su se s njega
i nezgrapno pali na zemlju. Već u sledećem trenutku Zoja je počela
da se odmiče od njega, podignutih ruku, razrogačenih plavih očiju.
Podigao je šake kao da se predaje. „Ja sam”, ponovio je, a kad je
začuo da mu sa usana silaze reči, ljudske i ćele, poţeleo je da zaplače
od sreće. Nikada na jeziku nije osetio ništa tako slatko kao što je
povratak govora.
Zoji su se raširile nozdrve. Usmerila je paţnju na kerguda koji ju je
napao. Nagnula se nad njegovo telo, traţeći mesto na kojem će da
oslobodi svoj strah. Pad bi trebalo da ga ubije, ali on se već podizao
na noge. Zoja je okrenula dlanove naviše i odjeknula je grmljavina,
munje su joj zaiskrile s vrhova prstiju. Pramenovi kose uvijali su joj
se oko lica kao oreol od zmija. Svom snagom je spustila dlanove
vojniku na grudi. Počeo je da se grči, tkivo mu je dobilo crvenu boju i
dim je počeo da mu se odiţe s torza. Po telu su mu izbijali plamenovi,
jer počelo je da gori iznutra.
„Zoja!”, povikao je Nikolaj. Hitro se osovio na noge, ali se nije
usudio da je dodirne, ne dok njom kola takva vrsta struje. „Zoja,
pogledaj me, prokletstvo.”
Podigla je glavu. Koţa joj je bila bleda, oči razrogačene od besa. U
tom trenutku se činilo kao da ga ne prepoznaje. Onda su joj se usne
razdvojile, ramena pogurila. Zoja je sklonila ruke, a kergudovo telo se
skljokalo na tlo. Sela je, nogu podvijenih ispod sebe, i duboko
udahnula.
Miris kojim je odisalo kergudovo spečeno telo bio je mučno
sladunjav. Toliko od ispitivanja.
Tolja i Tamar su se oslobodili mreţe. Stajali su pored Jurija, koji se
toliko tresao da je Nikolaj pomislio kako je dobio nekakav napad. Da
li je momak ikada video bitku? Ovo je bila surova čarka, ali kratka, i
on sam nije bio meta. A onda je Nikolaj shvatio...
„Vi... on...”, mucao je Jurij.
„Vaše veličanstvo”, rekao je Tolja.
Nikolaj je spustio pogled na svoje šake. Prsti su mu i dalje imali
crne mrlje i bili su savijeni u kandţe, koje su mu se probile kroz
rukavice. Nikolaj je duboko udahnuo. Prošao je jedan trenutak, a

174
zatim i drugi, dugi kao večnost. Najzad, kandţe su se uvukle.
„Znam, Jurij”, rekao je što je mirnije mogao. „Izuzetan salonski
trik. Hoćeš li se onesvestiti?”
„Neću. Moţda i hoću. Ne znam.”
„Biće ti dobro. Svi ćemo biti dobro.” Te reči bile su toliko
očigledno neistinite da je Nikolaj morao da se suzdrţi od smeha.
„Sad mi treba da ne progovaraš. Tolja, Tamar, niste povređeni?”
Oboje su odmahnuli glavom. Nikolaj se naterao da pogleda Zoju.
„Dobro si?”
Drhtavo je udahnula. Klimnula je, promrdala prstima. „Poneka
modrica. Ali sveštenik...”, rekla je. Pokazala je bradom ka mestu gde
je leţao, dok mu se krv sa slepoočnice slivala u sneţnobelu bradu.
Onesvestio ga je deo Lizabetinog kamenog vela.
Nikolaj je kleknuo pored njega. Sveštenikovi otkucaji srca bili su
ravnomerni, mada je verovatno zadobio teţak potres mozga.
„Ne čuju se povici iz sela”, rekla je Tamar, upotrebivši svoju moć
da svešteniku proveri ţivotne funkcije. „Nema uzbune. da je bilo ko
primetio kergude, smesta bi dotrčao.”
Mogu se nadati da se napad desio dovoljno daleko od varoši da bi
privukao paţnju.
„Ne ţelim ni da pokušam da objasnim vojnike s mehaničkim
krilima”, rekao je Nikolaj. „Moraćemo da sakrijemo tela.”
„Stavite ih u ruţe”, rekla je Tamar. „Poslaću dva jahača da ih
pokupe kad se smrkne.”
Kad su leševe sklonili s vidika, sakrivši ih u grmove Lizabetinih
ruţa, sredili su prostor oko statue po svom nahođenju, i tek onda je
Tamar osvestila sveštenika. Kao i uvek, preduzimanje bilo kakve
akcije pomoglo je Nikolaju da ga popusti napetost koja je damarala u
njemu. Ipak, znao je da se ne moţe osloniti na ovu iluziju kontrole.
Bio je to samo melem, ne i lek. Ĉudovište se pojavilo usred belog
dana. I dozvolilo mu je da spase Zoju. Nikolaj nije znao šta to znači.
Nije zapovedao demonom. On se sam probio napred. Makar je tako
mislio. Šta ako se to ponovi? Sopstveni um mu se činio kao
neprijateljska teritorija.
Sveštenik je naglo došao sebi i zaječao, podigavši prste do sve
večeg otoka na slepoočnici.
„Primili ste prilično jak udarac u glavu”, blagim glasom je rekao

175
Nikolaj.
„Video sam vojnike!”, s mukom je izustio sveštenik. „Na nebu!”
Nikolaj i Tamar su razmenili uveţban zabrinut pogled. „Ĉovek...
došao je iz oblaka. Imao je krila! Još jedan je doleteo s krova bazilike.”
„Plašim se da moţda imate potres mozga”, rekao je Nikolaj,
pomaţući svešteniku da se podigne na noge.
„Video sam ga! Statua... Eto, razbio je statuu, našu statuu Sankta
Lizabete!”
„Ne”, rekao je Nikolaj, pa pokazao na gredu koju su uspeli da
otkinu sa strehe bazilike. „Zar ne vidite polomljenu gredu? Otkinula
se od krovne konstrukcije i udarila i vas i statuu. Imate sreće što vas
nije ubila.”
„Pravo čudo”, saţeto je dodala Zoja.
„Brate”, preklinjući se obratio Juriju. „Kaţi mi da nisi video isto
što i ja!”
Jurij je čupkao svoju razbarušenu bradicu dok je Nikolaj čekao.
Monah nije prestao da zuri u njega još od napada kerguđa. „Ja...
nisam video ništa neobjašnjivo”, najzad je rekao.
Sveštenik je samo bespomoćno, zbunjeno othuknuo, a Nikolaj je
osetio ţaoku griţe savesti. „Hajdete”, rekao je. „Ako još nemate
glavobolju, uskoro ćete je dobiti. Dođite da nađemo nekoga da vam
pomogne.”
Vratili su se šumskom stazom u varoš, gde su mnogi meštani i
dalje proslavljali na gradskom trgu, pa prepustili sveštenika njihovoj
brizi.
„Ne sviđa mi se što laţemo sveštenika”, rekao je Tolja dok su
uzjahivali konje da bi otišli do konaka u kome će provesti noć.
„Ni meni”, tiho se sloţio Jurij.
„Istinu bi mnogo teţe podneo”, rekla je Tamar. „Pomislite na to
koliko bi bio nesrećan, neprestano bi se osvrtao preko ramena i
mislio da će se nešto stuštiti s neba i pokupiti ga sa zemlje kao soko
lasicu.”
„I dalje je to laţ”, rekao je Tolja.
„Onda ćete morati da ispunite neku vrstu pokore”, rekao je
Nikolaj, sve razdraţeniji. Bio je zahvalan Tolji. Poštovao je veru
blizanaca i to koliko im je bitna, ali nije mogao da brine o Toljinoj
savesti dok njegov um pokušava da se izbori sa šuneskim napadom

176
na kraljevsku povorku i demonom koji više ne ţeli da čeka noć.
„Moţeš da počneš od masaţe mojih stopala”, rekla je Zoja
monahu.
„Teško da je to čin svetog pokajanja”, odgovorio je Jurij.
„Nikad nisi video njena stopala”, rekao je Nikolaj.
Zoja je zabacila kosu preko ramena. „Ĉovek mi je jednom ponudio
da mi prepiše tapiju na letnjikovac u Polvostu ako mu dopustim da
me gleda kako gazim gomilu borovnica.”
„Jesi li pristala?”, upitala je Tamar.
„Naravno da nisam. Polvost je rupčaga.”
„Sveštenik će biti dobro”, uveravao je Nikolaj Jurija. “A ja cenim
tvoju taktičnost.”
„Uradio sam ono što sam mislio da je ispravno”, odvratio je
monah, mnogo tiši i uzdrţaniji nego što ga je Nikolaj ikada video,
vilice iskrenute pod tvrdoglavim uglom. „Ali očekujem objašnjenje,
Vaše veličanstvo.”
„Elem”, rekla je Zoja dok su posmatrali Jurija koji je kasom otišao
na čelo skupine, „šta ćemo sad?”
„Misliš sad kad si nam dragocen izvor informacija skuvala
iznutra?” U glasu mu se osećala oštrina zbog koje mu nije bilo baš
sasvim ţao. Nije ličilo na Zoju da napravu takvu grešku.
Zoja je ispravila leđa. „Moguće je da nisam imala potpunu
kontrolu nad sobom. Pretpostavljam da ti je poznat taj osećaj.”
Zato što nije samo napad kerguda bilo to što ju je uznemirilo. Već
sećanje na onu noć u crkvenom zvoniku, uspomena na ono drugo
krilato čudovište. Ono koje je danas ponovo pokazalo svoje kandţe.
„Maglovito”, promrmljao je.
„I nisam mislila na kerguda”, rekla je Zoja, prevazišavši iznenadnu
hladnoću koja je zavladala između njih. „Šta ćeš da radiš u vezi s
monahom?”
„Imam nekoliko sati da odlučim šta da mu kaţem. Smisliću
nešto.”
„Stvarno imaš dara za besmisao”, rekla je Zoja i poterala konja u
galop. “A izgleda da ćela ova ukleta zemlja to mnogo voli.”

177
 Sunce je već uveliko zašlo kad je Nikolaj napokon dobio priliku da
se povuče od večere i pridruţi ostalima u odajama koje im je
obezbedio lokalni upravitelj.
Prostorija je očito bila najbolja u kući, i gde god bi Nikolaj
pogledao, nalazile su se naznake Sankta Lizabete podne pločice u
obliku saća, polica iznad kamina izrezbarena ruţama, čak su i sami
zidovi odaje bili izdubljeni u male niše tako da podsećaju na veliku
košnicu. U kaminu je gorela vatra, zlatnom svetlošću kupajući
zidove od peščara; razigrani sjaj bio je u neku ruku neprimeren
sumornim događajima tog dana.
Tamar se vratila do bazilike čim je pala noć, da pokupi tela
kerguda i pripremi njihov prevoz do prestonice, na proučavanje.
Toljino oklevanje da oskrnavi telo palog ratnika bilo je znatno
umanjeno zasedom, a Nikolaj se nimalo nije premišljao. Njegovi
gardisti bili su napadnuti. Zoja je umalo bila oteta. Uostalom, jednim
delom svog bića uvek će ostati pirat. Ukoliko Sunezi ţele da vode
ovakav rat, onda neka ţanju to što su posejali.
Tolja je dobio naređenje da pazi na monaha i poštara se da on ne
pošalje nikakvu poruku svojim sledbenicima u vezi sa onim što je
video. Jurij je sada sedeo ispred vatre, a i dalje je izgledao potreseno.
Toja i Tamar su igrali šah za niskim stočićem, a Zoja se namestila na
ispust kod prozora, uramljena oknima, kao da bi i sama mogla da se
vine u nebo.
Nikolaj je zatvorio vrata za sobom, nesiguran kako da počne.
Pomislio je na telo šuneskog vojnika rasečeno na stolu. Video je
izveštaje sa obdukcije, podrobne crteţe Tvaratelja i Korporalki. Da li
je to bilo rešenje koje je ovaj problem zahtevao? Da neko njega raseče
i rastavi na delove? Rado bih pristao na to, pomislio je. Da se ovaj
stvor moţe izdvojiti i izrezati kao tumor, legao bih pod sklapel i sam
vodio hirurgu ruku.
Ali čudovište je bilo previše lukavo za to.
Prvi je progovorio Jurij, sa svog mesta na podu. „On ti je ovo
uradio, zar ne?”
„Jeste”, jednostavno je odgovorio Nikolaj. Mislio je o tome kakve
bi sve laţi mogao da smućka ne bi li umirio monahov strah i
radoznalost. Ali znao je, na kraju krajeva, da bi istina makar jedan
njen deo mogla najbolje da se iskoristi kao prednost. Jurij je ţeleo da

178
veruje u Svece, a Sveci su zahtevali mučeništvo.
Ipak, sada kad je kucnuo čas da progovori, Nikolaj nije ţeleo da
ispriča tu priču. Nije ţeleo da to bude njegova priča. Mislio je da su rat
ostavili iza sebe, ali rat je odbijao tamo da ostane.
Izvadio je bocu konjaka iz kredenca, izabrao stolicu i ispruţio
noge ispred vatre. Bilo je to opušteno i samouvereno drţanje kojem je
pribegavao mnogo puta u ţivotu. Sad mu se činilo laţnim.
„Za vreme rata”, rekao je, skidajući rukavice, „zarobio me je
Mračnjak. Zasigurno si čuo da me je tvoj Bezvezdani Svetac mučio.”
Jurijev pogled pao je na šare crnih linija koje su se protezale preko
Nikolajevih prstiju i zglavaka. „Korol rezni”, tiho je odgovorio. „Kralj
oţiljaka. Ĉuo sam priče.”
„I odbacio ih kao kraljevsku propagandu? Kampanju vođenu da
se ukalja sećanje na palog heroja?”
Jurij se zakašljao. „Ovaj...”
„Dodaj mi taj konjak”, rekla je Zoja. „Ovaj nivo gluposti ne mogu
da podnesem čiste glave.”
Nikolaj se sipao sebi piće pre nego što joj je pruţio flašu, ali znao je
da izrugivanje Juriju neće biti ni od kakve koristi. Zar istina ne bi
trebalo da osobađa? Da bude neka vrsta melema za dušu? Nikolaju je
iskustvo govorilo da je iskrenost uveliko nalik biljnom čaju nešto što
dobronamerni ljudi preporučuju kad ostanu bez boljih opcija.
„Mračnjak je imao dara za nanošenje patnje”, nastavio je. „Znao je
da bih lako podneo i bol i zatočeništvo. Zato je upotrebio svoju moć
da me zarazi ţivom tamom. Tako mi je naplatio to što sam pomogao
Suncezovki da mu pobegne. Postao sam... ne znam tačno šta sam
postao. Delom čudovište, delom čovek. Bio sam gladan ljudskog
mesa. Zamalo sam izgubio razum od te potrebe. Zamalo. Ipak u
meni se zadrţalo dovoljno moje svesti da nastavim da se borim s
nagonima čudovišta, čak dovoljno da okupim volkre kako bi se
suprotstavile Mračnjaku u Preklopu.”
U to vreme, Nikolaj nije znao ima li ikakve svrhe nastavljati s
borbom, hoće li se ikada povratiti na staro. Nije znao čak ni da li je
Mračnjaka uopšte moguće ubiti. Ali Alina je uspela u tome,
naoruţana senovitom oštricom obavijenom Mračnjakovom
sopstvenom moći i vlaţnom od krvi nekoga iz njegove loze.
„Pre nego što je umrla, Suncezovka je posekla Mračnjaka, i tama u

179
meni nestala je zajedno s njim.” Nikolaj je uzeo veliki gutljaj konjaka.
„Ili sam barem ja tako mislio.” Obrušio bi se ka zemlji i poginuo da
Zoja nije iskoristila svoju moć kako bi mu ublaţila pad, skoro isto
onako kao što je to učinila danas. „Pre nekoliko meseci, nešto je
počelo da zauzima moj nesvesni um. Nekih noći bih spavao dobro,
koliko se moţe očekivati samo lenj vladar lako počine. Ali nekih
drugih... postajao bih čudovište. On me potpuno kontroliše.”
„Ne potpuno”, rekla je Zoja. „Nisi oduzeo ţivot nijednom
ljudskom biću.”
Nikolaj je osetio nalet zahvalnosti što je upravo ona izgovorila te
reči, ali je ipak sebe naterao da doda: „Koliko znamo. Napadi postaju
sve gori. Sve su češći. Napici i lanci koje sam koristio da ih drţim pod
kontrolom predstavljaju samo privremeno rešenje. Moţda je samo
pitanje vremena pre nego što moj um podlegne zveri i njenoj gladi.
Moguće je...” Sada su mu se reči otimale, bile su poput otrova u
njegovim ustima. „Moguće je da će me zver potpuno nadvladati, da
više nikada neću biti u stanju da se vratim u ljudski oblik.”
Odaju je ispunila tišina, mir sahrane. Zašto da ne baci još koji
grumen zemlje na sanduk? „Danas je čudovište izbilo na površinu
usred bela dana, dok sam još bio budan. To se nikada ranije nije
desilo.”
„Da li je to bilo namerno?”, upitao je Jurij. „Da li ste izabrali da...”
„Nisam ništa izabrao. Jednostavno se desilo. Mislim da mi je šok
kojim mi je Zoja protresla telo pomogao da se vratim sebi.” Uzeo je
veliki gutljaj iz čaše. „Ne mogu dozvoliti da me ovo stvorenje
obuzme nasred bojnog polja ili u obavljanju drţavničkih duţnosti.
Poloţaj Ravkije je nesiguran, isto kao i moj. Narod je tek počeo da se
oporavlja od rata. Ţele sigurnost i vodstvo, ne čudovište rođeno iz
košmara.”
Ţele mir. Priliku za oporavak, da grade ţivot bez neprestanog
straha od bitke, bez pretnje umiranja od gladi. Na ovom putovanju,
Nikolaj je svojim očima video koliko je Ravkija napredovala. Njegova
zemlja ne moţe priuštiti sebi da ponovo krene u rat, a on je učinio sve
što je u njegovoj moći da to i ne mora. Ali ako ovo čudovište izbije na
površinu, to moţe biti upravo ono što će njegovu zemlju vratiti na
put ispunjen nasiljem.
„Moţda treba da imate više poverenja u svoj narod”, rekao je Jurij.

180
 „Stvarno?”, ubacila se Zoja s prozorskog ispusta. „Onaj narod koji
Griše i dalje zove vešticama, uprkos tome što su godinama čuvale
ovu zemlju? Koji im zabranjuje da poseduju imovinu u njihovim
gradovima...”
„To je nezakonito”, rekao je Nikolaj.
Zoja je podigla piće, kao da nazdravlja. „Svakako ću ih obavestiti
o tome naredni put kad porodica Griša bude usred noći isterana iz
svog doma.”
„Ljudi uvek traţe nekoga koga će kriviti za svoje patnje”, iskreno
je rekao Jurij. „Ravkija je toliko propatila. Prosto je prirodno da...”
U ovome nije bilo ničega prirodnog.
„Jurij”, rekao je Nikolaj. “O ravkijskim predrasudama moţemo da
raspravljamo neki drugi put. Rekao sam ti da smo pošli na ovo
putovanje kako bismo proučili mesta na kojima su se dogodila čuda,
kako bismo razmortili zahtev da Mračnjak bude proglašen Svecem.”
„Da li je išta od toga bilo istina?”
Nikolaj nije nameravao da odgovori neposredno na to pitanje.
„Mračnjak moţda zasluţuje svoje mesto među Svecima, ali to se
ne moţe desiti sve dok se ja ne oslobodim ovog poremećaja.”
Jurij je klimnuo jednom, pa još jednom. Zagledao se u svoje
koščate šake. „ A da li je to nešto čega se treba oslobađati?”
Zoji se oteo ogorčen smeh. „Misli da te je Bezvezdani Svetac
blagoslovio.”
Jurij je gurnuo naočare do korena nosa. „Blagoslov i kletva su dve
različite reči za istu stvar.”
„To moţda i jeste tačno”, rekao je Nikolaj, primoravši se da se
vrati diplomatiji, koja ga je oduvek tako dobro sluţila. Ukoliko
slušate šta čovek govori, moţda saznate šta ţeli. Caka je u tome da
mu se treba zagledati u srce i otkriti šta mu treba. „Ali, Jurij,
Mračnjak ne moţe nikako da se uzme u razmatranje za Sveca sve dok
se njegovo mučeništvo ne okonča.” Zoja ga je pogledala kroz suţene
kapke. Nikolaj namerno nije obraćao paţnju na nju. Rekao bi sve što
mora, učinio sve što je potrebno kako bi se oslobodio ove bolesti.
„Nije te put slučajno naneo na kapije palate. Suđeno ti je da budeš
svedok poslednjih ostataka Mračnjakove moći. Suđeno ti je da nas
odvedeš do trnovite šume. Suđeno ti je da nas obojicu oslobodiš.”
„Ja?”, izustio je Jurij, jedva čujno, ali Nikolaj je video da Jurij ţeli

181
da veruje. Zar ne ţelimo to svi ? Ko ne ţeli da misli kako sudbina ima
neki plan za njega, kako su njegove povrede i porazi samo uvod za
neku veličanstveniju priču? Za priču o monahu koji postaje sveti
ratnik. Za priču o kopiletu koje postaje kralj. „Ja”, ponovio je Jurij.
Zoja je iza njegovih leđa zakolutala očima. Ni Tolja i Tamar nisu
izgledali srećno.
„Jedino ti moţeš da okončaš Mračnjakovo mučeništvo”, rekao je
Nikolaj. „Hoćeš li mi pomoći? Hoćeš li pomoći njemu?”
„Hoću”, odvratio je Jurij. „Naravno da hoću. Odvešću vas u
trnovitu šumu. Podići ću vam svetu lomaču.”
„Ĉekaj časkom”, javila se Zoja sa svog mesta. „Šta hoćeš da kaţeš?
Ţeliš da kralja Ravkije smestiš na pogrebnu lomaču?”
Jurij je zatreptao. „Ovaj... uvek se moţemo nadati da se radi o
običnoj lomači?”
„Vrlo utešna i bitna razlika”, rekao je Nikolaj, mada nije mogao da
kaţe kako je ushićen tim izgledima. „Da li je to ono što obisbaya
zahteva?”
Tolja je podigao figuricu topa i premetao je po prstima. „Nije
sasvim jasno, ali čini se da većina tekstova na to ukazuje.”
„Tako je”, nadovezao se Jurij, sada sa ţestinom. „Postoje neki
nagoveštaji da je Sankt Feliks zapravo bio pripadnik Svetostraţe, a
postoji i obredni tekst koji treba da se čita za vreme postupka. Tolja i
ja smo pokušavali da ustanovimo je li jezik nedirnut.”
Nikolaju se naboralo čelo. „Sankt Feliks? Zar njega nisu nabili na
granu i nasmrt ispekli, kao neki sveti ćevap?”
Tolja je spustio šahovsku figuru. „Vreme i prevod moţda su malo
zamutili činjenice.”
„Nadajmo se da su ih mnogo zamutili”, rekao je Nikolaj. „Moţda
čak i u močvaru potopili.”
Ali sada je Tamar podigla topa. „Feliksove grane uvek su
prikazivane s gustim trnjem, nimalo nalik na grane jabuka. Moglo bi
da ima nekog smisla”, rekla je, „ukoliko smo u pravu u vezi s
poloţajem trnovite šume.”
„Ukoliko je ijedan njen deo preostao”, dodala je Zoja.
„Ukoliko budemo uspeli da pronađemo dovoljno grana da
napravimo lomaču”, rekao je Tolja.
„Hoćete”, rekao je Jurij, podigavši se na noge, lica ozarenog i u

182
zanosu. „Imam neke ideje u vezi s prevodom treće strane. Moramo
da budemo spremni.”
Tolja je slegnuo ramenima i ispravio golemo telo. „To je neka
vrsta poezije.”
Nikolaj je iskapio ostatak pića. „Zar nije sve?”
Tamar se spremila da pođe za njima, ali pre nego što je izašla iz
prostorije, okrenula se ka Nikolaju. Obasjane plamenovima, njene
bronzane mišice presijavale su se tamnocrvenom bojom rđe, a crne
linije tetovaţe sunca jasno se isticale na koţi.
„Znam da si sve ono rekao zbog dejstva koje će te reči imati na
monaha, ali Tolja i ja nikada nismo verovali u slučajnosti”, rekla je.
„U našim ţivotima se previše toga desilo da bismo pomislili kako
vera i sudbina u tome nemaju svoj udeo. Moţda imaju svoj udeo i u
ovome.” Naklonila se. „Laku noć, Vaše veličanstvo.”
Zoja je skočila sa svog ispusta, spremna da ga uspava za tu noć.
Zabolelo ga je kad je shvatio da, nakon svega što se tog dana desilo,
ţeljno iščekuje malo zaborava.
„Sudbina”, rekao je Nikolaj otvorivši vrata svoje spavaće sobe.
„Vera. Plašim se da smo zabasali na nepoznatu teritoriju,
Nazjalenski. Mislio sam da ćeš se jače pobuniti protiv predloga da
me nataknu na raţanj.”
„Šta ima da se bunim?”, upitala je Zoja, redajući šahovske figure
koje su blizanci ostavili u neredu. „Ako je trnovita šuma nestala, naše
nade će biti skrhane, vratićemo se u palatu praznih ruku i preţiveti
onu zabavu, zbor, šta god bilo, najbolje što umemo.”
Nikolaj se smestio na ivicu kreveta i izuo čizme. “A ako je tamo?
Ako nas je sudbina stvarno sve vreme vodila?”
Zoja je izvila obrvu. „Onda se bolje nadaj da sudbina smatra kako
ćeš biti dobar kralj.”
Nikolaju su uvek govorili da je nada nešto opasno, mnogo puta su
ga na to upozoravali. Ali on to nikada nije verovao. Nada je vetar koji
vas zapahne niotkud, napne vam jedra i odnese vas kući. Bilo da ih
napred vodi sudbina ili puko očajanje, makar će dobiti nekakav
odgovor jednom kad stignu u Preklop.
„Poslaćemo laţnu kočiju u Keramzin”, rekao je, “i putovati
prerušeni. Ukoliko stvarno nameravamo da kopamo jamu usred
Preklopa, ne ţelim da to radimo pod barjakom Lantsovih.”

183
 „Misliš da su Šunezi znali ko smo? Napad na kralja...”
„Jeste ratni čin”, završio je Nikolaj njenu rečenicu. „Nisu,
međutim, mene hteli. Mislim da nisu imali pojma ko smo. Lovili su
Griše, i našli vas troje.”
„Toliko daleko od granice”, rekla je Zoja, zadrţavajući se u
dovratku. „Imam osećaj da nas izazivaju.”
Nikolaj je odloţio čizme pored kreveta. „Dugujem ti izvinjenje.”
„Duguješ mi jedno tri tovara izvinjenja. Što bi sad počinjao?”
„Znaš na šta mislim. Na onu noć u Balakirevu. Za ono u zvoniku
crkve.” Trebalo je nešto da kaţe još ranije, ali stid što ju je povredio
bio je mnogo dublji nego što je mogao i da zamisli. „Zoja, ţao mi je.
Zbog onoga šta sam uradio...”
„Nisi to bio ti”, rekla je, odmaknuvši rukom kao da nema potrebe
za izvinjenjem. „Ne budi blesav.” Ipak je ostala na pragu.
„Ne moţemo da radimo rame uz rame ako me se plašiš.”
„Ne plašim se tebe, Nikolaje.”
Ali još koliko dugo će on biti on?
Zoja je prišla i sela u ćošak kreveta. Elegantni prsti neţno su
naborali plavu svilu njene kefte. „Pitala sam te kako to radiš, ali
nikada te nisam pitala zašto?”
Nikolaj se naslonio na dasku uzglavlja i ispruţio noge,
proučavajući njen profil. „Podozrevam da su moji razlozi isti kao
tvoji.”
„Iskreno sumnjam u to.”
Protrljao je lice, pokušavajući da snagom volje otera umor. Bio je
ovo dan ispunjen prevelikom količinom otkrovenja, ali ako je Zoja
voljna da sedi nasamo s njim, u tišini ove odaje, i ako ono što bude
rečeno moţda zaleči jaz između njih dvoje, onda nipošto ne
namerava da protraći priliku.
Ali kako da joj odgovori? Zašto je njemu stalo do toga šta će se
desiti s Ravkijom? Slomljenom, siromašnom Ravkijom koja ga toliko
sekira. Tom velikom damom. Uplakanim detetom. Davljenikom koji
će vas radije povući za sobom nego biti spasen. Sa ovom zemljom
koja je uzimala toliko toga i zauzvrat nije davala ništa. Moţda zato
što je znao da su on i njegova zemlja isti. Nikolaj je oduvek ţeleo još.
Još paţnje, još naklonosti, još nečeg novog. Uvek je bio prezahtevan,
za svoje učitelje, svoje dadilje, sluge, svoju majku. Niko nije bio

184
sasvim siguran šta da radi s njim. Bez obzira na to čime ga ubeđivali
ili kakve kazne smišljali, nisu mogli da ga umire. Davali su mu
knjige, i on ih je čitao noću. Presedeo bi čas fizike, a onda pokušao da
baci topovsko đule s krova palate. Rastavio je neprocenjiv pozlaćeni
časovnik i ponovo ga sastavio u zastrašujuću napravu koja je zujala i
zvonila bez prestanka, a kad je njegova majka zaplakala nad
uništenim porodičnim nasleđem, Nikolaj ju je samo zbunjeno
pogledao očima boje lešnika i rekao: „Ali... ali sada pokazuje i datum,
a ne samo vreme!”
Jedina osoba koja je mogla naterati mladog princa da se ponaša
lepo bio je njegov brat. Nikolaj je oboţavao Vasilija, koji je umeo da
jaše i rukuje sabljom, i kome je bilo dozvoljeno da prisusvuje
drţavnim poslovima dugo nakon što bi Nikolaja poslali na spavanje.
Vasilij je bio vaţan. Vasilij će jednog dana biti kralj.
Sve što je njegov brat radio i Nikolaj je ţeleo da radi. Ako je Vasilij
jahao, Nikolaj je hteo da jaše. Kad je Vasilij počeo da uči mačevanje,
Nikolaj je molio i preklinjao sve dok mu nisu dozvolili da se pridruţi.
Ĉim je Vasilij počeo da pohađa drţavništvo, geografiju i vojnu
istoriju, Nikolaj je uporno tvrdio da je i sam spreman za te časove.
Nikolaj je samo ţeleo da ga njegov brat primeti. Ali za Vasilija,
Nikolaj je bio tek nešto više od brbljive, čupave školjke koja se
uporno lepi za njegovo kraljevsko brodsko korito. Kad bi Vasilij
udostojio Nikolaja osmehom i ukazao mu malo paţnje, plovidba bi
bila mirna. Ali što je Vasilij više ignorisao svog mlađeg brata, Nikolaj
bi bio nemirniji.
Učitelji su odlazili da rade u divljinama Cibeje. Moji ţivci, govorili
su. Mir će im goditi. Dadilje su napuštale poloţaj da bi se brinule o
svojim bolesnim majkama na obali. Moja pilića, objašnjavale su.
Morski vazduh će im prijati. Sluge su ridale, kralj je besneo, kraljica je
odlazila u krevet sa svojim praškovima protiv glavobolje.
Jednog jutra, kad mu je bilo devet godina, Nikolaj je stigao u
učionicu veoma uzbuđen zbog miša u tegli kojeg je nameravao da
oslobodi u učiteljevu torbu, ali tamo je zatekao postavljenu još jednu
klupu, kao i jednog dečaka koji je sedeo u njoj.
„Dođi da upoznaš Dominika”, rekao je njegov učitelj, kad je
tamnokosi dečak ustao i duboko se poklonio. „On će malo učiti s
tobom.”

185
 Nikolaj je bio iznenađen, ali i oduševljen jer u palati uopšte nije
imao druga svojih godina mada bi se svaki put sve više nervirao što
se Dominik lecne kad god pokuša da mu se obrati.
„Ne moraš toliko da se uzrujavaš”, prošaputao je Nikolaj. „Mitkin
uopšte nije zabavan, ali ponekad ume da ispriča dobre priče o starim
kraljevima i ne izostavlja krvave detalje.”
„Da, moi tsarevich.”
„Moţeš da me zoveš Nikolaj, ako hoćeš. A moţemo da izmislimo i
nova imena. Ti budi Dominik... Hm, nisam siguran od čega. Jesi li
izvršio neko herojsko delo.”
„Nisam, moi tsarevich.”
„Nikolaj.”
„Dečaci, tišina”, rekao je Mitkin, a Dominik se ponovo štrecnuo.
Međutim, Nikolaj je prvi put ostao miran. Bio je zauzet
smišljanjem kako da natera Dominika da više govori.
Kad je Mitkin izašao iz učionice da donese podrobnije iscrtan
globus, Nikolaj je otrčao u prednji deo učionice i pod krznenu
šubaru, koju je Mitkin ostavio na stolu, stavio miša kojeg je pronašao
kako luta istočnim krilom dvora.
Dominik je izgledao krajnje uţasnuto, ali Nikolaj je bio previše
uzbuđen da bi to primetio.
„Ĉekaj samo da čuješ kako Mitkin skiči”, rekao je Nikolaj. „Zvuči
kao zaprepašćen čajnik.”
Učitelj Mitkin je zaista vrisnuo, a Nikolaj, koji je nameravao da
sedi kamenog izraza lica, nije uspeo da se suzdrţi od smeha sve dok
Mitkin nije rekao Dominiku da priđe i ispruţi dlanove.
Učitelj je izvadio vitak brezov prut i, dok je Nikolaj uţasnuto
posmatrao, udario Dominku packu.
„Šta to radiš?”, zavapio je Nikolaj. „Prestani!”
Nikolaj je zvao straţu, vikao niz hodnik i dozivao pomoć, ali
Mitkin nije prestajao. Udario je Dominika po šakama i podlakticama
deset puta, sve dok dečaku koţa nije bila sva u crvenim masnicama,
a lice zgrčeno i mokro od suza.
Mitkin je odloţio prut. „Svaki put kad se napraviš pametan ili se
ne budeš ponašao kako treba, Dominik će dobiti batine.”
„To nije u redu! Nije pošteno trebalo je mene da kaznite!” Ali niko
neće zamahnuti prutom na princa.

186
 Nikolaj se ţalio svojoj majci, ocu, svakome ko je hteo da sluša.
Izgledalo je da nikoga nije briga. „Ukoliko budeš radio ono što ti
učitelj Mitkin kaţe, više neće biti problema”, rekao je kralj.
„Ĉuo sam malo štene kako cvili”, rekao je Vasilij. „To je samo
nekoliko udaraca prutem. Ne znam što diţeš toliku larmu.”
Sledećeg dana, Nikolaj je sedeo mirno na svom mestu. Progovorio
je samo jednom, kad je Mitkin izašao iz učionice.
„Ţao mi je zbog onoga što se juče dogodilo”, rekao je Dominiku.
„Neću dozvoliti da se to ponovi.”
„Zato sam ovde, moi tsarevich. Nemoj se osećati loše zbog toga,
molim te.”
„Ovde si da naučiš da čitaš i pišeš i računaš, i to je sve”, rekao je
Nikolaj. „Popraviću se. Obećavam.”
Nikolaj je odrţao reč. Svakog narednog dana bio je tih i miran.
Više se nije krišom uvlačio u kuhinju da ukrade krem od badema.
Nije rastavljao ništa vredno, nije trčao predvorjem s portretima, nije
ništa zapalio. Svi su se divili promeni u mladom princu i čestitali
učitelju Mitkinu na genijalnosti.
Ono što nisu znali, usred sve te tišine i mira, bilo je to da su
Nikolaj i Dominik nekako ipak uspeli da se sprijatelje. Razvili su
sopstveni način sporazumevanja kroz udţbenike i pravili
brodove-igračke sa upotrebljivim jedrima koje bi porinuli u
napuštenom vodenom vrtu gde niko nikada nije zalazio. Jedan
drugom su nadevali titule koje su se svakog dana menjale, neke
veličanstvene Dominik Hrabri, Nikolaj Pravedni, a neke baš i ne
Dominik Prdonja, Nikolaj Prasac. Otkrili su da, dokle god ne remete
mir u palati, nikoga nije mnogo briga za ono šta rade, a ukoliko bude
izgledalo da vredno uče, niko se neće truditi da proveri pamte li
datume ili pokušavaju da provale kako se pravi bomba.
Kad je imao dvanaest godina, Nikolaj je zatraţio dodatno štivo iz
hernije i kejleskog jezika, pa se svakog popodneva povlačio u
biblioteku da satima uči na miru. U stvari, čitanje i pisanje zadataka
oduzimalo mu je vrlo malo vemena, a čim bi s tim završio, prerušio
bi se u grubu seljačku odeću i iskradao se iz palate kako bi posetio
Dominikovu porodicu na selu. Radio je u polju, naučio kako se
popravljaju ručna kolica i poljoprivredna oprema, kako se muzu
krave i smiruju konji, a kad je napunio trinaest, prvi put je iz

187
ulubljene limene šolje okusio domaći alkohol.
Svake večeri bi iscrpljeno padao u san, srećan što prvi put u
ţivotu ima neko zanimanje, a ujutru bi svojim učiteljima predavao
besprekorne zadatke zbog kojih su se oni zapitali da moţda Nikolaj
neće postati veliki učenjak. Kako se ispostavilo, princ nije bio loše
dete; jednostavno nije imao dara za dokolicu.
Bio je srećan, ali ne i šlep. Dominikova porodica dobila je naročite
privilegije zbog poloţaja njihovog sina u palati, ali i dalje su jedva
preţivljavali na usevima koje su uspevali da poţanju na svom
imanju. Video je kako njihove komšije pate pod teretom poreza koje
su plaćali što kralju, što vojvodi koji je posedovao njihovu zemlju.
Slušao je kako Dominikova majka plače kad je njihov najstariji sin bio
regrutovan, a za vreme jedne naročito oštre zime čuli su ih kako
šapuću o tome da je njihovoj komšinici Luši nestalo dete.
„Šta se desilo Lušinoj bebi?”, upitao je Dominik.
„Kitka je došla po nju”, odgovorila je njegova majka. Ali Nikolaj i
Dominik nisu više bili deca, i više ih nije mogla prevariti priča o zlim
šumskim duhovima.
„Sama ju je udavila”, rekao je Dominik Nikolaju sutradan.
„Presušilo joj je mleko zato što ćela porodica umire od gladi.”
Ĉak i tako, sve bi se moţda nastavilo po starom da Vasilij jedne
noći nije zatekao Nikolaja kako se ušunjava nazad u palatu. Tad je
već imao petnaest godina, i posle toliko vremena odrţavanja
obmane, postao je nepaţljiv.
„Već prevrćeš seoske devojke”, podrugljivo je rekao Vasilij. „Gori
si od oca.”
„Molim te”, preklinjao je Nikolaj. „Nemoj nikome da kaţeš.
Kazniće Dominika umesto mene. Moţda ga i oteraju.”
Ali Vasilij nije drţao jezik za zubima, i sledećeg dana su na svim
vratima bili postavljeni novi straţari, a Dominik je nestao,
osramoćen, i zabranjeno mu je bilo da dolazi u palatu.
Nikolaj je saterao Vasilija u ćošak lazurne sobe za crtanje.
„Shvataš li šta si napravio?”, besno ga je upitao.
Njegov brat je slegnuo ramenima. „Tvoj prijatelj neće više učiti s
boljima od sebe, a ti nećeš tumarati poljima kako kakav prostak.
Obojici sam vam učinio uslugu.”
„Njegova porodica će izgubiti izdrţavanje. Moţda ne uspeju da se

188
prehrane bez toga.” Video je svoje ljutito lice kako se odraţava na
svetlucavim plavim pločama prošaranim zlatom. „Prilikom
regrutacije sledeće godine, Dominikovo ime neće biti izostavljeno.”
„Odlično. Kruni su potrebni vojnici. Moţda nauči gde mu je
mesto.”
Nikolaj se zagledao u brata kojeg je nekada onoliko oboţavao,
kojeg je pokušavao u svemu da podraţava. „Trebalo bi da se stidiš.”
Vasilij je i dalje bio viši od Nikolaja, i dalje teţi. Nabio je Nikolaju
prst u grudi i rekao: „Ti nemaš prava meni da pričaš šta treba ili ne
treba da radim, Sobaclika. Ja ću biti kralj, a ti ćeš zauvek ostati
Ništarija Nikolaj.”
Ali dok je Vasilij veţbao sa učiteljima koji ga nikada nisu
preterano pritiskali, i koji su se uvek starali da budući kralj odnese
pobedu, Nikolaj je svoje dane provodio kačeći se sa seljacima koji
nisu imali pojma čiji su nos raskrvarili.
Nikolaj je zgrabio Vasilijev prst i uvrnuo ga. Njegov brat je
zakukao i pao na pod. Ĉinio se nemoguće sitnim.
„Kralj nikada ne kleči, brate.”
Ostavio je Vasilija da se drţi za iščašen prst i povređen ponos.
I ponovo se Nikolaj zarekao da će ispraviti nepravdu učinjenu
Dominiku, mada je to ovoga puta ispalo mnogo teţe. Počeo je da
smišlja načine kako da dostavi novac porodici svog prijatelja. Ali da
bi učinio više od toga, bio mu je potreban uticaj, nešto što je njegov
brat stekao jednostavnom preimućstvom prvorođenog sina.
Pošto Nikolaj nije mogao da postane vaţan, usmerio je svoju
pamet na to da postane šarmantan. Majka mu je bila sujetna, pa joj je
delio komplimente. Besprekorno se oblačio, birajući boje koje
odgovaraju njenom ukusu, a kad god je poseti, nikad ne bi zaboravio
nekakav mali poklon kutiju slatkiša, orhideje iz staklene bašte...
Uveseljavao je njene prijatelje zabavnim tračevima, recitovao smešne
stihove loše poezije, i začuđujuće verodostojno podraţavao očeve
ministre. Postao je miljenik kraljičinih salona, a kad se ne bi pojavio,
dame bi umele da uzviknu: „Gde je taj divni dečak?”
Nikolaj je s kraljem razgovarao o lovu i konjetini, temama za koji
nimalo nije mario, ali za koje je znao da su njegovom ocu omiljene.
Hvalio je očevu duhovitost u razgovoru i pronicljiva zapaţanja, i
razvio je osećaj za to da se kralj pored njega oseti istovremeno

189
mudrim i prosvećenim.
Nije se zaustavio samo na roditeljima. Nikolaj se upoznao s
članovima očevog kabineta i postavljao im laskava pitanja o
upravljanju drţavom i finansijama. Pisao je vojnim zapovednicima
da im čestita na pobedama i da se raspita o strategijama koje su
primenjivali. Dopisivao se s proizvođačima oruţja i
brodograditeljima, i bacio se na učenje jezika jedino u čemu se nije
naročito odlikovao kako bi mogao da im se obraća na njihovim
jezicima. Kad je Dominikov brat bio poslat na front, Nikolaj je
iskoristio svaku trunku uticaja koji je imao kako bi ga prebacio tamo
gde nije bilo mnogo borbe. A do tada je njegov uticaj već bio znatan.
Sve to je radio zato što je voleo da shvati zagonetku svake osobe
pojedinačno. Zato što je bilo dobro osetiti kako njegov uticaj i
razumevanje rastu. Ali iznad svega, zato što je znao da mora spasti
svoju zemlju. Nikolaj je morao da spase Ravkiju od sopstvene
porodice.
Vasilij je, kako je već tradicija među plemstvom nalagala,
prihvatio oficirski čin i simbolično odsluţio svoj vojni rok. Nikolaj je
pristupio pešadiji. Izdrţao je osnovnu obuku s Dominikom u
Poliznaji, i zajedno su primili prvi vojni raspored. Dominik je bio
pored njega kad je Nikolaj prvi put bio ranjen, i Nikolaj je bio pored
Dominika kad je Dominik pao kod Halmhenda, da se više nikada ne
podigne.
Na tom bojnom polju, prekrivenom teškim crnim dimom i jetkim
mirisom baruta, Nikolaj je zazivao bolničare, Griše iscelitelje, bilo
koga ko bi mu pomogao. Ali niko nije došao. U tom trenutku nije bio
kraljev sin, već samo još jedan glas koji zapomaţe usred krvoprolića.
Dominik je naterao Nikolaja da obeća kako će se starati o njegovoj
porodici, kako će javiti njegovoj majci da je časno poginuo, a onda ga
je upitao: „Znaš li priču o Andreju Zirovu?”
„ Revolucionaru?”
Zirov je bio radikal u vreme Nikolajevog oca.
Dominiku se na krvlju poprskanim usnama ukazala avet osmeh.
„Kad su hteli da ga obese zbog veleizdaje, konopac je pukao, a on se
skotrljao u jamu koju su vojnici iskopali da ga sahrane.”
Nikolaj je pokušao da se osmehne. „Nikada nisam čuo tu priču.”
Dominik je klimnuo. „Kakva zemlja, povikao je Zirov. Ne mogu ni

190
da obese čoveka kako treba.”
Nikolaj je odmahnuo glavom. „Da li je to istina?”
„Ne znam”, rekao je Dominik. Iz grudi mu se začuo vlaţan zvuk
dok se borio da udahne. „Znam samo da su ga svakako upucali.”
Vojnici ne plaču. Prinčevi ne liju suze. Nikolaj je to znao. Ali ipak
je zaridao. „Dominik Hrabri. Izdrţi još malo.”
Dominik mu je stegao ruku. „Ova zemlja na kraju dobija tebe,
brate. Nemoj to da zaboraviš.”
„Ne i nas”, rekao je Nikolaj. Ali Dominika već više nije bilo.
„Popraviću se”, obećao je Nikolaj, isto kao i pre toliko godina u
Mitkinovoj učionici. „Pronaći ću način.”
Od tada je video hiljadu drugih smrti. Imao je noćne more sa
drugih bojnih polja. A ipak, ono što ga je progonilo dok je bio budan
bilo je obećanje dato Dominiku. Ali kako da bilo šta od toga objasni
Zoji, koja i dalje strpljivo sedi u dnu njegovog kreveta, koja se i dalje
drţi na odstojanju?
Podigao je pogled ka saću tavanice, oteo mu se dubok uzdah.
„Mislim da mogu da je popravim”, najzad je progovorio. „Oduvek
sam znao da je Ravkija pokvarena, i video sam kako zauzvrat kvari
ljude. Rat nikada ne prestaje. Nevolje nikada ne nestaju. Ali ne mogu
da ne verujem kako ću, ovako ili onako, uspeti da nadmudrim sve
kraljeve koji su pre mene vladali, i da ovu zemlju izvedem na pravi
put.” Zatresao je glavom i nasmejao se. „To je vrhunac
uobraţenosti.”
„Od tebe nisam ništa manje ni očekivala”, rekla je Zoja, ali glas joj
nije bio okrutan. „Zašto si poslao Ninu?”
„Molim?” Pitanje ga je iznenadilo mada način na koji je Zoja
izgovorila te reči još i više, brzo i bez daha, kao da ih s mukom
prevaljuje preko jezika.
Nije ga gledala. „Već smo je jednom umalo izgubili. Jedva smo je
vratili, a ti si je ponovo poslao u opasnost.”
„Ona je vojnikinja”, rekao je. „Ti si je stvorila takvu, Zoja. Dokono
sedenje u palati, bez ičega osim bola da joj zaokuplja misli, nije
moglo da joj donese ništa dobro.”
„Ali bila je bezbedna.”
„I ta tolika bezbednost ju je ubijala.” Nikolaj je paţljivo posmatrao
Zoju. „Moţeš li mi oprostiti što sam je poslao?”

191
 „Ne znam.”
„Neću ti traţiti da mi oprostiš za ono što se desilo u zvoniku
crkve.”
„Progovorio si”, sporo je rekla. „Te noći u Balakirevu. Izgovorio si
moje ime.”
„Ali...” Nikolaj se malo uspravio. Zver nikada ranije nije vladala
jezikom, ni dok je bio zaraţen za vreme građanskog rata, ni sada kad
se čudovište vratilo. Kad ga je Mračnjak zarazio, čak ni u trenucima
kad je Nikolaj uspevao svoju svest da gurne u prvi plan, nije mogao
da čita, nije bio u stanju da komunicira. Bio je to najbolniji deo
njegovog preobraţaja. „Moţda je to dobro. Moţda moja svest
spokušava da se probije. Danas...”
Zoja je odmahnula glavom. „Nisi zvučao kao ti.”
„Pa, u tom obliku...”
„Zvučao si kao on.”
Zastao je. „U iskušenju sam da kaţem kako iz tebe progovara
strah, ili moţda mašta...” Prostrelila ga je pogledom. „Ali više bih
voleo da ne dobijem šamar.”
„Znam da nema nikakvog smisla. Moţda jeste u pitanju bio strah
ili borba, ali iskreno verujem da si hteo da me ubiješ. Nisi bio samo
gladan. Bio si ispunjem ţudnjom.” Zoja je stegla pesnice uz butine.
„Uţivao si u tome da me plašiš.”
Ţeleo je da kaţe da je ne bi povredio, da bi zaustavio to stvorenje
u sebi pre nego što bi moglo da je povredi. Ali odbio je da ih oboje
obeščasti takvom laţi.
„Da li je to moguće?”, upitao je umesto toga. „Da li je
Mračnjakova svest nekako mogla da preţivi s njegovom moći?”
„Nadam se da nije.” Opustila je šake. „Nadam se da postoji
trnovita šuma koja nas čeka pod peskom Preklopa. Nadam se da će
čitava ova priča o magijskim obredima i ratničkim sveštenicima
ispasti nešto više od obične bajke. Ali ako ne postoji lek i ako je ovo
stvorenje u tebi više od kletve koju je Mračnjak ostavio za sobom, ako
te koristi da se vrati u ovaj svet...” Pogledala ga je, a plave oči su joj
pod svetlošču lampe izgledale divlje. Osetio je duboku provaliju
gubitka u njoj, bol koji se toliko naporno trudila da sakrije. „Nikolaje,
smestiću ti metak u čelo pre nego što dozvolim da se to desi.”
Ljudi koji su vladali Ravkijom voleli su vlast više nego što su

192
ikada voleli svoj narod. Bila je to bolest. Nikolaj je to znao, i zakleo se
da neće biti takav vođa, da neće podleći toj bolesti. A opet, nikada
nije bio siguran da će, kad kucne čas, on sam biti u stanju da se skloni
i prepusti presto, ono za šta se toliko dugo i teško borio. A ako
dozvoli sebi da postane više čudovište nego čovek, to bi značilo da
nije uspeo. I zato će ostaviti po strani sve svoje sumnje i ţelje.
Pokušaće da bude bolji. A ova ţena pred njim postaraće se da on
zaštiti Ravkiju. Ĉak i od njega samog.
Uzeo ju je za ruku i spustio poljubac na njene prste. „Moja
nemilosrdna Zoja. Sam ću da ti napunim pištolj.”

193
 Nina i Hana su na smenu dremale, rame uz rame, i pretvarale se
da spavaju kad bi njihovi „čuvari” stajali blizu. Kad bi obema pretila
opasnost da pokleknu pred iscrpljenošću, postavljale su pitanja jedna
drugoj: omiljeni slatkiš, omiljena knjiga, omiljena razonoda. Nina je
saznala da Hana voli zemičke punjene pudingom od vanile; grešno
zadovoljstvo su joj jezivi romani popularni u Keterdamu, što krvaviji
to bolji, mada je prevode bilo teško naći, i da voli... da šije.
„Da šiješ?”, s nevericom je prošaputala Nina, prisetivši se kako je
Hana te večeri s napetom puškom ujahala na čistinu. „Mislila sam da
voliš lov i tuču i...” Nabrala je nos. „Prirodu.” „Korisna je to veština”,
branila se Hana. „Ko je krpio čarape tvom muţu?”
„Ja, naravno”, slagala je Nina. I mada bi svi vojnici trebalo da se
snalaze sa iglom i koncem, ona u tome nikada nije uspela. Uvek je
imala rupe na čarapama. „Ali nisam uţivala u tome. Mora biti da
Izvor-mati to podrţava.”
Hana je naslonila glavu na zid. Kosa joj se osušila u guste,
rumenosmeđe, talasaste pramenove. „Zvuči logično, zar ne? Ali,
navodno, vez je za dame, a šivenje treba prepustiti slugama. Isto kao
i pletenje i pravljenje kolača.”
„Umeš da praviš kolače?”, upitala je Nina. „Imaš moju
nepodeljenu paţnju.”
Ujutru se Nina ozareno osmehnula muškarcima okupljenim u
prostoriji i navaljivala da obavezno posete kuću Lenarda Bjorta kad
budu prolazili kroz Overut.
„Zašto ne moţemo da vas sad otpratimo?”, upitao je bradati
čovek.
„Bile bismo oduševljene, naravno”, rekla je Nina kroz stegnute
zube.

194
 Na Ninino iznenađenje, ubacila se Hana. „Nismo mislile da ćete
hteti da zastanete s nama kod Ţena od Vrela, gde treba da izvršimo
pokoru! Koliko shvatam, tamo sestre vrlo rado vrše skad na svakom
muškom posetiocu, za malu nadoknadu.” Nina je čitala o skadu.
Izdrţati ga je značilo dobiti potvrdu fjerdeške muţevnosti, ali
povremeno je predstavljalo i smrtnu presudu. Obred je zahtevao
tromesečni zavet celibata i pijenje ceđi, kako bi se pročistio duh.
Bradati čovek je prebledeo. „Odvešćemo vas do predgrađa
Gavelea, ali onda imamo obaveze... ovaj... negde drugo.”
„Tako je”, dodao je čovek čupavih obrva. „Mnogo obaveza.”
„Kako tačno da pronađemo kuću Lenarda Bjorda?”, upitao je
neko dok su ih pratili napolje. Debeo sloj snega pokrio je tlo, mada je
Nina već videla da se jedan deo topi pod izlazećim suncem. Jak vetar
se smanjio do lakog povetarca. Mora biti da se Divljak iscrpeo.
„Samo dođite na glavni trg u Overutu”, rekla je Nina. „Njegova
kuća je najveća na bulevaru.”
„Potraţite kuću s najvećim zabatom”, dodala je Hana.
„Najšiljatijim u gradu.”
„Da li je to vaš konj?”, upitao je čovek. „Gde vam je poprečno
sedlo?”
„Mora biti da smo ga izgubile u snegu”, odgovorila je Nina,
srećna što je Hana jahala neosedlanog konja i sad ne moraju da
objašnjavaju muško sedlo. „Nema veze, vodićemo ga do Gavelea.”
Kad su se dobrano udaljile od kolibe, uzjahale su Haninog konja.
„Skad?”, upitala je Nina, neţno spustivši šake na Hanin vitak
struk dok su sedele priljubljenih butina.
Hana se osvrnula preko ramena i uputila Nini iznenađujuće
bezobrazan osmeh. „Moje versko obrazovanje trebalo bi da valja bar
za nešto.”
Napravile su krug nazad do logora, a sada kad je sneg prestao da
pada nisu imale teškoća da primete ţutu zastavu Adrikovog šatora.
Mahnuo im je, i Nina je znala da mu je odistinski laknulo što je
preţivela oluju, uprkos tome što je priredio pravu predstavu,
pretvarajući se da je besan zbog Haninih pantalona.
„Mislila sam da Zemnikanci ne mare za te stvari”, gunđala je
Hana.
„Ţena mu je Zemnikanka, on je Kejlez, i zanima ga zašto si bila

195
ovde bez pratnje. Zapravo... šta si uopšte traţila juče ovde?”
Hana je podigla lice ka nebu, sklopila oči. „Trebalo mi je da jašem.
Najbolji trenutak za to jeste kad se menja vreme. Tada su polja
pusta.”
„Zar nećeš upasti u nevolju što si provela noć van manastira?”
„Dobrovoljno sam se javila da donesem sveţu vodu. Izvor-mati će
prosto biti srećna što ne mora da javi mom ocu kako sam umrla od
hladnoće usred oluje.”
„A tvoje prijateljice? One nisu pošle s tobom?”
Hana je uperila pogled ka obzorju. „Za njih je to samo igra. Malo
dečjeg prerušavanja, prilika da učine nešto odvaţno. Za mene...”
Slegnula je ramenima.
Za nju je to bilo pitanje opstanka. Bilo je nečega pustinjačkog u
Hani. Nina nije mogla da se pretvara da je zaista razume. Ona je
volela društvo, buku, uţurbanost prenatrpane prostorije. Ali za
devojku kao što je Hana? Da bude zauvek zatočena u manastiru, pod
nadzorom sestara, i neprestano primorana da izigrava poboţnu
fjerdešku ţenu? Bila je to tuţna pomisao. Ĉak i tako, Hanino
prisustvo u manastiru značilo je da bi im ona mogla biti izvor
informacija u vezi s fabrikom.
Iako je bila tek iskušenica, morala je da čuje o posetama
Vrutak-deva planini.
„Jaši još neko vreme s nama”, rekla joj je Nina dok je uzjahivala
svog konja.
Hana je izgledala kao da bi najradije šmugnula, ali Nina je znala
da devojka ne ţeli da rizikuje nanošenje uvrede dok se još očajnički
trudi da obezbedi Ninino ćutanje.
„Hajde”, blago ju je ubeđivala Nina. „Nećemo te dugo zadrţati.”
Pošli su umerenim korakom, dok je Adrik išao za njima na
sankama.
„Koliko uopšte imaš godina?”, upitala je Nina.
Hana je stegla vilicu, profil joj se oštro ocrtavao spram
srebrnkastog neba. „Devetnaest. I da, to jeste mnogo za jednu
iskušenicu.”
Nina je znači bila u pravu; bile su gotovo vršnjakinje. „Nisi
spremna da se zavetuješ.” Hana je odsečno odmahnula glavom. „Ali
ne moţeš da se vratiš kući.” Ponovo je odmahnula. „Pa šta ćeš,

196
onda?”
Hana nije odgovorila, pogleda uperenog u sneg. Nije ţelela da
razgovara, ili je imala osećaj da je moţda već previše toga rekla.
Nina ju je iskosa pogledala. „Tačno vidim koliko ţudiš za
poslednjom prilikom da jašeš pre nego što se vratiš.”
„Toliko je očigledno?”
„Vidim po načinu na koji ti pogled leti ka obzorju, po načinu na
koji drţiš uzde.” Nina je malo oklevala, ali je ipak dodala: „Trik s
glumom je u tome da i sama poveruješ u laţ, makar malo. Gluma
počinje u telu. Ukoliko ţeliš bilo koga da ubediš u nešto, počinješ od
toga kako se telo kreće. Ono priča hiljadu priča još i pre nego što
otvoriš usta.”
„A kakve priče moje priča?”
„Jesi li sigurna da ţeliš da znaš?” Jedno je bilo videti istinu u
nekom čoveku. Nešto sasvim drugo ispričati mu je.
„Slobodno”, rekla je Hana, iako je čvrsto stezala dizgine.
„Jaka si, ali se plašiš da bilo ko to primeti, zato se grbiš i
pokušavaš da izgledaš sitnije. Opuštena si samo kad misliš da te niko
ne gleda. Ali tada...” Pruţila je ruku i potapšala Hanu po butini.
„Tada si veličanstvena.”
Hana ju je oprezno pogledala. „Znam kako izgledam.”
Znaš li? Nina bi volela da joj kaţe da bi mogla da ušeta u Os Altu,
sa svojih metar i osamdeset, kosom boje kestena umočenog u sirup
od jagoda i očima kao bakarne kovanice, i hiljadu ravkijskih
udvarača pisalo bi pesme u slavu njene lepote. Nina bi mogla da
bude među prvima. To bi, ipak, izazvalo određena pitanja.
Barem je nešto mogla da ponudi Hani. „Neću nikome reći šta si.”
Hanin pogled je očvrsnuo. „Zašto? Nagradili bi te. Cinkarenje
Griša donosi lepu šaku srebra. Zašto bi bila toliko fina?”
Nisam fina. Pokušavam da zasluţim tvoje poverenje. Ali neću te osuditi
na smrt, ako se ja išta pitam.
„Zato što si bez oklevanja pojurila da mi spaseš ţivot, iako si lako
mogla samo da projašeš pored”, rekla je Nina, a onda se odvaţila na
veliki korak. „I zato što ne verujem da te moć Griša čini zlom
osobom.”
„To je greh”, prosiktala je Hana. „Otrov. Da mogu da ga se
oslobodim, rado bih to učinila.”

197
 „Razumem”, rekla je Nina, iako je svaki deo njenog bića ţeleo da
se pobuni. „Ali ne moţeš. Tako da se pitanje svodi na to ţeliš li da
mrziš to što jesi i tako sebe dovedeš u još veću opasnost da te otkriju,
ili da prihvatiš tu moć što je u tebi i naučiš kako njome da upravljaš.”
Ili da jednom zanavek napustiš ovu od Svetaca zaboravljenu zemlju.
„Šta ako... šta ako je tako samo ojačam?”
„Mislim da to ne radi tako”, rekla je Nina. „Ali znam da se Griše,
ukoliko ne koriste svoju moć, kad-tad razbole.”
Hana je progutala knedlu. „Sviđa mi se da je koristim. Svaki put
mrzim sebe zbog toga, ali uvek ţelim to da ponovim.”
„Postoje ljudi”, oprezno je rekla Nina, „koji veruju da je takva moć
dar od Djela, a ne nekakav poremećaj.”
„To su šaputanja jeretika i pagana.” Kad Nina nije odgovorila,
Hana je rekla: „Nisi mi ispričala šta se desilo s tvojom sestrom.”
„Naučila je kako da obuzda svoju moć i pronašla je sreću. Sada je
udata i ţivi sa svojim zgodnim muţem na granici s Ravkijom.”
„Stvarno?”
Ma da, kako da ne. Da imam sestru, bila bi Srceparateljka koja ratuje sa
zaostalom, zatucanom vladom tvoje zemlje. „Stvarno”, slagala je Nina.
„Prilično se sećam časova koje je imala. Javila se izvesna zabrinutost
da postoji skrivena... pokvarenost, pa sam ih i ja pohađala. Moţda
bih ti mogla pomoći da i sama naučiš kako da upravljaš svojom
moći.”
„Zašto bi uopšte toliko rizikovala?”
Zato što nameravam iz tebe da iscedim svaki podatak koji imaš, dok
istovremeno pokušavam da ti utuvim malo mozga u tu glavu. Na kraju
krajeva, Nina je već uspela da dopre do jednog tvrdoglavog
Fjerdeţanina. Moţda se ispostavi da je nadarena za to.
„Zato što je neko to isto učinio za moju sestru”, rekla je. „To je
najmanje što mogu da uradim. Trebaće nam, međutim, nekakav
razlog što toliko vremena provodimo zajedno u manastiru. Šta misliš
o učenju zemnikanskog jezika?”
„Moji roditelji bi više voleli da nastavim sa učenjem kerčanskog.”
„Ne znam kerčanski”, slagala je Nina.
„Ne ţelim da ti bilo šta dugujem”, pobunila se Hana.
Plaši se svoje moći, pomislila je Nina. Ali ja mogu da je oslobodim tog
straha.

198
 „Pronaći ćemo način da mi to nadoknadiš”, rekla je. „Obećavam.
A sad idi, uţivaj u još jednom jahanju pre nego što ponovo počne da
pada sneg.”
Hana je izgledala zatečeno, skoro kao da ne veruje šta čuje. A
onda je obola konja i odjurila galopom, pognuvši telo, lica okenutog
uz vetar, kao da su ona i ţivotinja jedno, hibridno stvorenje rođeno u
divljini. Zar je toliko malo ljudi bilo ljubazno prema Hani da je ovako
iznenadi mali velikodušni gest?
Osim što ti nisi bila velikodušna, podsetila je Nina samu sebe,
poteravši svog konja dalje. Nije to ljubaznost. Nameravala je da
iskoristi Hanu. Ukoliko pritom moţe da joj pomogne, odlično. Ali
Nina je imala obavezu prema izgubljenim devojkama s planine,
ţenama u njihovim grobovima. Pravda.
Jedino što je mogla da uradi bilo je da devojci dobaci uţe. Hana će
morati sama da ga uhvati.

Sat vremena kasnije, Nina i Adrik su ušli u manastirske štale. Nije

ih bilo samo jednu noć, ali Nini se činilo da je prošlo ćelo jedno dugo
godišnje doba. Um joj je bio preopterećen emocijama i novim
podacima. Matajas. Trasel. Hana. Ţene pokopane u fabrici. Rana od
ujeda koja joj je damarala na podlaktici. Napali su je vuci, za ime svih
Svetaca. Bila joj je potrebna topla kupka, tanjir palačinki i jedno
dvanaest sati sna.
Leoni im je mahnula kad ih je videla. Sedela je na niskoj stoličici u
senovitom uglu štale, od ljubopitljivih pogleda prolaznika skrivena
sanducima koje Nina i Adrik nisu bili poneli sa sobom. Zapalila je
mali primus, a prostor oko nje bio je načičkan posudama i staklenim
bočicama koje je sigurno koristila ne bi li proverila uzorke vode.
„Mislila sam da ćete se ranije vratiti”, obratila im se sa osmehom.
Adrik je uveo konja u boks. „Nina je odlučila da doţivi
pustolovinu.”
„Neku dobru?”
„Vrlo poučnu”, odvratila je Nina. „Koliko već dugo to radiš?”
„Celu noć”, priznala je Leoni. Nije izgledala dobro.
„Hajdemo u grad na ručak”, rekla je Nina. „Ne mogu podneti još

199
jedan manastirski kašasti obrok.”
Leoni je ustala, a onda se pridrţala za zid. „Ja...” Oči su joj se
prevrnule u glavi i naglo se zanela.
„Leoni!”, uzviknula je Nina, a Adrik je pritrčao i za dlaku uspeo
da je uhvati pre nego što se skljoka na tlo. Neţno su je poloţili na pod
pored primusa. Bila je mokra od znoja, a koţa joj je gorela na dodir.
Leoni su zadrhtali kapci. „To je bilo neočekivano”, rekla je, a onda
imala obraza da se nasmeši.
„Ovo nije trenutak da budeš dobro raspoloţena”, rekao je Adrik.
„Srce ti ubrzano tuče, telo ti gori.”
„Nisam mrtva, doduše.”
„Prestani da sve posmatraš s vedrije strane i kaţi mi kad je ovo
počelo.”
„Mislim da sam loše izvela test”, rekla je Leoni, jedva čujnim
glasom. „Pokušavala sam da izdvojim zagađivače iz uzoraka, da ih
izolujem. Moguće je da sam kroz koţu upila nešto od toga. Rekla
sam vam da je mnogo nezgodno raditi sa otrovima.”
„Odvešču te u spavaonicu”, rekla je Nina. „Mogu da nabavim
čistu vodu...”
„Nemoj. Ne ţelim da Vrutak-deve postanu sumnjičave.”
„Moţemo ovde da se brinemo o njoj”, rekao je Adrik. „Smesti je
iza sanki. Zapaliću vatru i prokuvati vodu za čaj.”
„U mojim stvarima imaš tinkturu uglja”, rekla je Leoni. „Dodaj
nekoliko kapi. To će upiti otrove.”
Nina je Leoni pripremila postelju od ćebadi na skrovitom rnestu,
daleko od pogleda iz glavnog dvorišta, i potrudila se da joj bude
udobno.
„Ima još nešto”, rekla je Leoni kad se smestila.
Nini se nije dopadala sivkasta nijansa njene koţe, niti način na koji
su joj kapci podrhtavali. „Samo se odmori. Sve ostalo moţe da čeka.”
„Izvor-mati je došla da me vidi.”
„Šta se desilo?”, upitao je Adrik, kleknuvši pored nje sa šoljom
čaja koji se pušio. „Hajde, pokušaj da uzmeš gutljaj. Da nije neka od
iskušenica ispričala da nas je videla u šumi?”
„Ne, jedna od njih je umrla.”
Nina se ukočila. „Devojka koja je pala s konja?”
„Nisam shvatio da su joj povrede bile toliko ozbiljne”, rekao je

200
Adrik.
„I nisu bile”, odgovorila je Leoni, polako srknuvši čaj. „Mislim da
je kriva reka. Neko vreme je bila u vodi, a imala je otvorenu ranu.”
„Svih mu Svetaca”, rekao je Adrik. „Šta, dođavola, rade u onoj
fabrici?”
„Ne znam, ali...”, kolebljivo je progovorila Nina, a onda presekla,
„ali ćela planina je pokrivena grobovima. Ima ih svuda, iz veštačkog
jezera, po dvorištu fabrike... Svuda sam ih osetila.”
„Molim?”, upitao je Adrik. „Zašto nam nisi rekla? Kako znaš?”
Leoni je zatvorila oči. Ĉinilo se da joj se puls malo umirio dobar
znak.
„Ima li još sveţe vode?”, upitala je Nina. „Trebalo bi da joj
ublaţimo groznicu. Moţeš li da vidiš ima li među njenim stvarima
rastvora fenola?”
„Zašto?”, upitao je Adrik kad je dohvatio svoju čuturicu i
antiseptik. „Da li je povređena?”
„Nije ona, ja sam. Prošle noći me je ugrizao vuk.”
„Kako da ne.”
Nina je svukla kaput, otkrivši pogled na pocepan i okrvavljen
rukav.
„Ĉekaj”, rekao je Adrik. „Ozbiljna si?” Seo je pored Leoni i
protrljao slepoočnice. „Jedna vojnikinja otrovana, drugu napali vuci.
Ova misija ide kao po loju.”
Nina je izvukla komad tkanine iz sanki i pocepala ga nadvoje.
Jednu polovinu je iskoristila da napravi oblogu za Leoni, a drugu da
očisti i pod veţe ranu na svojoj ruci.
„Znači, ona Hana te je spasla od napada vukova?”, upitao je
Adrik.
„Tako nešto.” Nina još nije bila spremna da priča o Traselu.
Adrikova sumnjičavost bila je poslednje što joj treba. „Mislim da je
moţda u tom ugrizu bilo parema.”
„Šta kaţeš?”
Nina je bacila pogled ka Leoni, kojoj su zaigrali kapci. „Ne mogu
da budem sigurna, ali vukovi se nisu ponašali normalno. Imala sam
osećaj da je to parem.”
„Ali onda, tvoja zavisnost...”
Nina je odmahnula glavom. „Zasad sam dobro.” Nije to bila

201
potpuna istina. Ĉak i nagoveštaj parema bio joj je dovoljan da oseti
privlačnu snagu te ţivotinjske gladi. Ipak, činilo joj se da je ţaoka te
potrebe mnogo manje oštra nego što je očekivala.
„Svetaca mu”, rekao je Adrik, nagnuvši se napred. „Ukoliko je
parem u vodi, a Leoni mu je bila izloţena...”
„Leoni se ne ponaša kao Griša pod uticajem parema. Da jeste, sad
bi grebala po zidovima, očajnički traţeći novu dozu.” Nina je i
previše dobro znala kako je to. „Ipak, ostali simptomi se podudaraju,
a velika količina parema mogla bi da ubije nekoga bez moći Griša,
poput one iskušenice.”
„Nije to bio parem”, promrmljala je Leoni. „Ne bih rekla.” „Mislila
sam da spavaš.”
„Spavam”, rekla je Leoni. „U vodi postoji neka nagrizajuća
supstanca.”
„Moţeš li da popiješ još malo čaja?”, upitao je Adrik.
Klimnula je i uspela da se izdigne na laktove. „Još je nisam
izolovala. Nina, zašto nam nisi rekla za grobove kad si ih pronašla?”
„Sigurna nećeš da se opet vratiš na spavanje?”, upitala je Nina, a
onda uzdahnula. Spustila je pogled na presavijenu oblogu u svojim
rukama. „Ne znam zašto. Mislim... Odveli su me do istočnog ulaza.”
„Ko te je odveo?”
Nina je pročistila grlo i neţno potapkala Leonino čelo krpom.
„Ĉula sam mrtve... kako govore. Ĉula sam ih čak u Elingu.”
„U redu”, oprezno je rekla Leoni. „ A šta su tačno rekli?”
„Potrebna im je naša pomoć.” Moja pomoć.
„Mrtvi”, ponovio je Adrik. „Traţe našu pomoć.”
„Jasno mi je da zvuči kao da sam prolupala, ali moramo da
uđemo u tu fabriku. A mislim da znam nekoga ko nam moţe pomoći
u tome.”
Nina je odvela Leoni u spavaonicu pre nego što je pao mrak i
ušuškala je u krevet. Groznica joj je prestala i već se osećala bolje što
je bio još jedan dokaz da ono što je našla u vodi, šta god to bilo, nije
bio parem. Pa šta onda nije bilo u redu sa onim vukovima, i šta se
nalazilo u njihovom ujedu? I šta je ubilo iskušenicu?
Iznela je tanjir sa ostacima hrane iz kuhinje u šumu i ostavila ga
kod korena jednog drveta, u blesavoj nadi da bi Trasel ponovo
mogao da pronađe put do nje. Verovatno će ih pojesti neki

202
nezahvalni glodari.
Zastavši na rubu šume, Nina je pogledala ka fabrici, svetlima koja
su zlatno sijala u sve većem sumraku, tamnim prozorima na
istočnom krilu. Pomislila je na isprepletano korenje Djelovog jasena
izrezbareno u branu veštačkog jezera.
Ovde ima otrova. Maltene je mogla da mu oseti gorčinu na jeziku.
Ali koliko je duboko?

Nina je bila zadovoljna kad je sutradan ujutru pronašla poziv da

poseti Izvor-mati u njenim odajama, ćušnut kroz prorez ispod
njihovih vrata. Nina je trebalo da se pridruţi njoj i Hani nakon
jutarnjih molitvi kako bi razgovarale o mogućim časovima jezika.
Dakle, Hana je zaista ţelela da nauči nešto više o svojoj moći Griše
makar to bio samo način da je kontroliše.
Naravno, Adrik je bio nepoverljiv prema njenom planu.
„Bilo bi bolje da iskoristimo ovo vreme i sakupimo što više
podataka ovde i u okolnim gradovima”, negodovao je. „Fjerdeška se
oprema za nešto. S pravim informacijama, naše snage moţda budu
sposobne da iz zasede napadnu teretna kola ili brodski tovar, ili da
potpuno zatvore ovo postrojenje, ali to se neće desiti ukoliko
Fjerdeţani namirišu šta mi ovde radimo i presele svoja dejstva na
neko drugo mesto. Nina, ne znaš koliko je lako upropastiti masku.
Ovo je opasna igra.”
Nina je poţelela da vrisne. Bila je uhoda Zoje Nazjalenski na
Lutajućim ostrvima. Godinu dana je sasvim sama ţivela u
Keterdamu, obavljajući poslove za Kaza Brekera. Uvukla se u Ledeni
Dvor kao devojka iz Menaţerije. Moţda joj je ova konkretna igra bila
nova, ali već je dovoljno puta igrala one s visokim ulozima.
„Adriče, mogu da izađem na kraj sa ovim”, rekla je što je mogla
mirnije. „Znaš da će nam ona pruţiti najveću moguću prednost.
Moţemo sami da otkrijemo šta se dešava u toj fabrici. Ne treba nam
niko drugi da to uradi.”
„Šta zaista znamo o toj devojci?”
„Ona je Griša, i očajna je. Zar nismo ovde da spašavamo ljude baš
kao što je ona?”

203
 „Iz onoga što si mi ispričala, ona ne ţeli da bude spasena.”
„Moţda joj promenim mišljenje. A u međuvremenu, moći ću da
dobijem pristup ostatku manastira.” Nina i Leoni su bile smeštene u
sobu odmah do kuhinje, potpuno odvojenu od glavnog dela zgrade i
spavaonica. „Od svih meštana, jedino je Vrutak-devama dozvoljen
ulaz u fabriku. Moţda zapravo budem pronašla način da nas
uvedem unutra.”
„Nećeš ništa preduzimati bez mog odobrenja”, rekao je Adrik. „I
prvo moraš da prevaziđeš prepreku koju predstavlja Izvor-mati.”
Nina je ostavila Adrika i Leoni u štali i prešla preko dvorišta do
kapele, prošavši kroz debela vrata prekrivena sloţenim čvorovima
jasenovih grana. Obavio ju je sladunjav, zemljani miris drvenih
zidova, pa je na trenutak zastala da joj se oči priviknu na pomrčinu.
Vazduh je bio hladan i miran, klupe obasjane svetlošću fenjera i
slabim zracima sunca kroz nekoliko uskih prozora visoko iznad
poprečnog broda. Nije bilo oltara, ni ikona Svetaca umesto toga,
čitavom širinom apside granalo se veliko drvo, kome se korenje
pruţalo sve do prvih redova klupa. Djelov jasen, koji napaja Vrelo
ţivota.
Ĉije molitve ti čuješ?, pitala se Nina. Ĉuješ li reči vojnika? Ili
fjerdeških Griša zaključanih u ćelijama Jarla Bruma? Ĉinilo se kao da
šapati u njenoj glavi uzdišu sa ţaljenjem? Ĉeţnjivo? Nije znala.
Zagladila je nabore na suknjama i poţurila niz prolaz između klupa
do odaja Izvor-mati.
„Enke Jandersdat”, rekla je starija ţena kad je Nina ušla,
obraćajući joj se njenom titulom udovice. „Hana mi kaţe da si voljna
drţati časove iz zemnikanskog jezika. Nadam se da shvataš kako
manastir ne moţe da ponudi učiteljske plate.”
Hana nije progovarala, obučena u plavu gornju haljinu bez
rukava i čistu belu bluzu, pogleda uperenog u nepraktične filcane
papuče. Rumenosmeđa kosa bila joj je čvrsto upletena i uvijena u
urednu krunu oko glave. To nije bila prikladna uniforma za nju.
Nina je osetila ţelju da povadi ukosnice iz Haninih pletenica i
ponovo vidi kako sva ta silna kosa slobodno pada.
„Naravno”, rekla je Nina. „Ne traţim isplatu. Sve što traţim jeste
da nam dozvolite da još neko vreme uţivamo u vašem
gostoprimstvu, i da mi moji poslodavci iznajme bakarni lonac, ako

204
imate jedan viška.” Leoni je bila uverena da, sada kad zna sa čim ima
posla, moţe bezbedno nastaviti svoje oglede, ali bi joj bakarna
posuda bila od pomoći.
„To mi se čini kao previše velikodušna ponuda”, rekla je
Izvor-mati, usana stisnutih u sumnjičavu liniju.
„Provalili ste me”, rekla je Nina, i videla kako su se Hani
razrogačile oči. Svih mu Svetaca, ako Hana namerava i dalje da ţivi u
ovoj bednoj zemlji, podučavanje u obmanjivanju joj je preko
potrebno. Moţda da je pošalje na stručnu praksu u Keterdam. Ninu
niko ni u čemu nije provalio, ali bilo joj je jasno da Izvor-mati smatra
da postoji nekakva caka, pa je nameravala da je umiri jednom
prikladnom. „Istina je da neću moći još dugo nastaviti da radim kao
vodič. Putovanje je mnogo teško, i u nekom trenutku ću morati da
nađem stalno zaposlenje od kojeg mogu da se izdrţavam.”
„Ne zapošljavamo nikog van crkvenog reda...”
“Oh ne, naravno. Razumem. Ali preporuka Izvor-mati iz Gavelea
mnogo bi značila drugim Fjerdeţanima koji traţe učiteljicu za svoju
decu.”
Izvor-mati je isturila bradu, šepureći se. Poboţnost nije
predstavljala neku naročitu odbranu pred laskanjem. „Tako dakle.
Jasno mi je kako bi to moglo biti od koristi. Videćemo kako ćeš se
pokazati s našom Hanom. Malo je kasno za nju da počne sa učenjem
novog jezika. Ali, iskrena da budem, laknulo mi je što pokazuje
zanimanje za bilo šta drugo osim za ludiranje po blatnjavoj šumi.”
Izvor-mati ih je odvela u praznu učionicu i rekla im da su
slobodne da rade do vremena za ručak. „Hana, očekujem da nastaviš
sa svojim ostalim obavezama. Tvom se ocu neče dopasti ukoliko
postaneš teret ovoj ustanovi.”
„Razumem, Izvor-mati”, savesno je odgovorila. Ali čim je starija
ţena izašla, Hana je bacila otrovan pogled prema vratima i skljokala
se u jednu klupu.
„Pristala je na časove”, rekla je Nina. „Mogle smo i gore da
prođemo.”
„Smatra me jednim od svojih neuspeha. Neudata u devetnaestoj,
nemam nikakve izglede za budućnost i ne pokazujem znake da je
sluţenje Djelu moj poziv.”
„Da li sve Vrutak-deve treba da osete kako su pozvane?”, upitala

205
je Nina, podigavši komad krede kako bi ispisala promenu
zemnikanskog glagola na tabli koja je zauzimala skoro ceo jedan zid.
„Ne znam. Neke kaţu da su osetile, tvrde da su imale viziju. Ali ja
nisam sigurna da Djela zanima devojka poput mene. Stvarno
nameravaš da odustaneš od ţivota vodiča?”
„Ne”, rekla je Nina, trudeći se da joj slova ispisana kredom budu
jednaka. „Još nisam spremna da provedem ţivot na jednom mestu.”
Tek kad je izgovorila te reči, uvidela je da su moţda tačne. Nije
mogla da se smiri u Ravkiji, a sada se pitala da li će tako biti i na bilo
kojem drugom mestu na kojem pokuša da ostane.
Nina je iz dţepa izvadila sveţanj papira. „Ovo su osnovne lekcije
iz zemnikanskog jezika. Moraš da ih prepišeš u svoju beleţnicu, kako
bi izgledalo da zaista nešto radimo.”
„Hoćeš da kaţeš kako ću stvarno morati da učim zemnikanski?”
„Malo. Ne moraš dobro da ga savladaš.” Pokazala je na tablu.
„Počećemo sa ovim glagolom: bes ndava.” Podigla je šake i raširila
stopala u poloţaju koji je prvo što svaka Griša nauči. „Boriti se.”

Ĉas je trajao dva sata. Nina je počela isto onako kako je teklo i
njeno sopstveno obrazovanje u Malom Dvoru: tako što je učila Hanu
da svoju srceparateljsku moć upotrebi na sebi samoj.
„Jesi li to ikada probala?”, upitala je Nina.
„Ne... nisam sigurna. Ponekad, kad ne mogu da spavam,
razmišljam o tome kako mi se usporavaju otkucaji srca...”
Nina se lecnula. „Imaš sreće što nisi samu sebe poslala u komu.”
Nina ju je provela kroz osnovne tehnike disanja i glavne borbene
poloţaje. Pokazala je Hani kako da uspori otkucaje svog srca, a onda
da ih ubrza. Ovlaš se dotakla Griša teorije i načina na koji deluju
pojačivači, i drţala se dobro po strani od bilo kakvog pominjanja
jurde parem.
„Kako znaš sve to?”, upitala je Hana. Obrazi su joj se zarumeneli
od korišćenja moći, a kosa joj je pobegla iz pletenica i zakovrdţala se
na slepoočnicama. „Stvarno si sve to saznala od učitelja tvoje sestre?”
Nina joj je okrenula leđa kako bi obrisala tablu i sakrila izraz lica.
Moguće je da se malo zanela. Nina, ne znaš koliko je lako upropastiti

206
masku. Tačno je mogla da zamisli Adrika kako pevuši: Šta sam ti
rekao?
„Jesam”, odgovorila je. „Vrlo sam paţljivo pratila. S druge strane,
ti si prirodan talenat. Brzo shvataš šta treba da radiš.” Makar je to
bila istina. Hana je s takvom lakoćom baratala svojom moći da je to
bilo nešto stvarno posebno. Ipak, izraz lica joj je odavao zabrinutost.
„Šta je bilo?”, upitala je Nina.
„Ta reč. Prirodno.” Hana je prešla prstom preko papira na kojem je
naškrabala promenu još jednog zemnikanskog glagola. Krasnopis joj
je bio nepojmljivo loš. „Kad sam bila mlađa, otac me je svuda vodio.
Da jašem. Da lovim. Bilo je to nečuveno, ali on je ţudeo za sinom, i
verujem da je mislio kako u tome nema ničega lošeg. Oboţavala sam
to. Borbene i jahačke veštine, slobodno trčanje. Ali kad sam odrasla i
kad je kucnuo čas da me predstave na dvoru... nisam mogla toga da
se oslobodim.”
A i zašto bi morala?, pomislila je Nna. Nikada nije nešto preterano
volela konje, i radije ne bi nigde trčala ako je baš niko ne juri, ali njoj
je barem bilo dozvoljeno da ima priliku za tako nešto.
Hana je skrstila ruke, pognula ramena; izgledala je kao da će se
zguţvati u samu sebe. „Neprirodno, rekli su mi. Telo ţene je
predviđeno da bude meko, a moje je bilo ţilavo. Dama bi trebalo da
hoda sitnim, elegantnim korakom, a moji su bili krupni. Svi su mi se
smejali.” Hana se zagledala u tavanicu. „Moj otac je krivio sebe što
me je pokvario. Nisam umela ni da pevam ni da slikam, ali sam znala
da očistim jelena i napnem luk. Umela sam da napravim sklonište.
Sve što sam ţelela bilo je da pobegnem u šumu. Da spavam pod
zvezdama.”
„To zvuči... zapravo, to zvuči uţasno”, priznala je Nina. „Ali
mislim da razumem poriv.”
„Pokušala sam da se promenim. Stvarno jesam.” Slegnula je
ramenima. „Nisam uspela. Ako ponovo omanem...”
Pogled joj je bio tmuran, i Nina se zapitala kakvu to sumornu
budućnost vidi. „Šta će se desiti ukoliko ponovo omaneš?”
„Ova škola je trebalo da me pretvori u prikladnu osobu. Poţeljnu
za brak. Ako Izvor-mati ne moţe da me popravi, više mi neće
dopustiti da se vratim kući, nikada me neće predstaviti na dvoru. To
je trebalo da se desi pre dve godine.”

207
 „Zar bi bilo tako strašno ako se ne vratiš?”
„I da nikada više ne vidim svoje roditelje? Da ţivim kao u
izgnanstvu?”
„Jesu li to jedine opcije?”
„Ili ću naći način da se uklopim, ili ću se zavetovati i ostatak
ţivota provesti u sluţbi Djelu, među Ţenama od Vrela.” Namrštila
se. „Kamo sreće da sam Paklenica, a ne Srceparateljka.”
„Ne budi budalasta”, odvratila je Nina bez razmišljanja,
narogušena zbog dirnutog ponosa. Zašto bi iko poţeleo da bude
Prizivač umesto Korporalke? Svi znaju da smo mi najbolji red. „Hoću
reći... zašto bi bilo ko ţeleo da bude Paklenik?”
Hanine svetle oči ozarile su se izazovom. „Zato da bih mogla da
istopim Ledeni Dvor iznutra. Da sperem ćelu tu gomilu gluposti
pravo u more.”
Opasne reči. I moţda je Nina trebalo da se pretvara kako je
zaprepašćena. Umesto toga se osmehnula od uva do uva. „Najveća
bara na svetu.”
„Nego šta”, rekla je Hana, uzvrativši joj osmeh, dok joj je zlobna
primesa igrala u uglu usana.
Nina je odjednom poţelela da joj sve ispriča. Moji prijatelji i ja smo
probili veliku rupu u zidu Ledenog dvora! Ukrali smo fjerdeški tenk! Svih
mi Svetaca, zar je poţelela da se hvali? Odmahnula je glavom. Ovo ti
je prilika da zadobiješ njeno poverenje, rekla je sebi. Nemoj da je propustiš.
Sela je u klupu pored Hane. „Kad bi mogla da odeš bilo gde, da
radiš bilo šta”, upitala je, „šta bi izabrala za sebe?”
„Novji Zem”, smesta je odgovorila Hana. „Našla bih posao,
zarađivala novac, radila za nekoga kao strelac.”
„Toliko si dobra?”
„Jesam”, odgovorila je Hana bez trunke oklevanja. „Mislim o
tome svaki put kad izjašem. Da samo nestanem. Da svi poveruju
kako sam se izgubila u oluji, ili da me je odnela reka.”
Grozna zamisao. Dođi u Ravkiju. „Pa što to ne uradiš? Zašto prosto
ne odeš?”
Hana se zagledala u nju, zapanjena. „Zar da priredim tako nešto
svojim roditeljima? Ne bih mogla tako da ih osramotim.”
Nina se jedva uzdrţala da ne prevrne očima. Fjerdeţani i njihova
čast. „Naravno da ne bi”, hitro je odvratila. Ipak, nije mogla da ne

208
pomisli na to kako je Hana ujahala na proplanak, sa uperenom
puškom, raspletene kose, rođena ratnica. Bilo je zlata u njoj, i Nina je
to jasno videla zlata čiji je sjaj bio prigušen time što su joj godinama
govorili kako nešto s njom nije u redu. Oni ovlašni pogledi na pravu
Hanu, Hanu kakva treba da bude, odvraćali su paţnju Nini. Nisi ovde
da stičeš nove prijatelje, Zenikova, prekorila je samu sebe. Ovde si da
dobiješ informacije.
„Šta ako te Izvor-mati istera?”, upitala je.
„Neće. Moj otac je velikodušan pokrovitelj.”
„A kad bi te uhvatila da se švrćkaš naokolo u pantalonama, kao
muškarac?”, čačkala je Nina.
„Ne bi me izbacila.”
„Da smo moji prijatelji i ja bili malo manje velikodušni, moţda i
bi.”
Tada se Hana zavalila u stolici, puna lakog samopouzdanja. Aha,
tu si, pomislila je Nina. „Bila bi vaša reč protiv moje. Već bih se našla
iza zidina manastira, uredno obučena u plavu gornju haljinu, pre
nego što stignete i da zakucate na vrata Izvor-mati.”
Zanimljivo. Nina je u ton svog glasa utkala i poslednju trunku
snishodljivosti koju je uspela da prizove: „Naravno da bi.”
Hana se malo ispravila i nabila prst u ploču stola. „Poznajem
svaki korak koji odjekne u ovom manastiru. Znam gde kuvarice kriju
ključeve od zapadnih vrata kuhinje, a imam zalihe plavih gornjih
haljina i preobuke skrivene svuda, od kapele do krova. Mene niko
neće uhvatiti.”
Nina je podigla dlanove u znak pomirenja. „Samo smatram da bi
valjalo da budeš malo opreznija.”
„Reče devojka koja me uči veštinama Griša u dvorani Djela.”
„Moţda imam manje da izgubim od tebe.”
Hana je izvila obrvu. „ A moţda samo misliš da si bolja od mene u
odvaţnosti.”
Da se kladimo?, pomislila je Nina. Ipak, rekla je samo: „Nazad na
posao. Hajde da vidimo moţeš li da ubrzaš moje otkucaje srca.”

209
 Zoja je od rata vrlo retko odlazila u Kribirsk. Nije bilo povoda za
to, a mesto joj je vraćalo previše loših uspomena. U onim danima kad
je Ravkija Senovitim Preklopom bila odvojena od svoje zapadne
obale, Kribirsk je sluţio kao poslednje bezbedno mesto, kao grad u
kome su trgovci i smeli putnici mogli da se opreme za svoje
putovanje i gde su vojnici mogli da provedu poslednju noć pićem
gušeći uţas ili traţeći utehu u naručju ljubavnika pre nego što se
ukrcaju na peščani jedrenjak kojim će se otisnuti u neprirodnu tamu
Preklopa. Mnogi se nisu vratili.
Kribirsk je tada bio luka, ali sada je mračna oblast poznata kao
Razmorje nestala, i Kribirsk je bio samo još jedan mali grad koji osim
tuţne istorije nije imao bogzna šta da ponudi.
I dalje su postojali tragovi nekadašnje veličanstvenosti grada
zatvor i kasarne, zgrada u kojoj su ranije odsedali oficiri Prve Armije
i gde je Trijumvirat prvi put sreo novog kralja Ravkije. Ali
razvučenog logora punog šatora, konja i vojnika više nije bilo.
Govorilo se da u prašini i dalje mogu da se nađu neispaljeni meci, a
povremeno i svilene trake crnog paviljona u kojem je nekada
Mračnjak drţao slovo.
I mada su tama Preklopa i čudovišta koja su je naseljavala nestali,
pesak je i dalje bio tu, a promenljivo tlo moglo je da bude nezgodno
za teretna kola. Trgovci koji su prelazili s kraja na kraj Ravkije i dalje
su dolazili do suvih dokova kako bi platili prelazak jedrenjakom, ali
sada su straţari bili unajmljivani da štite tovar od razbojnika i
pljačkaša, a ne od ljudoţderskih volkri koje su nekada terorisale
putnike. Ĉudovišta su nestala, a ostao je samo i jedino dugačak potez
sivog peska, jeziv u svojoj pustoši. Ništa nije moglo da raste na
beţivotnom tlu koje je Mračnjakova moć ostavila za sobom.
U Kribirsku su se ljudi bavili istim poslovima kao i oduvek drţali

210
su krčme, bordele, radnje sa opremom jedino što ih je sada bilo
manje. Samo se crkva promenila. Jednostavna belo okrečena zgrada
nekada je bila posvećena Sankt Vladimiru. Sada je bleštavo zlatno
sunce visilo iznad ulaza, znak da je sada ponovo osveštana u slavu
Sankta Aline od Preklopa.
Zoji je dugo trebalo da na Alinu počne da misli kao na nekoga ko
joj nije suparnica. Bila je ogorčena zbog darova koje je devojka iz
sirotišta imala, zavidela je njenom poloţaju kod Mračnjaka. U to
vreme nije razumela šta moć znači, niti koliku će cenu svako od njih
morati za nju da plati. Alina je nakon rata izabrala ţivot u miru i
anonimnosti, kupljen laţnom predstavom njene smrti, ali njeno ime i
legenda o njoj samo su nastavili da rastu. Zoja se iznenadila kad je
otkrila da joj se dopada kad vidi Alinino ime na crkvama, kad ga čuje
izgovoreno u molitvama. Ravkija je previše svoje ljubavi podarila
muškarcima kao što su bili Mračnjak, Aparat, čak i kraljevi iz loze
Lantsovih. Dugovali su malo te ljubavi i devojci iz sirotišta koja nije
imala nikakvog smisla za odevanje.
I mada se simbol koji je krunisao ulaz u crkvu promenio,
spoljašnji zidovi su joj ostali isti. Bili su ispisani imenima poginulih,
ţrtvama Mračnjakovog pokolja u Novosibirsku, gradu-pobratimu
Kribirska, koji se nekada nalazio maltene neposredno preko puta
Senovitog Preklopa. Namalana slova, izbledela od sunca i vremena,
bila su skoro nečitljiva onome ko imena izgubljenih nije nosio u
sopstvenom srcu.
Ove reči će se jednog dana pretvoriti u ništavih, pomislila je Zoja.
Nestaće i ljudi koji su ţalili mrtve. Ni mene više neće biti. Ko će ih se tada
sećati? Zoja je znala da će, ukoliko ode do jugozapadnog ćoška, tamo
zateći ime Ljiljane Garin i njene štićenice. Ali ne, neće otići tamo, neće
prstima preći preko tih nevešto ispisanih slova.
Ni nakon ovoliko vremena Zoja nije uspela da nađe kraj svom
bolu. Bio je poput mračnog bunara, odjecima ispunjenog mesta u
koje je jednom bacila kamen, uverena da će on pasti na dno, a ona
prestati da tuguje. Naprotiv, kamen je samo nastavio da pada.
Zaboravila bi na njega, zaboravila bi na bunar, ponekad danima ili
čak i nedeljama u nizu. A onda bi pomislila na Ljiljanino ime, ili bi joj
se pogled zaustavio na brodiću naslikanom na zidu njene spavaće
sobe, na zastavi s dve zvezde sleđene na vetru. Sela bi da napiše

211
pismo i shvatila da nema kome da ga uputi, i onda bi mir koji je
okruţuje postao tišina bunara, kamena koji pada.
Ne, neće skrenuti iza ugla crkve. Neće dodirnuti ta imena. Ne
danas. Zoja je obola konja i usmerila ga nazad ka gradu.
Zoja, Tamar i Nikolaj odseli su u pansionu zlokobno nazvanom
„Olupina”, izgrađenom tako da podseća na veliki nasukani brod.
Zoja se sećala da je na vrhuncu svoje slave vrveo od vojnika i
trgovaša, i imao uţasnog harmonikaša koji je od jutra do mraka
svirao na stepenicama ne bi li privukao putnike namernike. Makar
njega više nije bilo.
Tolja i monah su se smestili preko puta. Blizanci su zajedno bili
previše primetni, a ova konkretna stanica na kraljevkom putovanju
drţana je u tajnosti. Poslali su veliku zlatnu kočiju i njenu šljašteću
pratnju u Keramzin. Tamo će skupinu dočekati par koji vodi
sirotište, i za koje su znali da im mogu poveriti sve tajne koje bi
Kruna mogla imati.
Zoja je zaključila da joj mlaka kupka, meso veverice i kuvana repa
nimalo ne prijaju, ali bila je previše umorna da bi se ţalila. Spavala je
i sanjala čudovišta.
Ujutru je probudila Nikolaja stimulansom iz crvene bočice, pa su
se smestili u njegovu dnevnu sobu da prođu kroz poslove koji ih
očekuju tog dana. Kasnije moţda pronađu drevnu trnovitu šumu
zatrpanu peskom, ali Ravkija je zahtevala neprestanu paţnju, a ovog
jutra to je značilo da drţavni poslovi ne mogu da čekaju.
Zoja se nekoliko sati bavila prepiskom. Poslala je Genji i Davidu
šifrovan dopis o pojedinostima napada kerguda, kao i uputstva da
udvostruče broj letelica koje patroliraju nebom iznad Os Alte.
Prestonica je bila izloţena, i Zoja je mrzela i samu pomisao na to šta
bi se moglo desiti ukoliko kergudi napadnu školu za Griše. Svaki
napad na Mali Dvor smatrao bi se otvorenim ratnim činom, i
sumnjala je da bi se Šunezi usudili da to urade, ali nije nameravala
ništa da prepusti slučaju.
Slične dopise poslala je Grišama raspoređenim po postajama
širom Ravkije, sa uputstvima da dan i noć budu na oprezu i
zahtevima da njihovi oficiri za vezu iz Prve Armije postave dodatne
vojnike na tornjeve i visoke osmatračnice. Bilo bi celishodnije da
Griše u postajama neposredno upute takav zahtev, ali protokol je

212
morao da se poštuje. Jednim delom svog bića uvek je bila kivna zbog
tog obigravanja, ali takvi potezi su postojali da bi očuvali
dostojanstvo svih umešanih lica. Griše nisu ţelele da budu ranjive, a
Prva Armija je ţelela da zadrţi svoj autoritet.
Nakon što je Nikolaj doručkovao, nastavili su da rade jedno pored
drugog, uglavnom u tišini, tek se povremeno međusobno savetujući.
„Jedan od Tamarinih izvora tvrdi da se šuška o tome kako
pripadnica šuneske kraljevske garde ţeli da prebegne”, rekla je Zoja,
iščitavajući gomilu papira koje joj je Tamar ostavila.
„Pripadnica Tavgarada? Ala bi to bila pobuna.”
Zoja je klimnula. „Zabava će predstavljati savršenu priliku da
ostvarimo kontakt.”
„Hoćeš da kaţeš da je moja Svečanost Jesenjih Budalaština ipak
bila sjajna zamisao?”
„Nisam rekla ništa slično. Ali ćemo se postarati da imaš dovoljno
vremena da očijukaš sa šuneskom princezom, tako da Tolja i Tamar
dobiju priliku da se druţe s kraljevskom gardom.”
„Zarad izgleda da dobijemo takvu vrstu obaveštajnih podataka,
nesumnjivo mogu da razvijem i duboku sklonost ka sviranju katura.”
„Šta ako je onaj sa samo dvanaest ţica, umesto sa osamnaest?”
„Nastojaću da prikrijem svoj prezir.”
Zoja je sklonila dokumenta u stranu. „Da li bi naloţio Penskiju da
zatraţi još vojnika za osmatračnice u Arkesku?”, upitala je. Bio je to
general Prve Armije s kojim je Zoja naviše sarađivala. „Mislim da bi
oni mogli biti naročito podloţni napadu kerguda.”
„Zašto mu sama ne pišeš?”
„Zato što sam mu proteklog meseca poslala dva zahteva za
preraspodelu snaga, pa bi bilo bolje da ovaj potekne od tebe.”
Nikolaj je zastenjao, drţeći pero među zubima, a onda ga ispustio.
„Pisaću Penskiju”, rekao je. „Ali, znači li to da bi trebalo
prerasporediti i Griše kod Halmhenda? I moţeš li da mi trebuješ
salvetu? Prosuo sam čaj preko ove poruke kejleskom ambasadoru.”
Zoja je s pomoćnog stola u uglu podigla dve salvete i dolebdela ih
do gomile papira tik pored Nikolaja. Bila je zahvalna na miru ovog
jutra, na lakom povratku u rutinu.
Bilo je ovakvih trenutaka, dok su radili rame uz rame, kad bi
ritam među njima bio toliko opušten da bi misli počele da joj se

213
ponašaju izdajnički. Pogledala bi Nikolajevu razbarušenu zlatnu
kosu dok sedi nagnut nad nekakvom prepiskom, ili kako dugačkim
prstima čepa zemičku, pa bi se zapitala kako će biti kad se konačno
oţeni, kad bude pripadao nekom drugom, a ona izgubi ove spokojne
trenutke.
Zoja će i dalje biti Nikolajeva generalica, ali znala je da će se sve
promeniti. On će imati nekog drugog da začikava, na koga da se
oslanja, s kim da se prepire oko haringe. Ranije joj nije bilo strano da
natera muškarce da se zaljube u nju, kad je bila mlada i okrutna, i
volela da proverava svoju moć. Zoja nije ţelela; bila je ţeljena. I
dopadalo joj se da tako bude. Išlo joj je na ţivce što je morala sebi da
prizna kako uopšte nije sigurna moţe li naterati Nikolaja da je ţeli, a
još i više to što je jedan deo njenog bića čeznuo da to pokuša, da
sazna da li je zaista toliko neosetljiv na njenu lepotu koliko se čini, da
sazna moţe li neko poput njega, tako pun nade i svetlosti i optimi-
stičnih teţnji, uopšte voleti nekog poput nje.
Ali čak i dok je njen um igrao ovu bezobzirnu igricu, Zoja je bila
suviše pametna da bi mu dozvolila da ode predaleko. Zahvaljujući
opreznim bavljenjem Prvom Armijom, kao i nadgledanjem problema
Griša širom Ravkije, bilo joj je savršeno jasno da Ravkija čak i kad bi
Nikolaj u njoj video nešto više od sposobne zapovednice nikada ne bi
prihvatila Grišu za kraljicu. Alina je bila nešto drugo, Svetica,
oboţavana u narodu, simbol nade u bolju budućnost. Ali za obične
ljude u Ravkiji, Zoja će uvek biti samo veštica gavrancrne kose koja
vlada olujama. Opasna. Nepouzdana. Nikada ne bi dali svog
dragocenog zlatnog sina devojci rođenoj od munje i groma i
neplemenite krvi. A meni to savršeno odgovara. Kruna je bila lepa i
krasna, i osećanje stvoreno za dirljive melodrame, ali Zoja je odavno
naučila moć straha.
Odsečno kucanje na vratima prenulo je Zoju iz sanjarenja. U
hodniku je zatekla Tamar i Tolju uniformi skrivenih ispod teških,
neupadljivih kaputa i Jurija uglavljenog između njih, ozbiljnog lica
napola sakrivenog šalom. U Preklop će svi putovati prerušeni: u
kaputima podignutih okovratnika i ogrtačima od seljačke grube
tkanine.
„Zašto nikad ne moţemo da kao bogataši radimo u tajnosti?”,
negodovala je Zoja, kad je od Tamar preuzela gadan ogrtač i

214
privezala ga preko svoje kefte.
„Trgovac svilom i njegova čarobna manekenka?”, upitao je
Nikolaj.
„Naravno. Evo, ja ću da budem trgovac. Ti moţeš da budeš moja
zgodna muza.”
„Zoja, jesi li mi ti upravo rekla da sam zgodan?”
„Uţivljavam se u ulogu, Vaše veličanstvo.”
Uhvatio se za srce pretvarajući se da je očajan, a onda se okrenuo
ostalima. „Prvi deo puta ići ćemo polako. Znamo li kuda tačno
idemo? Preklop nema nikakvih orijentira.”
„Sledbenici Bezvezdanog Sveca će čekati”, rekao je monah, samo
što ne zaigra. „Oni znaju gde je pao. Sećaju se.”
„Stvarno?”, odvratila je Zoja. „Ne sećam se da je bilo ko od njih
bio tamo. Da jesu, sećali bi se imena svih koji su tamo poginuli, ne
samo tvog cenjenog Mračnjaka.”
„Bila sam kod suvih dokova nešto ranije”, brzo je dodala Tamar.
„Priča se o novom logoru nekih petnaest kilometara zapadno.”
„Šta sam vam rekao?”, dodao je Jurij.
Mora biti da je Nikolaj osetio Zojinu ţelju da monahu skrcka
svaku kost u telu, pošto je zakoračio između njih. „Onda ćemo odatle
početi”, rekao je. „Jurij, ostaćeš s nama i nećeš ostvariti nikakav
kontakt s hodočasnicima.”
„Ali...”
„Ne ţelim da te prepoznaju. Ne ţelim da prepoznaju bilo koga od
nas. Ne zaboravi šta je ovde na kocki.” Spustio je šaku Juriju na rame
i bez imalo srama dodao: „Sama duša ovog naroda”.
Ako bude povratila, makar će to uraditi po ovom groznom
ogrtaču.
Na suvim dokovima ih je spremno čekao jedrenjak široko, ravno
plovilo na zaobljenim klizačima kao kod sanki, osmišljeno da nosi
teţinu tereta preko peska. Ta stara vozila bila su napravljena da
budu nečujna, pošto ih je svaki zvuk dovodio u opasnost da će
privući paţnju volkri i bili su građeni od jeftinih materijala, pošto su
toliko često bivali uništeni. Jedrenjak je bilo jedva nešto više od
platforme s jedrom.
Dvoje Olujnika početnika stajali su na poloţajima pored katarke;
izgledali su nestrpljivo i smešno mlado u svojim plavim keftama. Bio

215
je to lak zadatak za učenike pred diplomom daleko od borbi, ali
mesto gde će moći da veţbaju poznavanje jezika i da osete šta znači
slušanje naredbi. Tolja je stajao na pramcu. Zoja i Jurij su kod kormila
stajali levo i desno od Nikolaja. Tamar je čuvala straţu s monahove
druge strane, u slučaju da oseti poriv za razgovorom sa svojim
drugovima fanaticima.
Zoja se obavila maramom, ali je paţljivo pratila Olujnike kad su
podigli ruke i prizvali vazdušne struje da napnu jedra.
Bilo joj je teško da se ne priseti ranih dana u Drugoj Armiji, i uţasa
prvog prelaska, kad je bila okruţena tamom, zadrţavala dah i čekala
da začuje kreštanje volkri, lepet njihovih krila dok traţe plen.
„Zanose ulevo”, ispod glasa je rekla Nikolaju kad je jedrenjak
jurnuo preko peska.
„Trude se koliko mogu, Zoja.”
To nije dovoljno da sačuvaju ţivu glavu, poţelela je da cikne.
„Gledala sam kako mi prijatelji umiru na ovom pesku. Najmanje što
bi ovi mladi tupoglavci mogli da urade jeste da makar nauče kako se
preko njega tera poluprazan jedrenjak.”
Svih mu Svetaca, koliko je mrzela to što je tu. Prošlo je skoro tri
godine od uništenja Preklopa, ali na njegovim granicama i dalje je
vladala čudna tišina, mir bojnog polja na kome su pali dobri vojnici.
Stakleni jedrenjak kojim je Mračnjak uplovio u Preklop odavno je
poharan i rastavljen, ali olupine ostalih vozila leţale su razbacane
kilometrima naokolo. Neki ljudi su polomljene katarke i razbijene
palube pretvorili u svetilišta poginulima. Ali drugi su s njih skinuli
sve što su mogli drvnu građu, platna, tovar koji je jedrenjak nosio, šta
god.
A opet, dok su putovali dalje sivim peskom, Zoja se pitala da li je
poboţna tišina na rubovima Razmorja bila samo proizvod njene
mašte, duhova njene prošlosti koji joj zamagljuju vid. Zato što je,
kako su se kretali dalje na zapad, Preklop bivao sve ţivlji. Gde god bi
pogledala, videla je oltare podignute u slavu Sunčeve Svetice. Na
pesku su poput osipa iznikle sklepane radnje: krčme i restorani,
kapele, torbari koji prodaju osveštane lekove, deliće Alininih moštiju,
bisere njenog kokošnika, delove njene kefte. Zoja se najeţila od tog
prizora.
„Oduvek su nas više voleli kad umremo”, rekla je. „Niko ne zna

216
šta da radi sa ţivim Svecem.”
Ali Nikolajev netremičan pogled bio je uperen ka obzorju. „Šta je
ono?”
Zoja je u daljini ugledala nekakvu crnu mrlju. Izgledala je kao
senka debelog, širokog oblaka, ali nebo iznad njih bilo je vedro.
„Jezero?”
„Ne”, rekao je Jurij. „Ĉudo.”
Zoja je razmatrala da li da ga gurne preko ograde. „Da pokaţem
na slavinu koja curi, ti bi rekao da je to čudo.”
A ipak, kad su se pribliţili, Zoja je videla da se na obzorju ne
nalazi vodena površina, već svetlucav crni kameni disk, barem
kilometar i po u prečniku, savršeno okrugao i uglačan kao ogledalo.
Oko kamenog kruga izniklo je skrpljeno selo od šatora i
privremenih skloništa. Ovde nije bilo nikakvog znaka Sunčeve
Svetice, nije bilo zlatnih ikona niti slika Aline s belom kosom i
njenom ogrlicom od jelenskih rogova. Zoja je videla samo crne
zastave s dva kruga koja predstavljaju pomračeno sunce. Mračnjakov
simbol.
„Na ovom mestu je pao Bezvezdani”, rekao je Jurij, a u glasu mu se
čulo poštovanje.
Zar jeste? Zoja nije mogla da bude sigurna. Bitka je bila uspomena
ispunjena ljubičastim plamenovima i strahom. Haršo krvari na tlu,
nebo puno volkri.
„Pre mnogo vekova”, nastavio je Jurij, „Bezvezdani je stajao na
istom ovom mestu i usprotivio se pravilima koja tvore univerzum.
Jedino se on usudio da pokuša da ponovi oglede Kostotvora, Uje
Morozova. Jedino je on pogledao u zvezde i zahtevao nešto više.”
„Usudio se”, rekla je Zoja. „ A njegov neuspeh je za posledicu
imao cepanje sveta.”
„Senoviti Preklop”, rekao je Nikolaj. „Jedino mesto na kojem je
njegova moć postajala beznačajna. Sveci zaista vole malo dramatične
ironije.”
Zoja je iznervirano mahnula rukom. „Nisu to Sveci. Nije ovo bila
nikakva boţanska odmazda.”
Jurij joj je uputio molećiv pogled. „Kako moţeš da budeš toliko
uverena u to? Otkud znaš da preklop nije bio izazov koji su Sveci
postavili pred Mračnjakom?”

217
 „I sam si rekao. Prekršio je pravila koja tvore univerzum, koja
vode naše moći. Narušio je prirodan poredak.”
„Ali ko je stvorio prirodan poredak?”, navaljivao je Jurij. „Ko je
odgovoran za stvaranje u srcu sveta?”
Kako je samo zavidela ovom momku na ubeđenosti, na vizijama,
na njegovom smešnom uverenju da bol ima svrhu, da Sveci imaju
nekakav plan.
„Zašto to mora da bude neko?”, nije se predavala Zoja. „Moţda
svet prosto tako funkconiše, tako radi. Bitno je samo to što, ako neka
Griša previše posegne za moći, mora za to da plati cenu. Ta lekcija je
utkana u sve naše priče, čak i one koje se pričaju maloj otkazat'sya
deci poput tebe.”
Jurij je tvrdoglavo odmahivao glavom. „Crni Jeretik je briţljivo
odabrao ovo mesto. Mora da postoji razlog za to.”
„Moţda mu se svideo pogled odavde”, odvratila je.
„Ipak...”, rekao je Nikolaj.
Podbočila se rukama. „Nemoj sad i ti.”
„Širom Ravkije postoje mesta kao što je ovo”, rekao je umirujućim
glasom. „Mesta koja su sluţila starim bogovima i novim Svecima,
koja su građena, rušena i ponovo građena, pošto su se ljudi uvek
iznova vraćali na njih kao mestima bogosluţenja.” Nikolaj je slegnuo
ramenima. „Moţda ih je privlačila moć.”
„A moţda lepo vreme ili jeftin građevinski materijal”, iznervirano
je rekla Zoja. Bilo joj je svega dosta. Ĉim se jedrenjak zaustavio,
skočila je s palube.
„Postarajte se da Jurij ostane ovde”, čula je Nikolaja kako je rekao
blizancima pre nego što je skočio za njom.
„Dobro došli, prijatelji hodočasnici!”, rekao im je čovek u crnoj
odori i blaţenog osmeha.
„Oh, pa hvala”, rekla je Zoja. Nikolaj ju je upozorio pogledom koji
je ona bez imalo griţe savesti zanemarila. „Jesi li ti ovde glavni?”
„Ja sam samo jedan od vernika.”
„I svoju veru polaţeš u Mračnjaka?”
„U Sveca bez Zvezda.” Hodočasnik je pokazao na svetlucavi
kameni disk. Crnji od najcrnje noći, nije imao nikakvu manu.
„Pogledajte znake njegovog povratka.”
Zoja namerno nije obraćala paţnju na jezu koja joj se spuštala niz

218
kičmu. „A moţeš li mi reći zašto ga oboţavate?”
Ĉovek se ponovo osmehnuo, očito ushićen prilikom. „Voleo je
Ravkiju. Ţeleo je samo da nas učini snaţnima i spase od slabih
kraljeva.”
„Slabi kraljevi”, naglas je razmišljao Nikolaj. „Skoro jednako
grozni kao slab čaj.”
Ali Zoja nije bila raspoloţena za budalaštine. „Voleo je Ravkiju”,
ponovila je. “A šta je Ravkija? Ko predstavlja Ravkiju?”
„Svi mi. Seljaci i prinčevi podjednako.”
„Naravno. Da li je Mračnjak voleo moju tetku, koja je umrla
zajedno s nebrojenim neduţnim civilima u Novokribirsku kako bi on
mogao svetu da pokaţe svoju moć?”
„Pusti ih na miru”, promrmljao je Nikolaj, spustivši šaku na njenu
mišicu.
Otrgla se. „Da li je voleo devojku koju je primorao da počini ta
ubistva? A šta je s devojkom koju je bacio starom kralju u krevet,
zarad sopstvenih ciljeva, a onda je unakazio kad se usudila da mu se
suprotstavi? Ili ţenu koju je oslepeo zato što je odbila da mu ponudi
nepopustljivu odanost?” Ko će govoriti umesto Ljiljane, umesto
Genje i Aline i Bagre, ako neće ona? Ko će govoriti za mene?
Ali hodočasnik se nije nimalo potresao, osmeh mu je bio miran,
blag, izluđujući. „Veliki ljudi su često ţrtve laţi koje smišljaju njihovi
neprijatelji. Koji se Svetac što je hodio među nama nije suočio s
tegobama u ovom ţivotu? Učili su nas da se plašimo mraka...”
„Lekcija koju ti očito nisi savladao.”
„Ali u mraku smo svi isti”, rekao je hodočasnik. „Bogataš,
siromah.”
„Bogataš moţe sebi da priušti upaljena svetla”, staloţeno je rekao
Nikolaj. Snaţno je cimnuo Zoju za ruku i odvukao je nazad na
jedrenjak, što dalje od hodočasnika.
„Pusti me”, pušila se ona. „Gde je svetilište za moju tetku? Za
svetog Haršoa? Za Sergeja ili Mari ili Fjedora? Ko će njih da oboţava i
pali svece u njihovo ime?” Osetila je neţeljeno peckanje suza u dnu
grla, pa ih je progutala. Ovi ljudi ne zasluţuju njene suze, samo njen
bes.
„Zoja”, prošaputao je Nikolaj. „Ako nastaviš da privlačiš paţnju,
neko moţe da nas prepozna.”

219
 Bio je u pravu; znala je to. Ali ovo mesto, onaj simbol na svim tim
zastavama... Sve to je bilo previše. Na peti se okrenula ka Nikolaju.
„Zašto ga vole?”
„Vole snagu”, odgovorio je. „Ţivot u Ravkiji je toliko dugo značio
ţivljenje u strahu. On im je pruţio nadu.”
„Onda mi moramo da im damo nešto više.”
„Hoćemo, Zoja.” Nakrenuo je glavu na jednu stranu. „Ne volim
kad me tako gledaš. Kao da si prestala da veruješ.”
„Toliki izgubljeni ţivoti, sve za šta smo radili, a ove budale su
spremne da prepravljaju istoriju.” Odmahnula je glavom, sa ţeljom
da istera uspomene, da ih zauvek iskoreni. „Ne znaš, Nikolaje. Bitka
u Kolovratu. Kad sam videla kako je Adriku otkinuta ruka. Njegova
krv... natopila je palubu. Nismo mogli da je očistimo. Ljudi koje smo
ovde izgubili. Na ovom pesku. Ne sećaš se. Tada si bio demon. Ali ja
se sečam svega.”
„Dovoljno toga se sećam”, rekao je, a u glasu mu se osetila oštrina
kakvu nikada ranije nije čula. Poloţio joj je šake na ramena, čvrsto je
stegnuvši. „Sečam se, Zoja, i obećavam da neću dozvoliti svetu da
zaboravi. Ali potrebno mi je da mi se vratiš. Sada mi treba da moja
generalica bude uz mene.”
Zoja je drhtavo udahnula, trudeći se da pronađe smirenost, da
zaustavi navalu slika. Ne osvrći se. Ne osvrći se ka meni. Videla je
Ljiljaninu šoljicu čaja na tezgi u njenoj radnji, osetila topao narandţin
miris bergamota.
Nije mogla da diše. U glavi joj je bilo teško i mutno dok ju je
Nikolaj podizao na jedrenjak. Mladi Olujnici već su bili napustili svoj
poloţaj da bi bolje videli crni kamen. Nikakav osećaj za disciplinu.
Nikolaj je rukom pozvao blizance. „Tolja, Tamar, pokupite te
Olujnike i vratite ih ovamo. A onda obiđite ovo veliko sjajno ruglo,
jedno s jedne drugo s druge strane. Saznajte sve što moţete o tome
kad se pojavilo i koliko ljudi svakoga dana dolazi ovamo. Moraćemo
da se pobrinemo za njih ukoliko zaista mislimo da kopamo negde u
blizini. Zoja i ja ćemo, zajedno s Jurijem, otići jedrenjakom malo na
zapad. Za sat vremena ćemo se naći da odlučimo šta će nam biti
sledeći korak.”
„Mogu da pomognem”, bunio se Jurij, posmatrajući Tolju i Tamar
kako skaču na pesak. „Mogu da razgovaram s hodočasnicima...”

220
 „Ti ostaješ s nama. Otići ćemo malo dalje i odlučiti šta da radimo.
Ne znam kako ćemo da kopamo ovde, a da ne uključimo sve ove
ljude.”
Jurij je gurnuo naočare ka korenu svog dugog nosa, a Zoja je
poţelela da mu ih polomi na dva dela. „Moţda bi trebalo da ih
uključimo”, rekao je. „Ili moţemo da tvrdimo kako traţimo relikvije
iz bitke za muzej...”
„To bi moglo samo da ih razjari”, odvratio je Nikolaj. „Proglasiće
to mesto svetim i nedodirljivim, ili će ţeleti sami da kopaju kako bi
pronašli nešto za svoje oltare.”
Zoja nije marila za ono što hodočasnici ţele. Bude li morala da
gleda njih i njihove crne zastave još jedan minut, moţe joj se desiti da
pomrači razumom, pomislila je.
Zavmula je rukave, osetivši teţinu pojačivača na svom zglobu.
„Dosta je bilo politike. Dosta diplomatije. Ţele tamu? Ja ću im dati
tamu.”
„Zoja...”, upozorio ju je Nikolaj.
Ali njena srdţba se više nije dala zauzdati, i Zoja je osetila kako se
diţe oluja. Bilo je potrebno samo da jedva primetno mrdne
zglobovima i pesak je počeo da se pomera, da se mreška, a onda su se
pojavile i dine, koje su postajale sve više. Videla je Genju kako se
zaklanja svojom crnom maramom, ruku prepunih oţiljaka. Videla je
mrtvog Heršoa na pesku, kose crvene kao pala zastava. Zojine
nozdrve ispuni miris bergamota i krvi. Vetar je zaurlao, kao da
progovara njenim besom.
„Zoja, prestani s tim”, prosiktao je Nikolaj.
Hodočasnici su se dovikivali, traţili sklonište, šćućurivši se jedni
uz druge. Svideo joj se njihov strah. Pustila je da pesak obrazuje
oblike: bleštavo sunce, ţensko lice Ljiljanino lice, iako tu nije bilo
nikoga ko bi ga prepoznao. Vetar je vrištao i pesak se podigao kao
plimni talas, zaklonivši sunce i obavivši ceo logor tamom.
Hodočasnici su se rasturili i razbeţali.
„Eto vam ga vaš Svetac”, rekla je sa sumornim zadovoljstvom.
„Zoja, dosta”, rekao je Nikolaj iz duboke senke koju je bacala njena
moć. „To je naređenje.”
Pustila je pesak da padne. Naglo je osetila vrtoglavicu, i u jednom
trenutku joj se učinilo da je ceo svet zatreperio i izvitoperio se.

221
Kolena su joj klecnula, pa se svom silinom skljokala na palubu
jedrenjaka, uplašena navalom mučnine koja ju je obuzela.
Nikolaj ju je zgrabio za mišicu. „Jesi li...?” A onda kao da je i on
posrnuo, i zakolutao očima.
„Nikolaj?”
Jurij se ispovraćao preko ograde.
„Šta se upravo desilo?”, upitala je, podigavši se na noge „Zašto...”
Ali reči su joj zamrle na usnama.
Zoja se sporo okretala ukrug. Logor hodočasnika je nestao, nestali
su šatori, nestao je svetlucavi kamen. Plavo nebo izbledelo je u sivi
sumrak.
„Gde su Tolja i Tamar?”, pitao je Nikolaj.
Tolja, Tamar, Olujnici, svi koji su stajali u blizini jedrenjaka svi su
bili nestali.
„Gde su?”, upitao je Jurij. „Šta im se desilo? Šta si uradila?”
„Nisam ja ništa uradila!”, pobunila se Zoja. „Bila je to samo mala
oluja. Niko nije bio ni u kakvoj opasnosti.”
„Da li ja imam nekakav napad?”, progovorio je Nikolaj, zureći u
daljinu. „Ili i vi vidite ovo isto?”
Zoja se okrenula ka zapadu . Nad njima se nadnosila palata
izvajana od istog peska boje kosti koji se nalazi i u Preklopu. Mada,
nije to bila toliko palata koliko čitav grad, golema građevina koja se
dizala u lukovima i šiljcima, dok su joj se oko najviših tornjeva
kovitlali oblaci. Bilo je nečega u njegovoj konstrukciji, u njegovim
upečatljivim proporcijama, što ju je podsetilo na most u Ivecu.
Negde u daljini začulo se kreštanje. Volkre, pomislila je Zoja, iako
je znala da je to nemoguće.
„Ĉudo”, rekao je Jurij i pao na kolena.
Začuo se nov krik, pa još jedan, a onda i gromoglasna grmljavina,
kad su se tamne prilike izgleda probile iz palate i neverovatnom
brzinom krenule ka njima.
„Nije to čudo”, rekao je Nikolaj, mašivši se za revolvere. „Ovo je
zamka.”

222
223
 Nikolaj je u ţivotu video mnoge zapanjujuće stvari maglene
ponije sa zemnikanskih granica, za koje se pričalo da trče toliko brzo
da postanu nevidljivi; morsku zmiju koja je probijala sebi put kroz
severni led; svet koji se razmotavao pred njim dok je jahao vetar s
krilama čudovišta na svojim leđima ali njegove oči nisu uspevale
sada da nađu smisao u onome što je video kako se obrušava s neba
na njih.
Jurij je klečao i molio se. Zoja je podigla ruke, i Nikolaj je već
mogao da oseti kako pesak šiba oko jedrenjaka dok ona priziva vetar
u njihovu odbranu.
Ĉim je čuo ono kreštanje u vazduhu, Nikolaj je potegao revolvere i
spremio se da dočeka volkre. Očekivao je senovita čudovišta ili neko
novo otelotvorenje Mračnjakove moći. Dođavola, moţda je jednim
delom svog bića očekivao i samog Mračnjaka, vaskrslog
Bezvezdanog Sveca, koji se vratio da ih sve kinji svojom harizmom i
lošim namerama.
Umesto toga, ugledao je... pčele, ogroman roj pčela, koji se kreće
nebom boje ovsene kaše, premeštajući se i grupišući tako da obrazuje
nešto što bi moglo biti obris ţene. Iza roja, peskom je stupalo nešto
groteskno, neko ogromno telo koje se neprestano menjalo i
prepravljalo imalo je dve glave, zatim tri; grbava leđa s kičmom koja
se izvijala u vijugavim grebenovima; deset, dvadeset, trideset dugih,
koščatih nogu koje su se istovremeno pomerale. Oblici su u nekom
trenutku bili ljudski, u sledećem ţivotinjski prekriveni gustim
krznom i škrgutavim zubima. A gore, visoko iznad svega, kruţila je
treća neman, raširenih krila i svetlucavih krljušti...
„Zoja, reci nešto zlobno.”

224
 „Zašto?”, jedva čujno je upitala.
„Zato što sam skoro ubeđen da mi se privida, a u mojim snovima
si mnogo prijatnija.”
„Nikolaje, ti si idiot.”
„Umeš ti i bolje.”
„Ţao mi je što trenutno ne mogu da ti pruţim bolju igru rečima.
Izgleda da sam paralisana od straha.”
Glas joj je drhtao a ako je nemilosrdna, nepokolebljiva Zoja bila
uplašena, onda je i sve što vidi zaista stvarno: pčele, groteska, i da
nemoguć, ali ipak prisutan zmaj, divovske veličine, koţnih krila u
velikom luku, s krljuštima koje su se presijavale crno, zeleno, plavo,
zlatno na jednoličnoj sivoj svetlosti.
„Zoja, šta god da si uradila da nas dovedeš ovamo, sad bi bio
pravi trenutak da to preokreneš.”
„Bih ja, da mogu”, zareţala je, a onda bacila zid od vetra uvis.
Pčele su se zakucale u njega, kao kad voda zaobilazi kamen koji
štrči u potoku, a njihovo bučno zujanje ispunilo je Nikolaju uši.
„Učini nešto!”, rekla je Zoja.
„Šta?”
„Imaš pištolje!”
„Neću da pucam u pčele.”
„Onda pucaj u ono tamo.”
Nikolaj je otvorio vatru na grotesku. Meci su pogodili
promenljivo telo glavu, ruku, drugu ruku, naduvene grudi. Sad kad
se pribliţilo, Nikolaj je nazirao kandţe, čeljust punu očnjaka, gusto
smeđe krzno koje je podsećalo na medveđe. Telo groteske upilo je
svaki njegov hitac, a meci su se ponovo pojavili koji sekund kasnije,
kao da ih je migoljavo tkivo prosto ispljunulo napolje.
Visoko iznad njih, zmaj je riknuo i raširio ogromna krila. Iz usta
zveri izbio je plameni gejzir, pravo prema njima.
Zoja je pruţila ruke uvis i nad glavama im se obrazovala
vazdušna kupola. Plamenovi su počeli da liţu prepreku. Nikolaj je
osetio kako mu vrelina priji obrve.
Vatreni udar je popustio i zmaj je ponovo kriknuo, obrnuvši se
iznad njih.
„Mislim da je pošteno reči da smo nadjačani”, rekao je Nikolaj.
„Poloţite oruţje”, rekla je groteska horom glasova iz stotinu usta.

225
 „Evo, samo što nisam”, odgovorio je Nikolaj. „Trenutno ih
smatram veoma utešnim. Jurij, diţi se s prokletih kolena i makar
pokušaj da izgledaš kao da si sposoban za borbu.”
„Ne razumem”, rekao je Jurij, očiju punih suza.
„To je u potpunosti tačno.”
„Ponovo ću da podignem pesak”, rekla je Zoja. „Ukoliko
dozovem dovoljno veliku oluju, zaštitiće nas dovoljno dugo da
odemo... negde. Moraćeš da upravljaš jedrima; neću moći
istovremeno da kontrolišem i oluju i jedrenjak.”
„Hajde”, rekao je Nikolaj, osmotrivši snast plovila. Bilo je u
najbolju ruku primitivno, ali plovio je on i nemirnijim morima.
Ponovo je zapucao, trudeći se da pokriva Zoju, a ona je pruţila
ruke i pesak Preklopa ili gde god da su se nalazili podigao se uz
glasno šuštanje. Sada nije morala da bude neprimetna, nije morala da
prikriva svoje pokrete kako bi zavarala hodočasnike. Naprotiv, oluja
je sada oţivela poput čoveka koji se prene iz lošeg sna, iznenadan zid
sile koji je odbacio stvorenja unazad. Pesak je obrazovao kovitlac u
obliku zida koji je sakrio bekstvo jedrenjaka.
Nikolaj je vratio revolvere u futrole i uhvatio konopce, spustivši
jedro. Platno se napelo uz prasak, napunilo vazduhom, terajući ih na
istok i nazad ka mestu za koje su se nadali da i dalje predstavlja
granicu Preklopa. Šta god da su bila ova stvorenja, njihova moć je
morala biti povezana sa ovim mestom.
Odjednom kao da se tlo pod njima ispupčilo. Jedrenjak se
nesigurno zaneo nadesno kad mu je jedan klizač otpao u pesak. I
Zoja i Jurij su izgubili ravnoteţu, ali Zoja nije posustala. Ĉak i leţeći
nauznak, nastavila je da pokreće vetar. Nikolaj je čvrsto drţao
konopce, pokušavajući da iskoristi oluju kako bi ispravio jedrenjak.
Ali tlo se obadalo poput divlje ţivotinje, kao da je i sam pesak pod
njima bio ţiv.
Jedrenjak se na jednom klizaču još više nagnuo. „Ispašćemo!”,
doviknuo je Nikolaj. Imao je neprirodan osećaj da ih neka dţinovska
ruka namerno prevrće u pesak.
Popadali su jedni preko drugih, nimalo dostojanstveno. Nikolaj se
smesta osovio na noge, zgrabivši Zoju i Jurija da se zajedno
otkotrljaju na bezbednu udaljenost. Jedrenjak je, međutim, tupo i
bezopasno tresnuo na jednu stranu, a pesak se istog trenutka smirio.

226
 Bez Zojine razjarene oluje, nebo je ponovo postalo vedro. Ispred
njih se iz peska podigla neka prilika, zatim još jedna, pa još jedna
čitav puk peščanih vojnika. Nisu imali lica, ali zato su im uniforme
bile krajnje detaljne. Izgledali su kao uljane slike drevnih ravkijskih
vojnika, kao vojska Jaromira Odlučnog, obučena u krzna i bronzu,
samo što je sve to bilo sačinjeno od peska. Zoja je podigla ruke i
poslala ţestok udar vetra pravo u redove vonika, ali oni su samo
stajali, čvrsti i nepokretni.
„Šta su oni?”, upitala je Zoja.
Vojnici su nastavili da se pojavljuju u talasima, čitava armija koja
se protezala do obzorja, gde se i dalje nazirao onaj zamak.
„Mislim da nam pokazuju u kolikoj smo meri nadjačani”, rekao je
Nikolaj.
„Ko to?”
Peščani vojnici su zakoračili unapred kao jedan, a taj zvuk je
odjeknuo poput pucnja iz sačmare. Zoja i Nikolaj su stajali leđa uz
leđa, okruţeni sa svih strana. Pored njih, Jurij je i dalje bio na
kolenima, a na licu mu se čitalo nekakvo manično ushićenje.
„Ne znam kako da se borim protiv ovoga”, rekla je Zoja. Nekako
je uspela da umiri glas, ali je on ipak u njemu čuo strah. „Ovo je deo
kad časno ginemo, jelda?”
Iznad njih je kruţio zmaj. Ako su ova stvorenja ţelela Nikolajevu
smrt, izabrala su vrlo sloţen način da to ostvare, tako da je nešto
drugo ovde bilo u igri mogao je samo da se nada kako je to nešto što
će mu omogućiti da pregovara o Zoinoj i Jurijevoj bezbednosti.
„Ne, ovo je deo gde se kralj Ravkije predaje, a ljubav koju nikada
nije upoznao ostaje da ţivi u pesmama i baladama.”
„Nikolaje”, brecnula se Zoja. „Da se nisi usudio.”
„Kaţi mi koji drugi izbor imam, Nazjalenski. Jedno od nas mora
da preţivi ovo.” Onda je spustio glas. „Vrati se u prestonicu i okupi
Griše.” Pod pretpostavkom da ona uopšte moţe odavde da se vrati u
Os Altu.
Odbacio je revolvere u pesak i podigao ruke, pogledom prelazeći
preko peščanih vojnika u stroju, prilike na nebu, kršnog tela groteske
koje se naziralo iza njihovih redova. „Nisam siguran kome se
predajem...”
Zmaj se naglo okrenuo u vazduhu i strmoglavio ka njima. Moţda

227
su ipak nameravali da ga ubiju.
„Zoja, skloni se!”, povikao je Nikolaj, bacivši se na nju.
„Pazi da neću”, promrmljala je i oborila ga u pesak, postavivši se
ispred njega čvrsto ukopanih stopala i podignutih ruku.
Zmaj je bljunuo vatru, a Zoja je podigla oluju. U jednom trenutku
činilo se da su ravnopravni zlatan vodopad plamenova šiban
naletima vetra. A onda je Zoja rukama napravila petlju i pruţila ih u
stranu, poput dirigenta koji vodi simfoniju. U prvom trenutku
Nikolaj nije razumeo, ali onda su plamenovi zgasnuli. Zmaj se
propeo, iz grla mu se otelo prigušeno krkljanje. Zoja mu je ukrala
dah; izgnala je vazduh iz vatre, ukinuvši joj gorivo, i zmaj je ostao da
se guši.
Nikolaj je skočio ka pištoljima, spreman da iskoristi priliku koju
mu je pruţila, ali pre nego što je i stigao da nanišani, zmaj je
zaglušujuće riknuo. Ĉeljusti su mu se otvorile i vatra je pokuljala
napolje. Ovoga puta, plamenovi su goreli plavo, svetlije i vrelije nego
pre, dovoljno jako da istope kamen ili pesak.
„Zoja!”, povikao je Nikolaj, ali ona je već stegla pesnice i ponovo
ih podigla, poteravši ledeni vetar protiv zmajevog napada.
Plava vatra obasjala joj je lice. Kosa joj se podigla kao crna kruna
oko glave a oči su joj bleštale kobaltnoplavom bojom, kao da i ona
sama gori u zmajevoj vatri.
Zoja je vrisnula kad su se plamenovi sudarili sa silinom njene
moći. Zaškrgutala je zubima, i Nikolaj je video kako joj po čelu
izbijaju graške znoja. Zapucao je ka zmaju, ali činilo se da se njegovi
meci tope još i pre nego što stignu do krljušti stvorenja. Po
prevrnutom jedrenjaku hvatalo se inje, prekrivalo Nikolajeve ruke i
redove peščanih vojnika koji su ih okruţivali.
A onda je Zoja klonula. Pala je na kolena, a zimska oluja je nestala,
ostaviviši za sobom samo tanku koru mraza koji se već topio.
Nikolaj je skočio na noge, potrčao posrćući prema njoj, uveren da
će videti kako je gutaju plamenovi. Ali zmaj je prestao da bljuje
vatru. Lebdeo je iznad njih i posmatrao.
„Zoja”, rekao je Nikolaj kad je pao na kolena pored nje, uhvativši
je u naručje pre nego što se prevrnula. Koţa joj je bleštala od moći
Griša, ali sva se tresla i išla joj je krv na nos.
Zmaj se prizemljio ispred njih, sklopivši ogromna krila. Moţda je

228
ţeleo da se malo poigra hranom.
„Odbij”, rekao je Nikolaj, iako nikako nije mogao sprečiti zver da
im se pribliţi. Jurij je i dalje klečao, klateći se kao pijanac koji ne moţe
da odluči vredi li uopšte napora pokušaj ustajanja.
„Dečak kralj”, rekao je zmaj; prilazio je vrebajući, dok je repom
šibao naokolo. Glas mu je bio tiha tutnjava, poput grmljavine kod
udaljenog planinskog vrha. „Ratni heroj. Princ sa demonom
sklupčanim u srcu.” Nikolaj nije bio siguran šta ga je više zapanjilo to
što zmaj govori, ili to što je znao šta ih je potaklo na ovo prokleto
putovanje.
Zmaj se nagnuo napred. Oči su mu bile ogromne i srebrne, ţenice
crni prorezi.
„Da sam hteo da je povredim, dečače, već bi bila pepeo. Kao i svi
vi.”
„Svakako je izgledalo da si hteo”, odvratio je Nikolaj. „Ili je to tvoj
način da se prijateljski pozdraviš s nekim?”
Zmajeva tutnjava mogla bi da bude smeh. „Ţeleo sam da vidim
šta je u stanju da uradi.”
Zoja je zaurlala od čiste muke. Taj zvuk je bio toliko očajnički,
toliko bolan, da je Nikolaj jedva poverovao kako silazi sa usana
njegove generalice.
„Šta je bilo?”, preklinjao ju je da mu kaţe, steţući joj još jače u
naručju dok je po njenom telu traţio rane, krv.
Ali ona ga je odgurnula, čeprkajući po pesku, a nov nalet bola i
besa izvio se iz njenih grudi.
„Svih mu Svetaca, Zoja, šta nije u redu?”
Zgrabila je nešto što se presijavalo i prinela sklopljenu šaku
grudima, uz jecaje kakve Nikolaj nikada ranije nije čuo. Trebalo mu
je nekoliko trenutaka da joj silom razdvoji prste. Na njenom dlanu
ugledao je dve polovine slomljene srebrne grivne. Njen pojačivač se
raspao.
„Ne”, grcala ja. „Ne.”
„Da”, prosiktao je zmaj.
„Jurise, prestani s tim”, rekla je ţena, probijajući se kroz redove
peščanih vojnika. Nosila je haljinu od vatrenih ruţa koje su cvetale i
venule u prepletenim vreţama oko njenog tela. Zlatna kosa bila joj je
načinjena od zujeće gomile pčela koje su se rojile i skupljale oko

229
njenog ozarenog lica. „Dobio si bitku. Znaju s čime se suočavaju.”
„Prva kap uzbuđenja posle ovoliko godina, Elizaveta, a ti si
izgleda resila da me lišiš zabave. Dobro, nek ti bude.”
Zmaj je teško slegnuo ramenima, a onda pred Nikolajevim
unezverenim očima kao da se skupio, smanjio, i postao visok
muškarac u vešto iskovanoj veriţnjači koja se presijavala kao crna
krljušt. Peščani vojnici su se razdvojili, otkivajući pogled na
grotesku, tela koje se i dalje prelivalo i menjalo, potpuno prekrivenog
očima, kao da pokušava da što bolje osmotri svaki, i najmanji delić
prilika pred sobom.
„Šta je ovo?”, odlučno je upitao Nikolaj. „Ko ste vi?”
„Zar se ljudi ne mole Svecima?”, odvratio je čovek po imenu Juris.
„Napokon”, zajecao je Jurij, i da je na kolenima. „Napokon.”
„Dođite”, rekla je Elizaveta, pruţivši ruku, dok su pčele tiho,
gotovo umirujuće zujale oko nje. „Sve ćemo vam objasniti.”
Ali Nikolajev um već je preskočio provaliju u oblast besmisla.
Sankta Lizabeta, koja je svoje mučeništvo doţivela u polju ruţa.
Sankt Juris, koji je...
„Ti si ubio zmaja”, rekao je Nikolaj. „To je... to je u svim pričama.”
„Ponekad se priče samo pribliţno drţe pojedinosti”, odgovorio je
Juris, bleštavo se osmehnuvši. „Dođi, dečače kralju. Vreme je da
razgovaramo.”

230
 Isak se svim silama trudio da se ne znoji u uniformi, a zbog toga
se samo znojio još više. Nije ga toliko mučio bol preobraţaja koliko
blizina Genje Safin dok je prelazila prstima preko njegovog nosa i
čela. Već se skoro puna dva dana nalazio nasamo s njom u prostoriji
za veţbu koju su obično koristile Korporalke. Nije imala prozore, a
na jedinim vrata neprestano su straţu čuvali blizanci Batar. Svetlost
za Genjin briţljiv rad dopirala je odozgo, od širokog svetlarnika,
kroz staklo toliko čisto da je moglo biti samo proizvod veštine Griša.
Isak nije morao ništa da radi, osim da ostane što više moţe
nepokretan, da netremično posmatra Genju, i dozvoli mislima da
lutaju putem koji ga je doveo u ovu neshvatljivu situaciju. Da li je sve
počelo kad mu je otac umro? Ili je uzrok regrutacija? Da li je počelo
za vreme vojnog pohoda na sever, dok je sluţio pod Nikolajem
Lantsovim? Njegov princ je tek napunio osamnaest godina, bio je
jedva nekoliko meseci stariji od samog Isaka. Isak je s vremenom
počeo da se divi svom zapovedniku, ne samo zbog hrabrosti već i
zbog načina na koji je uspevao da se pameću izbavi iz nezgodne
situacije. Nikada nikome ne bi zaboravio ime, nikada ne bi propustio
da pita za bolesnog rođaka ili kako teče oporavak vojnika.
Nakon bitke kod Halmhenda, princ je posetio ambulantu da bi
razgovarao s ranjenicima. Sate je proveo tamo, čavrljao sa svakim
vojnikom, očarao svaku bolničarku, svima podigao raspoloţenje.
Kad je seo pored Isakovog bolničkog kreveta, napunio mu čašu
vodom, pa čak mu je i prineo usnama, Isak je bio toliko svladan
osečanjima da je morao da se podseti kako se bese guta.
Razgovarali su o Isakovom detinjstvu, njegovim sestrama, i Isak je
u nekom trenutku shvatio da je princu ispričao sve o svom ocu, koji
je bio učitelj u kuči barona Velčika. Isak godinama nije pomenuo

231
očevu smrt, i nikada nikome nije rekao koliko mu se ţivot promenio
posle te tragedije, kako je njegova porodica bila primorana da
napusti baronovo imanje i odsedne u malenoj iznajmljenoj sobi iznad
krojačke radnje, gde je njegova majka radila na procenat, trudeći se
koliko moţe da prehrani i obuče Isaka i njegove sestre.
Princ je pohvalio Isakovu nadarenost za jezike, i predloţio mu da,
sad kad je kucnuo čas da napusti front, razvije taj talenat.
„Nisam siguran da moja porodica moţe da priušti tako nešto”,
priznao je Isak, pomalo se stideći. „Ali ću svakako razmisliti o tome,
Vaše veličanstvo.”
Vratio se kući i čim je mogao, počeo je da traţi posao. Meseci su
prolazili, a Isak je povremeno radio i čekao da mu se telo oporavi
dovoljno da se vrati u sluţbu, plati koja je njegovoj porodici bila tako
očajnički potrebna. A onda ga je jedne večeri, kad je došao kući,
majka čekala s pismom. Ĉitavog dana lopatao je stajsko đubrivo, za
šta je dobio šest jaja, koja je doneo kući paţljivo umotana u skut
košulje. Umalo ih je sve ispustio videvši da pismo u majčinoj ruci
ima prinčevog dvoglavog orla na pečatu od svetloplavog voska.

Dragi Isače,
Oduševljen sam što smo obojica preţiveli moje zapovedništvo.
Ukoliko bi ţeleo da napustiš svoje selo i kreneš na naporan put do Os
Alte, čeka te posao u kraljevskoj gardi Velikog Dvora. Posao
podrazumeva uţasno mnogo stajanja u stavu mirno, prikrivanja
dosade na licu za vreme najmučnijih događaja koje čovek moţe da
zamisli, otvaranje vrata i glancanje dugmadi, tako da te neću kriviti
ako bi se radije poduhvatio bukvalno bilo kog drugog zanimanja.
Međutim, ukoliko imaš hrabrosti da se suočiš s tim uţasima, takođe
ćeš otkriti da će te moji lični učitelji rado podučavati jezicima koje
izabereš. Nadam se da ćeš se odlučiti za šuneski, kerčanski i
zemnikanski, pošto su to jezici koji mogu biti od najveće koristi
princu ili kralju, ali svakako si slobodan da udovoljiš i svojoj ţelji za
kejleskom poezijom, ako ti je po ukusu. Ja sam probao, i stomak me još
muči.

Srdačan pozdrav,
Nikolaj Lantsov,
Veliki vojvoda Udove,

232
 Princ Ravkije, itd

Isakova majka i sestre prišle su da dodirnu finu, debelu hartiju i

pređu prstima po šarama pečatnog voska. Majka mu je plakala
istovremeno od tuge što joj sin odlazi i od sreće što im je princ učinio
tako veliku čast. Mesta u kraljevskoj gardi bila su rezervisana za
ratne heroje i sinove niţeg plemstva.
Što se Isaka tiče, ostatak nedelje proveo je krpeći rupe u krovu,
koje je njihov stanodavac odbijao da popravi, a kad je s tim završio,
poljubio je majku i sestrice, obećavši im da će im pisati koliko god
često bude mogao. Navukao je vojničke čizme i pokrpljen šinjel pa se
uputio u prestonicu.
Isak je uţivao na svom poslu u palati, u miru Os Alte nakon haosa
rata i muka kod kuće, u zadovoljstvu učenja jezika u slobodno
vreme. Od njegove plate, koju je svakog meseca slao kući, njegova
porodica mogla je da se preseli u podesnu malu kolibu s dovoljno
velikom baštom za gajenje povrća i prozorom koji gleda na sever,
kako bi njegova majka mogla da šije pod svetlošću sunca.
Nije uvek bilo lako. Isak je, pored ograničenja svog malog rodnog
mesta i rutinskog ţivota u vojsci, malo toga znao o ţivotu, i nije bio
siguran šta je bilo više zastrašujuće: zlatni filigranski ukrasi na
posudu, dame optočene draguljima, ili prosto pogled na Drugu
Armiju, njene pripadnike u crvenim, plavim i ljubičastim keftama dok
se kreću imanjem. S vremenom je, međutim, pronašao svoje mesto i
prilagodio se ritmu i zahtevima ţivota u palati. Kad je Mračnjak
izveo napad na presto, Isak se prihvatio oruţja i stao u odbranu
Lantsovog imena. A kad je princ Nikolaj postao kralj Ravkije, stajao
je u stavu mirno u obnovljenoj kapeli i s ponosom u srcu posmatrao
krunisanje svog kralja.
Ţivot se nastavio. Isak je tečno govorio šuneski, zemnikanski,
kerčanski i sulijski. Zarađivao je dodatnu platu kao prevodilac za
Krunu, a uprkos kraljevim upozorenjima, razvio je i ljubav prema
poeziji svake vrste.
A onda je usledio poziv. Isak je bio na duţnosti kod ulaza u juţno
krilo kad ga je potraţila Tamar Kir-Batar. Bio je zbunjen i nemalo
uplašen. Ne dobija se svaki dan zahtev za pojavljivanjem pred
Trijumviratom Griša mada mu je laknulo kad je saznao da Zoja

233
Nazjalenski i dalje putuje s kraljem, tako da će makar izbeći njen
oštar prezriv pogled. Dovoljno je bilo da digne jednu obrvu pa da se
čoveku skvrče mošnice.
Isak dotad jedva da je i ušao u Mali Dvor, i nikada nije prošao
dalje od Dvorane pod Zlatnom Kupolom, ali sada ga je Tamar
sprovela kroz dvokrilna vrata ukrašena snopom strela kao simbolom
Trijumvirata, pa niz krivudave hodnike, do male prostorije zidova
obloţenih mapama Ravkije i sveta.
Tamo su bili Genja Safin i David Kostik, kao i Tamarin brat
blizanac, Tolja, toliko visok da mu je glava maltene dodirivala
tavanicu i s kojim je Isak s vremena na vreme razmenjivao knjige
poezije. Iznenadilo ga je što oboje blizanaca vidi ovde obično se
moglo računati na to da će makar jedno od njih dvoje pratiti kralja.
„Sedite, kapetane Andrejev”, rekla je Genja Safin. Na Isakovo
veliko iznenađenje, posluţila mu je čaj i raspitala se za njegovo
zdravlje, pa je tek onda izgovorila reči koje će promeniti tok njegovog
ţivota: „Kralj je nestao.”
Priča koja je usledila bila je zaista neobična, i Isak je znao da su mu
je preneli samo u najopštijim crtama: kralj Nikolaj i zapovednica
Nazjalenski putovali su s blizancima Batar kad su nestali usred
peska Razmorja. I mada su ih blizanci traţili, koliko im je diskrecija
dozvoljavala, od njih nije bilo ni traga.
„Još ne znamo da li je kralja potrebno spašavati, ili je za to već
kasno”, rekla je Genja. „Ali znamo da će naši neprijatelji, ukoliko
saznaju za kraljev nestanak, nesumnjivo iskoristiti našu ranjivost. Za
ravkijski presto ne postoji jasan redosled nasleđivanja, i od suštinske
je vaţnosti da niko ne otkrije kako smo trenutno bez vladara, sve dok
ne nađemo kralja ili ne smislimo neku strategiju.”
„Naravno”, tiho je odgovorio Isak, pomislivši kakvu će to paniku
izazvati u narodu.
Genja je duboko udahnula. „Ali za dve nedelje će u Os Altu
doputovati sedamnaest princeza, plemkinja i bogatih dama,
okruţenih slugama i pratiocima, s nadom da će upoznati Nikolaja
Lantsova i da će jedna od njih postati ravkijska kraljica. Naţalost, za
to nam fali jedan monarh. Zato si nam potreban ti.”
„Ja?”
„Da glumiš kralja.”

234
 Isak se nasmešio, pošto nije mogao da smisli kako bi drugačije
odgovorio na to. I mada nije razumeo šalu, bio je spreman da se igra
do kraja. Ali Genja Safin mu nije uzvratila osmehom.
„Sam kralj je smislio taj plan u slučaju nepredviđene situacije,
ukoliko se desi da bude povređen ili... drugačije onesposobljen”,
blago je nastavila, „iako nismo imali razloga da mislimo kako ćemo
morati da ga primenimo tako brzo i s toliko malo pripreme. Ti si na
njegovom spisku kandidata. Otprilike ste iste visine. Govoriš više
jezika. Verujem da te mogu prekrojiti tako da dovoljno ličiš na kralja,
ne bismo li uspeli da zavaramo čak i straţare koji ga gledaju već
godinama.”
„Makar dok sedi mirno”, rekao je Tolja.
„Istina”, nadovezala se Genja. „To što ćeš izgledati kao Nikolaj
biće samo prvi izazov. To da govoriš poput njega, da hodaš poput
njega i sve ostalo... pa, to ćemo morati da prepustimo tebi.”
„Ja... niste valjda smislili da treba da se pretvaram da sam on”,
rekao je Isak. To je bilo nezamislivo. Apsurdno.
„Jesmo”, rekao je Tolja, prekrstivši goleme ruke. „Smislili smo.”
„Ali taj se događaj sigurno moţe odloţiti. Ukoliko je kralj trebalo
da izabere kraljicu...”
„Neveste moţemo da odloţimo”, rekla je Tamar. „Ali postoje
pitanja nacionalne bezbednosti koje ne moţemo da odlaţemo. Dobili
smo obaveštajne podatke kako je jedna pripadnica Tavgarada moţda
spremna da prebegne. Ovo moţe biti naša jedina šansa da
uspostavimo kontakt s njom i saznamo poloţaje bitnih šuneskih
vojnih baza.”
Tavgarad. Doslovni prevod te reči glasio bi „s pesnicama od
kamena”, ali Isak je znao da se ona odnosi na elitne vojnikinje koji
štite i sluţe šunesku kraljevsku porodicu. Ukoliko je neko od njih
spreman da postane izdajnik, teško je i zamisliti kakve bi sve
informacije mogli da prikupe.
Tamar Kir-Batar ga je pogledala jasnim zlatnim očima i rekla:
„Potreban si svojoj zemlji.”
Ali pridobila ga je tek Genja, koja je svojim unakaţenim usnama
dodala: „I svom kralju.”
Isak je pristao. Naravno da jeste. Bila je to njegova vojnička
duţnost, ali je to takođe bilo i najmanje što je mogao da učini za

235
kralja koji je toliko zaduţio i njega i njegovu porodicu.
I tako je počelo časovi manira, dikcije, kako da pravilno sedi ili
stoji. Nije se radilo samo o tome da treba da se pretvara da je bogat i
uticajan čovek; trebalo je da se pretvara da je kralj. I to ne samo kralj,
već dečak kralj koji je već postao legenda. Nikolaj je bio sve što Isak
nije bio. Samopouzdan, siguran, svetski čovek. Isak je imao dara
samo za jezike a čak je i to postalo izvesna prepreka, jer je šuneski
znao bolje od kralja, a zemnikanski izgovarao s čistijim naglaskom.
Ali najčudnije od svega bilo je vreme koje je provodio ovde, pod
ovom staklenom kupolom, natapajući odeću znojem u prisustvu
Genje Safin, s jednim okom boje ćilibara i kosom boje zalaska sunca.
Isak je znao da ona samo radi svoj posao, ali bilo mu je teško da ne
oseća kako ga proučava, kako mu pruţa obilnu paţnju, pa je zatekao
sebe kako se pomalo zaljubljuje u nju. Bila je to šašava zanesenost.
Očito je volela Davida Kostika, briljantnog Tvaratelja koji je ćutke
prisustvovao mnogim njihovim sastancima, čitao gomile
dokumenata i škrabao po ogromnom notesu za skiciranje. Ali zbog
sklonosti ka skromnim muškarcima samo mu se još više sviđala.
Jedan oţiljak joj je povlačio levi ugao usana malo nadole i Isak je
hvatao sebe kako sanjari o tome da je poljubi na to mesto. Brzo bi ga
u stvarnost vratio oštar ubod njenog prsta u rame. „Isače, ispravi se”,
rekla bi, ili: „Zaklanjaš mi svetlost, Isače”. Ponekad bi za to vreme
dolazili i ostali, da mu čitaju o kerčanskoj istoriji ili ga propituju o
trgovaškim rutama. Povremeno bi razgovarali o strategiji, a od njega
se očekivalo da samo sedi i ne radi ništa, kao grudva gline.
„Moţemo krišom da ga izvedemo iz palate kroz tunele, kad
padne mrak”, rekla je Tamar, vrteći po rukama jednu od svojih
sekira tako da se Isak samo još više preznojio, “a onda ujutru da
organizujemo kraljev povratak s hodočašća. Izgledaće kao da se
samo nakratko zaustavio na imanju grofa Kirigina.”
„Kako ćemo opravdati Zojino odsustvo?”, upitao je Tolja.
Genja se malo odmakla da prouči ono što je uradila sa Isakovom
bradom. „Reći ćemo da je ostala kako bi otputovala u Os Kervo.”
Protrljala je oči i posegnula za šoljicom čaja. „Ne razumem. Niko ne
moţe tek tako da nestane.”
„Prepustite Nikolaju da izvede nemoguće”, rekao je Tolja.
„Moţda mu je samo bio potreban odmor”, dodala je Tamar.

236
 Tolja je zastenjao. „Moţda se napokon dovoljno smučio Zoji, pa
ga je zakopala ispod peska.”
Ali Genja se nije nasmejala. „Ili je moţda sve ovo Aparatovo
maslo, i on se vratio svojoj praksi izvođenja pučeva.”
„Ukoliko je to slučaj”, rekao je David, „mi smo sledeći na
njegovom spisku.”
„Hvala ti, ljubavi. Vrlo ohrabrujuće.”
Tamar je usporila okretanje sekire. „Da je Aparat ovo smislio,
očekivala bih da dosad već javnosti otkrije kraljev nestanak.”
„Bilo kako bilo”, rekao je Tolja, „moraćemo da ga drţimo podalje
od Isaka. Sveštenik je previše prepreden da ne shvati kako kralj... nije
sav svoj.”
Genja se skljokala na stolicu i zarila glavu u šake. Isak nikada nije
video da izgleda tako poraţeno, i srce ga je zabolelo zbog toga.
„Koga zavaravamo? Ovo neće uspeti.”
„Hoće”, rekla je Tamar. „Mora.”
„Već je skoro istovetan kralju”, dodao je David, zagledavši se u
Isakovo lice. „Rekao bih da je ovo tvoj najbolji rad dosad.”
Genja je odbacila kompliment odmahnuvši rukom. „Ne radi se
samo o crtama lica. Već o načinu na koji ih Nikolaj ispunjava, ono
krivljenje usana, nagib glave. Moţda zavaramo goste, moţda čak i
ponekog dvoranina, ali sluge? Kraljeve ministre? Ljude koji ga
gledaju svakog dana, koji su večerali s njim i plesali s njim?
Zaboravite. Ovo je uzaludno.”
„Ţao mi je”, rekao je Isak. Mrzeo je pomisao na to da će izneveriti
svoju zemlju i svog kralja, isto kao i ovu nadarenu devojku pred
sobom.
Genja je digla ruke. „Eto na šta mislim. Nikolaj nikada ne bi tako
pognuo glavu, niti bi se tako iskreno izvinjavao.”
„Ţao mi je”, ponovio je Isak bez razmišljanja, a onda se lecnuo.
„Nemamo više izbora”, rekla je Tamar. „Ili ćemo otkazati zabavu i
rizikovati da Nikolajevo odsustvo bude otkriveno, ili ćemo preuzeti
ovaj rizik.”
„A ako nas otkriju?”, upitao je Tolja.
„Nisam siguran ni za šta bismo bili krivi”, razmišljao je David.
„Da li se laţno predstavljanje pod imenom kralja smatra veleizdajom
ukoliko se to radi za kraljevo dobro?”

237
 Isak je progutao knedlu. Veleizdaja. Na to nije ni pomislio.
„Moţda ovako samo omogućavamo Aparatu da jednim prostim
potezom skloni čitavo rukovodstvo Griša”, rekla je Tamar.
Genji se oteo uzdah. „Isače, znam da se trudiš najviše što moţeš,
ali traţili smo previše od tebe. Ovo je od početka bila ludost.”
Isak je mrzeo što vidi kako ovi hrabri ljudi gube nadu. Setio se
Nikolaja Lantsova kako sedi pored njegovog bolničkog kreveta,
pomislio kako su ga dočekali majčin osmeh i bucmasti obrazi
njegovih sestara kad ih je poslednji put posetio.
Zavalio se u stolici, prebacio jednu ruku preko naslona, pa
otegnuto progovorio, s najviše opuštene nadmenosti što je uspeo da
skupi. „Genja, dušo, pozvoni da donesu konjak. Ne moţe se od mene
očekivati da ovako trezan podnesem neumitnu propast.”
Zagledali su se u njega ne trepćuči.
David je zadobovao mastilom umrljanim prstom po usni. „Bolje.”
„Bolje?”, zavapila je Genja, pa od sreće zatapšala rukama. „Bilo je
savršeno! Hajde opet.”
Isak je u trenutku osetio napad paničnog straha, ali odmah je
podigao obrvu. „Sad ti izdaješ naređenja? Nadam se da to znači kako
ću moći sebi da prištim kraljevsku dremku.”
Tamar se osmehnula od uva do uva. Tolja je uskliknuo. Genja se
nagnula napred i spustila ogroman poljubac Isaku na obraz a Isak je
uradio ono što Nikolaj Lantsov nikada ne bi.
Porumeneo je.

238
 Ostavili su jedrenjak, i pesak je odneo Nikolaja, Zoju i Jurija do
dţinovske palate; dine su klizale pod njihovim stopalima na način od
koga se Nikolaju prevrtalo u ţelucu. Ponosio se time što se svemu
lako prilagođava, ali jedno je bilo primenjivati novu tehnologiju, ili
se usuditi na večeru doći u košulji bez prsluka, a nešto sasvm drugo
videti kako se vaše razumevanje prirodnog sveta razbija u
paramparčad u toku samo jednog popodneva.
„Ne izgledaš dobro, dečače kralju”, tutnjao je Juris, koji se vratio u
svoj zmajevski oblik.
„Neobičan način putovanja. Pretpostavljam da ne bi razmislio o
tome da nas poneseš na svojim leđima?”
Zmaj je huknuo. „Samo ako biste ţeleli da uzvratite tu uslugu.”
Dok su se pribliţavali palati, Nikolaj je morao da iskrene vrat
kako bi je sagledao. Nikada nije video toliku građevinu. Ĉitavom
puku inţenjera trebalo bi hiljadu godina samo da smisle takvu
tvorevinu, a kamoli da je sagrade. Palate i tornjevi bili su grupisani
oko tri glavne kule: jedne od crnog kamena, druge od nečega što je
ličilo na sjajni čilibar, i treće koja je mogla da bude samo od kosti. Ali
bilo je nečega pogrešnog u vezi sa ovim mestom. Nikolaj nije video
nikakve znake ţivota, nijednu priliku kako prelazi bezbrojne
mostove. Tvorevina je imala oblik grada, ali odavala je utisak
grobnice.
„Zar ovde nema više nikoga?”, upitao je.
„Nema”, odgovorila je promenljiva groteska horom baritonskih
glasova, podcrtanih reţanjem medveda. „Već skoro četiri hiljade
godina.”
Ĉetiri hiljade godina? Nikolaj je pogledao ka Zoji, ali njen pogled
se gubio u daljini, dok je šakom stezala ogoljeni levi zglob.

239
 Pesak se podigao, noseći ih još više, i Nikolaj je video da tri kule
okruţuju građevinu pod kupolom, veliki broj terasa i palata i
vodopada iz kojih se slivao pesak, svetlucajući u sivom sumraku.
Prošli su ispod širokog luka i ušli u prostranu kruţnu odaju čiji su
se zidovi presijavali liskunom. Pesak pod njihovim nogama
pretvorio se u kamen, iz poda se podigao okrugao sto, s mlečnim
kvarcom u središtu. Elizaveta im je pokazala da sednu u kamene
stolice koje su se pojavile oko njega.
„Plašim se da vam ne moţemo ponuditi ništa za jelo ili piće”,
rekla je.
„Zadovoljićemo se i odgovorima”, odvratio je Nikolaj.
Jurij je kleknuo na kameni pod, pognute glave, mrmljajući nešto
na jeziku za koji je Nikolaj pomislio da je liturgijski ravkijski, pošto je
tek povremeno uspevao da razazna poneku reč obećano, prorečeno,
tama.
„Molim te, prestani s tim”, rekla je Elizaveta, a pčele su joj
uznemireno zazujale. „I molim te, sedi.”
„Neka ga. Uniţava se i uţiva u tome”, rekao je Juris. Sklopio je
krila i smestio se na pod na dobranoj udaljenosti od Jurija. „Odakle
početi?”
„Običaj nalaţe da počnemo od toga ko ste, dođavola, vi.”
„Mislio sam da smo to već pokrili, dečače kralju.”
„Jesmo. Ali svetaštvo zahteva mučeništvo. A vi mi izgledate i te
kako ţivi. Osim ukoliko je ovo zagrobni ţivot, a u tom slučaju sam
izrazito nedovoljno zvanično obučen. Ili previše zvanično.
Pretpostavljam da to zavisi od vaše zamisli o raju.”
„Da li on uvek ovoliko priča?”, upitao je Juris Zoju, ali ona nije
odgovorila, zagledana u nenarušeno prostranstvo bezbojnog neba
nad njima.
„Svi smo mi umrli u ovom ili onom trenutku, i onda smo ponovo
rođeni”, rekla je Elizaveta. „Ponekad ne baš onakvi kakvi smo bili.
Moţeš nas zvati kako ti drago: Griše, Sveci...”
„Relikvije”, rekao je Juris.
Elizaveta je napućila usne. „Nimalo mi se ne dopada to ime.”
Juruju se oteo mali, ushićen jecaj. „Sve je onako kako je bilo
obećano”, brbljao je. „Sve čemu mi je rečeno da se nadam...”
Elizaveta je poslala jednu vreţu da mu se obavije oko ramena

240
poput utešiteljske ruke. „Sad je dosta”, neţno je rekla. „Sad si ovde i
moraš da se smiriš.”
Juruj je stegao vreţu, zario lice u njeno lišće, i zaridao. Toliko od
velikog učenjaka.
“A gde smo to mi, tačno?”, upitao je Nikolaj.
„U Senovitom Preklopu”, rekla su jedna usta groteske koja se
predstavila kako Grigorij. Sankt Grigorij. Ako se Nikolaj dobro sećao,
njega su rastrgli medvedi, mada bi to teško objasnio njegovo
sadašnje stanje. „Jedna njegova verzija. Ona iz koje ne moţemo da
pobegnemo.”
„Da li je bilo šta od ovoga bitno?”, muklo je upitala Zoja. „Zašto
ste nas doveli ovamo? Šta ţelite?”
Juris je okrenuo oči sa zenicama poput proreza ka njoj, dok mu se
rep škripavo mrdao u širokim vijugavim potezima po podu. „Vidi
kako mala veštica tuguje. Kao da zna šta je izgubila ili šta bi mogla da
dobije.”
Nikolaj je očekivao da vidi kako se Zojin pogled razgoreva od
besa, ali ona je samo nastavila bezvoljno da zuri u nebo. Videvši je
takvu, lišenu bodljikave, opasne energije koja ju je uvek proţimala,
osetio je veću uznemirenost nego od ma kojeg od prethodnih prizora
kojima su prisustvovali. Šta joj se to desilo? Zar joj je taj pojačivač
toliko značio? Još je dovoljno jaka i bez njega. Bila bi jaka i sa obe
ruke sputane iza leđa i vrećom olovne sačme kao balastom.
„Volela bih da smo vas doveli negde drugde, mlada Zoja”, rekla je
Elizaveta. „Imali smo moć i pre nego što je reč Griša prvi put
prošaptana, kad je sve ono izvanredno i da je nazivano čudom i
magijom. Ţiveli smo tako dugim ţivotima da bi se čitava istorija
Ravkije činila sićušnom u poređenju s njima. Ali ovo mesto, ova
naročita tačka u Preklopu oduvek je bila sveta, blaţena oblast gde je
naša moć bila najveća i gde smo bili najdublje povezani sa
stvaranjem u srcu sveta. Ovde je sve bilo moguće. I ovde smo ostali
vezani kad je Mračnjak stvorio Preklop.”
„Molim?”, ubacila se Zoja, iskra zanimanja konačno se zapalila u
njenim očima.
„Mi smo utkani u sastav ovog sveta onako kako nijedna druga
Griša nije, i te niti očvrsle su s godinama i korišćenjem naše moći.
Kad je Mračnjak poremetio prirodni poredak sveta, privučeni smo

241
ovamo, a kad je njegov ogled s merzošću propao, ostali smo zarobljeni
u granicama Preklopa.”
„Ne moţemo da odemo odavde”, rekao je Grigorij. „Ne moţemo
da ostvarimo fizički oblik negde drugde osim ovde.”
„Fizički oblik”, podrugnuo se Juris, udarivši repom. „Ne jedemo.
Ne spavamo. Ne sećam se kako je to preznojiti se, osetiti glad, sanjati.
Odsekao bih levo krilo samo da čujem kako mi ponovo krči stomak,
ili opet osetim ukus vina, ili se popišam kroz prozor.”
„Moraš li uvek da budeš tako prost?”, umorno je upitala
Elizaveta.
„Moram”, rekao je Juris. „To što tebe unesrečujem moja je jedina
zabava.”
Grigorij se zadrţao na obliku koji je podsećao na tri medveđe
glave na telu jednog ogromnog čoveka, pa je prekrstio dva para ruku
na grudima. „Istrpeli smo ovaj beskrajni suton zato što smo verovali
da će se naše čistilište okončati Mračnjakovom smrću. Imao je mnogo
neprijatelja, i nadali smo se da će ţiveti kratko. Ali on je poţiveo.”
„I poţiveo”, progunđao je Juris.
„Preţiveo je i postao moćan gotovo koliko i jedno od nas”, rekao
je Grigorije.
Zmaj je frknuo kroz nos. „Ne laskaj mu.”
„Pa dobro, kao neko od nas u mladosti”, ispravila se Elizaveta. „I
onda je napokon kucnuo čas kad je Preklop uništen, a Mračnjak
ubijen. A naši okovi ipak nisu spali. Ostali smo zarobljeni. Pošto
Mračnjakova moć i dalje ţivi. U tebi.”
Nikolaj je podigao obrve. „Znači, prirodno, moram i ja da umrem.
Sve je ovo veoma učtivo, ali ako ste ţeleli da me ubijete, što to niste
uradili dok je trajala bitka?”
Juris je ponovo frknuo, i para se uskovitlala iz njegovih ogromnih
nozdrva. „To jedva da je bila bitka.”
„Onda za vreme one divne zabave kad ste nas jurili i pokušali da
mi zapalite kosu?”
„Ne moţemo da te ubijemo, dečače kralju. Ako ništa drugo,
znamo kakve bi to nemire izazvalo u tvojoj zemlji, a mi ne ţelimo da
još ljudi pogine, ukoliko to nije neophodno. Uostalom, čak i da
umreš, moć bi ipak mogla da preţivi. Ne, Mračnjakova kletva mora
biti pročišćena iz tebe.”

242
 „Obisbaya”, rekao je Nikolaj. „Obred Vatrenog trna.”
Elizaveta je klimnula. „Znači, znaš za stari ritual.”
„Istina je, dakle”, zavapio je Jurij. „Sve je istina. Na ovom mestu
nalazila se trnovita šuma gde su došli prvi Svetostraţari.”
„Ĉestitam, Jurij”, rekao je Nikolaj. „Izgleda da ćeš me ipak
smestiti na lomaču.”
„Lomaču?”, upitao je Grigorij.
„Nema lomače”, rekla je Elizaveta. „Trnovita šuma je starija od
svih nas, starija od prve magije. To je šuma od čijeg su drveća
pravljeni prvi oltari i podignuti zidovi Malog Dvora. Mogu da je
podignem iz korenja koje je preţivelo ispod Preklopa kako bi obred
počeo, ali onda na tebi ostaje da prizoveš čudovište iz sebe i ubiješ
ga.”
„Vi ste izveli sva ona čuda”, rekla je Zoja. „Most, ruţe, zemljotres,
statue koje krvare, crni disk, sve to, kako biste nas doveli ovamo.”
„Doba Svetaca”, objavio je Jurij. „Baš kao što je i obećao.”
Elizavetina vreţa obavila se čvršće oko monahovih ramena.
„Naša moć i dalje moţe da dopre izvan granica Preklopa, ali samo do
mesta na kojima smo i dalje oboţavani.”
„Moć Griša se ne oslanja na veru”, Ijutito je rekla Zoja.
„Jesi li sasvim sigurna, mala veštice?”, upitao je Juris.
Zoja ga je pogledala pravo u oči, nepokolebljivo, i Nikolaj je znao
da smišlja hiljadu kazni za zmaja. Osetio je navalu olakšanja
ugledavši obećanje odmazde u njenim očima.
Ipak, nije mogao priuštiti sebi da se zapetlja u način
funkcionisanja moći Griša. „Kaţete da od mene traţite da prizovem
čudovište, ali ovo stvorenje u meni ne sluša naređenja.”
„Onda moraš tome da ga naučiš “, rekao je Juris.
Elizaveta je sastavila dlanove i oko zgloba su joj procvetale ruţe,
obmotavši joj prste. „Jednom kad se trnje podigne, proburaziće ti
telo. Ukoliko ne uništiš senu koja je u tebi, trnje će te sagoreti
iznutra.”
Prilično nalik na Sankta Feliksa od Jabukove grane, ipak.
Odjednom mu lomača više nije zvučala tako strašno. „Sva sreća pa
nisam golicljiv.”
„Kolike su šanse da preţivi?”, upitala je Zoja.
Ruţe su procvetale Elizaveti po ramenima. „Kao što je Juris rekao,

243
nemamo ţelju da potkopamo mir u Ravkiji.”
„To nije odgovor.”
„Obred je... rizičan”, priznala je Elizaveta. „Imamo načine da te
pripremimo za iskušenje, ali ne mogu ti obećati da ćeš sve to
preţiveti nepovređen.”
„Niti da ćeš uopšte preţiveti”, dodao je Juris.
Elizaveta je uzdahnula. „Da li je neophodno ovo predstaviti u
najnepovoljnijem svetlu?”
„Bolje je da znaju.”
Nikolaj se promeškoljio na kamenoj stolici. Nije bila predviđena
da bude udobna. „Dakle, nakon što me nataknete na raţanj i
ispečete, a ja se uhvatim ukoštac sa svojim stvarnim demonima, šta
onda?”
„Mračnjakova moć će biti istrebljena jednom za svagda. Granice
Razmorja će se prekinuti. Ţivot će se vratiti u Preklop, a mi ćemo biti
slobodni.”
„Slobodni da radite šta tačno?”, upitala je Zoja. Bilo je to pravo
pitanje. Moţda je tugovala za svojim izgubljenim pojačivačem, ali
nikada nije prestajala da bude generalica. A moţda je Nikolaj previše
očajnički traţio lek da bi se ponašao kao kralj. Moţda moć kakvoj su
upravo prisustvovali i treba da ostane obuzdana.
„Zar ne znaš, mala veštice?”, upitao je Juris. „Za veliku moć uvek
se plaća cena.”
Elizaveta je samo jednom klimnula glavom. „Kad napustimo
granice Preklopa, ponovo ćemo postati smrtni.”
„Smrtni?”, ponovila je Zoja.
„Otkazat'sya, kako bi vi rekli. Bez moći Griša. Ljudska bića koja će
proţiveti kratke ţivote i umreti konačnom smrću.”
Zoja ju je pogledala kroz suţene kapke. „Zašo biste se odrekli
tolike moći?”
„Nemoj misliti da je to lak izbor”, rekla je Elizaveta, s malo
gorčine u glasu. „Stotinama godina smo raspravljali o tome. Ali ne
moţemo ovako da nastavimo. Univerzum zahteva to, da bi nas
zauzvrat oslobodio ovog poluţivota.”
„Jedna večnost je sasvim dovoljna”, nadovezao se Juris. „Ţelim da
još jednom prošetam svetom. Da se vratim na obale moje domovine.
Moţda da se ponovo zaljubim. Ţelim da plivam u moru i da leţim na

244
suncu. Ţelim da ostarim i umrem i pređeni u carstva koja nikada
nisam istraţio.”
„Trebalo bi da shvatiš”, rekao je Grigorij. „Nije samo tvoj ţivot u
opasnosti, već i tvoja zemlja. Ukoliko omanemo, ukoliko ne budeš
uspeo da izdrţiš obred, moţda stvorimo novi procep u svetu i
dovedemo do toga da se ovo bolesno mesto prelije preko svojih
obala.”
„Ali to bi se svakako moglo dogoditi”, dodala je Elizaveta. „Sve je
povezano, sve je spojeno sa stvaranjem u srcu sveta. I dok moć u tebi
jača, nema načina da se kaţe kakvu bi lančanu reakciju mogla da
izazove.”
„Sigurno ţelite da raspravljate o tome”, rekao je Grigorij. „Samo
se brzo odlučite. Merzost je nepredvidiva, i čudovište u tebi je svakog
dana sve jače.”
„Nemamo o čemu da raspravljamo”, rekao je Nikolaj. Dobili su
odgovore, a vreme im je isticalo. „Kad počinjemo?”

245
 Nina je te noći ostala budna dok Leonino disanje nije postalo
duboko i ravnomerno. Spavalo joj se, ali plela je kose u mraku i
čekala, nadajući se da će zvuci nekakvih aktivnosti dolebdeti kroz
uzak prozor iznad njenog kreveta. I nema sumnje, odmah iza ponoći
začula je tihe glasove i utovarivanje teretnih kola. Nina se propela na
vrhove prstiju i videla upaljene fenjere u vešernici, kao i Vrutak-deve
kako nose pakete za koje je pretpostavljala da su odeća umotana u
papir i vezana kanapom.
Nina je ţurno otišla do manastirske trpezarije tamo je vladao strog
raspored, zbog čega je znala da Hana uvek moţe da računa kako će u
određeno vreme te prostorije biti prazne. Ukoliko je nezadovoljna
iskušenica traţila bezbedno mesto gde će sakriti odeću, ovo bi bio
najočigledniji izbor. Spustila se na kolena i obišla čitav krug oko
prostorije, lagano kuckajući po pločicama na podu. Umalo nije digla
ruke kad je njeno kuckanje zazvučalo čudno, kao da odjekuje. Šuplje.
Zavukla je prste pod pločicu i podigla je. Ĉizme, vojničke
pantalone, dva šešira, opasač za pištolj i hvala Svecima duga
svetloplava haljina i bela bluza. Nina ih je navukla preko svoje odeće,
prikačila pletenice u neurednu krunu oko glave, pa se ušunjala u
kuhinju, gde je, nakon duţe potrage, ispod konzerve s brašnom
otkrila kuvaričin ključ. Do trenutka kad je otključala vrata kuhinje i
stigla do dvorišta, Vrutak-deve su već zatvorile vratnice teretnih kola
i krenule.
Nina je znala gde su se uputile, pa nije ni morala da ide drumom,
već je umesto toga presekla kroz drveće, neposrednijom putanjom
do glavnog ulaza u staru tvrđavu. Takođe je znala da se ponaša
nesmotreno. Trebalo je da uključi Adrika i Leoni u svoje planove.
Trebalo je da sačeka i ode još koji put u izviđanje. Ali stvarnost je bila
sledeća: nisu mogli da ostanu još dugo u Gaveleu, a da ne izazovu

246
sumnju. Ţene od Vrela mogle bi u svakom trenutku da izgube
pristup tvrđavi. A da bude iskrena, Nini je bilo potrebno da nešto
preduzme. Morala je da sazna zašto su je oni šapati doveli do ovog
mesta i šta se desilo na onom brdu. Mrtvi nisu govorili ni Adriku ni
Leoni. Dozivali su Ninu a ona je nameravala da odgovori.
Brzo je hodala, birajući put kroz drveće, proveravajući pravac
prema svetlima fabrike u daljini.
Uprkos tuzi i srdţbi koju je donela sa sobom u Fjerdešku, mogla je
priznati kako joj se dopada da putuje ovom zemljom. Sviđalo joj se
da posmatra svakodnevne poslove i ţivot Fjerdeţana, da se podseti
kako su oni ljudi, a ne čudovišta, da ih većina ţudi za napretkom i
mirom, dobrim obrokom, toplim krevetom u kojem će zanoćiti. Ali
poznavala je i predrasude koje je većina njih gajila, to što su i dalje
verovali da Griše zasluţuju da bude spaljene na lomači. I nikada ne
bi mogla da zaboravi za šta je sve sposobna fjerdeška vlada, sve ono
što je preţivela u rukama driskela koji su je nasmrt izgladnjivali u
utrobi broda, ili košmar Griša u ćelijama Ledenog Dvora, gde je Jari
Brum pokušao njen soj da pretvori u oruţje okrenuto protiv samog
sebe.
Nina je do stena koje su gledale na glavni ulaz dospela taman na
vreme da vidi kako stiţu manastirska kola i otvaraju se kapije.
Posrćući se spustila niz padinu do druma, klizajući se na petama i
umalo potpuno izgubivši ravnoteţu. Još se nije bila sasvim navikla
na oblik tela koji joj je Genja dala, a ionako nikada nije bila nadarena
za šunjanje.
Dok se kretala u senkama drveća koje je raslo ivicom puta,
ugledala je kako poslednja Vrutak-deva prolazi kroz vrata, noseći
tovar naslagane odeće. Tek tada je iskoračila na drum i zadihano
dotrčala do ulaza.
„Mnogo mi je ţao”, rekla je. „Zaostala sam.”
„To je tvoj problem”, odvratio je straţar. „Znaš li koliko su teška
ova vrata? Moţeš ovde da sačekaš svoje sestre.”
„Ali... ali... ne razumeš... morala sam... morala sam da idem
poradi sebe”, prošaputala je Nina glasom koji je odavao samrtne
muke.
„Šta si morala?”
„Morala sam... da se olakšam.” Straţar je izgledao krajnje

247
uznemireno. Blagosloveni bili Fjerdeţani i njihovo naročito čedno
prenemaganje. „Morala sam da se pomokrim.” Nina je rastezala reči.
„Tamo u drveću.”
„To... to se mene ne tiče”, promucao je.
Nina je naterala suze na oči. „Ali morala sam da idem”, zacvilela
je. „Mno-o-o-ogo će se ljutiti na mene.”
„Oh, za ime Djela, nemoj da plačeš!”
„Tako mi je ţao-o-o-o”, jecala je Nina. „Ne ţelim da ponovo
vi-i-i-iču na mene.”
„Ulazi, ulazi!”, ţurno je rekao straţar, skidajući reze i povlačeći
teška vrata da je pusti unutra. „Samo prestani već jednom!”
„Hvala ti, hvala ti”, rekla je Nina, klanjajući se i šmrcajući sve dok
se vrata nisu zatvorila za njom. Zatim je obrisala nos i dobro
pogledala oko sebe. Fabrika je bila tiha, već zatvorena za tu noć.
Znala je da radnici negde sigurno igraju karte ili se spremaju za
spavanje. Ostali će biti na straţi.
Nina je hitro prešla predvorje koje je vodilo u središnju odaju
punu teške mašinerije, glomazne i tihe pod vodnjikavom mesečinom
s prozora. U sledećoj prostoriji otkrila je ogromne kace, ali bilo je
nemoguće zaključiti šta se nalazi u njima. Prešla je prstima preko
bočne stranice jedne od njih. Još je toplo. Da li ovde tope metale?
Mešaju boje?
U sledećoj prostoriji našla je odgovor: uredne, beskrajne nizove
zatupastih cilindara u obliku metka i veličine bundeve red za redom
tenkovske municije. Da li su zaista pravili samo municiju ovde? Da li
su otrovi u reci zapravo nagrizajući sporedni proizvodi s pokretnih
traka? Ali ako je tako, zašto je ugriz vuka izazvao sevanje munje u
njenom telu? To se nije uklapalo.
Nina nije bila sigurna kuda dalje. Jednom kad se našla unutra,
imala je osećaj da je fabrika mnogo veća. Poţelela je da ima Ineţin
dar za uhođenje ili Kazov dar za spletkarenje, ali je izgleda imala
samo Dţesperov dar za loše odluke. Znala je da je istočno krilo
nenastanjeno i zapušteno, tako da su se Vrutak-deve verovatno
uputile ka zapadnom, domaćinskom srcu tvrđave, gde vojnici jedu,
stanuju i veţbaju kad ne rade u fabrici. Da je ona Ineţ, popela bi se
pod strehu i verovatno prikupila sjajne obaveštajne podatke. Ali nije
bila sićušna bešumna senka nadarena za baratanje noţevima.

248
 Bilo je prekasno da se vrati. Potvrdila je da se u fabrici pravi
municija, da je ovo vojni cilj za ravkijske bombardere ukoliko dođe
do rata. Ali šapati nisu prestali da šuškaju, i nisu ţeleli da ode.
Sklopila je oči i oslušnula, pustivši je da joj vode korake nadesno, u
mračni mir napuštenog istočnog krila.
Dok je išla hodnikom, svaki delić njenog bića bunio se govoreći joj
da gubi vreme. Ovo krilo fabrike bilo je pusto. U sumraku nije videla
nikakve fenjere upaljene u prozorima, a krov naspramnog ugla
ugnuo se nekad pod teretom snega ili vremena, i nikada nije bio
popravljen. Ali glasovi su je ferali dalje. Bliţe, šaputali su, glasovi
mladih, glasovi starih. Imali su drugačiju osobinu sada bili su jasniji,
glasniji, uspomena na njihov bol vibrirala je u svakoj reči.
Tama je bila toliko potpuna da je Nina morala da hoda uza
zidove, prateći vrhovima prstiju neravne cigle, u nadi da se neće
spotaknuti na zaboravljeni deo mašinerije i svaliti se na zadnjicu.
Razmišljala je o tom propalom krovu. Da li se desila nekakva nesreća
zbog koje je ovo krilo napušteno? Da li su to bili grobovi koje je
osetila? Da li su ţene radile na traci ovde, pa su onda sahranjene na
planini? Ako je tako, na ovom mestu neće pronaći ništa osim davne
patnje.
A onda ga je čula piskavo, tiho zavijanje od kojeg joj se digla kosa
na glavi. U jednom trenutku nije bila sigurna potiče li taj zvuk iz
njene glave ili odnekud dublje iz istočnog krila. Suviše je dobro
poznavala mrtve da bi verovala u duhove.
Da li je bitno odakle dolazi?, pomislila je, dok joj je srce ubrzano
tuklo. Što bi se neka beba nalazila u uništenom krilu stare fabrike?
Primorala je sebe da nastavi duţ zida, osluškujući, svesno
zanemarujući isprekidan zvuk sopstvenog disanja.
Napokon je ugledala mutan trak svetlosti pod jednim vratima
pred sobom. Zastala je. Ukoliko se s druge strane vrata nalaze
vojnici, ona nema ništa čime bi opravdala svoje prisustvo. Previše se
udaljila od glavnog dela zgrade da bi se pretvarala kako se prosto
izgubila.
Začula je neki zvuk iza sebe, i videla da joj se pribliţava svetlosni
krug fenjera koji se klati. Pribila se uza zid, očekujući da vidi
uniformisanog vojnika. Umesto toga, svetlost lampe pokazala joj je
profil ţene obučene u gornju haljinu Vrutak-deve, pletenica

249
podignutih na vrh glave. Šta ona traţi ovako daleko od ostalih?
Kad je Vrutak-deva prošla kroz vrata, Nina je uspela da nazre još
jedan mračan hodnik, s gustom pomrčinom između daleko
postavljenih fenjera. Skupila je petlju i krenula za Vrutak-devom.
Pratila ju je onoliko izbliza koliko se usuđivala, a srce u grudima
počelo je snaţno da joj tuče kad su iz tame do nje doprli zvuci tihi
ţagor ţenskih glasova, nečije pevanje, zvučalo je kao uspavanka, a
onda i sladak, zvonki zvuk uţivanja. Bebeći smeh.
Šapati u Nininoj glavi su se pojačali, ali sada su bili manje ljutiti,
više čeţnjivi. Tiho sada, govorili su, tiho.
Vrutak-deva je prošla ispod jednog luka u... spavaonicu. Nina se
utopila u senku lučnog prolaza, ne mogavši potpuno da poveruje
svojim očima.
U uskim krevetima leţale su ţene i devojke, a Vrutak-deve kretale
su se između njih. U dubini prostorije, Nina je uspela da nazre niz
kolevki. Prostorija je inače bila prazna prašnjava ruševina fabričkog
krila iz kojeg je sklonjena mašinerija. Prozori su bili obloţeni crnim
papirima, kako bi se sprečilo da svetlost fenjera procuri napolje i
podstakne neţeljena pitanja.
Jednu devojku, kojoj nije moglo biti više od šesnaest godina,
pridrţavala je Vrutak-deva dok je šetala uz i niz hodnik. Stopala su
joj bila bosa, a nosila je svetlosivu haljinu koja joj se zatezala preko
ispupčenog stomaka.
„Ne mogu”, zaječala je. Izgledala je neopisivo krhko, a stomak joj
je bio nesrazmemo veliki spram ostalog tela, jer bila je kost i koţa.
„Moţeš”, odvratila je Vrutak-deva čvrstim glasom, dok ju je
vodila drţeći je za lakat.
„Mora da jede”, rekla je druga ţena iz manastira. „Preskočila je
doručak.”
Vrutak-deva je zacoktala jezikom. „Znaš da ne smeš to da radiš.”
„Nisam gladna”, prodahtala je devojka između dva teška udisaja.
„Moţemo ili da šetamo, kako bismo pomogle bebi da se rodi, ili
ću te poloţiti u krevet i dati ti semlu. Šećer će ti pruţiti energiju
potrebnu za porođaj.”
Devojka je zaplakala. „Ne treba mi šećer. Znaš ti šta mi treba.”
Ninu je prošla drhtavica kad joj je napokon sinulo. Prepoznala je
to očajanje, tu duboku glad koja zarije svoje zube u čoveka toliko da

250
od njega ostane samo ţudnja. Znala je tu potrebu koja sve za šta je
čovek u ţivotu mario prijatelje, hranu, ljubav pretvara u pepeo, sve
dok potpuno ne zaboravi sebe i ne svede se jedino na ţelju za
drogom. Ispijeno telo, tamni kolutovi ispod očiju devojka je bila
zavisna od parema. A to je značilo da je sigurno Griša.
Nina je bacila pogled ka ţenama i devojkama u krevetima.
Najmlađa od njih izgledala je kao da ima petnaest godina, najstarija
bi mogla da bude u tridesetim, ali je zbog razornog dejstva droge to
bilo teško odrediti. Neke su pod tankim ćebadima grlile tek napupeli
stomak, druge se povijale od visoko izbočenih trbuha. Nekoliko njih
moţda nije ni bilo trudno, ili im se barem trudnoća još nije videla.
Nina je osetila kako drhti celim telom, čula je grmljavinu
sopstvenog pulsa u ušima. Kakvo je ovo mesto? Ko su ove ţene?
Pomozi nam. Jesu li glasovi koje čuje njihovi? Ali nijedna ţena nije
gledala u Nininom pravcu. Ne, nju su prizvali mrtvi. Pravda.
Vrata iza Nininih leđa ponovo su se otvorila, a bolesnice u
krevetima su kao jedna okrenule glave na tu stranu, poput cveća koje
traţi sunce.
„Stigla je!”, zavapila je jedna od njih kad je u prostoriju ušla
Izvor-mati. Gurala je kolica sa opremom. Ţene su počele da se
pridiţu iz kreveta, ali Izvor-mati je samo jednom oštro viknula:
„Mir!” Sve su se poslušno vratile na jastuke. „Nema ţurbe i guranja.
Dobićete injekciju kad stignemo do vas.”
Nina je osmotrila niz špriceva na kolicima i rumenu tečnost u
njima. Nije ni bila sigurna da se radi o paremu, ali osetila je privlačnu
silu droge, mogla bi se zakleti da ju je namirisala u vazduhu. Godinu
dana ranije bez trunke razmišljanja bi se probila do tih špriceva, ne
mareći nimalo za to što će biti otkrivena. Snaţno se borila ne bi li se
oslobodila kandţi zavisnosti i naučila je da korišćenje njene nove
moći pomaţe. Sada se usredsredila na tu moć, na maticu te hladne i
srebrne reke. Bila joj je potrebna i poslednja trunka zdravog razuma i
smirenosti koju moţe da prizove, pošto ništa od svega ovoga što je
gledala nije imalo smisla.
Griše pod uticajem parema su i više nego moćne. U stanju su da
postignu ono što bi inače bilo nezamislivo čak i s najjačim
pojačivačem. Jari Brum je pokušao da vrši oglede s drogom na
Grišama, u nadi da će ih pretvoriti u oruţje koje bi se koristilo protiv

251
Ravkije ali uvek je to radio u strogo kontrolisanim uslovima. Griše
koje je zatočio bile su drţane u naročito sagrađenim ćelijama koje su
ih sprečavale da koriste svoju moć, a parem je bio pomešan sa
sedativima kako bi zatvorenici bili poslušniji.
Ove ţene nisu bile čak ni vezane.
Izvor-mati se kretala prolazom između kreveta, dodavala
špriceve sestrama, koje su ubrizgavale narandţastu smešu u
spremno pruţene ruke. Nina je začula nekoliko jecaja, tiho
zadovoljno stenjanje, gunđanje: „Uvek počne sa onog kraja, nije
pošteno.”
„Molim vas. Samo malo”, rekla je trudna devojka koju su šetali
prolazom.
„Ne ovako blizu porođaja. I ti i beba biste bile u opasnosti.”
Devojka je počela da plače. „Ali nikada ne dajete majkama nakon
što se bebe rode.”
„Onda ćeš prosto morati ponovo da zatrudniš, zar ne?”
Devojka je zaplakala još jače, a Nina nije znala da li pokriva lice i
rida zbog ţelje za drogom ili od uţasnutosti onim što je Vrutak-deva
predloţila.
Ţene su se pruţile po krevetima, pruţajući i skupljajući prste uz
bokove. Plamen u fenjerima se rasplamsao. Nalet vetra je podigao
pokrivače. Iznad kreveta jedne devojke uhvatila se magla mora da je
bila Plimotvorka. Ali sve su bile pitome, nisu pokazivale nikakav
znak prkosa. Griše na paremu ne ponašaju se tako. Da nije droga
pomešana s još nečim? Ukoliko bi Nina nekako uspela da ukrade
špric, da li bi Leoni mogla da otkrije kakvu su to grozotu Fjerdeţani
smućkali? I kako su devojke preţivele toliko da bi donele decu na
svet, moţda i više njih?
U jednoj majušnoj kolevci počela je da plače beba. Vrutak-deva je
dohvatila bočicu s donje police kolica i podigla novorođenče,
smirujući ga. „Evo, dušice”, pevušila je.
Nina se naslonila na zid, uplašena da će je noge izdati. Ovo ne
moţe biti. Ali ako su majke uzimale parem... onda su i bebe. Bile bi
rođene navučene na drogu. Savršeni Griša robovi.
Nina se stresla. Da li je ovo Brumovo maslo? Ili je neko drugi kriv?
Postoje li i druge baze u kojima se izvode ovakvi ogledi? Zašto sam
mislila da su ove noćne more ograničene na Ledeni Dvor? Kako sam mogla

252
da budem toliko naivna?
Pogled joj je pao na ţenu koja je omamljeno leţala, lica belog
gotovo koliko i jastuk pod njenom glavom. U krevetu do nje leţala je
mlada devojka. Nina se uhvatila za zid da se smiri. Prepoznala ih je.
Majka i ćerka s pristaništa u Elingu. Birgir ih je poslao ovamo. Nina je
poţelela da ga je još sporije ubila.
Da li se to desilo i Grišama koje nisu uspele da dođu do sigurne
kuće u Elingu? Da li su i one sada u ovoj sobi? Devojke nestaju iz
Kejeruta. Ne bilo koje devojke. Griše.
Negde u fabrici oglasilo se zvono. Izvor-mati je pljesnula rukama,
a nekoliko Vrutak-deva se okupilo da pođe s njom.
„Laku noć, Marita”, rekla je jedna od ţena u uniformi kad je
krenula. „Sutra veće ćemo ti poslati smenu.”
Nina je kliznula za njima kad su izašle iz spavaonice. Drţala se
mraka, trudeći se da se smiri i usredsredi na zadatak koji je čeka
izlazak iz fabrike. Ali um joj je bio rastrzan i neposlušan, prepunjen
slikama iz one prostorije.
Pomozi nam. Glasovi mrtvih. Bol ţivih.
Pred sobom je videla kako se Vrutak-deve pribliţavaju straţarima
na glavnom ulazu.
„Da li vas je sustigla ona zaostala?”, čula je kako je jedan od njih
pita Izvor-mati.
„Koja zaostala?”
„Ne znam, pletenice, haljina. Izgledala je isto kao i sve ostale.”
„O čemu ti ti govoriš? Sve smo veoma umorne i...”
„Postrojte se da vas prebrojim.”
„Da li je to zaista neophodno?”
„Postrojte se.”
Nina nije sačekala da čuje ostalo. Brzo je potrčala, vrativši se
nazad ka istočnom krilu, trudeći se da joj koraci ne odjekuju. Glavni
ulaz više nije bio u igri. Ukoliko straţari otkriju da je jedna
Vrutak-deva viška...
Odjeknula je zvonjava, drugačija od poslednje, jaka i prodorna.
Uzbuna.
Svuda oko nje popalila su se svetla, i iznenadan blesak ju je
zaslepio.
Neće uspeti da se kroz spavaonicu provuče do istočne kapije.

253
 Nina je kliznula iza prašnjave gomile mašinerije kad su dva
straţara protrčala pored nje, s puškama na gotovs.
Podigla je pogled. Nekoliko prozora bilo je razbijeno, ali kako da
ih dosegne? I šta se nalazilo s druge strane?
Nije imala vremena to da razmatra. Dosad su straţari i Izvor-mati
shvatili da se odbegla Vrutak-deva, ili neko obučen u manastirsku
gornju haljinu, ubacio u fabriku. Nina je morala da siđe s planine i
vrati se u manastir pre nego što bilo ko otkrije da joj je krevet prazan.
Popela se na deo stare opreme i posegla ka prozorskoj dasci, s
mukom se protegnuvši do gore. Uspela je da uglavi stopalo između
dve cigle i podigne se na kameni ispust.
Kroz slomljeno staklo ugledala je treperava svetla grada u daljini,
a šumsko tlo daleko dole, mestimično pokriveno snegom.
Začula je bat koraka i videla još jedan odred naoruţanih vojnika
kako u teškim cokulama Jurisa kroz istočno krilo.
„Zatvorite sve izlaze”, govorio je jedan od njih. „Krenućemo u
temeljnu potragu, sastaćemo se u središnoj dvorani.”
„Kako uopšte znamo da nekoga ima ovde?”, ţalio se drugi.
Ako pogledaju gore...
Međutim, nastavili su dalje, i zvuci razgovora su utihnuli. Nina je
poslednji put pogledala kroz prozor.
„Bez oţalošćenih”, prošaputala je, pa se bacila kroz slomljeno
staklo.
Pala je i snaţno tresnula o zemlju. Rame i kuk su joj vrisnuli od
siline udarca, ali Nina je zatomila svaki zvuk dok se kotrljala niz
padinu, nemoćna da se zaustavi. Stropoštala se do ruba šume,
udarila u deblo bora, pa se naterala da ustane.
Zastala je na trenutak kako bi se orijentisala, a onda je potrčala,
vrludajući između drveća, podigavši ruke ispred sebe ne bi li se
odbranila od grana na koje je naletala, i trudeći se da ne obraća
paţnju na bol koji ju je probadao sa strane. Morala je da uđe u
manastir pre nego što se Izvor-mari vrati. Ako ne bude uspela, Leoni
i Adrik će biti zatečeni nespremni, i čitava njihova maska će biti
provaljena.
Došla je do rečice i pojurila preko, dok su joj cipele šljiskale po
plićaku, a onda se sjurila niz sledeće brdo.
Eno ga, manastir prozora i dalje u mraku, mada je videla fenjere u

254
štalama dvorište kapele, tanjir sa ostacima hrane koje je spremila za
Trasela.
Nina je trčala, spotakla se, ispravila, jedva odrţavajući ravnoteţu,
trudeći se da siđe planine. Kad je stigla do kraja šume usporila je,
skrenuvši malo ka jugu kako bi izbegla štale.
Ĉula je topot kopita i bacila pogled niz drum. Videla je teretna
kola, konjušar je ţestoko bičem terao konje. Izvor-mati se vraćala iz
fabrike, i Nina je znala da će svakog trenutka početi da pretraţuju
sobe.
Skinula je blatnjave cipele, uvukla se u kuhinju, zaključala vrata,
pa gurnula ključ pod konzervu s brašnom. Poţurila je u svoju
spavaću sobu, usput skidajući uništenu odeću preko glave.
„Šta se dešava?”, pospano je upitala Leoni kad je Nina uletela u
sobu i ţurno zatvorila vrata za sobom.
„Ništa”, prošaputala je Nina. „Pretvaraj se da spavaš.” „Zašto?”
Nina je čula lupanje vratima i glasove u predvorju. Naglo je
svukla odeću, obrisala lice i ruke unutrašnjim delom bluze, pa
nagurala ćelu natopljenu guţvu u sanduk u podnoţju kreveta. „Ćele
noći nisam mrdnula odavde.”
„Oh, Nina”, prostenjala je Leoni. „Reci mi, molim te, da si samo
išla nešto da gricneš.”
„Jesam”, rekla je Nina, uvukavši se u spavaćicu. „Nešto vrlo
blatnjavo.”
Nina se bacila pod pokrivače taman u trenutku kad su se vrata
širom otvorila i svetlost iz hodnika obasjala sobu.
Nina se pretvarala da se trgla iz sna. „Šta se dešava?”
Dve Vrutak-deve su kao oluja uletele unutra, dok su im odore
šuštale. Nina je čula glasove i u spavaonicama na spratu iznad,
otvaranje vrata i devojke koje se bude. Makar nismo samo nas dve
sumnjive, pomislila je Nina. Moţda misle da se neka učenica iskrala na
sastanak s vojnikom u kasarni unutar fabrike.
„Šta se dešava?”, upitala je Leoni.
„Tišina”, brecnula se jedna Vrutak-deva. Podigla je fenjer,
razgledajući sobu.
Nina ju je ugledala u istom trenutku kad i Vrutak-deva mrlju blata
na podu blizu podnoţja njenog kreveta.
Vrutak-deva je predala fenjer svojoj drugarici i podigla poklopac

255
sa sanduka, pa krenula da pretura po njemu. Izvukla je prljavu
gornju haljinu i bluzu.
„Zašto imaš uniformu iskušenice?”, zahtevala je Vrutak-deva
odgovor. „I zašto je umrljana blatom? Smesta idem po Izvor-mati.”
„Nema potrebe.” Izvor-mati je stajala na pragu, strogog izraza na
okruglom licu, ruku prekrštenih preko tamnoplave vune svoje
gornje haljine. „Objasni, Enke Jandersdat.”
Nina je otvorila usta, ali pre nego što je stigla i da progovori, iza
Izvor-mati pojavila se Hana. „Odeća je moja.”
„Molim?”
„Odeća je moja”, ponovila je Hana. Izgledala je izgubljeno,
posivelo, dok joj je kosa padala u gustim, vatrenim pramenovima po
plećima. „Izašla sam da jašem bez dozvole, pa sam pala s konja.”
Izvor-mati ju je pogledala kroz suţene kapke. „Zašto bi sakrila
prljavu odeću ovde?”
„Znala sam da bi u mojoj sobi bila nađena, pa sam nameravala da
je sama operem.”
„A udovica Jandersdat uopšte nije primetila gomilu blatnjave
odeće u svom sanduku?”
„Mila je rekla da će ih kriti dok ne stignem da se pobrinem za to.”
Izvor-mati je osmotrila nakvašenu gornju haljinu. „Ovo blato mi
izgleda sveţe.”
„Jutros sam bila na jahanju. Vidite da je odeća moje veličine,
predugačka je za Milu. Ja sam kriva, ne ona.”
„Da li je to istina?”, upitala je Izvor-mati Ninu.
Nina je pogledala Hanu.
„Da li je?”, zatraţila je Izvor-mati da čuje.
Nina je klimnula.
Izvor-mati je ozlojeđeno huknula. „Završite pretragu”, naloţila je
Vrutak-devama. „Hana, ne mogu ni da ti kaţem koliko sam
razočarana. Moraću odmah da pišem tvom ocu.”
„Razumem, Izvor-mati”, rekla je Hana, neskriveno ţalosna. Nije
to bila gluma. Rizikovala je svoju budućnost u manastiru kako bi
spasla Ninu.
„A ti, Enke Jandersdat”, dodala je Izvor-mati. „Tvoja uloga ovde
sastoji se u tome da učiš Hanu zemnikanskom jeziku, a ne da
ohrabruješ njeno buntovno ponašanje. Moraću ponovo da razmotrim

256
naš dogovor.”
„Naravno, Izvor-mati”, rekla je Nina pokajnični, gledajući kako
ţena gura Hanu u hodnik i zatvara vrata za njima.
Leoni se bacila nazad na jastuke. „Molim te, reci mi da je on što si
saznala u fabrici bilo vredno ovoga.”
Nina se takođe zavalila u krevetu, dok joj je adrenalin i dalje kolao
telom. „Bilo je vredno svega ovoga.” Ipak, videla je pogled u
Haninim očima dok ju je Izvor-mati odvodila zahtevaće objašnjenje.
Nina je pomislila na kaznu koju će Hana istrpeti, šta bi pismo
njenom ocu moglo da znači. Dugovala je Hani moţda čak i sam
ţivot. Svakako joj je dugovala istinu.
Pomozi nam.
Ali nije postojao način na koji bi Nina mogla to da joj pruţi.

257
 Zoja je mislila da će ih Sveci odvesti u nove prostorije u kojima će
biti smešteni. Umesto toga, Juris i Grigorije su izašli, Elizaveta je
mahnula rukom, a sto i stolice utopili su se u pod. U sledećem
trenutku, oko njih su se podigli novi zidovi. Pesak se zakovitlao i
izvio, obrazujući troja vrata oko središnje dvorane sva tri ulaza bila
su beţivotne, od sunca izbledele boje stare kosti.
Zoja nije bila sigurna koliko još toga moţe da izdrţi. Imala je
osećaj da se ceo svet raspada.
„Volela bih da vam mogu ponuditi udobniji smeštaj”, rekla je
Elizaveta. „Ali ovo mesto nije mnogo udobno. Odmorite se ako
moţete.”
Zojina soba izgledala je kao spavaće odaje u starim zamkovima:
šiljati prozori, glomazne, koţom presvučene fotelje ispred širokog
kamina, ogroman krevet s baldahinom i somotskim zavesama. A
opet, u prozorima nije bilo stakla. Nije bilo koţe, ni somota. Sve je bio
sačinjeno od finih zrnaca peska, svaki predmet, svaka površina imala
je istu nijansu naplavine. Plamenovi koji su goreli u kaminu treperili
su plavo kao zmajeva vatra. Ovo je bila fantomska soba. Zoji je šaka
poletela ka zglobu druge ruke. Morala je da razgovara s Nikolajem.
Otvorila je vrata iako je bilo teško o njima misliti kao o vratima,
kad pre samo nekoliko trenutaka nisu ni postojala.
Nikolaj je stajao u lučnom dovratku sobe istovetne njenoj.
„Kao da gledam skicu nečega veličanstvenog”, rekao je, polako se
okrećući oko sebe da pogledom upije pojedinosti svog novog
smeštaja. Prešao je prstima preko daske iznad kamina, načinjene od
sivog peska. „Raskoš na sve strane, ali lišena svega zbog čega bi
čovek zapravo poţeleo da ostane ovde.”
„Ovo je greška”, rekla je Zoja. Glava ju je bolela. Srce ju je bolelo.

258
Morala je da sprečava prste da joj nesvesno hvataju zglob. Ipak,
morala je jasno da razmišlja. Ovde su na kocki bile mnogo veće stvari
od onoga što je izgubila. Uvek je tako.
„Gde je Jurij?”, upitao je Nikolaj.
„Verovatno kleca negde. Nikolaje, da li je ovo zaista nagodba na
koju ţelimo da pristanemo?”
„Došli smo ovamo da nađemo lek, a sada nam je lek ponuđen.”
„Mogao bi da umreš.”
„To je rizik koji smo odavno bili spremni da preuzmemo. U stvari,
ako se ne varam, i sama si se nedavno ponudila da me upucaš u
glavu.”
„Imamo manje od tri nedelje do zabave u Os Alti”, pobunila se.
„Onda ću morati u tom roku da savladam čudovište.”
„Video si za šta su sposobni. Šta ako smrskamo granice Razmorja
i pustimo ih na slobodu u Ravkiju? Jesi li spreman da se tako
kockaš?”
Nikolaj je provukao prste kroz kosu. „Ne znam.”
„A ipak si pristao na prvi ponuđeni ples, poput dečaka na seoskoj
igranci.”
„Jesam.”
A zvučao je kao da mu ni izdaleka nije ţao zbog toga. „Ne
moţemo im verovati. Zapravo i ne znamo ko su oni zaista.”
„Razumem ja to. Isto kao što i ti razumeš da nemamo drugog
izbora. Zašto se protiviš, Zoja?”
Zoja je naslonila čelo na štok prozora i zagledala se u ništavilo
napolju. Da li su i Sveci hiljadama godina zurili u ovaj isti prazan
prizor?
„Ako su ovo Sveci”, rekla je, „kome smo se onda molili sve ovo
vreme?”
„Ti se moliš?”, Nikolaj nije mogao da sakrije iznenađenje.
„Nekad jesam. Kad sam bila mala. Nikada nisu odgovorili.”
„Nabavićemo ti nov.”
„Nov...?” Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati na šta misli.
Nije ni shvatila, ali pustila je svoju šaku da se vrati na mesto na
zglobu gde joj je nalazio pojačivač. Naterala je sebe da pusti zglob.
„Ne moţeš mi nabaviti nov”, rekla je, glasom teškim od prezira. Bolje
to nego samosaţaljenje. „Ne ide to tako. Tu grivnu, te kosti, nosila

259
sam od svoje trinaeste godine.”
„Zoja, ne verujem u čuda. Ne znam ko su ovi Sveci zaista. Jedino
znam da predstavljaju našu poslednju nadu.”
Ĉvrsto je zatvorila oči. Elizaveta moţe da bude milostiva koliko
hoće. To ne menja činjenicu da su oteti. „Ovde smo zarobljenici,
Nikolaj. Ne znamo šta bi mogli da traţe od nas.”
„Da prognamo tvoj ponos, pre svega.”
Nikolaj i Zoja su poskočili. Na pragu je stajao Juris. Bio je u svom
ljudskom obliku, ali činilo se da obris zmaja lebdi iznad njega.
„Hajde, Zoja Nazjalenski, mala olujna veštice. Vreme je.”
„Za šta?”, jetko je odvratila Zoja, osetivši kako se srdţba
razgoreva u njoj poznata, dobrodošla, mnogo korisnija od ţalosti.
„Za tvoju prvu lekciju”, rekao je. „Dečak kralj nije jedini koji ima
šta da nauči.”

Zoja nije ţelela da pođe sa zmajem, ali ipak je primorala sebe da

ga prati vijugavim hodnicima ove lude palate. Rekla je sebi da će
tako moţda saznati nešto više o obredu za koji se od Nikolaja očekuje
da ga izvede, kao i da odredi prave motive Svetaca. Jedan snaţniji
glas u njoj rekao joj je da će, bude li bolje upoznala Jurisa, moţda
pronaći način da ga kazni za ono što joj je oduzeo. Bila je previše
svesna pulsa koji joj damara pod koţom ogoljenog zgloba. Imala je
osećaj da joj je ruka izloţena, ranjiva i krajnje pogrešna.
Ipak, koliko god bi se rado prepustila mislima o osveti, put kojim
su išli zahtevao je svu njenu paţnju. Palata je bila ogromna, i mada se
činilo da pojedine prostorije imaju naročite odlike, većina hodnika,
stepeništa i prolaza bila je sačinjena od istog svetlucavog, bezbojnog
peska. Nije bilo od pomoći ni to što je, ma gde se našli unutar te
goleme građevine, pogled uvek bio isti: široko sivo prostranstvo
ničega.
„Osećam tvoj bes, olujna veštice”, rekao je Juris. „Od njega
pucketa vazduh.”
„Ta reč je uvredljiva”, odgovorila je njegovim leđima, umirena
mišlju o tome kako ga gura niz dugačko stepenište.

260
 „Mogu da te zovem kako god hoću. U moje vreme, reč veštica su
upotrebljavali muškarci za ţene kojih je trebalo da se klone. Smatram
da te vrlo dobro opisuje.”
„Onda bi moţda trebalo da poslušaš sopstveni savet i izbegavaš
me.”
„Ne bih rekao”, odvratio je Juris. „Jedna od malobrojnih zabava
koje su mi preostale jeste očijukanje sa opasnošću, a Preklop pruţa
malo prilika za to.”
Da li bi se uopšte stropoštao ukoliko ga gurne, ili bi samo razvio
krila i neţno dolebdeo do dna stepenica? „Koliko ti uopšte imaš
godina?”
„Odavno sam već zaboravio.”
Juris je izgledao poput čoveka od oko četrdeset godina. Bio je
krupan kao Tolja, moţda i veći, i Zoja je lako mogla da zamisli kako
bi s mačem u ruci izgledao zastrašujuće. Primetila je tragove krljušti
na obrijanoj koţi njegove glave, kao da su se zmajevske crte krišom
uvukle u njegovo ljudsko telo.
Savladala ju je radoznalost. „Da li više voliš svoj ljudski oblik?”
„Nisam pristrasan. Uvek sam i čovek i zmaj istovremeno. Kad
ţelim da čitam, da se prepirem, da pijem vino, uzmem oblik čoveka.
Kad poţelim da letim i oslobodim se ljudskih briga, onda sam zmaj.”
„A kad se boriš?”
Osvrnuo se preko ramena i oči su mu blesnule srebrno, ţenice se
pretvorile u proreze kad se osmehnuo; zubi su mu bili za nijansu
predugi i grabeţljivi za njegova ljudska usta. „U svakom obliku bih
bio bolji od tebe.”
„Ĉisto sumnjam”, odvratila je, s mnogo više samopouzdanja nego
što je zaista osećala. Da i dalje ima svoj pojačivač, ne bi nimalo
oklevala.
„Ne zaboravi da sam u svom prvom ţivotu bio ratnik.”
Zoja je izvila obrvu, nimalo impresionirana. „Sankt Juris koji je
posekao zmaja bio je zapravo Griša koji je od njega napravio svoj
pojačivač?” Odlično je znala priču, znalo ju je svako dete u Ravkiji: o
ratniku koji je otišao da savlada zver i tri puta se borio s njom pre
nego što ju je uništio. Ipak, sada je morala da se zapita šta je od svega
toga bila legenda, a šta činjenice.
Juris ju je mrko pogledao i nastavio da silazi stepenicama.

261
„Pojačivač. Poput tea jadne tričarije za koju si se tako očajnički
vezala? Kad sam ubio zmaja, uzeo sam njegov oblik, a on je uzeo
moj. Postali smo jedno. U starim vremenima to je bilo tako. Ovo što
sada upraţnjavate jeste iskvarenost, najslabiji oblik stvaranja u srcu
sveta.”
U starim vremenima. Da li je bilo istine, onda, u pričama o
Vatrenom Trnu? Da li su oni monasi, namesto običnih ljudi, bili
zapravo Griše koje su preuzimale oblike zveri kako bi dobile rat
protiv ravkijskih neprijatelja? Zar su i teoretičari moći Griša i
religijski učenjaci mogli toliko da pogreše? Zoja nije znala. Njen
umoran, iscrpljen um nije mogao da nađe smisao u svemu tome.
Ušli u u ogromnu odaju koja je izgledala u isto vreme kao pećina i
kao svečana sala drevnog zamka isklesana u crnom kamenu. Na
visokom zidu iznad kamina, dovoljno velikog da Zoja moţe ćela da
stane u njega, visio je grb. Na njemu su se nalazile tri šestokrake
zvezde, nalik na one koje imaju kejleske porodice, mada Zoja nije
poznavala njihovu ikonografiju dovoljno dobro da bi prepoznala
koje je ime Juris nekada moţda nosio. Jedan zid je bio potpuno
prepušten elementima, i odatle se pruţao pogled na široko obzorje
mrtvog peska. Zbog nazubljenog ispusta s gornje strane Zoja je
pomalo imala utisak da posmatra svet kroz otvor pećine. Ili iz usta
zveri u čiji trbuh je greškom zalutala.
„Šta ţeliš od mene?”, upitala je.
„Kad pređem u smrtni svet, moja magija će poći sa mnom, ali
moje znanje moţda neće. Ti ćeš ga poneti.”
„Kakva čast”, odvratila je bez imalo oduševljenja.
„Sva ona pravila koja su Griše stvorile, po kojima ţivite, boje koje
nosite. Mislite da se tako obučavate da postanete snaţniji, ali zapravo
se samo obučavate da ograničite svoju moć.”
Zoja je odmahnula glavom. Ovaj prerasli gušter joj je prvo ukrao
pojačivač koji je zaradila sopstvenom krvlju, a sad još vređa i obuku
kojoj je posvetila čitav svoj ţivot. Ozbiljno je shvatila obrazovanje u
Malom Dvoru, teoriju koju je iščitavala u biblioteci, stavove i tehnike
koje je učila u Bagrinoj maloj kolibi kod jezera. Veţbala je i brusila
svoje sposobnosti, iskovala sirov talenat u nešto više. Bilo je drugih
Eteralki koje su počele s više prirodnog dara, ali niko od njih se nije
trudio kao ona. „Slobodno to kaţi, ali znam da sam zbog obuke

262
postala bolja Olujnica.”
„Jesi, ali da li si postala i bolja Griša?”
„Zar nisam upravo to rekla?”
„Ne sasvim. Ali i ja sam počeo s neznanjem dubokim kao što je
tvoje i isto kao i ti bez ičega osim neukroćenog vetra na vrhovima
prstiju.”
„Bio si Olujnik?”, iznenađeno je upitala Zoja.
„Ne postoji ime za ono što sam bio.”
„Ali mogao si da prizivaš?”, navaljivala je.
„Jesam. Prizivao sam. Bilo je to samo još jedno oruţje u mom
arsenalu.”
„U kom ratu?”
„U bezbrojnim ratovima. Za neke sam bio heroj. Drugi bi me zvali
osvajačem, varvarinom, pljačkašem hramova. Trudio sam se da
budem dobar čovek. Tako se, makar, sečam.”
Kako su samo muškarci voleli da se prisećaju svojih dela. „Ne
uspevamo svi da iznesemo teret plemenitog roda tako dobro kao tvoj
kralj.”
Zoja je obišla prostoriju. Nije imalo bogzna šta da se vidi. Osim
zbirke oruţja na jednom zidu, sve ostalo bilo je od crnog kamena
polica iznad velikog kamina gde su plavi plamenovi lizali i treperili,
ukrasi iznad nje, grb na zidu. „Ukoliko očekuješ da ću osuditi
Nikolaja zbog njegove dobrote, načekaćeš se.”
„A ako ti kaţem da je Ravkiji potreban mnogo nemilosrdniji
vladar?”
„Odgovoriću ti da to zvuči kao izgovor nemilosrdnog muškarca.”
„Ko je pomenuo muškarce?”
Kakvu igru igra ovo stvorenje? „Hteo bi da ukradem presto mom
kralju? Pogrešno si procenio moju ambiciju.”
Juris se grohotom nasmejao. „Ništa ja nisam pogrešno procenio.
Zaista veruješ da ti je suđeno da provedeš ţivot u sluţbi nekome? Ne
moţeš mi reći da nisi razmišljala o tome kako bi bilo postati kraljica.”
Zoja je s police iznad kamina podigla malog konja od ahata,
jednog iz krda od moţda stotinu grla koja su preplavila kamen. Da li
je Juris ovako provodio večnost? Koristeći vatru da stvori majušne
podsetnike na drugi ţivot? „Kao da i kraljica ne provodi ţivot u
sluţbi. Sluţim Griše. Sluţim Ravkiju.”

263
 „Ravkija.” Zareţao je na slovo R. „Sluţiš narodu duhova. Svima
onima koje si izneverila. Svima onima koje ćeš nastaviti da
izneveravaš sve dok ne postaneš ono što ti je suđeno da budeš.”
Svima onima koje si izneverila. Šta on zna o bilo čemu? Zoja je
spustila konja i protrljala mišice. Nije joj se dopadao način na koji je
zmaj pričao. Njegove reči su čangrljale unutar nje, terale je da misli o
onom kamenu koji pada, o praznom bunaru, o beskrajnoj praznini.
Ne osvrći se, upozorila ju je Ljiljana jednom. Ne osvrći se ka meni. Zoja je
nije poslušala tada, ali naučila je da obraća paţnju na te reči.
„Završi priču, starče, ili me pusti da nađem čašu vina i odremam.”
„Nećeš naći vino ovde, mala veštice. Ni san. Nema predaha od
zaborava.”
Zoja je samo odmahnula rukom. „Onda me pusti da nađem
zanimljivije društvo.”
Juris je slegnuo ramenima. „Nema šta mnogo da se kaţe. Nezasita
zver je došla u našu zemlju, spalivši sve na svom putu, proţdirući
sve koji bi se usudili da joj je suprotstave.”
Zoja je lenjo prešla prstima preko kugle buzdovana na zidu. Juris
je sigurno imao sve ovo oruţje sa sobom u trenutku kad su ostali
zarobljeni u Preklopu. „Oduvek sam mislila da je zmaj neka vrsta
metafore.”
Juris je izgledao maltene uvređeno. „Za šta?”
„Pagansku religiju, strane osvajače, opasnosti modernog doba.”
„Ponekad je zmaj prosto zmaj, Zoja Nazjalenski, a ja te uveravam
da nijedna metafora nikada nije ubila toliko ljudi.”
„Nisi čuo Tolju kako recituje poeziju... Dakle, veliki ratnik je
otišao da nađe zmaja u njegovoj jazbini.”
„Upravo tako. Moţeš li zamisliti moj uţas?”
„Imam neku predstavu.” Nikada neće zaboraviti kad je prvi put
ugledala Jurisa sa ogromnim raširenim krilima i ţelela je da zna kako
je nadvladao zver. „Šta si uradio?”
„Nikada nisam tvrdio da sam Svetac, Zoja. To je, jednostavno,
ime koje mi je očajni svet nadenuo. Te noći sam bio samo i jedino
uplašen mladić, dečak zapravo, od jedva osamnaest godina. Molio
sam se bogu neba koji je pazio na moju porodicu, bogu oluja koji je
natapao polja i hranio se nesmotrenim mornarima. Moţda taj bog i
dalje pazi na mene. Sve što znam jeste da je nešto odgovorilo na moje

264
molitve. Kad sam se suočio sa zmajem i on bljunuo vatru, vetrovi su
se odazvali na moj poziv. Bio sam u stanju da mu ukradem dah, isto
kao to si ti pokušala sa mnom. Dva puta smo se sukobili i dva puta se
povukli da zalečimo rane. Ali prilikom trećeg susreta, zadao sam mu
smrtonosan udarac.”
„Juris odnosi pobedu.” Neće ga udostojiti time što će zvučati
impresionirano.
Juris ju je, međutim, iznenadio sledećom izjavom. „Moţda je
trebalo da se osetim kao pobednik. Očekivao sam to. Ali kad je zmaj
pao, jedino što sam osetio bila je griţa savesti.”
„Zašto?”, upitala je, iako je sama oduvek osećala saţaljenje prema
zmaju iz priče o Jurisu, prema zveri koja nije mogla protiv svoje
prirode.
Juris se golemim telom naslonio na bazaltni zid. „Zmaj je bio prvi
istinski izazov koji sam osetio kao ratnik, jedino stvorenje sposobno
da me na bojnom polju sretne kao ravnopravno. Nisam mogao da ga
ne poštujem. I kad je zario zube u mene, znao sam da oseća isto što i
ja. Zmaj i ja smo bili isti, povezani sa srcem stvaranja, rođeni od
elemenata, i ni nalik bilo čemu drugom.”
„Slično priziva slično”, tiho je rekla. Poznavala je taj osećaj
srodstva, te surovosti. Ako bi sklopila oči, osetila bi led na obrazima,
videla krv na snegu. „Ali na kraju si ga ipak ubio.”
„Obojica smo umrli tog dana, Zoja. Imam njegove uspomene, a on
ima moje. Zajedno smo proţiveli hiljadu ţivota. Isto to se desilo
Grigoriju s medvedom, Elizaveti s pčelama. Zar se nikada nisi
zapitala kako je moguće da su neke Griše i same pojačivači?”
Zapravo i nije. Griše koje su rođene kao pojačivači bile su retke i
često su sluţile kao Ispitivači, koristili svoju sposobnost da osete
prisustvo moći Griša kod dece. Mračnjak je bio pojačivač, isto kao i
njegova majka. Na tome se zasnivala jedna od teorija o tome zašto je
postao toliko moćan. „Nisam”, priznala je.
„Povezani su sa stvaranjem u srcu sveta. U vreme pre nego što je
reč Griša prvi put izgovorena, granice koje su nas delile od drugih
stvorenja bile su manje čvrste. Nismo samo uzimali ţivot ţivotinji,
davali smo deo sebe zauzvrat. Ali negde usput, Griše su počele da
ubijaju, prisvajajući deo moći stvaranja ne dajući pritom ništa svoje.
To je bedna istorija vaših pojačivača.”

265
 „Treba li da se stidim što sam prisvojila pojačivač?”, upitala je
Zoja. Nije imao pravo da tako sudi. Koliko često je Zoja plakala?
Koliko je uzaludnih molitvi izgovorila, nemoćna da se otarasi tog
tvrdoglavog, glupog uverenja da će neko na njih odgovoriti? „Mora
biti da je lako razmišljati o univerzumu kad si bezbedan u svojoj
palati, sklonjen od sitnih, surovih ljudskih dela. Moţda se ne sećaš
kako je to biti nemoćan. Ja se sećam.”
„Moţda jeste tako”, rekao je Juris. „Ali ipak si plakala zbog tigra.”
Zoja se zaledila. Nije to mogao da zna. Niko nije znao šta je
uradila te noći, šta je videla. „Na šta misliš?”
„Kad si povezan sa svime, ne postoje ograničenja u tome šta
moţeš da vidiš. Onog trenutka kad je ta narukvica pala s tvog
zgloba, sve sam video. Mladu Zoju kako krvari u snegu, srca
ispunjenog junaštvom. Zoju od izgubljenog grada. Zoju od bašte.
Nisi mogla onda da ih zaštitiš, i ne moţeš da ih zaštitiš sada, ni ti ni
tvoj čudovišni kralj.”
Ne osvrći se ka meni. Bunar unutar nje nije imao dno. Bacila je
kamen u tamu i pala zajedno s njim, i nastavila da pada i pada.
Morala je da izađe iz ove prostorije, da se skloni od Jurisa. „Jesmo li
završili?”
„Nismo još ni počeli. Kaţi mi, olujna veštice, kad si ubila tigra, zar
nisi osetila kako se njegov duh kreće kroz tebe, kako poprima oblik
tvoje srdţbe?”
Zoja nije ţelela da razgovara o toj noći. Zmaj je znao ono što
nikako ne bi mogao da zna. Naterala se da se nasmeje. „Kaţeš da
sam moţda mogla da postanem tigar?”
„Moţda. Ali slaba si, tako da to niko ne moţe zasigurno znati.”
Zoja je izvila ugao usana. Ostajala je naizgled smirena, iako je
srdţba gorela u njoj. „Pokušavaš da me izazoveš? Biće ti potrebno
nešto više od staračkog omalovaţavanja.”
„Pokazala si odvaţnost dok smo se borili snalaţljivost, petlju. A
ipak si izgubila. I nastavljaćeš da gubiš sve dok ne otvoriš vrata.”
Naglo se okrenuo i nasrnuo na nju, dok mu je telo raslo, a raširena
krila zaklanjala svetlost. Razjapio je čeljusti, a negde u unutrašnjosti
procvetala mu je vatra.
Zoja je podigla ruke preko glave, da se zaštiti.
Plamenovi su naglo zgasnuli, i pred njom je stajao Juris u

266
ljudskom obliku i gledao je. „Jesam li odabrao slabića?”, zgađeno je
upitao.
Ali sada je bio red na Zoju da se nasmeši. „Moţda samo devojku
koja ume tako da izgleda.”
Ispravila se i pruţila ruke napred. Oluja je zatutnjala prema njima,
usmereni nalet vetra i besa koji je srušio Jurisa i poslao ga da se
otkotrlja, otkliţe preko glatkog kamenog poda pravo kroz otvor
pećine. Slaba. Samo delić moći kojom je zapovedala uz pomoć svog
pojačivača. Ali on se skotrljao preko ivice i nestao, a iznenađenje na
njegovom licu bilo je pravi melem za Zojino srce.
U sledećem trenutku, zmaj se podigao raširivši dţinovska krila.
„Jesam li ti slomio i volju kad sam ti slomio onu smešnu tričariju?”
Da li je? Bez pojačivača, prizivanje moći bilo je kao posezanje za
nečim čemu je pogrešno procenjena udaljenost, osećaj da se prsti
sklapaju oko praznine. Oduvek je bila moćna, ali upravo joj je ţivot
tigra pruţio istinsku snagu. A sada je ona nestala. Šta je bila ko je bila
bez toga? Ako se ikada oslobode sa ovog mesta, kako će se uopšte
vratiti na svoj poloţaj zapovednice?
„Izaberi oruţje”, rekao je Juris.
„Preumorna sam za ovo.”
„Pruţi mi dostojnu borbu, i moţeš da odeš da se kriješ koliko god
ţeliš. Izaberi oruţje.”
„Ja sam oruţje.” Ili je bar bila. „Ne treba mi ni toljaga ni oštrica.”
„Dobro, dakle”, odvratio je Juris, lako se vrativši u ljudski oblik.
„Izabraću ti ga ja.” Dohvatio je mač sa zida i bacio ga ka njoj.
Nespretno ga je uhvatila sa obe ruke. Bio je previše teţak. Ali nije
imala vremena da misli. Već je jurio ka njoj, s mačem širokog sečiva u
ruci.
„U čemu je svrha ovoga?”, upitala je kad je pogodio njenu oštricu
udarcem od koga su joj se zatresle ruke. „Nikada nisam bila vešta u
mačevanju.”
„Ceo ţivot si birala samo one puteve na kojima si znala da ćeš biti
odlična. Od toga si se olenjila.”
Zoja napravi grimasu i uze da mu parira, pokušavajući da se seti
davnih časova kod Botkina Jul-Erdena. Veţbali su s noţevima i
rapirima, čak su i pucali iz pištolja. Zoja je u svemu tome uţivala,
naročito u borbama prsa u prsa, ali je od tada imala malo razloga da

267
upraţnjava te svoje veštine. U čemu je bila svrha da se sluţi
pesnicama, ako moţe da prizove oluju?
„Nije loše”, rekao je kad je uspela da izbegne još jedan njegov
napad. „Korišćenje moći ti je postalo previše lako. Kad se boriš na
ovaj način, moraš toliko potpuno da se usredsrediš na preţivljavanje
da prestaneš da razmišljaš o bilo čemu drugom. Ne moţeš da brineš
o onome što je bilo pre ili što će moţda uslediti, o onome što je
izgubljeno ili što moţda moţeš da stekneš. Postoji samo ovaj
trenutak.”
„Po čemu je to uopšte prednost?”, upitala je Zoja. „Zar nije bolje
ako si u stanju da predvidiš šta će se desiti?”
„Kad je um slobodan, vrata se otvaraju.”
„Kakva vrata?”
„Vrata ka stvaranju u srcu sveta.”
Zoja je fintirala levo, pa prišla bliţe kako bi Jurisa lišila prednosti
širokog zamaha. „Upravo to i radim kad prizivam”, rekla je, dok je
znoj počeo da joj kaplje s čela. „To sve Griše rade kad koriste svoju
moć.”
„Misliš?”, upitao je, još jednom nasrnuvši mačem. Sudar metala s
metalom odzvanjao joj je u ušima. „Oluja je i dalje izvan tebe, nešto
čemu istovremeno ţeliš dobrodošlicu i čega se čuvaš. Zavija pred
vratima. Trese prozore. Ţeli da je pustiš unutra.”
„To nema nikakvog smisla.”
„Pusti oluju unutra, Zoja. Ne prizivaj. Ne poseţi za njom. Pusti je
da dođe tebi. Neka ti ona vodi pokrete. Pruţi mi pravu borbu.”
Zoja je zastenjala kad je njegova oštrica pogodila njenu. Već je
ostala bez daha, ruke su je bolele od teţine oruţja. „Nisam dovoljno
snaţna da te pobedim bez korišćenja svoje moći.”
„Ne treba da je koristiš. Ti jesi moć. Oluja je u tvojim kostima.”
„Prestani. Da. Pričaš. Gluposti”, zareţala je. Nije pošteno.
Primoravao ju je da igra igru u kojoj ne moţe da pobedi. A Zoja je
uvek pobeđivala.
Dobro, dakle. Ukoliko traţi od nje da se bori bez prizivanja, to će i
da uradi, i ima da ga nadvlada i tako. Onda Juris moţe od stida da
pogne svoju ruţnu glavu. Napala ga je, prepustivši se uzbuđenju i
izazovu borbe, zanemarivši bol koji joj je strujao uz mišice kad god bi
njegova oštrica dotakla njenu. Bila je sitnija i lakša, pa se kretala na

268
vrhovima stopala i drţala dobrano unutar njegovog garda.
Ubadanje. Pariranje. Napad. Reakcija. Reakcija. Reakcija. Srce joj
je tuklo poput grmljavine. U krvi je osetila zavijanje vetra. Mogla je
da oseti kako joj se telo pokreće i pre nego što bi mu rekla da to uradi,
vetar koji zviţdi pored nje, kroz nju. Krv joj je pucketala od munja.
Spustila je mač, i u njemu osetila snagu uragana koji čupa drveće iz
korena, nezaustavljivo.
Sečivo Jurisovog mača se smrskalo.
„I, eto je”, rekao je, uz zmajski osmeh.
Zoja je stajala i tresla se, razrogačenih očiju. Osetila je kako joj se
snaga udvostručava, utrostručava, snaga vihornog kovitlaca u
udovima. Ne bi trebalo da je tako nešto moguće, ali nije mogla da
porekne to što oseća niti to što je uradila. Dokaz je bilo slomljeno
oruţje koje joj je leţalo pred nogama. Stegla je šaku oko drške svog
mača. Oluja je u tvojim kostima.
„Vidim da sam napokon privukao tvoju paţnju”, rekao je zmaj.
Podigla je pogled ka njemu. Ukrao joj je pojačivač, slomio jedan
deo nje. Osvetila bi mu se zbog toga a on joj je pomogao da nauči
kako to da izvede.
„Postoji li još nešto?”, upitala je.
„Toliko toga”, odgovorio je Juris.
Zoja je ponovo zauzela borbeni stav i podigla sečivo lako kao
vazduh u njenim rukama. „Onda bi ti bolje bilo da uzmeš nov mač.”

269
 Adrik je bio besan i dalje mrzovoljan, ali besan. Kao da se na nju
dere mokra čarapa.
„Gde ti je bila pamet?”, upitao ju je sutradan ujutru. Krenuli su do
juţnog kraja grada, vukući sanke i Leoni sa sobom, navodno da
pokušaju trgovinu s lokalnim lovcima i traperima. Ali zastali su kod
stare štavionice kako bi Adrik na miru objasnio Nini koliko se
katastrofalno ponašala. „Dao sam ti direktno naređenje. Ne smeš da
se mešaš, svakako ne sama. Šta bi bilo da su te uhvatili?”
„Ali nisu.”
Leoni se naslonila na kola. „Da ti Hana nije pritekla u pomoć,
uhvatili bi te. Sad joj duguješ.”
„Već sam joj dugovala. A zar ste zaboravili da je ona Griša? Neće
progovoriti. Inače će sebe dovesti u opasnost.”
Adrik je bacio pogled ka fabrici koja se nadnosila nad dolinu.
„Trebalo bi da uništimo ovo mesto. Učinili bismo milosrdno delo.”
„Ne”, usprotivila se Nina. „Sigurno postoji način da izbavimo
devojke.”
Adrik se okrenuo ka njoj sa onim njegovim snuţdenim pogledom
od koga vene cveće. „Znaš šta parem radi. Neće se oporaviti od
ovoga. Kao da su već mrtve.”
„Gori si od zubobolje”, odvratila je Nina. „Ja sam se oporavila.”
„Posle jedne doze. Kaţeš da ove devojke drogiraju već mesecima.”
„Ali ne običnim paremom. Fjerdeţani isprobavaju nešto novo,
nešto drugačije. Zato se i Leoni razbolela, ali nije imala onu pravu
reakciju. Zato se moja zavisnost nije ponovo probudila.”
„Nina...”
Uhvatila ga je za ruku. „Druga Armija sada zna mnogo više nego
što smo mi znali kad sam uzela parem, Adriče. Napredovali su u

270
traţenju protivotrova. Moguće je da će Tvaratelji i Iscelitelji iz Malog
Dvora biti u stanju da im pomognu.”
Adrik se oslobodio njenog stiska. „Shvataš li šta si napravila,
Nina? Ĉak i ako zaključe da je ono prošle noći bio samo mali
nesporazum, svakako će da podignu nivo obezbeđenja u fabrici.
Moţda prijave upad svojim pretpostavljenima. Moramo da
napustimo ovaj grad dok još moţemo, ili rizikujemo otkrivanje čitave
mreţe Hringza i sve šanse da Ravkija dela na osnovu podataka koje si
skupila. Nisi čak nabavila ni uzorak droge koju su razvili.”
Nije imala priliku i bila je previše potresena da bi jasno
razmišljala. Ipak, neće dozvoliti da devojke na planini plate za njenu
grešku.
„Neću to da uradim, Adriče. Moţete da me ostavite ovde. Recite
kralju da sam dezertirala.”
„Te ţene će umreti. Kakvom god srećnom kraju se nadala, svesna
si istine. Ne traţi od mene da ţrtvujem nade ţivih zarad utehe
mrtvih.”
„Nismo došli ovamo samo da bismo regrutovali vojnike...”
Pogled Adrikovih plavih očiju usredsredio se na nju. „Došli smo
ovamo po kraljevom naređenju. Došli smo da spasemo budućnost
našeg naroda. Ravkija neće preţiveti bez još vojnika, a Griše neće
preţiveti bez Ravkije. Video sam kako je Mračnjak desetkovao
Drugu Armiju. Znam šta smo izgubili i koliko toga još moţemo da
izgubimo. Moramo da sačuvamo mreţu. Dugujemo to svakoj Griši
koja ţivi u strahu.”
„Ne mogu da ih ostavim, Adriče. Neću.” Dovele su me ovamo. One
su bile razlog što je napokon uspela da poloţi Matajasa na počinak.
Glasovi mrtvih su je svojom potrebom vratili u ţivot. Neće ih
izneveriti. „Leoni”, preklinjala je. „Da si ti tamo gore, ili neko koga
voliš...”
Leoni je sela na deblo palog drveta i podigla pogled ka tvrđavi.
„Leoni”, rekao je Adrik, „imamo zadatak. Ne smemo da ga
ugrozimo.”
„Utišajte se, oboje”, rekla je Leoni. „Neću dozvoliti da me
privolite ni na jednu time što govorite.” Zatvorila je oči, okrenula lice
ka zimskom suncu. Progovorila je tek nakon duţeg vremena. „Rekla
sam vam da sam umalo umrla kad sam bila mala, ali nisam vam

271
ispričala da je to bilo zato što sam popila otrovanu vodu iz bunara.
Zova Isceliteljka, koja mi je pomogla, stradala je da bi mi spasla ţivot.
Umrla je izvlačeći otrov iz mog tela.” Leoni je otvorila oči, na usnama
joj je zaigrao tuţan osmejak. „Kao što sam vam rekla, otrovi su
mnogo nezgodni. Zato sada nosim dva dragulja.” Dodirnula je drago
kamenje zlatne boje upleteno u kosu s leve strane lica. „Topaz za
snagu, za moju majku koja mi je podarila ţivot i odgajila me da
budem borac.” Neznatno je okrenula glavu i svetlost se odbila od tri
ljubičasta draga kamena u pramenovima s desne strane. „ Ametist za
Aditi Hili, Tvarateljku koja me je vratila u ţivot kad sam bila
nesmotrena i zamalo ga izgubila.”
„Hili”, upitao je Adrik. „Jeste li bile u rodu?”
„Nismo. Uzela sam njeno prezime i zaklela se da ću poštovati
njenu ţrtvu, da ću učiniti nešto od ţivota koji mi je dala.” Pokazala je
bradom ka fabrici. „Ako nismo ovde zbog devojaka na tom
bolničkom odeljenju, zašto smo ovde?”
Adrik je uzdahnuo. „Znaš da ovde ja zapovedam. Odluke se ne
donose glasanjem.”
Leoni se nasmešila, onim sjajnim osmehom hiljade izlazaka sunca.
Adrik je usrknuo vazduh kao da je dobio udarac u stomak. „Znam”,
rekla je. „Ali takođe znam da si se borio pored Aline Starkov. Ruku ti
je otkinuo senoviti demon, a ti si nastavio da se boriš. Nisi došao u
ovu zemlju da bi igrao na sigurno, Adriče.”
„Leoni”, rekla je Nina. „Jesi li ikada jela kerčanske medenjake?”
Leoni je iznenađeno podigla obrve. „Nisam.”
„E pa, napraviću ti takvu gomilu kolača da ćeš moći da se popneš
na nju.”
„Nisam znala da umeš da kuvaš.”
„Ne umem. Uopšte. Ali sam veoma dobra u tome da ubedim
druge da kuvaju za mene.”
Adrik je cimnuo podvezani rukav na mesto. „Vas dve ste
nemoguće. I krive za neposlušnost prema pretpostavljenima.”
Leonin osmeh se samo još više proširio. „Mi smo veličanstvene, i
ti to znaš.”
“U redu”, huknuo je Adrik. „Pošto ste tako rešene da upropastite
našu misiju, recite mi kako mislite da izvedemo gomilu beba i
trudnih ţena iz ovog bednog grada i prebacimo ih usred noći do

272
luke?”
Nina je pogledala uz planinu, na put koji vodi ka fabrici, izuvijan
poput dugačkog alavog jezika, na straţarsku kućicu u podnoţju
prvu liniju odbrane vojnika koji rade gore. Prisetila se lekcije koju je
naučila u Keterdamu, kad se nije druţila s vojnicima sputanim čašću,
već s laţovima, propalicama i lopovima. Uvek napadaj tamo gde meta
ne gleda.
„Lako”, rekla je. „Učinićemo to usred dana. I postaraćemo se da
nas vide kako dolazimo.”

Nina nije bila sigurna da će se Hana pojaviti na njihovom sle-

dećem času bilo zbog toga što će joj Izvor-mati zabraniti, ili zato što
neće više ţeleti da razgovara s Ninom. Ipak odlučila je da svakako
ode u učionicu.
Na putu do tamo, zaustavila se u kuhinji da pokupi sveţe ostatke
hrane, pa je otišla u šumu i ostavila nov tanjir za Trasela. Priuštila je
sebi nekoliko trenutaka da sabere misli, zahvalna za tišinu među
drvećem, udisala miris smole, dok se hladan vetar i dalje osećao na
sneg. Mogla je da prizna kako je njen upad u fabriku ispao
katastrofalan, ali to nije menjalo činjenicu da se gore dešavalo to što
se dešavalo, i da je dobila priliku koju je dobila. Osećala se kao da se
nalazi na početku nečeg značajnijeg nego što su uţasi na vrhu tog
brda, da postoji još nešto što joj je suđeno da uradi.
„Ali šta?”, tiho je progovorila.
„Enke Jandersdat?”
Nina samo što nije skočila na najbliţu granu. Na samom rubu
šume stajala je mlada devojka, nervozno čupkajući suknju svoje
svetloplave gornje haljine. Nini je trebalo nekoliko dugih trenutaka
da se seti kako je i ranije videla tu iskušenicu na obali reke, obučenu
u uniformu fjerdeškog vojnika. da je nije čula kako govori ravkijski?
„Izvoli?”, odgovorila je Nina.
„Nisam htela da vas prepadnem.”
„Malo uzbuđenja će mi goditi”, rekla je Nina, kao da nije nedavno
skočila kroz prozor i beţala niz planinu ne bi li spasla ţiva glavu.
Devojka je imala plavu kosu i ten tek dozrele breskve. Ĉinilo se da

273
nije sumnjičava, samo nervozna.
„Ţelela sam da zahvalim i vama i zemnikanskim trgovašima što
niste ništa rekli o... o onome što ste videli pored reke. Ĉak ni nakon
onoga što se desilo Greti.”
Greta.... Sigurno misli na devojku koja je umrla od izlaganja vodi.
„Ta tragedija je bila dovoljna”, rekla je Nina.
Devojka se stresla, kao da je smrt prošla suvše blizu. „Došla je
njena majka da podigne telo. Bilo je uţasno. Ali da je njena porodica
saznala kako je zadobila te povrede? Ta sramota...”
„Razumem”, rekla je Nina. „Hoćeš li ponovo jahati?”, odvaţila se
da upita.
„Naravno da neću”, iskreno je odgovorila devojka, maltene
molećivo. „Nikad više.”
Nina joj je poverovala.
„Reci mi”, nastavila je Nina, „da li je Hana došla na ideju da
ukradete uniforme?” Hana je bila suštinski bitna za Ninin plan. Što
više bude znala o njoj, to bolje. A morala je priznati i da je bila
radoznala.
Devojka je našorila donju usnu. „Ja... ona...”
„Neću ništa reći Izvor-mati. Ako sad progovorim, pitaće se zašto
sam toliko dugo drţala jezik za zubima. To nikome neće doneti ništa
dobro.”
Izgleda da je to umirilo devojku. „Hana... Hana rizikuje onako
kako ne bi smela.” Mali osmeh podigao joj je krajeve usana. „Ali
moţe biti teško odupreti se ţelji da je pratite.”
„Ĉesto jašete s njom?”
„Samo kad nam dozvoli.”
„Mnogo toga stavlja na kocku zarad malo prilike da oseti
slobodu.”
„Nije samo to”, rekla je devojka. „Hana... Ponekad ljudi dolaze u
manastir da traţe pomoć, a Izvor-mati odbija da im je pruţi iz dobrih
i pravih razloga, naravno.”
„Naravno. Kakvi to ljudi?”
„Porodice koje ne mogu da priušte dodatni par ruku kad se neko
razboli.” Devojci su se zarumeneli obrazi. „Neudate ţene koje su se...
uvalile u nepriliku.”
„A Hana odlazi kod njih?”, upitala je Nina, iznenadivši se. Ta

274
divlja, ţilava devojka s puškom na leđima i bodeţom za pojasom?
Bilo je to teško zamisliti.
„Oh, da”, odgovorila je devojka. „Ima dara za to. Uspela je da
povrati s praga smrti više nego jednog bolesnika koji je bio izgubljen
slučaj, i čak je pomagala pri porođajima jednom kad se beba skroz
okrenula naopako u majčinom stomaku.”
Isceliteljka je, shvatila je Nina. Koristi svoju moć, a to čak i ne zna.
Setila se kako je Hana za ostale iskušenice rekla: Za njih je to samo igra.
Malo dečjeg prerušavanja, prilika da učine nešto odvaţno. Nina je mislila
da je razumela, ali nije zaista shvatila.
„Da ste nas odali”, rekla je devojka, „Nina bi morala da prestane.
Izvor-mati...”
„Neću reći ni reč”, odvratila je Nina. „Ne verujem da bi se Djel
mrštio na takvu dobrotu.”
„Da”, zamišljeno je rekla devojka. „Slaţem se.”
„Ţao mi je zbog vaše prijateljice Grete.”
„I meni.” Devojka je otkinula sveţanj borovih iglica s grane.
„Ponekad... mislim da nas Gavele ne ţeli ovde.”
„Manastir?”
Odmahnula je glavom, pogleda izgubljenog u daljini. „Devojke...
bilo koju od nas.”
Nina je ţelela da sazna još ponešto, ali je u tom trenutku
odjeknulo zvono iz kapele.
Devojka je na brzinu izvela kniks. „Neka vas Djel čuva, Enke
Jandersdat”, rekla je, pa otrčala na časove.
Nina je poţurila za njom. Ukoliko je Hana odlučila da se pojavi,
Nina nije ţelela da zakasni. Adrik je već javio mreţi Hrigza u Hjaru
da ih obavezno čeka brod pod pretpostavkom da nekako uspeju da
izvedu ţene iz fabrike. Ali ako Hana danas ne dođe, Nina će morati
da je potraţi i ponovo zadobije njenu naklonost. Hana joj je bila
potrebna za plan koji je smislila, a da bude iskrena prema sebi, nije joj
se nimalo sviđala pomisao da se Hana ljuti na nju.
Ispisala je na tabli pola lekcije o zemnikanskom rečniku za taj dan
i počela da oseća kako je čitav taj poduhvat bio uzaludan, kad se
Hana pojavila na pragu učionice. Nina nije bila nimalo spremna na
bes koji je izbijao iz nje. Stajala je tamo, tiho se pušeći, a Nina je stegla
kredu u ruci i pokušala da smisli nešto pomirljivo što bi mogla da

275
kaţe. Hanine bakarne oči izgledale su kao ţive iskre, ali Nina je iz
iskustva znala da izjava Lepa si kad si ljuta nikada nije dobar početak.
„Mislila sam da nećeš doći”, progovorila je.
„Izvor-mati je rekla da mogu nastaviti s časovima, pošto ne ţeli da
besposličim.”
„To je div...”
„Nisam rekla da sam Ja htela da nastavim”, besno je prošaputala
Hana. „Šta si radila u fabrici? Hoću istinu.”
A ja bih volela da ti je mogu reći. Celu istinu. Ipak, uprkos onome što
je saznala od devojke u šumi, Nina nije u toliko meri imala poverenja
u Hanu. Ne još.
Nina ju je pokretom ruke pozvala da uđe, pa je zatvorila vrata.
Naslonila se na njih. Ĉitave noći je razmišljala kako da odgovori na
Hanina pitanja. „Sećaš se sestre o kojoj sam ti pričala?”, upitala je
Nina. „One koja se udala i ţivi na jugu?”, Hana je klimnula.
„Uhvatili su je.”
Hana je stegla pesnice. „Ali rekla si...”
„Ne znam kako se to dogodilo, ali uhvatili su je kako koristi svoje
moći Griša, pa su je driskeli odveli.”
„Šta se desilo s njenim muţem?”
„Odveli su i njega. I pogubili ga zbog toga što je čuvao njenu
tajnu. Mislim da su Tiru doveli ovamo.”
„Doveli su tvoju sestru u fabriku municije?”
„Fabrika je samo deo priče. Vojnici čuvaju devojke Griše u
napuštenom krilu tvrđave. Na njima vrše oglede. Izvor-mati im
pomaţe, kao i neke od Vrutak-deva.”
Hana je prekrstila ruke. „Ne bi to uradili. Pronađene Griše
odvode u Ledeni Dvor na suđenje.”
Suđenje na kojem niko nikad ne bude proglašen neduţnim, na
kojem ih uvek osude na smrt. Ali kazna retko bude izvršena. Umesto
toga, Jari Brum je u tajnosti odvodio te Griše u zatvor i davao im
parem.
„Nemoj se pokrivati po ušima i pretvarati se da ne znaš za šta su
ljudi sposobni, Hana. Kaţi mi nešto: da li se desilo da nestaju devojke
i ţene iz Kejeruta? Iz Gavelea? Iz svih rečnih gradova?”
„Da nestaju ?”, frknula je Hana.
„Kako su objašnjeni ti nestanci?”, bila je uporna Nina. „Bolešću?

276
Iznenadnom odlukom da otputuju? Napadom divljih ţivotinja?
Razbojnika?”
„Sve to se dešava. Takav je ţivot ovde. Fjerdeška je surova
zemlja.” Glas joj je imao prizvuk opravdavanja, ali i ponosa.
Ipak, Nina nije verovala da umišlja to neznatno kolebanje, kratak
blesak straha na Haninom licu.
„Hana, videla si Ledeni Dvor.”
„Kakve to ima veze s bilo čim?”
„Stvarno veruješ da je sagrađen ljudskim rukama? Šta ako se radi
o veštini Griša? Šta ako su Fjerdeškoj Griše potrebne isto toliko
koliko ih se plaši?” I čim je to izgovorila, pomislila je na nova oruţja
koja je fjerdeška vojska razvila, na iznenadan pomak u njihovom
napretku. Kao da rade s Tvarateljima. Moţda nisu uspeli od parema
da načine oruţje, ali nesumnjivo su našli nove načine da izrabljuju
robove Griše.
Hana se ugrizla za usnu i zagledala se kroz prozor učionice. Imala
je pregršt pegica na nosu, ne zlatnih kao Adrikove, već ruţičastih,
boje zrelog šipka. „Bila je ovde jedna devojka”, kolebljivo je
progovorila. „Elinor, iskušenica. Uvek se drţala po strani. Jednog
jutra je nestala. Sestre su nam rekle da je obezbedila bračnu ponudu i
otišla u Djerholm. Ali kad sam se kasnije odšunjala u šumu da odem
na jahanje, videla sam Izvor-mati kako zakopava njene stvari.”
Nina se stresla. Da li se Elinor nalazila na onom bolničkom
odeljenju? Ili je već završila u grobu na planini?
„I ţena koja je ţivela na pola puta odavde do Kejeruta”, polako je
nastavila Hana, kao da se bori s rečima. „Silvi Vinter. Ona... samo što
se izborila s teškom bolešću. Bilo joj je dobro. Ona i njen muţ samo su
se spakovali i otišli.”
Da li je to bila jedna od onih ţena o kojima je Hana brinula u
tajnosti? Da li je Hana izjahala jednog hladnog popodneva, zakucala
na njihova vrata i shvatila da su Silvi i njen muţ nestali?
„Znam da si naučena da mrziš Griše, Hana... da mrziš sebe. Ali
ono što Izvor-mati i oni vojnici rade tim ţenama jednostavno je
neoprostivo.”
Hana više nije izgledala ljutito. Izgledala je uplašeno i kao da joj je
muka. “A šta bi trebalo mi da uradimo povodom toga?”
Nina je pomislila na Matajasa koji krvari u njenom naručju.

277
Pomisila je na devojke naredane poput bezobličnih lutki u pomrčini
te stare tvrđave. Pomislila je na način na koji Hana guri ramena, kao
da bi nekako sebe da učini nevidljivom.
„Da ih izbavimo”, rekla je Nina. „Da ih sve izbavimo.”

278
 Isak je sedeo na ravkijskom prestolu prestolu koji je od cibejskog
zlata izlio legendarni Tvaratelj Eldeni Duda, nad kojim se nadnosio
dvoglavi orao i koji je dosad ugostio zadnjice bezbrojnih generacija
Lantsovih. A on je jedino mogao da misli na to koliko mu se ide u
kupatilo.
Već je prošlo dva sata otkako su pristigle delegacije počele da se
predstavljaju, drţe govore i predaju poklone. Tačno je osećao da su
mnogi od prisutnih u pregrejanoj prestonoj dvorani klonuli, da im
klecaju kolena od stajanja i dosade. Ali Isak bi bio potpuno budan
čak i da mu Tolja Jul-Batar ne stoji s leve, a Tamar Jul-Batar s desne
strane.
Od njega se nije očekivalo da kaţe mnogo više od „hvala” dok
prima elegantan par novih revolvera iz Novjeg Zema ili lapisni
kovčeţić pun ptičica od dragog kamena iz Kerča. Ipak, uprkos fasadi
od poklona i udvaranja, Isak je znao da u prostoriji punoj saveznika
vrebaju neprijatelji. Ko bi mogao kralju da bude od koristi? Ko je
ţeleo da mu naudi?
Isak se smeškao u lice fjerdeškoj delegaciji svi njeni članovi bili su
visoki, plavi i kraljevskog drţanja, vitkih tela ukrašenih svetlucavom
belom i svetloplavom tkaninom, kao da su upravo dolebdeli s leda.
Prihvatio je od njih bisere na poklon i setio se dva fjerdeška metka
koja su mu izvadili iz butine posle Halmhenda. Fjerdeţani su za
vreme građanskog rata podrţali Mračnjaka. Makar su delimično bili
odgovorni za smrt kraljevog starijeg brata, Vasilija. Svaki član svake
delegacije prošao je temeljnu proveru, ali ipak su predstavljali rizik.
Isaka je makar njegovo straţarsko iskustvo pripremilo na takve
pretnje.
Suneska skupina bila je sastavljena samo od ţena. Princeza Eri

279
Kir-Taban nosila je svilu smaragdne boje, izvezenu lišćem od srebra,
a duga crna kosa bila joj je prikupljena češljevima ukrašenim dragim
kamenjem. Bila je poznata kao najmanje lepa, mada najvoljenija od
svih pet kraljevskih sestara. Gardistkinje Tavgarada stupale su iza
svoje štićenice, usredsređenog izraza lica, neumoljivog praznog
pogleda, koji je i sam Isak savladao radeći kao straţar u kraljevskoj
palati. Ali ovo nisu bile obične vojnikinje. Sve su bile elitne ratnice,
od detinjstva obučavane da sluţe dinastiji Taban. Nosile su crne
uniforme, s razjapljenim kljunom sokola izrezbarenog u granatu na
levoj naramenici, i kockaste crne kape nagnute pod oštrim uglom na
čvrsto utegnutoj kosi. Tamar je rekla da jedna od njih namerava da
pobegne. Ali koja? Isak se pitao, pogledom proučavajući njihova lica.
S tim strogim ustima i sjajnim zlatnim očima, izgledale su kao
sokolovi. Zašto bi neka od njih okrenula leđa svojoj zemlji i izdala
ţenu koju treba da štiti? Da li je neka od njih zaista nameravala da
prebegne, ili je to samo bila nekakva zamka za kralja? Princeza se
neznatno zanela pri kniksu, iznad gornje usne izbile su joj graške
znoja, a Isak je video da je lice gardistkinje iza nje još više očvrsnulo.
Znao je da ne bi trebalo, ali saosećao je s princezom dok se podizala
iz kniksa, uputivši mu drhtav osmeh. Tek je osetio trunku onoga šta
znači biti kraljevske krvi, i to mu se nimalo nije dopadalo.
Isak nije zaista shvatao šta će značiti to što nosi kraljevo lice, to što
zauzima njegovo mesto. Tolja i Tamar su prethodne noć krišom Isaka
iz palate odveli na imanje zloglasnog grofa Kirigina. Voleo bi da je
mogao da vidi ozloglašenu Raskošnu močvaru, ali su ga u zoru, sada
obučenog u maslinastozeleni šinjel koji je kralj Nikolaj najviše voleo,
popeli na veličanstvenog belog konja, pa se čitava druţina okrenula
ka gradu, igrajući predstavu povratka u prestonicu. Pridruţila im se
grupa straţara i vojnika u uniformama kraljeva pratnja i to je bio
Isakov prvi test. Ali svi su mu se samo naklonili ili mu salutirali,
ništa više od toga. Dok su jahali seoskim predelima i ulicama donjeg
grada, bio je bezbedno uglavljen između blizanaca Batar i voda
Griša, uključujući i Tamarinu ţenu Nađu.
Tada se setio trenutka kad mu je pogled prvi put pao na Os Altu,
koliko su ga zadivile veličina i uţurbanost tog grada. Sada, kad ga je
gledao očima kralja, nije izgledao nimalo drugačije.
„Prestani to da radiš”, prošaputao je Tolja.

280
 „Šta?”
„Da zveraš naokolo kao neki zapanjeni gedţa”, objasnila je
Tamar. „Moraš da posmatraš svet kao da ga poseduješ.”
„Pošto si ti kralj i stvarno ga poseduješ”, dodao je Tolja. „Kao da ga
posedujem”, ponovio je Isak.
„Mogao bi da narediš da se čitav ovaj grad spali, sa svakom
zgradom u njemu.”
Da li je zbog toga trebalo da se oseća bolje? „Trebalo bi da se
nadam da će me neko sprečiti u tome?”
„Neko bi mogao da pokuša”, rekla je Tamar. „I zbog toga bi
verovatno završio na vešalima.”
Isak se stresao.
„Makar ume da sedi na konju kako treba”, gunđao je Tolja.
Ali Isak je uspeo i u tome da pogreši, pošto kralj nije skakao sa
svog konja i vodio ga u štalu; čekao je konjušara. Kralj bi mu dobacio
uzde, osmehnuo se i klimnuo glavom, uz nešto kao: „Mnogo ti hvala,
Kliminite”, ili „Još kašlješ, Liove?”. Pošto je, naravno, Nikolaj
Lantsov znao imena svakog sluge u palati. Da je bio više lenj kao
vladar, ovo bi moţda bilo lakše.
Prepao ga je način na koji su svi zurili u njega. Isak je bio niko i
ništa, pešadinac Prve Armije, a onda straţar u palati. Kad bi videli
njegovu uniformu, ljudi su mu se u donjem gradu obraćali s
poštovanjem ili gorčinom. Setio se koliko je bio ponosan kad je prvi
put obukao belo i zlatno, koliko se neobično osećao kad bi mu se
ljudi sklanjali s puta ili mu nudili besplatnu čašu kvasa, dok bi drugi
pljuvali po ulici i psovali sebi u bradu videvši ga da prolazi sa svojim
drugovima. To nije moglo ni da se uporedi sa ovim sada. Da li je i on
gledao kralja isto kao svi ovi ljudi s toliko otvorene zahvalnosti i
divljenja? A šta je sa ostalima, koji su kralja posmatrali sumnjičavo, a
ponekad i s neskrivenim strahom?
„Zašto tako zure?”, prošaputao je. „Šta očekuju da vide?”
„Više nisi čovek”, rekla je Tamar. „Ti si vojska. Ti si dvoglavi orao.
Ti si ćela Ravkija. Naravno da će da zure.”
„A one?”, upitao je Isak, pokazavši glavom ka jednom od prozora
na kojem su se načičkale devojke, obučene u najbolje haljine,
zarumenjenih obraza i usana. „Kralj se ne... on se ne petlja sa običnim
svetom, zar ne?”

281
 „Ne”, rekao je Tolja. „Nikolaj nije čovek koji bi iskoristio
prednosti svog poloţaja.”
„Pa šta se onda nadaju da će postići?”
Tamar se nasmejala. „Ĉitao si stare priče o prinčevima koji se
zaljube u obične devojke i kraljevima koji izaberu kraljicu među
seljankama. Nikolaj nema nevestu. Moţeš li da ih kriviš što se nadaju
da će mu zapasti za oko? Da će se moţda na prvi pogled i neporecivo
zaljubiti u lepotu neke devojke, u pregib njenog vrata ili njenu
kestenjastu kosu, kao što kraljevi iz priča imaju običaj?”
„Ne moraš toliko temeljno da proučavaš sve što donji grad ima da
ponudi”, dobacila je Nada kiselo.
Tamar joj nije uputila izvinjenje, samo značajan pogled od kojeg je
Nađi navrla krv u obraze. „Mogu da merkam gizdavu robu, ali
prepoznajem pravu vrednost kad je vidim.”
Isak je sada razgledao pretrpanu prestonu dvoranu i pitao se
moţe li prosto da pobegne nazad do štale, uzjaše lepog belog konja i
ne zaustavi se dok ga ne uhvate ili ne upucaju.
Tolja je jedva primetno pipnuo presto noţnim prstima i Isak je
shvatio da je vreme za njegov govor.
Ustao je. „Prijatelji moji...” Glas mu je pukao. Video je kako Genja
bolno sklapa oči. Pročistio je grlo i pokušao ponovo.
„Prijatelji moji”, počeo je na ravkijskom, pa ponovio na šuneskom,
zemnikanskom i fjerdeškom. „Ţelim vam dobrodošlicu u Ravkiju i
zavaljujem vam što ste preduzeli ovaj mali korak ka miru za koji se
nadam da će biti unosan i plodan za sve nas. U ovom trenutku, mi
nismo različiti narodi mi smo prijatelji koji večeraju zajedno...” Ovde
je Nikolaj zastao kako mu je bilo naloţeno, i dozvolio da mu onaj
Nikolajev rasklašan osmeh zaigra na usnama. „I piju zajedno. Neka
ovo veče obeleţi rađanje novog doba.” I neka preţivim večeru, a da se ne
zadavim jagnjećom krmenadlom i ne izazovem rat.
Isak je klimnuo, vrata i s jedne i s druge strane prestala su se
otvorila, a gomila se razdvojila da ga propusti.
Nije stigao ni do trpezarije kad je došlo do katastrofe. Lakeji su
širom otvorili vrata, a Isak, usredsređen na to koliko su mu se
dlanovi u rukavicama oznojili, uradio je ono što je obučen da uradi i
što je radio godinama zakoračio je u stranu i stao u stav mirno, s
pogledom uperenim u prazno, kojem su ga stariji straţari naučili,

282
isto kad i pravi način da uglanca čizme ili prišije dugme, pošto
„nijedan sluga ne treba da se bavi našom sortom”.
Straţari su se uvek sklanjali s puta onima s višim poloţajem, a u
palati su skoro svi imali viši poloţaj uključujući i mnoge cenjenije
sluge. Ali niko nije imao viši poloţaj od kralja Ravkije.
Isak je osetio uzdah prisutnih isto koliko ga je i čuo, i odjednom je
imao utisak da se pod pod njim otvorio, da će propasti kroz njega i
nastaviti da pada sve dok ne tresne o čvrstu zemlju. A u tom času će
se nad njim naći Genja da ga šutne stopalom u papuči.
„Vaše veličanstvo?”, obratila mu se šuneska princeza, koja je
trebalo prva da uđe u trpezariju, pošto je njena delegacija poslednja
predstavljena. Izgledala je gotovo jednako uspaničeno kao što se on
osećao.
Isakov prvi nagon bio je da u prostoriji potraţi nekoga, bilo koga,
ko bi mu pomogao, ko će mu reći šta da radi. Ne paniči. Kraljevi ne
paniče. Ali ti nisi kralj. Još ima vremena da iskočiš kroz prozor.
Izveo je mali naklon i iskoristio tu sekundu da na lice nalepi
samouveren osmeh. „Večeras sam pre svega domaćin, a tek onda
kralj.”
„Naravno”, rekla je princeza, iako je izgledala krajnje usplahireno.
Ostali gosti su je sledili, neki su izgledali kao da im je zabavno,
drugi su bili zadovoljni, ali na nekima se videlo da ne odobravaju
takav potez. Isak je ostao da stoji na istom mestu, sa osmehom
zalepljenim na lice i isturene brade, kao da je sve ovo samo test za
buduću ravkijsku kraljicu.
Kad je i poslednji strani zvaničnik ušao u salu, prišli su mu Genja i
David. Genja je izgledala smireno, ali Isak je ipak primetio napetost u
uglovima njenih usana. Ĉinilo se da je David smušen kao i uvek.
„Nema potrebe da brineš”, rekla je Genja. „Ĉudesno ti ide.”
David se namrštio i zamislio. “A ono kad si rekla: Ovo je
propast...?”
„Stilska figura.”
„Ali...”
„Davide, prestani da govoriš.”
„Toliko je bilo loše?”, oţalošćeno je prošaputao Isak.
Genja mu je uputila nešto pribliţno krhkom osmehu. „U
najboljem slučaju, naši posetioci misle da je Nikolaj čudak, a u

283
najgorem da je lud.”
Sve to zbog mog malog kršenja zvaničnih pravila ponašanja? Kad je
zauzeo svoje mesto, a obrok počeo, Isak se svim silama potrudio da
ne pokaţe uznemirenost. Morao je da zapamti hiljadu pravila u vezi
sa zvaničnom večerom, ali uspeli su da ove prve noći zanemare
većinu njih tako što su gostima priredili seljačku gozbu, ne
zaboravivši violine i igranje.
Veče je proteklo bez događaja, i Isak je na tome zahvaljivao svim
Svecima, mada je doţiveo još jedan neugodan trenutak: kad je
fjerdeški ambasador krenuo da se raspituje o izručenju Nine Ţenik.
Genja je smesta odgovorila da se ta Griša već dve godine nalazi na
trgovinskoj misiju u Kerču.
„Krajnje mi je teško da poverujem u tu priču”, tvrdoglavo je
nastavio ambasador.
Genja je munula Isaka pod stolom, a on se srdačno nasmešio
abasadoru. „Stomak mi je previše pun da bih sada svario još i
diplomatiju. Makar sačekajte sorbe.”
U nekom trenutku Tolja se nagnuo ka Isaku i promrmljao: „Jedite,
Vaše veličanstvo”.
„Sve ima ukus propasti.”
„Onda dodajte soli.”
Isak je uspeo da saţvaće i proguta nekoliko zalogaja, i ubrzo što
ga je beskrajno zapanjilo večera je bila gotova.
Gosti su se razišli po svojim sobama, a Tolja i Tamar su ga hitro
sproveli niz hodnik, kroz prolaze rezervisane za kralja, do
kraljevskih odaja.
Ali na korak da uđu u njih, Tolja je spustio ogromnu šaku na
Isakove grudi. „Ĉekaj.” Omirisao je vazduh. „Osećaš li to?”
Tamar je podigla nos, paţljivo se pribliţivši vratima. „Beli luk”,
rekla je. „Arsin.” Pozvala je rukom straţara. „Dovedi Olujnika i
Davida Kostika. Neko je postavio zamku na vrata.”
„Otrovan gas?”, upitao je Isak dok su ga blizanci sklanjali od
kraljevih odaja.
Tolja ga je potapšao po leđima. „Izgleda da si bio sasvim uverljiv,
ako neko već sada pokušava da te ubije.”

284
 Nikolaj je s velikom mukom pokušao da se prilagodi odajama,
tom neobičnom sklopu peska i kamena. Moţda bi bile jednako dobro
opremljene kao i sobe u njegovoj palati, samo da im ne nedostaje
boje, da nemaju tako jednoličnu teksturu. Bilo je to mesto nejasno
viđeno kroz maglu. Jedini izuzetak bio je njegov krevet: apsurdno
romantična senica od crvenih ruţa, za koju je pretpostavljao da je
Elizavetino delo. Legao je, rešen da se odmori, ali nije mogao da
zaspi. Ako zaspi, da li će se čudovište pojaviti? Da li će pokušati da
lovi na ovom jalovom mestu?
Nikolaj je bio umoran do srţi, a opet, njegovo telo kao da je
izgubilo bilo kakav osećaj vremena. Bilo je kasno popodne kad su
krenuli ka Preklopu, ali u ovom trajnom sumraku nije bio siguran da
li su prošli sati ili dani. Imao je osećaj da vreme polako ćurka i odlazi
od njega. Ne jedemo. Ne spavamo. Ne sečam se kako je to preznojiti se,
osetiti glad, sanjati. Sveci ili šta god da su ovde su zarobljeni već
stotinama godina. Kako već nisu poludeli?
Nikolaj je zaţmurio. Ako ne moţe da spava, mogao bi barem da
pokuša da sredi svoje misli. Demon je neprestano glodao njegov
osećaj kontrole, a bizaran utisak da je otkinut od sopstvene stvarnosti
i gurnut u ovu nije bio od pomoći. Ipak je on kralj, i mora da
razmišlja o budućnosti svoje zemlje.
Tolja i Tamar su videli kako Nikolaj, Zoja i Jurij nestaju u peščanoj
oluji. Šta će učiniti? Organizovati potragu, zatim smisliti neku priču
kao pokriće, skloniti one mlade Olujnike negde gde neće moći da
ispletu priče. Blizanci bi odneli vest o njegovom nestanku Genji i
Davidu... A nakon toga... mašta ga je izdala. Šta će onda oni
preduzeti? Da je makar imao priliku da radi sa Isakom ili nekim od
ostalih kandidata za njegovu privremenu zamenu, moţda bi imali

285
šanse. Ali da pokušaju tako nešto, a imaju tako malo vremena da se
pripreme? Pa, Nikolaj bi moţda bio dovoljno lud da proba, ali Genja
i ostali su suviše razumni da se upuste u jednu takvu katastrofu.
I dalje ima vremena da se spase svečanost, da se zadrţi prednost
nad Kerčom, sve to ukoliko Sveci ispune svoje obećanje. I ukoliko
Nikolaj preţivi obred Vatrenog trna. Onda bi barem mogao Ravkiji
da pruţi šansu da se bori. Ponovo bi bio svoj. Njegov um bi pripadao
samo njemu.
Moraće smesta da pronađe nevestu, da ostvari savez za koji se
Zoja tako ţestoko zalaţe. Brak s nekim nepoznatim. Predstava
uljudnosti bez prave bliskosti. Moraće da glumi do kraja ţivota.
Uzdahnuo je. Ovo mesto ga je činilo zlovoljnim.
Nikolaj se uspravio u krevetu. Spolja je dopirala neka buka, tiho
šmrktanje. Kad je otvorio vrata nije video ništa, sve dok nije
pogledao dole: jedno meće ga je neţno cimalo za nogavice svojim
sjajnim malim kandţama. Krzno mu je bilo gusto i blistavo, a tamo
gde bi trebalo da su mu zadnje noge imao je dva točka, čiji su paoci
izgledali potpuno kao kosti prstiju. Utisak je istovremeno bio
očaravajuć i bizaran.
Meće je ponovo cimnulo tkaninu i Nikolaj je pošao za njim u
središnju dvoranu. Tek tada je primetio Grigorija, njegovo golemo
promenljivo telo zgrčeno pored zida.
„Oprosti mi”, rekao je Grigorij, na troja usta istovremeno, koja su
se pojavljivala i nestajala na nejasnim licima. „Dugo smo bili samo
ovde, a ja teško podnosim zatvoren prostor.”
Nikolaj je pokazao na velike peščane zidove. „Zar ne moţeš
prosto da ih promeniš?”
„To su sada vaše sobe. Bilo bi... neučtivo.”
Šmrktavi medvedić kotrljao se duţ zidova, udarajući u vrata
Zojinih i Jurijevih odaja.
„Tvoj podanik je sladak.”
„Nalazim smirenje u stvaranju, i znam koliko je otkazat'syi lakše
da čudovišnost podnese u određenim oblicima.”
Nikolaj je zastao, nesiguran kakvo se ponašanje očekuje od njega
u prisustvu Sveca. „Da li si se zato šćućurio u ćošku?”
„Da.”
„Molim te, nemoj to da radiš zbog mene. Priča se da i sam imam

286
dara za čudovišnost.”
Grigorijeve mnoge glave prigušeno su se zacerekale, kao porota
nasmejanih Grigorija. „Više ne uspevam da kontrolišem oblik koji
imam. Nekada sam bio samo ja i medved, ali sada mi se neka misao
uvuče u glavu, i moje telo joj potrči u susret. Iscrpljujuće je.”
Grigorij se skupio, i u jednom trenutku Nikolaj je uspeo da nazre
oblik čoveka s blagim očima i tamnom kovrdţavom kosom. Preko
ramena je nosio krzno medveda, i medveđu glavu kao kapuljaču...
ali onda se medved pomerio, kao da su čovek i medved jedno, kao da
stoje zajedno.
„Ne znam da li bi trebalo ovo da pominjem”, rekao je Nikolaj.
„Ali rečeno mi je da se krzno medveda koji te je ubio nalazi u
kraljevskoj kapeli u Os Alti. Nosio sam ga na svom krunisanju.”
„Plašim se da su tvojim sveštencima prodali laţnu koţu”, rekao je
Grigorij, a silueta ogrtača ponovo mu je zatreperila iznad ramena.
„Taj medved nikada nije umro, isto kao što ni ja nisam zaista umro.”
„Postao je tvoj pojačivač?”
„Malo je sloţenije od toga”, odgovorio je Grigorij, ponovo se
pretvorivši u veće telo, čitavu plimu ruku i nogu.
„Mislim da se sećam tvoje priče. Bio si iscelitelj.” Mladi iscelitelj,
čuven po tome što je lečio čak i najuzaludnije slučajeve. Izlečio je
nekog plemićkog sina pogođenog kugom, a lekar tog plemića,
najverovatnije uplašen da će izgubiti posao, optuţio je Grigorija da se
bavi crnom magijom. Grigorija su oterali u šumu, da ga rastrgnu
divlje zveri, ali on je napravio liru od kostiju onih koji su ranije tuda
prošli, pa je svirao pesmu toliko umirujuću da su medvedi došli da
mu legnu pred noge. Sledećeg dana, kad se Grigorij nepovređen
pojavio iz šume, plemićevi straţari su mu vezali ruke i poslali ga na-
zad. Kako nije mogao da svira svoju liru, Grigorija su rastrgli isti oni
medvedi koji su prethodne noći spavali kraj njegovih nogu. Krvavo
štivo za mladog princa. Nije ni čudo što Nikolaj kao dete nije uopšte
spavao.
„Bio sam iscelitelj”, rekao je Grigorij, a njegove mnogobrojne noge
savile su se u kolenu kako bi mogao na njih da nasloni mnogobrojne
brade. „Ali sam uradio neke stvari koje verovatno nije trebalo. Pravio
sam bebe za ţene koji ih nisu imale. Pravio sam neveste za ljude koji
su ih ţeleli. Napravio sam velikog vojnika, preko tri i po metra

287
visokog, s pesnicama poput stena, da štiti grofov zamak.”
„Stvari iz priča za decu”, rekao je Nikolaj, prisetivši se dadiljinih
bajki o vešticama i golemima od kolača.
„Sada da. Tada... Nisam nimalo mario za granice koje su vodile
moju moć. Merzost je bila suviše primamljiva. Nisam ni razmišljao o
tome treba li nešto da uradim, samo o tome mogu Ii to da uradim.”
„Takva moć je nepredvidiva”, rekao je Nikolaj, navodeći
Davidove reči.
Grigorij se ponovo prigušeno zakikotao, oteo mu se zvuk nalik na
ţalobno romorenje kad se mnoštvo novih glava prignuto
međusobno, ţalosnih izraza lica.
„Smrt je laka. Ali rođenje? Vaskrsenje? Posao stvaranja pripada
samo i jedino Prvom Stvaraocu. Trgovao sam merzošću i izgubio
kontrolu nad sopstvenim oblikom. I zato sam postao pustinjak,
makar neko vreme. Na kraju su me, naravno, ljudi pronašli, ţeljni da
saznaju moje tajne, uprkos tome što ih je uznemiravao moj izgled.
Moć nas uvek privlači, bez obzira na cenu. Nazvali su me
Telotvorom, i s vremenom sam obučio stotine učenika. Učio sam ih
kako da koriste svoje darove da bi isceljivali, da bi se borili. Odlazili
su u svet, i uvek bi nosili moje ime, ili neki njegov oblik.”
„Griša”, iznenađeno je rekao Nikolaj. Grigorij je obučavao prve
Iscelitelje i Srceparatelje, prve Korporalke. „Tako je sve počelo?”
„Moţda”, odvratio je Grigorij. „Ili je moţda i to samo još jedna
priča. Mnogo davno se desilo.” Ĉinilo se da mu je čitav oblik klonuo,
poput zaspalog medveda, iscrpljenog čoveka; kao da se čitav teret
zatočeništva svalio na njega. „Nećeš me često viđati dok si ovde. Ne
volim da me gledaju, i teško mi je da menjam svoj pustinjački ţivot.
Ali ako ti išta zatreba, molim te, nemoj oklevati da dođeš u moju
kulu. Znam da to mesto baš ne odiše gostoprimstvom, ali uveravam
te da jesi dobrodošao.”
„Hvala ti”, rekao je Nikolaj, mada je morao priznati kako mi se
nimalo nije milio odlazak u kulu načinjenu od kosti i hrskavice.
„Elizaveta ume da bude stroga učiteljica, ali nadam se da te neće
odvratiti od cilja. Mnogo toga zavisi od tvog uspeha. Svima nama.”
„Šta ćeš da radiš kad se oslobodiš Preklopa?”
„Toliko si siguran da ćeš preţiveti obred?”
„Volim da se kladim na sebe kad god mogu. Mada, obično tuđim

288
novcem.”
Grigorijev utučeni oblik kao da je ponovo zadobio nekakvu
strukturu, izrastavši u povijenu kičmu i niz prekrštenih ruku.
Izgledao je kao neko neobično drvo koje se izvija ka suncu. „Kad
moja moć nestane, kad postanem smrtan, ponovo ću imati čvrst
oblik. Ili ću moţda umreti. U svakom slučaju, biću slobodan.”
„Onda ću se svim silama truditi da preţivim, za dobro svih nas.”
Tada se Grigorij nagnuo napred, hor ljudskih glava s tamnim
očima, čeljusti poput njuške pune zašiljenih ţivotinjskih zuba.
Nikolaj je morao da se natera da ne odstupi.
„Moraš, prjatelju moj. Sve je povezano. Sve se menja, i sa time se
menja i moć Griša. Ukoliko Preklop nastavi da postoji, ni on neće
ostati isti.”
I sam Nikolaj je to osetio, taj zalet ka promeni. Granice su se
pomerale; oruţje se razvijalo. Nije bilo moguće znati šta sledi. „Jurij
tvrdi da ulazimo u Doba Svetaca.”
Grigorij je uzdahnuo, i taj zvuk je odjeknuo dvoranom kao nalet
vetra. „Znaš li zašto se čudovište u tebi probudilo? Zašto je
Mračnjakova moć uspela nakon toliko vremena ponovo da se pojavi?
Počelo je s drogom parem. Zbog nje je postalo moguće i ono što
nikada ne bi smelo da bude moguće. Promenila je granice moći
Griša.”
„Parem ?”
„Da je droga iskorenjena...”
„Pokušali smo.”
Zubi u mnoštvu Grigorijevih usta su se izduţili. „Niste. Pokušali
ste da je promenite, da je potčinite svojoj volji. Upravo u tome je
privlačna snaga moči.”
Nikolaj nije mogao to da porekne. Znao je da će, ukoliko ne nađu
način da iskoriste moć parema, s vremenom to učiniti neka druga
zemlja, čak i bez pomoći Kuvejevog znanja da ih vodi. Ali ravkijski
ogledi... „Pomogao sam buđenje demona.”
Grigorijeve glave su klimnule. „Svi smo povezani, kralju Nikolaje.
Griše, Preklop, moć unutar tebe. Preklop je rana koja moţda nikada
ne zaraste. Ali moţda joj to i nije sudbina. Seti se toga kad se budeš
suočio sa svojim iskušenjima.”
Nikolaj je osetio kako bi trebalo da kaţe nešto dubokoumno, da

289
poloţi ruku na srce, da se svečano zakune. Od takve predstave
spasao ga je dolazak Jurija, koji je ušao u dvoranu iz hodnika.
Monah, dakle, nije tiho mrmljao molitve u svojoj sobi.
„Sankt Grigorij”, rekao je uz dubok naklon, dok su mu naočare
svetlucale poput novčića. „Oprostite mi. Nisam hteo da vas
prekidam.”
„U redu je”, rekao je Telotvor, ali Nikolaj je već video kako mu se
telo skuplja i iz torza se pojavljuju ruke koje će ga odvući niz hodnik,
kao da se sklanja dalje od pogleda radoznalih očiju. „Sa srećom,
kralju Nikolaje”, rekao je, i nestao.
„Ja... nisam hteo nikoga da uvredim”, zamucao je Jurij. „Bojim se
da smatra kako on sam predstavlja uvredu.” „Njegov oblik izaziva
uznemirenost, to je tačno, ali on je ipak Svetac, više biće.”
„Naučeni smo da razumemo obično, da se plašimo razlika, čak i
kad se to odnosi na viša bića.” Nikolaj je pljesnuo dlanovima. “A
sada, jesmo li spremni da nađemo način da me ubijemo?”
„Oh ne, Vaše veličanstvo, ne. Nikako. Mada, nešto sam razmišljao
o obredu, a Elizaveta...” Oklevao je kod njenog imena, kao da je i
samo izgovaranje te reči predstavljalo deo svetog rituala. „Elizaveta
ţeli da počne s vašom obukom.”
„Javila ti je?”
„Treba da vas otpratim”, ponosno je odgovorio Jurij.
„Dobro, onda”, rekao je Nikolaj i zategao manţetne. „Hajde da
nađemo Zoju.”
Jurij je pročistio grlo. „Zapovednica Nazjalenski nije pozvana.”
„Retko kad jeste, ali ţeleo bih da bude tamo, bez obzira na to.”
Jurij se namrštio, ali Nikolaj je znao da neće protivrečiti svom kralju.
„Sada samo treba da je nađemo.”
Osetio je cimanje nogavice i pogledao dole. Tamo se nalazilo meče
na koštanim točkovima. Juruju se oteo mali krik.
„Prijateljski je nastrojen”, rekao je Nikolaj. „Nadam se.”
Nikolaj i Jurij su pošli za mečetom niz hodnik, a kako su išli, činilo
se da se zidovi mreškaju, kao da odgovaraju na njihov prolazak. I
ponovo je Nikolaj imao utišao da ga okruţuje nešto što ima privid
ţivota, ali je beţivotno. Nisu imali drugog izbora, sem da nastave
dalje. Njegov svet je skliznuo u neobičnost, a on je mogao ili da se
prilagodi ili da poludi.

290
 Prošli su krivudavim hodnicima koju su ih doveli do dugačkog
uskog mosta, iza kojeg se dizala druga ogromna kula Jurisovo
carstvo. Kula je bila isklesana u nazubljenoj crnoj steni i odavala je
utisak ruševina starog zamka koje je video na Lutajućem ostrvu. Bila
je prošarana pećinama i nišama, a vrh joj je izgledao kao kandţa koja
kopa sebi put ka nebu.
Kad su prešli most, primetio je da Juriju nije nimalo prijatno. „Da
li je to zbog visine ili zato što ne odobravaš potragu za
zapovednicom Nazjalenski?”
„Vaše veličanstvo, nikada ne bih rekao da ne odobravam.”
„I to je odgovor. Zašto ti se ne dopada?” Zoja nije teţila
dopadljivosti. Bila je to jedna od njenih najlepših osobina. Ipak, njega
je zanimalo.
„Sve ono što je rekla hodočasnicima...” Juruj je odmahnuo
glavom. „Ne razumem njenu srdţbu. Mračnjak je izvršio mnoge
zločine, ali ona je bila jedna od njegovih miljenica.”
Nije to bilo nešto o čemu je Zoja volela da raspravlja. Rado bi
zapalila svoju prošlost kao fitilj na štapinu dinamita.
„Šta misliš, šta to napaja njenu srdţbu?”, upitao je Nikolaj.
„Mrţnja?”
„Da, neka vrsta. Ali svako gorivo različito gori. Neko brţe, neko
vrelije. Mrţnja je jedna vrsta goriva. Ali mrţnja koja je počela kao
privrţenost? Od toga se stvara sasvim drugačiji plamen.”
Juri je koščatom rukom prešao preko grube tkanine svoje odore.
„Pročitao sam hronike. Znam da je činio opake stvari, ali...”
„Knjige ne pričaju ćelu priču.”
„Da, znam, naravno. Tako je. Ali smatram... smatram da ne mogu
u potpunosti odbaciti njegove motive.”
„A njegove metode?”
„Bile su ekstremne”, priznao je Jurij. „Ali moţda... moţda su u
nekim slučajevima bile neophodne?”
„Jurij, ukoliko ţeliš da sačuvaš ţivu glavu na ramenima,
preporučujem ti da to nikada ne izgovoriš pred zapovednicom
Nazjalenski. Ipak, ne grešiš sasvim.”
Jurij je zatreptao. „Ne grešim?”
„Mračnjak je ţeleo mir. Snaţniju Ravkiju. Utočište za Griše. Sve to
isto ţelim i ja da vidim za svoje vladavine.”

291
 „Da”, rekao je Jurij. „Upravo tako! Nije bio dobar čovek, ali imao
je viziju...”
Nikolaj je podigao dlan. Sumnjao je da Jurijevo mišljenje moţe biti
promenjeno, ali ako već oboţava Mračnjaka, neka to radi otvorenih
očiju a postojale su granice do kojih je Nikolaj mogao da bude
pravičan. „Postoji razlika između vizije i zablude. Mračnjak je tvrdio
da sluţi Ravkiji, ali to je prestalo da bude istina istog trenutka kad je
Ravkija prestala da sluţi njemu. Tvrdio je da voli Griše, ali se ta
ljubav raspala čim ga Griše nisu izabrale za svog gospodara. Prekršio
je sopstvena pravila, i pritom je umalo skršio i našu zemlju.”
Jurij je grizao usne.
„Hajde”, rekao je Nikolaj. „Vidim da imaš još nešto da kaţeš.”
Jurij je popravio naočare na nosu. „Da vaš otac... da prethodni
kralj nije bio tako...”
„Slab? Pokvaren? Nesposoban?”
„Ovaj...”
„Priznavanje grešaka mog oca ne predstavlja mi nikakvo
zadovoljstvo. Niti grešaka njegovog oca. Ili oca njegovog oca. Bilo je
dobrih i loših kraljeva iz loze Lantsovih. Kralj Anastas je Ravkiji
podario puteve, ali je pogubio skoro dve hiljade ljudi kao jeretike.
Ivan Zlatni je gradio škole i muzeje, ali nije odbranio Sikurţoj od
Šuneza. Moj otac... voleo bih da mogu da budem ponosan na svog
oca. Priča se da loza Lantsovih potiče od ţar-ptice, ali mi smo samo
ljudi, i vrlo često smo slabi ljudi. Ne mogu da promenim ono što su
radili moji preci. Mogu jedino da se nadam kako ću popraviti bar deo
nanete štete i poslati nas drugačijim putem.”
„A šta je s vašim sinom?”
Nikolaj se široko osmehnuo. „Moţda jesam bio neobuzdan u
prošlosti, ali istovremeno sam bio i veoma oprezan.”
Jurij je pocrveneo. „Mislio sam na vaše buduće sinove i kćeri. Jeste
li sasvim sigurni da će oni biti podobni da vladaju?”
Nikolaj se naglas nasmejao dok su ispod luka prolazili u Jurisovu
kulu. „Znači, ne samo da si jeretik već si i radikal?”
„Nisam, Vaše veličanstvo, ni slučajno!”
„U redu je, Jurij”, rekao je. „Postoji razlog zašto sam utvrdio
poloţaj lokalnih guvernera i dao veću moć njihovim skupštinama.
Ravkiji moţda ne bude uvek bio potreban monarh. Ali za promene je

292
potrebno vreme.”
A to moţda i ne bude moguće. Ozbiljno je mislio ono što je rekao Zoji.
Ravkijce su privlačile osobe koje imaju moć, koje imaju snagu.
Nikada im nije bilo dozvoljeno da nauče kako sami da vladaju, jer su
im pravo na odluke oduvek oduzimali kraljevi, Mračnjaci, generali,
sveštenici. Moţda se to promeni s vremenom. A moţda umrem u ovom
obredu i cela zemlja se strmoglavi u bezdan kaosa.
Ostavio je Ravkiju neoprostivo ranjivu. Bilo je ministara koji bi
mogli da vladaju umesto njega, ali nije ostavio nikakvo jasno
uputstvo za nasleđivanje. Nije imao naslednika. Nije imao ţenu koja
bi mogla da se postavi kao simbol oko koga će se narod okupiti. A i
ko bi je uopšte zaštitio, tu zamišljenu devojku kojom bi trebalo da se
oţeni? Odgovor se sam nametao: Zoja Nazjalenski bi mogla sve to
pod pretpostavkom da se oslobodi ovog čistilišta.
Proglasiće je premijerkom i zaštitnicom carstva, ne samo
zapovednicom vojnih snaga Griša. Ukoliko Nikolaj umre pre nego
što njegov naslednik dostigne punoletstvo, ona će paziti na Ravkiju i
liniju nasleđivanja. Ljudi su stekli poverenje u nju barem onoliko
poverenja koliko ga mogu imati u jednu Grišu. A uprkos njenoj
mračnoj naravi i osvetoljubivom srcu, i on sam je stekao poverenje u
nju. Pretvarala se u čvrstog, pouzdanog vođu.
A moţda i ne, pomislio je kad ih je meče uvelo u Jurisovo
unutrašnje svetilište, pred dve prilike u ţaru borbe. Zoja je ogoljenih
zuba vitlala dvema sekirama, one vrste koju Tamar voli, mada su ove
izgledale starije i manje prefinjene. Juris ju je napadao ogromnim
teškim mačem.
Jurij je nervozno cupkao svoj pokušaj brade. „Ovo mi se uopšte ne
čini bezbednim.”
„Ni za nju ni za njega”, dodao je Nikolaj.
Oko boraca su se skupili olujni oblaci i od grmljavine se zatreslo
tlo. Medvedić se otkotrljao dalje, pritisnuvši šapicama uši, kao da
beţi od zvuka.
U jednom trenutku, ma koliko to neverovatno zvučalo, činilo se
da su ravnopravni. Ali Nikolaj je znao da Zojina nadarenost ne leţi u
ovoj vrsti borbe, i naravno čim je Juris fintirao nalevo Zoja je
napravila grešku pokušavajući da ga prati.
„Pazi na bok!”, povikao je Nikolaj.

293
 Juris se naglo okrenuo i u širokom zamahu spustio mač. Zoja je
podigla sekire, činilo se da sijaju plavom vatrom. Kako su se oštrice
sekira susrele s Jurisovim sečivom, iz njih je sevnula munja, a veliki
ratnik je zaurlao, dok mu se dim dizao iz oklopa od crnih krljušti.
Šta je to Zoja upravo uradila? I kako je izdrţala snagu Jurisovog
udarca?
„Odlično!”, rekao je Juris kad su se razdvojili. Promrdao je
ramenima ukrug, kao da mu se svakog dana dešava da zamalo bude
ţiv skuvan. Moţda drevnom zmaju to i nije neobično iskustvo.
Zojina kosa bila je vlaţna od znoja, košulja joj se lepila za telo, a
osmeh joj je odavao čisto ushićenje takav osmeh nikada ranije nije
video na njenom licu. Nikolaj je shvatio da mu se raspoloţenje
pokvarilo.
Pročistio je grlo. „Potrebna mi je moja generalica, ako si završio s
pokušajima da je presečeš nadvoje.”
Zoja se okrenula na peti, rukavom brišući znoj s čela „Šta se
dešava?” Oči su joj bile toliko plave da se činilo da svetle.
„Pozvala nas je Elizaveta. Ţelim da budeš tamo kako bi slušala o
obredu.”
Zmaj je huknuo. „Njeno vreme bi bolje bilo utrošeno ovde sa
mnom. Trnovita šuma je put kojim hodiš sam, dečače kralju.”
„Ali to je veoma tegoban put”, odvratio je Nikolaj. „Ko će da mi
nosi grickalice?”
Juris je samo odmahnuo glavom i okrenuo se ka Zoji, koja je već
okačila sekire na zid. „Traćiš vreme na tričarije.”
„Budućnost moje zemlje nije tričarija.”
„Kralj i zemlja nisu isto.”
Zoja je prevrnula očima, zakopčavajući dugmad na rukavima.
„Skoro da jesu.”
Juris je raširio krila kad mu se telo nadulo u oblik zmaja. Nikolaj je
primorao sebe da zadrţi smirenost, uprkos iskonskom strahu koji je
taj prizor u njemu izazvao. Da li je i on tako izgledao kad se
čudovište budilo?
Juris je ponovo huknuo, ali ovoga puta kroz ogromnu gubicu i s
dovoljno snage da se kovitlac vazduha proširi čitavom dvoranom.
„Videćeš, s vremenom. Kad on bude sve stariji, a ti sve moćnija.”
Zoja je nezainteresovano slegnula ramenima. “A ti ćeš se tada već

294
odavno pretvoriti u prašinu, tako da nećeš moći ni da likuješ zbog
toga.”
Zmaj je nadureno odleteo. Nikolaj mu je veselo mahnuo, ali su ga
Jurisove reči ipak progonile dok se istim putem vraćao s Jurijem i
Zojom. Zabrinuo se da se mogu izgubiti, ali činilo se da ih vodi
mreškanje zidova, tako da su se ubrzo našli na novom mostu, onom
za koje se Nikolaj nadao da će ih odvesti do Elizavetine kule.
Nikolaj je znao da Griše imaju dug ţivot i da, što im je moć veća,
duţe opstaju. Koliko godina bi Zoja mogla da štiti Ravkiju i lozu
Lantsovih? Da li bi mogla mudro da upravlja zemljom, ili bi podlegla
ludilu večnosti na isti način kao Mračnjak? I da li bi je ravkijski narod
prihvatio? Ili bi s vremenom počeli da je smatraju neprirodnom? On
će tada biti već mrtav, ti problemi će biti daleko van njegove kontrole
i brige, ali to nije bila nimalo vesela pomisao.
Jurij se toliko naglo zaustavio da je Nikolaj umalo naleteo na
njega. “Oh...”, rekao je. “Oh.”
Pred njima se uzdizala Elizavetina kula. Ploče boje ćilibara blistale
su zlatnim sjajem pod neobičnom, ujednačenom svetlošću Preklopa.
Nikolaj je video obrise ogromnih insekata zamrznutih u svakoj ploči,
a činilo se da ćela građevina bruji kao košnica.
„Sankta”, ushićeno je prošaputao Jurij.
Nije pokazao tako duboko strahopoštovanje pred zmajem,
primetio je Nikolaj, ali Jurisova kula ionako je odavala utisak zverske
jazbine. Ovo mesto je izgledalo kao hram, zastrašujući i osveštan.
„Pogrešio si u vezi s lomačom”, rekla je Zoja Juriju. „Znamo li
uopšte bilo šta o tome što je zaista potrebno za ovaj obred?”
„Samo da je opasan”, rekao je Jurij.
„A ja mislila da će kralj morati samo da jede slatkiše i izvede
monolog.”
„Već sam spremio nekoliko”, ubacio se Nikolaj.
Dok su se pribliţavali, ploče kule su se pomerale i premeštale
kako bi stvorile ulaz. Vazduh je unutra mirisao na ruţe i med, i sve je
treperilo uljanom svetlošću onog pozlaćenog sata pre zalaska sunca.
A opet, ovde nije bilo zalaska sunca.
Ĉinilo se da je i sama Elizaveta izlivena od zlata, okruţena
pčelama i vilinim konjicima, dok su ruţe na njenoj haljini cvetale i
venule i iznova cvetale.

295
 „Dobro došli”, srdačno je rekla. Ako je bila iznenađena ili
nezadovoljna što vidi Zoju, ničim to nije pokazala. Naprotiv, svima
im se nasmešila. „Kralju moj, da proverimo hoće li se čudoviše
pojaviti kad ga pozovemo?”
Nikolaj se naklonio, a Elizaveta je pokazala ka stolu gde se
nalazila mala glinena činija. „Kad kucne čas obreda, podići ću
trnovito drvo iz peska Preklopa.” Dok je to govorila, zalepršala je
prstima, a grana boje gvoţđa izbila je iz peska činije. „Kad sazri, trnje
će joj biti dugačko kao bodeţ. Prozvaćeš čudovište, a kad se pojavi,
probošćeš se trnom i kroz svoje i kroz njegovo srce.”
„A kako će tačno on to da preţivi?”, upitala je Zoja.
Ĉinilo se da malo trnovito drvo pupi, da mu se trnje produţava.
„Sve zavisi od kralja. Moţemo mu pomoći da uveţba kako da
prizove čudovište i upravlja njime, ali borba će biti samo njegova.
Ukoliko mu je volja dovoljno snaţna, preţiveće. Ukoliko nije,
čudovište će ga preuzeti.”
Nikolaj je shvatio da se trlja po grudima, pa se naterao da
prestane. „Moja volja?”
„Iskušenje će biti istovremeno fizičko i psihičko. Predviđeno je da
razdvoji čoveka od čudovišta i čudovište od čoveka. Bol će biti jači od
svega što si ikada doţiveo, ali će suočavanje sa čudovištem biti još
gore.”
„Šta je to tačno?”, upitao je Nikolaj.
Ovoga puta Elizavetin osmeh je bio saţaljiv, kao da je mogla da
oseti strah koji Nikolaj nosi u sebi, srdţbu i zbunjenost koji ga muče
još otkako se demon pojavio. „Ostatak Mračnjakove moći. Iver
njegove namere i ambicije. Pored toga, nisam sigurna. Ĉudovište ne
ţeli da bude isterano. Pokušaće da te zbuni kako bi te sprečilo da
završiš obred i upotrebiš trn. Ako se to desi, potpuno će te preuzeti.
Misliš li da moţeš pobediti?”, blago je upitala.
„Već smo jednom pobedili Mračnjaka.”
„Alina ga je pobedila”, ispravila ga je Zoja.
Preko Elizavetinog lica preleteo je izraz gnušanja. „Sunčeva
Svetica”, podrugnula se. „Kako samo ljudi očajnički traţe čuda.
Koliko su samo nisko spremni da padnu.” Nikolaj je video kako su se
Zoji suzili kapci, pa je spustio šaku na njenu mišicu. Nisu ovde da
štite Alinino zaveštanje.

296
 „Ali ti se nećeš suočiti s Mračnjakom”, nastavila je Elizaveta.
Trnovito drvo se pruţilo uvis. Ĉinija je prsla i ispitivački pipci
korenja probili su se kroz glinu. „Ne baš. Ovo je stvorenje koje
pokreće Mračnjakova volja, isto kao što je pokretala i njegove
senovite vojnike, nichevo'ya. Ali ono je preko tri godine ţivelo u tebi.
Delilo je tvoje misli i ţelje, i sada će ih voditi protiv tebe. Boriće se za
goli ţivot jednako kao što ćeš se ti boriti za svoj.”
Nikolaj je imao utisak da bi trebalo da se najeţi. Mudar čovek bi
verovatno dobro razmislio o nabadanju na dţinovski trn, ali on je
osećao samo nestrpljenje. Svakako je bilo lakše prihvatiti pomisao
kako bi ovo moglo biti nešto s čime će se suočiti i šta će pobediti, ili
što ga moţe čak i uništiti, nego pomisao da će ovaj košmar morati da
trpi zauvek. Počeo je da misli kako će stvorenje uvek biti s njim.
Postojali su delovi njegovog bića koje je prezirao beskrajnu ambiciju,
onu crtu samoudovoljavanja koju je Alina tako tačno prepoznala a
ako je Elizaveta bila u pravu, čudovište će potegnuti sve to, i ko zna
šta još gore, kao oruţje u borbi protiv njega. Pa, neka ga. Znao je da
će njegova ţelja za ţivotom na kraju prevladati.
„Kad kucne čas”, zavetovao se Nikolaj, „biću spreman.”
Drvo je iznenada skočilo sa stola, stabljika mu je bila debela i
pulsirala je, trnje nalik na gvozdene bodeţe. Jurnulo je preko poda i
zaustavilo se na dlaku od Nikolajevih grudi, postavivši mu
smrtonosno zašiljen vrh dugačkog trna neporedno na srce.
„Nadam se”, rekla je Elizaveta. „Ĉekali smo čitavu večnost na
tebe, Nikolaje Lantsove. Bilo bi šteta da nas izneveriš.”
Nikolaj i Zoja su se zgledali. Jurij je piljio u Elizavetu s
neskrivenim oboţavanjem. Od neopisive je pomoći, kao i obično.
„Prilično sam uveren da pokušavaš da me zaplašiš”, rekao je
Nikolaj, pruţivši prst da dotakne vrh trna. „Nisam siguran zašto, ali
mogu li u tu svrhu da preporučim pauka u odelu?”
„Zašto u odelu?”, upitala je Zoja, namrštivši se. „Zašto ne običnog
pauka?”
„Gde je nabavio odelo? Kako je zakopčao dugmad? Zašto smatra
da mora svečano da se obuče za tu priliku?”
Elizaveta ih je proučavala pogledom. Mrdnula je prstima i
trnovito drvo se povuklo. „Nameravala sam da mučim monaha kako
bih tvoju tamu primorala da izbije na površinu”, zamišljeno je rekla.

297
„Ipak, bolje da skratimo priču.”
Podigla je ruku, a pod oko Zoje se podigao, ogradivši je
svetlucavim ćilibarskim pločama sa svih strana.
Zoja je počela da viče, iznenađena i preplašena, ali onda su
prevladali njeni instinkti. Raširila je ruke, udarajući blistave zidove
svom silinom svoje moći. Zlatna supstanca počela je da joj se podiţe
oko stopala, ispunjavajući komoru.
Nikolaj je posegnuo za Zojom, ali u prostoru između njih izrastao
je divlji, prepleteni čestar trnovite šume. Sa svih strana ga je okruţilo
trnje, poput zida smrtonosnih sivih šiljaka.
„Prestani s tim, Elizaveta”, povikao je, iako više nije ni mogao da
vidi Sveticu.
Ĉuo je Zojin vrisak.
„Znam da je nećeš tek tako ubiti”, rekao je, mada uopšte nije bio
siguran u to. „Potrebna je Jurisu.”
Elizaveta se pojavila iz cestara, okruţena rascvetalim ruţama.
„Stvarno misliš da me je briga šta Jurisu treba? Ja traţim slobodu. A
ako će te gubitak nje naterati da delaš, meni se to čini malom cenom.”
Nikolaj je nasrnuo na nju, ali Elizaveta je nestala u trnovitoj šumi.
Skočio je među drač, ne obraćajući paţnju na bol dok mu je trnje
cepalo odeću. Bilo je opako oštro, zabadalo mu se u tkivo poput
zuba.
„Moraćeš da poletiš, kralju moj”, začuo je Elizavetin glas. „Ili
nikada nećeš biti slobodan, a nećemo ni mi.”
Zojino vrištanje postalo je još glasnije.
Negde u čestaru, zavapio je Jurij. „Oh ne! Molim te, ne smeš!
Preklinjem te.”
Nikolaj je sklopio oči. Hajde, kopile, preklinjao je čudovište. Hoćeš
da raširiš krila? Evo ti prilike. Dopustiću ti čak i da glođeš onu takozvanu
sveticu u znak zahvalnosti.
Ali čudovište, ako je i slušalo, mora biti da se smejalo. Mračnog
stvora koji je prebivao u njemu, šta god da je bio, nimalo nije
zanimalo da učestvuje o ovoj igri.
Svetica je neće povrediti, rekao je Nikolaj sebi. Ovo je samo igra.
A onda je Zoja prestala da vrišti.
Jurij je jecao.
„Zoja?”, povikao je Nikolaj. „Zoja!”

298
 Zagnao se u bodljikav čestar. „Zoja!”, dozivao je, ali njegov glas se
pretvorio u reţanje.
Ovoga puta je osetio kako se stvorenje unutar njega probija na
površinu, kao da mu kandţe grebu po unutrašnjosti grudi.
Ne. Nije to ţeleo, nije hteo čudovištu da prepusti kontrolu.
Ali neki drugi glas u njemu rekao je: Da.
Seti se, govorio je sebi. Seti se ko si.
Osetio je kako mu rastu kandţe, kako mu se zubi duţe.
Ja sam Nikolaj Lantsov, gusar i kralj.
Vrisnuo je kad su mu krila probila leđa, pa se podigao iznad
trnovite šume, visoko pod tavanicu kule. Seti se ko si.
Elizaveta ga je pratila pogledom, pobedonosnog izraza lica. Jurij je
ridao. Zoja je pored njih plutala u zlatnom sarkofagu, poput anđela
zarobljenog u ćilibaru, očiju sklopljenih, nepomičnog tela.
Nije prepoznao zvuk koji mu se oteo iz grla kad se bacio na Zojin
zatvor. Pogodio ga je uz udar od koga krcaju kosti, ali ćilibar se nije
ni mrdnuo.
Okrenuo se ka Elizaveti i zareţao. Ja sam čudoviše i čudovište je ja.
Osećao je kako se demon bori da preuzme kontrolu, iako mu je
pozajmio svoju snagu. Ali Elizaveta se samo osmehnula, neţno,
blagonaklono. Mahnula je rukom i ćilibarski zidovi koji su drţali
Zoju su se srušili, a trnovita šuma je svela i povukla se u pod.
Nikolaj je zgrabio Zojino mlitavo telo pre nego što je palo. Bila je
prekrivena zlatnim biljnim sokom. Elizaveta je stisnula pesnicu i
Zoja se zakašljala. Otvorila je oči, trepavica slepljenih smolom,
zbunjeno zatreptala, a onda je uţasnutog lica počela da se otima iz
njegovog naručja.
Ţeleo je da je smiri. Ţeleo je da... Miris njenog straha mešao se s
mirisom smole. Od toga se osećao pijano. Od toga je osetio glad.
Ţeleo je jedino da zarije kandţe u njeno telo. Ţeleo je jedino da je
proţdere.
Seti se, naredio je sam sebi. Seti se ko si.
Nikolaj Lantsov. Vladar Ravkije. Pirat. Vojnik. Drugorođeni sin
osramoćenog kralja.
Ĉitavo telo mu je zakrčalo od čiste gladi dok je Zoja pokušavala
da se iskobelja, pokreta usporenih teţinom smole.
Seti se ko je ona. Zoja, koja sedi pored njega i bavi se prepiskom.

299
Zoja, koja strelja pogledom novu grupu učenika. Zoja, koja ga čuva u
kočiji, dok se on trese i grči i čeka da ga čudoviše pusti.
Ĉvrsto se uhvatio za uspomenu na taj osećaj, to uţasno drhtanje.
Odlazi, naredio je. Odlazi.
Ĉudovište je nevoljno, kolebljivo potonulo nazad u ono mračno
mesto na kojem ţivi, gde god to bilo, a Nikolaju je u ustima ostao
jedak ukus nečeg spaljenog.
Skljokao se na kolena, tresući se.
Nije mogao da podnese da pogleda Zoju i na njenom licu vidi
gađenje. Posle ovoga nema povratka. Osetio je njenu ruku na ramenu
i primorao se da sretne njen pogled.
Bila je sva ozarena.
„Uspeo si”, rekla je. „Prvo si ga dozvao, a onda si ga oterao.”
„Zamalo si poginula”, s nevericom je rekao. Njen osmeh se samo
raširio. „Ali nisam poginula.” Elizaveta je zadobovala po stolu.
„Dakle, Olujnice, oprošteno mi je?”
„To zavisi od toga koliko će biti teško osloboditi se ovoga iz moje
kose.”
Elizaveta je podigla šake, i biljni sok je otekao sa Zoje u zlatnim
potočićima i vratio se na pod, gde se stvrdnuo.
Jurij je otro suze sa očiju. „Hoće li... hoće li zapovednica
Nazjalenski svaki put morati da istrpi ovo mučenje?”
„Hoću, ako treba.”
Elizaveta je slegnula ramenima. „Nadajmo se da neće morati.”
Zoja mu je pruţila ruku. „Otvorio si vrata.”
Nikolaj joj je dopustio da mu pomogne da ustane, naterao se da
slavi sa ostalima. Ali osetio je volju čudovišta, i pitao se da li će, kad
kucne čas, moći da odgovori na njenu ţestinu.
Otvorio je vrata.
Podozrevao je da ih sledeći put neće biti tako lako ponovo
zatvoriti.

300
 Preţiveo je tri dana zabava, večera i sastanaka, i niko nije ponovo
pokušao da ga ubije. Nalikovalo je pomalo na front. Tamo čovek
preţivi sat, pa sledeći sat. Nada se da će dočekati kraj dana. Noću bi
Isak padao u postelju i leţao zagledan u tavanicu, dok bi mu srce
tuklo, i razmišljao o svemu onome što je pogrešno izveo i još duţem
nizu stvari koje će sutra sigurno pogrešno odraditi.
Danas bi trebalo da uţivaju u jutarnjem veslanju na jezeru kod
Malog Dvora, a zatim da naprave piknik na njegovoj obali.
„Sredićemo da neko vreme pre ručka provedeš sa šuneskom
princezom”, rekla mu je Tamar.
„I... šta da radim s njom?”
„Budi šarmantan. Pitaj je za njene gardistkinje i koliko ih dugo
poznaje. Dobavi nam bilo koji podatak koji budeš uspeo da izvučeš.”
„Zar ne moţete ti i Tolja prosto da se zdruţite s Tavgaradom na
osnovu šuneskog detinjstva, ili tako nešto?”
Blizanci su razmenili poglede. „Za njih smo mi gori od
Ravkijaca”, rekla je Tamar. „Otac nam je bio Šunez, ali imamo
tetviran znak Sunčeve Svetice i sluţimo stranog kralja.”
„Zašto ste uopšte izabrali da sluţite Ravkiji?” „Nismo”, rekla je
Tamar.
Tolja je prineo ruku srcu. „Izabrali smo Alinu. Izabrali smo
Nikolaja. Sve ovo” pokazao je na imanje palate „ne znači ništa.”
Isak nije znao šta da kaţe na to. Sebe je smatrao patriotom, ali
morao je priznati da, za razliku od kralja, Ravkija nikada nije bila
nešto naročito ljubazna prema njemu.
„Pročaskaj s princezom Eri”, rekla je Tamar. „Nateraj je da priča.”
„Hipotetičko pitanje... da nemam prirodnu harizmu i dar za

301
duhovite razgovore, kako bih tačno to mogao da postignem?”
Tamar je prevrnula očima, ali Tolja je odgovorio: „Udeli joj
kompliment. Izrazi divljenje prema šuneskoj kulturi. Moţeš da
razmotriš i recitovanje...”
„Oh, svih mu Svetaca, Tolja, to je poslednje što bi trebalo da
uradi.” Tamar je kleknula ispred Isaka. „Samo je saslušaj. Pitaj je.
Ţene ne ţele da budu zavedene. Ţele da ih neko vidi i čuje. Ne moţeš
da uradiš ni jedno ni drugo ako istovremeno smišljaš strategije kako
da je osvojiš ili recituješ Ĉetvrti ep o Kregiju.”
„Ne postoji Ĉetvrti ep o Kregiju”, progunđao je Tolja. „Pesnik
Elan nije završio ni treći.”
„E, onda baš taj treba da joj recituje.”
Zašto mu je od pomisli na običan razgovor tako preskakalo srce?
Moţda zato što mu priča s devojkama nikada nije išla od ruke ako ne
računa sestre. Ali raspravljanje s Belkom i Petjom oko cene traka za
kosu ne moţe da se meri s ćaskanjem s nekim kraljevskog roda. A još
bi nekako trebalo da izvuče informacije od princeze? Pokušao je da
podseti sebe da je sada zgodan činjenica koja bi ga iznenadila svaki
put kad se vidi u ogledalu. Nije bio ruţan ni ranije, samo neprimetan
uredna smeđa kosa koja bi se kovrdţala ako je pusti da suviše
izraste, sasvim uobičajene crte lica, malo krivi donji zubi. Majka mu
je govorila da lepo izgleda, ali govorila je i njegovoj sestri da lepo
peva, a to nesumnjivo nije bilo tačno.
Sada se Isak trudio da izgleda opušteno, izvaljen na jastuke
divana kraljevske barke, u pokušaju da najpribliţnije moguće
podraţava Nikolajev nemaran stav. Previše godina je proveo u stavu
mirno. Jezero pred njim istačkale su elegantno ukrašene brodice i
barke, poput lokvanja, dok su im na vetru lepršale zastave i tende u
ravkijskim plavo-zlatnim prugama.
Voda je bila previše hladna za plivanje, ali Plimotvorci su zagrejali
površinu jezera tako da se izmaglica dizala u gustim oblacima koje
su Olujnici pretvarali u simbole raznih zemalja i značajnih porodica.
Isak je, ne bi li primirio ţivce, dopustio sebi nekoliko gutljaja vina od
kajsije iz majušne čaše zvonastog oblika, ali ipak je ostao na oprezu,
slušajući kako jedan fjerdeški ambasador pita mogu li da obiđu školu
za Griše.
„Naravno da moţete”, rekla je Genja. „Biće nam veliko

302
zadovoljstvo.”
Isak je pomislio da ne umišlja uzbuđenje koje je prostrujalo
između ambasadora i jednog člana njegove delegacije.
Genja je izgladila nabore na suknji i dodala: „Mada se plašim da
će vam biti dosadno. Učenici su trenutno na putu sa svojim
nastavnicima, u sklopu nastave.”
„Svi učenici?”
„Tako je”, odgovorila je Genja. „Smatramo da je praktičan rad
veoma koristan da obrazovanje dece. I moram vam reći da mi je ţao
zbog ovog mira i tišine. Mlade Griše umeju da budu veoma ţivahne,
kao što moţete zamisliti, sigurna sam. Nismo ţeleli da smetaju dok
su nam tako vaţni novi prijatelji u poseti.”
Isak nikada nije video učenike Griše da nekome smetaju. Uvek su
imali previše obaveza, a škola je bila dovoljno skrajnuta od ostatka
palate da bi tek s teškom mukom mogli da joj priđu, a da ih niko ne
primeti. Ne, sklonjeni su zarad sopstvene bezbednosti. A Fjerdeţani
su to znali.
„Sve ste ih evakuisali?”
„Evakuisali?”, razdragano se nasmejala Genja. „To bi
podrazumevalo da im preti nekakva opasnost.” Vragolasto je
potapšala ambasadora po kolenu. „Opasnost! Grupi dece koja
jednim pokretom ruke mogu da zapale ovu barku i zaustave srce
svima na njoj?” Obrisala je oči. „Pa, to je presmešno.”
Kad su Fjerdeţani prišli ogradi barke da se dive pogledu, a moţda
i puše od besa, Isak se okrnuo ka Genji. „Poslali ste učenike da biste
ih zaštitili?”
„Naravno”, rekla je Genja, bez trunke malopređašnje veselosti.
„Misliš da bismo drţali jedno od ravkijskih najvećih preimućstava
ovde gde jedna bomba ili otrovni gas u trenutku moţe da eliminiše
čitavu generaciju Griša? S druge strane, mnogo je manje verovatno
da će nešto preduzeti Fjerdeţanin koji je ovako isprepadan, a ja se
prosto naslađujem pomišlju da će imati košmare o gomili školaraca.”
Isak je neznatno odmahnuo glavom. „Kad te slušam kako govoriš,
imam utisak da slušam mornara koji poznaje tajni oblik zaliva, sva
mesta gde oluja moţe da udari i sve hridi na koje brod moţe da se
nasuče. S takvom sigurnošću ploviš ovim vodama.”
Genja neko vreme nije progovarala. „Vrlo rano su me bacili u

303
talase”, rekla je. „Mračnjak me je poklonio kraljici Ravkije kad sam
bila tek devojčica, ukras koji joj je mogao biti od koristi.”
„Poznavala si kralja dok je bio mali, dakle?”
„Viđala sam njega i njegovog brata u prolazu. Bila sam dragocena
sluškinja, ali svejedno samo sluškinja. Bili su jako bučni.” Igrala se
jednom minđušom od topaza. „Osoblje palate zvalo ih je Dve
Glavobolje. Kako sam im samo zavidela, zavidela sam njihovoj
slobodi da trče, da se igraju, da izazivaju nevolje.”
„Ali biti miljenica kraljice”, rekao je Isak. „To je sigurno bila velika
čast?”
Genja je ubacila krišku šljive u usta. „Neko vreme bila sam
kraljičina lutka. Oblačila me je u krasnu odeću i češljala mi kosu i
puštala me da spavam u podnoţju njenog kreveta i da sedim pored
nje za vreme obroka. Posmatrala sam ajkule i učila. Kad sam porasla,
imala sam tu nesreću da starom kralju zapadnem za oko...” Genja je
polako obrisala prste o platnenu salvetu, ostavivši mrlju od šljive na
tkanini. „Ubedila sam sebe da je patnja koju sam preţivela zapravo
čast, pošto sam bila Mračnjakova vojnikinja i uhoda. U mene je imao
više poverenja nego u bilo koga drugog, i jednog dana će svi saznati
koliko sam dobrih dela učinila za njega. Nikada ne bi mogao da
onako lako da pripremi puč bez podataka kojima sam ga
snabdevala.”
Isak ju je netremice gledao. „Priznaješ čin veleizdaje”, prošaputao
je.
„Isače dragi”, odgovorila mu je kroz osmeh. „Nikolaj Lantsov me
je odavno pomilovao, i u tom trenutku zaradio moju večnu odanost.
Mračnjak me je bacio u vodu, a onda posmatrao kako se davim, jer je
to sluţilo njegovim interesima.”
„Bio je, znači, onako surov kao što se priča?”
„Surov? Oh, da. Ipak, nije me prepustio kraljevom progonu da bi
me kaznio. Jednostavno nikad nije ni pomislio na moju muku. Šta je
agonija jedne devojke spram mogućnosti da uz njenu pomoć
zadobije carstvo? Vodio je dugu i sloţenu igru. I tek kad sam se
usudila da počnem da mislim svojom glavom, kad sam se umešala u
njegov veliki plan, tek tada je napujdao svoja čudovišta na mene i...”
Odnekud s jezera odjeknuo je glasan pljusak u vodu. Ustali su
taman na vreme da ugledaju klobuk ţute svile kako tone ispod

304
površine jezera u blizini barke krcate članovima kerčanske
delegacije. Ćerka jednog trgovaša upala je u vodu i brzo je tonula.
„Skoči”, besno je prošaputala Genja. „Idi, spasi je.”
„Ima Griša naokolo...”
„Nikolaj ne bi čekao Griše.”
Bila je u pravu, ali... „Ne umem da plivam.”
„Molim te, reci mi da je to metafora.”
„Naţalost, nije”, odvratio je, u sve većoj panici.
„Zašto mi nisi rekao?”
„Nismo to pominjali!”
„Samo skoči”, rekla je Genja. „I nemoj da si se usudio da mlataraš
rukama. Samo potoni što brţe moţeš, a ostalo prepusti nama.”
Isak nije mogao da poveruje da je ozbiljna, ali jedan pogled na
izraz njenog lica rekao mu je da se ne šali. A šta sad, pomislio je kad je
skočio na ogradu i bacio se u vodu, u nadi da to izgleda koliko-toliko
graciozno, ako se udavim, makar neću morati da istrpim večeru.
Voda je ujedala od hladnoće, i dok je Isak tonuo, svaki delić
njegovog tela zahtevao je da se pokrene, da se bori, da učini bilo šta
kako bi se vratio na vazduh i toplotu. Ne mlataraj rukama. Ostao je
smiren, dok mu je bol u plućima rastao, a paničan strah ga obuzimao.
Pogledao je gore, gore, ka mutnom sjaju svetlosti na površini. Ĉinila
mu se nemoguće dalekom - a oko njega je bilo mračno i tiho jezero,
poput beskrajnog neba bez zvezda. Grozno mesto za umiranje. Da li
je to to?, pitao se. Hoću li se zaista udaviti da bih odrţao kraljev ugled
heroja?
A onda ga je Nada uhvatila za ruku. Bila je okruţena mehurom
vazduha koji je stvorila i koji su dva Plimotvorca gurala napred.
Uvukla ga je u mehur, i Isak je duboko usrknuo vazduh.
„Hajde”, rekla je. Osetio je kako se struja oko njega pomera, kako
ih vuče poput brze reke.
U vodi ispred njih kovitlala se gomila ţute svile. Devojka - Brigita
Šenk nije se micala. Oči su joj bile zatvorene, a kosa joj je kao oreol
lebdela oko lica. Oh, svih mu Svetaca, zar je mrtva?
„Uhvati je”, rekla je Nada, a čim se njegova šaka sklopila devojci
oko zgloba, ponovo su jurnuli kroz vodu.
Izbili su na površinu s druge strane malenog ostrva u sredini
jezera, daleko od plovila za uţivanje. Tamo su ih čekali Tolja i Tamar.

305
Izvukli su Brigitu na stepenište jednog paviljona za veţbanje i počeli
s pokušajima da je povrate.
„Molim vas, recite mi da je ţiva”, rekao je Isak.
„Srce joj kuca”, odgovorio je Tolja. „Ali ima vode u plućima.”
U sledećem trenutku Brigita se zakašljala, a jezerska voda joj je
pokuljala na usta.
„Raziđite se”, zapovedio je Tolja.
„Budi šarmantan”, rekla je Tamar, dok je sa ostalima nestajala u
izmaglici. „Ti si heroj.”
Isak se nagnuo nad devojku, pokušavajući da se podseti da će ona
ugledati kraljevo lice kad otvori oči. „Gospođice Šenk?”, pozvao ju
je. „Brigita? Jeste li dobro?”
Dugačke trepavice su joj zalepršale. Ošamućeno ga je pogledala
zelenim očima i briznula u plač.
Oh, pa dobro. Moţda lepota nije lek za sve.
„Umalo ste se udavili”, rekao je. „Imate razloga da budete
osetljivi. Hajdete, moramo da vas ugrejemo.”
Isak se i sam osećao smrznuto i iscrpljeno, ali naterao se da uradi
ono za šta je mislio da će najbolje izgledati. Podvukao je ruke devojci
pod kolena i podigao je u naručje. Svih mu svetaca, ala je teška. Da li
je neophodno nositi ovoliko svile?
Naslonila mu je glavu na grudi, a Isak je krupnim koracima
krenuo preko ostrva, dok su mu zubi cvokotali, čizme mokro
škripale, da bi izbio iz drveća na naspramnoj obali.
Svi su zurili u vodu dok su ostali spasioci veslali oko kerčanskog
broda, a Griše Plimotvorci povlačili jezero u slojevima vode koji su
lebdeli iznad površine.
Neko je ugledao Isaka i Brigitu, pa povikao: „Eno ih!”
„Zdrava i prava kao jela!”, doviknuo je Isak. „Mada, mokra kao
miš. Oboma nam bi dobro došla suva odeća i vreo čaj.
Među okupljenima se proneo aplauz. Isak je spustio Brigitu pre
nego što ga izdaju ruke, postavivši je na pesak poput gomile mokrog
veša. Naklonio se i uspeo da prikrije cvokotanje zuba dovoljno da joj
poljubi ruku.
Napredovao je od manjeg kršenja pravila ponašanja do toga da se
zamalo udavi, zajedno sa još nekim. Moţda sutra bude uspeo i
palatu da spali.

306
 Brigitu Šenk i Isaka su ţurno odveli na kraljevsku barku, umotali
u ćebad i pojili konjakom, dok su im sluge trljale šake. Ipak, Isak se
ponovo zagrejao tek kad se vratio u Nikolajeve odaje i umočio u
vrelu kupku u kraljevoj velikoj kadi.
Genja i ostali su ţučno razgovarali u salonu, pustivši Isaka da se
na miru natapa. Nedostajeće mu ova kada kad se kralj vrati. Bez
ostalog će lako.
Ostao je u kadi dok se voda nije potpuno ohladila, a on smeţurao.
Nije imao naročito jaku ţelju da se suoči s ljudima u susednoj
prostoriji, ali naterao se da izađe iz kade, pa se obrisao dugačkim
lanenim peškirom.
Nikolaj nije imao batlera, što je za Isaka predstavljalo olakšanje;
niko mu nije pomagao da se obuče još otkako je bio dete. Navukao je
kraljeve čakšire i čizme, košulju i tregere, pripijeni kaput izvezen
orlom Lantsovih. Morao je priznati da ni odeća nije bila loš deo
pogodbe. Bila je briţljivo skrojena, i jednako udobna koliko je bila i
elegantna. Dok je nameštao kaput, prsti su mu napipali nešto u
desnom dţepu. Stalno je nalazio stvari nabijene u dţepove kraljeve
odeće malu srebrnu perlu, beleške koje je kralj sam sebi ostavljao, sa
skicom nečega što bi mogao da bude novi izum. Ovoga puta je iz
kaputa izvukao malenu guţvu ţice. Bila je izuvijana u oblik
jedrenjaka. Ostavio ju je na kraljevom toaletnom stočiću.
„Mislimo da bi to zapravo moglo da bude dobro”, govorila je
Tamar kad je Isak ušao u salon.
Pridruţio im se pored vatre, srećan zbog toplote. „Znači, trebalo
bi da se češće davim?”
„Nije bilo savršeno”, rekla je Genja, sipajući mu čaj. „Propustio si
priliku da popričaš s princezom Eri. Ipak, izvukli smo najbolje iz date
situacije, i kralj je ispao heroj.”
„Ono nošenje je bilo lepo smišljeno”, rekla je Tamar.
„Vrlo herojski”, rekao je Tolja, „poput princa iz epskih pesama. I
tako ju je Ivan Zlatokosi nosio preko...”
„Nastavi da recituješ poeziju i lično ću te udaviti u jezeru”,
prekinula ga je Tamar.

307
 Tolja se namrgodio i u svoju šolju čaja promrmljao: „To je
klasika”.
Isak se nije slagao, ali podozrevao je da ovo nije pravo vreme za
diskutovanje o poeziji.
Genja je munula Davida, a on je podigao pogled s traktata koji je
čitao. „Otkrili smo poreklo okidača na napravi koja je upotrebljena
da se na vrata kraljevih odaja podmetne arsin. Najverovatnije je
fjerdeški.”
„Hoćete li ih uhapsiti?”, upitao je Isak.
Tamar je izgledala kao da će se nasmejati. „Naravno da nećemo.
Nije to nešto što moţemo zaista da dokaţemo, a u izvesnom smislu,
to su dobre vesti.”
„Naravno”, rekao je Isak. Počešao se po uvetu. „ A kako su to
dobre vesti, tačno?”
„Već smo podozrevali da Fjerdeţani nisu došli da se igraju. Da su
u pitanju bili Kerčani ili Šunezi, imali bismo pravi razlog da se
brinemo. To znači da su Šunezi i dalje otvoreni za ideju saveza. Baš
smo bili radoznali da vidimo ko bi mogao pokušati da ubije kralja.”
„A da pritom ne rizikujete kraljev ţivot?”, upitao je Isak,
iznenađem nijansom ogorčenosti u sopstvenom glasu.
Tolja mu je spustio dţinovsku šaku na rame. „Nikada ne bismo
dozvolili da budeš povređen, Isače.”
„Znam”, rekao je Isak. Ipak, da li je znao? I da li bi stvarno smeo
da se ţali? Vojnik je uvek bio potrošna roba. Posao gardiste jeste da
se postavi između svog vladara i bilo kakve opasnosti. Zar sada ne
radi upravo to?
Tamar se zavalila u naslon i prekrstila duge noge. „Pretraţila sam
odaje šuneskih gardistkinja.”
„One su naše gošće”, pobunio se Tolja.
„One su nam neprijatelji”, rekla je Tamar.
„I mogući saveznici”, dodala je Genja. „Ne bi valjalo da ih
razljutimo.”
„Bili smo oprezni. Ipak, nije bilo bogzna šta da se sazna. Nekoliko
dnevnika koje sam pronašla pisani su šifrovano, a i ne verujem da bi
bilo koja pripadnica Tavgarada bila toliko luda da na papir stavi nešto
što bi je upropastilo.”
„A Kerčani su pokušali da se probiju u naše laboratorije”, rekao je

308
Tolja.
David je podigao pogled s knjige. „Jesu li uspeli?”
„Pustili smo ih da se probiju sve do radionica Tvaratelja.”
„Oh”, rekao je David, izgubivši interesovanje.
„A to nas ne zabrinjava?”, upitao je Isak.
„Pravi posao se obavlja na nekom drugom mestu”, rekla je Tamar.
„Ĉak smo im podmetnuli i neke laţne šematske planove. Sve će nam
to pomoći da postavimo predstavu u Raskošnoj močvari.”
„Idemo u Raskošnu močvaru?”, upitao je Isak, nemoćan da sakrije
uzbuđenje.
„Naţalost”, rekao je Tolja.
Genja je podvila stopalo u papuči pod sebe. „Iskoristićemo jezero
grofa Kirigina da Kerčanima pokaţemo naš prototip izmars'ye.”
Ostali su međusobno razmenili poglede koje Isak nije razumeo, ali to
nije bilo ništa novo. Pretpostavio je da će mu neko objasniti šta je
tačno izmars'ya, kako bi mogao mudro da klima glavom kad se
potegne to pitanje.
„Ti ćeš raditi”, dodala je Tamar. „A ne isprobavati Kiriginove
načine zabave.”
„Naravno”, rekao je Isak. Ipak, moći će makar da nazre o čemu se
to diţe toliko larma.
Genja mu je pruţila sveţanj papira. „Izvoli beleške za večeru.
Neće se očekivati od tebe da drţiš govor, ali ovo će biti nešto
zvaničnija prilika, tako da ćeš morati dobro da se potrudiš da budeš
opušten. Sutra idemo u lov.”
„Bar to umem”, sa olakšanjem je rekao Isak.
„Ne onako kako to rade gospoda. Ali Nikolaj ionako nikada nije
bio preterano sklon sportu. Lisice su mu slaba tačka. Lov je samo
izgovor za jahanje i upoznavanje kandidatkinja. Ne zaboravi da
podjednako rasporediš razgovore s njima. Posle večere ćemo da
prođemo detalje.”
Zatim su se svi pokupili i izašli, a Isak je pustio da mu glava
padne na naslon, pa se zagledao u pozlaćenu tavanicu. Osećao je
istovremeno i umor i nemir. Bacio je pogled na beleške o rasporedu
sedenja i načinu jedenja ostriga. Morao je da razbistri glavu.
Ĉim je otvorio vrata, tamo je zatekao Tolju. „Nešto nije u redu?”
„Samo sam hteo da prošetam.”

309
 Tolja je zaostajao nekoliko koraka dok je Isak išao niz hodnik, ali
je saznanje da ga neko posmatra ipak bilo uznemirujuće. Govorkalo
se da je Nikolaj pobegao s fakulteta kako bi vodio pustolovan ţivot
na pučini kao pirat Sturmhond. Bila je to smešna priča, ali Isak je lako
mogao da razume takav poriv. Ko ne bi izabrao takvu slobodu
nauštrb ove neprestane predstave? Prošao je kroz predvorje s
portretima, svesno ne obraćajući paţnju na bezbrojne kraljeve i
kraljice iz loze Lantsovih, a onda ušao u staklenu baštu.
Bilo je to Isakovo omiljeno mesto u okviru Velikog Dvora.
Prostorija visoke tavanice pruţala se duţ polovine juţnog krila.
Sunčeva svetlost je kuljala unutra kroz zidove potpuno napravljene
od staklenih okana, a cevi s parom grejale su pod od crvenih pločica.
Krivudave staze staklene bašte bile su oivičene saksijama s voćem i
visokim palmama, rascvetalim ţbunjem koje se prelivalo preko
prolaza, i ogradama ošišanim u oblik lučnih nadstrešnica i rešetki.
Veštački potok tekao je sredinom prostorije, šireći se povremeno u
bazene s lokvanjima i jezerca jasna poput ogledala.
Pored jednog jezerceta sedela je devojka ne, ne devojka, princeza.
Eri Kir-Taban. Ćerka neba. Šunezi su obično preuzimali imena
jednog ili oba roditelja, ali čitava kraljevska porodica nosila je ime
prve šuneske kraljice i osnivačice dinastije Taban. Naokolo po
prostoriji bili su raspoređeni ravkijski straţari i pripadnice Tavgarada.
Trebalo je ranije da ih primeti, ali je bio previše zaokupljen. Takvu
smetenost ne bi smeo da dozvoli ni gardista ni kralj.
Dakle, sad ima priliku. Mogao je da se iskupi za propušten
sastanak s princezom i pokuša da prikupi podatke koje su Genja i
ostali traţili. Budi šarmantan. Kako da ne. Šarmantan.
Međutim, pre nego što je stigao da odluči kako da joj se obrati,
princeza je podigla glavu.
Ţurno je ustala i napravila kniks. „Vaše veličanstvo.” „Nisam hteo
da vas ometam”, rekao je na šuneskom.
„Ovde sam ja gošća. Ne moţete vi da smetate meni.” Bacila je
pogled ka straţarima. „Da li biste... da li biste mi se pridruţili, da
malo popričamo?”
Eto. Nisam morao ni da pitam. A opet, i dalje je samo ţeleo da se
okrene i pobegne nazad. Odbiti je, međutim, bilo bi shvaćeno kao
uvreda. Uostalom, Tolja bi mogao da stane na vrata i spreči ga da

310
ode.
Isak se smestio pored nje, na široki kamen kod jezera. Vazduh je
mirisao na sladak behar narandţi, a tiho praćakanje razigranih ribica
u vodi zvučalo je umirujuće. Moglo bi ovo biti prijatno mesto za
odmor, da nema straţara koji streljaju pogledom sa ulaza. Isak je
zakleo da će, kad mu se vrati lice, a on se vrati na duţnost, pokušati
da izgleda malo više prijateljski.
„Hvala vam što ste mi se pridruţili”, rekla je Eri.
„Zadovoljstvo mi je.”
„Teško”, tiho je progovorila, uz mali osmeh. „Nema sumnje da ste
ovamo došli kako biste bili sami onoliko koliko mi moţamo da
budemo sami isto kao i ja.”
„Ali, ukoliko ste ţeleli da budete sami, zašto ste me pozvali da
vam se pridruţim?”
„Moraju da me vide kako se trudim, inače će gardistkinje javiti
mojoj sestri, a onda pridike nikada neće prestati.”
„Vašoj sestri?”
„Maki Kir-Taban, Potomkinji Neba, najnebeskijoj princezi koja će
naslediti krunu i mnogo godina vladati mudro i pravedno.”
„A šta ćete vi da radite?”, upitao je Isak. Ţene ţele da ih neko
sasluša.
„Da se udam za vas, naravno.”
„Naravno”, rekao je Isak, upotrebivši svu snagu volje da se ne
promeškolji. „Ali, ukoliko se ne biste udali za mene?”
Ĉuvši to, izgledala je gotovo uspaničeno, kao da to pitanje nije
među onima pripremljenim za nju, i kao da nije sasvim sigurna
koliko iskrena treba da bude. Isak je saosećao s njom. „Molim vas”,
blagim glasom je dodao, koliko da umiri nju, toliko i zato što je bio
odistinski radoznao. „Voleo bih da znam.”
Palcem je prešla preko svile svoje haljine. „Pretpostavljam... da
nisam rođena kao Taban, volela bih da budem vojnikinja... moţda
čak i pripadnica Tavgarada.”
„Stvarno?” Nije mogao da se ne nasmeje. Bilo je apsurdno i
pomisliti na gardistu koji se pretvara da je princ kako razgovara s
princezom koja bi volela da je u kraljevskoj gardi.
Malo se namrštila. „Nije ljubazno smejati se.”
Isak se smesta otreznio. „Nisam hteo da vas uvredim. Samo sam

311
se iznenadio. Sluţba u kraljevskoj gardi je plemenit poziv. I dozvolila
bi određenu meru slobode, iako čak i gardisti imaju obaveze.”
„Tako je, ali nisu primorani da se nameštaju i šepure samo da bi
bili prodati poput robija.” Prebledela je, shvativši šta je rekla.
„Oprostite mi, nisam mislila... Bila bih beskrajno počastvovana...”
„Ne izvinjavajte se. Molim vas. Zamolio sam vas za iskrenost. Ne
očekujem da svaka ţena koju sretnem bude ţeljna da se uda za
mene.”
Među obrvama joj se pojavila bora. „Ne očekujete?”
Prokletstvo. Još jedan pogrešan korak. Isak je namignuo. „Ne
odmah.” To je mnogo više ličilo na nešto što bi Nikolaj rekao iako je
princeza izgledala pomalo razočarano.
„Moţete to da mi nadoknadite”, rekla je Eri. „Bila sam iskrena
prema vama; sada biste i vi mogli da podelite neku tajnu sa mnom.
To bi bilo pošteno.”
Nisam kralj Ravkije, samo običan pešadinac koji se trudi da se ne znoji u
ovoj otmenoj odeći. Ne, to nesumnjivo nije pravi odgovor. Isak je
pretpostavljao da bi trebalo da kaţe nešto zavodljivo, ali nije bio
siguran koje tajne pripadaju njemu, a koje kralju.
„U redu. Moja tajna je u tome što sam zaista ţeleo da budem sam,
ali da ipak uţivam u vašem društvu. Jutro je bilo naporno.”
„Zaista?”
„Devojka se zamalo udavila.”
Eri je frknula kroz nos, nimalo prikladno za jednu princezu.
„Sama je kriva kad se tako baca u jezero.”
„Molim?”
„Kladila bih se u svoju najbolju sekiru da nije bilo ničega
slučajnog u tome što se strmoglavila u vodu.”
„Vašu najbolju sekiru?”
Eri je zakačila pramen tamne kose iza uveta. „Strastvena sam
kolekcionarka.”
Princeza koja bi volela da bude gardistkinja u palati i koja voli
oruţje. Ako ništa drugo, bila je zanimljiva.
„Kako moţete biti toliko sigurni da je Šenkova skočila?”, upitao je.
„Pošto su i moji savetnici sinoć meni predloţili da to uradim.”
Isak je samo zurio. „Šta mi to govorite? Da je rizikovala sopstveni
ţivot samo da bi...”

312
 „Da bi privukla paţnju kralja i omogućila mu da bude heroj?” Eri
je šmrcnula, pa zagladila svilu svoje haljine. „Razuman šahovski
potez, ali ne onaj koji sam ja bila spremna da povučem.”
Proučavao ju je pogledom. „Ne, kad biste mogli jednostavno da
sačekate da u misli udubljen kralj naiđe i zatekne vas ovde, nalik na
sliku, u zelenoj svili i sa cvećem u kosi?” Skrenula je pogled zlatnih
očiju ispunjen griţom savesti. „Koliko dugo ste čekali, u nadi da ću
moţda da došetam?”
Ugrizla se za usnu. „Dva sata i dvanaest minta. Manje-više.”
Bio je istovremeno iznerviran i zadovoljan što je zapravo iskrena.
„Taj kamen sigurno nije mnogo udoban.”
„Ţalim što moram da priznam, ali više ne osećam zadnjicu.”
Na to je Isak prasnuo u smeh, a onda se zagrcnuo. To nije bio
Nikolajev smeh. Video je kako jedan od straţara iz palate nakreće
glavu na stranu. Trukin. Isak je s njim odradio nebrojene smene.
Trukin je bez problema mogao da prepozna njegov smeh.
Svih mu Svetaca, Isak je bio umoran od ove lakrdije. Ali princeza
mu je dala šlagvort.
„Ako ne moţete da istrpite tako kratak period sedenja na steni, ne
vidim kako biste se uopšte nadali da satima stojite u stavu mirno kao
gardistkinja.”
„Sreća moja pa sam rođena kao princeza.”
„Priznajem da malo toga znam o Tavgaradu”, rekao je Isak, s
nadom da mu glas zvuči prirodno. „Da li se gardistkinje dovode iz
plemićkih porodica?”
„Ne, uopšte se ne dovode”, rekla je Eri, a u glasu joj se osetila
iznenađujuća oštrina. „Dolaze iz svakog grada i svakog sela gde se
proveravaju i obučavaju i nadaju da će biti izabrane. Ne postoji veća
čast.”
„Nego da brane vas?” Nije mogao da zatomi osmeh.
Eri se ugrizla za usnu. „Lozu Tabanovih. Ja sam samo jedan od
manje vrednih dragulja u kruni.”
Isaku je bilo teško da poveruje u to. Bila je zastrašujuće lepa. Nije
mogao ni da zamisli kako joj izgledaju sestre, ukoliko je ona tek
obična.
Nastavio je. „Mora da je to teţak ţivot, čak i ako tako ispunjava
čoveka. Da li i one ostavljaju svoje porodice kao što to rade Griše?”

313
 Eri se neznatno ukočila. „Bez imalo kajanja.” Prešla je prstima po
površini vode. „Mislim da je blizancima najteţe.”
„Blizancima?”
„Veoma su česti u našem narodu.” Klimnula je glavom u ravcu
Tolje. „Poput Keb-Batara.”
„Zanimljiva je ta reč, keben. Nemamo ništa slično tome na
ravkijskom.” Mogla je da znači blizak rođak ili blizanac, ali takođe
neko povezan s vašim srcem.
Eri je sklopila oči i počela da recituje. „Svi tuguju za prvim cvetom.
Ko će plakati za ostalima koji padnu?”
Isak je morao da se nasmeši. Izgleda da je Toljin savet ipak bio od
koristi. „Ostaću ja da pevam o vama, dugo nakon što se proleće završi.”
„Znate tu pesmu?”, iznenadila se Eri.
„Ĉitao sam je kad sam počeo da učim šuneski.” Pesma se
jednostavno zvala „Keben'a”, i vodila se obimna rasprava o tome da
li bi joj naslov trebalo prevesti kao Dragi moj ili Rode moj ili Jedini moj.
„Stara je to pesma, odavno više nije u modi, ali dobro opisuje duh
kebena.”
„Koliko znam, peva se uz muziku”, rekao je Isak. „Rečeno mi je
da svirate katur?”
Zarila je ruke u svilu, a izraz lica joj je ponovo odavao napetost.
„Tako je”, učtivo je odgovorila. U čemu je pogrešio?
„Otkrio sam...”, petljao je, uplašen da je na korak od toga da sve
uţasno upropasti. „Otkrio sam da ovaj poloţaj, ovako izloţen ţivot,
moţe oduzeti čar mnogim stvarima u kojima sam nekada uţivao.”
U jednom trenutu Eri je izgledala zapanjeno, zatim uplašeno, a
onda je nešto zaiskrilo u njenim očima i ona se nagnula napred.
„Znam”, prošaputala je. „Da smo barem gardisti, mogli bismo da
radimo nešto uzbudljivije.”
„Mogli bismo da odemo na jahanje.”
„Da jedemo prstima.”
Eri je spustila bradu i šapnula: „Da podrignemo.”
„Sa uţivanjem.”
„Mogli bismo... oh, zaboga”, rekla je Eri. „Mislim da imamo
društvo.”
I nema sumnje, ugledao je kandidatkinje i njihove pratioce kako se
pribliţavaju duţ obe staze, poput jata prelepo obučenih ptica

314
grabljivica. „Neko im je sigurno javio da nasamo razgovaramo.”
„Moţda se sve bace u bazen da bi privukle vašu paţnju”,
prošaputala je Eri, i Isak je jedva savladao poriv da se ponovo glasno
nasmeje.
„Šta kralja toliko uveseljava?”, upitala je fjerdeška princeza dok je
prilazila, noseći lepezu načinjenu tako da podseća na fini mlaz inja.
„Mnogo toga, moram da priznam”, rekao je Isak. „Kralj je
jednostavan čovek.”
Nije to bilo istina, ali tih je dana retko šta i bilo.

315
 Nina je znala da spašavanje ţena iz tvrđave neće biti nimalo lak
podvig. Zbog onoga što je izvela, mere bezbednosti će biti pojačane,
ali makar se mogla nadati da će vojnici zaključiti kako je upad bio
uzrokovan ţeljom neke iskušenice da se našali ili da se sastane s
vojnikom, a ne delo ravkijske uhode.
Kad su se Nina, Adrik i Leoni viđali da bi pravili planove, pazili
su da razgovaraju na zemnikanskom i da to rade dovoljno daleko od
manastira, pod izgovorom toboţnjih pokušaja da prodaju sprave za
punjenje pušaka. Zapravo su i uspeli da trguju s nekoliko meštana
koji su ţeleli da se okušaju u lovu kako bi obezbedili krzna i meso,
sada kad se činilo da riba izumire. Moraće uskoro da dopune zalihe.
Tog jutra, dok su odlazili iz grada, Nina je videla blesak belog
krzna kako se pojavljuje i nestaje među drvećem. Udaljila se malo od
Adrika i Leoni, pa se što je tiše mogla uputila u šumu. Tamo je
ugledala Trasela kako tumara naspramnom obalom reke. Srce joj je
zastalo u grlu kad je krajičkom oka uhvatila i druge obrise u šumi.
Sivi vukovi. Ali izgleda da ove ţivotinje nisu imale narandţaste oči i
izduţena tela kao one koje je srela na ledu. Kad god bi se neko od
njih pokrenuo u pravcu vode, Trasel bi škljocnuo čeljustima i sivi
vukovi bi se povukli dublje u šumu.
Drţi ih u čoporu, shvatila je. Ne da je im da priđu otrovanoj vodi.
Ţelela je da ostane i posmatra, da vidi hoće li joj moţda prići
uprkos tome što i dalje diţe nos na njene ostatke hrane iz kuhinje. Ali
Adrik i Leoni su je čekali. Devojke na planini, takođe. Nerado je
ostavila Trasela za sobom i vratila se do sanki.
Ĉinilo se da su smislili dovoljno jednostavan plan: izbaviti ţene i
njihove bebe, i probiti se pored straţarske postaje u podnoţju brda
pre nego što bilo ko primeti da su zarobljenice nestale.

316
 Leoni nije bila oduševljena saznanjem da će im biti potreban
eksploziv. „Jedva da sam imala ikakvu obuku iz razornog praha”,
rekla je dok su prepakivali robu, „a dugački fitilji su skoro uvek
nezgodni.”
„Potrebno nam je skretanje paţnje”, rekla je Nina. „Jednom kad se
sklonimo, bombe će u aktivnom delu fabrike izazvati poţar koji će se
proširiti sve do porodiljskog odeljenja. Do trenutka kad ugase vatru i
shvate da ne mogu da nađu nijedno telo, devojke će već uveliko biti
na putu ka Hjaru.” Tamo će ih čekati kitolovac koji su naručili
pripadnici mreţe Hringza, da ih preveze u Ravkiju. U stvari, posada
će očekivati Griše izbeglice, a ne plimu mladih ţena i novorođenčadi
navučanih na supstancu za koju je Leoni podozrevala da je sintetički
parem, ili nešto vrlo slično tome. Nina će, ipak, pronaći način da im
objasni. „Ne smemo da kaţemo devojkama ko smo. Ne smemo,
ukoliko ţelimo da ostanu pitome.”
Leoni je izgledala kao da joj je nelagodno. „Zar ne bi trebalo da se i
same nešto pitaju?”
„Parem oduzima svaki izbor. Sledeća doza je jedino o čemu će
moći da misle. Ukoliko ţelimo da mirno pođu s nama, ne smeju znati
da ih vodimo tamo gde neće imati pristup zalihama. Trebalo bi
pokušati da im nabavimo i nešto obične jurde. Moţe da pomogne sa
simptomima odvikavanja.”
Adrik je čkiljio niz put. „Šta će se desiti kad shvate da neće dobiti
sledeću dozu?”
„Leoni, moţeš li da napraviš dovoljno blag sedativ da nam
pomogne da izađemo s njima na kraj, a da bude bezbedan za majke
koje se još nisu porodile?”
„Zar stvarno pričamo o omamljivanju trudnih ţena?”, upitao je
Adrik. „Šta ako pogrešimo u količini?”
„Ni meni se to ne dopada, ali odlično znam kako izgleda naći se u
kandţama te ţelje.”
„Mogu to da izvedem”, rekla je Leoni. „Mislim. Ali...” Spustila je
pogled na čvor koji je vezala. „Šta ako se ne povrate od ovoga?
Moguće je da ćemo ih osuditi na uţasno putovanje, moţda čak i na
smrt.”
Nina se previše jasno sećala groznih samrtnih muka svoje bitke s
paremom. Preklinjala je za smrt, molila se za nju. Da nije bilo

317
Matajasa, nije sigurna da bi izdrţala. A to je bila samo prva borba. Šta
bi radila da joj Ineţ nije dala svrhu? Ili bez Dţespera da je nasmejava?
Ĉak je i onaj mali kopilan Kaz, bezobziran do srţi, odradio svoj deo.
U onim dugim, nemilosrdnim danima ispunjenim borbom da se
vrati sebi, bili su joj potrebni svi oni. Ove ţene će se naći u stranoj
zemlji, bez porodice i prijatelja. Moraće da nauče da se oslanjaju
jedna na drugu. Ukoliko preţive.
Nina je pogledala Leoni, pa Adrika. „Neću se pretvarati da
razmišljam razloţno. Videvši te ţene, te devojke, u onakvom stanju...
Razumem šta parem radi. Prošla sam kroz taj rat. Znam šta bih ja
izabrala.”
„I spremna si da doneseš tu odluku umesto njih?”, upitao je
Adrik.
„Svi moramo da budemo spremni na to.”
Leoni je duboko udahnula. „Ne bih ţelela da ţivim pod tuđom
kontrolom. Ne bih osudila svoje dete na takav ţivot.”
„Adriče?”, upitala je Nina.
„Rekao sam ti šta mislim, Nina. Dovodimo u opasnost i svoj ţivot
i ţivote drugih Griša da bismo u Ravkiju ispratili brod za koji
podozrevam da će biti pun leševa dok stigne. Ipak, neću im okrenuti
leđa. Ako ništa drugo, barem ću imati još jedan izgovor da se ţalim
do kraja ţivota.”
„Nema na čemu”, rekla je Nina.
Adrik joj je kratko turobno klimnuo. „Nego, kako ćemo da
ubedimo majke ili vojnike da jednoruki čovek i dve ţene imaju
ikakvog razloga da budu tamo?”
„Moţemo da ti nabavimo uniformu i napunimo rukav. Leoni i ja
moţemo da nosimo gornje haljine Vrutak-deva.”
„Misliš da neće primetiti kako jedva govorim fjerdeški i
pokušavam da teram konje samo jednom rukom?”
„Hana će nam pomoći.”
„Jesi li sigurna?”, upitala je Leoni. „Videla sam joj izraz lica one
noći. Mnogo dugo je bila pod paskom Izvor-mati.”
Ne samo Izvor-mati. Svojih roditelja, takođe. Cele Fjerdeške. Ali
Hana je ipak lagala zbog Nine. Prkosila je zapovestima manastira
kako bi pomogla ljudima kojima je bila potrebna. I dalje je uspevala,
na ovom prokletom mestu, da odrţi vatrenost u svom srcu.

318
 Adrik se naslonio na kola. „Ukoliko otkrije da smo Griše...”
„Ona je Griša.”
“I mrzi sebe. Nemoj misliti da neće tu mrţnju okrenuti prema
nama. Ĉak i ako izvedemo sve ovo bez odavanja ko smo zaista, ona
će morati da se suoči s posledicama kad odemo.” Nina se nelagodno
promeškoljila i Adrik je podigao obrve. „Misliš da će poći s nama.
Oh, Zenikova. A mislio sam da je Leoni nepopravljivi optimista.”
„Hana ne pripada ovde.” Ĉak i ako bude uspela da sačuva tajnu
svoje moći, Fjerdeška će joj kad-tad slomiti duh. Nini se činilo da ne
bi mogla da podnese tu konkretnu ratnu ţrtvu.
Adrik ju je proučavao pogledom. „Nemoj da nas predstaviš kao
jedini izbor, Nina. Hana ti tako nešto ne bi oprostila.”
Moţda mi ne bi oprostila, pomislila je Nina, ali bi makar
preţivela.

Kad je sutradan Nina stigla u učionicu, zapanjila se kad je u njoj

pored Hane zatekla još jednu Vrutak-devu.
„I Kori od Vrela bi volela da uči”, tupo je rekla Hana.
Nina je pokušala da izgleda oduševljeno. „Još jedna učenica!
Izvrsno. Da li si nekad učila zemnikanski?”
„Ne”, nadureno je odgovorila Kori. Očigledno nije bila uzbuđena
što joj je zapala ova duţnost. I očigledno je Izvor-mati smatrala da
Nina i Hana ne bi trebalo da ostaju nasamo.
„Onda ćemo početi od početka. Krenimo od glagola moliti se.”
Hana je prevrnula očima, a Nina se jedva suzdrţala da se ne
nasmeje. Ukoliko je ovo najgore s čime se moraju suočiti narednih
dana, Nina će smatrati da su zaista veoma srećne.
Dok je, međutim, predavala Hani i Kori neke osnovne reči stolica,
sto, prozor, nebo, devojka, oblak začulo se kucanje na vratima, i jedna
iskušenica je provirila kroz vrata. Bila je to ista ona devojka rumenih
obraza koja je prišla Nini u šumi, jedna od iskušenica koje su jahale s
Hanom obučene kao fjerdeški vojnici.
Devojka je izvela kniks pred Kori, koja ju je upitala: „Šta je bilo?”
„Izvor-mati me je poslala po tebe, Hana”, rekla je iskušenica.
„Došao ti je otac.”
Izgledalo je kao da se čitavo Hanino telo skvrčilo poput cveta koji

319
svene na iznenadnom mrazu. Nina ju je videla uplašenu, ljutu, ali
ovo je bilo nešto novo i nepoţeljno, kao da je sva vatra koja ju je
oţivljavala naglo i iznenada zgasla.
Ĉak je i Kori izgledala zabrinuto kad joj je rekla: „Hajde, idi”.
Hana je zatvorila udţbenik i ustala. Nina je znala da ne bi trebalo,
ali dok je Hana prolazila, uhvatila ju je za ruku i čvrsto je stegla.
Hana je bacila pogled ka Vrutak-devi, koja ih je posmatrala kroz
suţene kapke, a onda uzvratila stisak.
„Biće sve u redu”, prošaputala je Nina. “Adawe.” Prvi glagol koji
ju je naučila. Bori se.
Hana je neznatno ispravila kičmu. Pustila je Nininu ruku, ali
iskušenica je dodala: „Ţeli da upozna i vas, Enke Jandersdat.”
Odlično. Ukoliko Hanin otac ţeli da upozna učiteljicu svoje ćerke,
onda će se ona potruditi najbolje što moţe da ga umiri. Moţda bude
pomogla i Hani da preţivi njegovu oluju. Ustala je.
“Adawesi”, rekla je Hana, a pune usne izvile su joj se u osmeh.
Borimo se.
Kad su stigle do kapele, iskušenica ih je povela dugačkim
hodnikom, i Nina je shvatila da idu u one iste odaje gde su se ona i
Hana srele sa Izvor-mati da dogovore časove jezika.
Izvor-mati je čekala za svojim stolom, isto kao i ranije, a pored
prozora je stajao visok čovek vojničkog drţanja, ruku sklopljenih na
leđima. Pri dnu blede lobanje protezao mu se debeo crveni oţiljak.
Nina je osetila kako joj se nešto ledeno širi utrobom.
„Izvor-mati”, pozdravila ih je Hana. „Min fadder.”
Nina je znala ko bi to mogao biti još i pre nego što se okrenuo. Ali
nije mogla ništa da uradi kako bi zaustavila uţas koji ju je zahvatio
kad je ponovo pogledala u hladne plave oči Jarla Bruma.
Kad je Nina poslednji put srela Jarla Bruma, pokušao je da je baci
u zatvor i u ropstvo. Kad se suočila s njim i njegovim driskelima u
djerholmskoj luci, nalazila se duboko pod uticajem svoje prve i
jedine doze jurde parem. Ţelela je da ga ubije, i mogla je to da izvede
samo jednom mišlju. Ali Matajas ju je preklinjao da bude milostiva, i
ona ga je poslušala. Ostavila je Bruma i njegove ljude u ţivotu, mada
mu je kao poslednji zloban čin skinula skalp s glave. Neko mu ga je
očito ponovo zašio na mesto.
Nina je izvela dubok kniks, uperivši oči u pod, pokušavajući da

320
ukrade trenutak u kome će srediti misli i prikriti strah. Priberi se,
Zenikova, naredila je samoj sebi. Brum je u Ledenom Dvoru prozreo
njeno trapavo prerušavanje, ali sada ju je prekrojila vrhunska
stručnjakinja, Genja Safin. Bile su joj promenjene i kosti i telo, a znala
je da besprekorno poznaje fjerdeški jezik. Setila se šta je rekla Hani
da predstava počinje od tela, a u ovom trenutku Nina je morala da
odigra predstavu svog ţivota. Umesto da prikriva strah, iskoristiće
ga. Ono što je morala da sakrije bilo je gnušanje.
Kad se podigla iz kniksa, nije više bila Nina Ţenik; bila je Mila
Jandersdat, devojka čiji prihodi za ţivot vrlo lako mogu da zavise od
milosti Jarla Bruma.
Brum je, međutim, bio usredsređen na Hanu. Izraz lica mu je
smekšao kad je ugledao ćerku.
„Hana”, rekao je i prišao da je zagrli. „Izgledaš... čilo.”
Hana se još malo pogrbila. „Hvala, tata.”
„Drţanje ti ne bi bilo toliko kruto kad bi malo smanjila jahanje.”
„Ţao mi je, tata.”
Uzdahnuo je. „Znam da jeste.” Prebacio je pogled na Ninu, koja je
pognula glavu i snebivljivo gledala u pod. „A ovo je tvoja nova
učiteljica? Dovoljno je mlada da i sama bude učenica ovde.”
„Radi kao vodič zemnikanskim trgovcima koji su doputovali
prošle nedelje”, rekla je Hana.
„Objasnila mi je Izvor-mati”, rekao je Brum, zakoračivši prema
Nini. „Neznanka dođe s dvoje stranaca, a samo nekoliko dana
kasnije bude narušena bezbednost fabrike. Malo verovatna
slučajnost.”
Nina mu je uputila pogled za koji se nadala da izraţava
zbunjenost i zaprepašćenje. Brum ju je zgrabio za bradu i podigao joj
lice uvis.
Ko god da mu je zašio koţu nazad na glavu, učinio je to sa
znatnom umešnošću, ali Brum je ostao bez zlatne kose, tako da ništa
nije moglo da sakrije oţiljak koji mu se protezao oko lobanje poput
debelog ruţičastog pacovskog repa. Griša Iscelitelj ili Krojač mogli bi
da ga izblede, ali onda bi morao nekog od njih da pusti da mu se
pribliţi glavi. Nina je ţelela da sretne njegov britki pogled
sopstvenim sevanjem očiju. Umesto toga je dozvolila da joj se
napune suzama.

321
 Brum se namrštio. „Koliko imaš godina?”
„Osamnaest, gospodine.”
„Rano si ostala udovica.”
„Nisam imala sreće.”
Usne su mu se neznatno izvile. „Zašto toliko drhtiš?”
„Nije mi se često pruţala prilika da stojim pred velikim ljudima.”
Brum je podigao obrve, ali Nini nije promakao blesak
zadovoljstva u njegovim očima. Znači, to se dopadalo zapovedniku
Brumu laskanje, srameţljivost, strah. Poslednji put kad ga je srela,
bila je smela i koketna. Sad je uvidela svoju grešku.
„Gde si naučila zemnikanski?”, upitao je.
„Moj muţ je vodio malu radnju koja je izvozila zamrznutu robu i
ribu. Redovno je trgovao sa Zemnikancima. Bila sam nadarena za
jezik, pa sam preuzela na sebe da pričam s njima.”
„A kako je umro?”
„Progutali su ga talasi.” Niz obraz joj se skotrljala suza. Nina nije
mogla da se nada boljem trenutku za to.
Brum je maltene gladno pogledom pratio putanju suze. „Šteta.”
Pustio je Nini bradu i odmakao se. „Ţelim da ispitam zemnikanske
trgovaše”, obratio se Izvor-mati.
„A šta je s mojim časovima, tata?”, upitala je Hana.
„Tvoji časovi”, zamišljeno je rekao Brum. „Da, mislim da bi ova
devojka provincijalnog ponašanja dobro uticala na tebe, Hana.
Moţeš da nastaviš.”
Nina se ponovo spustila u kniks. „Hvala vam, gospodine”, rekla
je, pogledavši ga kroz vlaţne trepavice. „Biće mi čast.”
Kad su Brum i Hana izašli iz prostorije da popričaju nasamo, Nina
je izvela kniks i pred Izvor-mati, pa se okrenula da ode.
„Znam šta smeraš”, rekla je Izvor-mati.
Nina se zaledila, s rukom na kvači. „Na šta mislite?” „Zapovednik
Brum je srećno oţenjen ţenom plemenitog roda.”
Nina je zbunjeno zatreptala i umalo prsla u smeh. „A zašto bi se to
mene ticalo?”
Oči Izvor-mati bile su kao prorezi. „Sumnjam da bi te se uopšte
ticalo. Znala sam da običan poloţaj učiteljice nije jedino do čega ti je
stalo.”
„Ţelim samo da zaradim za ţivot.”

322
 Izvor-mati je s nevericom zacoktala jezikom. „Namerila si se da
nađeš bogatog darodavca. Moţda si zavarala dobrog zapovednika
svojim krupnim očima i plačnim drhanjem usne, ali ti nisi poštena
ţena.”
A ti si najgora vrsta licemera, pomislila je Nina, dok se srdţba u njoj
razgorevala. Ova ţena je mladim devojkama i ţenama davala parem
ili nešto slično tome. Navlačila bi svoju poboţnu gornju haljinu i
hodala hodnicima one fabrike donoseći im prokletu drogu,
pomaţući vojnicima da stvaraju robove. Kad se otkrije da su devojke
nestale, postaraću se da Jari Brum okrivi tebe. E, tad ćemo videti koliko ti
prija paţnja dobrog zapovednika.
Ipak, rekla je samo: „Zapovednik Brum je dovoljno star da mi
bude otac.”
„I dovoljno mudar da se odupre tvojim trapavim pokušajima
zavođenja, jamčim. Svejedno ću biti na oprezu.”
Nina je odmahnula glavom, pretvarajući se da je zabrinuta.
„Predugo ţivite ovako van sveta, Izvor-mati, ako vam se misli tako
spremno okreću grehu.”
„Kako se usuđuješ da...”
Nina je uštogljeno rastresla suknje da joj pokriju noţne prste.
„Nisam sigurna da je to u potpunosti zdravo okruţenje za devojku
kao stoje Hana. Šteta”, rekla je Nina, okrenuvši se da pođe. „Ipak,
moliću se za vas.”
Ostavila je Izvor-mati da crveni i muca.
Ma koliko uţivala da izaziva Izvor-mati, Nini je bilo drago zbog
njene sumnjičavosti. Kako ćeš najlakše čoveku ukrasti novčanik?,
objasnio joj je jednom prilikom Kaz Beker. Kaţeš mu da ćeš mu ukrasti
sat. Ukoliko smeţurana nadţak-baba misli kako je Ninin cilj da
postane ljubavnica bogatog čoveka, onda neće obratiti paţnju na
njihov pravi plan.
A šta ako Brum blefira? Šta ako tačno zna ko sam? Ninu je Brum već
jednom prevario, jedva je izvukla ţivu glavu. Ovoga puta će biti
mnogo opreznija. Sada kad se ponovo upetljala s Jarlom Brumom,
nije nameravala da ga ostavi na nogama.
Međutim, nije bila spremna na oluju koja ju je dočekala u učionici.
„Šta je to bilo?”, besnela je Hana. Od Kori nije bilo ni traga ni
glasa, a Hana je koračala tamo-amo, dok joj se gornja haljina vijorila

323
iza nogu. „Drhtala si kao list na vetru. Plakala kao neko prestrašeno
dete. To nisi ti.”
Nina je odjednom osetila kako u njoj raste bes. Sve ono što je
videla u tvrđavi, šok ponovnog susreta s Brumom, zločini Izvor-mati
sve je to bio previše. „Jedva da me poznaješ”, prasnula je.
„Znam da si dovoljno hrabra da ţeliš pomoći sestri i dovoljno
nesmotrena da provališ u vojno utvrđenje kako bi to postigla. Znam
da si dovoljno pametna da prevariš punu prostoriju pijanih lovaca i
dovoljno velikodušna da pomogneš očajnom prijatelju. Ili je i to sve
bila samo predstava?”
Nina je stegla pesnice. „Pokušavam da obezbedim sebi opstanak, i
sebi i tebi. Tvoj otac... čula sam za njega. Nemilosrdan je čovek.”
„Morao je da bude.”
Nina je poţelela da vrisne. Kako moţe ova Hana, puna vatre i
duha, da bude Brumova ćerka. I kako ne moţe da uvidi ko je on
zapravo? „Da sazna da si Griša, šta bi učinio?”
Hana se okrenula ka prozoru. „Ne znam.”
„Šta bi učinio da sazna kako ti ja pomaţem?”
Hana je slegnula ramenima. „Ne znam”, ponovila je.
Znaš, pomislila je Hana. Znaš šta bi to predrasudama ispunjeno kopile
uradilo, ali se plašiš da to priznaš.
Nina je poţelela da Hanu uhvati za ramena i protrese je. Ţelela je
da je povuče iza sebe na konja, pa da odjašu sve do obale. Ali nije
mogla da misli ni na šta od toga, ne ako nameravaju da oslobode
devojke iz tvrđave. Adawesi. Borimo se. A Nina je znala da borba
podrazumeva korišćenje svih sredstava na raspolaganju uključujući i
Hanin osećaj krivice.
„Duguješ svom ocu da čuvaš tu tajnu.” Nini je bilo muka da
izgovori te reči, svesna dejstva koje će imati. Hana ništa nije
dugovala Brumu, ali Nina se naterala da nastavi. „Ako bi saznao da
si Griša, to bi ga dovelo u nemoguću situaciju. I njegov ugled i
njegova karijera našli bi se u neopisivoj opasnosti.”
Hana se skljokala za sto i zarila glavu u šake. „Misliš da ja to ne
shvatam?”
Nina je čučnula ispred nje. „Hana, pogledaj me.” Nina je čekala, i
Hana je napokon podigla glavu. Ţive oči bile su joj suve, ali
namučene, i Nina je znala da se taj bol ne odnosi na nju samu, već na

324
sramotu koju bi donela ocu. „Ova zemlja... ova zemlja čini uţasne
stvari svojim ţenama i muškarcima. Tvoj otac misli tako kako misli
zato što je tako odgajan. Ali ja ne mogu njemu da pomognem. Ne
mogu da ga popravim. Mogu da pomognem svojoj sestri. Mogu da
pomognem tebi. I uradiću sve što je u mojoj moći da bi se to
ostvarilo. Ukoliko to znači da trepćem pred tvojim ocem kako bih ga
ubedila da sam uzoran primer fjerdeške ţenstvenosti, to ću i da
uradim.”
„Odvratno je. Gledala si mog oca kao da je otelovljeni Djel.”
„Gledala sam tvog oca onako kako ţeli da ga gledaju kao heroja.”
Hana je ţuljevitim palcem prelazila čitavom duţinom drvenog
sola. „Da li to radiš i sa mnom?”
„Ne”, rekla je Nina, i makar je to bila istina. Nebrojene laţi je
ispričala Hani, ali nikada joj nije laskala, nikada nije njome
manipulisala na takav način. „Ozbiljno sam mislila kad sam rekla da
si nadarena. I ozbiljno sam mislila kad sam rekla da si
veličanstvena.” Hana joj je uzvratila pogled, i u jednom trenutku,
Nina se osetila kao da nisu zaglavljene u ovoj učionici, čak ni u ovoj
zemlji. Nalazile su se na nekom drugom, boljem mestu. Negde gde
su slobodne. „Naš prvi zadatak je uvek da preţivimo”, rekla je.
„Neću se izvinjavati zbog toga.”
Hani se cimnula usna u stranu. „Jesi li oduvek bila tako
samouverena?”
Nina je slegnula ramenima. „Jesam.”
„A tvoj muţ se nije ţalio?”
„Ţalio se”, rekla je Nina i odjednom je morala da skrene pogled,
pošto joj se u mislima nije javio neki izmišljeni trgovaš, već Matajas,
sav strog i ispravan, sa onim svojim namrgođenim pogledom
neodobravanja i svojim divnim, velikodušnim srcem. „Neprestano
se ţalio.”
Nina je odmahnula glavom i dlanovima pokrila oči, nemoćna da
spreči suze koje su navirale, i ne ţeleći da ih spreči. Svih mu Svetaca,
koliko je samo umorna. „Ne. Nismo se uvek slagali.” Osmehnula se,
osetivši so na usnama. “U stvari, gotovo da se nikad nismo slagali.
Ali me je voleo. I ja sam volela njega.”
Hana je posegnula preko stola i prštim okrznula Nininu šaku.
„Nisam imala prava da te to pitam.”

325
 „U redu je”, rekla je Nina. „Ponekad me bol tako stigne bez
upozorenja. Potuljeni mali bezobraznik.”
Hana se zavalila u naslon, proučavajući je pogledom. „Nikada
nisam upoznala nikoga nalik na tebe.”
Nina je znala da bi trebalo da pogne glavu, kaţe nešto o
zauzdavanju smelosti njenog duha, pokaţe kako iole mari za
fjerdeški način ţivota. Umesto toga, samo je šmrcnula i rekla:
„Naravno da nisi. Ja sam spektakularna.”
Hana se glasno nasmejala. „Odsekla bih sebi palac za samo
naprstak tvog samopouzdanja.”
Nina je otrla suze i stegla Haninu šaku, osetila toplinu njenog
dlana, ţuljeve njenih prstiju. Ta šaka je umela da šije. Da napne luk.
Umiri bolesno dete. Bio je dobar osećaj primiti ovu malu utehu čak
iako se pritom osećala kao da je krade.
„Drago mi je što sam te upoznala, Hana”, rekla je Nina.
„Stvarno to misliš?”
Klimnula je, i sama iznenađena koliko je to tačno. Hana moţda
nije bučna ili nesmotrena na rečima, moţda pogne glavu pred svojim
ocem i Izvor-mati, ali nikada nije dozvolila Fjerdeškoj da je slomi.
Uprkos njenim kniksovima i pričama o porodičnoj časti, ostala je
prkosna.
Hana je uzdahnula. „Odlično. Pošto moj otac ţeli da nam se
pridruţiš na večeri nakon što obiđe fabriku.”
„Kad se vraća u glavni grad?”
„Sutra ujutru.” Hanin pogled bio je postojan, značajan. „Nešto si
smislila.”
„Jesam”, rekla je Nina. „Znala si da hoću. Neću ništa da radim
dok ne ode. Ali će mi biti potrebna tvoja pomoć.”
„Šta ţeliš da uradim?”
Mnogo toga. I ništa neće biti lako. „Ţelim da postaneš osoba kakva se
tvoj otac uvek nadao da ćeš postati.”

326
 Nikolaj je bivao sve bolji u prizivanju čudovišta, ali činilo se da
mu raspoloţenje postaje sve mračnije. Na kraju svake posete
Elizaveti bio je sve ćutljiviji i povučeniji, iako je zapravo Zoja morala
da se suočava sa utapanjem. Više, međutim, nisu smatali da
Elizaveta stvarno namerava da je ubije, mada je čudovište izgleda i
dalje mislilo da je opasnost prava a ta činjenica Zoji baš i nije prijala.
Zahvaljujući časovima s Jurisom, podozrevala je da bi mogla da sruši
zidove od čilibara koje je Svetica podizala oko nje, a kad bi biljni sok
počeo da joj se diţe oko nogu, bilo je teško odupreti se toj ţelji. Ipak,
Zoja nije bila tu da dokazuje svoju snagu, već da pomogne Nikolaju
u izvlačenju čudovišta na površinu.
Od generalice Armije Griša do mamca za čudovište. Nije to bio poloţaj
u kojem je uţivala, i jedino je napredak koji je postizala u Jurisovoj
jazbini sprečavao da plane onako kako ume.
Danas je poranila u Elizavetinu kulu. Jurij i Nikolaj još nisu bili
stigli, a ni same Svetice nije bilo nigde na vidiku. Ili je ipak bila tu
negde? Velika zlatna dvorana brujala je od zujanja insekata. Ako je
verovati Jurisu, svi su oni bili ona.
Šest visokih zidova dvorane. Šest stranica svake ploče od čilibara
od kojih su zidovi bili sastavljeni. Da li je to razlog što je Mali Dvor
bio sagrađen na heksagonalnoj osnovi? Zoja je viđala da se isti
obrazac ponavlja u zgradama Griša, njihovim grobovima,
prostorijama za obuku. Da li je sve to počelo sa Elizavetinom
košnicom? Od svakog zida pruţao se po jedan tunel. Zoja se pitala
kuda vode.
„Bila si jedna od njegovih učenica, zar ne?”
Zoja se štrecnula od zvuka Elizavetinog glasa. Svetica je stajala
pored stola čijom se površinom i dalje širilo trnovito drvo koje je

327
uzgajila.
Zoja je znala da Elizaveta misli na Mračnjaka, iako učenica nije bila
prava reč. Vernica ili sledbenica bile bi prikladnije. „Bila sam
vojnikinja Druge Armije, koja je bila pod njegovom komandom.”
Elizaveta ju je iskosa pogledala. „Ne moraš se praviš stidljiva
preda mnom, Zoja. I ja sam ga poznavala.” Zoji se sigurno na licu
pokazalo iznenađenje, pošto je Elizaveta nastavila. „Oh da, svima su
nam se u nekom trenutku putevi ukrstili s njim. Upoznala sam ga
kad sam tek stupila u sluţbu kod ravkijskih kraljeva. Dok sam još
bila mlada.”
Zoja se stresla pomislivši koliko zapravo Elizaveta mora da ima
godina. Njena povezanost sa stvaranjem u srcu sveta zajamčila joj je
večnost. Da li je zaista bila spremna da je odbaci?
„Da li je znao šta si?”, upitala je Zoja umesto toga. „Šta moţeš da
uradiš?”
„Nije”, rekla je Elizaveta. „Jedva sam i sama znala. Ali znao je da
imam veliku moć, i to ga je privlačilo.”
Uvek ista priča. Mračnjak je cenio moć više od bilo koje druge
osobine. Zoja je ponekad brinula da nije moţda i sama takva.
„Smatraj se srećnom”, rekla je. „Da je znao koliko si nadarena,
progonio bi te sve dok tvoju moć ne bi iskorisio za svoje svrhe.”
Elizaveta se glasno nasmejala. „Potcenjuješ me, mlada Zoja.”
„Ili si ti potcenila njega.”
Svetica je sumnjičavo zaklimala glavom. „Moguće.”
„Kakav je bio tada?”, Zoja nije odolela da ne upita.
„Uobraţen. Idealista. Prelep.” Elizaveta se ţalosno osmehnula
dok je prstima prelazila duţ kore trnovitog drveta. Ono se izvilo
prema njoj kao kad mačka izvije leđa. „Sretala sam ga mnogo puta
tokom godina, a on se često prerušavao da prikrije svoje istinsko
biće. Ali lica koja je birao uvek su bila lepa. Bio je sujetan.”
„Ili pametan. Ljudi cene lepotu. Ne mogu da ne odgovore na nju.”
„Ti to odlično znaš”, rekla je Elizaveta. „Bajke svarno nisu istinite,
zar ne? Obećavaju da će te lepom načiniti dobrota ili ljubaznost, ali ti
nisi ni dobra ni ljubazna.”
Zoja je slegnula ramenima. „Treba li tome da teţim?” „Tvoj kralj
ceni te osobine.”
A treba li Zoja da traţi njegovo odobravanje? Da se pretvara da je

328
nešto što nije? „Moj kralj ceni moju odanost i sposobnost da
predvodim vojsku. Imaće ţenu koja će se izveštačeno smeškati i grliti
siročiće.”
„Tako spremno bi ga se odrekla?”
Sada je Zoja iznenađeno podigla obrve. „Nije on moj, pa da ga
zadrţim.”
„Postoji razlog zbog kojeg koristim tebe, a ne monaha, da bih
probudila njegovog demona.”
„Kralj bi se borio da spase bilo koga od princeze do seljanke u
polju.”
„I tu nema više ničega? Vidim kako te prati pogledom.”
Da li je nešto u Zoji osetilo zadovoljstvo zbog toga? Nešto
budalasto i ponosno? „Muškarci me gledaju otkad znam za sebe.
Nije to vredno moje paţnje.”
„Pripazi, mlada Zoja. Jedno je kad te posmatra običan muškarac, a
sasvim drugo kad privučeš paţnju kralja.”
Paţnju je lako privući. Muškarci su je gledali i ţeleli da veruju
kako ispod njenog oklopa vide dobrotu, vide ljubaznu devojku,
neţnu devojku koja će se pojaviti samo ako joj se pruţi prilika. Svet
je, međutim, bio okrutan prema ljubaznim devojkama, i oduvek je
bila zahvalna Nikolaju što od nje nije traţio da bude takva. A i zašto
bi? Nikolaj je govorio o udruţivanju i savezništvu, ali zapravo je bio
romantičan. Ţeleo je ljubav kakvu Zoja ne bi mogla da mu pruţi, i
koju nikada ne bi primila. Moţda ju je ta misao pekla, ali ta bolna
ţaoka, taj nelagodan osećaj da je nešto izgubljeno, pripadala je
devojci, a ne vojnikinji.
Zoja je bacila pogled duţ jednog tunela. Taj se činio mračnijim od
ostalih. Miris smole i meda koji je iz njega dopirao nije bio sasvim
kako treba, kroz slatkoču se probijala primesa truleţi. Moţda je samo
umislila, ali i pčele su ovde zvučale drugačije, nije to toliko bilo
zujanje zauzetih insekata koliko lenjo, prezasićeno brujanje muva
popadalih po mrtvima na bojnim polju.
„Šta je tamo dole?”, upitala je Zoja. „Šta nije u redu s njima?”
„Pčele predstavljaju svaki deo mene”, odgovorila je Elizaveta.
„Svaku pobedu, svaku tugu. Ovaj deo košnice je iscrpljen. Umoran
od ţivota. Ta gorčina će se širiti na ostatak košnice, sve dok čitavo
postojanje ne izgubi ukus. Zbog toga moram da napustim Preklop,

329
zbog toga ću preuzeti ţivot smrtnika.”
„Jesi li zaista spremna da se odrekeš svoje moći?”, upitala je Zoja.
Nije mogla to baš da pojmi.
Elizaveta je klimnula u pravcu tamne odaje. „Većina nas uspeva
da sakrije svoje bolove i čeţnje. Tako preţivljavamo iz dana u dan.
Pretvaramo se da bol nije tu, da smo sačinjeni od oţiljaka, a ne od
rana. Košnica mi ne dozvoljava luksuz takve laţi. Ne mogu ovako
dalje. Niko od nas ne moţe.”
Trnovita vreţa pod Elizavetinim prstima iznenada je procvetala
cvetovi su pred Zojinim očima prvo postali ruţičasti, a zatim
krvavocrveni.
„Dunja?”, upitala je, prisetivši se priča o zverima i mladim
devojkama koje je slušala u detinjstvu, Sankta Feliksa i njegove grane
jabuke. Šta je ono beše rekao Juris? Ponekad se priče samo pribliţno drţe
pojedinosti.
Elizaveta je klimnula. „Mnoge ţene trpe trnje zarad cveća. Ali mi
koje imamo moć ukrašavamo se cvećem kako bismo sakrile bodlje
našeg trnja.”
Budi slađa. Budi neţnija. Smeši se dok patiš. Zoja je zanemarivala te
lekcije, često na sopstvenu štetu. Bila je sačinjena samo od trnja.
„Tvoj kralj kasni”, rekla je Elizaveta.
Zoja je shvatila da joj nije ţao. Danas nije imala ţelju da se davi.

Juris je osetio Zojino raspoloţenje čim je ušla u pećinu.

„Bila si da vidiš Elizavetu”, rekao je, spustivši majušnog
opsidijanskog konja koga je rezbario da bi ga dodao svom krdu.
„Osećam da mirišeš na to.”
Zoja je klimnula, posegnuvši za sekirama koje su joj postale
omiljene. Dopadala joj se njihova teţina i ravnoteţa, a i podsećale su
je na Tamar. Da li je osećala nostalgiju za domom? Ovde je izgubila
osećaj vremena. Bez hrane. Bez odmora. Sati su se pretvarali u dane.
„Svi se bave samo nabrajanjem sopstvenih rana i njihovim lizanjem”,
rekla je. „Zamorno je.”
Juris je prostenjao nešto neodređeno. „Danas nećemo koristiti
oruţje.”

330
 Zoja se namrštila. „Šta onda?”
„Nadao sam se da ćeš dosad više napredovati.”
Zoja se podbočila rukama. „Sjajno mi ide.”
„I dalje moţeš da prizoveš samo vetar. Trebalo bi da te voda i
vatra takođe slušaju.”
„Moći Griša ne funkcionišu tako.”
„Misliš da zmaj ne moţe da upravlja vatrom?”
Znači, Juris tvrdi da je Paklenik isto koliko i Olujnik. „A
pretpostavljam da si i Plimotvorac priđe?”
„Voda mi je najslabiji element, priznajem. Potičem s veoma
vlaţnog ostrva. Nikada nisam voleo kišu.”
„Govoriš mi kako mogu da prizivam i sve ostale elemente?”
„A čega smo se mi ovde igrali, ako nam to nije cilj?”
To joj se činilo nemogućim, ali Juris joj je za vrlo kratko vreme
pokazao da su granice moći Griša mnogo savitljivije nego što je to
ikada mogla i da pretpostavi. Zar nismo mi sve što jeste? Bile su to reči
koje je odavno zapamtila, iz zapisa Uje Morozova, jednog od
najmoćnijih Griša za koje se zna. Imao je teoriju da ne bi trebalo da
postoje redovi Griša, niti podele među moćima ako je nauka
dovoljno mala. Ako bi sva materija mogla da se razbije na istovetne
male delove, onda bi dovoljno nadarena Griša bila sposobna da
manipuliše tim delićima. Morozov se nadao da stvaranje pojačivača i
njihovo kombinovanje predstavlja put ka većoj moći Griša. Ali šta
ako je postojao drugačiji put?
„Pokaţi mi.”
Juris se preobrazio, kosti su mu zakrckale i preuredile se kako bi
preuzeo oblik zmaja. „Popni se.” Zoja je oklevala, zagledana u
golemu zver pred sobom. „Ne iznosim svakome tu ponudu, olujna
veštice.”
„A ako se popišmaniš i odlučiš da me zbaciš s leđa?”, upitala je
Zoja spustivši dlan na krljušti njegovog vrata. Bile su oštre i hladne
na dodir.
„Onda sam te učinio dovoljno snaţnom da preţiviš pad.” „Vrlo
utešno.” Postavila je stopalo na njegov bok, pa mu se odbacila na
leđa. Nije bilo udobno. Zmajevi nisu stvoreni za jahanje.
„Drţi se”, rekao je.
„Oh, ma nemoj mi reći...” Zoja je oštro udahnula i čvrsto stegla

331
Jurisa, koji je zamahnuo krilima jednom, pa još jednom, a onda se
vinuo u bezbojno nebo.
Vetar joj je šibao lice, nosio kosu; od njega su joj suzile oči. I ranije
je letela, putovala je Nikolajevim letećim napravama. Ovo nije bilo ni
prineti tome. Osećala je svaku promenu koju je Juris pravio na
strujama dok je jahao vetar, svaki pokret mišića pod njegovim
krljuštima, čak i to kako mu se pluća nadimaju sa svakim dahom.
Osećala je snagu stampeda u telu ispod sebe, nadolazeću moć oluje
uzburkanog mora.
U Preklopu Svetaca nije imalo šta da se vidi. Na sve strane
protezala se samo jalova zemlja i ravno obzorje. Moţda je to Jurisa
izluđivalo što leti kilometrima, a ipak nigde ne odlazi.
Ali Zoja nije marila. Mogla bi zauvek da ostane ovako, okruţena
jedino nebom i peskom. Nasmejala se, srce joj zaigralo. Ovo je magija
koja joj je bila obećana u detinjstvu, san koji su one silne bajke nudile,
a nikad ga nisu ostvarile. Da je samo ta devojčica, kakva je ona
nekada bila, mogla ovo da doţivi.
„Zoja, otvori vrata.” Reči su tutnjale kroz zmajevo telo „Otvori
oči.”
„Nema šta da se vidi!” Ali to nije bilo sasvim tačno. Daleko
napred nazirala se nazubljena mrlja predela. Odmah je shvatila šta je
to. „Okreni se”, zahtevala je. „Hoću da se vratim.”
„Znaš da ne moţeš.”
„Okreni se.” Snaga oluje ispunila joj je kosti, pa je pokušala da
pomeri zmajevu glavu.
„Zoja od izgubljenog grada”, rekao je. „Otvori vrata.”
Zmaj se strmoglavio ka ruševinama Novokribirska.
Imala je osećaj da pada. Zoja je bila kamen, a bunar nije imao dno,
nije bilo kraja praznini u njoj. Ne osvrći se ka meni.
Prošlost je nagrnula ka njoj. Zašto sada? Zbog Elizavetine priče o
ranama? Jurisovog ruganja? Mučenja svakodnevnim utapanjem dok
se Nikolaj sve više udaljava? Nije ţelela da misli na Ljiljanu, na sve
ono što je izgubila. Nije bilo ničega osim vetra i tame pred njom,
mrtvog sivog neba iznad, ruševina izgubljenog grada ispod.
A ipak, upravo je uspomena na lice njene majke ispunila Zojin
um.
Sabinina lepota bila je zapanjujuća, od one vrste zbog koje su se i

332
muškarci i ţene zaustavljali na ulici. Ali loše se pogodila. Udala se iz
ljubavi za zgodnog Sulijca širokih pleća i malih mogućnosti. Neko
vreme bili su siromašni ali srećni, a onda su bili samo siromašni. Dok
su gladovali i preţivljavali, njihova međusobna naklonost je isparila.
Dugi dani rintanja i dugi meseci zime istanjili su Sabinin duh i
lepotu. Nije imala mnogo ljubavi za čerku koju je donela na svet.
Zoja se naporno trudila da zaradi majčinu naklonost. Uvek je bila
najbolja na časovima, uvek je pazila da pojede samo pola večere, a da
ostatak da Sabini. Bila je tiha kad joj se majka ţalila na glavobolje, i
ukrala je breskve iz vojvodinog voćnjaka za nju.
„Za to bi mogli da te izbičuju”, s neodobravanjem je rekla njena
majka. Ipak je pojela breskve, jednu po jednu, zadovoljno uzdišući,
sve dok joj se stomak nije pobunio, i ona povratila pored gomile drva
za vatru.
Sve se promenilo kad je Zoja zapala za oko Valentinu Grankinu,
bogatom proizvođaču kočija iz Stelta. Bio je najbogatiji čovek
stotinama kilometara unaokolo, dvostruki udovac i star šezdeset tri
godine.
Zoja je imala devet. Nije ţelela da bude nevesta, ali nije ţelela da
oţalosti majku, koja ju je mazila i tepala joj kao nikada ranije. Ĉinilo
se da je Sabina napokon srećna. Pevala je u kuhinji i spremala sloţene
obroke od mesa i povrća koje je Valentin Grankin slao.
Noć pred venčanje, Sabina je umesila kolač od narandţe, pa iznela
bogati biserni kokošnik i venčanicu od zlatne čipke koje je nabavio
Zojin mladoţenja. Zoja je nameravala da ne plače, ali nije bila u
stanju da prestane.
Tetka Ljiljana je došla čak iz Novokribirska da prisustvuje
svečanosti ili je bar Zoja tako mislila, sve dok nije čula kako preklinje
Sabinu da se predomisli.
Ljiljana je bila mlađa od Sabine i retko su je pominjali. Ostavila je
dom bez mnogo pompe i usudila se na smrtonosno putovanje preko
Senovitog Preklopa kako bi sebi stvorila ţivot u za ţivot teškom
gradu Novokribirsku. Bilo je to dobro mesto za samu ţenu, jer su
posedi bili jeftini, a gazdama toliko očajnički potrebna radna snaga
da su rado i ţenama nudili posao koji bi inače bio rezervisan za
muškarce.
„Neće je povrediti, Ljiljana”, oštro je odgovorila Sabina kad je Zoja

333
sela za sto u kuhinji, bosim nogama jedva dodirujući gole podne
daske, dok je na tanjiru ispred nje stajao savršen krug nenačetog
kolača od narandţe. „Rekao je da će sačekati da prokrvari.”
„Treba li da mu čestitam na tome?”, nije se dala Ljiljana. „Kako
ćeš je zaštititi ako se predomisli? Prodaješ sopstveno dete.”
„Svi nas prodaju i kupuju. Zoja će makar dostići cenu koja će joj
omogućiti lagodan ţivot.”
„Uskoro će biti dovoljno stara za vojsku...”
„A šta onda? Zivećemo od njene bedne plate? Sluţiće dok ne
pogine ili ne bude ranjena, tako da moţe nastaviti da ţivi sama i
siromašna kao ti?”
„Meni sasvim dobro ide.”
„Misliš da ne vidim da su ti cipele podvezane uzicom?”
„Bolje je da ţena bude sama nego da bude obavezna nekom starcu
koji ne moţe da nađe ţenu svojih godina. A i ovo je bio moj izbor. Za
nekoliko godina Zoja će biti dovoljno stara da donosi sopstvene
odluke.”
„Za nekoliko godina, Valentin Grankin će naći neku drugu lepu
devojku da se njom zanima.”
„Odlično!”, odvratila je Ljiljana.
„Izlazi iz moje kuće”, Sabina se pušila od besa. „Ne ţelim da te
sutra vidim nigde ni blizu crkve. Vrati se svojim pustim sobama i
praznim kutijama za čaj, i ostavi moju ćerku na miru.”
Ljiljana je otišla, a Zoja je otrčala u svoju sobu i zarila lice u
pokrivače, trudeći se da ne misli na reči koje je njena majka upravo
izrekla, niti na slike koje su te reči izazvale, moleći se svim ţarom
svog srca da se Ljiljana vrati, da je Sveci spasu, sve dok nije natopila
jastuke suzama.
Sabina je narednog jutra Ijutito mrmljala o Zojinom licu
natečenom od plača, navlačeći joj malu zlatnu haljinu, pre nego što će
posluţitelji doći da isprate mladu do crkve.
Ali tetka Ljiljana je čekala kod oltara, pored usplahirenog
sveštenika. Odbila je da poklekne.
„Nek neko nešto uradi u vezi sa ovom ludačom!”, vrisnula je
Sabina. „Ona nije moja sestra!”
Ljudi Valentina Grankina zgrabili su Ljiljanu i krenuli da je vuku
prolazom između klupa. „Pohotljivac!”, vikala je Ljiljana na

334
Grankina. „Podvodačica!”, vikala je na Sabinu. A onda je okrenula
urokljivo oko ka okupljenim varošanima. „Svi ste mi svedoci! Ona je
još dete!”
„Umukni”, reţao je Valentin Grankin, a kad Ljiljana nije htela da
začuti, podigao je svoj teţak štap za hodanje i njime je tresnuo po
glavi.
Ljiljana mu je pljunula u lice.
Ponovo ju je udario. Ovoga puta zakovrnula je očima.
„Prestani!”, plakala je Zoja, otimajuči se iz majčinih ruku.
„Prestani!”
„Zločinac”, jedva je izustila Ljiljana. „Ološ.”
Grankin je ponovo podigao štap. Zoja je tada shvatila da će joj
tetka biti ubijena pored crkvenog oltara, i da niko to neče sprečiti.
Zato što je Valentin Grankin bio bogat, poštovan čovek. Zato što je
Ljiljana Garin bila niko i ništa.
Zoja je vrisnula, iz nje se izvio gnevan zvuk, ţivotinjski krik.
Silovit nalet vetra udario je Valentina Grankina i oborio ga na zemlju.
Njegov štap za hodanje začangrljao je po zemlji. Zoja je stegla
pesnice, iz nje su kuljali strah i bes kao poplava. Oko nje se naglo
stvorio kovitlac koji je eksplodirao pod strehom crkve, odnevši krov
sa zgrade uz pucanj od koga su svima zaglunule uši. Grmljavina je
zatutnjala bezbojnim nebom.
Svatovi su zaurlali od uţasa. Zojina majka je prestrašeno gledala
čerku, steţući klupu iza sebe kao da bi mogla pasti ako se ne drţi za
nju.
Ljiljana je, pritiskajuči rukom okrvavljenu glavu, povikala: „Sad
ne moţeš da je prodaš! Ona je Griša. To je protivzakonito. Ona
pripada kralju, i otići će u školu na obuku.”
Ali niko nije gledao Ljiljanu. Svi su zurili u Zoju.
Zoja je pritrčala tetki. Nije tačno znala šta je uradila, niti staje to
značilo, jedino je ţelela da se nađe što je dalje moguće od ove crkve i
ovih ljudi i tog mrskog čoveka na podu.
„Ostavite nas na miru!”, povikala je, nikom posebno, svima.
„Pustite nas da idemo!”
Valentin Grankin je zacvileo kad su Zoja i Ljiljana ţurno prošle
pored njega i nastavile prolazom između klupa. Zoja ga je pogledala
odozgo i zasiktala.

335
 Upravo je Ljiljana odvela Zoju, i dalje obučenu u venčanicu, do Os
Alte. Nisu imale para za gostionice, pa su spavale u jarkovima,
ušuškane po čestarima, drhteći od zime. „Zamisli da si na brodu”,
govorila bi Ljiljana, „i da nas talasi uljuljkuju u san. Ĉuješ li kako
krčkaju jarboli? Moţemo da se upravljamo po zvezdama.”
„Kuda plovimo?”, upitala je Zoja, uverena da čuje kako nešto
šuška u šumi.
„Na ostrvo prekriveno cvećem, gde voda u rečicama ima ukus
meda. Prati one dve zvezde i uvedi nas u luku.”
Svake večeri su putovale na drugo mesto: na obalu gde su srebrne
foke lajale po plaţama, u draguljima ukrašenu pećinu gde ih je
pozdravio gospodar dubina sa zelenim škrgama sve dok napokon
nisu stigle do prestonice i pošle dugom stazom do kapija palate.
Dotad su već bile prljave, kose su im bile umršene, Zojina zlatna
haljina pocepana i prašnjava. Ljiljana nije obraćala paţnju na
podsmehe straţara kad im je iznela svoj zahtev, i uzdignute glave je
stajala pored Zoje pred kapijom. Ĉekale su i čekale, čekale još malo,
drhteći na hladnoći, sve dok napokon do kapija nisu došli mladić u
ljubičastoj kefti i ţena obučena u crveno.
„Iz kog ste sela?”, upitala je ţena.
„Pačina”, odgovorila je Ljiljana.
Neznanci su neko vreme tiho razgovarali među sobom, o
testovima i tome kad su Ispitivači poslednji put bili u tim krajevima.
Ţena je tada zavrnula Zoji rukav i spustila dlan na golu koţu njene
mišice. Zoja je osetila kako je proţima nalet moći. Vetar je zatresao
kapije palate i ošinuo krošnje drveća.
„Ah”, duboko je uzdahnula ţena. „Kakav nam je dar stigao na
prag tako neuredan? Dođi, nahranićemo te i zagrejati.”
Zoja je stegla Ljiljaninu ruku, spremna za novu zajedničku avanturu,
ali njena tetka je kleknula ispred nje. „Ne mogu dalje s tobom, mala
Zoja”, neţno je rekla.
„Zašto ne moţeš?”
„Moram da se vratim kući, da pazim na svoje kokoške. Ne ţeliš da
se smrznu, zar ne? Uostalom”, rekla je, sklanjajući kosu Zoji s lica, „ti
ovde pripadaš. Ovde će videti kakav si dragulj iznutra, neće gledati

336
samo tvoje lepe oči.”
„Za tvoj trud”, rekao je mladić, i spustio novčić Ljiljani na dlan.
„Hoćeš li biti dobro?”, upitala ju je Zoja.
„Hoću. Biću i više nego dobro znajući da si ti bezbedna. Idi saaa,
već čujem kako pilići kvocaju. Mnogo su ljuti na mene.” Ljiljana je
poljubila Zoju u oba obraza. „Ne osvrći se, Zoja. Zaboravi i na mene i
na svoju majku i na Pačinu. Ĉeka te budućnost.”
Ali Zoja se ipak osvrtala, nadajući se da će makar još jednom
videti kako joj tetka maše sa one strane visokih kapija. Drveće je
sakrilo stazu. Ako je Ljiljana i dalje bila tamo, Zoja nije mogla da je
vidi.
Tog istog dana počela je njena obuka. Dobila je sobu u Malom
Dvoru, krenula na časove jezika i čitanja, počela da uči šuneski,
veţbala sa onom jadnom mučenicom od ţene, poznatom samo po
imenu Bagra, u njenoj kolibi pored jezera. Svake nedelje bi pisala
svojoj tetki, i svake nedelje dobijala dugačko pismo puno vesti, s
crteţima pilića u ćošku stranice i zanimljivim pričama o trgovašima
koji su prolazili kroz Novokribirsk.
Roditeljima Griša je po zakonu isplaćivana novčana nadoknada,
dovoljna da udobno ţive. Kad je to saznala, Zoja je podnela molbu
blagajniku da novac šalju njenoj tetki u Novokribirsk.
„Ljiljana Garin je moja starateljka”, rekla mu je.
„Znači, roditelji su ti mrtvi?”
Zoja se zagledala u njega „Nisu još”, rekla je posle nekog
vremena.
Ĉak i kao desetogodišnjakinja umela je očima da izda takvu
hladnu zapovest da je čovek prosto spustio pero na papir i rekao:
„Trebaju mi njeno puno ime i adresa.”
Proći će punih šest godina pre nego što Zoja krene na svoj prvi
prelazak Preklopa, kao Olujnica na obuci u Drugoj Armiji. Griše oko
nje tresle su se od straha, neke su čak i zaplakale kad su ušli u tamu,
ali Zoja nije pokazivala strah, čak ni u mraku kad niko ne bi mogao
da je vidi kako drhti. Ĉim su stigli u Novokribirsk, sišla je s
jedrenjaka, zabacila kosu preko ramena i rekla: „Idem da nađem
toplu kupku i pristojan obrok”.
Sačekala je da se skloni s dokova i ostavi svoje školske drugove za
sobom, a onda potrčala kao bez duše, a srce ju je ustreptalu,

337
lakonogu, nosilo preko kaldrme do Ljiljnine male radnje na ćošku.
Uletela je kroz vrata, uzbunivši Ljiljaninu mušteriju, a Ljiljana je
brišući ruke o kecelju izašla iz skladišta i upitala: „Kakva je to
larma...?”
Kad je ugledala Zoju, prinela je šake grudima kao da bi joj srce
moglo iskočiti iz njih. „Moja devojčica”, izustila je. „Moja sjajna
devojčica.” A onda je Zoja već čvrsto grlila svoju tetku.
Zatvorile su radnju, Ljiljana im je spremila večeru i upoznala Zoju
s devojčicom o kojoj se brinula jer joj se roditelji nisu vratili s
poslednjeg prelaska mršavicom prćastog nosa po imenu Lađa, koja je
zahtevala Zojinu pomoć da bi nacrtala Mali Dvor sa opseţnim
pojedinostima. Krcale su lešnike pored vatre i raspravljale o ličnim
osobinama pilića i tračevima iz komšiluka. Zoja je pričala tetki o
svojim učiteljima, prijateljima, odajama. Ljiljani je na poklon donela
čizme od teleće koţe, rukavice postavljene krznom i skupo
pozlaćeno ogledalo.
„Šta će meni ovo? Da gledam svoje matoro lice?”, upitala je
Ljiljana. „Pošalji ga majci, kao zalog pomirenja.”
„To je poklon za tebe”, odgovorila je Zoja. „Da bi mogla svakog
jutra da pogledaš u njega i vidiš najlepšu osobu koju sam ikada
upoznala.”

Kad je Mračnjak iskoristio Alinu da ostvari kontrolu nad

Preklopom i proširi ga, uništio je Novokribirsk kako bi svojim
neprijateljima pokazao svoju moć. Tama je progutala grad, njegove
zgrade pretvorila u prah, a stanovnike u lovinu za neprirodna
čudovišta koja su tumarala njenim dubinama.
U danima posle te katastrofe prestali su svi prelasci, i prošle su
nedtelje pre nego što su vesti o ţrtvama stigle u Kribirsk. Druga
Armija je bila u haosu, Suncezovka je bila ili nestala ili ubijena, a za
Mračnjaka se pričalo da se ponovo pojavio negde u Zapadnoj
Ravkiji. Ali Zoja nije marila. Razmišljala je samo o Ljiljani. Naći ću je u
njenoj maloj radnji, s Lađom i pilićima, govorila je sebi. Sve će biti dobro.
Zoja je čekala i molila se svim Svecima, iz dana u dan se vraćala na
suve dokove Kribirska, preklinjući za bilo kakve vesti. A najzad, kad

338
joj niko nije hteo pomoći, rekvirirala je mali jedrenjak i ušla u Preklop
bez ikoga ko bi je štitio.
Znala je da će umreti ukoliko je volkre nađu. Nije imala nikakvu
svetlost, ni vatru kojim bi ih odbila. Nije imala nikakvo oruţje osim
sopstvene moći. Ipak je uzela majušno vozilo i ušla u mrak sama, u
tišini. Dugo je putovala do slomljenih ostataka Novokribirska.
Polovina grada bila je nestala, progutala ga je tama koja se protezala
sve do fontane na glavnom trgu.
Zoja je otrčala do tetkine radnje i zatekla je praznu. Vrata su bila
otključana. Pilići su kreštali u dvorištu. Šolja čaja od bergamota,
Ljiljaninog omiljenog, nalazila se na tezgi, odavno hladna.
Ostatak grada bio je tih. Negde je zalajao pas, zaplakalo je dete.
Nije bilo ni glasa od Ljiljane ili njene štićenice, sve dok najzad nije
srela onu istu mušteriju koju je nekada davno videla u radnji svoje
tetke.
„Ljiljana Garin? Jeste li je videli? Da li je ţiva?”
Lice stare mušterije je prebledelo. „Ja... pokušala je da mi
pomogne kad je tama naišla. Gurnula me je s puta kako bih mogao
da potrčim. Da nije bilo nje...”
Zoji se oteo jecaj, nije ţelela više da sluša. Hrabra Ljiljana.
Naravno da je potrčala ka dokovima kad je začula vriske, spremna
da pomogne. Zašto bar jednom nisi mogla da budeš kukavica ? Zoja nije
mogla da ne zamišlja mračnu mrlju Preklopa kako se izliva na grad,
dok se čudovišta spuštaju s neba sa svojim zubima i kandţama, i
krešteći komadaju njenu tetku. Nije ništa značila onolika njena
dobrota, njena velikodušnost, njeno srce puno ljubavi. Za njih je bila
samo i jedino meso. Još manje je značila Mračnjaku, čoveku koji je
pustio s lanca svoje uţase samo da bi dokazao svoju poentu, čoveku
koga je Zoja maltene oboţavala.
„Trebalo je da vas pusti da umrete”, procedila je staroj mušteriji i
okrenula mu leđa. Pronašla je mirnu ulicu, skvrčila se uz nizak
kameni zid i plakala kako nije otkad je bila dete.
„Nasmeši se, lepotice”, dobacio joj je neznanac u prolazu. „Još
smo ţivi! Još ima nade!”
Oduzela mu je vazduh iz pluća i naterala ga da padne na kolena.
„Nasmeši se”, naredila je, dok mu mu oči suzile, a lice crvenelo.
„Nasmeši se za mene. Kaţi mi opet kako ima nade.”

339
 Ostavila ga je na zemlji, da se bori za dah.
Ponovo je prešla preko Preklopa, tiha i neprimetna u svom
plovilu, nazad u Kribirsk i do ostataka logora Griša. Tamo je saznala
da je Mračnjak razvio svoju zastavu i pozvao odane Griše da mu se
pridruţe. Pripadnici Druge Armije su dezertirali, jatili se na
Mračnjakovoj strani, ili se vračali u Os Altu da pokušaju da pokrenu
kampanju protiv njega.
Zoja je ukrala konja i odjahala kroz noć u prestonicu. Pronaći će
Mračnjaka. Uništiće ga. Oduzeće mu san o vladanju Ravkijom čak i
ako bude morala sama da predvodi Drugu Armiju.
Zoja nikada nije rekla Alini pojedinosti o tome zašto je izabrala da
se bori pored nje, zašto se okrenula protiv čoveka kome se divila.
Nije bilo bitno. Stajala je rame uz rame sa Suncezovkom. Borile su se i
pobedile. Gledale su kako Mračnjak gori.
„A rana i dalje krvari”, rekao je zmaj. „Nećeš biti zaista dovoljno
snaţna sve dok se ne zatvori.”
„Ne ţelim da zaceli”, ljutito je odgovorila Zoja, obraza mokrih od
suza. Ispod je ugledala verziju Novokribirska koja postoji u ovom
sumračnom svetu, poput crne zvezde na pesku. „Potrebna mi je.”
Rana je bila podsetnik na njenu glupost, na to koliko je rado bila
spremna da poveruje Mračnjakovom obećanju snage i sigurnosti, na
to koliko je lako prepustila svoju moć njemu a niko nije morao da je
prisili da pođe prolazom između klupa kako bi na to pristala.
Uradila je to drage volje. Ti i ja ćemo promeniti svet, rekao joj je. A ona
je bila dovoljno glupa da mu poveruje.
„Zoja od izgubljenog grada. Zoja od slomljenog srca. Mogla bi da
budeš mnogo više.”
„Zašto nisi došao?”, jecala je, iznenađena novim suzama koje su
joj navirale na oči. Verovala je da ih je odavno isplakala. „Zašto je nisi
spasao? Sve njih?”
„Nismo znali šta namerava.”
„Trebalo je da pokušate!”
Uvek će biti ona devojčica koja plače u svoj jastuk, šapćući molitve
na koje niko neće odgovoriti. Uvek će biti ono dete obučeno u zlato
koje vode kao ţivotinju na klanje. Moć ju je spasla onog dana u crkvi,
i Zoja je naučila da se na nju oslanja, da je neguje. Ipak, to nije bilo
dovoljno da spase Ljiljanu. Nakon rata je otišla da traţi Lađu, u nadi

340
da je moţda preţivela. Nije jo bilo ni traga. Zoja nikada neće saznati
šta se desilo toj bistrookoj, prćavoj devojčici.
„Moţeš li nam oprostiti?”, upitao je Juris. „Sto smo bili glupi? Što
smo bili slabi? Što smo uprkos svojim velikim moćima bili
nesavršeni? Moţeš li da oprostiš sebi?”
Što je volela Mračnjaka. Što ga je sledila. Što nije uspela da spase
Ljiljanu. Što nije uspela da zaštiti Drugu Armiju. Spisak njenih
zločina bio je predugačak.
Zoja, grmeo je zmaj. Nije to bila toliko izgovorena reč koliko misao
koja joj je ušla u glavu, osećaj večnosti. Otvori vrata. Poveţi svoju
prošlost s budućnošću.
Zoja je poloţila glavu zmaju na vrat i osetila kako snaga struji
kroz nju. Osetila je kako joj se otkucaji srca usklađuju s njegovima, a
duboko ispod toga jedan dublji zvuk, tiši, onaj koji je doticao sve,
zvuk univerzuma, stvaranja u srcu sveta. Ţelela je da je dovoljno jaka
za to, ali šta god da je Juris ţeleo od nje, ona nije mogla da pronađe
put do toga.
Zoja, ti si provodnik. Ponovo ćeš vratiti Griše onome što im je bilo suđeno
da budu pre nego što su vreme i nesreća pokvarili njihovu moć. Ali samo ako
moţeš da otvoriš vrata.
Zašto ja ?, zapitala se.
Zato što si ti izabrala ovaj put. Zato što ti tvoj kralj veruje. Juris je
nagnuo krilo na jednu stranu i okrenuo se nazad ka palati. Zato što si
dovoljno jaka da preţiviš pad.

341
 Isak je preneo podatke koje je napabirčio u razgovoru sa Eri, iako
se zbog toga u neku ruku osećao pomalo pokvareno. Podelio je sve
detalje o pripadnicama Tavgarada, a Tamarini izvori su, bez sumnje,
uspeli da saznaju kako jedna od njih, mlada vojnikinja Maju Kir-Kat,
ima brata blizanca koji takođe sluţi u šuneskoj vojsci.
„Bio je raspoređen u puk kod Kobe”, rekla je Tamar. „Ali čini se
da niko ne uspeva da ga nađe.”
„Da li je to dobro ili loše?”, zanimalo je Isaka.
„Dobro za nas. Loše za našu pripadnicu Tavgarada”, rekla je
Tamar. „Pratili smo isporuke rutenijuma do Kobe. Ukoliko joj je brat
regrutovan za program kergud, moţda nije srećna zbog toga. Mnogi
kandidati ne preţive, a oni koji preţive uveliko su izmenjeni.”
Isak nije znao mnogo o kergud vojnicima, čuo je samo glasine da
predstavljaju nešto između čoveka i mašine za ubijanje. „Znači,
ukoliko ova straţarka Maju ţeli da prebegne”, upitao je, „vi ćete joj
se obratiti?”
„Neće biti lako”, rekao je Tolja. „Šuneske gardistkinje retko kad
ostanu same. Ali pusti nas da se brinemo o tome.”
Tamar se sloţila. „Trebaš nam u najboljem izdanju za sastanak s
Kerčom.”
A ipak, šta god da je radio, ništa nije moglo da ga pripremi za
katastrofalan susret s Hiramom Ţenkom.
lsakovo veče započelo je uzbuđenjem zbog posete Raskošnoj
močvari; pitao se kakvom bi divljem rasipništvu mogao da
prisustvuje, i da li če uspeti da baci pogled na vinske podruge grofa
Kirigina. Izjahali su sa samo nekoliko vojnika, blizancima, Hiramom
Šenkom i njegovim straţarima. Uprkos prohladnoj večeri, Šenk se

342
ponašao kao ošamućen.
„Ovo je krajnje uzbudljivo, Vaše veličansvo”, rekao je. „Srećna
zgoda za obe naše zemlje.” Imao je kestenjastu kosu i bio jednako
rumen u licu kao i njegove ćerke.
„Zaista”, rekao je Isak. Bila je to vrlo korisna reč.
Grof ih je dočekao u vrtovima svoje svetlucave palate, obučen u
kaput poletne grimizne boje, revera ukrašenih rubinima veličine
prepeličjeg jajeta.
„Oduševljen sam što ste ovde!”, rekao je na ravkijskom. „Dobro
došli u moje malo skrovište.”
„Hvala vam na gostoprimstvu”, odgovorio je Isak, onako kako
mu je bilo naloţeno. „Znamo da moţemo računati na vašu
diskreciju.”
„Uvek”, rekao je Kirigin. „Neophodnost koliko u zavođenju
toliko i u drţavništvu. Svi moji gosti su već otišli, a straţari su vaši.
Kad završite s terevenkom, nadam se da čete doći do mog skromnog
ognjišta da podelimo čašu nečeg toplog.” A onda je pročistio grlo i
spustio glas. „Poslao sam zapovednici Nazjalenski pozivnicu za moj
jesenji pir sledeće nedelje. Pitao sam se da li bi Vaše veličanstvo
razmislilo o tome da je nagovori da dođe.”
„Naravno”, rekao je Isak. „Trenutno nije u prestonici, ali siguran
sam da će vam se rado pridruţiti na zabavi.”
Kirigin je zatreptao. „Hoće?”
„Moţda bi trebalo da krenemo, Vaše veličanstvo”, umešao se
Tolja, odvodeći Isaka dalje od grofa, koji ga je čudno gledao. „Ĉekaju
nas pored jezera.”
„Jesam li rekao nešto pogrešno?”, šapatom se obratio Tolji dok su
jahali pošljunčanom stazom osvetljenom bakljama.
„Zoja Nazjalenski se ne bi rado pridruţila grofu Kiriginu ni na
čemu”, rekao je Tolja.
Tamar je ošinula konja uzdama. „Najmanje na zabavi.”
Genja i David su ih čekali na obali krajnje turobnog jezera. Ukrcali
su se na mali jedenjak, s pripadnikom ravkijske kraljevke mornarice
za kormilom. Noć je bila mirna, tako da je i Olujnik stao pored
jarbola, podigao ruke i napunio jedra vetrom. Noćno nebo iznad njih
bilo je osvetljeno vatrometom odnekud s Kiriginovog imanja. Isak se
pitao za koga je, kad su svi grofovi gosti otišli, ali svakako je pravio

343
divnu atmosferu.
Brodić se zaustavio, lagano poskakujući na talasima. Isak je video
razna druga plovila ukotvljena nedaleko od njih, jedara osvetljenih
fenjerima. Ĉinilo se da na njima nema nikoga-
„Kao što znate”, rekao je Isak na kerčanskom, recitujući govor koji
su mu pripremili Genja i Tolja, „nikada me nije zadovoljavalo to što
sam prinuđen da budem na kopnu. Putovao sam nebom. Jahao sam
talase. Ali onda sam počeo da se pitam zašto bi granica tih talasa koje
toliko volim bila zatvorena za nas? I tako je rođena” teatralno je
pokazao rukom ka pristaništu „izmars'ya.”
Voda oko jedrenjaka uzburkala se i počela da peni. Na površinu
se probilo nešto što je ličilo na leđa srebrne zveri. Isak je zatomio
iznenađen uzdah. Voleo bi da su ga pripremili na to koliko je plovio
veliko. Jedrenjak je izgledao patuljasto pored njega.
Šenk je zgrabio ogradu, pokušavajući da ga obuhvati pogledom.
„Neverovatno”, rekao je. „Kad samo pomislim na to da je sve vreme
bilo ispod nas. Hajde sada da vidimo šta ume.”
„Naravno”, rekao je Isak i podigao ruku da da znak.
Izmars'ya je ponovo potonula, nestavši ispod površine. Sve je bilo
tiho, samo su čulo zujanje i praskanje vatrometa koji je bojio nebo
raznobojnim slapovima.
A onda se začulo glasno bum, odnekud suviše blizu. Voda oko
njima najbliţeg broda pljusnula je u širokoj lepezi. Jedna vitka škuna
nakrenula se na desnu stranu i prevrnula, jedra su joj zahvatili i
zapalili plamenovi iz fenjera. Počela je da tone, jer je voda u nju
nadirala uznemirujućom brzinom, kao da joj je neko širom rascepio
korito.
Bum. Prevrnuo se još jedan brod ovoga puta ogroman stari ratni
jedrenjak. A zatim jedan kliper u vrhunskom stanju. Ĉak i da su ova
plovila imala posadu koja bi pokušala da nekako da se odbrani, nije
bilo ničega na šta su mogli da pucaju. Nije bilo ni traga izmars'ye,
videla se samo mirna površina jezera.
Isaka je proţela jeza koja nije imala nikakve veze s noćnom
sveţinom ili sumornom maglom na obalama jezera. Znači, zato su
Kerčani toliko ţeleli ove podvodne brodove. Mogli bi da napadnu u
svako doba, bez ikakve opasnosti po sebe nevidljivi neprijatelj. Bila je
to zastrašujuća pomisao.

344
 Senk je tapšao i klicao. „Ĉudesno! Bolje nego što sam mogao i da
zamislim. Veće će biti oduševljeno. Koliki domet ima? Mogu li
projektili da probiju čelično korito? Kakvo gorivo nam je potrebno?”
Isak nije znao kako da odgovori. Niko ga nije pripremio na ovu
vrstu ispitivanja. Mislio je da će samo prisustvovati demonstraciji, a
onda se povući u dom grofa Kirigina da se zagreju.
„Sve u svoje vreme”, rekao je Isak ili bi rekao. Ali nije stigao da
izgovori ni prvu reč kad je izmars'ya uz zaglušujući urlik izbila iz
vode odmah do jedrenjaka. Metalnim bokom udarila je u jedrenjak,
oborivši Isaka i ostale na palubu. Hiram Šenk je vrištao.
Korito izmars'ye se raspalo, a unutrašnjost broda takođe je bila
vidljiva. Punila se vodom dok su članovi posade vikali i pokušavali
da se popnu uz metalne zidove. Ponovo je glasno grunulo, kad su u
vazduh odleteli i rezervoari s gorivom, pretvorivši se u dţinovske
plamene oblake. Isak je čuo pištavo zavijanje, zatim još jedno, pa još
jedno kad su projektili izmars'ye poleteli u noćno nebo i pridruţili se
Kiriginovom vatrometu.
Zalutali projektil okrznuo je jednu katarku jedrenjaka, polomivši
je nadvoje. Isak je odgurnuo Hirama Šenka u stranu pre nego što se
deo sručio na trgovaša.
„Vodite nas odavde!”, povikao je kapetan, a Olujnik je napunio
preostalo jedro vetrom i brzo ih odveo do obale.
Ostatka katastrofe prisećao se kao kroz maglu: natopljenih
vojnika, napada histerije Hirama Šenka, grofa Kirigina koji pita:
„Znači, nećete ostati na večeri?”, sa stepeništa svoje kuće dok su se
hitro spremali za povratak u palatu.
Kad su konačno ušli u kraljev salon i Isak skinuo sa sebe mokar
kaput, bio je spreman na dugu noć smišljanja strategija i
protivoptuţbi. Umesto toga, Tamar se bacila na kauč i prasnula u
smeh. Tolja je jednom rukom podigao Davida, a drugom Genju, pa ih
oboje zavrteo u krug.
„Sjajno”, bez daha je rekla Genja, lupkajući Tolju po ramenu da je
spusti. „Predstava dostojna same prepametne lisice.”
„Kako je samo Šenk cičao”, likovala je Tamar. „Mislim da se
moţda uneredio.”
„Zamalo da se i meni to desi”, rekao je Tolja. „Da li je bilo
predviđeno da projektil pogodi katarku?”

345
 „Naravno da jeste”, strogo je odvratio David. „Rekli ste da hoćete
spektakl.”
Genja mu je spustila poljubac na obraz i ponovila: „Sjajno.”
Isak je zurio u njih. „Dakle... ovo nije bila katastrofa?”
„Bio je to trijumf, odgovorila je Tamar.
„Tako znači”, rekao je Isak.
„Oh, Isače”, rekla je Genja. „Mnogo mi je ţao. Jednostavno nismo
bili sigurni moţeš li da laţiraš pravo iznenađenje.”
„Trebalo nam je da tvoja reakcija bude iskrena”, rekla je Tamar.
Na Toljinom licu videlo se kajanje. „Imali smo samo jednu priliku
da ovo uradimo kako treba.”
Isak se spustio na kauč. „Majku mu.”
„Ţao nam je”, rekla je Genja, kleknuvši pred njega i pogledavši ga
molećivo. „Stvarno jeste.”
„Moţeš li nam oprostiti?”, upitao je Tolja.
„A bio sam tako uzbuđen”, rekao je Isak. Izuo je levu čizmu i
posmatrao kako se naizgled pola jezera izliva iz nje na tepih.
„Napokon je nešto krenulo naopako, a nisam ja bio kriv za to.”

346
 Noć pre obreda, Nikolaj je sedeo sa Zojom ispred kamina u svojim
odajama. Jurij se ranije povukao da bi se molio.
Vatra u ognjištu bila je sasvim nepotrebna. U Preklopu nije bilo ni
toplo ni hladno vremenske prilike bi predstavljale nekakvu promenu
u kaznenoj jednoličnosti ovog mesta. Ali plamenovi su im bili jedina
zabava, a Nikolaju je očajnički trebalo da mu nešto odvrati paţnju.
Uporno je tvrdio da je spreman za obred. Elizaveta je ţelela da ga
odloţi za još nekoliko dana kako bi učvrstio kontrolu, ali Nikolaj nije
ţeleo da rizikuje. Morao je da se vrati u prestonicu. Mada, nije bilo
samo to u pitanju. Osećao je da čudovište svakim danom postaje sve
jače, i podozrevao je da mu je sada lakše da dozove svog demona
zato što je sam demon ţeleo da protegne krila. Mogao je da oseti
mogućnost slobode.
„Samo još malo”, rekla je Elizaveta.
Ali Nikolaj nije odstupao. „Sutra”, rekao joj je. Ili šta god da se
računalo kao sutra na ovom prokletom mestu.
Nikada u ţivotu nije više ţudeo za snom, za nekakvim
oslobađanjem od misli na izazov koji mu se sprema. Osećao je da
čudovište čeka. Nekako je znalo da će se njih dvojica sutra suočiti, i
bilo je spremno. Njegovo iščekivanje Nikolaju je bilo strašnije od
činjenice da će za samo nekoliko sati morati da zarije trn sebi u grudi.
Nikolaj je očajnički čeznuo za čašom vina. Ma ne, kakva čaša.
Potegao bi pravo iz flaše.
Ali ovde nije bilo vina. Nije bilo hrane na tanjiru. Bio je gladan,
iako mu stomak nijednom nije zakrčao. Bio je ţedan, iako mu usta
uopšte nisu bila suva.
Nikolaj je posmatrao Zoju kako posmatra plamenove. Promrdala
je prstima, a varnice su poletele. Još nije uspevao sasvim da pojmi šta

347
ju je to Juris naučio za ovo kratko vreme. Nosila je istu odeću koju je
imala na sebi ono jutro kad su nestali, mada je ogrtač s kapuljačom
od grubog platna odavno odbacila. Bio je zahvalan na
prepoznatljivom prizoru tamnoplave svile njene kefte.
Sedela je s jednom nogom podignutom do grudi, obraza
oslonjenog na koleno. Nikolaj je shvatio da je nikada nije video tako
opuštenu. Zoja se na dvoru uvek kretala graciozno, koraci su joj bili
skladni, a pogled oštar i nemilosrdan kao oštrica noţa. Sada je,
međutim, uvideo da je to bila gracioznost glumice na pozornici.
Uvek je igrala, uvek je bila na oprezu. Ĉak i pred njim.
Nikolaju se oteo zapanjen smeh, a ona je podigla pogled ka njemu.
„Šta je bilo?”
Odmahnuo je glavom. „Mislim da sam ljubomoran.”
„Na šta?”
„Na zmaja.”
„Nemoj da te Juris čuje. Ionako ima previše visoko mišljenje o
sebi.”
„Osnovano. Moţe da leti i bljuje vatru, i verovatno negde ima i
skrivene gomile zlata.”
„To je nepravedan kliše. Sto ne bi mogle da budu gomile
dragulja?”
„I učinio je da ti tako izgledaš.”
Zoja je izvila obrvu. „Kako to, tačno?”
„Leţerno.”
Zoja je smesta ispravila leđa, a on je strašno zaţalio videvši kako
joj se oklop vraća na mesto.
„Šta misliš”, upitala je posle nekog vremena, „šta će se desiti kad
odemo sa ovog mesta?”
„Nadam se da neće previše toga biti zahvaćeno poţarom.”
Zoja je uzdahnula. „David i Kuvej su predugo ostavljeni bez
nadzora. Koliko znamo, dosad su već digli u vazduh pola
prestonice.”
„To je zabrinjavajuće uverljivo”, priznao je Nikolaj. Protrljao je
lice. Crveno vino. Crno vino. Ona trešnjevača što ju je probao u
„Klubu Vrana”. Bilo šta što bi mu pruţilo malo oduška, jednu noć
pravog odmora. Ovde nije delovao čak ni Genjin napitak za
spavanje. Od njega bi mu samo um postao trom. „Ne znam šta ćemo

348
zateći. Ne znam čak ni ko ću biti sutra.”
„Bićeš ono što ti je oduvek bilo suđeno da budeš. Kralj Ravkije.”
Moţda, pomislio je. A moţda ostane na tebi da izvedeš Ravkiju na pravi
put.
Izvadio je presavijeni papir iz dţepa i poloţio ga pored njene šake.
Podigla ga je i okrenula, mršteći se na pečatni vosak u koji je
Nikolaj utisnuo ţig svog prstena. „Šta je ovo?”
„Ne brini, nisam ti napisao ljubavno pismo.” Okrenula je lice
vatri. Da li je čak i pominjanje ljubavi previše za Zojin nemilosrdni
ukus? „Ovo je kraljevski ukaz koji te proglašava zaštitnicom Ravkije
i zapovednicom Prve i Druge Armije.”
Zagledala se u njega. „Jesi li potpuno izgubio glavu?”
„Pokušavam da budem odgovoran. Mislim da mi to izaziva
ţgaravicu.”
Zoja je bacila dokument na pod kao da joj je papir oprljio prste.
„Misliš da nećeš preţiveti sutrašnji dan.”
„Nade Ravkije ne treba da ţive i umru sa mnom.”
„Pa ih zato kačiš meni?”
„Zoja, ti si jedna od najmoćnijih Griša koje je svet ikada video.
Ukoliko iko moţe da zaštiti Ravkiju, to si ti.”
„A ako ti kaţem da ne ţelim taj posao”
„Nismo od juče. A jesam li pomenuo da uz ovaj poloţaj dolaze i
neki krajnje upečatljivi safiri?” Nikolaj je poloţio šake na kolena.
„Ukoliko blizanci i Trijumvirat nisu uspeli da sakriju naš nestanak,
Ravkiju su moţda već zahvatili neredi. Oboje smo svesni mogućnosti
da ne preţivim obred, a neko će morati da ponovo uspostavi red u
zemlji. Svaki muškarac i svaka ţena koji tvrde da imaju makar i
jednu kap krvi Lantsovih u ţilama polagaće pravo na presto, a naši
neprijatelji će iskoristiti priliku da nam rasparčaju zemlju. Izabraće
jednog pretendenta, onog najpametnijeg ili onog najšarmantnijeg
ili...”
„Onog kojim je najlakše upravljati?”
„Vidiš? Stvorena si za ovo. Okupi Griše. Pokušaj da spaseš naš
narod.”
Zoja je zurila u vatru, izraz lica joj je odavao brigu. „Zašto je tebi
tako lako da razmišljaš o sopstvenoj smrti?”
„Radije ću nečemu pogledati u oči nego dopustiti da me to

349
iznenada zaskoči.” Široko se osmehnuo. „Nemoj mi reći da bih ti
nedostajao.”
Zoja je ponovo skrenula pogled. „Pretpostavljam da bi svet bio
manje zanimljiv bez tebe u njemu. Ne bih dopustila da me dave u
ćilibaru za svakoga, znaš.”
„Dirnut sam”, rekao je. I to je bila istina. Bilo je to nešto najbliţe
komplimentu od svega što mu je ikada rekla.
Iz preklopa kefte izvukla je tanak lančić, pa ga skinula preko glave.
Ključ kojim je zaključavala njegove okove. Zaljuljala ga je na prstu.
„Od sutra nam ovo više nikada neće trebati.”
Uzeo je lančić od nje, odmerio mu teţinu na dlanu. Metal je bio
topao od njene koţe. Nisu mu nedostajali njihovi večernji rituali, ali
jeste mu nedostajao izgovor da svako veče i jutro razgovara s njom.
Pretpostavljao je da će sada i tome doći kraj.
Nikolaj je oklevao. Nije bio rad da joj pokvari raspoloţenje. „Tvoj
pojačivač...” Zoji se trznula ruka, i znao je da se odupire nagonu da
dotakne goli zglob. „Hoćeš li mi ispričati kako si ga dobila?”
„Zašto je to bitno?”
„Nisam siguran da jeste.” Ipak, ţeleo je da zna. Ţeleo je da sedi i
sluša je kako govori. Uprkos silnom vremenu koje su proveli
zajedno, Zoja je za njega i dalje predstavljala tajnu. Ovo je moţda bila
poslednja prilika da je otkrije.
Izgladila je nabore svilene kefte na kolenima. Pomislio je da moţda
neće progovoriti, da će samo nastaviti da sedi, tiha kao kamen, dok
on ne digne ruke od čekanja. Zoja je bila savršeno sposobna za tako
nešto. Ipak, napokon je progovorila. „Imala sam trinaest godina. U
Malom Dvoru sam provela skoro punih pet. Mračnjak je poveo
grupu Griša u Cibeju. Kolale su glasine da su se vratili beli tigrovi
Ilmiska, a podozrevao je da je makar jedan od njih pojačivač.”
„Blizu pojasa večitog leda?”
„Malo juţnije. Bila sam najmlađa u grupi i strašno ponosna što
sam izabrana da pođem. Već sam napola bila zaljubljena u njega.
Ţivela sam za one retke trenutke kad bi se pojavio u školi.”
Odmahnula je glavom. „Bila sam najbolja, i ţelela sam da on to vidi...
Sve starije Griše imale su dobre šanse da zadobiju pojačivač. Njihov
zadatak bio je da prate tigrove i vide ko će zasluţiti pravo na ubistvo.
Gotovo nedelju dana su pratili jednu ţenku i okruţili je u šumi blizu

350
Cernasta, ali nekako je uspela da im pobegne.”
Zoja je obgrlila kolena. „Ostavila je mladunčad. Napustila je tri
tigrića. Mračnjakovi ljudi su ih saterali u kavez kako bi se Griše
mogle prepirati oko toga ko najviše zasluţuje njihove zube. Ĉitave
noći smo slušali kako se majka šunja oko logora, reţi i urliče. Moji
prijatelji su pričali o tome da pođu u poteru po mraku. Znala sam da
se samo hvališu, ali ja nisam prestajala da mislim o mladuncima. I
tako, kad su svi zaspali, odvratila sam paţnju straţarima tako što
sam poslala nalet vetra da obori jedan šator, pa sam isterala
mladunče iz kaveza. Bili su tako mali”, rekla je uz jedva primetan
osmeh. „Zapravo su jedva mogli da trče, samo su posrtali, prevrtali
se, ispravljali. A ja sam ih samo terala što dalje od logora. Svih mu
Svetaca, koliko sam samo bila uplašena.” Pogled joj se sada potpuno
izgubio u daljinu, kao da gleda pravo u tu davnu noć. „Još smo bili u
dometu baklji kad sam shvatila da nismo sami.”
„Majka?”
Odmahnula je glavom. „Muţjak. Ne znam zašto, ali nasrnuo je
pravo na mladunče. Uspaničila sam se. Trebalo je da se borim, da
upotrebim svoju moć, ali mogla sam da mislim samo na to kako da
svojim telom zaštitim njihova. Kad je muţjak napao, kandţama je
pocepao tkaninu mog kaputa i moje kefte, i stigao do koţe na
leđima.” Zoja je stegla pesnice. „Ali zaštitila sam mladunče. Sećam
se... sećam se da sam čvrsto stezala oči, a kad sam ih otvorila, sneg je
na mesečini izgledao crn.” Okrenula se ka vatri. „Bio je umrljan
mojom krvlju. Osećala sam kako se mladunci meškolje uz mene, ur-
laju od straha, kandţice su im bile oštre kao igle. To mi je vratilo
razum ti majušni, opaki ubodi. Prikupila sam poslednju trunku
snage i prizvala najjači vetar koji sam mogla da prizovem. Raširila
sam ruke i oduvala muţjaka. Upravo tada su dotrčali Mračnjak i
njegovi straţari. Pretpostavljam da sam vrištala.”
„Jesu li ubili tigra?”
„Već je bio mrtav. Udario je u drvo kad sam ga bacila. Slomio je
vrat. Mladunci su pobegli.”
Zoja je ustala. Okrenula mu je leđa i, na njegovu zapanjenost,
smakla svilu kefte s ramena, pustivši je da joj padne na kukove.
Proţeo ga je nepozvan nalet ţelje, ali tada je ugledao duţ glatke koţe
njenih leđa pruţalo se osam dugih naboranih oţiljaka.

351
 „Ostale Griše su bile besne”, rekla je, „ali ja sam ubila belog tigra.
Pojačivač je mogao jedino meni da pripadne. I tako su mi povili rane,
a ja sam ostvarila pravo da nosim tigrove zube na zglobu. On je meni
ostavio ovo.”
Svetlost vatre obasjala je bisernu površinu oţiljaka. Pukim čudom
je preţivela.
„Nikada nisi otišla da ti ih izleče? Prekroje?”
Navukla je keftu nazad na ramena i zakopčala se. „Ostavio je svoj
trag na meni, kao i ja na njemu. Naškodili smo jedno drugom. To
zasluţuje da ostane upamćeno.”
„A Mračnjak ti nije uskratio pojačivač, uprkos tome šta si
uradila?”
„Bila bi to poštena kazna, ali nije. Tako moćan pojačivač bio je
suviše redak da bi se protraćio. Stavili su mi grivnu, okovali zube
starog tigra u srebro, tako da nikada ne mogu da je skinem. Tako se
prave svi najmoćniji pojačivači.”
Zurila je kroz otvoren prozor u ravno sivo prostranstvo neba.
„Kad se sve završilo, Mračnjak je naloţio da me dovedu u njegov
šator.,Dakle, Zoja, oslobodila si mladunče', rekao je. ,Učinila si nešto
nesebično. A opet, nekako je ispalo da na kraju dana imaš veću moć
nego na početku. Mnogo veću nego bilo ko od onih boljih od tebe,
koji su strpljivo čekali svoj red. Šta kaţeš na to?'
„Njegovo neodobravanje bilo mi je bolnije nego bilo koja rana od
tigrove kandţe. Jednim delom svog bića oduvek sam se plašila da će
me oterati, zauvek prognati iz Malog Dvora. Rekla sam mu da mi je
ţao.
„Ali Mračnjak me je još tada bio jasno prozreo. ,Da li je to zaista
ono što ţeliš da kaţeš?', upitao je.”
Zoja je zatakla pramen tamne kose iza uveta. “I zato sam mu rekla
istinu. Isturila sam bradu i rekla: ,Ko im je kriv. Moja krv je bila na
tom snegu'.”
Nikolaj je zatomio grohot, a i na Zojinim usnama je zaigrao
osmeh. Gotovo istog trenutka je zamro, zamenilo ga je zabrinuto
mrštenje. „To mu se svidelo. Rekao mi je da sam dobro odradila
posao. A onda je rekao... ,Pazi se moći, Zoja. Ne postoji tolika moć
koja će ih naterati da te vole'.”
Teţina tih reči ophrvala je Nikolaja. Zar je to ono što svi traţimo?

352
Zar je to lovio u svim onim knjigama iz biblioteke? Na svojim
nemirnim putovanjima? U svojoj beskrajnoj teţnji da zadobije i
zadrţi presto? „Da li si ljubav htela, Zoja?”
Polako je odmahnula glavom. „Mislim da nisam. Htela sam...
snagu. Bezbednost. Ţelela sam da se nikada ne osetim ponovo
bespomoćnom.”
„Ponovo?” Bilo je nemoguće zamisliti Zoju bilo kako drugačije
nego kao moćnu.
„Kad je Juris polomio grivnu”, samo je rekla, „kao da mi je
otkinuo ruku, ili nogu. Ne moţeš to da zamisliš.”
Nije mogao. I nije mogao da zamisli reči koje bi joj donele utehu.
„Šta se desilo s mladuncima?”
Zoja je prešla prstima preko ispusta na prozoru, ostavljajući trag
svetlucavog okrunjenog peska. „Rekao mi je... Mračnjak mi je rekao
da će ih majka odbaciti, zbog mog mirisa na njima.” Glas joj je
neznatno zadrhtao. „Rekao je da sam ih osudila na propast, jednako
sigurno kao da sam im sama prinela noţ vratu. Da će ih ostaviti da
umru u snegu. Ali ne verujem u to. A ti?”
Lice joj je izgledalo staloţeno, ali pogled joj je bio preklinjući.
Nikolaj se osećao kao da gleda u devojčicu kakva je bila te hladne i
krvave noći.
„Ne”, odgovorio je. „Uopšte ne verujem u to.”
„Dobro”, rekla je. Odlučno je zategla manţetne, činilo se kao da se
pribrala. „Svaki ljubavnik koga sam imala pitao me je za te oţiljke.
Svaki put izmislim novu priču o njima.”
Nikolaj je shvatio da ne ţeli da misli o Zojinim ljubavnicima. „A
čime sam ja zasluţio istinu?”
„Ponudio si mi zemlju i suočio se s neminovnom smrću?” „Vaţno
je imati standarde, Nazjalenski.”
Zoja je bradom pokazala ka zapečaćenim naređenjima koja su i
dalje leţala na podu. „Nije kasno da to spališ.”
Nikolaj je pomislio na glatku ravan njenih leđa izbrazdanu
naboranim oţiljcima. Pomislio je na njenu tvrdoglavo isturenu
bradu. Zamislio ju je šćućurenu u snegu, kako rizikuje svoj poloţaj
kod mentora koga oboţava, kako rizikuje sopstveni ţivot da bi
spasla one mladunče.
„Što više znam o tebi”, rekao je, „sve sam sigurniji da si upravo ti

353
ono što je Ravkiji potrebno.”
U tom trenutku poţalio je što nije sve ispalo drugačije. Poţeleo je
da mu sutra ne preti smrt. Da moţe dopustiti da ga vodi srce, a ne
duţnost.
Pošto Zoja nije bila ni ljubazna ni jednostavna.
Ali već je bila kraljica.

354
 Nina nikada nije prisustvovala tako dugoj, neobičnoj večeri. U
jednoj od lepših odaja u kapeli bio je postavljen zaseban obrok za
Bruma, njegovu čerku i njenu novu učiteljicu jezika. Hrana je bila
upadljivo bolja od jednostavnih sledovanja u manastiru: kratko i jako
zapečen smuđ sa dagnjama, izdanci kupusa u pavlaci, dimljena
jegulja, ukiseljene pečurke i kuvani praziluk. Nina je sakrila dva
majušna prepeličija jajeta u suknju, u slučaju da Trasel ima sklonost
ka finoj hrani, i zatekla sebe kako se pita da neće moţda završiti s
pošećerenim kolačima od badema. Moţe čovek da smišlja špijunske
akcije s dosta nasilja, a da se i dalje nada slatkišima.
Brum je tog popodneva ispitao Adrika i Leoni, i izgleda da su ga
njihovi odgovori zadovoljili. Nina je očekivala da će Adrik odbiti da
nastave s njihovim planom sad kad se suočavaju s pomnim
nadzorom zapovednika driskela, ali ju je on iznenadio.
„Oduvek sam znao da ću umreti mlad”, rekao je Adrik, sumoran
kao i uvek. „Što ne bih umro gurajući prst u oko tom ubici?”
Ove večeri bila je Nina Ţenik, koja sedi naspram svog najvećeg
neprijatelja Matajasovog bivšeg mentora i uma iza nekih od najveći
zločina protiv njenog naroda. Ali je takođe bila Mila Jandersdat,
siromašna devojka koja večera s ljudima visoko iznad svog sloja, dok
sve vreme posmatra svoju prijateljicu kako pati.
A Hana joj jeste bila prijateljica. Pomislila je na to kako se Hana
iskrada iz manastira da na svet donese neţeljeno dete. Pomislila je na
to kako se povija konju uz vrat, juri poljima, zajapurenih obraza.
Rođena ratnica. Bila je divna, izdašna ţila koja bi mogla procvetati u
nešto čarobno samo ako joj se pruţi prilika da napreduje. To bi se
moglo desiti u Ravkiji. Svakako se neće desiti za ovim stolom.
Brum je podvrgnuo Hanu beskrajnom nizu pitanja o njenim

355
časovima ponašanja i planovima za sledeću godinu.
„Nedostaješ svojoj majci i meni, Hana. Već suviše dugo
odsustvuješ iz Djerholma.”
„I vi meni nedostajete, tata.”
„Ne dopada mi se zamisao da ostaješ ovde, naročito kad strani
uticaj zadire u ove male gradove. Izvor-mati mi kaţe da je jedna
iskušenica uhvaćena sa ikonom nekog neverničkog Sveca pod
jastukom. Tebi je mesto u Ledenom Dvoru.”
„Razumem, tata.”
Hanini pokušaji da govori o svom učenju dočekani su sa
omalovaţavanjem. „Oduvek si bila pametna, Hana. Ali to ti neće
doneti moćnog muţa.”
„Zar ne bi on ţeleo ţenu s kojom moţe da raspravlja o politici i
drţavnim poslovima?”
Brum je uzdahnuo. „Ĉovek koji se po ceo dan bavi drţavnim
poslovima ne ţeli o tome da razgovara sa svojom ţenom. Ţeli da ga
ona umiri, zabavi, podseti na neţnije stvari na ovom svetu, na ono
što se tako naporno borimo da zaštitimo.”
Nini se prevrnuo ţeludac. Nije bila sigurna hoće li uspeti da
zadrţi ovu izvrsnu večeru u njemu.
Kad se rasprava između Hane i njenog oca rasplamsala, Nina se
nenapadno izvinila što mora da ustane. Brum je odseo u fabrici, i oni
će odloţiti napad sve dok on ujutru ne otputuje.
Nina je svratila u kupatilo, a onda proverila dţepove na kaputu
koji je Brum uredno presavio preko stolice u dnevnoj sobi. Pronašla
je pismo u kojem se često pominje „onaj mali Lantsov”, kao i neko po
imenu Vadik Demidov. Potrudila se najbolje što moţe da zapamti
ostale podatke, ali nije smela predugo da odsustvuje od stola.
Ugasila je svecu i izvukla se iz dnevne sobe. Jari Brum je stajao u
slabo osvetljenom hodniku.
„Oh!”, uzviknula je, pustivši da joj ruka poleti ka kragni haljine.
„Prepali ste me.”
„Jesi li se izgubila na putu iz kupatila?”
„Nisam, gospodine”, rekla je, dodajući naznaku zadihanosti svom
glasu. „Videla sam da svece dogorevaju, pa sam zastala da ih
ugasim.”
„Zar to nije posao za poslugu, Enke Janderstad?”

356
 „Molim vas, zovite me Mila.”
Brum se u pomrčini odozgo zagledao u nju. „To ne bi bilo sasvim
prikladno.”
Kako su samo Fjerdeţani voleli svoju prikladnost, ali Nina je
počela da se pita da nisu voleli da smišljaju sva ta pravila samo zbog
uţivanja u njihovom kršenju.
„Oprostite mi”, rekla je, i izvela nepotrebno dubok kniks. „Nisam
mislila da vas uvredim. Plašim se da vam moje seosko ponašanje nije
po volji.”
Brum je stavio prst pod njenu bradu, ali ovoga puta ju je neţno
povukao da ustane i pogleda nagore. „Naprotiv. Smatram da je
osveţavajuće. S vremenom ćeš naučiti da se ponašaš u društvu boljih
od sebe.”
Nina je oborila pogled. „Ukoliko me sreća pogleda, pa budem
imala razlog za to.”
Brum ju je proučavao pogledom. „Odlazim sutra ujutru, ali često
prolazim kroz Gavele kako bih proveravao radi li fabrika municije
kako treba.” I nadgledao svoje eksperimente, pomislila je Nina, osetivši
nalet srdţbe. „Biće mi drago da vidim kako napreduju Hanini
časovi.”
„Nemam stalno radno mesto ovde”, rekla je Nina, kršeći ruke.
„Nisam sigurna koliko dugo će Izvor-mati trpeti moje prisustvo.”
Brum je spustio šaku na njenu, i ona se ukočila. „Kakvo si ti
nervozno stvorenje. Izvor-mati će uvek imati posao za tebe, ako ja
tako kaţem.”
Nina ga je pogledala sa svakom trunkom strahopoštovanja koju je
mogla da prikupi. Ĉvrsto mu je stegla ruku. „Hvala vam,
gospodine”, vatreno je rekla. „Hvala vam.”
Vratili su se kod Hane da se oproste.
Ĉim joj je otac otišao, Hana se sa olakšanjem skljokala niza zid.
„Hvala Djelu da je sa ovim gotovo. Jesi li nabavila šta ti treba?”
Nina joj je pokazala grudvu mekog voska koju je prislonila na
Brumov pečatni prsten kako bi dobila savršen otisak njegovog ţiga.
„Jesam. Ostalo je na tebi.”

357
 Adrik je bio u pravu u vezi s teškoćama sa ulaskom u fabriku. Ĉak
i s Brumovim pečatom na vojnom nalogu, nije bilo šanse da će
straţari sa istočnog ikada ulaza pustiti ţene i devojke bez uverljivog
fjerdeškog vojnika koji bi ih pratio.
Hana narednog jutra nije ustala iz kreveta, tvrdeći da joj bogata
hrana od prethodne večeri nije prijala.
Izvor-mati nije imala mnogo strpljenja za nju. „Naše duţnosti ne
uključuju brigu o razmaţenoj devojci sa osetljivim stomakom.”
„Naravno, Izvor-mati”, sloţila se Hana. „Enke Jandersdat moţe
da brine o meni.” A onda se nagnula preko ivice kreveta i povratila.
Izvor-mati je rukavom pokrila nos da bi se zaštitila od smrada. “U
redu. Neka ti isprazni kofu i počisti taj nered.”
„Moţda je Leonino sredstvo za povraćanje bilo malo jače”, rekla je
Nina čim su ostale nasamo, a vrata bila čvrsto zatvorena.
Hana je zaječala i svalila se na jastuke, primetno zelena u licu.
Nina je sela pored nje na krevet i prinela joj ampulu s penušavom
tečnošću usnama. „Evo, ovo će pomoći. Leonini osveţavajući napici
jednako su dobri kao i sredstva za povraćanje.”
„Nadam se”, rekla je Hana.
Nina je počistila bolesnici sobu dok se Hana odmarala, a onda je
naterala da pojede krišku suvog hleba i jedno jaje. „Trebaće ti snaga.”
Hana se ispravila i poduprla jastucima. Kosa joj je slobodno
padala u crvenkasto-smeđem rasulu po ramenima, a Nina je osetila
poriv da obmota jednu gustu kovrdţu oko svog prsta.
„Ne znam mogu li ovo da izvedem”, rekla je Hana. „Nikada
dosad nisam ni pokušala nekoga da prekrojim.”
Nina je razmakla zavese da pusti što je moguće više sunčeve
svetlosti unutra. Hanina soba nalazila se na drugom spratu, tako da
nisu morale da brinu o radoznalim očima. „To je samo još jedan
način da manipulišeš telom.”
„Videla si kako se to radi?”
„Samo jednom”, slagala je Nina. Ĉitavo njeno lice i telo bili su
prekojeni tako da budu potpuno neprepoznatljivi. Ĉak se i sama
okušala u tome nekoliko puta.
„Šta ako ne budem mogla da vratim ono što sam promenila onako
kako je bilo?”
„Onda ću da nađem nekoga ko moţe”, obećala je Nina. Makar

358
morala da te odvučem u Ravkiju zbog toga. „Ali stvarno mislim da to
neće biti problem. Napravićeš samo nekoliko vrlo malih izmena.”
Nina je sela ispred Hane i podigla ogledalo koje je očistila do
savršenstva.
Hana se zagledala u svoj odraz. „Odakle da počnem?”
„Pokušajmo s vilicom. Oko nosa ćemo petljati kad se malo
uveţbaš. Ne ţelim da slučajno zatvoriš sebi disajne puteve.” Hana je
razrogačila oči. „Šalim se!” Uglavnom.
Hana je umirila disanje i neţno spustila prste na vilicu s leve
strane.
„Usredsredi se na ćelije koţe”, rekla je N ina. „Misli o pravcu u
kom ţeliš da se pomere.”
„Ovo je zastrašujuće”, prošaputala je Hana kad je ivica njene
vilice polako počela da se pomera.
„Više nego kad Izvor-mati uhvati nekoga da se dobro zabavlja?”
Naznaka osmeha zaigrala je na Haninim usnana, i izgledalo je da
se malo opustila. „Ni pribliţno.”
Satima je Hana ispravljala svoju vilicu, dajući joj četvrtast oblik,
dodavala teţinu obrvama, a najzad je proširila i nos. Nina se
šćućurila pored Hane na njenom uskom krevetu, posmatrajući njen
napredak u ogledalu, nudeći predloge i ohrabrenja. S vremena na
vreme bi izašla da pokupi činiju supe i navodno isprazni lavor,
odrţavajući iluziju da je Hana i dalje bolesna.
Konačno je kucnuo čas za poslednji detalj.
„Jesi li sigurna?”, upitala je Nina, drţeći guste, crvenkaste uvojke
Hanine kose. Bili su prošarani zlatnim nitima, i ostavljali utisak
hladnoće i svile na njenim šakama, poput vode koja brzo teče.
„Moţemo prosto da je uguramo pod kapu.”
„Neću da ugrozim čitav plan zarad svoje taštine.” Zaţmurila je.
„Završi s tim.”
Ĉinilo joj je kao zločin odseći tako veličanstvenu kosu, ali Nina je
ipak uzela makaze i isekla guste pramenove. Na kraju je uzela i ţilet,
pa Hani maltene obrijala glavu, onako kako se nosi u fjerdeškoj
vojsci. Samo su driskeli imali dugu kosu. Kad Hana prekroji svoje lice
u prvobitno stanje, moći će da kaţe kako je obrijala glavu u znak
pokore pred Djelom.
Nina je pokupila kovrdţe u lavor, a onda ih izbacila u đubre,

359
postaravši se da budu dobro zatrpane. Kad se vratila, zatekla je
Hanu na krevetu kako zuri u ogledalo, sa suzama u očima.
„Nemoj da plačeš”, rekla je Nina, zatvorivši vrata za sobom i
pritrčavši do nje. „Ponovo će porasti. Kunem se.”
„Nije to”, rekla je Hana, zagledana u svoje lice. Iz ogledala joj je
pogled uzvraćao dečak. Vilice, čelo, nos, gruba koţa na obrazima, da
bi izgledalo kao da se brijala. Bile su to male promene, ali njihovo
dejstvo bilo je zaprepašćujuće. „Da sam samo bila dečak. Da sam bila
sin kojeg je moj otac ţeleo...”
Nina je zgrabila Hanu za ramena. „Hana, savršena si. To što tvoj
otac ne ume da ceni tvoju snagu govori samo o njegovoj slabosti.”
Hana je ponovo pogledala u ogledalo, zatreptala da otera suze.
„Usne su i dalje previše pune.”
„Pusti usne”, oštro je rekla Nina, a onda ustala da prikrije
rumenilo. „Skroz su kako treba.”

360
 Nakon haosa u koji se pretvorila demonstracija u Raskošnoj
močvari, Isak nije trebalo da oseća nervozu kad je narednog dana
ušao na trgovaški samit. Međutim, tamo nije bilo potrebe za
prisustvom Trijumvirata, pa je morao da se suoči s Kerčanima,
Kejlezima i Zemnikancima samo u društvu Nikolajevih ministara
finansija. Plašio se da če ga otkriti. Plašio se da će zbog njega kralj
izgledati kao budala. Plašio se da će poslati ravkijsku ekonomiju u
propast ako samo počeše nos na pogrešan način.
Pre nego što je sastanak počeo, poslušao je savet Genje i ostalih, i
nasamo se sreo sa svojim ministrima. „Voleo bih da ti vodiš
razgovor, Uljašine”, rekao je. „Imam poverenja u tebe da ćeš ovo
odraditi kako treba.”
Ministar trgovine se sav ozario, pa je za vreme čitavog sastanka
srećno raspravljao o tarifama i uvozničkim taksama, bez prestanka
vešto izbegavajući utvaru ravkijskog zajma, koji se nadnosio nad
njima. Isaka je ophrvala zahvalnost prema Uljašinu. Moţda bi mu
mogao pokloniti brod ili titulu, ili šta god bilo ono čime se kralj
zahvaljuje.
Sastanak se završio, činilo se, u pozitivnom tonu, i Isak je već
uzdahnuo sa olakšanjem kad je ustao da se rukuje s prisutnima. Ali
taman kad je pomislio da će uspeti da pobegne, Hiram Šenk ga je
priterao u ćošak i besno prošaputao: „Stvarno mislite da moţete
nastaviti s vašim igricama?”
Genja mu je rekla da mu je, ukoliko ga uhvate nepripremljenog u
bilo kojoj situaciji, najbolji pristup da s najveličanstvenijom ohološću
kaţe: „Izvinite me”.
Isak je sada primenio tu strategiju, pogledavši sagovornika s
visine i sa svirepim prezirom. „Izvinite me, ali zar nisam nedavno

361
izvukao vašu ćerku iz jezera?”
Šenk se nije dao obeshrabriti. „Zar ste stvarno mislili da će nas
prevariti ona sinoćna mala predstava? Bili ste blizu završetka
podvodnih plovila i raketnog sistema još pre nekoliko meseci, kad
smo mi dobili podatke o tome, a znam da ne posustajete dok sve ne
usavršite. Ne moţete nastaviti da očijukate kao devojka na svom
prvom balu. Dobićemo naš prototip, ili ćete biti tretirani kao
siromašna drţava, što i jeste.”
Nikolaj Lantsov nikada ne bi otrpeo takvu uvredu. Odgovorio bi
savršeno biranim rečima posle kojih bi se Šenk tresao od straha,
poţelevši da nikada nije ni otvorio usta.
„Izvinite me”, odlučno je ponovio Isak, pa prošao pored Šenka i
šmugnuo u bezbednost otvorenih vrata.
Poţurio je iz prostorije, dok mu se ţeludac okretao, i našao
blizance koji su ga čekali u predvorju kako bi ga otpratili do sledeće
poraţavajuće prepreke.
„Kerčani nisu poverovali u onu izvedbu od sinoć”, rekao je dok su
krupnim koracima grabili hodnikom.
„Znamo”, rekla je Tamar. „Slušali smo.”
„Moţda je onaj zalutali projektil bio višak”, rekao je Tolja.
Isak je ispravio revere svog kaputa boje šljive. „Šta ćemo sad?”
„Ne znam”, priznala je Tamar. „Hajde da samo preţivimo
popodne.”
Još samo nekoliko dana, rekao je Isak sebi. Još nekoliko zabava. Mogu ja
ovo.
Ali gde je kralj?
Prethodne večeri, nakon što je otišao da se presvuče u suvu odeću,
načuo je razgovor ostalih u salonu.
„Moramo samo da izdrţimo do završnog bala”, rekla je Tamar
zagrlivši Genju. „Onda ćemo odlučiti.”
„Kako je moguće da od njih nema nikakvog glasa?”, upitala je
Genja, tiho šmrcnuvši. „Prošlo je skoro tri nedelje. Ljudi ne nestaju
tek tako. Nikada nisam mislila da ću ovo izgovoriti, ali nedostaje mi
Zoja.”
„I meni”, rekao je Tolja. „Uprkos tome što znam da bi me prebila
što traćim vreme brinući zbog nje.”
„Mislim da Aparat nešto naslućuje”, rekla je Tamar. „Poslao je

362
zahtev za prijem kod kralja da čuje o njegovom hodočašću i traţi
informacije o Juriju. Sveštenik neće dozvoliti da ga zauvek odbijamo,
a iz grada odlazi prečesto za moj ukus. Ima sopstvenu mreţu tunela
koji vode u prestonicu i iz nje. Postoji previše mesta gde bi mogao da
se sakrije.”
„Moţemo više da ga zaposlimo gostima”, rekao je Tolja. „Pitaj ga
da odrţi sluţbu...”
Ali Tamar ga je prekinula u pola rečenice. „Ne moţemo dozvoliti
da se sveštenik pribliţi Isaku. Previše je lukav za to.”
„Moţda bi trebalo da naloţimo njegovo ubistvo”, rekao je David.
Genja je ponovo briznula u plač. „Kad to kaţeš, samo mi još više
nedostaje Zoja.”
Šta je sledeće?, pitao se Isak. Moţda pregrmi ovo popodne, moţda
čak pregrmi čitav ovaj niz zabava i ceremonija, a da ne izazove više
nijednu katastrofu. Ali to nije značilo da je sposoban da vodi zemlju,
niti čak da sluţi kao nekakav vođa samo po imenu, dok Genja i ostali
u stvari vladaju.
Zašao je za ćošak, u galeriju s portretima i naišao na princezu Eri i
nekoliko njenih gardistkinja upravo onako kako su izvidnice
blizanaca rekle da će se desiti. Isak se potrudio najbolje što moţe da
laţira iznenađenje dok je pozdravljao princezu i ćaskao o jutarnjima
zabavama.
„Zaključile smo da je vreme previše hladno za zabavu u bašti”,
rekla je Eri. „Pa smo mislile da prošetamo galerijom s portretima.”
„Kako ti se dopadaju slike?”
„Svi izgledaju veoma ozbiljno.”
Samo nemoj previše pomno da ih zagledaš, pomislio je Isak. „Moţda
mogu da te povedem u obilazak ovog krila palate?” Mogao bi se
zakleti da je osetio odobravanje njenih gardistkinja. Stvarno moraju
da izveštavaju Erine sestre o njenim uspesima ili neuspesima.
Prošli su veličanstveno lapisno plavetnilo sobe za crtanje i
koncertnu dvoranu, pa zamakli u neke od skromnijih delova palate:
memljivu odaju s trofejima, zidova načičkanih jelenskim rogovima i
glavama raznih velikih ţivotinja; oruţarnicu sa starinskim sedlima i
mačevima; i najzad, prostorije za veţbanje.
„Hajde da uđemo”, predloţio je. I njemu samom su te reči
zazvučale neobično i namešteno, ali makar je znao da princeza ima

363
sklonost ka sekirama.
„Ovde treniraju tvoji gradisti?”
„Da”, odgovorio je Isak. I sam je tu trenirao i veţbao s kraljem.
„Tamar, moţda bi mogla da nam pokaţeš nešto?”
Tamar je skinula dve zatupljene sekire sa zida. „Ti”, rekla je i
pokazala ka jednoj pripadnici Tavgarada. Bila je mlada, ozbiljnog lica,
šiljate brade. To je sigurno bila Maju Kir-Kat, čiji je brat blizanac
nestao i koja se, moţda, umorila od sluţbe šuneskoj kruni.
Iskoračila je jedna starija gardistkinja. „Ja ću rado sparingovati s
tobom.” Imala je dugačak oţiljak preko elegantnog nosa.
Tamar je nagnula glavu na jednu stranu. „Zar u ovom čoporu
postoji samo jedna lavica?”
„Boriću se s njom”, rekla je devojka šiljate brade.
„Maju”, tiho je izgovorila druga gardistkinja.
Ali Maju je iskoračila, nimalo obeshrabrena ili je moţda očekivala
poziv.
Nelagodnost je prostrujala prostorijom.
„Moţda bi i mi trebalo da probamo”, rekao je Isak. Blizanci su
ţeleli da Tavgarad posmatra Eri, a ne Tamar i Maju. Uzeo je drveni
mač sa zida.
„Nisam mnogo nadarena za borbu”, nervozno je rekla Eri.
„Mislio sam da su svi članovi porodice Taban obučeni da se
brane.”
„Naravno. Ali moje sestre su bolje ratnice.”
„Moţda bih mogao da te naučim ponešto.” Isak nije ţeleo da
navaljuje, ali je takođe znao da se Tamar oslanja na njega da svima
odvrati paţnju od njenog pokušaja da razgovara s Maju. Prijateljsko
ćaskanje u toku sparingovanja nije bilo savršeno rešenje, ali nije bilo
drugog načina da se ostane nasamo s bilo kojom gardistkinjom
Tavgarada.
Isak je dobacio mač za veţbanje Eri, a ona ga je s lakoćom uhvatila
u vazduhu. Ĉuo je ţamor neodobravanja među pripadnicama
Tavgarada.
„Princezo...”, zaustila je ona starija ţena.
Ali Eri je već krenula u napad.
Krajnje je omalovaţila svoj talenat. Nadareno se sluţila mačem i
kretala se bez trunke kolebanja. Ĉuo je udaljeno stenjanje drugog

364
borilačkog para, pa se usudio da baci pogled ka njima. Video je kako
je Tamar vešto oborila Maju na leđa. Nisko se nagnula kad je
pomagala devojci da ustane, i samo je mogao da se nada kako su
tada razmenile reči koje je bilo potrebno reći pod pretpostavkom da
je Maju ta gardistkinja koja bi ţelela da prebegne.
Tada ga je pljosnati deo Erinog mača pogodio u stomak i isterao
mu sav vazduh, uz jedno čujno uuf.
Eri je izvila obrvu. „Ravkijskom kralju nedostaje
usredsređenosti.”
„Kako bi bilo ko mogao da ostane usredsređen na nešto drugo
osim na tvoju lepotu?” Slab odgovor u najboljem slučaju.
Eri se samo nasmejala. Izgledala je opuštenije nego ikada ranije.
„Tvoj stil borbe se razlikuje od onoga što sam očekivala”, rekla je.
Verovatno zato što si očekivala kralja koji je od rođenja obučavan da vitla
mačem, pomislio je Isak. Umesto toga dobila je učiteljskog sina koji
nije ni pipnuo mač sve dok nije bio regrutovan.
„Isto bih mogao da kaţem i za tebe”, iskreno je odgovorio. Imao je
osećaj da se uzdrţava, mada nije mogao da bude siguran. Da li su sve
šuneske princeze učile da se tako dobro sluţe mačem? Ne bi imao
čemu da je nauči.
Isak je začuo krik odnekud iza leđa, pa su se i on i Eri okrenuli ka
Maju, koja se presamitila i borila za dah.
„Dosta!”, oštro je rekla starija šuneska gardistkinja.
„Izvinjavam se”, rekla je Tamar i duboko se naklonila.
„Kao i ja”, dodao je Isak. Šta se upravo desilo? Da li je Tamar
dobila podatke koje je traţila? Da li je ovo bilo deo plana? „Mogu da
te odvedem u našu ambulantu. Mi...”
„Ne”, jedva je izustila Maju Kir-Kat. „Biču dobro.”
„Molim te”, rekao je Isak. „Teško bi mi palo da pomislim kako se
neko od mojih gostiju povredio u situaciji koja je trebalo da
predstavlja samo malo dobre zabave.”
„Bio je to nesrećan slučaj”, rekla je princeza Eri. „Svima nam je to
jasno.”
U trenutku je čitava prostorija vrcala od napetosti, kao da se
nevolja ţurno premeštala od uma do uma, traţeći sebi uporište.
„Ako dozvolite, princezo”, rekla je Maju, ispravivši se. „Među
Šunezima, moralo bi da se izvrši obeštećenje.”

365
 Tamar se namrštila. „Na šta misliš?”
Gardistkinja je razmenila pogled sa Eri. „Moţda večera nasamo?”
Tamar je odmahnula glavom. „To bi se među ostalim kan-
didatkinjama shvatilo kao pristrasnost.”
Eri je izgledala kao da joj je nelagodno. „Ne ţelim da kralju
napravimo probleme.”
„Ostali verovatno ne moraju da znaju za to”, rekao je Isak pre
nego što je i stigao bolje da razmisli o tome.
Tamar se još jače namrštila, ali je rekla: „Naravno, Vaše
veličanstvo.”
Kad su Eri i njene gardistkinje otišle, Tamar je naglo prestala da se
mršti. Munula ga je u rame. „Odlično izvedeno. Još jedna prilika da
se izvuku informacije.” Njegov izraz lica je, međutim, sigurno
odavao razočaranje, pošto se Tamar smesta odmakla. „Oh, ne. Isače,
tupadţijo jedan. Sviđa ti se, jelda?”
„Ne budi smešna”, odvratio je, osetivši kako mu se obrazi
rumene. „Znam kakvu igru igramo. Šta si saznala od Maju?”
„Ništa.” Tamar se zamislila. „Rekla sam joj kako sam čula da je i
ona keb, i pitala je za njenog brata blizanca, ali mi skoro ništa nije
odala, osim da su iz provincije Bol.”
„Moţda ona nije ta koju traţimo.”
„Moguće. Ipak, bila je uplašena zbog nečega, i ne bori se onako
dobro kako sam očekivala. Nisam nameravala da je povredim, ali
pogrešno sam procenila brzinu njenih reakcija. Mlada je i tek se
probija, prirodno je da bude lošija ratnica od ostalih iz Tavgarada. Ali
ako ne uspeva da završi obuku kako treba, moţda traţi način da ode
pre nego što je izbace.”
„Zar ne bi prosto prešla u redovnu vojsku?”
„Nakon što je bila u mogućnosti da vidi sve slabe tačke porodice
Taban? Ni slučajno. Bila bi izgnana zbog neuspeha. Nikada ne bi
ponovo videla ni brata ni ostatak svoje porodice.” Tamar je vratila
mač na zid. „Moţda se radi o nekom drugom. Ili se ne radi ni o
kome. Naša obaveštajna mreţa u Hanovini Šu nije onakva kakva bi
trebalo da bude. Pokušaću da ostanem nasamo sa svakom
pripadnicom Tavgarada pojedinačno za vreme tvog romantičnog
osamljivanja s princezom. Samo se postaraj da se obrok lepo oduţi.”
„Ako moram.”

366
 „Yuyeh sesh, Isače”, rekla je Tamar i dala znak slugi da prostoriju
za veţbanje dovede u red.
Prezri svoje srce. Šuneska izreka. Učini ono što mora da se uradi.
Znao je kako bi trebalo da odgovori, onako kako bi odgovorio
šuneski vojnik. Moţda onako kako bi kralj odgovorio: Niweh sesh. Ja
nemam srce. Ali umesto toga, na um mu je pala reč „Keben'a” i
opadanje prvih cvetova.
Nije bio šuneski ratnik, nije bio ravkijski kralj. Bio je samo dečko iz
provincije koji je ţeleo da večera s devojkom koja je bila ljubazna
prema njemu.
Isak je ćutke izašao iz prostorije.

Kad se te večeri sreo s Genjom, Davidom i blizancima u salonu,

Isak je očekivao da će biti uzbuđeni zbog izgleda na tajnu večeru sa
Eri. Naprotiv, kao da je ušao na bdenje.
„Šta se desilo?”, upitao je. „Nešto s kraljem?”
Tolja je izgledao turobno, Tamar je imala ubilački izraz lica, a
Genja kao da je preko noći ostarila dvadeset godina. Ĉak je i David
ostavio svoje knjige i izgledao, ako ne baš kao da je svetu došao kraj,
a ono barem blago zabrinuto.
„Dobili smo vesti iz Fjerdeške”, rekla je Tamar. „Spremaju se da
krenu na Ravkiju. Moţda za nedelju, moţda za mesec dana, ali
počinje rat.”
Isak se skljokao na stolicu. Rat. Jedva da su imali tri godine mira.
„To nije sve”, dodao je Tolja. „Marširaju pod zastavom
Lantsovih.”
Isak je podigao pogled ka njemu. „Ne razumem.”
„Njihov vladar se izjasnio za Vadika Demidova.”
„Koga?”
„Kaţe da je rođak Lantsovih i zakoniti naslednik ravkijskog
prestala.”
„Ali to je budalaština. Ĉak i ako jeste Lantsov...”
„Njegovu tvrdnju podrţava čovek po imenu Magnus Opjer”,
rekla je Genja, „fjerdeški brodovlasnički magnat.”
„Nekada je bio izaslanik u Ravkiji”, nastavila je Tamar. „Opjer

367
kaţe da je imao vezu s ravkijskom kraljicom. Tvrdi da je on Nikolajev
pravi otac.”
„To ne moţe biti”, pobunio se Isak. „To je samo fjerdeška
propaganda.”
„Ima njena pisma”, tiho je rekla Genja. „Ukoliko se potvrdi da su
njena...”
„Ĉak i ako se ne potvrdi”, nadovezala se Tamar. „Za Fjerdeţane je
to dovoljan izgovor.”
„Ne”, rekao je Isak i ustao, mada nije bio siguran zašto. „Ravkijci
vole svog kralja. Okupiće se uz njega.”
„Moţda”, rekao je Tolja. „Bolje bih se osećao kad bismo mogli da
nađemo Aparata. I on i većina Svetostraţara zavukli su se u neko
podzemlje. Ukoliko on podrţi tvrdnju ovog pretendenta...”
David je premeštao knjigu po krilu. „Verovatno je trebalo da ga
ubijemo.”
Tamar je protrljala lice. „Moraćemo da se nagodimo s
Kerčanima.”
„Potrebni su nam Zemenikanci na moru”, rekao je Tolja. „Naša
mornarica ne moţe da se meri s fjerdeškom.”
„Ne bez kerčanskog novca”, usprotivila se Tamar.
„Ĉak i tako nam treba vremena da je sagradimo.”
Isak nije verovao šta čuje. Otvorio je usta da nešto kaţe, i ostao
uţasnut kad mu je sa usana pobegao histeričan smeh. „Jeste li svi
poludeli?” Zagledali su se u njega. „Ja nisam Nikolaj Lantsov. Ne
mogu da vodim narod u rat. Ova lakrdija mora da prestane.”
Dugo su svi ćutali.
„Da li je fjerdeška delegacija još ovde?”, napokon je upitala Genja.
„Jeste”, rekla je Tamar. „Imam uhode u Ledenom Dvoru, ali ništa
od ovoga nije poznato široj javnosti, čak ni većini njihovih drţavnih
zvaničnika.”
„Dobro, dakle. Isteraćemo ovako do kraja nedelje i završnog bala.
Kad naši gosti odu, napravićemo plan.” Pogledala je Isaka. „Plan s
kojim svi moţemo da ţivimo.”

Prethodno Isakovo iščekivanje večere s Eri sada je bilo temeljno

368
ubijeno u pojam vestima iz Fjerdeške. Ako se kralj uopšte ne vrati,
mogu li zaista da traţe od njega da zauvek ţivi umesto Nikolaja?
Moţda bi trebalo da bude srećan zbog mogućnosti da postane bogat i
omiljen. Zar nisu to priče obećavale skromnim dečacima dobrog
srca? Ali Isak je znao da nije heroj iz priče. Bio je stidljiv momak i tek
prosečan vojnik kome se slučajno desilo da privuče paţnju kralja
sreća ga je pogledala, ali za to moţda bude morao da plati
sopstvenim identitetom.
Sto je bio postavljen u šumi na ostrvu usred jezera, daleko od
Velikog Dvora i radoznalih očiju. Po okolnom drveću bili su okačeni
fenjeri, a odnekud iz Senki čula se neţna muzika balalajki. Vrlo
romanično okruţenje koje će Tamar pruţiti dovoljno prilika da priđe
gardistkinjama raspoređenim po šumi.
Isaka su pod okriljem tame prevezli čamcem na vesla do ostrva.
Nosio je plavozeleni somotski kaput, onaj za koji je smatrao da vrlo
dobro pristaje kraljevom tenu. Ponovo je pronašao je gomilu srebrnih
perli u dţepu.
Postajao je sve nervozniji dok je čekao. Bio je umoran od luksuza i
fine odeće. Nastavio je da piše kući, pretvarajući se da je u palati sve
kako i treba da bude, ali zapravo je jedino ţeleo da sedi u majčinoj
majušnoj kuhinji, gleda kroz prozor u baštu i igra karte sa svojim
mlađim sestrama. Ţeleo je da bude s ljudima koji ga odistinski
poznaju.
Da li bi ga oni poznali? Svakako ga ne bi prepoznali. Svakog dana
prolazio je pored svojih prijatelja među straţarima palate, ljudima
koje je znao godinama, i bilo je trenutaka kad je poţeleo da vikne: To
sam ja! Isak Andrejev! Njegovom kapetanu rečeno je da je potreban u
Os Kervu zbog prevođenja, i to je bilo to. Tako lako je bilo učiniti da
nestane.
„Dolazi”, najzad je rekao Tolja.
Eri se polako pojavila na proplanku. Bila je odevena u vezenu, kao
trava zelenu svilu i nosila je sloţenu zlatnu dijademu načičkanu
smaragdima velikim kao njegov nokat na palcu.
„Koliko je to teško?”, prošaputao je kad su seli i prvo jelo bilo
posluţeno.
„Nisam sigurna”, rekla je Eri. „Ali osećam se kao da mi čitav
čopor ţivotinja sedi na glavi, tako da bih rekla negde između deset i

369
dvanaest volova.”
„Teraju li te da veţbaš mišiće vrata?”
„Naravno da ne. Ţene iz loze Tabanovih rađaju se s jakim
vratovima, to je dar naše boţanske svrhe.”
„Svašta od mene.” Osetio je kako se opušta. Sa Eri je bilo lakše
razgovarati nego... s bilo kim drugim. Blizancima, Genjom, drugim
kandidatkinjama pre svega. Ĉinilo se da ostale moguće neveste
paţljivo biraju i izgovaraju svoje reči, govoreći samo ono što bi Isak
to jest Nikolaj voleo da čuje. Ali izgledalo je da Eri ne mari toliko da li
će biti izabrana za njegovu nevestu. Ta pomisao ga je istovremeno
tešila i uznemiravala. Nije nimalo sumnjao da bi je pravi Nikolaj
oborio s nogu, i zbog toga je osetio ljubomoru prema čoveku koga
ona nikada nije upoznala.
Eri je bacila pogled na svoj tanjir. „Šta nam je tvoj kuvar spremio
večeras?”
„Nešto u ţeleu. Izgleda da veruje u to da, ako nešto moţe da se
stavi u pihtije, onda to prosto i mora da se uradi.”
„Koje ti je omiljeno jelo?”
„Sarme moje majke.”
„Kraljica je kuvala?”
Prokletstvo. „Ne, sluge su ih pravile, ali majka mi ih je donosila
kad sam bio bolestan.” Nije imao pojma da li je tako nešto uopšte
verovatno, ali zvučalo je kako treba. “A tebi?”, smesta je upitao.
Dugo je razmišljala. „Postoji jelo koje jedemo samo jednom
godišnje, za vreme prolećnih svečanosti. Mlečni puding spremljen
tako da liči na mesec, začinjen ruţinom vodicom. Znam da ne zvuči
preterano ukusno, ali način na koji se jede je tradicija. Sediš sa celom
svojom porodicom, pričate priče i posmatrate vatromet, i trudiš se da
ti puding potraje čitavo veće.”
„Ĉak i kraljevska porodica to radi?”
Polako je klimnula. „Da, mada je prošlo mnogo vremena otkako
smo svi zajedno jeli. Ponekad se pitam hoćemo Ii ikada to ponoviti.”
„Hoćeš reći, ako se udaš i dođeš u Ravkiju?”
Zatreptala je da sakrije svetlucanje suza. „Da.”
Isak je shvatio da ga hvata panika na prizor njene tuge. „Rado
bih... rado bih ti dopustio da im odeš u posetu kad god poţeliš.” Nije
imao pojma moţe li kralj da ispuni jedni takvo obećanje.

370
 „Hajde da ne razmišljamo o tome”, rekla je Eri, salvetom obrisavši
suze. „Sad smo ovde i trebalo bi da uţivamo.” Uzela je zalogaj, a on
je posmatrao kako joj se lice grči dok guta.
Bacivši pogled na straţare kod drveća, Isak je neprimetno
iskrenuo tanjir i pustio da ţelatinozna grudva padne na zemlju,
čizmom je ćušnuvši ispod stola.
Eri se široko osmehnula, pa učinila isto što i on.
Zajedno su istrpeli nekoliko jela i mnogo ţelea, proslavivši
dolazak čvrstog i sasvim prepoznatljivog odreska od srnetine,
sloţivši se da je ono sivo bilo preukusno, šta god da je bilo.
„Teško je, zar ne?”, napokon je upitala. „Sedeti ovako i pretvarati
se da naše zemlje nisu u neprijateljskim odnosima.”
„Moraju li da budu?”, upitao je Isak. Njegove reči zazvučale su
trapavo i nimalo prefinjeno. Ili opasno kao predlog.
„To ne zavisi od mene”, rekla je. „Nisam kraljica. Ja sam niko i
ništa.”
„Ti si princeza!”, uzviknuo je Isak.
Eri je vrhovima prstiju dotakla dijademu. „Ali, osećaš li se ikada...
pa, kao varalica?”
Svakog dana. Ali šta bi Nikolaj odgovorio? Odjednom, Isaka nije
bilo briga za to.
„Da, osećam se. Stalno.”
Eri se nagnula napred. „Da mi se ljudi ne klanjaju, da me ne
oblače u svilu i ne ljube mi skute, da li bih i dalje bila princeza? Ili bih
bila samo devojka s otmenim đevđirom na glavi.”
Isak se nasmejao. „To je dobro pitanje. Sve što znam jeste da se ne
osećam kao kralj.”
„Kako se osećaš?”
„Umorno”, iskreno je rekao. „Spreman sam za sarme.”
„Upravo smo pojeli sedam jela.”
„Jesi li sita?”
„Ni izdaleka. Moţda za desert bude još jedan odrezak?”
Isak se ponovo nasmejao. Otpio je ohlađeno vino koje su im
posluţili uz poslednje jelo i postavio Eri pitanje koje je postavljao i
sebi. „Da je sudbina htela da ti budeš kraljica, a ne tvoja sestra...” Eri
je podigla obrve, i Isak je znao da se nalazi na neispitanom tlu.
Vladari ne teoretišu uludo. „Kako bi vladala svojom Hanovinom?”

371
 Eri se igrala drškom čaše. Isak je osetio poriv da je uhvati za ruku,
ali znao je da to nije dozvoljeno. Ĉudno je kako kralj moţe da
upravlja vojskom, ali ne moţe da uzme za ruku devojku koja mu se
dopada. A Eri mu se dopadala. Bio je očaran Genjom, preneraţen
njenim poloţajem i pomišlju da bi takva ţena mogla njega da
primeti. Eri je bila drugačija. Istina je da ju je jedva poznavao. Bila je
princeza iz drevne kraljevske loze. Sedela je pred njim s dovoljno
smaragda na sebi da kupi ceo Isakov rodni grad. Ali bi ga na svakom
koraku iznenadila. Bila je srdačna i obzirna, i činilo se da jednako
malo mari za pretvaranje kao i on. Da su dvoje običnih ljudi, da su se
sreli na seoskoj igranci umesto u prostoriji punoj dvorjana... Isak je
morao da se zapita. Kao da bi ikada imao petlje da razgovaraš sa ovakvom
devojkom. Ali moţda bi se Eri dobra i zabavna Eri moţda bi se ona
saţalila i pristala na jedan ples.
„Kako bih vladala?”, naglas se zapitala Eri, podigavši čašu do
usana.
„Sigurno si već razmišljala o tome.”
„To su opasne misli za nekoga poput mene.” Eri je sporo
odmahnula glavom, smaragdi u njenoj kosi su zasvetlucali. „Ono što
ja zamišljam, ono čemu se nadam... to nisu razmišljanja jedne
kraljice.”
„Princeze, onda.”
Eri se osmehnula. „Više jedne naivne devojke. O kraju rata. O
prilici da običan svet bira svoju budućnost. O svetu u kome porodice
nisu rasturene zbog teškoća... ili duţnosti. Sigurno ti zvučim mnogo
budalasto.”
„Naprotiv”, rekao je Isak. „Ako mi ne sanjamo, ko će?”
Eri je klimnula, ali u njenom smehu bila je nijansa tuge. „Ako mi
ne sanjamo, ko će?”
Posluţeno je i poslednje jelo. Uskoro će straţari doći da ih odvedu.
Ma koliko da je strepeo, Isak je shvatio da mu je sada ţao što se veće
završilo.
„Hoćeš li se odmah vratiti kući nakon bala sledeće nedelje?”
„Da.” Bio je uveren da ne umišlja ţaljenje u njenom pogledu.
„Dođi u staklenu baštu dok bude trajao bal”, rekao je pre nego što
je stigao da se zaustavi. “U suprotnom nikada nećemo zaista ostati
sami ni na trenutak.” Zapanjio se začuvši reći koje su mu se otele sa

372
usana.
Još više se zapanjio kad je ona pristala.

373
 Ĉekali su pod plitkim sivim nebom. Mogla je da bude zora.
Mogao je da bude sumrak. Magične stvari dešavaju se u graničnom
vremenu. Sveti Morozovljevi pojačivači pojavili su se u suton. Jelen.
Morski bič. Ţar-ptica. Moţda su i Sveci isti.
Nikolaj, sa Zojom s jedne i Jurijem s druge strane, stajao je na
pesku iznad mesta gde su nekada sveštenici-ratnici dolazili da se
preobraze, gde je Mračnjak rastrgao tkanje sveta i stvorio Preklop, i
gde je, godinama kasnije, doţiveo poraz. Ukoliko na ovom mestu
postoji moć, Nikolaj je mogao samo da se nada da je prijateljski
nastrojena i da će mu pomoći da uništi ostatke kletve koju je
Mračnjak ostavio za sobom.
Elizavetina haljina od ruţa razbokorila se oko nje, visoki
okovratnik od cvetova i pupoljaka uramio joj je lice, a pčele su joj
zujale u kosi. Grigorijevo ogromno telo sklapalo se i rasklapalo u
pokretnoj masi udova. Nikolaj se pitao kakav će oblik izabrati za svoj
kratak smrtni ţivot.
Od Jurisa nije bilo ni traga.
„Zmaja je suviše mrzelo da se pojavi?”, prošaputao je Zoji.
„On ovo ţeli više od bilo koga”, rekla je i bacila pogled ka
njegovoj kuli od crnog kamena u daljini. „Ne sumnjam da gleda.”
Elizaveta je klimnula ka njima dvoma, dok su njeni insekti zujali i
škljocali. „Jesi li spreman, kralju moj?”, upitala je Nikolaja. „Ne
moţemo da se zabavljamo mislima o neuspehu.”
„Baš šteta”, tiho je progovorio Nikolaj. „Moji neuspesi su tako
zabavni.” Mnogo glasnije je rekao: „Spreman sam.”
Jurij je stao pored Zoje, čitavo telo mu je vibriralo od napetosti ili
zanosa. U drhtavim rukama drţao je stranice teksta koji je nastavio
da prevodi bez Toljine pomoći. Elizaveta je odlučno zahtevala da

374
Jurij ostane uz Nikolaja i izgovori reči obreda.
„Da li je to zaista neophodno?”, zanimalo je Zoju.
„Reči su svete”, rekla je Elizaveta. „Trebalo bi da budu izgovorene
na način na koji se to nekada radilo. Jurij i u ovome mora da odigra
svoju ulogu.”
Monah je sada privijao stranice na grudi. Iza naočara, oči su mu
bile razrogačene i preplašene. „Shvatam... shvatam da ne znam za šta
da se molim.”
Nikolaj ga je ohrabrujuće stegnuo za rame. „Onda se moli za
Ravkiju.”
Monah je klimnuo. „Vi ste dobar čovek. Mogu da imam veru u
svog Bezvezdanog Sveca, a da istovremeno verujem u to.”
„Hvala ti”, rekao je Nikolaj. Neće uţivati u tome da razočara
Jurija. Ali, bilo da Nikolaj danas umre ili preţivi, Mračnjak nikada
neće postati Svetac. Moraće da pronađe neki drugi način da umiri
monaha. Jurij je bio dečak u potrazi za svrhom, a Nikolaj je makar to
mogao da razume. Okrenuo se Zoji. „Imaš svoja naređenja? Ukoliko
me čudovište uzme...”
„Znam šta da radim.”
„Ne moraš da zvučiš tako nestrpljivo.”
Na njegovo iznenađenje, Zoja ga je stegnula za ruku. „Vrati se”,
rekla je. „Obećaj da ćeš nam se vratiti.”
I pošto je bilo najverovatnije da će umreti, dozvolio je sebi da
dlanovima obujmi njeno izvanredno lice. Koţa joj se činila hladnom
pod njegovim prstima.
„Naravno da ću se vratiti”, rekao je. „Nemam poverenja ni u koga
drugog da mi izgovori hvalospev.”
Osmeh joj je zaigrao na usnama. „Već si ga napisao?”
„Veoma je dobar. Iznenadila bi se da znaš koliko sinonima postoji
za reč zgodan.”
Zoja je zaţmurila. Nagnula je glavu, pustila da joj se obraz osloni
o njegov dlan. „Nikolaje...”
Brujanje Elizavetinih insekata se pojačalo. „Vreme je”, rekla je i
podigla ruke. „Nikolaje Lantsov, pripremi se.”
Zoja mu je pustila ruku i odmakla se. Očajnički je ţeleo da je
povuče nazad u naručje i upita šta je to nameravala da mu kaţe.
Ovo nije zbogom, rekao je sebi. Ipak, nesumnjivo je odavalo takav

375
utisak.
Grmljavina se razlegla sivim nebom. U sledećem trenutku Nikolaj
je shvatio da ne dopire odozgo već odozdo. Tlo se zatreslo, a
odnekud iz dubine počeo je da dopire zvuk nalik udaljenom topotu
kopita. Postajao je sve jači, nadolazeći stampedo od koga se zemlja
tresla. Elizavetino lice se zgrčilo, čelo joj se presijavalo od znoja.
Oteo joj je uzvik i iz peska se probila trnovita šuma. Stabljike su
okruţile Nikolaja i Zoju, upredajući se i preplićući, čestar je rastao
oko njih kao da ga neko tka na nevidljivom razboju. Jurij je počeo da
zapeva.
„Zar vas nikada nije zanimala moć šume?”, upitala je Elizaveta, a
lice joj je sijalo dok je podizala drač u visinu. „Magija u srcu toliko
priča. Ubod trna? Magija koju jedna ruţa moţe da nosi u sebi? Ovo
drveće je starije od bilo čega na svetu, izraslo iz prvog stvaranja, pre
čoveka i ţivotinje i svega ostalog. Staro je koliko i zvezde, i pripada
meni.”
Ĉinilo se da s trnovitih drvenih stabljika kaplje zlato, da se skuplja
u lokve u podnoţju debala, a onda počinje vijugavo da teče u
Zojinom pravcu. Biljni sok je obrazovao sferu oko nje, stvrdnjavajući
se u ćilibar. Nikolaj je video kako je prislonila šake na unutrašnje
zidove sfere kad je tečnost počela da joj se diţe preko članaka.
Stabljike oko njih su škripale, uvijajući se jedna oko druge, a taj zvuk
se spajao sa slogovima drevnog ravkijskog jezika.
Spasi je. Nagon je uvek bio isti, onaj oko kojeg su se, izgleda, i on i
ono mračno stvorenje unutar njega mogli da sloţe.
Moţda zato što je i Mračnjak nekada cenio Zoju i negovao njenu
moć. Ali Nikolaj je znao da ovoga puta neće biti teško prizvati zver.
Ĉekala je, jedva zauzdana, i škrgutala zubima.
„Isuci mač, kralju moj!”, uzviknula je Elizaveta.
Nikolaj je potegao sablju s boka i osetio kako se čudovište izdiţe.
Seti se ko si. Iz prstiju su mu izbile kandţe, i urliknuo je kad su mu iz
leđa naglo izrasla krila.
Ispunila ga je demonova glad, ţelja da otkida meso, da se hrani,
snaţnija nego ikada ranije. Pre nego što je Nikolaj mogao da
podlegne i potpuno izgubi razum, sečimice je udario najbliţu granu,
odsekavši jedan trn sa stabljike. Bio je dugačak skoro koliko i njegova
sablja. Vratio je sečivo u korice i uzeo trn u kandţe. Moţe li zaista to

376
da učini? Moţe li zaista da ga zarije sebi u srce?
U oba njihova srca. Da ubije čudovište. Da se oslobodi.
Ĉuo je kako je stvorenje zaurlalo kad je shvatilo njegovu nameru.
Samo jedan od nas će preţiveti ovo, zakleo se Nikolaj. Vreme je da se suočiš
s voljom kralja.
Kog kralja ?, upitao je mračni glas unutar njega. Ja sam došao da
ubijem kopile.
Da li je to njegova ruka drţala trn? Ili je čudovište drţalo vrh trna
uperen u njegove grudi?
Nikolaj od Ničega, rekao je glas. Laţov. Prevarant. Ničiji naslednik.
Varalica na prestolu. Znam te.
Ali Nikolaju te okrutnosti nisu bile strane. Nosio se s njima
čitavog ţivota. Potrebno je više od krvi da se bude kralj.
Kaţi mi šta je potrebno da bi se vladalo, reklo je stvorenje zajedljivo.
Hrabrost? Smelost? Ljubav prema narodu?
Sve to. Nikolaj je jače stegao trn. Osetio je njegovu teţinu na dlanu.
I zavidan osećaj za modu.
Ali narod te ne voli, kopile. Uprkos tvojim neprestanim naporima. Glas
je sada zvučao drugačije. Bio je hladan, poznat, gladak kao staklo.
Koliko ih već dugo preklinješ za ljubav? Mali Nikolaj Lantsov izigrava
klovna pred svojom majkom, ulizicu pred ocem, zgodnog dvoranina pred
Alinom ? Ona je bila siroče, seljanka, a ni ona te nije htela. A ti i dalje
nastavljaš, moliš za otpatke kao prostak kakav i jesi.
Nikolaj je uspeo glasno da se nasmeje, ali mu to nije lako pošlo za
rukom. Upoznao sam dovoljno prostih ljudi i dovoljno kraljeva da bih ovo
shvatao kao uvredu.
Šta misliš, šta su to videli u tebi zbog čega si toliko nedostojan?
Sva ta odličja koja si zaradio, ćela tvoja flota, tvoja herojska dela,
tvoje iskrene reforme. Znaš da to nikada neće biti dovoljno. Neka
deca su rođena nevoljena. Majke neće da ih doje. Ostavljena su da
umru u šumi. I evo tebe, napokon, došao si da poslednji put
zaplačeš, sam u u trnovitoj šumi.
Nisam sam. Imao je Zoju, pa čak i Jurija u ovom slučaju, a Grigorij i
Elizaveta su pazili na njih. U tvom sam očaravajućem društvu.
Sada se mračni glas nasmejao, tiho i dugo, razdraganost je iz njega
izbijala kao crna plima. Hajde, onda, učini to. Zarij trn sebi u grudi. Zar
stvarno misliš da će to nešto promeniti ? Zar stvarno misliš da će te bilo šta

377
ponovo pretvoriti u čoveka kakav si bio?
Pre rata. Pre nego što ga je Mračnjak prokleo ovom kletvom. Pre
Vasilijevog ubistva, otkrića zločina njegovog oca, zasede kod
Kolovrata, nebrojenih bitaka koje su odnele toliko ţivota.
Šta misliš, kako sam uspeo da se zakačim za tvoje srce i zakopam
se tako duboko? Dao si mi plodno tlo, i ja sam pustio korenje. Nikad
nećeš biti ono što si bio. Korenje se suviše proširilo.
To je laţ. Elizaveta ga je upozorila da će demon pokušati da ga
prevari. Pa zašto onda ove reči zvuče toliko istinito?
Oh, dobru si predstavu napravio od toga. Kompromis, strpljenje,
beskrajan niz dobrih dela kako bi dokazao da si i dalje samouvereni princ,
prkosni pirat, čitav i srećan i neustrašiv. Sve to da bi sakrio demona. Zašto?
Ljudi... Ljudi se drţe sujeverja. Plaše se onoga što je neobično.
Ravkija nije mogla da podnese još jedan poremećaj, još jednog slabog
kralja.
Još jednog slabog kralja. Glas je bio znalački, gotovo saţaljiv. Sam si
to rekao.
Ja nisam moj otac.
Naravno da nisi. Ti nemaš oca. Reći ću ti zašto kriješ demona, zašto se
zaogrćeš kompromisom i diplomatijom i očajničkim, preteranim šarmom.
Zato što znaš da će ti, ako te zaista vide, okrenuti leđa. Videće noćne more
koje te bude, sumnje koje te muče. Znaće koliko si zaprav slab i okrenuće se od
tebe. Upotrebi trn, isteraj me. I dalje ćeš da budeš slomljen čovek imao
demona ili ne.
Da li je to bio pravi strah koji ga je pratio svih ovih meseci? Da
neće pronaći lek upravo zato što demon nije bio uzrok bolesti? Da
tama u njemu nije pripadala nečemu drugom, nego njemu samom?
Bio je budala. Ono što je preţiveo u ratu, izbori koje je doneo, ţivoti
koje je okončao mecima ili oštricom ili bombama ne postoji magija
koja moţe to da izbriše. Tada je bio ljudsko biće. Nije imao demona
koga moţe da krivi. Moţda bude uspeo da očisti telo od čudovišta,
ali zbrka srama i ţaljenja će ostati. A šta će se desiti kad borbe
ponovo počnu? Od pomisli na to osetio se nemoguće iscrpljeno.
Rat bi trebalo da je gotov.
Demonov smeh proširio se njegovim telom. Ne i za tebe, rekao je
glas. Ne i za Ravkiju. Nikada.
Nikolaj je znao da je ovamo došao sa svrhom. Da istera čudovište.

378
Da spase svoju zemlju. Da spase sebe. Ali to nije nuţno bilo jedno
isto. Ne moţe da se vrati. Ne moţe da se izleći. Ne moţe da vrati onaj
deo svog bića koji je izgubio. Pa kako će onda da vodi?
Spusti trn.
Trn? Nikolaj ga više nije osećao u šaci.
Spusti trn. Ne moţe se svaki dan završiti pobedom. Ne moţe svaki vojnik
da bude spasen. Ova zemlja neće preţiveti slomljenog kralja.
Nikolaj je oduvek razumeo da su Ravkija i on isto. Prosto dosad
nije razumeo na koji način: nije bio uplakano dete, pa čak ni
davljenik. Bio je onaj večiti vojnik, zauvek u ratu, nemoćan da spusti
oruţje i zaceli.
Spusti trn, dečače kralju. Zar nisi zasluţio malo odmora ? Zar nisi
umoran?
Bio je. Svih mu Svetaca, bio je umoran. Mislio je da se navikao na
svoje oţiljke, ali nikada nije uvideo koliko će mu volje trebati da ih
krije. Borio se i ţrtvovao i krvario. Proţiveo je duge dane bez odmora
i duge noći bez utehe. Sve zbog Ravkije, sve zbog ideala koji nikada
neće postići i zemlje koja nikada neće mariti.
Malo odmora, šaputao je demon. Imaš pravo na to.
Pravo da opere ruke od ove beskonačne borbe i da prestane da se
pretvara kako je bolji od svog oca, vredniji od svog brata. Toliko mu
pripada, zar ne?
Tako je, pevušio je demon. Ja ću uvesti Ravkiju u sigurnu luku.
Zoja mu nikada ne bi oprostila, ali Zoja bi nastavila da stupa dalje.
Sa sopstvenim gubicima i ranama. Zoja se ne bi odmarala.
Ĉelik se zasluţi, Vaše veličanstvo, rekla je, njegova nemilosrdna
generalica.
Šta je on zasluţio? Šta njemu pripada? Na šta on ima pravo?
Znao je šta bi mu Zoja rekla: Ništa ti ne pripada.
Ĉelik se zasluţi. Seti se ko si.
Kopile, prosiktao je demon.
Ja sam Nikolaj Lantsov. Nemam pravo na svoje ime.
Varalice, zaurlao je mračni glas.
Ja sam Nikolaj Lantsov. Nemam pravo na svoju krunu.
Ali svakog dana moţe nastojati da ih zasluţi. Ukoliko se usudi da
nastavi dalje s ranom u srcu. Ukoliko se usudi da bude čovek kakav
jeste, umesto što se moli da se vrati na čoveka kakav je nekad bio.

379
 Moţda je istina sve što je čudovište reklo. Sve što je Nikolaj uradio
ili što bi uradio za svoj narod moţda nikada ne bude dovoljno. Deo
njegovog bića moţda nikada ne bude mogao da se popravi. Moţda
nikada ne postane zaista plemenit čovek ili zaista dostojan kralj. Na
kraju krajeva, moţda ne bude ništa više od čoveka s dobrom
frizurom i darom za samozavaravanje.
Ali ako je nešto znao, znao je ovo: neće se odmarati sve dok i
njegova zemlja ne bude bila u stanju da učini to isto.
I nikada, nikada neće okrenuti leđa ranjenom čoveka čak ni ako je
taj čovek on sam.
Nikolaj od Ničega, reţao je demon. Ravkija nikada neće biti tvoja.
Moţda neće. Ali ako nešto voliš, tvoj posao nikada nije gotov. Seti
se ko si.
Nikolaj je znao. Bio je kralj koji je tek počeo da pravi greške. Bio je
vojnik za koga rat nikada neće biti gotov. Bio je kopile ostavljeno
samo u šumi. I nije se plašio da danas umre.
Stegao je trn i zario ga sebi u srce.
Ĉudovište je vrisnulo. Ali Nikolaj uopšte nije osećao bol samo
vrelinu, kao da mu je oganj zapalio grudi. U jednom trenutku
pomislio je da je moţda već mrtav, ali kad je otvorio oči, svet je bio
isti trnovita šuma, sumračno nebo, zlatna sfera. Imao je vremena da
se nakratko začudi zašto Elizaveta još nije oslobodila Zoju. A onda je
ugledao čudovište.
Bilo je oblika čiste Senke koja je lebdela pred njim kao da visi u
ogledalu. Polako je mahalo krilima. Na mestu gde bi trebalo da se
nalazi srce ovog stvorenja sijala je uzana krhotina svetlosti. Trn.
Dakle, ovo je bio demon. Mračni stvor koji ga je podsticao, koji se
pogravao njim, koji mu je ukrao volju. Ja sam čudovište i čudovište je ja.
Nisu bili toliko razdvojeni koliko bi Nikolaj voleo da se pretvara da
jesu, ali se sećao Elizavetinih reči: Samo će jedan od vas dvojice preţiveti.
Kucnuo je čas da ubije demona i završi sa ovim. Posegao je za
mačem.
Međutim, nije mogao da pokrene ruke, nije mogao da pokrene
noge. Trnovito drvo ga je ščepalo, njegove stabljike su mu se čvrsto
pripile uz udove, trnje se zarivalo u tkivo.
Biljni sok je i dalje punio zlatnu sferu oko Zoje, uprkos tome što je
prizvao demona. Vikala je i udarala pesnicama po zidovima.

380
 Nešto ovde uopšte nije bilo kako treba.
Vrisnuo je kad mu je kroz šaku sevnuo iznenadan bol koji saţiţe.
Pogledao je nalevo i video kako mu se trn probija kroz dlan. Sledeći
mu je prošao kroz desnu šaku, a naredna dva kroz oba stopala.
„Znam da je bol veliki”, rekla je Elizaveta lebdeći kroz čestar. „Ali
trnje će te sprečiti da nateraš tamu da se povuče.”
„Šta je sad ovo?”, dahtao je Nikolaj. Pokušao je da se oslobodi, ali
bol se sve više širio.
„Nadala sam se da ćeš prosto pustiti čudovište da te preuzme. Da
će tvoj demon pobediti. Tako bi sve ovo bilo lakše.”
Nikolajev um se mučio da nađe smisao u Elizavetinim rečima. „Ti
si ovde zatvorenica”, rekao je Nikolaj. „Nakon svega ovoga, sigurno
ne nameravaš da ostaneš!”
„Naravno da ne. Granice Preklopa će ostati nepromenjene, i moja
braća će i dalje ostati zarobljena. Ali ja ću biti slobodna zato što ću
biti povezana s njim.”
Nikolaj nije morao da pita na koga misli. „Mračnjak.”
Kratko je klimnula. „Istinski kralj Ravkije. Njegov duh je nastavio
da ţivi s njegovom moći. Samo mu je potrebna posuda.”
Cestar se razmakao i Nikolaj je ugledao bledo telo na nosilima od
granja.
Nemoguće. Stajao je na obali Preklopa i posmatrao kako Mračnjak
gori a ipak, sada se pred njim nalazilo njegovo telo, ćelo i neoštećeno.
Ovo mora da je nekakva iluzija, ili sjajno urađena kopija.
Pored nosila je stajao Jurij, stranice na liturgijskom ravkijskom bile
su odbačene. Nosio je odoru od crnih ruţa ukrašenih pomračenim
suncem. „Oprostite mi”, rekao je, pokajničkog izraza lica. „Voleo bih
da nije moralo tako da bude. Voleo bih da ste obojica mogli da
preţivite ovaj dan. Ali Bezvezdani predstavlja najveću nadu Ravkije.
Mora da se vrati.” Otkrio sam da ne znam za šta da se molim.
„Hajde, Jurij”, rekla je Elizaveta. „Imaš čast.”
Nikolaj se setio kako je Juri brbljao kad su prvo stigli u Preklop
Svetaca. Sve je onako kako je bilo obećano. Pomislio je na vijugavu vreţu
koju je Elizaveta onako utešno obavila oko Jurijevih ramena. Nije
pokušavala da ga uteši. Plašila se šta bi još mogao da kaţe. Jurij i u
ovome mora da odigra svoju ulogu. Rekao je da mu je Mračnjak došao u
viziji.

381
 Jurij je prišao senovitoj zveri i pruţio ruku ka svetlećoj krhotini
zabijenoj u njegovo srce. Nikolaj je sa iznenadnom sigurnošću znao
da će, ukoliko on prvi izvuče trn iz grudi čudovišta, to biti kraj
svemu.
„Nemoj, Jurij.” Nije mu se dopalo preklinjanje u sopstvenom
glasu. Nije pristajalo kralju. „Nemoj to da radiš.”
„Vi ste dobar čovek”, rekao je Jurij. „Ali Ravkiji treba nešto više
od čoveka.” Podigao je ruku i zgrabio trn.
Ne. Nikolaj neće to dopustiti. Otvorio je vrata. Vreme je da prođe
kroz njih. Ĉudovište nije bilo Mračnjak, ne još; još je bilo nešto drugo,
nešto što je ţudelo za sopstvenim ţivotom, nešto što je imalo
sopstvena htenja, s kojima je on ţiveo poslednje tri godine.
Zašto kriješ demona ? Zato što je bio ljut, gladan, ispunjen
slomljenim ţivotinjskim teţnjama. I mada se to Nikolaju moţda nije
dopadalo, sve to je i dalje predstavljalo deo njega. Slično priziva slično.
Borio se s demonom. Sada će da ga nahrani.
Nikolaj je zatvorio oči, i uradio ono što mu je mračni glas u njemu
rekao da uradi. Odbacio je savršenog princa, dobrog kralja. Posegao
je za svim bolnim, sramotnim stvarima za koje je bio tako uveren da
ih mora kriti. U ovom trenutku, nije bio ni dobar ni milostiv ni
pravedan. Bio je čudovište.
Ostavio je svoje smrtno telo za sobom.
Kad je Nikolaj otvorio oči, gledao je Jurija iz sasvim drugačijeg
ugla dovoljno blizu da vidi mrlju na njegovim naočarima, oštre dlake
njegove nejednake brade. Nikolaj je osetio kako mu krila lepeću u
vazduhu, osetio je kako se njegovom demonu ubrzavaju otkucaji
srca. Zareţao je i nasrnuo na monaha.

382
 Morali su precizno da preračunaju vreme. Izvor-mati i njene
Vrutak-deve pobinuće se za svoje štićenice u fabrici i vratiti u
manastir u neko doba posle ponoći. Nina nije ţelela da im se put
ukrsti s njihovim, ali morala se istovremeno postarati da imaju
dovoljno vremena da preuzmu devojke, postave eksploziv i prođu
kontrolni punkt na putu koji vodi u grad. Ukoliko straţari na
kontrolnom punktu dobiju znak da u fabrici nešto nije u redu, mogu
odlučiti da provere sva vozila koja prolaze. A ako se to desi, neće
imati gde da se sakriju.
Dva sata pre zore, Hana je zavojem stegla grudi i navukla gornju
haljinu preko ukradene vojne uniforme. Obmotala je maramu oko
glave.
Ona i Nina su šmugnule kroz kuhinju i izašle da se kod napuštene
štavionice sastanu s Leoni i Adrikom, koji su ih čekali sa zatvorenim
teretnim kolima koja su nabavili. Pomogli su Adriku da obuče
uniformu i nafatirali mu prazan rukav, prikačivši ga za dţep, kako bi
zamaskirali ruku koja fali. Hana je sakrila svoju gornju haljinu i sela
na mesto vozača, pored Adrika, dok su se Nina i Leoni, obe obučene
kao Vrutak-deve, popele pozadi.
Bez reči su se vozili kroz mrak. Nina je obloţila rukave
krhotinama kostiju, i sada se svojom moći pruţala ka njima, ţudeći
za mirom koji su joj nudile. Shvatala je šta je traţila od ljudi oko sebe,
kakav rizik da preduzmu, opasnost u koju ih je sve dovodila.
Kad su se zaustavili, Nina je znala da su stigli do kontrolnog
punkta u podnoţju brda. Provirila je između letvica i videla kako
Hana pred ljudima kod straţarske kućice maše naređenjem koje su
krivotvorili nosilo je ukraden Brumov pečat. Nina je zadrţala dah i
čekala. U sledećem trenutku čula je pucanje dizgina i osetila da se

383
ponovo kreću.
Drum koji je vodio do istočnog krila bio je prav, ali kamenit, i dok
su sporo napredovali uzbrdo Nina je osećala kako joj srce tuče u
ritmu kopita njihovih konja. Sada više nije bilo povratka. Lagala je,
ne samo Hani, već i Adriku i Leoni, u vezi sa onim što se nadala da će
danas postići. Ideja joj se javila za vreme duge večere s Jar lom
Brumom. Moţda je to čisto ludilo. Moţda spektakularno propadne,
ali Nina je počela da se pita ne pokušavaju li moţda pogrešnim
alatom da poprave Fjerdešku.
Napokon su konji usporili i Nina je čula povike straţara. Teretna
kola su se zaustavila. Stigli su do istočnog ulaza u tvrđavu. Šapati u
njenoj glavi su se pojačali, vodeći je dalje. Nina, pevali su u horu.
Stresla se. Mrtvi su znali njeno ime.
Pravda, zahtevali su. Pomislila je na grobove koji su okruţivali ovo
mesto, na sve one ţene i devojke, svu onu decu koja su ovde bila
izgubljena.
Bićete poslednje, obećala je.
Matajas ju je jednom preklinjao da zadrţi malo milosti za njegovu
zemlju, i ona se zaklela da hoće. Ali devojke na onom bolničkom
odeljenju bile su Fjerdeţanke. Njihova deca su bila Fjerdeţani. Bile su
stanovnice Gavelea i Gjela i Kjeruta. Trebalo je ljude ove zemlje
podsetiti na to.
Straţari su gledali naređenje, natenane. „Reci im da se pokrenu”,
prošaputao je Adrik.
„Sedjet!”, brecnula se Hana. Poţurite. Spustila je ton svog glasa, i u
trenutku zazvučala zastrašujuće nalik na svog oca.
„Ĉemu ţurba?”, upitao je jedan straţar. „Zašto morate sada da
premestite zarobljenice?”
„Ne znaju svi za rad koji je zapovednik Brum odobrio ovde”,
rekla je Hana, prateći tekst koji joj je Nina pripremila.
„Dobili smo vesti da lokalni upravitelji dolaze da istraţe ţalbe u
vezi sa otrovima u reci. Ne treba nam još problema.”
„Birokrate”, gunđao je straţar. „Verovatno traţe novo mito.”
Novo mito? Da Ii je to značilo da su lokalni zvaničnici bili plaćeni
da odvrate pogled od zagađivanja reke ili od devojaka u napuštenom
krilu fabrike?
U sledećem trenutku zaškripala je kapija.

384
 „Ostavite je otvorenu”, rekla je Hana. „Imamo malo vremena.”
„Ĉekajte malo”, rekao je straţar. Otvorio je zadnja vrata teretnih
kola i zagledao se u Ninu i Leoni u njihovim gornjim haljinama. „Šta
ove dve rade ovde?”
„Za ime Djela, misliš da ću se ja brinuti o gomili uplakanih ţena i
usranih beba?”, odvratila je Hana. „Moţda bi voleo da pođeš i
obrišeš im guzice?”
Svih mu Svetaca, stvarno je bila rođena za ovo.
Straţar je izgledao krajnje uţasnuto. „Neka, hvala.”
Zalupio je vratima, a već u sleđećoj sekundi kotrljali su se kroz
kapiju, prema onome što je nekada bio istočni fabrički deo za utovar.
„Hajdemo”, rekao je Adrik, vodeći ih ka velikim dvokrilnim
vratima. „Ovo je potrajalo duţe nego što je trebalo.”
Leoni je nakapala kiselinu na katance, koji su pali uz šištanje i
tresak.
Nina je neţno gurnula vrata. Ušli su u mrak, pošli niz hodnik, u
pravcu mutne svetlosti fenjera. Osećala je vonj tela, s primesom
zgrušanog mleka, natopljenih pelena, stari industrijski miris maziva i
uglja.
Odeljenje je bilo puno bunovnih zvukova spavanja, tihog hrkanja,
ječanja ţena koje se okreću u krevetima. Blizu fenjera leţala je
devojka u tankoj spavaćici, budna, praznog pogleda, mršavim
rukama obgrlivši stomak kao dţinovski biser.
Ĉim je ugledala Ninu i Leoni licem joj se razlio srećan osmeh pun
nade. „Poranile ste!”, uskliknula je. „Donele ste moj lek?”
„Gde je moj lek?”, rekla je druga ţena, podigavši se s kreveta.
„Svih mi Svetaca”, promrmljao je Adrik kad su se popalili fenjeri
duţ niza kreveta i otkrili sav uţas bolničkog odeljenja.
Adrik je izgledao kao da mu je muka. Leonine oči bile su pune
suza.
Hana je šakom pokrila usta. Odmahivala je glavom.
„Hana?”, tiho ju je pozvala Nina.
„Ne.” Još jače je odmahnula glavom. „Ne. Nije on ovo uradio. Nije
mogao. Sigurno nije znao.”
Zaplakala je beba. Stvarnost potrebe ovih devojaka, njihovih
trapavih tela i nada na licima bila je porazna. Zašto je Nina
poverovala da će uopšte uspeti da se izvuku sa ovim? Ipak, izabrala

385
je ovaj put za sve njih.
„Silvi”, projecala je Hana.
Silvi Vinter, setila se Nina, jedna od onih koje je Hana krišom
negovala.
Devojka šupljeg pogleda podigla je glavu, ali u njenim očima nije
bilo prepoznavanja. Hana joj je prišla, ali devojka se zbunjeno
povukla i skupila.
„Ja sam”, rekla je Hana. „Ja...” A onda se setila svoje uniforme,
svog promenjenog lica. „Ja... ţao mi je.”
„Hajde”, rekla je Nina. „Moramo da krenemo.” Iz dţepa je
izvadila sedativ koji je Leoni smućkala. Tečnost je bila mlečnobela,
skuvana od stabljika jurde, umesto od lišća.
„To ne liči na moj lek”, rekla je devojka pored fenjera, namrštivši
se.
„Ovo je nešto novo”, rekla je Nina umirujućim glasom. „Vodimo
vas na novo mesto.”
„Sve nas?”, upitala je jedna devojka. “I bebe?”
„Tako je.”
„Da li novo mesto ima prozore?”, upitala je Silvi.
„Ima”, odgovorila je Hana, prepuklim glasom. „Ima i sveţu hranu
i morski povetarac. Biće to teško putovanje, ali ćemo se potruditi da
vam bude što je udobnije moguće.” Makar je to bilo istina.
Jednoj po jednoj devojci ubrizgali su sedativ i poveli ih ka kolima.
Adrik je proverio sat. „Poţurite.”
Podigao je ruku, i Nini su zaglunule uši, jer je spustio vazdušni
pritisak u fabrici kako bi stvorio akustički pokrivač da prikrije zvuke
njihovog kretanja.
Nina je najbolje poznavala raspored prostorija u fabrici, tako da će
ona odvesti Leoni da postavi eksplozive dok Adrik i Hana završe sa
ukrcavanjem zatvorenica i njihovih beba. Pomogla je Leoni da
naguraju improvizovane bombe u korpu ispod gomile prljavog
platna, pa su se odšunjale dublje u srce tvrđave. Vladala je
blagoslovena tišina, dan još nije bio počeo, a zahvaljujući Adriku,
njihovi koraci nisu stvarali nikakav zvuk koji bi razbio mir.
Nina je hitala ka glavnoj zgradi fabrike i zapadnom krilu, najbliţe
što se usudila da priđe kasarnama i kuhinji. Nije ţelela da rizikuje
susret s patrolom. Dok se vraćala, postavljala je mala eksplozivna

386
punjenja duţ zida, povezana dugačkim fitiljem.
Upravo je namestila poslednju bombu kad je začula krik. Leoni.
Bešumno je potrčala nazad u glavnu halu. Ulazeći, začula je glasove i
pribila se uz prašnjavu bačvu, pa zavirila iza nje.
Leoni je stajala leđima okrenuta Nini, ruku podignutih uvis. Jari
Brum je uperio pištolj u nju. Nina je ostala blizu bačve, trudeći se
koliko moţe da bude neprimetna.
„Ko te je poslao?”, traţio je da čuje. „Daćeš mi odgovore ili ću ih s
krvlju iscediti iz tebe.”
„Gadiš mi se”, odvratila je Leoni na zemnikanskom.
Glasovi su im bili neobični, prigušeni. Da li ju je Brum čuo? Da li je
znao da trenutno deluje moć Griša? Nina se polako šunjala duţ niza
mašina. Ukoliko bude uspela da zađe iza Bruma, mogla bi da ga
razoruţa.
„Ne govorim tvoj ruţni jezik”, rekao je. „ A znam da razumeš više
nego što se pretvaraš.”
Leoni se nasmešila, lepota njenog lica bila je zapanjujuća. “A ti
razumeš manje nego što ćeš ikada znati.”
„Znao sam da niste samo trgovci. Gde ti je saborac? A šta je s
vašim vodičem, Milom Jandersdat? Zna li ona da ste uhode?”
„Baš si ćelav”, rekla je Leoni, i dalje na zemnikanskom. „To neće
biti najgore što će ti Mila Jandersdat učiniti.”
„Da li je i ona učestvovala u ovome?”, ozlojeđeno je zareţao
Brum.
„Koliko devojaka?”, upitala je Leoni, prebacivši se na krnji
fjerdeški. „Koliko si ih povredio?”
„To nisu ţene”, podrugnuo se Brum. „One su Griše, i sa
zadovoljstvom ću sam dati prvu dozu i tebi. Moć Fjerdeške će se
obrušiti na tebe.”
Pokrenuo se da dohvati polugu na zidu, i Nina je znala da će se
oglasiti sirena za uzbunu.
„Ĉekaj!”, viknula je, iako nije bila sigurna s kojom namerom i u
tom trenutku Jari Brum se skljokao na pod.
Iza njega je stajala Hana, sa štelujućim ključem u ruci, teško dišući.
„Znao je”, slomljeno je rekla. „Znao je.” A onda je pala na kolena
pored njega, i zagrlila mu okrvavljenu glavu. „Tata”, rekla je, dok su
joj se suze slivale niz obraze. „Kako si mogao?”

387
 „Hajde”, rekla je Nina. „Moramo da povedemo devojke i
izgubimo se odavde.”
Hana je rukavom obrisala oči. „Ne moţemo ga ostaviti da umre.”
„Videla si za šta je odgovoran.”
„Za šta je vlada odgovorna”, rekla je Hana. „Moj otac je vojnik. I
sama si rekla, ova zemlja ga je pretvorila u ovo što je.”
Nina nije znala ţeli li da se nasmeje ili da vrisne. Jari Brum je bio
zapovednik driskela, um koji je smislio mučenja nebrojenih Griša.
Nije bio samo vojnik. Zadrţi malo milosti prema mom narodu.
„Moramo da krenemo”, rekla je Leoni. „Ukoliko uskoro ne
upalimo prvi fitilj, bombe neće eksplodirati na vreme. Pod
pretpostavkom da uopšte eksplodiraju.”
„On je moj otac”, rekla je Hana, a pogled joj se ispunio onom
nepopoustljivom odlučnošću koju je Nina tako volela. „Neću da ga
ostavim.”
Nina je razdraţeno digla ruke. „Dobro, onda, pomozi mi da ga
podignem.”
Poduhvatile su Brumovo telo i odvukle ga niz hodnik i kroz
bolničko odeljenje. Bio je ogroman i Nina je bila u iskušenju da ga
ispusti iz čistog zadovoljstva.
„Dakle, zapovednik Brum otišao iz grada?”, upitao je Adrik,
pustivši da mu ruka padne sa strane. Nini je zapucketalo u ušina i
zvuk se vratio u prostoriju.
„Pretpostavljam da je ţeleo da se pozdravi”, tiho je progovorila
dok su ga ubacivali u teretna kola sa zadnje strane. Devojke su ga
gledale blago nezainteresovano. Sedativ je bez sumnje proradio.
„Šta je s tvojom sestrom?”, upitala je Hana.
„Nije ovde”, odgovorila je Nina. „Sigurno su je premestili.”
„Kako moţeš da budeš sigurna u to?”
„Moramo da krenemo”, uporno je ponovila Nina. Skočila je s kola
i otrčala nazad na odeljenje da zapali fitilje.
Taman je završila s tim i spremala se da se pridruţi ostalima na
ulazu za utovar, kad se razlegao uzvik: „Stani!”
Nina se okrenula. Odeljenjem je trčala Izvor-mati, okruţena
naoruţanim vojnicima. Naravno da Brum nije bio sam.
„Ti!”, rekla je Izvor-mati, lica crvenog od besa. „Kako se usuđuješ
da nosiš odeţdu Vrutak-deve? Gde su zatvorenice? Gde je

388
zapovednik Brum?”
„Otišli su”, slagala je Nina. „Sad su van tvog domašaja.”
„Hvatajte je!”, povikla je Izvor-mati, ali Nina je već podizala šake.
„Ne bih to radila, da sam na vašem mestu”, rekla je, a vojnici su se
pokolebali, zbunjeni.
Oko sebe je osetila nadiranje hladne reke, virove u dubokim
lokvama grobovi neimenovanih i napuštenih, pokopanih bez ikakvih
obreda, ţena i devojaka dovedenih ovamo u tajnosti, koje su patile i
umrle, i bile prepuštene mraku bez ikoga da ih oţali.
Dođite kod mene, zapovedila je Nina.
„Devojka je sama”, brecnula se Izvor-mati. „Kakve ste vi to
kukavice?”
„Ova devojka nije sama”, rekla je Nina. Šapati su se podigli u njoj.
Fjerdeške ţene. Fjerdeške devojke, traţile su pravdu, vrišteći u tišini
zemlje. Otvorila je usta i omogućila im da progovore.
„Ja sam Petra Toft.” Reči su sišle s Nininih usana, ali ona nije
prepoznala svoj glas. „Rasekla si me i uzela mi bebu iz utrobe. Ostavila si
me da iskrvarim dok sam preklinjala za pomoć.“
„Ja sam Siv Engman. Rekla si da sam pobacila, da nisam mogla izneti
dete do kraja, ali terala si me da začnem ponovo i ponovo. Svako svoje
mrtvorođenče drţala sam u naručju. Svakome sam nadenula ime.”
„Ja sam Elinor Berglund. Bila sam tvoja učenica, prepuštena tvojoj brizi.
Verovala sam ti. Zvala sam te Izvor-mati. Kad si otkrila moje moči, molila
sam da pokaţeš samilost. Umrla sam moleći za još jednu dozu.”
„Šta je ovo?”, izustila je Izvor-mati, ruku sklopljenih na grudima.
Tresla se, očiju razrogačenih kao dva meseca.
Ţena za ţenom, devojka za devojkom izgovarale su svoja imena, a
Nina ih je dozivala. Dođite kod mene. Odozdo, kroz zemlju, kopajući
kroz tlo, dolazile su gomila satrulelih udova i slomljenih kosti. Neke
od njih su puzale.
Vrata bolničkog odeljenja s treskom su se otvorila i mrtvi su
nagrnuli unutra. Kretali su se nemogućom brzinom, kao bezglasni
uţasi, otimajući puške Fjerdeţanima kad su pokušali da otvore
vatru. Neka tela bila su skoro ćela. Od nekih nije ostalo ništa osim
kostiju i rita.
Izvor-mati je ustuknula, lica skamenjenog od straha. Spotakla se o
svoju gornju haljinu i pala na kameni pod. Novorođenče se na sve

389
četiri vuklo ka njoj. Bucmasti udovi još su mu bili netaknuti, uprkos
poplavelim usnama i šupljem pogledu u očima.
Mrtve devojke su vrlo brzo sredile straţare, koji su ostali da leţe u
krvavim hrpama. Sada su prilazile Izvor-mati. Nina se okrenula da
krene.
„Ne ostavljaj me”, zavapila je Izvor-mati kad joj se beba uhvatila
za suknju.
„Kazala sam ti da ću se moliti za tebe”, odvratila je Nina dok je
zatvarala vrata i izdavala poslednju zapovest svojim vojnicima:
pruţite joj milost kakvu zasluţuje.
Nina je okrenula leđa Izvor-matinom vrištanju.

„Kreći!”, naredila je Nina popevši se pozadi u teretna kola. Prošlo

je vreme za opreznost. Izbili su kroz istočni ulaz i izašli na drum. Kad
se okrenula da pogleda, Nina je očekivala da vidi straţare kako
podiţu puške da pucaju u njih. Umesto toga, ugledala je dva
okrvavljena tela na snegu i trag krvavih šapa koji vodi ka drveću.
Trasel. Um joj je govorio da je luda što to misli, ali njeno srce je bilo
pametnije. Sada je razumela zašto nikada nije uzimao hranu koju mu
je ostavljala. Matajasov vuk je voleo da lovi svoj plen. Odnekud
visoko u planini začuo se dug, ţalostan urlik, a onda mu je
odgovorio hor koji je odjekivao dolinom. Sivi vukovi koje je spasao?
Moţda Trasel neće morati i dalje da bude sam. Moţda se i on
napokon oprostio.
Dok su ţurili što dalje od fabrike, Leoni je netremice gledala Ninu.
U naručju je drţala bebu.
„Podseti me da te nikada ne naljutim, Zenikova”, rekla je,
nadjačavši tandrkanje kolskih točova.
Nina je slegnula ramenima. „Samo nemoj to da radiš u blizini
groblja.”
„Šta se dešava?”, bunovno je upitala jedna devojka.
„Ništa”, odovorila je Nina. „Ţmuri. Odmori se. Uskoro će nova
doza leka.”
U sledećem trenutku vazduh se ispunio zvonjavom. Neko u
fabrici je digao uzbunu. Nema šanse da stignu do kontrolnog

390
punkta, ali sada nisu mogli da stanu.
Zaneli su se na nizbrdici. Brum je leţao pod debelom, telo mu se
zakotrljalo na jednu, pa na drugu stranu kad su naleteli na jarak.
Nina se nagnula napred i povukla Hanu za jaknu da bi joj
skrenula paţnju.
„Uspori!”, povikala je. „Ne srne da izgleda kao da beţimo.”
Hana je zategla dizgine i osvrnula se preko ramena prema Nini.
„Šta si ti?” Nije zvučala uplašeno, samo ljutito.
„Ništa dobro”, rekla je Nina i skljokala se nazad na svoje sedište.
Objašnjenja i izvinjenja moraće da sačekaju.
Teretna kola su skroz usporila i Nina je provirila kroz proreze
između daščica. Stizali su do straţarske kućice. Znala je da trenutak
mora biti savršen, a sada...
„Stoj!”
Teretna kola su se zaustavila. Nina je kroz proreze videla grupu
fjerdeških vojnika s napetim puškama. Iza njih, malo dalje niz brdo,
videla se dugačka povorka muškaraca i mladića koji su se uputili ka
ribnjacima na posao. Nosili su manjerke s ručkom i opušteno ćaskali,
jedva da bi i bacili pogled ka straţarima i teretnim kolima.
„Ovde smo po naređenju zapovednika Bruma”, osorno je rekla
Hana. „Puštajte nas!”
„Stanite ili ćemo pucati.”
„Prevozimo...”
„Zapovednik Brum je prošao ovuda pre skoro sat vremena. Rekao
je da niko ne moţe da prođe bez odobrenja lično od njega.” Okrenuo
se drugom straţaru. „Pošalji nekoga u fabriku da sazna šta se
događa”, rekao je.
A onda je nestao s vidika. U sledećem trenutku, raskrilila su se
vrata teretnih kola.
„Za ime Djela”, rekao je vojnik kad je svetlost ranog jutra obasjala
ţene nagurane unutra. „Hvatajte vozača! I vraćajte zatvorenice na
planinu.”
Beba u Leoninom naručju počela je da plače.

391
 Zoja nije vrištala. Kad joj se biljni sok popeo do grudnog koša,
zatomila je paniku i prestala da udara po zidovima zlatne sfere. Nije
mogla da shvati šta gleda. Pre tri godine gledala je kako
Mračnjakovo telo gori i pretvara se u pepeo. Šaputala je ime svoje
tetke dok je nestajalo u vrelini plamena Paklenika, pored tela Sankte
Aline.
Ali na pogrebnoj lomači nije leţalo telo Aline Starkov, već telo
devojke prekrojene tako da liči na nju. Da li su Mračnjakovi
podrţavaoci iskoristili isti trik?
Nije razumela obim onoga što je Elizaveta nameravala, samo je
znala da Nikolaj to neće preţiveti. I da ih je Jurij izdao, ta mala
poboţna gnjida. Oduvek si znala šta je, prekorila je sebe. Znala si pred
kojim oltarom je izabrao da se moli. Ali ipak svesno nije obraćala paţnju
na njega, zanemarila ga je, zato što ga nikada nije zaista videla kao
pretnju. A moţda i zato što nije ţelela da vidi sopstveni budalasti
idealizam odraţen u njegovim očima.
Gledala je kako Jurij prilazi senovitom stvorenju koje je poput
nekog čudnog duha lebdelo ispred Nikolaja. One noći u zvoniku
crkve osetila je Mračnjakovo prisustvo, ali nije ţelela da veruje da bi
zaista mogao da se vrati.
Slepa. Naivna. Sebična. Zoja je zadrţala dah kad je Jurij posegnuo
ka svetlećem trnu ali čudovište je odjednom napalo monaha.
Pogledala je Nikolajevo telo raskrečeno među trnovitim drvećem
poput insekta pribijenog na hartiju. Oči su mu bile zatvorene. Da li je
moguće da on upravlja čudovištem?
Nije imala vremena da misli o tome. Zoja je uzalud pokušala da
udari sferu svom snagom svoje oluje. Sada se usredsredila na smolu

392
od koje su bili sačinjeni njeni zidovi, pokušavajući da oseti male
delove od kojih se sastojala, način na koji je materija obrazovana. Nije
bila Plimotvorka. Pre Jurisa, ovo bi bilo van njene moći. Ali sada...
Zar nismo mi sve što jeste? Usredsredila se da natera te majušne čestice
da vibriraju sve brţe, kako bi podigla temperaturu smole i
poremetila strukturu sfere. Postajalo je sve toplije, znoj joj je lio sa
čela i plašila se da će se skuvati u sopstvenoj koţi.
U jednom jedinom trenutku struktura sfere je popustila. Zoja je
vetrom oduvala ključalu tečnost pre nego što je opeče, a onda je
potrčala, pustivši da je vetar nosi peskom do palate.
Gde si pošla, mala veštice? Kod Jurisa. Po pomoć. Ali šta ako je zmaj
već znao šta je Elizaveta nameravala? Šta ako ju je sada posmatrao iz
svoje crne kule i smejao se njenoj naivnosti?
Vetar je posustao. Zoja je usporila. Bacila je pogled ka crnom
kamenu. Koliko dugo Nikolaj moţe da koristi oblik čudovišta da bi
drţao Jurija i Svece na odstojanju? Da li Zoja juri ka savezniku, ili
korača u zamku, i samim tim traći dragoceno vreme? Još jedna
izdaja. Nije bila sigurna moţe li to da podnese. Ali moraće. Nije
dovoljno snaţna da se sama suoči sa Elizavetom. Potreban joj je bes
zmaja.
Nije bilo vremena da se pati s vijugavim prolazima palate, a i
podozrevala je da ne bi našla put. Umesto toga, dozvolila je oluji da
je podigne, visoko ka nebu i pravo na ulaz u Jurisovu pećinu.
Prostorija je bila prazna. Vatra u kaminu ugašena.
Tada je videla telo. Juris je leţao na podu u svom ljudskom obliku,
mač mu se nalazio odbačen u blizini. Ĉinilo se da je sjaj crnih krljušti
na njegovom oklopu potamneo u mutnom sumraku.
„Jurise!”, povikala je. Na kolenima se doklizala do njega.
Otvorio je oči. Zatreperile su srebrnasto, zenice su mu se suzile u
oblik oštrih proreza.
„Ona Elizaveta”, prošištao je. „Kakva glumica.”
„Šta se desilo? Šta ti je uradila?”
Oteo mu se zvuk koji je mogao biti i smeh i jecanje. „Ponudila me
je vinom. Nakon toliko stotina godina. Medovačom napravljenom od
voća s njenih vreţa. Rekla je da ga je čuvala. Bilo je slatko, ali nije bilo
vino.”
Zoja je pogledala njegove ugljenisane usne, pocrneo jezika, i

393
shvatila. „Bilo je to gorivo.”
„Jedino nas sopstvena moć moţe uništiti. Moji plamenovi su me
sprţili iznutra.”
„Ne”, rekla je Zoja. „Ne.” Srce joj je bilo previše ispunjeno
gubicima. „Idem po Grigorija. On moţe da te isceli.”
„Prekasno je.” Juris joj je iznenađujuće snaţno stegao zglob.
„Slušaj me. Mislili smo da smo ubedili Elizavetu da se odrekne svoje
moći, ali ona to uopšte nije nameravala. Ukoliko se oslobodi
ograničenja Preklopa, ništa neće moći da je kontroliše. Moraš da je
zaustaviš.”
„Kako?”, upitala je Zoja molećivo.
„Znaš šta moraš da uradiš, Zoja. Uzmi moje kosti.” Uzmakla je, ali
njegov stisak nije popustio. „Ubij me. Uzmi moje krljušti.”
Zoja je odmahnula glavom. Mogla je da misli jedino na odlučno
lice svoje tetke. Zoja je bila odgovorna za njenu smrt. Mogla je da
zaustavi Mračnjaka, samo da je pomnije pogledala, da je razumela,
samo da nije bila toliko zaokupljena sopstvenom ambicijom. „Ne
dam mu da mi i tebe oduzme.”
„Nisam ja tvoja tetka”, zareţao je Juris. „Ja sam ti učitelj. Bila si
sposobna učenica. Dokaţi mi da si i sjajna.”
Nije to mogla da uradi. „Rekao si da je to iskvarenost.”
„Jedino ako ne daš ništa svoje zauzvrat.”
Ta ju je istina pogodila, i Zoja je znala da se plaši.
„Malo vere, Zoja. To je sve što je potrebno.”
Oteo joj se ogorčeni smeh. „Nemam je.”
„Nema kraja moći koju moţeš da zadobiješ. Stvaranje u srcu sveta
nema granice. Ne slabi. Ne umara se. Ali moraš da mu pođeš u
susret.”
„Šta ako sve ponovo pogrešno shvatim?” Šta ako je izneverila
Jurisa isto onako kako je izneverila i sve ostale? Ţivot joj je bio krcat
duhovima.
„Prestani da se kaţnjavaš što si neko ko ima srce. Ne moţeš se
zaštititi od patnje. Ţiveti znači tugovati. Ne štitiš sebe tako što ćeš se
isključiti od sveta. Tako samo ograničavaš sebe, kao što si radila i na
obuci.”
„Molim te”, rekla je Zoja. Bila je ono što se oduvek plašila da će
postati: izgubljena devojka, bespomoćna, koju vode niz prolaz

394
između klupa u pačinskoj kapeli. „Ne ostavljaj me. Ne i ti.”
Rukom je ćušnuo mač. „Zoja od izgubljenog grada. Zoja od bašte.
Zoja koja krvari na snegu. Dovoljno si snaţna da preţiviš pad.”
Juris je pustio krik koji je počeo kao vrisak, ali pretvorio se u urlik
kad se njegovo telo preobratilo od čoveka u zmaja, dok su mu kosti
krčkale, a krljušti se širile tako da je svaka postala veličine njenog
dlana.
Obgrlio ju je krilima, tako neţno. „Sada, Zoja. Ne mogu još dugo
da izdrţim.”
Zoja je zajecala. Ţiveti znači tugovati. Bila je izgubljena devojčica
ali i generalica. Podigla je njegov teški mač, i snagom oluje u svom
dlanu, zarila mu ga u srce.
U tom istom trenutku osetila je kako zmajeve kandţe probijaju
njene grudi. Vrisnula je, bol je bio kao udar munje, rascepio ju je
napola. Osetila je kako krv natapa svilu oko njenog tela, osetila je
ţrtvu. Juris je teško uzdahnuo i zatvorio bleštave oči. Zoja je poloţila
lice na njegove krljušti, osluškivala tupe udare njegovog srca, ali i
svog. Da li je ovo, dakle, smrt? Zaplakala je za njih oboje kad je ritam
počeo da usporava.
Prošao je trenutak. Ĉitava večnost. Jurisove kandţe su se povukle.
Sada je mogla da čuje udare samo jednog srca, i to je bilo njeno srce.
Zoja nije osećala bol. Kad je pogedala svoju keftu, videla je da je
pocepana, ali krv više nije tekla. Dodirnula je koţu. Rana koju joj je
Juris bio naneo, već je zacelila.
Nije bilo vremena za oplakivanje, ne ukoliko je Jurisova ţrtva
trebalo nešto da znači, ne ukoliko se iole nadala da će spasti Nikolaja
i zaustaviti Elizavetu. Zoja će se osvetiti. Spasiće svog kralja.
Zgrabila je bodeţ sa zida. I pre nego što su suze mogle ponovo da
joj navru, sastrugala je krljušti s grebena na Jurisovim leđima.
Ali šta bi trebalo sada da radi? Nije bila Tvaratelj. To je bio
Elizavetin dar.
Zar nismo mi sve što jeste?
Zoja je srušila granice unutar svog reda, ali da li bi se usudila da
izazove ograničenja samih redova?
Sve što vredi uraditi uvek počinje kao loša ideja. Nikolajeve reči.
Uţasan savet. Ali moţda je kucnuo čas da ga posluša. Usredsredila
se na krljušti u svojoj šaci, osetila njihove ivice, čestice od kojih su

395
sastavljene. Osećaj je bio tuđ i pogrešan, i smesta je znala da joj ovaj
rad nikada neće doći prirodno, ali u ovom trenutku njena oskudna
moć moraće da bude dovoljna. Zoja je pustila krljušti da je vode.
Osetila je oblik koji ţele da uzmu, jasno ga je videla u mislima kao
crni točak ne, kao krunu. Juris. Napadan do srţi. Sklonila je tu sliku u
stranu, i umesto toga naterala krljušti da obrazuju dve grivne oko
njenih zglobova.
Istog trenutka kad su se krljušti dotakle, zapečativši vezu, osetila
je kako Jurisova snaga teče kroz nju. Ali ovo je bilo drugačije nego s
tigrom. Otvori vrata. Osetila je njegovu prošlost, eone koje su
proţiveli i on i zmaj, kako nadiru u nju, preteći da preplave iskru
njenog kratkog ţivota.
Uzmi je, onda, rekla mu je. Dovoljno sam snaţna da preţivim pad.
Osetila je Jurisovu uzdrţanost, osetila je kako se povlači, kako je
štiti i vodi, kao što je to radio i proteklih nedelja. Kao što će to zauvek
raditi.
Zmaj je bio s njom. I sada će krenuti u boj.

396
 Nina je preko straţarevog ramena videla kako se ribari okreću ka
plaču bebe.
Straţar je pokušao ţurno da zalupi vratima.
„Upomoć!”, povikala je Nina. „Pomozite nam!”
„Šta se to tamo dešava?”, upitao je jedan ribar.
Blagosloveni bili Fjerdeţani i njihovo verovanje u bespomoćnost
devojaka. Od malih nogu ih uče da pomaţu slabima, naročito
ţenama. Ta se dobrota obično nije odnosila na Griše, ali mrtvi su
progovorili, i Nina je nameravala da ih pusti da pričaju i dalje.
Još jedna beba je počela da plače. „Tako je, dete”, prošaputala je
Nina. „Radi ono što znaš.”
Sada su se ribari kretali uzbrdo ka kontrolnom punktu.
„Ovo se vas ne tiče”, rekao je straţar, napokon uspevši da zatvori
vrata teretnih kola.
„Šta imate unutra?”, upitao je neki glas.
Nina je provirila kroz prorez. Hanu i Adrika su naoruţani ljudi
skinuli s kola i okruţili ih. Masa meštana oko kola sve više je rasla.
„Obična pošiljka za fabriku”, rekao je straţar.
„Pa zašto onda kola idu niz planinu?”
„Okrenite ova kola i poterajte ih”, zareţao je straţar vojnicima koji
se sada smestili na vozačko sedište. Oni su pucnuli dizginama, konji
su oklevajući napravili nekoliko koraka, ali ribari su već stajali na
drumu, preprečivši im put.
„Pokaţite nam šta je u kolima”, rekao je krupni čovek s crvenom
kapom.
Još jedan čovek je iskoračio, ruku raširenih u otvorenom,
zdravorazumskom pokretu. „Ĉujemo da bebe plaču. Zašto

397
pokušavate da ih odvedete u fabriku municije'“
„Jasno sam vam rekao da se ovo vas ne tiče. Mi ne odgovaramo
vama, a ako nastavite da se uporno mešate u poslove fjerdeške
vojske, imamo dozvolu da koristimo silu.”
Nov glas se začuo s nekog mesta koje Nina nije mogla da vidi.
„Stvarno nameravate da pucate na ove ljude?”
Nina se premestila na drugi kraj teretnih kola i videla da se
okupilo još varošana, privučenih gungulom kod kontrolnog punkta.
„Zašto ne bi? Ionako su nam već zatrovali reku.” „Tišina”,
prosiktao je vojnik.
„U pravu je”, rekao je vlasnik krčme, koga je Nina prepoznala,
setivši se njihovog prvog dana u gradu. „Ubili su onu devojku tamo
u manastiru . Ubili su Geritovu mačku.”
„Hoćete da pucate u nas, samo napred”, rekao je neko. „Mislim da
nemate dovoljno metaka za sve nas.”
„Udaljite se!”, povikao je straţar, ali Nina nije čula pucnjavu.
U sledećem trenutku, vrata teretnih kola su se ponovo silom
otvorila.
„Šta je ovo?”, upitao je čovek s crvenom kapom. „Ko su ove ţene?
Šta im je?”
„One... bolesne su”, rekao je straţar. „U karantinu su za sopstveno
dobro.”
„Nema nikakve bolesti”, rekla je Nina iz senki kola. „Vojnici su
vršili oglede na ovim devojkama.”
„Ali one su sve... Jesu li sve trudne?”
Nina je pustila da tišina govori za sebe, osetivši kako se
raspoloţenje gomile menja od sumnjičavosti ka neskrivenom besu.
„Ove zatvorenice nisu ţene”, brbljao je straţar. „One su Griše.
Predstavljaju potencijalnu pretnju za Fjerdešku, i vi nemate prava da
se mešate.”
„Zatvorenice?”, ponovio je čovek s crvenom kapom, a zabrinutost
mu se čitala na licu. „Griše?”
Ljudi u gomili prišli su da pogledaju ţene i devojke. Nina je
poznavala moć predrasuda koje nose sa sobom. Videla ju je u
Matajasu, osetila je na svojoj koţi. Ali istovremeno je videla i kako se
taj teret pomera, kako se ta naizgled postojana stena kruni
razumevanjem. Ako se to moglo dogoditi vojniku, driskelu, koji je

398
odgajan tako da mrzi njenu vrstu, morala je da veruje kako se moţe
ponoviti i sa ovim ljudima. Devojke u ovim teretnim kolima nisu bile
moćne veštice koje donose propast. Nisu bile neprijateljski vojnici
bez lica. Bile su fjerdeške devojke iščupane iz svojih ţivota i mučene.
Ako običan narod nije mogao da vidi razliku, onda nije bilo nade ni
za koga.
„Sili?”, progovorio je mladi ribar probijajući se kroz guţvu. „Sili,
jesi li to ti?”
Krhka, lepolika devojka otvorila je oči. „Liv?”, progovorila je
slabašnim glasom.
„Sili”, ponovio je on, a suze su mu navrle na oči dok se peo u kola,
udarivši glavom u tavanicu. „Sili, mislio sam da si mrtva.” Kleknuo
je i zagrlio je.
„Smesta da si sišao odatle”, naredio je straţar.
„Šta ste joj uradili?”, zavapio je mladi ribar, uplakanih obraza, lica
gotovo modrog od besa.
„Ona je Griša i zatvorenica...”
„Ona je moja sestra”, zaurlao je.
„Jel' to Idoni Algren?”, upitao je čovek s crvenom kapom,
iskrenuvši vrat.
„Mislila sam da je otišla u Djerholm da radi kao guvernanta”,
rekla je ţena.
Nina je bacila pogled ka fabrici. Koliko je vremena prošlo? „Elinor
Berglund”, rekla je. „Petra Toft. Siv Engman. Janike Fisker. Silvi
Vinter. Lena Askel.”
„Odveli su Sili!”, vikao je mladi ribar. „Odveli su sve njih!”
Odjeknuo je pucanj. Straţar s kontrolnog punkta stajao je s
puškom uperenom uvis.
„Sad je dosta! Raščistićete drum ili ćemo...”
Bum. Eksplozija je protresla planinu.
Sve oči su se okrenule ka fabrici.
„To je zvučalo mnogo glasnije nego što je bilo predviđeno”, rekla
je Leoni.
Bum. Još jedan prasak, pa još jedan. Tačno na vreme.
„Blagi Djele”, rekao je čovek s crvenom kapom, pokazujući ka
staroj tvrđavi. „Brana.”
„Svih mi Svetaca”, rekla je Leoni. „Nešto nije kako treba. Sigurno

399
sam pogrešila u razmerama, ja...”
Odjeknulo je novo bum, za kojim je sledio zastrašujući urlik. Ljudi
su odjednom počeli da vrište i trče nizbrdo. Mladi ribar je podigao
svoju sestru u naručje i skočio s kola.
„Moramo da se sklonimo odavde!”, povikao je.
„Nema vremena”, rekao je čovek s crvenom kapom.
Nina i Leoni su se iskrcale iz kola. Visoko iznad njih, tamni
stubovi dima dizali su se iznad plamenova koji su gutali fabriku.
Ipak, mnogo strasniji je bio zid vode koji je jurio ka njima. Brana je
bila razvaljena, a talasi su penili i ključali, prelivajući se jedan preko
drugog, čupali drveće iz korena i uništavali sve na svom putu.
„Moţda izgubi zamah”, rekao je ribar, čvrsto grleći sestru.
„Sklanjaj se!”, vikala je Leoni. „Ta voda je prepuna otrova! Koga
pipne, gotov je.” Ninu je srce bolelo zbog osećaja krivice i straha na
njenom licu, ali ovako je moralo da se desi. Fjerdeškoj nije bila
potrebna milost. Trebala su joj čuda.
„Mi smo krivi za ovo”, rekla je Hana. „Moramo nešto da
učinimo.”
Neki varošani su se s mukom peli uzbrdo, ali talas je previše brzo
stizao.
„Stanite iza mene!”, doviknuo je Adrik gomili.
„Smesta!”, zapovedila je Nina na fjerdeškom, jer su ljudi oklevali.
„Leoni”, rekao je Adrik kad su počeli da se skupljaju, obrazujući
klin iza njega. „Moţeš li to da izvedeš?”
Odlučno je klimnula, dotakla dragulje u svojoj kosi, dok su joj se
usne pomerale u prošaputanoj molitvi. Nina je prosto čula Leonino
upozorenje u svojoj glavi: otrovi su mnogo nezgodni.
Talas je grmeo ka njima, ključao od pene i krša koji je pokupio
usput, tako visok i širok da se činilo kako zaklanja sunce.
„Spremi se!”, povikao je Adrik.
Leoni je raširila ruke.
Adrik je pruţio ruku napred, i talas se razdvojio, rascepljen
snagom vetra kojeg je prizvao, obišavši varošane s jedne i druge
strane kao besna poplava.
Dok je voda prolazila pored nje, Leoni je podigla ruke i Nina je
videla kako se u vazduhu obrazuje ţuti oblak. Izvlačila je otrov iz
vode.

400
 Griše. Nina je čula gomilu kako ţamori. Drusje. Veštice.
Dok je voda protkala i proticala, iznad njih je rastao oblak otrova.
Najzad su talasi izgubili snagu, ali Leoni je nastavila da izvlači otrov
sve dok se poplava nije svela na curkanje.
Stajala je raširenih ruku u iznenadnoj tišini, dok je okupljena
gomila zurila u smrtonosnu masu mutnog ţutog praha koja ima je
lebdela iznad glava.
„Pestijla!”, uzvikivali su. „Morden!” Otrov. Smrt.
„Ne”, promrmljala je Nina sebi u bradu. „Prilika.” Posegnula je ka
vodama poplave, traţeći materijal koji je joj potreban, njena moć je
dodirivala kosti devojaka izgubljenih u mraku. Ĉvrsto se uhvatila.
Leoni su se tresle ruke, usne su joj se grčile. Adrik je zavrteo
rukom, usmerivši vetar, obrazujući maleni ciklon, pa je prikupio
otrov i poslao ga u praznu straţarsku kućicu. Jednom je mrdnuo
zglobom, i vrata su se zalupila. Uhvatio je Leoni pre nego što se
srušila na tlo.
Sve se smirilo, a Nina je čula kako bebe kmeče, ljudi plaču. Nije
znala koliko štete je voda nanela zgradama ispod njih.
Okupljeni su se zagledali u Adrika i Leoni. Vojnici su podigli
puške. Nina se spremila da prizove leševe iz fabrike da ih zaštite. Ali
nadala se, nadala...
„Gledajte!”, uzviknuo je čovek s crvenom kapom.
Tamo gde je prošla voda, nasred druma stajao je veliki jasen, belih
grana pruţenih ka nebu, debelog korenja raširenog po blatu.
„Tako mi Dela i svih njegovih voda”, rekao je čovek iz krčme i
počeo da plače. „Napravljeno je od kostiju.”
Od kostiju devojaka izgubljenih u mraku, koje je Ninina moć
iskovala u nešto novo.
„Slava Djelu”, rekao je mladi ribar i pao na kolena.
Nini je sada bilo drago što ne moţe da čuje Matajasov glas, i što on
ne moţe da vidi kako je iskoristila njegovog boga. Ova njena
smicalica nije bila delo vojnika koji ima čast. Bilo je to pozorište,
nedostojna iluzija prevaranata i lopova.
Ipak, nije joj bilo ţao. Ono što su Adrik, Leoni i ona radili, zajedno
s mreţom Hringza, nije bilo dovoljno. Bez obzira na to koliko su Griša
spasli, uvek će biti više onih kojima ne mogu da pomognu. Uvek će
tu biti Fjerdeška, sa svojim tenkovima i svojim lomačama i Jarlovima

401
Brumovima koji će da kresnu šibicu. Osim ukoliko Nina nije
pronašla način da sve to promeni.
„Poloţite oruţje”, rekao je čovek s crvenom kapom kad su
građani Gavelea popadali na kolena. „Danas smo doţiveli čuda.”
„Slava Djelu!”, povikala je Nina. U svojoj manastriskoj gornjoj
haljini, kleknula je pred Adrikom i Leoni. “I slava novim Svecima.”

402
 Zoja je jurila preko peska, moleći se da nije zakasnila. Nekada je
verovala da samo Griše pod uticajem parema mogu da lete. Sada je
stizala sa olujom, odrţavana u vazduhu gromonosnim oblacima.
Maltene je mogla da oseti Jurisa ispod sebe.
Zatekla je uţasavajući prizor.
Grigorij se u obliku velike kupole raširio preko trnovite šume,
pokušavajući da razdvoji Elizavetu i Jurija od Nikolaja i njegovog
senovitog bića. Zoja je videla kako se Elizavetino trnje zariva u
Grigorijevo tkivo, kako se njene stabljike uvijaju kao zmije,
napadajući ga i probijajući iznova i iznova.
Ali kad je Telotvor počeo da vrišti, Zoja je shvatila da nije trnje to
što ga uništava, već insekti koje je Elizaveta pustila na njega. Na
njegovom telu pojavilo se na hiljade majušnih rupa i brazdi, dok su
ga jeli insekti koji su se zakopavali u njega. Telo mu se raspalo,
pokušavajući da pobegne od samog sebe. Tresao se i drhtao, a onda
je otvorio hiljadu usta da krikne dok su ga proţdirali.
Jurij je stajao iza Elizavete, poput deteta koje se krije majci iza
suknje, dlanova prislonjenih na usne kao da pokušava da uguši
sopstveni uţas. Glupi dečak. Zar nije znao šta Elizaveta namerava da
oslobodi? Zar mu je njegov Bezvezdani Svetac obećao manje
krvoprolića, ili fanatik prosto nije mario?
Telotvor se stresao i pao. Elizaveta je pobedonosno kriknula i
sjurila se ka Nikolajevom telu i njegovom senovitom stvorenju, koje
su vreţe trnovite šume drţale pribodenim i nepokretnim.
Zoja je iz rukava izvadila dve krhotine opsidijna i kresnula ih
jednu od drugu. Jedna varnica je bila sve što joj treba. Plamen vatre je
zaurlao u pravcu Elizavete, koja je iznenađeno uzmakla.
Tada su se Svetici usne iskrivile od zadovoljstva. „Mislila sam da

403
si dovoljno pametna da pobegneš, Zoja. Zakasnila si. Mračnjakov
duh će uskoro ponovo ući u njegovo telo. Nema razloga da i ti
padneš kao ţrtva u ovoj bici.”
„Moj kralj leţi okrvavljen. Ja sam njegova podanica i njegova
vojnikinja, i došla sam da se borim za njega.”
„Ti si Griša, Zoja Nazjalenski. Ne treba da budeš podanica nikome
i ničemu.”
Zoja je čak i sada osećala privlačnu snagu moći. Uvek će biti s
njom, ta glad za nečim više. Već se, međutim, srela s tiranima.
„Nikome osim tebi? Mračnjaku?”
Elizaveta se nasmejala. „Mi nećemo biti vladari. Bićemo bogovi.
Ako ţeliš krunu, uzmi je. Sedi na ravkijski presto. Mi ćemo vladati
celim svetom.”
„Videla sam njegovo telo na pogrebnoj lomači. Gledala sam ga
kako gori.”
„Ukrala sam ga iz peska Preklopa i ostavila kopiju na njegovom
mestu. To je bilo sasvim u okviru moje moći.” Upravo onako kako je
Zoja i podozrevala. I nije marila za detalje. Ali ţelela je da zamajava
Elizavetu pričom.
„Očuvala si njegovo telo?”
„U nadi da će moţda vaskrsnuti. Poloţila sam ga u svoju košnicu.
Da, znam da si spremno poverovala u priču o mojoj rani, o mom
umoru. Ali ipak se nisi usudila da pođeš tim hodnikom, zar ne? Niko
ne ţeli da se previše pomno zagleda u tuđ bol. Zar si zaista mislila da
ću ţrtvovati čitavu večnost znanja i moći samo da bih postala
smrtna? Da li bi ti to uradila, Zoja?”
Ne bi. Nikada. Ali moć s kojom je sada bila povezana nije morala
da bude uhvaćena ili ukradena. “A šta ćeš učiniti sa svetom jednom
kad ga budeš posedovala?”
„Da li je ovo trenutak u kojem ću predstaviti svoju veliku viziju
mira? Viziju ujedinjenog carstva bez granica ili zastava?” Elizaveta je
slegnula ramenima. „Mogla bih da odrţim taj govor. Moţda
Bezvezdani to izabere za naš podvig. Jedino znam da ţelim da
budem slobodna i da ponovo osetim svoju moć.”
Bila je to potreba koju je Zoja razumela, i znala je šta da pita, znala
je da postavi ista ona pitanja koje je postavljala sebi kad se mrak
uvlačio unutra.

404
 „Nije ti dosta?”, upitala je Zoja, krećući se polako ukrug oko
šume. Grudi senovitog stvorenja nisu više sijale neko je, dakle, uspeo
da izvuče trn. Njegov obris polako je curio u Mračnjakovo poloţeno
telo. Nikolaj je umirao nabijen na trnje čestara, a krv mu se slivala na
tlo.
„Šta je moć ako nemaš nad kim da je upraţnjavaš? Previše
ţivotnih vekova provela sam osamljena. Šta znači biti bog ako nema
ko da te oboţava? Kraljica bez podanika? Bila sam veštica u šumi,
kraljica na svom prestolu, boginja u svom hramu. I ponovo ću to biti.
Ponovo ću se naslađivati strahom i ţeljom i strahopoštovanjem.”
„Od mene nećeš dobiti nijedno”, rekla je Zoja. Podigla je ruke i
rukavi su joj pali. Crne krljušti zasvetlucale su u sumraku.
Elizaveta je mučno uzdahnula. „Trebalo je da znam da će Juris
izdrţati dovoljno dugo kako bi izveo nešto plemenito i
nepromišljeno. E pa, prijatelju stari”, rekla je, „to ništa neće
promeniti.” Mahnula je rukom, a dve stabljike boje gvoţda poletele
su ka Zoji, dok im je trnje sijalo poput bodljikavog repa nekog
morskog stvorenja.
Zoja je podigla ruke i ţestok kovitlac zahvatio je stabljike, uvrnuo
ih jednu oko druge i iščupao iz korena. Zoja ih je zavrljačila nazad ka
Elizaveti.
„Kako si samo ţestoka”, rekla je Svetica. „Juris te je s pravom
izabrao za učenicu. Zao mi je što će njegovo znanje umreti s tobom.”
Ovoga puta činilo se da pola šume kreče uvis, nezaustavljiva
masa debelih, trnovitih stabljika. Zoja je u hladnom talasu izvukla
vlagu iz vazduha, pa prekrila stabljike mrazom, smrznuvši im sok
iznutra ka spolja. Zatutnjavši naletom vetra, raspršila ih je po
vazduhu.
„Kakva moć. Ali, Zoja, ne moţeš me pobediti. Imam prednost
večnosti.”
„Zadovoljiću se prednošću iznenađenja.”
Zoja je podigla pesak kao zaklon i u trenu se obrušila ka trnovitoj
šumi. Dok je Elizaveta pričala, Zoja je odlebdela do naspramnog dela
kruga, do nosila na kojima je leţalo Mračnjakovo savršeno očuvano
telo. U jednom vrlo kratkom trenutku stigla je da baci pogled na to
prelepo lice, te elegantne ruke. Zoja ga je volela onim potpunim
oboţavanjem i pohlepnom potrebom svog devojačkog srca. Verovala

405
je da ju je cenio, da je mario za nju. Sve bi učinila za njega, borila bi se
i umrla bi za njega. I on je to znao. Gajio je ta osećanja isto kao što je
gajio i misteriju o sebi, isto kao što je hranio Alininu usamljenost i
Genjinu ţelju da negde pripada. Sve nas je iskoristio, isto kao što sada
koristi Elizavetu. A ja sam dozvolila da se to desi.
Neće dozvoliti da se to ponovi. Podigla je ruke.
„Ne!”, zavapila je Elizaveta.
„Gori, kao što je i trebalo da sagoriš”, prošaputala je Zoja. Naglo je
spustila ruku, i lako, kao da priziva lahor, iz prstiju joj je poletela
munja praćena jasnim zaglušujućim praskom. Pogodila je nosila uz
blesak varnica i bujanje plamenova. Zoja je videla kako i vatre izbija
senka, kao da pokušava pobeći od vreline.
„Šta si to uradila?”, zavrištala je Elizaveta. Pojurila je ka
Mračnjaku dok je trnovita šuma pokušavala da ga podigne na
sigurno, dalje od ognja.
Ali Zoja je usredsredila vrelinu svojih plamenova sve dok nisu
počeli da gore Jurisovim plavim plamenom. Trnovita šuma počela je
da se urušava.
Stabljike su se obmotale oko Zojinih članaka, ali ona je prikupila
svoje varnice i spalila ih, oprljivši pritom i sebe. Vatra će zahtevati
malo veţbe.
Elizaveta se bacila na lomaču pokušavajući da izvuče ono što je
ostalo od Mračnjakovog tela. Zoja je znala da, iako mogu da joj
uzrokuju bol, plamenovi neće zaustaviti Elizavetu. Jedino bi njena
sopstvena moć koja bi se okrenula protiv nje bila dovoljna da uništi
ovako drevnu Grišu. Zoja je imala samo nekoliko minuta da dela.
Pronašla je Jurija kako beţi od plamenova i otela mu svetleći trn iz
ruku. „Tobom ću se pozabaviti kasnije”, zareţala je, poslavši dve
dine da ga okruţe gustim vrtlogom. Ostao je zakopan do grla u
pesku.
Senovito stvorenje, ono što je od njega ostalo, lebdelo je između
Nikolaja i Mračnjakovih zapaljenih nosila, kao da nije sigurno šta
dalje. Sada je bilo jedva vidljivo, pocepanih krila, kandţi malaksalo
opuštenih uz bokove. Zarila je svetleći trn nazad na mesto, tamo gde
bi trebalo da mu bude srce.
Nikolaj se osvestio naglo uskrnuvši vazduh. „Izvadi ga iz mene”,
hrapavo je progovorio, spustivši glavu prema grudima gde je bio

406
zariven pravi trn. „Dokrajči ga.”
A šta ako time dokrajčim i tebe? Nije bilo vremena za oklevanje. Zoja
je iščupala trn. Nikolaj je zaurlao kad mu je iz grudi pokuljala crna
krv. Zoju je unazad odbacilo zavitlano deblo drveta.
Svuda oko nje trnovita šuma se iznenada rascvetala, kad se
Elizaveta krešteći podigla s Mračnjakove pogrebne lomače. Bila je u
obliku roja pčela. Bila je rascvetala livada. Bila je ţena luda od ţalosti.
Trnovita šuma obavila se oko Zojinih zglobova i čvrsto je vezala, a
Elizaveta je pojurila ka njoj, dok su joj iz usta navirali skakavci,
pruţajući ruke ka Zojinom grlu.
Sve je u redu, pomislila je Zoja. Spasla sam Nikolaja. Zadrţala sam
Elizavetu u Preklopu. Napokon je zaustavila Mračnjaka. Neka joj
Elizaveta iščupa srce. Ali Jurisov glas je zaurlao u njoj, gotovo je
mogla da vidi njegov podsmešljivi osmeh: Odrekao sam se krljušti zbog
ovoga? Mi smo zmaj. Mi se ne prepuštamo smrti tek tako.
Zoja je osetila kako je grane jače steţu. Trnovita šuma bila je
Elizavetino delo. Ali biljni sok u njoj tekao je kao krv, kao reka koju
pokreću talasi.
Elizaveta je vrištala od besa, a brujanje insekata ispunilo je Zojine
uši. Zoja se usredsredila na biljni sok koji je tekao granama trnovite
šume, onaj isti sok u kojem se toliko puta utapala, a onda je povukla.
Stabljike su se okrenule, opaki šiljci njihovog trnja poleteli su ka
Elizaveti suviše brzo da bi mogla da im promeni pravac ili da sama
promeni oblik. Telo joj je dočekalo trnovita koplja uz tup, vlaţan
zvuk. Ostala je da visi, na jedva nekoliko palaca od Zoje, nabijena na
kandţe onoga što je sama stvorila.
Zoja je uvrnula trnje i posmatrala kako ţivot curi iz Elizavetinih
očiju. Mogla bi se zakleti da je čula kako zmaj reţi sa odobravanjem.
Ravkija će moţda pasti. Griše i Druga Armija se moţda rasture na
sve strane. Ali svet će biti bezbedan od Elizavete i Bezvezdanog.
Pomislila je na mladunče tigra u snegu, na Ljiljanu kako ljušti
kestenje pored vatre, na Dvoranu pod Zlatnom Kupolom u Malom
Dvoru, u kojoj vrvi od Griša, i kako se njihov smeh odbijao o zidove
malo pre nego što je Mračnjak napao. Pomislila je na Nikolaja, koji se
suočio s demonom, na trn nalik na bodeţ u njegovim rukama.
Ovoga puta sam vas spasla. Pomislila je pre nego što će se srušiti.
Ovoga puta sam uspela.

407
 Ne bi bilo bezbedno za ţene Griše i njihovu decu, kao ni za Adrika
i Leoni, da ostanu u Gaveleu, bez obzira na to kako se varošani
osećali. Preţiveli vojnici u fabrici će se pregrupisati. Doći će nove
jedinice da uspostave red nakon katastrofe. Dotad svi moraju da
odu.
Dok je haos još vladao, Hana je otišla u manastir da vrati crte svog
lica na staro i presvuče se u gornju haljinu, pretvarajući se da je kao i
svi ostali zaprepašćena uţasima koji su se obrušili na grad. Niko nije
mogao da nađe Izvor-mati, tako da je lako ponovo mogla da se
iskrade i vrati na raskršće, gde je zatekla Ninu kako da je uputstva
mladom ribaru koji je pristao da odveze teretna kola do luke.
Nina je znala da ovaj trenutak polaganja računa dolazi, i čim je
ribar otišao da ponovo smesti sestru u kola, okrenula se da se suoči s
Haninom srdţbom.
Ali Hana je bila smirena. Glas joj je bio odmeren. „Nisam
postavljala prava pitanja, zar ne? Pitala sam te šta si, a ne ko si.”
Nina se bila presvukla u jednu od Milinih haljina. Zagladila je
nabore teških sukanja. „Mislim da znaš.”
„Nina Ţenik.” Pogled Haninih bronzanih očiju bio je čvrst.
„Devojka koja je osakatila mog oca. Veštica od leševa.”
„Jel' me Fjerdeţani sada tako zovu?”
„Između ostalog.”
„Radim za ravkijsku vladu. Došla sam u ovu zemlju da oslobodim
ljude poput tebe, ljude s moćima Griša koji ţive u strahu.”
„Zašto te moj otac nije prepoznao?”, upitala je Hana.
„Prekrojena sam pre nego što sam došla. Ovo”, rekla je Nina,
pokazujući na sebe, „nisam ja.”
„Da li je išta u vezi s tobom stvarno?”

408
 „Veštine kojima sam te naučila. Sve ono što sam ti rekla o tome
kako ova zemlja funkcioniše, o korupciji u njenoj srţi.” Nina je
udahnula i prislonila ruku na srce. „Ovo je stvarno, Hana.”
Hana je odvratila pogled. „Iskoristila si me.”
„Jesam”, rekla je Nina. „Neću da poričem.”
Hanin pogled se vratio na Ninu. Prekrstila je ruke. „Nije ti ţao, zar
ne?”
„Ţao mi je zbog bola koji sam nanela. Ţao mi je što sam izgubila
tvoje poverenje. Ali, Hana, mi smo vojnikinje, rođene ratnice. I
radimo ono što mora da se uradi. Ţivoti su bili na kocki. I dalje su.
Verujem da ovo nije jedino mesto na kome su ljudi tvog oca vršili
oglede na Grišama.”
Hana je progutala knedlu, i Nina je znala da se ona priseća
devojaka u krevetima na bolničkom odeljenju, beba u kolevkama,
njihove patnje. „Ima ih još?”
„Još baza. Još fabrika. Još laboratorija. Neću da se pretvaram kako
su sve Griše dobre. Ili svi Ravkijci. Nisu. Moţda ja nisam. Znam
samo da je ono što rade tvoj otac i njegovi ljudi pogrešno. Moraju biti
zaustavljeni.” Spustila je ruku na Hanino rame, plašeći se da će se
Hana izmaknuti. „Mi moţemo da ih zaustavimo.”
Hana je pogledala fabriku, teretna kola puna zatvorenica, veliki
jasen koji se izdizao iznad druma, s granama kao prstima od kosti.
Prešla je šakom preko kratko ošišane glave; tvrdoglave crte njenog
lica bile su još izraţenije bez gustog oblaka kose da ih ublaţi. Kad se
njen pogled vratio na Ninu, u očima joj je gorela nova vatra. „Da ih
sve spasemo”, rekla je.
Uprkos svim tugama i opasnostima tog dana, uprkos izazovima
koji je tek čekaju, Nina je osetila kako je obuzima ushićenje. „Da ih
sve spasemo.”
„Ali Nina”, rekla je Hana. „Nema više laţi.”
„Nema više laţi”, sloţila se Nina, poţelevši iz dubine srca da to
bude istina.
„Šta ćemo prvo da uradimo?”, upitala je Hana.
„Da vidimo tvog oca.”
„Neću da ga ubijem.”
Nina je osetila kako joj je osmeh zaigrao na usnama. „To je
poslednje što bih traţila od tebe.”

409
 Kad je Hana otišla da odvuče telo još uvek onesvešćenog Bruma
uzbrdo u šumu, Adrik se okrenuo ka Nini.
„Nema više laţi?”, ponovio je.
„Prisluškuješ, Adriče?” Pogledala je preko njegovog ramena. „Da
li je Leoni u kolima? Da li je dobro?”
„Jeste. Ne zahvaljujući tebi. Leoni nije pogrešila s fitiljima. Ti si
izazvala ovu nesreću”, rekao je. „Ti si namestila eksplozive da
probiju branu. Dovela si i mene i Leoni i nebrojene neduţne civile u
opasnost.”
To je bila istina. Učinila je nešto vredno prezira. Pa gde je onda
njena griţa savesti?
„Znaš li šta sam naučila u Keterdamu?”, upitala je Nina,
zagledana u koštano drvo koje je napravila. „Niko nije neduţan. Ti si
zasluţan za današnji preokret, Adriče. Nisi samo zadrţao vodu
promenio si način na koji ovi ljudi vide Griše. Izveli ste čudo.”
„Nije to bilo čudo. Bila je to veština i sreća, ali i onaj otmeni
rekvizit koji si napravila od delova tela.”
Nina je slegnula ramenima. „Fjerdeţani neće da nas prihvate kao
ljude, tako da je moţda vreme da nas gledaju kao Svece. 1 tako ćemo
ovo da odradimo, grad po grad, čudo po čudo. Ovde već šapuću
tvoje ime, isto kao što šapuću ime Sankte Aline. Jamčim ti da će već
sutra duţ ovog druma nići hramovi posvećeni vama dvoma.”
Podigla je obrve. „Moţda ti se ne dopadne kako vas zovu, doduše.”
„Ne dopada mi se ništa od ovoga”, rekao je, ali onda je
radoznalost ipak pobedila. „Kaţi mi.”
„Sankta Leoni od Voda.” Zastala je. „I Sankt Adrik Nejednaki.”
Adrik je zakolutao očima. „Moramo da krenemo, Nina. Vremena
je sve manje.”
„Postoji još nešto”, dodala je Nina, iako je znala da joj Adrik
nikada neće oprostiti ono što mu sada bude rekla. „Nisam vam
prenela sve podatke iz Brumovog pisma.”
Adrik se sasvim ukočio. „Nina, šta si uradila?”
„Pominjao se plan atentata na kralja.”
„Fjerdeţani spremaju atentat?”
„Nije bilo jasno. Pisalo je samo da Lantsov neće predstavljati

410
problem za nekoga po imenu Demidov. I da njihove uhode veruju da
će se situacija rešiti ubrzo, bez uplitanja.”
Adrik je opsovao. „Moramo da stignemo u Hjar što je pre moguće.
Kako si mogla pretnju kraljevom ţivotu da zadrţiš za sebe?”
Zar bi to išta promenilo? Uvek postoji neka pretnja kraljevom
ţivotu. Nikolaj ima Tolju i Tamar da ga čuvaju, a Adrik bi navalio da
zanemare plan kako bi što pre otputovali u Hjar i pronašli člana
mreţe s pristupom letelici koji bi preneo vest u prestonicu. Kralj
Ravkije ima dovoljno ljudi da ga štite. Devojke na planini imale su
samo Ninu.
„Izgubljen je samo jedan dan”, rekla je. „Ima dovoljno vremena da
javimo kralju.”
„To nije bilo na tebi da odlučiš. Ali neću sada da o tome
raspravljam s tobom. Kad se vratimo u Ravkiju, moţeš da odgovaraš
za svoje postupke.”
„Ja ne idem s vama.”
„Nina...”
„Znam šta moram da uradim, Adriče, a nikada neću ponovo
dobiti ovakvu priliku. Ravkija me je pretvorila u vojnikinju.
Keterdam me je pretvorio u uhodu. Hana mi je pomogla da
postanem nešto sasvim novo.”
„Nina, ne misliš valjda da...”
„Mislim.”
„Nećemo imati nikakav način da te nađemo ovde. Bićeš bez
saveznika, bez sredstava. Ukoliko nešto pođe naopako, nećeš imati
izlaz.”
Nina je podigla pogled ka ruševini fabrike koja je tinjala. „Onda
ću prosto morati da probijem rupu u zidu.”

411
 Trnovita šuma je krvarila. Biljni sok koji je isticao iz njenih stabala
više nije bio zlatan, već crven, kao da je i on umro zajedno sa
Elizavetom. Stabljike su počele da venu, trnje da usahnjuje. Nikolaj
se oslobodio, a krv iz rana na njegovim šakama i nogama pokapala je
zemlju. Grudi su mu damarale, a ipak, jedini znak da ih je uopšte
probio trnom bio je oţiljak u obliku zvezde. Još jedan koji moţe da
doda u svoju zbirku.
Video je kako se velika palata u daljini kruni, kako joj se kule ruše.
Šta će preostati?, pitao se. I kako će se on i Zoja osloboditi sa ovog
mesta?
Prišao joj je posrćući. Leţala je na postelji od uvelog trnovitog
drveća i crvenog cveća dunje, kose rasute oko lica. Među granama
ispred nje nalazila se tamna hrpa mrtvih pčela. Sankta Elizaveta. Samo
nekoliko koraka dalje ugledao je gomilu kostiju, medveđih i ljudskih,
koje vetar pretvara u pepeo. Hoće li se ceo ovaj svet rasuti u prašinu?
Kleknuo je pored Zoje i opipao joj puls. Bio je ravnomeran.
Iznenadile su ga dve grivne od crnih krljušti na njenim zglobovima.
„Zoja”, rekao je, neţno je prodrmavši. „Zapovednice
Nazjalenski.”
Kapci su joj zatreperili i Zoja ga je pogledala. Nikolaj je ustuknuo.
U trenutku je pomislio da vidi... Ne, to je nemoguće. Zoja ga je
gledala svojim jarkoplavim očima.
„Jesi li dobro?”, upitao je.
„Jesam”, odgovorila je.
„Jesi li sigurna?”
„Hoćeš ti da ubiješ monaha, ili mogu ja?”
„Dobro si.”
Pomogao joj je da ustane, pa su otišli do mesta gde je Jurij bio

412
zakopan do grla u pesku. U nekom trenutku pacov se onesvesto. Krv
mu je curkala na nos.
Nikolaj je uzdahnuo. „Mrzim što moram to da kaţem, ali
moraćemo da ga poštedimo. Trebaće mi sve informacije koje
moţemo da skupimo o kultu Bezvezdanog i o tome kako su nas
Sveci doveli ovamo. Mislim da je Elizaveta moţda otključala moje
lance one noći kad sam se oslobodio iz palate.”
„Kako?”
„Rekla je da se njihove moći proteţu van Preklopa, ali samo tamo
gde je vera ljudi najjača. Jurij je bio u palati te noći. Moţda ga je
Elizaveta iskoristila da provuče svoje vreţe ili insekte pored mojih
straţara.”
Zoja je frknula. „Ti si ga pozvao da dođe.”
„Slobodno nam izaberi sledećeg gosta na večeri. Ţelim odgovore,
tako da će monah ţiveti. Zasad.”
„Onda moţda samo malo laganog mučenja? Mogao bi prosto da
me pustiš da ga šutiram u glavu sledećih sat vremena.”
„Ništa mi ne bi više prijalo, ali ne osećam se baš najbolje, i radije
ne bih da umrem u ovoj odeći. Moramo da vidimo moţemo li da
nađemo izlaz odavde.”
Zoja je sklonila dine od Jurija, pa su ga poloţili na leđa. Vezali su
mu ruke trakama tkanine sa Zojine kefte, i zapušili mu usta povrh
svega.
„Nikolaje”, rekla je Zoja, spustivši šaku na njegovu mišicu dok je
prizivala vazdušni jastuk koji će nositi monaha. „Da li je makar
uspelo? Jesi li slobodan?”
Nikolaj joj je namignuo. „Slobodniji neću biti.”
Nije imao srca da joj kaţe kako i dalje oseća da se čudovište nalazi
negde unutar njega oslabljeno, liţe svoje rane, ali čeka priliku da se
ponovo uzdigne.

Moć koja ih je drţala u trajnom sumraku, kakva god bila, umrla je

sa Svecima. Nikolaj i Zoja su hodali manje od sat vremena kad su
ugledali prvo treperenje zvezda.
Nastavili su dalje, uprkos ranama i umoru, sve dok napokon nisu

413
videli svetla u daljini, a sivi pesak Preklopa konačno se povukao
pred mekom livadom. I mada bi se Nikolaj najradije nametnuo
gostoprimstvu farmera, nisu smeli rizikovati da ih neko otkrije.
Sklonili su se u staru šupu sa alatom. Unutra je bilo vlaţno i
neudobno, ali nisu imali drugog izbora, osim ukoliko neće da se
odmaraju pod granama u šljiviku, a Nikolaj nije imao ni najmanju
ţelju da se nađe blizu bilo kakvog drveta.
S velikim zadovoljstvom je sklopio oči i pustio da ga obuzme san.
Više ga nikada neće shvatati zdravo za gotovo.
Zoja je još pre zore otišla u Kribirsk, i vratila se mnogo pre nego
što je očekivao, s konjima, torbom punom odeće za putovanje, kao i
mladim Grišorn Isceliteljem, da se pobrine za Nikolajeve rane.
„Ţao mi je, Vaše veličanstvo”, izvinjavao se dečak dok je zatvarao
rupe na Nikolajevim šakama. „Ovde će vam verovatno ostati oţiljak.
Još sam na obuci.”
„Šeretski oţiljak?”, upitao je Nikolaj.
„Pa... dubok?”
„Moţe i tako.”
Kad je završio, Zoja ga je poslala nazad. „Progovori s nekim o
ovome i smatraću to veleizdajom.” Neumoljivo se zagledala u njega i
rekla: „To se kaţnjava vešanjem.”
Posrtao je unazad kroz vrata. „Razumem, zapovednice. Naravno,
zapovednice.”
Zoja se namrštila i odmahnula glavom. „Kunem se da su sve
slabiji kad završe obuku. Samo sam se malo namrštila, a on je bio
gotov da traţi mirišljavu so.”
Nikolaj nije odgovorio. Ovoga puta nije bilo nikakve sumnje. Kad
je Zoja pogledom prostrelila mladića, oči su joj blesnule srebrnasto, a
ţenice se pretvorile u proreze. U jednom trenutku gledao je u oči
zmaja. Šta je to Zoja zapravo uradila da bi ih oslobodila? To pitanje će
morati da sačeka dok se ne nađu u bezbednosti palate.
Prenebregnuli su iscrpljenost i ostatak dana jahali bez stajanja.
Nikolaj bi povremeno osetio ţiganje u grudima, kao da mu je trn
tamo i dalje zariven. Jurij je bio vezan, ćutao je i drhtao, kapuljače
natučene nisko na čelo.
Ubrzo su saznali da se ono što se dogodilo u Razmorju osetilo
širom Ravkije, moţda i dalje. Zemljotresi su tresli sve do Ulenska na

414
severu i Dva Stolba na jugu. Nikolaj je znao da će biti i drugih
posledica. Tri najmoćnije Griše na svetu su umrle, a obred bez
sumnje nije prošao onako kako je bilo planirano.
Pre nego što su ušli u Os Altu, Zoja je Nikolaju sputala ruke i
privezala kanap za uzde njegovog i Jurijevog konja, kako bi izgledali
kao zatvorenici dok ih sprovodi kroz donji grad, preko velikog
kanala i duţ širokih bulevara koji će ih odvesti do blage padine i
zlatnih kapija palate. Nisu videli nikakve znake ţalosti, nijednu
zastavu na pola koplja. Nije bilo nereda na ulicama. Ili je Nikolaj bio
primetno manje omiljan u narodu nego što su se nadali, ili su Genja i
David nekako uspeli da sačuvaju tajnu njegovog nestanka.
Nikolaj je bio rastrzan između iščekivanja i straha. Kad je Zoja
otišla za Kribirsk, otpušio je monahu usta i brzo saznao da će se
trenutna situacija, koliko god bila loša, uskoro još više pogoršati.
Otvori vrata. Poslušao je, i nešto uţasno je prošlo kroz njih.
A opet, s prvim pogledom na krunisanog dvoglavog orla na vrhu
kapije i pozlaćenom krovu Velikog Dvora u daljini, raspoloţenje mu
se popravilo. Vratio se kući. Preţiveo je, a čak i ako nije izlečen,
nekako će on i Zoja i ostali pronaći način da nastave sa ţivotom.
Demon u njemu dobro ga je poznavao, ali sada je i Nikolaj znao
njega.
Zoja je dojahala do straţara na duţnosti, zbacila kapuljaču i rekla:
„Otvorite svojoj zapovednici.”
Straţari su smesta stali u stav mirno. „Moi soveremji.”
„Umorna sam i moram da odvedem ove zatvorenike ostalim
članovima Trijumvirata.”
„Imaju li dokument?”
„Ja preuzimam odgovornost za njih. Ali ako me primorate da još
malo čekam na svoju toplu kupku, takođe ću preuzeti odgovornost i
za vašu sporu smrt.”
Straţari su pročistili grlo i naklonili se. „Dobro došli nazad,
zapovednice.”
Kapija se raskrilila.

Očito je neka velika zabava bila u toku. Staze su bile osvetljene

415
fenjerima, a sa svetlucavih prozora Velikog Dvora dopirala je
muzika.
„Da li je moguće da su zaista uspeli da izvedu sve ono?”, s
nevericom je upitala Zoja.
„Kako moţeš da organizuješ bal za kralja koji nije prisutan?”,
upitao je Nikolaj. Nije moguće da su pokušali nekoga da prekroje
kako bi zauzeo njegovo mesto, zar ne? Ne bi imali vremena da ga
obuče, naročito za događaj od kojeg toliko toga zavisi.
„Moţda su obukli strašilo i stavili mu tvoju krunu”, rekla je Zoja.
„Trebalo bi da primenim tu strategiju na sastancima veća.”
Nisu bili sigurni šta bi moglo da ih čeka unutra, pa su proverili
monahove veze i dali mu kap Genjinog napitka za spavanje, za svaki
slučaj. Sakrili su ga iza ţivice i dogovorili se da se razdvoje dok ne
nađu nekog člana Trijumvirata, ili bilo koga s kim bi mogli da
pričaju, a da ne izazovu uzbunu.
Nikolaj je krenuo duţ juţnog krila palate, drţeći se senki, dok je
do njega dopirala muzika sa zabave. Primetio je nekakve pokrete u
staklenoj bašti. Sastanak ljubavnika? Neće im smetati. Poţurio je duţ
staklenog zida načičkanog minijaturnim drvećem narandţe, i taman
se spremao da zađe za ugao kad je ugledao... sebe.
Odjednom ga je uhvatio napad paničnog straha, um mu ispuniše
zbrkane misli. Šta ako on više nije bio Nikolaj? Šta ako je postao samo
čudovište? Šta ako je i dalje zarobljen u sumraku Preklopa, a sve ovo
je samo san? Pogledao je svoje ruke pune oţiljaka, ali ljudske, bez
kandţi. Ja sam Nikolaj Lantsov. Ovde sam. Kod kuće sam.
Ponovo je pogledao kroz staklo. Drugi on stajao je među voćkama
i fontanama staklene bašte, na bledoplavoj ešarpi vezanoj preko
grudi presijavala su mu se odličja. Znači zato nije bilo uznemirenosti
ni u provinciji ni u gradovima, zato nije bilo zastava spuštenih na
pola koplja. Iskoristili su njegov plan. Genja je prekrojila nekog
jadnička da igra ulogu kralja.
Nikolaj je bio istovremeno oduševljen i uvređen. Kad pomisli da
je neko tako lako mogao da zauzme njegovo mesto, pa lošiji čovek bi
tako nešto mogao da shvati kao poniţenje. A ipak, njegov um nije
mogao da ne raspreda o pogodnostima. Ovaj glumac bi mogao
umesto njega da sedi na drţavničkim večerama, otvaranjima sirotišta
i koncertnih dvorana. Nikolaj bi mogao da se nalazi na dva mesta

416
istovremeno. Ali šta ovaj njegov novi blizanac traţi ovde, daleko od
ostalih gostiju?
Odgovor se nametnuo sam od sebe, u obliku zelene haljine i
smaragda devojka. Veoma lepa devojka koja je nosila naizgled
veoma skupe dragulje. Zar to nije princeza Eri Kir-Taban? Pratilaca
nije bilo nigde na vidiku.
Njegova zamena koračala je tamo-amo, brzo pričala. Nikolaj nije
mogao da čuje šta govori, ali sve mu je to, na njegov veliki uţas,
mnogo ličilo na izjavu ljubavi. U šta ih je to ovaj laţnjak uvalio? I da
li su Genja i David odobrili tako nešto? Ovo je bio pravi trenutak da
se Nikolaj na vreme umeša, ali kako to da izvede, a da ne preokrene
čitavu predstavu?
Moţda grešim i samo raspravljaju o drţavnim pitanjima, s nadom je
pomslio Nikolaj.
U tom trenutku, njih dvoje su zakoračili jedno prema drugom.
Laţni kralj Ravkije zagrlio je princezu. Podigla je lice ka njemu, oči su
joj se polako zatvorile, usne razdvojile. I tada je Nikolaj ugledao noţ
u njenim rukama.

417
 Isaku su se znojili dlanovi. Nije bilo lako izbeći Tolju i Tamar.
Blizanci su bili iskusni plaćenici nadareni za to da se pojave tamo gde
ih najmanje ţelite.
Ali pri prvom pogledu na Eri u staklenoj bašti, znao je da bi rado
izbegao hiljadu obučenih vojnika samo da sada bude ovde. Nije imao
predstavu o tome kako je ona izmakla svojim gardistkinjama, niti
koliko će vremena imati pre nego što ih otkriju. Znao je jedino da ţeli
zauvek da je gleda. Haljina joj je bila boje zelene kruške, sa sloţenim
preklopima izvezenim slikama sokolova. Smaragdni češljevi
presijavali su se u tamnom vodopadu njene kose.
„Nikolaje?”, pozvala je, zavirivši u polumračnu staklenu baštu.
„Ovde sam”, prošaputao je. Okrenula se i osmehnula; kao da ga je
pesnica udarila u grudi. „Nisam bio siguran da ćeš doći.”
„Nisam ni ja bila sigurna da ću uspeti. Moje dvorske dame su se
od rane zore uzvrtele oko mene. Mislila sam da neću ulučiti nijedan
trenutak samoće da bih im pobegla.”
„Drago mi je što jesi.” Bilo je to apsurdno nedovoljna izjava, ali
nije mogao da smisli šta bi drugo rekao.
Zakoračila je prema njemu, a on je bez razmišljanja uzmakao za
korak, odrţavajući isto rastojanje između njih. Na licu joj je video da
ju je to povredilo i osetio se kao najgora budala na svetu.
„Ţao mi je”, ţurno je rekao, iako je znao da kraljevima izvinjenja
ne padaju Iako.
Skrstila je ruke pred sobom. „Da li sam... jesam li pogrešno
shvatila?”
„Ne”, rekao je. „Ne. Ali postoji nešto što moram da ti kaţem.” Isak
se u mestu okrenuo, počeo da šparta duţ drveća narandţe, dok je
slatki miris njihovih cvetova ispunjavao vazduh. Nameravao je da

418
kaţe toliko toga, ali u ovom trenutku ništa nije zvučalo kako treba.
Bio je siromašan mladić iz malog grada. Bio je straţar u palati. Mislio
je da je srećan. Bio je srećan sve dok ovo nije počelo. Ali kako?
Isak je poţeleo da moţe da je zagrli i poljubi, ali nije to mogao da
uradi kad je svaka reč koju joj je uputio bila laţ. A ipak nije mogao da
joj kaţe istinu ne ako bi time doveo čitavu zemlju u opasnost.
„Eri...”, zaustio je. „Da nisam kralj...” Glas mu je zamro. Šta je
tačno pokušavao da je pita? Pokušao je ponovo. „Šta ti se dopada
kod mene?”
Nasmejala se, a Isak je ostao bez daha, u navali zahvalnosti zbog
tog zvuka. „Da li je ovo test? Ili tvoj ponos prosto traţi tetošenje?”
„Moj ponos uvek ima potrebu za neţnom paţnjom”, rekao je, a
onda opsovao sebi u bradu. Tako govori Nikolaj, a on večeras nije
ţeleo da bude Nikolaj. „Ĉekaj. Reći ću ti šta se meni dopada kod tebe.
To što imaš petlju. Način na koji vitlaš mačem za obuku. To što uvek
kaţeš šta misliš. Ono kako izgledaš dok pričaš o svojoj kući pored
jezera.”
Nakrenula je glavu, i za trenutak joj je licem prošla senka tuge.
„Šta je bilo?”, upitao je, s jarkom ţeljom da joj iz misli obriše to što
joj je izazvalo bol, šta god to bilo.
„Ništa”, odgovorila je. „Jedino što bih volela da ovaj trenutak
potraje.”
Hteo joj je reći da bi mogao, ali nije znao da li je to istina. Nije
mogao ništa da joj ponudi. A ovo je bila neprijatna stvarnost: nije
imao predstavu o tome šta Trijumvirat zaista planira s njim. Hoće li
traţiti od njega da zauvek igra ovu ulogu dok oni vladaju Ravkijom?
Mislio je da nikako ne bi mogao da bude kralj koji im je potreban, ali
onda je večerao sa Eri i pomislio kako bi, s njom pored sebe, moţda
mogao. Da li bi Genja i ostali uopšte dozvolili takvu vezu? A ako bi
odbili, da li bi on imao hrabrosti da im se suprotstavi? Najgore od
svega, ono što ga je drţalo budnim još od te srećne večeri na ostrvu:
šta ako se pravi kralj vrati i izabere Eri za svoju nevestu? Da li bi Isak
morao da gleda kako joj se on udvara i kako se venčava s njom? Da li
bi morao da stoji u stavu mirno na kraljevskom venčanju u kapeli?
Da li bi Eri ikada shvatila da čovek za koga se udala nije onaj koji je
stajao u ovoj staklenoj bašti, ove večeri, srca ovako ispunjenog
čeţnjom?

419
 „I ja bih to voleo”, rekao je. „Voleo bih da na svetu nema nikoga
osim tebe i mene, da ne postoje zemlje, ni kraljevi i kraljice.”
Prišla je za još jedan korak, a onda je skliznula u njegov zagrljaj.
Bila je vitka, gotovo viţljasta. Bila je savršena.
„Eri”, rekao je privlačeći je sebi, dok je ona podizala svoje prelepo
lice ka njemu, kao da ga poziva. „Da li bi me mogla voleti i da nisam
kralj?”
„Bih”, rekla je, a on nije shvatao zašto su joj oči iznenada pune
suza. „Znaš da bih.”
„Šta nije u redu?” Obujmio joj je obraz dlanom, obrisavši suzu
palcem.
„Ništa nije u redu”, prošaputala je.
Osetio je trzaj kao da ga je odgurnula, pa je pogledao naniţe.
Nešto mu je štrčalo iz grudi. Njegov um je uspeo da pojmi oblik toga
u trenutku kad je osetio bol. Bodeţ. Na beloj dršci bio je izrezbaren
vuk. Ĉuo je mahnito udaranje u staklo, kao da neka ptica pokušava
da uđe u staklenu baštu.
„Zašto?”, upitao je dok je padao na zemlju.
I ona je pala s njim, spustila se na kolena, a suze su joj sada tekle
bez zadrške. „Za moju zemlju”, rekla je, ridajući. „Za mog brata. Za
moju kraljicu.”
„Ne razumeš”, pokušao je da kaţe. Sa usana mu se oteo smeh, ali
zvučao je pogrešno, kao prskanje mehurića.
„Oprosti mi”, rekla je i iščupala bodeţ iz njegovog tela.
Osetio je kako mu krv lipti iz rane i bol ga je preplavio.
Spustila mu je neţan poljubac na usne. „Jedina uteha mi je to što
nikada ne bi mogao da budeš moj. Ipak znaj, rado bih bila tvoja.”
„Eri”, zastenjao je, a svet je počeo da se mrači.
„Ne, Eri.”
Odnekud su do njega doprli uzvici, bat ţurnih koraka koji trče
prema njima.
„Svi tuguju za prvim cvetom”, tiho je odrecitovala.
Ko će plakati za ostalima koji padnu ?
Isak je posmatrao, bespomoćno, kako je uhvatila bodeţ i zarila
oštricu sebi u srce.

420
 Nina se paţljivo obukla. Nosila je haljinu najbleđe boje lavande,
pristojnog dekoltea, koja je savršeno odgovarala tenu i izdašnoj
figuri Mile Jandersdat. Nije stavila nakit. Kakve bi drangulije mogla
da priušti siromašna udovica? Ali najveći ukras fjerdeške ţene bila je
njena vrlina. Nina se osmehnula devojci u ogledalu, a izraz lica bio
joj je sladak i bezazlen.
Kosu boje lana zagladila je u urednu pletenicu oko glave na koju
bi i Izvor-mati bila ponosna, pa pronašla put do svetlarnika. Veliki
stakleni prozori bili su opervaţeni mrazom, a kroz njih je videla
zaleđen jarak i svetlucave kule Belog Ostrva u daljini. Ledeni Dvor
bio je očaravajući kao što ga je i pamtila.
Začula je korake iza leđa, okrenula se i ugledala kako joj se
pribliţava Jari Brum, vodeći ţenu podruku. Bili su izrazito lep par,
oboje visoki i lepo građeni.
„Enke Jandersdat”, srdačno joj se obratio. „Moja spasiteljka.
Molim te, dozvoli mi da te upoznam s mojom ţenom, livom.”
Nina je izvela kniks. „Velika mi je čast.”
Brumova ţena je uzela Ninu za ruku. Gusta kestenjasta kosa
padala joj je gotovo do struka, a nosila je haljinu od zlatne svile zbog
koje je njena smeđa koţa sijala kao jesen. Nini je bilo jasno od koga je
Hana nasledila lepotu.
„Ĉast je samo moja”, rekla je liva. „Koliko shvatam, moj muţ ti
duguje ţivot.”
Ĉim su teretna kola dobrano odmakla, Nina i Hana su probudile
Bruma. Rekle su mu da su dotrčale posle eksplozije i našle njegovo
telo u jarku pored druma. Imao je sreće što je preţiveo poplavu i
katastrofu u fabrici samo s malo većom čvorugom na glavi. Kakve
god sumnje Brum da je gajio prema Mili Jandersdat, bile su potrte

421
činjenicom da je ostala u Gaveleu kad su zemnikanski par i
zatvorenice Griše pobegli.
Nina i Hana su strpljivo čekale u manastiru kad se Brum vratio u
fabriku da vidi ko je preţiveo i dovede u red šta se moţe kao i da,
podzrevala je Nina, sakrije dokaze svog neuspeha. Industrijska
nesreća u kojoj su poginule dragocene zatvorenice bila je jedno, ali
uspešno bekstvo Griša nakon njegovog poniţenja u Ledenom Dvoru
prethodne godine predstavljalo bi propast njegove karijere. A Nini je
bilo veoma bitno da Jari Brum ne izgubi svoj povlašćeni poloţaj u
fjerdeškoj hijerarhiji. Za plan koji je imala na umu biće joj potrebna
svaka njegova veza i mogućnost pristupa s birokratama, vojnim
zapovednicima i plemićima na visokom poloţaju.
„Nije to moja zasluga”, rekla je Nina Uvi. „Zapravo je Hana
pokazala odistinsku hrabrost.”
„I to je još nešto što ti dugujemo”, rekla je liva. „Jari mi kaţe da si
zasluţna za izvanrednu promenu u ponašanju naše ćerke.”
„Ne mogu da prihvatim takvu pohvalu! Pripisujem to vašem
uticaju i postojanom starateljstvu Izvor-mati, neka je Djel čuva.”
Brum je ozbiljno klimnuo, a Ilvinim licem tada se razlio širok
osmeh.
„Hana!”, uzviknula je kad je njena ćerka ušla u prostoriju.
Ipak, tačno je da je Nina i te kako bila zasluţna za Hanin
probraţaj. Naučila ju je da se oblači onako kako odgovara njenog
visokoj, vitkoj figuri, naučila ju je da drţi prava leđa i hoda graciozno
kao dama, i naravno naučila ju je da glumi. A što se Haninog
poverenja tiče, pronaći će način da ga zaradi, a moţda čak i da ga
zasluţi. Nekako.
Ilva je zagrlila ćerku, a Brum se obratio Nini. „Hana mi kaţe da je
napokon spremna da zanemari svoje budalaste stavove i pronađe
muţa. Ne znam kakvu si magiju izvela s njom, ali sam zahvalan.
Mnogo se promenila.”
Bila je savršena i pre, pomislila je Nina. Ili bi bila, da je nisi orezivao i
čerupao kao što preterano priljeţan baštovan pokušava da oblikuje neuredan
ţbun.
Nina se osmehnula. „Mislim da je samo bilo pitanje vremena pre
nego što Hana otkrije šta joj je zaista suđeno da bude.”
„Moraš naučiti da primiš kompliment, Mila.” Poljubio joj je

422
vrhove prstiju. „Nadam se da hoćeš, s vremenom.” Pljesnuo je
rukama. „Da večeramo?”
Hana, srećnog i ozbiljnog lica, okrenula se ka ocu. Bila je obučena
u najtamniju riđu boju, a pegice na obrazima izgledale su joj kao
čestice polena. Kosa joj je i dalje bila kratko ošišana.
„Plašim se da je izvestan broj generala došao na raspravu o ratnim
pitanjima. I sam Vadik Demidov će uskoro stići u prstonicu”, rekao je
Brum. Nina se tome i nadala. Nameravala je da nauči sve što moţe o
tom pretendentu na presto Lantsovih, kao i o fjerdeškim planovima
bitke. „Dame, trudićemo se da vas ne uspavamo.”
„Biće nam drago da razgovaramo međusobno, tata”, rekla je
Hana. „Ima novih Gedringinih haljina koje treba razmotriti.”
Popustljivo joj se nasmešio i uhvatio ţenu podruku.
Ĉim se im okrenuli leđa, Hana je namignula Nini, a iz pogleda joj
je sevnula vatra.
„Idemo?”, upitala je.
Nina je uzela Hanu za ruku, pa su pošle za livom i Brumom na
večeru.
Zajedno će sagraditi novi svet.
Ali prvo moraju da spale ovaj stari.

423
 Zoja je čula komešanje i potrčala na tu stranu. Osetila je
pogrešnost u noći još i pre nego što je Tolja povikao. Osetila ju je u
vazduhu, kao da se pucketanje munja kojim je tako lako upravljala
sada nalazilo svuda, u svemu. Tako je bilo još otkako je uzela
Jurisove krljušti. Bio je s njom, s njom su bili svi njegovi ţivoti, sve
čemu ju je naučio, svi zločini koje je počinio, sva čuda koja je izveo.
Njegovo srce kucalo je s njenim zmajevo srce i osećala je kako je taj
ritam povezuje sa svime. Stvaranje u srcu sveta. Da li je ranije zaista
verovala u to? Moţda. Ali joj nije bilo bitno. Moć je predstavljala
zaštitu, a zadobijanje te moći, brušenje te moći, jedinu zaštitu koju je
mogla da postavi spram sveg onog bola koji je doţivela. A sada je
bila nešto više.
Sada je sve bilo drugačije. Ĉinilo joj se da joj se vid izoštrio, kao da
je svetlost ocrtavala svaki predmet. Osećala je miris zelene trave
napolju, dima od zapaljenih cepanica u vazduhu, čak i mermera
nikada joj nije palo na pamet da mermer ima miris. U ovom trenutku,
dok je trčala poznatim hodnicima ka gunguli u staklenoj bašti, nije
osećala strah, samo potrebu da poţuri, da stvori nekakav red u haosu
za koji je znala da će tamo zateći.
Ipak, nije predvidela zbrku koja ju je dočekala. Zatvorila je vrata
staklene bašte za sobom i zamutila staklo izmaglicom, u slučaju da
naiđu prolaznici. Mere obezbeđenja su se potpuno raspale bez nje.
Nikakvo iznenađenje.
Tamar je klečala pored šuneske devojke s bodeţom zarivenim u
srce. Genja je plakala. Tolja, David i Nikolaj, i dalje u zatvoreničkoj
odori, stajali su pored drugog tela mrtvog mladića koji je veoma ličio
na kralja. Svi su vikali uglas.

424
 Zoja ih je utišala praskom groma.
Svi prisutni su se kao jedan okrenuli ka njoj, i smesta podigli ruke,
spremni za borbu.
„Kako da znamo da si to stvarno ti?”, upitala je Genja.
„To je stvano ona”, rekao je Nikolaj.
„Kako da znamo da si to stvarno ft?”, zareţala je Tamar, ne
prekidajući ono što je radila sa šuneskom devojkom. Ĉinilo se da se
radi o izgubljenom slučaju. Devojka je i dalje imala boju u obrazima,
ali izgledalo je da joj je bodeţ probio srce. Zoja je odbila pomnije da
zagleda drugo telo. Bilo joj je suviše teško da ne pomisli na
probodenog Nikolaja u trnovitoj šumi, dok mu krv obliva pesak
Preklopa.
„Genja”, mirno je progovorila Zoja. „Jednom sam te napila i
uporno ti traţila da me pretvoriš u plavušu.”
„Zanimljivo!”, rekao je Nikolaj. „Kako je to ispalo?”
„Izgledala je veličanstveno”, odgovorila je Genja.
Zoja je otresla trunku prašine s rukava. „Izgledala sam jeftino.”
Genja je spustila ruke. „Odstupite. To je ona.” I onda je već
ţestoko grlila Zoju, dok je Tolja zgrabio Nikolaja u svoje ogromne
ruke i podigao ga sa zemlje. „Gde ste, dođavola, bili?”
„Duga je to priča”, odvratio je Nikolaj, zahtevajući da ga Tolja
spusti.
Zoja je ţelela da se čvrsto pripije uz Genju, da udahne cvetni miris
njene kose, da joj postavi hiljadu pitanja. Umesto toga se odmakla i
upitala: „Šta se ovde desilo?”
„Bodeţ je fjerdeški”, rekao je Tolja.
„Moţda jeste”, ubacio se Nikolaj. „Ali drţala ga je šuneska
devojka.”
„Kako to misliš?”, upitala je Tamar dok se luđački trudila da
povrati puls devojci. „I ona je bila napadnuta.”
„Da li joj je probodeno srce?”, upitala je Zoja.
„Nije”, rekla je Tamar. „To bi bilo van moje moći. Bodeţ je prošao
malo nadesno.”
„Moţeš li da je spaseš?”, upitala je Genja.
„Ne znam. Prosto pokušavam da je stabilizujem. Naši Iscelitelji će
morati da urade ostalo.”
„Video sam sve što se dogodilo”, rekao je Nikolaj. „Napala je

425
njega mene? Njega. A onda je okrenula oštricu ka sebi.”
„Znači, Šunezi hoće da smeste Fjerdeškoj?”, zaključio je Tolja.
Genji su ponovo linule suze. Klekla je i poloţila dlan na obraz
laţnog kralja. „Isače”, tiho je progovorila.
„Ko?”, upitala je Zoja.
„Isak Andrejev”, tiho je odgovorio Nikolaj, kleknuvši pored tela.
„Redov prve klase. Sin učitelja i švalje.”
Tolja je prešao šakom preko očiju. „Uopšte nije ţeleo da bude deo
ovoga.”
„Moţeš li da mu povratiš crte lica?”, upitao je Nikolaj.
„Teško je kad nema protoka krvi”, rekla je Genja. „Ali ću
pokušati.”
„To je najmanje što dugujemo njegovoj majci.” Nikolaj je
odmahnuo glavom. „Preţiveo je rat. Trebalo je da bude van
opasnosti.”
Genja je zatomila jecaj. „Mi... znali smo da ga izlaţemo opasnosti.
Mislili smo da radimo ono što je ispravno.”
„Princeza diše”, rekla je Tamar. „Moram da je odnesem kod
Korporalki u Mali Dvor.”
„Ovo nema nikakvog smisla”, rekla je Genja. „Zašto samo nije
ubila kralja to jest čoveka za koga je mislila da je kralj? Zašto bi
pokušala da ubije i sebe? I zašto bi princeza ţrtvovala sebe da to
izvede?”
„I nije”, rekao je Nikolaj. „Donesite mi čistu odeću. Vratiću se na
zabavu da proglasim kraj svečanosti. Ţelim da popričam s Hiramom
Šenkom. On je član kerčanskog trgovaškog veća s najvećim
ovlašćenjima ovde, zar ne?”
„Jeste”, rekla je Genja. „Ali nije zadovoljan tobom.”
„Biće. Neko vreme. Zaključajte vrata staklene bašte, i ostavite
Isakovo telo ovde.”
„Ne bi trebalo...”, zaustio je Tolja, ali Nikolaj je podigao dlan.
„Zasad. Kunem se da će imati sahranu kakvu zasluţuje. Za sat
vremena mi dovedite šunesku delegaciju u odaje mog oca.”
„Šta ako gardistkinje princeze Eri podignu uzbunu?”, upitala je
Genja.
„Neće”, rekla je Zoja. „Ne dok ne budu saznale da je njihov plan
uspeo i da je kralj mrtav.”

426
 Nikolaj je ustao, kao da ga rane više ne bole, kao da se uţasi od
prethodnih nekoliko dana uopšte nisu dogodili, kao da je demon u
njemu ipak pobeđen. „Neka ţivi kralj, onda.”

Dva sata kasnije, svečanost se svela na nekoliko srećnih pijanaca

koji su pevali u fontani s dvoglavim orlom. Većina gostiju povukla se
u krevete ili se iskrala u neki skroviti deo bašte da uţiva još malo.
Zoja i ostali vratili su se u staklenu baštu, a kad se Nikolaj pojavio,
sa sobom je dovukao i jednu preplašenu šunesku gardistkinju. Imala
je šiljato, prosto lice i nosila uniformu Tavgarada, dok joj je duga crna
kosa bila vezana u punđu navrh glave.
„Maju Kir-Kat”, rekla je Tamar. „Šta ona traţi ovde?”
Ugledavši telo na podu pored drveća limuna, gardistkinja je
počela da se trese. „Ali on...”, rekla je, zureći prvo u mrtvog kralja, a
zatim u Nikolaja. „Ali ti... gde je princeza?”
„Kakvo očaravajuće pitanje”, rekao je Nikolaj. „Pretpostavljam da
se odnosi na devojku koju smo zatekli s bodeţom u grudima, samo
pola palca daleko od aorte zahvaljujući sreći ili nedostatku snage,
sama zaključi. Trenutno se oporavlja kod naših Iscelitelja.”
„Morate da vratite princezu u naše okrilje”, mucala je
gardistkinja.
„Ona uopšte nije princeza”, oštro je rekao Nikolaj. „A vreme za
takve prevare je došlo i prošlo. Večeras je umro neduţan čovek samo
da biste vi započeli rat.”
„Hoće li da objasni bilo šta od ovoga?”, prošaputala je Genja. Zoja
se pitala to isto.
„Sa zadovoljstvom”, rekao je Nikolaj. Pokazao je na gardistkinju.
„Ţelim da upoznate pravu princezu Eri Kir-Taban, omiljenu šunesku
ćerku, drugu u liniji za njihov presto.”
„Kakva laţ”, prosiktala je gardistkinja.
Nikolaj ju je zgrabio za ruku. „Pre svega, nijedna pripadnica
Tavgarada ne bi dozvolila nijednom čoveku da je ovako uhvati da
zglob, kao da je poslednja ušećerena šljiva.” Gardistkinja je sa
zakašnjenjem pokušala da se oslobodi ruku. „Drugo, gde su ţuljevi?
Vojnik bi trebalo da ih ima na jastučićima dlana, kao Isak. Umesto

427
toga, njoj se nalaze na vrhovima prstiju. To su ţuljevi koji se dobijaju
od sviranja...”
„Katara”, rekla je Zoja. „Osamnaest ţica. Princeza je virtuoz na
tom instrumentu.”
„Znači, podmetnuli su ubicu umesto princeze, sa ciljem da se
pribliţi kralju”, rekla je Tamar. „Ali zašto je pokušala da ubije i
sebe?”
„Da baci jaču sumnju na Fjerdeţane?”, upitala je Genja.
„Tako je”, rekao je Nikolaj, „i da Šunezima pruţi razlog da krenu
u rat. Vladar Ravkije mrtav, jedna od članica šuneske kraljevke
porodice ubijena. Šunezi bi imali svaki potreban izgovor da povedu
vojsku na našu zemlju bez vođe, koju bi onda iskoristili kao uporište
za napad na fjerdešku juţnu granicu. Došli bi sa svom svojom silom i
bez namere da ikada odu.”
Na to je gardistkinja ili bolje rečeno princeza sklopila oči, kao da
priznaje poraz. Ipak, nije zaplakala, i nije zadrhtala.
„Šta bi se desilo s tobom, princezo?”, upitao je Nikolaj, pustivši joj
ruku.
„Trebalo je da dobijem novo ime, miran ţivot na selu”, tiho je
rekla. „Nikada nisam marila za politiku ili ţivot na dvoru. Mogla bih
slobodno da se bavim muzikom. Da se zaljubim u koga hoću.”
„Kakvu samo divnu sliku slikaš”, rekao je Nikolaj. „Da ne
predstavlja opasnost za budućnost moje zemlje, tvoja lakovernost bi
bila šarmantna. Jesi li zaista verovala da će ti sestra dozvoliti da
ţivotariš u nekom planinskom selu? Jesi li zaista mislila da ćeš
preţiveti ovu spletku?”
„Nikada nisam ţelela krunu! Ne predstavljam nikakvu pretnju
svojoj sestri.”
„Razmisli”, brecnula se Zoja, izgubivši strpljenje. „Omiljena si,
oboţavana, ćerka koju svi ţele da vide na prestolu. Tvoja smrt je
trebalo da pokrene ceo narod u rat. Kako bi tvoja sestra mogla
dozvoliti da ostaneš ţiva i time rizikuje da bude razotkrivena?
Predstavljala bi joj samo i jedino prepreku.”
Eri je isturila šiljatu bradu. „Ne verujem u to.”
„Tvoje gardistkinje su zadrţane”, rekla je Zoja. „Podozrevam da
jedna od njih ima naređenje da te smakne pre nego što i stigneš do
svog seoskog utočišta. Slobodno ih sama ispitaj.”

428
 Eri je nekako uspela da još više isturi bradu. „Hoću li morati na
sud, ili ćete me prosto pogubiti?”
„Nisi ti te sreće”, rekao je Nikolaj. „Ne, za tebe sam smislio mnogo
goru sudbinu.”
„Ostaću tvoj talac?”
„Nikad nisam voleo imena od milja, ali ako se tebi to sviđa...”
„Stvarno misliš da me zadrţiš ovde?”
“Oh, nego šta. Ali ne kao zarobljenicu, već kao svoju kraljicu.”
Zoju je iznenadilo kako su te reči pogodile njeno... šta? Njeno
srce? Njen ponos? Znala je da je ovakav kraj neizbeţan. Bio je to tok
događaja za koji se borila i koji je zagovarala. Pa zašto se onda
osećala kao da je ponovo ostavila jedno krilo nebranjeno?
„Naša veridba će mi doneti veličanstveni miraz”, rekao je Nikolaj,
„a činjenica da si toliko omiljena u svom narodu sprečiće tvoju sestru
da uznemirava naše granice.”
„Neću da pristanem na to”, rekla je Eri, a lice joj je dobilo svirep
izgled izraz jedne kraljice.
„Ili to ili pogubljenje, golubice moja. Misli o tome ovako: nećeš
visiti, ali cena koju moraš za to da platiš biće ţivot u luksuzu i moje
vrcavo društvo.”
„Trebalo bi da uzmeš vešala u obzir”, rekla je Zoja. „Biće brţe i
manje bolno.” Prijalo joj je da to izgovori, da ga začikava dok još
moţe.
Nikolaj je klimnuo ka Tolji i Tamar. „Odvedite je nazad u njene
odaje i dobro pazite na nju. Dok ne objavimo kraljevske zaruke,
postoji velika verovatnoća da će pokušati da pobegne ili da se ubije.”
„Šta ćemo da radimo s povređenom devojkom?”, upitala je Genja
kad su blizanci princezu ispratili iz staklene bašte i vratili se.
„Ĉuvajte je pod jakom straţom u Malom Dvoru. Ĉak i ranjena,
ipak je pripadnica Tavgarada. Nemojte to da zaboravite.”
„Da li je prava Maju ikada stvarno mislila da prebegne?”
„Mislim da jeste”, odgovorila je Tamar. „Imala je brata blizanca.
Mislim da su ga odveli na obuku za kerguda. Moţda se nadala da će
oboje izvući iz Hanovine Šu.”
„Keben”, rekao je Tolja, spustivši šaku sestri na rame. Zoja nije
znala tu reč. „Ako su je otkrili, moţda je upotrebila sopstveni ţivot
kao zalogu za slobodu svog brata.”

429
 „Biće to zanimljiv razgovor jednom kad se probudi”, rekao je
Nikolaj. Ponovo je kleknuo pored Isaka. „Sutra ću da pišem njegovoj
majci. Moţemo barem da mu dodelimo penziju kao palom heroju, i
postaramo se da njegova porodica ni u čemu ne oskudeva.”
„A telo?”, tiho je upitao Tolja.
„Odnesite ga tunelom u Lazlayon.”
Genja je prstima okrznula Isakov rever. „Smesta ću početi da
radim na njemu. On... uopšte nije oklevao. Kad smo mu rekli šta je na
kocki...”
Tolja je briţljivo podigao Isakovo telo svojim ogromnim rukama.
„Imao je srce kralja.”
„Šta si rekao Hiramu Šenku?”, upitala je Genja, otirući vrele suze
sa oţiljaka na obrazu. „Osmeh mu je bio širi od kriške lubenice.”
„Dao sam mu planove naših podvodnih plovila.”
„Izmars'ye?”, upitala je Tamar.
„Naoruţanih?”, upitao je Tolja, uznemireno.
„Plašim se da je tako. Koliko shvatam”, rekao je Nikolaj, „Aparat
je nestao, a Fjerdeška maršira da pruţi podršku pretendentu na
presto iz loze Lantsovih. Jel' zgodan?”
Tamar se namrštila. „Aparat?”
„Pretendent iz loze Lantsovih. Pretpostavljam da to nije bitno. Ali
da, dao sam Šenku prave planove. Idemo u rat. Kerčanski novčani
fondovi biće nam bolno potrebni, isto koliko i naši novi šuneski
prijatelji.”
„Zemnikanci...”, pobunio se Tolja.
„Ne brini”, rekao je Nikolaj. „Dao sam Šenku ono što ţeli, ali
ubrzo će otkriti da to nije ono što mu je potrebno. Ponekad morate da
nahranite demona.”
„Šta to znači?”, upitala je Genja. „Nameravaš li da nam kaţeš gde
ste bili?”
„I da li ste našli lek?”, dodala je Tamar.
„Jesmo”, odgovorio je Nikolaj. „Ali nije se skroz primio.”
„Monah, dakle, nije bio ni od kakve pomoći?”, upitao je Tolja.
Nikolaj i Zoja su se pogledali. Duboko je udahnula, a onda
klimnula. Kucnuo je čas da ostali saznaju. „Imamo neke loše vesti.”
„Ima ih još?”, upitala je Genja.
„Ovo je Ravkija”, rekli su Nikolaj i Zoja istovremeno.

430
 „Uvek ima još loših vesti”, čula ga je kako završava rečenicu dok
je ona otišla u predvorje da dovede njihovog zatvorenika, kome su
ruke i dalje bile čvrsto vezane. Probudila ga je tečnošću iz Genjine
crvene bočice, uţivajući u načinu na koji se prenuo, u kratkoj
zbunjenosti u njegovom pogledu.
„Jurij?”, progovorila je Genja. „Šta je on uradio? Neko je zbog
njega umro od dosade?”
Zoja je cimnula konopac, i monah se našao potpuno obasjan
svetlošću. Kapuljača mu je pala.
Genja je oštro udahnula, izmakavi se, dok joj je šaka poletela ka
povezu preko oka. „Ne. Nemoguće. Ne.” Nikolaj joj je umirujuće
poloţio ruku na rame.
Monah je i dalje bio previše visok i previše mršav, ali kretao se s
novom gracioznošću. Lice mu je bilo sveţe obrijano, naočare nestale.
Kosa mu je izgledala tamnije, zaglađena i sklonjena s čela, a činilo se
da su mu se promenile i same crte lica, da su mu se kosti rasporedile
na oštriji, elegantniji način. Oči su mu blistale sivom bojom kvarca.
Tamar je zakoračila ispred Genje, kao da je ţeli zaštititi.
„Nemoguće.”
„Samo neverovatno”, blago je rekao Nikolaj.
Kad je Zoja uništila telo koje je Elizaveta s toliko ljubavi očuvala,
videla je kako senka odlazi iz vatre, ali u tom trenutku nije shvatila
šta to znači. Mračnjakova moć se razbila jedan njen deo ostao je u
ranjenom senovitom vojniku koga je obred umalo uništio i koji je i
dalje ţiveo u Nikolaju. Ali ostatak, duh koji je počeo da curi iz tog
vojnika u telo koje je Elizaveta pripremila... Zoja je trebalo da zna
kako Mračnjak ne bi propustio priliku da se oslobodi.
Juliju se ispunila ţelja. Pomogao je svom Svecu da se vrati. Da li se
mladi monah dragovoljno prepustio? Radosno? Ili je u svojim
poslednjim trenucima, ispunjenim vatrom i uţasom, preklinjao da
zadrţi svoj ţivot? Zoja je znala da Bezvezdani Svetac neće pokazati
milost prema njemu. Mračnjaka nije zanimalo da odgovara na
molitve.
Nikolaj je došao do tog otkrića u šupi gde su se sklonili, za vreme
dok je Zoja išla u Kribirsk.
„Pusti me da ga ubijem”, rekla je čim joj je Nikolaj pokazao.
„Moţemo ovde da zakopamo telo. Niko nikada ne mora da sazna da

431
se...” Nije uspela da izgovori. Da se vratio. Nije mogla to da kaţe.
Odbila je.
„Ako ga ubijemo, moţda se nikada ne oslobodim demona”, rekao
je Nikolaj. “A spremamo se u rat. Nameravam da iskoristim sve što
imamo.”
Drţali su mu zapušena usta sve vreme puta do Os Alte, ali Zoja je
samo zbog zabavljensti koja se čitala u tim sivim očima neprestano
ţelela da mu slomi vrat.
Nikolaj je uporno tvrdio da postoji način na koji bi mogli da
iskoriste njegovu moć. Zoja je samo ţelela da ga ponovo gleda kako
gori.
Tako da će čekati. Moţe da bude strpljiva. Zver unutar nje
poznavala je večnost.
Sada je Zoja pogledala Genju, koja je prinela šake pune oţiljaka
usnama, pogledala je Toljin bes, Tamarine isukane sekire. Pogledala
je svog kralja i ţenu koja će mu uskoro postati supruga.
Mi smo zmaj i mi ćemo sačekati naš trenutak.
„Toliko mojih starih prijatelja, okupljenih na jednom mestu”,
rekao je Mračnjak usnama odanog, lakovernog dečaka, još jedne
budale koja ga je volela. „Lepo je vratiti se kući.”

432
 Pre svega, mojim čitaocima, starim i novim, koji su mi omogućili
da nastavim ovo putovanje kroz Grišaverzum hvala vam. Ne bih
mogla ni da zamislim bolje saputnike.
Veliku zahvalnost dugujem veličanstvenoj ekipi u Imprintu: mojoj
genijalnoj urednici Erin Stajn, koja mi je dopustila da joj ovu knjigu
predstavim za ručkom na Comik Conu u San Dijegu; dizajnerskim
vojnim zapovednicama Natali S. Suza i Elen Duda; Dţonu Morganu;
Nikol Oto; Rejmondu Ernestu Kolonu; Melindi Ekel; Don Rajan;
Vesliju Tarneri; i Dţesiki Ĉang. Bila bih potpuno izgubljena da nije
bilo njihove genijalne konsultantske udarne jedinice u kojoj su bili
Mariel Doson, Morgana Dubin, Moli Elis, Tereza Feraiolo, Dţulija
Gardiner, Ketrin Liti, Keti Halata, Lusi Del Priore, Elison Verost,
Melise Zar, zatim tima Fierce Reads, Dţenifer Gonzalez i tima zadu-
ţenog za prodaju, Kristin Daleni, kao i večito neustrašivog Dţona
Jageda.
Beskrajnu ljubav i zahvalnost šaljem mojoj New LeafLiterary
porodici: Puji Sabazijan, Hilari Pekeone, Devinu Rosu, Dţou Volpu,
Ketlin Ortiz, Mii Roman, Veroniki Grijalva, Ebigejl Donahi, Kelsi
Luis, Kasandri Baim, i naravno, Dţoani Volp, koja me je u svakom
trenutku drţala za ruku i čuvala mi leđa. I posebnu zahvalost
dugujem Melisi Rogal, ubici dţinova.
Ţelim da zahvalim i Holi Blek i Sari Riz Brenan, koje su mi pruţile
dragocene povratne informacije u vezi s ranim verzijama ovog
rukopisa; Morgan Fehi, za pomoć u razvrstavanju mojih svetaca i
imenovanju kraljeva; Rejčel Martin, koja mi je ponudila savete i
ohrabrenje prilikom pisanja poslednje verzije; Robin Bejkon, koja
pravi ubistvenu juţnjačku pitu i veličanstvene kolače sa sladoledom;
Zigiju, Ĉoveku Đuletu, koji me je nasmejavao i nasmejavao; kao i
Erin Dafem, koja me je terala da se pokrenem čak i onda kad sam
stvarno, stvarno ţelela da ostanem na istom mestu. Zahvalnost
takođe upućujem Meri Lu, Rejnbou Rouel, Robin Vasermen,
Kasandri Kler, Sabi Tahir, Robin Lafevers, Danijelu Hozeu Olderu,
Keri Rajan, Kristin Patrik, Grečen Maknil, Dţuliji Kolard, Nadin
Semero, Petty Patties (long may they reign), kao i Eriku, za svako
aloha.

433
 Hvala i Emili, Rajanu, Kristin i Semu za svu njihovu ljubav i
strpljenje, kao i mojoj uvrnutoj i divnoj mami, koja trpi moje oluje.

434
 Na sledećoj strani moţete pročitati rukom pisane pribeleške
autorke Li Bardugo o nadahnuću vezanom za određenu ključnu
scenu u knjizi.
Oprezno nastavite. Naredne stranice sadrţe detalje koji će vam
pokvariti čitanje ukoliko niste već završili Kralja sa oţiljcima!

435
436
437
438
439
440
441
442
443