1

Zoran Slavi
JEDNOG JUTRA, U VRTU

Miroslavu se konano dogodilo neto neuobiajeno.

Meutim, ne i neverovatno. Samo nesvakidanje i na prvi po
gled teko objanjivo. Iz niza predvidljivih i dosta otunih
ivotnih okolnosti, koje su ga kao obru sivila poslednjih
godina zarobile, iskoraio je u jedan skoro mistian preokret.
Taj dogaaj, iako po vid ljivim dimenzijama sasvim lokalog
znaaja, takorei samo deo intime njegovog stanita, vidno
ga je uzbudio i prekomerno mu uzburkao modane
aktivnosti. Dok, skriven iza izbledelozelene zavese, s
uzbuenjem gleda kroz prozor, razmi lja ubrzanim ritmom
koji nije karakteristian za njega. Oni koji ga povrno
poznaju, moda bi to definisali i kao blagu paniku. Istini za
volju, takvih nije mnogo, a u danu kada se obznanjuje
dogaaj koji emu promeniti ivot, niko od njih nije sa njim.
Svi e, dakle, moi samo da zapaaju posledice promene
koju je u njegov ivot unelo udo to je osvanulo u njegovoj
bati. Saznanje, ne njegovo, ve pisca ove beleke, koje
sadri u sebi podatak da u pozadini ove storije postoje jo
neko liko indirektno i direktno umeanih osoba, sve do
samog okonanja opisanog incidenta nee uticati direktno na
njegove dimenzije i formu.
Naizgled, Miroslav Vladimir je, u nedelju pre podne, opet
usamljen u svojoj samoi i svojim strahovima. Do
ponedeljka izjutra nee smoi hrabrosti da bilo kome saopti
vest o neobinom dogaaju koji kao da je s neba pao u
njegov vrt. Nee to uiniti ak i kad je u pitanju njegova

2
dugogodinja prijateljica Katarina koju oekuje u nedelju s
veeri. Kao to od nje, iz samo njemu razumljivih razloga
krije neprijatnosti koje su mu se poslednjih meseci
izdogaale na poslu! Tamni, duboko sivi, kolutovi oko oiju
kao da su mu tokom protekle noi postali jo izraeniji. Ipak,
to to mu se deava veini njegovih sugraana nee se nikada
dogoditi. Nedelja je. Jesen. Sam je u kui. Oblaan i tup dan.
Teko objanjivo zavijanje vodovodnih instalacija, koje je
trajalo ve nedelju dana, nije ni tog neobinog dana sasvim
prestalo ali je bilo potisnuto u drugi plan. Miroslav je znao da
se mora kad-tad ozbiljno posvetiti tom zavijanju iz
instalacije, ali sada je imao vei prob lem. Cevi su se ionako
primirile. U njegovu ivotnu slagalicu uleteo je krupniji
izazov! I vodoravano i uspravno ukrtenica, skoro dva metra
visoka, zahtevala je odgovore koje nije znao. On koji ve
etrdeset godina marljivo, pedantno i bez prevelike strasti, ali
sa beskrajnom upornou, reava najraz liitije "ukrtene
rei, reenice i poglavlja.
"Neko je iskrcao brdo hartije u moj vrt: i kubik peska.
Hartija je bila ve koriena - tampana. Pesak je leao
nekako sporedno, zanemaren. Jutro, meutim, u kome je sve
osvanulo bilo je obino. Tromo i zamueno jutro u
provinciji. Zapitao sam se, jo nerazbuen: da nije to moj
omiljeni Bores eleo da me upozori na opasnost od
nekontrolisanog rasta svakojake tampane mase. Sve u
svemu, podne je ve a ja ne smem da zaem meu prosuta
slova: mogu me okruiti i optuiti u isti mah za ko zna koje
ogreenje. Moda sa dna istovarene gomile ve iznie
neposlato pismo u kome neko poruuje: "Uguen ti je i san".
Nasumice udruena slova moda snuju zasedu. Virim, zato,
oprezno kroz prozor: hartija, meutim, uti sadenuta na
mestu poseenog oraha. Izaem u vrt. etam od dvorine
ograde do kapije, naizgled nezainteresovano. Moda me
posmatraju naruioci ove none isporuke - pomislim

3
nervozno. To to neu rukopisno brdo glasno da
prokomentariem izgleda da ih ne zadovoljava. Ne odaju,
meutim, ni na koji nain svoje prisustvo. Negde u kasno
popodne zakljuim: moram da uvebam opis ludila; da se
pretvaram da vidim kamion koji izmie. Jer, moj je vrt sad
zapravo barutana tueg smisla. Takva gomila tampanih
znakova u slobodnom prostoru, batama, vrtovima, na
terasama, ardinjerama, trgovima naeg grada nikada do
sada nije viena. Vano je ipak da slova do noi ptice ne
raznesu. Opasnost od irenja znakovnih infekcija veoma je
izvesna. ta da uinim sa peskom, koji je na dohvat ruke i
skriven od pogleda znati eljnika sa ulice, brzo sam odluio:
u Kiov u "Peanik"da ga ulijem, jo do pod neva.
Neverovatna je lakoa s kojom se upija u ovu knjigu. Jednog
momenta posumnjam ak da je iz nje i istekao. Sa
nepovezanim knjigama, knjigama bez korica, sa mnotvom
sadraja, beleaka o piscima, pred govorima, pogovorima,
recenzijama, konano sa otrgnutim stranicama iz kojih
naprosto naviru slova, rei, reenice, paragrafi, poglavlja - ne
znam ta bi zapoeo. Naravno, kada uz pomo mraka,
bezbedno i neopaeno, zaponem da pretraujem
nesvakidanju poklon-gomilu, sve e mi biti jasnije."
Uhvaen u ralje modane oluje koja se nazire i iz njegovog
uzburkanog toka svesti, skriven granjem i ibljem koje od
izlaza u vrt tvore skoro tunel, voen nekim mikroludilom
koje ga je zaposelo im je gomila hartije hrupila u njegov
azil, prvo je pesak uklonio: Naravno da je u svemu Ki bio
nevin i faktiki neupleten, uz ogradu da se ne moe porei
indirektno zraenje "Peanika" na ovakve posveenike
knjievnosti u kakve je Miroslav svakako spadao. Sav u
psihikom gru, da se to pre umea u obilje knjievnosti,
koji nikada nije do tada osetio, profesor Vladimir je s
nestrpljenjem ekao mrak.

4
 Oko deset sati i trideset minuta, uvee, rane jeseni
2002. godine Miroslav Vla dimir, oprezno, ne palei svetlo
na vratima koja iz kue vode u vrt, stupa u dosta plitku tamu
kroz koju se naziru najbitnije konture raznovrsne hartije koja
ga opseda od buenja. Pre prvog dodira sa tampanim
stranicama Vladimira zapahnu neodreeno rezak miris u
kome on nedvosmisleno prepozna karakteristike ubualog
vremena. Toliko je itao o nje mu, prole su godine i decenije
usamljenikog prouavanja, da je prepoznavanje moralo biti
munjevito i pouzdano. Pomisli zatim, osvrui se sa
zebnjom, podozriv naroito na suseda iz broja 34. ija je
ograda prema njegovom vrtu bila najnia i sa kojim ni
njegovi pokojni roditelji nisu bili u najboljim odnosima:
"Vreme, unazad poremeeno, saekae me kao smrt nekog
u koga verujem. Brdo hartije, iz koga dopire, moram liiti
smisla. Kljune rei podmititi hitro. Ili bolje sa smislom,
prepakovanim u nekoj antikvarnici, moda da pokuam
pregovore. Na izlazu me, ako se vratim neozleen, svakako
oekuje pamenje: Bez njega sam, brzopleto, zaao u vrt
opsednut neoekivanom poiljkom. Oni koji su mi orah pre
par meseci muki odsekli, brdo e hartije morati da gutaju.
Sat koji su nasilnici tom prilikom izgubili, sada je ispod
gomile papira. Slova i njihov podivljali smisao mogu mu
nakoditi. Da li vreme iz njega ili iz knjiga istie? Ne umem
sam da iznaem odgovor. Kad bih se i odluio da presloim
poturenu hartiju, u koliinama dovo ljnim za dva ivota, sve
e ipak ostati poremeeno. Iz bljeska, u magnovenju,
prozivljenog, dve se, iskljuujue stvari mogu naslutiti:
Miroslav u oku postaje pesnik, ili profesor Vladimir zapada
u ludilo.
Okrenuvi se na tren, kao u molitvi, prema mahovini koja
je osvajala severni zid vrta, Miroslav ue u kuu s prvim
naramkom neukorienih stranica koje su mu od tog dana
postale vie od sudbine. Dok oprezno sputa sadrinu knjiga

5
na pisai sto u dnevnoj sobi, posmatrajui kako se unet
sadraj u momentu stapa sa tamnoplavom povrinom,
pomisli kako je zateeni pesak ipak deo neke druge prie
koja mu se istovremeno zameu u onom delu ivota to mu
se od detinjstva izmie i ljuti ga. "Da, - promrlja profesor,
pesak, ova kupa peska, bez obzira to sam je ve smestio u
Kiov svet, nije iz istog ''filma''. Samo je satnica ista. Pesak
je neko drugi kriom usadio u svet mog vrta. Slova su jedno
a zrna peska neto sasvim drugo. Jedino im je moje vreme
zajedniko." Knjievnost, moda filozofija i istoriografija u
rimfuzi i preobilju, kao neki Golem, potresa ga iz sata u sat
sve intenzivnije.
Klasian i skoro logian uvod u priu o provincijskoj
diverziji sa brdom hartije, me utim, izgleda ovako: nakon
slubenog nesporazuma, tanije bi se reklo zapravo velike
svae i razoarenja, u Institut za knjievnost, u kome je
proveo decenije, odnosno posle skoro fizikog sukoba s
njegovim direktorom - Dr Stojanoviem, i nekolicinom
kolega, Miroslav Vladimir je napustio posao, stan, Beograd i
prekinuo dosta uspenu naunu kari jeru. Spor oko tog da li
Andriu priznati makar i delimino hrvatske korene bio je ini
cijalna kapisla raskida sa mirnom naunikom karijerom.
Sada je ulogoren u svom rodnom provincijskom gradu. U
sivozeleno obojenoj kui svojih roditelja koji su u meu
vremenu umrli. Boravi najvie u svojoj bivoj sobi ,"deijoj
sobi," pretvorenoj u radni prostor. Tamo, s dosta nesuvislim
uzbuenjem, sada ita prvi list tampanog materijala uzetog
sa uznemirujue gomile koja od noi lei usidrenu u vrtu. To
je do nedavno zaista bio dom samo njegovih roditelja a ne i
njegov jer je, iz raznih razloga, vei deo detinjstva i mladosti
proveo kog tetke i tee u Beogradu, u Palmotievoj 23. I,
naravno, zbog de setogodinjeg sukoba sa mlaim bratom
Ratkom, tihim majinim favoritom.

6
 Gomila odtampanih ideja poela je vrlo brzo po
oktrivanju da zrai uznemiravajuu, reklo bi se, negativnu
energiju. Jedva saekavi da se Katarina istuira i ode, posle
dosta mlakog voenja ljubavi, to nije bila samo posledica
nestrpljenja da se to pre suoi sa nasumice izdvojenim
delovima papirne humke koja je, u meuvremenu, pokrivena
ciradom treperila u vrtu, ve i nagomilanih godina njihovog
ritualno nedeljnog seksa, Vladislav je zaronio u prvi tabak
tampanog materijala. ena omekalih kontura ali jo
zavodljiva i poeljna, njegova ljubavnica ve desetak godina,
iz prestonice je godinama dolazio svake nedelje da bi se
susreli, tek je zakljuavala dvorina vrta, u treem dnev niku
je neki mafija optuivao biveg legionara, eksplodirala je
takoe u tom danu i neka amerika svemirska letilica, a
profesor sociologije kulture Miroslav Vladimir ve ronio
prvim slojem reenica zahvaenih sa gomile.
"S Kamijem u ruci ekam brodove u povratku. Moj
Mediteran ostao samo u njegovom "Letu". Prolost su mi
uzeli. More koje znam je izbledelo. Nema ga ni izbliza. Ili mi
pog led trne. Od trunja u svetlosti plimu tkam. Oaj svoj
presvlaim u razmak seanja. Jo uspevam da ga dozovem.
Da odglumim dubinu. Samo jednu sliku pamtim: Ostalog
nema. Miris u njoj pretee. Boje su sastrugane. I nebo
zavreno. Brodovi i dalje ne dolaze: Sa mo ekamo u
skupini. A svako sam za sebe" - ita Miroslav tekst koji ga na
neto podsea ali mu u urbi izmie pravi kontekst.
Katarina Abrozi, za to vreme, u svom stanu na etvrtom
spratu ulici Nikole Tesle 56, uznemirena, na ivici plaa a sve
zbog Miroslavlje zbog neshvatljivo indiferentnog po naanja,
uronjena u mlaki vodu, u kadi bazaltnomrke boje, sa
strepnjom razleda svoje nago telo. Za vreme uurbanog
tuiranja u kui svog dugogodinjeg prijatelja nije jo imala
tu ideju. Trai pomno detalja koji su, eventualno, Miroslava
mogli da oneraspoloe. U tom paninom traenju ona nailazi

7
na mesta koja telu, na grudima, butinama, stomaku umanjuju
privlanost ali odmah se dosea da je ona, Katarina Ambrozi,
kontrolor u Privrednoj banci, uvek doterana, ista do
sterilnog, fakultetski obrazovana, pasionirani lan Gradske
biblioteke, ljubitelj slikarstva, ak u neku ruku i znalac te
umetnosti, sek sualno veoma aktivna iako ne i
promiskuitetna, potpuno isto izgledala i pre nedelju dana
kada je Miroslav, naravno u subotnje popodne, u ekstatinom
zanosu uivao u njenom telu. ak joj, mimo svih obiaja, jo
isto vee telefonirao " da sa njom podeli jo jedanput lepotu i
snagu erotskog popodneva". Odakle onda dananja
ravnodunost - razmiljala je Katarina, nesvesno milujui
svoje grudi, da bi na samom izlasku iz kade, u momentu
dodira mlake koe i prohlaenog vazduha, zakljuila da mora
da je u pitanji neka druga ena.
Sa sat zakanjena od uobiajenog vremena, penzionisani
major vojne obavetajne slube, Pavle Punii, svojim
dvogledom, po svakosubotnjem obiaju, sa petog sprata iste
viespratnice u ulici Nikole Tesle, nervozno ali zaludno je
osmatrao ulaznu kapiju kue u Masarikovoj 15. Njegova
kominica Katarina, kojoj se, indirektno i neuspeno ve
godi nama udvarao, iz njemu nepoznatih, a njoj i Miroslavu
poznatih ali i razliitih razloga, ranije je izala iz profesorove
kapije. Neraspoloenje Puniievo izazvalo je proputena
prilika da Katarinu, desetak minuta docnije, presretne na
ulazu u zajedniki soliter, jo obavijenu mirisima tek
obavljenog ljubavnog ina. Tako je bivalo ve godinama, sve
do ovog sluaja. Umesto njene izazovne figure, u
Vladimirovom vrtu ugledao je neoe kivanu kupolu, po
svemu sudei knjiga, prekrivenu samo delimino ciradom.
Veliina tog neoekivanog gabarita u vrtu "profesora koga su
proterali iz Beograda" - kako je grad procenio Vladimirov
dugu boravak u zaviaju, nesamerljiva gomila knjiga,
veinom bez korica, ili samih korica u kojim nema knjiga, uz

8
bes zbog izgubljenog tajminga u kontroli nazahvalne
Katarine Ambrozi, u toku su naredne, loe prospavane noi,
porodile odluku da nekom, nije jo znao kome, prijavi veliki
i sakrivenu koliinu neega u dvoritu pro fesora koji, iz
nepoznatih razloga, boravi u mestu, a nije se ni zaposlio. A ta
no, izmeu nedelje i ponedeljka bila je za najmanje tri
osobe u ovom gradu nesvakidanja. Katarina je bila
uzbuena zbog pomisli da Miroslav ima novu ljubavnicu,
koja je mlaa i moe da je istisne, Pavle Punii je mozgao o
tome da li su ispod cirade zaista knjige, zato ih toliko i o
emu su, dok je jedino profesor Vladimir bio budan iako je i
on bio u pijanstvu od silnih rei i reenica koje je na mah
pokuavao da pojmi. Da li je i voza kamiona koji je
iskipovao milione odtampanih slova u batu Miroslava
Vladimira imao nemirne sno ve, teko je rei. To je u
mnogome zavisilo od njegovog odnosa prema pisanoj rei
uopte, zatim udobnosti postelje u koju je legao, odnosno
koliine piva koje je te veeri ispio. Jedino se zna da on
jedini od umeanih u aferu istovarene hartije profesora nije
lino poznavao. Nije znao ak ni direktnog naruioca tog
posla. To je moda samo Miroslav mogao da nasluti...
Ponedeljak izjutra. Katarina je, jo vidno neraspoloena
zbog nedelje koja je zapoela mlakim voenjem ljubavi sa
profesorom Vladimirom a zavrila se provalom ljubomore,
otila na posao u na posao u Privrednu banku. Tamo e se
zadrati do kasnog podneva jer je tog dana imala sednicu
Upravnog odbora. Voza kamiona ZR -324- 234, uputio se na
slubeni put u Leskovac, po neke hemijske proizvode. Ne
razmilja o tovaru knjiga koje je u noi izmeu subote i
nedelje iskipovao u dvorite u ulici Nikole Tesle. Prilikom
priprema kamiona za put, pronaao je jednu knjigu bez
korica, zaglavljenu uz samu kabinu vozila. Pokuava da
proita par prvih reenica ali brzo odustaje uz upitanost,
kome su potrebe takve budalatine i to u takvim koliinama.

9
Ne ne optereuje se ni pitanjem zato je knjige morao tokom
noi da istovaruje i to bez potpisane prijemjce od strane
primaoca, koga uostalom nije ni video.
Miroslav od ranog jutra ita: "I smrt koja u svetlosti dolazi
bunija je.Ti si svoj Me diteran poneo u magnovenju. Mene
boli more dok rekom ravnicu tumaim. Da li si sve dovrio.
Dovoljno da li si prepeaio. Leto dal' se rasprslo kad si oaj
okonao. Crne haljine od cica na kraju su reenice. Mogu li
Stranca na svoj brod da pozovem." na ovom mestu prekida
itanje, koje mu izaziva asocijaciju na Albera Kamija, jer iz
susedovog dvorita zauje deiji glas koji izgovara isti tekst
koji on ita, ak par sekundi pred njaei. Da bi se uverio da
ne halucinira, tiho silazi u brljenom zasveden izlaz u vrt,
zaviri u komijsku batu i tamo ugleda petogodinjeg
susedovog unuka koji, gledajui u neko okruglo ogledalo,
nezavisno do Miroslava, skoro mehaniki izgovara tekst koji
se sada direktno nastavlja tano na ono mesto gde je profesor
Vladimir prekinuo itanje izaz van deakovim glasom.
Skriven, slua deaka kako bez ikakvog itanja, a verovatno
malian jo ni ne zna da ita, izgovara, samo zagledan u
ogledalo govori:" Dva sam mora izgubio: Jednom po dnu
hodam. Drugog mi u pamenju nema. Zapis preostao.
Knjiga mi upala u raskorak disanja. Sumrani vrt: Komad
trave. Drvo i zidovi. Redovi izgubili smisao: Nebo svedeno."
Na tom mestu Miroslav, ovog puta se ne trudei da bude tih i
neopaen, odjuri u sobu, uzima tekst koji je u momentu
deakovog oglaavanja itao, uurbano prelee pogledom po
delovima zapisa, da bi ve u sledeem momentu okom bio u
prilici da prati reenice koje je susedov unuk, pomalo
bezlino ali razgovetno izgo varao. Iz komijske bate, deak
je, gledajui u okruglasto ogledalo, glasno kao da recituje
obelodanjivao ono to je Miroslav Vladimir drao u rukama:
"Stranice su u sivo umoene. Rei se otele. Diem ve
sutranji dan. itam jue. Ne piem. Negde sam zagubio

10
ritam." Iako deak nastavlja da govori neto to apsolutno ne
razume, Miroslav ga vie ne slua. Podilazi ga jeza a javlja se
i prvi nalet straha. Vrtna gomila je, oi gledno, poela da
izaziva posledice. Neto se otelo iz dubine tampanih
tekstova, iz pore meenog smisla besmisleno nabacane
sadrine, isprevrtanih reenica, koje nedostatak korica
preputa divljini nadigravanja, a moda najvie iz
galimatijusa rei, svih vrsta, du ina, porekla. To neto, koje
mu je neko sa namerom poturio, prvo se uvuklo u beza
zlenog deaka. Ve vidno uznemireni profesor zakljuuje da
je ovo samo poetak veih nevolja koje se nee dobro po
njega zavriti. Utisak zavere koji ga prati od samog otkria
gomile u vrtu samo se potvruje i njegovoj panici dodaje
pogonsko gorivo: strah od tre nutka kada vie nee biti u
stanju da kontrolie sebe i svoje reakcije. Krupnooki deak
svakako je nesvesni ali znaajni deo neijeg plana da ga
uznemirava ili ak natera da zauvek napusti rodni grad.
Jo je rano prepodne. Grad se je jedva uje iako je
radni dan. Deak je nestao iz komijskog dvorita. Jesen je
danas naizgled pitoma ali Miroslav osea da se sve u
vremenu i ukusu pokvarilo. Iza okolnosti koje opaa kao da
se kriju pretnje. U to uk ljuuje i nesvarenu koliinu tekstova
koje je nesmotreno propustio u svoju svest. Isto vremeno
shvata da je bio hladan prema Katarini, ta mu je veza inae
neobino vana, i to ne samo zbog seksa, u emu je gospoa
Ambrozi izuzetna. Ona ga jedina u ovom gradu, a kada se
ozbiljnije zamisli mogao bi rei i uopte, odrava u realnosti.
Izvuen iz Insti tutskog zatienog sveta Miroslav se jedva
snalazi u svakodnevici. Plai ga deak koji iz glave, uz
nerazumljivu pomo ogledala, naizust govori tekstove
indentine onima iz vrta, koje on pokuava da razume i iz
njih nasluti glomaznu poruku koju mu neko ili neto alje. I
konano, tu je brdo tampane hartije, jedva skriveno
ciradom, u sred njegove bate koje su verovatno ve svi u

11
ulici konstatovali i samo je pitanje sata kada e neko sluaj
prijaviti policiji. A kada oni stignu, pitanjima, podozrenju i
insinuacijama nee biti kraja. Profesora Vladimira na svih
strana, dakle, oekuju neprijatnosti za koje predosea da
nema dovoljno mentalne snage da ih bez veih posrnua
podnese. Neznajui ta bi sa sobom i svojim zamuenim
prepodnevom, on se ponovo lati hartije doneene s go
mile:"Sartr i munina. S prozora me gledaju dokone due:
udo. Neto se oveku dogodilo. Na bolest lii. Iz knjige se
poput jeze iskrade leptir.Ubijene zure due: Svaka u svom
mraku. Hteo bih sopstveni poloaj da odredim. Ugasilo se
nebo. Meni svetli re: Usud.U ruke pogledam: Kao da su od
knjige. Prljave. Od posla koji dira u vreme..." Na tom mestu
poluglasnog itanja Miroslav odjednom pone da povra.
Utroba mu se od napetosti, nekontrolisanog itanja, straha,
strepnji od dana koje se ve pribliio podnevu, jednostavno
prevrnula. Povraao je u naletima ali mu nije bilo nita bolje.
Uspeo je da se zaustavi tek kada je nenadano, glasno kao
crkveno zvono ili zvuk vatrogasne sirene, zazvonio telefon.
Istovremeno se svog telefonskog aparata maio i
Pavle Punii: reio je da Vla dimira i njegovu provokativnu
gomilu u vrtu prijavi. Nekom. Kome jo nije znao ali
predoseao je da je ovo izvanredna prilika da napakosti
Katarininom ljubavniku i tako otkloni jednu od vanijih
prepreka do nje uopte. Prvo je nazvao vatrogasce. Trudio se
da ih ubedi kako je ogromna koliina hartije, jedva obuzdana
neim to lii na slabanu ciradu, u samom centru grada,
predstavlja uznemirujuu i latentnu opasnost za izbijanje
poara velikih razmera. Deurni inovnik, sa "frapantnom
ravnodunou" saoptio je penzionisanom majoru, da dok
pomenuta gomila miruje, odnosno dok se ne zapali, nije u
delokrugu vatrogasne brigade. Pre nego to je spustio
slualicu bivem obavetajcu, pro mrsio je kako Punii o
tome moe da izvesti protivpoarnog inspektora pri

12
optinskoj upravi. Ve unervoen, major i ljubomorni
komija Katarine Ambrozi, okrenuo je broj Sekreterijata za
unutranje poslove. Poto se kolebao da li da pozove javnu ili
dravnu bezbednost morao je da istrpi relaksirano
propitivanje deurnog na portirnici koga je, u principu,
interesovalo da li on, kako kae, major Punii, ili bivi
major a sadanji pen zioner, eli da prijavi remeenje javnog
reda ili, to je znatno ozbiljnije, odreenu subverzivnu
delatnost u tom dvoritu u Masarikovoj ulici. Poto bi
uplitanje dravne bezbednosti, ak i za histerinog Pavla
Puniia, koji nije bez znaajnijeg razloga prerano
penzionisan, bilo isuvie pretenciozno, to znai i povratno
opasno, ako se pokae da je sluaj umiljen, ljubomorni
komija kararine Ambrozi opredelio se da deurnom slu
beniku u Odseku za javni red izrazi svoje sumnje naspram
aktivnosti u vrtu profesora Vladimira. Iznevi jo par
opservacija na ukupnu problematinost istog profesora,
spustio je slualicu, moda sluajno propustivi prliku da
policijskom slubeniku odgovori na pi tanje: kako je cenjeno
ime gospodina koji im saoptava ove iscrpne i korisne
podatke..
S druge strane telefonske linije koja je izazvala
odaziv telefona u stanu profesira Miroslava, aktivirana skoro
u istom momentu kada je Punii obavljao svoju graansku
dunost denucijacije, bila je Katarina. Iz svoje efovske
kancelarije u Privrednoj banci, voena tipino enskim
instinktom, instinktom ene koja u datom trenutku ne bi
mogla da podnese da bude ostavljena, pozvala je svog
ljubavnika i glasom koji je maksimalno kontrolisala, troei
pritom i poslednje zalihe psihike energije, zamolila ga za
izvinjenje i razumevanje "zbog jueranjeg neraspoloenja i
neuobiajene uzdranosti dok su se vo leli". Profesor
Vladimir, iako u potpunoj misaono-emocionalnoj konfuziji,
izazvanoj prvo pojavom gomile hartije, potom neumerenim

13
konzumiranjem reenica, rei i slova koji su tako neukorieni
bili neuporedivo opojniji i zamorniji, a naroito zbog
naprosto mis tinog incidenta sa susedovim unukom i
njegovog ''telepatskog ukljuenjem'', brzo je savladao
iznenaenje to se Katarina njemu izvinjava za ono to je on
u nedelju popodne izazvao. Prihvatio je njene razloge i
opravdanja, uspevi ak da promrlja nekoliko ljubav nih
izjava koja su gospou Ambrozi skoro smirile. Katarina,
odagnavi na taj nain strah da Miroslav ima neku drugu
vezu, nije ni osetila njegovu urbu da zavri razgovor sa
njom. A profesor je zaista jedva ekao da se to pre oprosti
od ljubavnice ne bi li prak tino proverio navode iz knjige J.
Aina, koju je upravo zaklopio. Knievnik J. Ain, u jednoj
svojoj prii decidirano kae : "Da , naime, u svim knjigama i
brourama ispod vid ljivog postoji nevidljivi tekst a nekim
udom deak je bio obdaren da razume skrovita slova i
govori ih bez zastanka , iz sebe."
Deak iz susedove bate govorio je tekst koji je on
itao, na razdaljni od desetak metara, kroz dva zida i jednu
drvenu ogradu. Moda to znai, spekulisao je Miroslav, da bi
i ovaj malian u prilici direktnog kontakta sa rukopisom
umeo da izgovara nevidljive delove na stranicama koje su
poplavile njegov vrt. Kada bi uspeo da ga nagovori, pomisli
ak, i natera, da samo deli nevidljivog, a verovatno
dragocenog tiva izgovori, profesor Miroslav Vladimir bi
postao slavan kao niko do sada. Ili bi mkar saznao ko mu je
poslao tovar iz vrta.
Podne je davno prolo. Jesenji se dan tog ponedeljka
rscvetao u miholjsko leto. Miroslav je, vaui sendvi koji
je sam dosta nespetno napravio, razmatrao mogunosti kako
da deaka navede da se pozabavi bilo kojom stranicom iz
zaveljaja koji je jo sino uneo u sobu. Katarina je, sedei
na dosadnom sastnaku Upravnog odbora, smiljala kako e
popodne iznenaditi Miroslava nepredvienom posetom.

14
Pavle Punii je bio na svojoj osmatranici. Morao je da
proveri stanje gomile i vrtu profesora Vladimira, da vidi do
lazak milicijske patrole u Masarikovu i, naravno, da proprati
povratak Katarine Ambrozi sa posla. Uglavnom, svi su
mirovali. Sedeli ili samo minimalno menjali poloaj. Jedino
je kamion Zr 324-234 brzinom od 75 km ulazio u grad
vraajui se sa istovara robe. Voza, da mu kaemo i ime,
Vojislav Pai, malo umoran, gladan i edan, hitao je ka kui
gde je nameravao da parkira vozilo i tek sutradan ode u
preduzee. Katarina je izala sa sastanka u 16.45 i otila u
toalet. Otprilike u isto vreme susedov unuk se pojavio na
ulici, ispred kue igrao se sa loptom. Profesor Vladimir je
odmah krenuo ka vrtu nameran da na neki nain, ni sam jo
nije smislio kakav, uspostavi kontakt sa malianom i testira
mu spo sobnost da prepoznavanja nevidljivih delova pisanog
teksta. Za svaki sluaj, ako uspostavi kontakt, poneo je i
jednu nasumice odabranu stranicu koju bi ponudio malom za
probu: Televizor bez kontrole drobi javu. to vie kanala
vea tupost kaplje. Avgust traje kao da e doveka: Tu uti.
Sve prelio ukus peska: Belo: Usija no. Ulicom protutnji auto:
Kami uri. Ide u susret pomirenju. Pribliio se sasvim
drvenoj ogradi tako da uje deakovo ubrzano disanje jer mu
lopta svaki as bei na kolovoz. Ideju jo nema a tekst guva
u oznojanoj ruci. Penzionisani bezbednjak je s dvogledom na
prozoru. Katarina je jo u toaletu. Septemabrski dan se
lagano iz leta vraa jeseni. Na uglu Petra Drapina i Kralja
Aleksandra voza kamiona odlui da do svoje kue u Pariske
komune 23 doe kroz Masarikovu a ne Sarajevsku.
Masarikovom je neto due ali ovako e usput moi da vidi
da li u dvoritu kue sa brojem 15 jo stoji gomila knjiga
koju je pre dve noi iskipovao. Za svaki sluaj, ako ga ef
sutra bude pitao. Miroslav, sa zaet kom ideje kako da
zainteresuje deaka za probu, zauje buku kamiona koji ulazi
u ulicu. U tom momentu malian potri za loptom koja se

15
opet otkotrljala na kolovoz. Katarina u tom momentu ustaje
sa WC olje. Penzionisani major ponovo uzima privremeno
odloen dvogled. Voza kamiona iznenada pred sobom
ugleda deaka koji se od straha naprosto ukoio na sred
kolovoza. Instiktivno, to enrginije moe skree na levu
stranu. Izbegne maliana za koji metar i silinom svoje
petotonske mase udara u ogradu vrta iza koje skri ven eka
profesor Vladimir, sa skoro gotovom idejom, i tekstom
zguvanim u rukama tako da se jedino vidi reenica Sve je u
najboljem redu: Jedino nema. Smisla.Ta ins tant smrt: moj
Alber Kami... U sledeem trenutku ni te reenice nema vie.
Udar. Kamion je spavaoj sobi, zaobiavi Golema u vrtu za
desetak santimetara. Miroslava nije. Dva minuta kasnije
zazvoni mobilni telefon Katarine Ambrozi koja je jo u
toaletu. Mokrim rukama uspostavlja vezu i uje glas koji joj
saoptava: Onaj tvoj je definitivno poniten. Veza se odmah
prekida jer je njen komija sa sedmog sprata, penzionisani
major Punii,rekao sve to je eleo. Od toga dana mnoge su
veze jo u prekidu.

16
USPUTNA NEZGODA

Kada se piscu u glavu usadi makar i privremeni

prekid kontinuiteta, pria mu poinje bez uvoda, atmosfere i
pravih izgovora.U sluaju bolje koncentracije autora, ne daj
boe u fazi stvaralake inspiracije, ova storija bi zapoela
opisom ulaska glavnog junaka u Opuzen kroz intenzivno
kolorisani palir narandzi, kivija, limuna, smokava i ostalog
voa koje je u vodopadima zaklapala vidokrag. Dolazei
sporednim putem do mesta Blace, kako se nekada zvao
Opuzen, nosei lik mimoilazio se sa kolonom luksuznih
automobila u kojima su bili viken-ribolovci jer su oblinja
Neretva, i kanal koji je iz nje oticao, obilovali svakojakom
ribom. Moda bilo rei i o uoj biografiji glavnog junaka,
koja bi nam svim pomogla da prethodnim saznanjima lake i
daleko senije shvatimo i doivimo naredna deavanja,
locirana u 2001. godinu, u sasvim, geografski realnoj zemlji,
ija je jedina mana to to ni po emu drugome nije realna.
Sticajem nekavih okonosti nisu se stekli utisci za prethodno

17
navedeno. Zato, naalost, ova pria, istinita donekle, poinje
otprilike ovako:iz glave sporednog junaka koji slui samo
kao iskrivljeno ogledalo onog to se i onako zbiva skoro
sasvim u pozadini neke vidljive aktivnosti obinih ljudi, i bez
nagovetaja bilo kakve dramatike:
Posmatram ga kako se lakomisleno pribliava kui
gospoe Nevenke u, rano i bledouto popodne koje je jedini
deo dana koji ona ima iskljuivo za sebe. Verovatno
namirisan ali i oznojan jer je upravo izaao iz pregrejanog
runog automobila boje mesa. Uzgredan, samouveren, bez
jasnog cilja, neisguran zpravou svojoj spoljanjoj
prepotenciji. Spreman da povredi povrnou povoda kojim
e je iznenaditi.On, Mladen Matijani, njen bivi mu, ili
tako neto.Izrod dalmatinski. Nevenkina zla kob jer ova ena
ne ume da ga zaboravi. Jo dosta vitak ali sa znacima
dvosmislene mravosti. Za koji minut e banuti u njen
kratkominutni mir, lomljiviji od najtanjeg stakla. alje ga
sam neastivi zavri poetni deo svog unutranjeg
monologa mlai ovek zavuen u zatajenost svoje
isusovake osmatranice. Ne kako takvi obino u izgledaju u
romanima bledunjav, ve osunan i samo zajedljiv.
Stegnuti beli okovratnik preostao od jutonje mise jo ga
sapinje u nabreklom vratu. Gospoa, najmanje dvadeset
godina starija od njega predmet je njegove viegodinje
panje i opsesije. Nevenku je i pored velikog potovanja
zamiljao u neprilinim situacijama i radnjama.
Pojava sredovenog prolaznika, uokvirena
raspadajuo-intenzivnom avgustov-skom svetlou - u
reetkama zatienim prozorima upnog dvora verovatno je
tako i delovala, iako se ne moe zanemariti ni injenica da je
Krunoslav Sunara oigledno pre vie znao o oveku koji se
uputio kao kui Nevenke Bradanovi, kao to je prezirao i
onog koji je u kui bio sa njom. Jedino je imao saoseanja za

18
mladia koji ve godinama ne izlazi iz kamenom ozbloene
dvospratnice u slepoj ulici koja promie pokraj crkve.
Koraci posmatranog mukarca odzvanjali su po
kamenim ploama uliice koja se zavrala zidom, obraslim
brljenom izrazito modre boje. Oseajui u potiljku igliastu
podozrivost koja ga je pratila jo od ulaska u Frankopanovu
ulicu, Matijani je postajao sve svesniji da se njegovo
neformalno suoavanje sa Nevenkom moe pre metnuti u
akutnu poslepodnevnu muninu. Predoseao je takvu
mogunost jo od izlaska iz automobila, ali do tog trenut
samo kao laku nervozu. Mogunost da ona ne bude kod
kue, da mu namerno ne otvori vrata, da ne pronae kuu ili
bilo ta drugo to bi ga spreilo da se suoi sa njom -
ostavljalo ga je udaljenog od panike. Konano i ipak, moda
e tajnu, zabludu ili greh koji ga ve godinama mue, istini
za volju sa ne i opravdanje za zakanjene od dvadest godina,
ovog dana, preterano toplog i od jutra prepunog baksuza,
saznati od svoje prve i nevenane ene. Druga, Jasna, eka
ga u pregrejanim kolima, ne elei bilo kakav fiziki kontakt
sa mestom u kome postoje uspomene Mladena Matijania, za
koje one pouzdano zna dok ih on uvija u providnu la.
ovek u lakom zelenkastom odelu, ne suvie preten
ciozom iako neprimerenom letu koje plamti, sako i koulja sa
dugim rukavima koji proviruju, sa dozom kolebanja stie
pred dvospratnicu, nekada belim a sad posi velim kamenom
obloene fasade. Iza burom izribanih alukatri traje neki
umali ali dobroudni ivot. ovek zastaje, baci pogled u
skoro novu tablu sa imenom ulice i brojem. ita: Jakova
Gotovca 5. Dobro su ga uputili. Sada mora samo da ue. U
narednim dogaajima bog nek mu bude u pomoi.
Dogaaj, u koji uranjamo najvie zahvaljujui
Mladenu, potpuno beznaajan po istorijskim posledicama,
iako dramatian u ravni naih porodinih zbivanja, zapoeo
je prizorom u koji je bila utkana nesvakidanja optika:

19
krupna ptica koja je u momentu njegovog prilaenja kui
Marievih odletela u pravcu katolike crkve izgledala je sas
vim nadrealno: vazduhom je proleteo samo njen kostur.
Mladen Matijani, suvih usta i ubr zanog pulsa, nije uspevao
da shvati da li je to bila projekcija ptice iz neke apoka
liptine budunosti ili se moda ogoljena prolost sa njim
nenajavljeno vratila u ovo mesto u samom zaleu primorja.
Jedno je bilo sigurno: moja sadanjost je klizila sa mom
ivicom mogueg - zakljuio je sredoveni mukarac, tamo
negde stotinak kilometara na zapad uspean politiar, ovde, i
danas, usred usiajnog kamenjara, sasvim pometen. Odluka da
uzgred, u naizgled nemotivisanom prekidu turistikog
putovanja na Primorje, posetim svoju bivu enu, u kosturu
koji je proleteo kroz letnje popodne dobila je svoj prvi
komentar: prolo nikada nije sasvim bezazleno. Neka vrsta
sudbine nagnala me je tog avgusta da provirim u svoju
prolost koja e mi se kao bumerang preobratiti u budunost
- znao je to iskustvom generacijski nasleenim.
Da su inae kameni i grubi zidovi, blizu krova skoro
crni od bui i mahovine, nekim sluajem od stakla, providni,
spomenuti Sunara a naravno i Matijani, drugaije bi se
ponaali. Jedan bi opreznije izvodio zakljuke dok bi drugi
dobro porazmislio da li da uopte ue u tu kuu. U navodni
mir opuzenskog ranog popodneva. Meutim, zidovi u
Gotovevoj ulici tog dana nisu bili od stakla. Neposredni
ivot gospoe Nevenke i ostalih ostao je za njih izvesno
vreme zatajen. O intimi, onoj pravoj, moda niko od aktera
koji su trenutno izvan kue nikada nee ni saznati vie od
grimase ili gra na licu. ak ni mi koji o svemu piemo
odnosno napisano itamo.
Dok je ekao da se otvore vrata, na koja je oprezno
pokucao, pomislio je, neznajui iz kog dela njegovog dopire
poruka: ta smo mi bez pomoi onoga ega nema? On je
jedino imao cvee u rukama, kupljeno kriom od Jasne, u

20
cveari po svemu sudei grobljanskoj. A to to on nema
postoji, ivi u toj kui, ili se u prostoru iza vrata, koja su kao
i sve u okolini, presvuena barunastom plesni, nalazi
odgonetka sudbine uskraenosti koju je sam izazvao.
"Njeno uznemireno kretanje prema kuhinji, uti pekir preko
ruke, lavor pun zatalasane vode, za koji sam uveren da je
prohladna i da joj modrina dolazi od uspo mena koje su u toj
kui oigledno guste i zamorne, i mukareve duboko
zaleene oi, u gustoj i nepokretnoj tiini sobe usred julskog
popodneva, stvorili su udnovat i teskoban utisak koji on,
pridoao nenajavljen, i verovatno nepoeljan, nikako nije
mogao sagleda u dovoljno bitnih dimenzija. Neto bitno mu
jr izmicalo iako je imao neodoljiv oseaj da se ono nalazi
negde u blizini. Ugraeno u zidove ili skriveno iza njih.
Pored lakomislene iznenaenosti to zatie mukarca u
njenoj kui, iako na takvu reakciju nije imao nikakvo pravo,
ak bi morao odmah da se priseti da su prie o njegovom pos
tojanju povremeno stizale do njega preko zajednikih
poznanika, zblanula ga je enor mna koliina izvetrenosti
svega. Stvari, vazduha, zidova, bilja, emocija i naravno prisut
nih bia - sve je delovalo prokuvano i isceeno.
Mladen je instinktivno oseao da prisustvuje
poetku i nevoljnom prekidu ne kog njihovog uobiajenog
popodnevnog rituala koji je njegov, dosta uljudan, sa cveem
i krutimosmehom podran, ali neoekivan, dolazak zaustavio
i verovatno za taj dan definitivno poremetio. Lavor je limen a
njene ruke koje ga pridravaju, u maglovitoj polutami sobe
tog kasnog popodneva, deluju mu nestvarno izduene i skoro
stakleno prozrane. U trenu je sve bitne stvari, predmete,
relacije i atmosferu upamtio, kao i momenat kada se zbivanje
tog tueg porodinog ivota nevoljno zaustavilo. Jedino se
voda u lavoru, sko ro modra od odbljeska koji je prskao
negde iz kuhinje, i dalje uznemireno koprcala trae i izlaz
za sve prisutne. U eninim oima, i pored senki koje mlako

21
ali uporno presecaju sobu mekim pokretnim trakama , naziru
se suze, pristigle sa strane svesti koju ne kon trolie njena
volja, mukarac u njenoj blizini, vidno tonui u paniku,
izbegavao je da ih gleda: enu sa lavorom, i Mladena ija se
poseta kui u Opuzenu ve na poetku pre metnula u
nelagodu. Matijania, meutim, vie nije udilo prisustvo tog
oveka, ije je postojanje isijavalo u sobu, nesvakidanje
izduenosti, iskre otune besmislenosti i pri guene mrnjr
jer je naknadno spoznao davnu pretpostavku da ni ona,
desetak godina posle njihovog rastanka, ne ivi sama. Mla
denova gusta i nervozno naroguena smee kosa sudarala se
sa u nekoj iskoenoj ravni sa poluloptom elave glave koja se
zav ravala dosta neurednom bradom proaranom se dim
vlasima. Godine ovekove nije mogao da odredi ali bio je
uveren da je znatno stariji os njega i Nevenke. uje sebe
kako obraajui se bivoj eni pokuava da bude uljudan i
prema zateenom mukarcu koji gleda kroz njega izrazom
lica koje e se uskoro pretvoriti u ignorisanje. Ona mu
odgovara naizgled zainteresovano dok Mladen ne moe da se
otme utisku da je njegova davna ljubav sasvim utonula u neki
unutarnji dijalog sa njim davnim i neodgovornim. I onda
skoro nemuti razgovor, pun obzira i izbega vanja glavne
teme, ta je sa detetom, sada ve mladiem, koji evidentno
postoji, i nju svakodnevno podsea ma Mladenov kukaviluk
i prevaru, a njega s vremena na vreme zaboli negde u
seanju, savesti i dubini nesvesnog koje nou izroni iz
kontroli sane sebinosti, posle par sati definitivno zamre.
Prozor prema kamenitoj bati prepunio se gustom
svetlou, u momentu, zalaska sunca koje se oigledno iz
kuhinje pomerilo ka dnevnoj sobi, menjajui iznova boju
vode u lavoru, koju vie ne prate glavni akteri zbivanja,
neizbeni Sunara ak ni ne sluti da voda u tom lavoru menja
boju, dok je jedino Petar promenu zapazio po oporosti tamno
plave senke koja se preslikala na enino lice koje se u

22
nadnaravnoj reflesksiji, protivno zakonima fizike, odbijalo
od svih uglaanih povrina stana u Gotovevoj. Na periferiji
Opuzena. Godine 2001. U letu koje ni suton ne uspeva da
zauzda. Nije jedino shvatao ta ga to zadrava u sobi kao
nesumljivu smetnju otvorenijoj raspravi. Vero vatno
nagonska potreba da zatiti enu koja ima dobrote za njih
dvojicu i onog treeg, njoj najroenijeg, koga skoro da i
nema. Ona je ve daleko od plaa: telesnou joj do miniraju
diskretan gr u pogledu, polupan osmeha i senka podseanja.
ovek, sre dovean, umoran i prosed, koji sa nedovoljno
jasnom ulogom statira u ovom smu enom pozorju, uronjen
u invalidska kolica, sve vie se pretvara u mrko obojenu
smisa onu pukotinu koja preti da prizor i njegovu predistoriju
sasvim povue u emotivnu mizeriju, ili bolje rei
slatkastogorki miris melodrame sve je izraeniji.
I kako to obino biva, a nikada nije dobrodolo, u
trenutku kada je sve poelo da omekava dogogodio se krik.
Razgovor je skoro sam od sebe da jenjavao, Nevenka je
kolko tolko obuzda la svoje rune uspomene, Mladen je sve
vetije uspevao da krije odsustvo grie savesti i jedva
prisustnu radoznalost za prave i materijalne posledice
njihove davne veze, dok je invalid prosto tonuo u
popodnevnu nirvanu. Krik koji se dogodio bio je priguen, u
naletim ponovljen, grozan u svom zakivanju u labilnu
ravnoteu koja se tek poela uspostavljati. Mladen je skoro
poskoio i unezvereno poeo da trai izvor neartikulisane
dernjave koja se slavala u vapaj. Nevenka i ovek u kolicima
kao da se nisu iznenadili iako im je vidno amar neprijatnosti
odzvonio na licima. Reklo bi se da je kod njih preovladala
sramota zbog zvune provale koja ima veze sa nekom
njihovom tajnom koju Mladen nikako nije smeo da spozna.
Krici, jauci, cviljenje, neto nalik hropcu, potom mrmljanje,
kripa, siktanje i konano zvuk koji je u sebi krio predaju -
uminuli su posle izvesnog vremena. Nevenki i njenom

23
nevenanom muu inilo se da incident traje itavu venost
dok Mladen uljebljen u prenereenost jedva doekao
Nevenkinu reenicu: To komijino dete opet ima napad
epilepsije. Strano, skoro svaki dan u ovo vreme. Jadan
mladi... ni roditeljima nije lako. Jedva ekamao, svi iz ulice
damakog prime u Benkovac. U bolnicu ... za takve
sluajeve...
Sva crvena u licu, grei rukama naslon od fotelje u
kojoj je sedela, Nevenka je bila na ivici nervnog sloma.
Moda ve i sa druge strane psihike provalije. I onda je
Mladen, moda i nesvesno razreio situaciju time to je prvo
progovorio pruajui domaonima utisak da su uspeli u
svojoj grevitoj potrebi da relativizju i udalje izvor krika to
dalje od njihove kue. Zaista neprijatno. Jadan mladi .. i svi
njegovi. Ali, takav je ivot - govorio je Matijani
istovremeno i nesvesno se divei Nevenkinim jo
voluminoznim i izazovnim grudima. Sapete u ispranu
majicu, koja je nekada verovatno bila narandaste boje, one
su dosita odudarale od potuljene atmosfere u popodnevnom
opuzenskom stanu koji je i u vazduhu nosio la, pretvaranje,
pritvornost, strah ali i opasnost. Posmatrajui njene grudi u
istegljenoj majici Mladen se seti njihovog izgleda u vreme
njihove veze, meutim tek zaet erotski podsticaj presee mu
pomisao - kako ona vodi ljubav sa ovekom u kolicima? Ta
slika koja mu, ne jasna ali neprijatna, pokulja u svest kao da
je pokrenula neku neprijatnu pomisao naslonjenu na gorak
ukus krika koji su kako-tako neposredno pre toga zatakali.
"Ja u biti na terasi" - progovara konano ovek u
invalidskim kolicima - "kada gospodin bude odlazio, pozovi
me da ga ispratim" - gledajui negde iza njihove nevolje,
saoptava on u odlaenju. Dok se kolica gluvo provlae kroz
ispranom draperijom skriven prolaz, Mladen postaje potpuno
svestan gluposti koju je napravio dolaskom u Nevenkinu
kuu. Sada su sami, ona kao i proteklih dvadestak godina, on

24
iznenada iznikao u ovoj svim i svaim zaklaenoj sobi. Bes
koji je oseao zbog nesuvislog prisu stva njenog trenutnog
saputnika iznenada se preobratio u suprotnost: ta joj rei
pametno posle dvadeset godina odvojenosti, ukljeten meu
ove preuske zidove i njenu depresivnu pomirenost, u
predveernjoj pranjavoj usputnosti koja poine da preti
neim zlokobnim. Kako pregraditi nesporazum sagraen od
nezavrenih reenica i dob ro skrivanih emocija. Govoriti
dalje a da to ne deluje do krajnosti banalno ili ak nepris
tojno? ovek koji joj neto znai u sadanjem ivotu
povukao se ne bili mu ostavio prostor u koji e on,
neoekivani uljez, posejati promenu koja ostavlja trag kao
poplava ili poar. Da li se posle mladalake neodgovornosti i
docnje bezoseaj nosti legitimisati kao potpuni glupak! Bez
obzira na okolnost to se na putu ka moru setio da bi moda
bilo zanimljivo i paljivo da usput svrati do svoje bive ene
i raspita se o zajednikim detetu, sticaj je okolnosti da su ova
dva oteena bia, za Nevenkinu nevolju je kriv on sam,
pokazala zavidnu supreiornost. Bez obzira na njene
povremene suze, potpuno su ga ponizile. Naravno, on joj to
nee rei, ali bilo ta da joj kae ona e slutiti a on ose ati
besmislenost tog postupka i goriinu poraza. Usputno
reavanje znaajnih problema je ono to je Mladen sebi esto
doputao. Ovog puta kao da se dogaaj poeo poigra vati sa
njim. I to ne usputno. Tako barem misli pisac a svetenik
Sunara i prieljkuje neprijatan zavretak ekskurzije drznika.
"Boe moj" - pomisli Nevenka - "sutra ujutru kad
ustanem on ipak nee biti tu. Otii e u neki svoj deo
isprljanog ivota, a mene e danas svakako povrediti, ak i
ako bude uljudan". Do sada mu tp polazi za rukom! Dok tako
razmilja, Petrovim odlaskom iz sobe vratolomno vraena
decenijama unazad, nemuto nudi Mladena da sednu za sto.
Sluti da e se njegovo prvo pitanje odnositi na oveka koji
se upravo u kolicima odvo zao iz sobe, iako on nema

25
nikakvih dodirnih taaka sa bilo ime to spada u njihovu
bivu intimu. Predosea da sledi pitanje i o sinu, zato
pokuava daspoji oba odgovora.
"On je dobar prema Vladanu" - izusti ena glasom iz
koga je bila isceena svaka emocija. ula je sebe kako se
opravdava upuujui negde unazad ispoene vokale."Ti si
jo sam?" - nastavlja Nevenka dok se u sobu sve vie slee
mlak i crvenkast suton. Onda ustane i ustremi se ka lavoru sa
ve sasvim zatamnjenom vodom, nervozno ga po digne i
nesuvislom silinom isprazni u sudoperu. Gleda u njegovo
ugojeno truplo i udno nepromenjenu kestenjastu kosu.
Brkovi su mu vie nego smeni - pomisli ena. U potrebi da
neim sprei gr, koji je upravo iz psihe prelazio u telo, poe
da ravna heklani tableti koji joj se u momentu, pod prstima
u koje kao da se preselila sva njena trenutna preosetljivost,
priini kao da je nainjen od bodljikave ice.
Da li je on, mislio je na oveka u kolicima, odavno
hendikepiran" - progovara Mladen, duhom razdeen tako da
mu se u pauzama jedva isceenih rei vidi ogoljena potreba
da bilo ime nastavi jedva uspostavljenu komunikaciju s
Nevenkom. Seo je na sam kraj stolice prekrivene tankim
jastu etom. Ne ekajui odgovor nastavlja da izgovara
mukom sastavljene reenice. "Kako si ti?". Dok mu zaostali
traak sutona lice pretvara u zamrljani mozaik, izgovara
poslednji deo nemiljenog pokuaja da im se susret ne
pretvori u potpuni besmisao: "Ti se skoro uopte nisi
izmenila". Dok izgovara ovu providnu i inferiornu frazu
gleda u njeno uvoteno lice, oi produbljene dugo trajnim
tekim ivotom i sasvim sedu kosu, obuzdanu i daleku od
one raspojasane divljine kakvu pamti. Jedino grudi, misli,
dok ona kao da mu sluti primisao, prekrta ruke preko njih.
On se zove Vladan - izgovara Mladen bojaljivo strahujui
ve od opirnijeg odgovora. Ona se uadovoljava samo
reicom - da.

26
 Iza oskudnog i poutelog vrta Petar je izgubljeno
gledao u sasvim tamnu Neretvu, koja se nazire u pukotini
kojom se brdo prekida. Pretena tiina iz sobe u kojoj je
ostavio Nevenku sa ovekom, o kome je poneto znao iz
njenih pria, zbunjivala ga je. Ipak, znao je - i ovaj e se dan
zavriti!
"Petar je pre dve godine stradao u saobraajnoj nesre
i" - odgovara Nevenka posle par praznih minuta utanja. "
Nismo se jo venali" - izrekne, osetivi u momentu da je
Vladanu besmisleno govoriti bilo ta iz svog realnog ivota
jer on je oigledno sa svim sluajno i neodgovorno zavirio u
njeno uobiajeno popodne. Sina, njihovog, i dalje jedva
spominju. Samo pisac ovog trenutka zna da svako od njih
ini iz razliitog razloga.
Nevenka je, posle tog isprekidanog razgovora
prepunog neizgovorenih pitanja, konverzacije u kojoj je
spolja gledano jedva ta bilo reeno, dok su unutrani
monolozi bez odaziva u onom drugom, dosta usplahireno i
naizgled nemo tivisano saoptila da mora na trenutak da ode
do prodavnice, da kupi 200 grama frankove, mislei na kafu.
Mladen je sav uvuen u grevitu odbranu svog davno i
dugotrajnog ogreenja o ovu enu i njenog sina, koji je bio
formalno i njegov, nije uspeo da izgovori da mu se kafa ne
pije jer je sa Jasnom, koja eka u automobilu, u kafeteriji
podno Poitelja popio dupli expreso. ena je onada uurbano
izala nosei sa deo poraenosti, koja je ovog popo dneva sve
vie ispunjavala naizgled obinu opuzensku dnevnu sobu.
Mladen je neko vreme ostao da stoji na sredini
prostorije gledajui u plafon tako koncentrisano kao da
providi kroz njega, ne u svakidanje nebo ve u samo njemu
vidljiv prostor ispunjen urgentnim porukama. Iznenada se
pokrenuo iz neprirodne uko enosti i laganim ali tvrdim
pokretima krenuo ka terasi na kojoj se od pre petnastak mi
nuta nalazio Petar, ovek u invalidskim kolicima koji ivi sa

27
Nevenkom. Gazio je tiho ali ne bez ikakvog uma. ovek u
kolicima, leima okrenut sobi iz koje je Mladen prilazio
niim nije pokazivao da je konstatovao njegovo prisustvo.
Umoran od neis kazanih oseanja, sapet u klupko negativne
energije Mladen je pravolinijski prilazio Petru. Imao je ak i
neku reenicu u namere ali se ova nikako nije pomaljala iz iz
usta ispunjenih pljuvakom koja je nadirala. ovek u
kolicima, koji je dobar prema njego vom sinu, prema kome je
on, Mladen Matijani, neodgovoran, beskrupolozan, sa svim
odlikama besprizornog roditelja, nalazio se na desetak
santimentara od ivice betonske terase. Terase koja se
zavravala samo delovima armature spremne za betoniranje.
Ograda je bila oigledno jo samo u planu. Sa drugog sprata
svog stana gledao je u dvorite useeno u padinu brdaca
koje je zaklapalo periferiju Opuzena. Reka, autoput, trg i
gradski ivot nalazili su se s druge strane. Izuzev komadia
koji je Neretva nudila jednim svojom nerezonskim
zaokretom. Sve je bilo iznenada utiano, kao nejasan amor
zvukova, kretnji i zbivanja.
Mladen se sasvim pribliio oveku u kolicima, bez
ikakve jasne misli i namere. Jedino je oajniki poeleo da se
Petar okrene ka njemu. Ili da mu se ma bilo koji nain obrati.
Ovaj to nije uinio. I onada se sve zbilo u
magnovenju.ovek, koji je naizgled neobavezno, u predahu
putovanja na godinji odmor, posetio svoju bivu devojku, sa
kojom je imao sina, koga je naravno decenijama ignoriosao,
pribliio se sasvim kolici ma i neshvatljivom koliinom
snage gurnuo invalidsku napravu i oveka u prazninu koja se
zavravala kamenim tlom na dubini od petnaestak metara.
Dok je pad jo trajao Mladen Matijani se vratio u sobu. U
sobi je boravila samo zaguljiva tiina, praznina koju je do
malo pre ispunjavala beskrajno raspameena Nevenka, dok je
prostor koji je zauzimao njen mukarac, invalid Petar, nestao

28
sa njegovim padom u prazninu koja se naslanjala na ivicu
nedovrene terase.
Mladen se, bez i jedne misli u glavi, emocionalno
ravan kao povrina mora uhva ena u nemo vetra, lagano,
kamenim, od hodanja uglaanim stepenitem, uputio na
ulicu. Sunari se, koji se u meuvremnu vratio na prozor,
uinilo da je ovaj pogledao u njegovom pravcu. Ka
samostanu. to Mladen najverovatnije nije uinio ve je
nogu pred nogu krenuo na suprotnu stranu od one gde su ga
nervozni, uplaeni, edni i iznervirani ekali ena i erka.
Njegova petnaestominutna poseta prijatelju sa studija
oigledno se nee jo dugo zavriti. Neplanirana usputna
nezgoda Mladena Matijania Nevenkinim povratkom iz
prodavnice samo je konsta tovana. Krunoslav Sunara naslutio
da se neto raskidno dogodilo jo par minuta pre njenog
povratka. Posmatrao je s dosta nenosti i boleivosti dok je
ona u hodu bila jezgrovitije uspravljena, kao sa namerom da
Mladenu neto odreenije saopti. Svetenik je naime koji
trenutak ranije jasno ugledao Mladenovu pticu-kostur kako
unezvereno izlee iz dvorita u kome Brada novii ive
decenijama. Pticu je nazivao Mladenovom jer se ista pojavila
ba u danu kada je ovaj svratio u Opuzen. Rasuto perje
pratilo je njeno lansiranje iz dvorita poput eksplozijom
rasutog paunovog repa.U dvoritu vie nije bilo mesta za nju.
Tvrda podloga omanjeg pravougaonika bila je zaposeta
delovima kolica i telom Petrovim. Nevenka, ovog puta ne
vie u majici koja suvie naglaava njenu umornu
senzualnost, za trenutak se zadrala u razgovoru sa potarom
i od njega preuzela plavi koverat potpisavi se u neku
njegovu sevsku. Potom je, neoekuvano, lagano nastavila ka
kui u kojoj kao da vie nikog nije bilo poto se sve ve
zavrilo.
Sunara, pomalo vidovit, da li samo zbog toga to
boravi u bojem hramu, urno se uputi u zastorom skrivenu

29
lou u kojoj su kanonici uvali dragocenosti. U momentu se
nae ponovo na prozoru sa dvocevkom koju je mahinalno
uperio ka nebu. Mladen je u tom trenu tku bio dvestotinak
metara udaljen od kue u Gotovevoj dok je oglodana ptica i
dalje nadletala okolinu. Pucanj se nije uo u okviru prie to
ne znai da ga je i bilo. A moda je i nerealna ptica bila meta
svetenikovog pucnja, ako ga je bilo. Jedino to sa
izvesnou moemo rei da je supruga Mladena Matijania,
Jasna, zajedno sa devojicom napustila ovo slikovito mesto u
zaleu primorja tek sutradan oko podneva. Bez Mladena.
Vidno neraspoloena ali ne i uceveljena.

NESTAO U BIOGRAFIJI

Vladislav je sve primetnije dolazio u nesporazume sa

stvarnim vremenom. Bio je to, najverovatnije, razlog Sofiji
Milin da mi poveri brigu o njegovoj biografiji jer se ista
nekontrolisano i ubrzano menjala. On je sve vie boravio u
graninim oblastima svesti, iako oni koji su ga redovno
viali, po pravilu, nisu nita ni opaali. Jer, ko bi mogao i da
sluti da on, udnim psihikim preskokom, u magnovenju,
spaja, naprimer, put u Trst iz 1975. sa iskakanjem kroz
prozor, sa prvog sprata, na kolskoj ekskurziji u Dubrovniik
iz 1968. godine. Kroz naizgled zavrene slojeve svog
dotadanjeg ivota, Vladislav je zapoeo da propada zapravo

30
jo aprila 1982. godine. Na svoj etrdest i sedmi roendan
doiveo je prvo ogreenje o pravila tkz. normalnog
kontaktiranja sa svetom oko sebe. Iz sna koji je te noi usnio
kao da nikada vie nije uspeo da se iskobelja. Preciznije
reeno, ovaj se sred njokolski profesor knjievnosti
jednostavno naao u realnosti koja boluje od nesva kidanje
vremenske i prostorne propustljivosti. Usred izlaganja o
graanskoj filozofiji u delima Tomasa Mana, na asu u 3b
Gimnazije "Ivan Lerik", zaputio se u priu o nela godnosti
prilikom putovanja autobusom u Beogradu, naroito u onome
koji saobraa od Zelenog venca do Novog Beograda. Uticaj
prirodnih fenomena, neoekivana provala ob laka, snana
oluja ili pomraenje meseca, bili su dovoljni da mu svest
zariba. Moda je uzrok svemu bila i boanska nakana, jer
ono to se Vladislavu deavalo spada u tipino naruavanje
samosvesti koje bi nastupalo kada bi ga boanski pogled
zaobiao. Ni za kasneli hir porodine genetike nije se mogao
sasvim iskljuiti. Njegov deda sa majine strane, Teofil
Batanjsku, bio je ono to se kolokvijalno naziva "boji
ovek". Ugledan trgovac ali udno i preterano zagledan u
boga. Dakle, ovom obrazova nom, lepo vas pitanom,
oenjenom i dosta uglednom srednjo kolskom profesoru,
Vladislavu Milinu, javila se greka u poimanju svakodnevlja
koja e mu se kasnije preseliti i u biografiju. Granice izmeu
stvarnog virtuelnog postale su mu suvie elastine: uskoro u
pravilnim razmacima prolazio je kroz opne vremena i
prostora. U poetku jedva i diskretno, ni kada s namerom i
planom. Meali su mu se java i snovi, proitano i doivljeno,
ali sve to u dozama podnoljivog. Danima je, u polusnu,
oekivao da se sretne sa kolegom, takoe profesorom,
Milanom Tapavikim, iako je ovaj ve mesecima boravio u
Australiji. U tim prvim pokliznuima ni sam nije bio svestan
da mu se deavaju nesva kidanje stvari. Jer, preteniji deo
stvarnosti obzanjivao mu se sasvim uobiajeno, dok je

31
"matarije" lako zaboravljao. Uz raniju preosetljivost, koja
ga prati jo od detinjstva, i steenu sklonost ka snatrenju,
Vladislavu je sve to mu se deavalo izgledalo normal no.
Barem s poletka. Situacija e se kasnije ipak usloiti.
Sve je, meutim, zapoelo dosta bezazlenom eljom da
utvrdi kako bi mu ivot izgledao da nije svojevremeno doneo
par pogrenih odluka. Koncentracijom, koja je iz gleda bila
prejaka za njegove mentalne sposobnosti, Vladislav Milin
omiljeni profesor Gimnazije u Zrenjaninu, upao je u psihiki
vrtlog u kome greke prolih vremena nisu otkrivane, ve su
se umesto odgonetki mnoile tajne i opsene. Greke, a bilo ih
je poli tikih i porodinih, ije je poreklo pokuavao da
rasvetli, naizgled providne, nisi mu doputale da im zae u
sutinu. Istovremeno su ga iscrpljivale i smanjvale umee
ivlje nja u sopstvenom okruenju. Valja rei da u tom
svojevrsnom parapsiholokom iskuavanju vrstine granica
koje nau svest odravaju u stanju kompaktnosti i uobia
jane dimenzioniranosti, Vladislav nije bio sam: s dobrim
namera ma pomagala mu je supruga Sofija, dok se udeo
dugogodi njeg prijatelja Milenka Rakovia, knjievnika i
novinara, teko moe tako kvalifikovati. Sofija, plavua,
desetak godina mlaa od njega, je uestvovala u analiziranju
zajednikih pogrenih odluka. Na primer u onoj da napusti
perspektivnu novinarsku karijeru u Beogradu. Takoe,
ohrabrivala ga je u pisanju po ezije, dodue ne zato to je bila
ubeena da mu stihovi zaista vrede ve iz razloga to je
primetila da ga bavljenje reima i stihovima smiruje. Sa
Rakoviem stvari stoje druga ije, iako nesporazumi sa ovim
dugogodinjim prijateljem zapoinju tek u poodmaloj fazi
Milinovih fantazmagorija.
Prvo i ne suvie dramatino Vladislavljevo iskliznue
iz svakodnevnog odigralo se, kao to je vee reeno, uoi
njegovog etrdeset i sedmog roendana. Jedne subote,

32
izmeanih hladno-toplih boja jo najeenog i nestabilnog
prolea, probudio se sa vrlo preciznom, skoro opipljivom a
istovremeno i sasvim neuravnoteenom slikom u glavi. Slika
iz sna je bila optereena sa mnotvom digresija i udnim
ukusom nezavrenosti. Neznajui da li je u pitanju ostatak
sna, ili pak pretea poruka iz dubine nesvesnog, ak i
otvorenih oiju, video je otisak sna u produenom
magnovenju. Intrigantno seanje, zamrznuto u sliku, s one
strane budnog viao je i u danima koji su sledili, kad god bi
se zatekao u osami:
"Prvo bi iz amorfne i zguvane svetlosti izronio u
belo okreen, rustian kameni zid na kome je utom bojom,
uravnoteenim crnim, latininim slovima, pisalo "Ispad".
Kao da je u pitanju neki preuranjeni politiki grafit! Po
zavretku te uporne zidanice, ko ja se nervozno sputala sa
speenosivog brda, zainjala se gusta peana plaa. Mas
tiljavo more i velika iskoena slova koja su lebdela nad njim
nadovezivali su se po dubini na obalu uskraenog smisla. Sa
poznavanjem skolastike i optike nastupili smo sa mouvereno.
Ipak, prati nas u korak boanski znaajna izmaglica i vrst,
udaljen lave nevernika. Sa slova, onih iskoenih, koja se
njiu puinom itamo: Punski ratovi nisu vie tajna! Mi, moji
poznanici, Milenko Rakovi (43), novinar, Mirjana Ojdani
(38), slikarka, i ja, gazimo samu sr euklidske geometrije. i
ve je izvesno: seanje nam je obolelo od kolere. Uputstva
koja smo poneli pogreno su prevedena; zavedeni time kre
nuli smo neoprezno preko zagaenog dela plae! ( Reenica
u kojoj se kae kako ne ver nici laju, vrea Vladislava, jo u
snu, verskom netolerancijom ali u nestvarnosti oiv ljene
slike ne uspeva pravovremeno da joj se suprotstavi. Takoe,
ni znaaj "euklidkske geometrije", u tumaenju svetlosti, nije
mu jasan, ali i to e raistiti kada se probudi ili ozdravi, jer
"Punski ratovi" zaista nisu vie tajna ak ni za obolele od
zaraznih bolesti - dok sanja poslednju reenicu, jer ovaj

33
iskaz kao slika ne postoji, nas luuje da susret
srednjevekovne i antike zbilje, na plai bogatoj
zanemarenom logikom, nagovetava Neiji presudan upliv
na sveukupnu sadrinu ).
Iskrcavanje se lomom podataka i boletinom
zaustavlja. Neko nas Mediteranom razmazuje, dok ostali
odustaju. Oni e svoj brodolom da obave kasnije. U dodiru sa
mas tilom, koje die i nadolazi, na izgled postaje komian:
odrasli ljudi maskirani mrljama presne teget boje. Kamen
uti i pod dvolinim poljupcima koje mu nudimo: prevelika
je ve gomila ljudskog materijala u oblinjoj ostavi istorije.
Koliina i slojevitost skeleta dovodi me u istorijsku
nedoumicu: u koje sam tu epohu zalutao. Dok sluamo gorak
poj aristotelovaca, krikom galeba proveravamo eljezniki
red vonje. Time se bavi Mir jana. Ona ih, galebove i red
vonje, skicira za sluaj povratka. Njen otac, upokojeni
eljezniki radnik, vodi joj ruku u ovom naizgled
besmislenom poslu, vanom ipak za momenat kad nam
ponestane vere u pravu istorinost poloaja u kome smo
zateeni.
...
Iako bez broda, ipak ukrcavamo brodolomnike iz
1307. u nae tek projektovane plovidbene naprave. Deluju
nam, brodolomnici, izgubljeniji od nas samih. Ozraeni su i
eksplozijom delfskog proroitva. Zarobljeni monasi sa
Svete Gore, zajedno sa gusa rima-otmiarima, doiveli su i
tektonski poremeaj antike mitologije i potapanje u ovo
more mastila. ula su im ozbiljno napadnuta krhotinama
neostvarenih predvianja. Ipak preiveli, borave ovde na
sporednoj strani Mastiljavog mora. Pomau nam strpei
istovremno od svojih otmiara. Gusari su se, meutim,
razmileli priobaljem. Plen u izgledu uinio im se vrednijim
od eventualnog otkupa za monahe koje je predvodio inok
Voihna.

34
 Dijalektika nam pomae da shvatimo da se u
oekivanju dovrenijih brodova moramo sami ispomagati.
Horizont to se svlai u susret gladnoj priobalnoj umi, upo
zorava nas da sa povrno iscrtanog neba stiu opomene:
Zvanini letopisci najavljuju zavretak epohe u kojoj smo se
nali nepanjom. Trkom, u obalske kipove kapnemo
promenu i odjedanput smeh zavlada ispotenim
maslinjacima. Iznenada iz precenjenog Mediterana izroni
moderna sprava, sasvim razliita od pseudoantikog
ambijenta u kome smo budni i u snovima. Dok se
ukrcavamo, pamtimo prizor zavretkom slepoo nica: Panika
u naselju helenskih konzervatora je potpuna. Provala vedrine
razbistrava nam prolost dok naputamo to mesto bogato
vremenom. Metani s penom na ustima pleu s okamenjenim
senkama. Mogunost stvarnog odlaska nas vara bliskim
zabo ravom. Mirjana kriom, s druge strane eljeznikog
reda vonje, crta prizore naeg bekstva. Dokumente o
nestajanju? Dok zaronjavamo, vidimo kako na obalu domoro
cima upravo stie kazna za zloin lane nade. Monasi se
glasno mole hrianskom bogu u sred seudoantike. U
neutivom vremenu takva je sudbina bivih Prometeja - pita
se glasno neko od nas troje iz mog sna - vatra je ve davno
patentirana, dodaje neko drugi. Mirjana ili ja. Velimir glasno
uzvikuje: "Slikari pop ravljaju obalu mastiljavog mora".
Ojdanika, poluglasno, staleki ironino, dodaje: "U
nedostatku zatitne sive boje, nano se sloj starog zlata. Ki se
definitivno zavlai u buduu istoriju". Mi ostali (znai li ovo
da jo neko istovremeno s Vladislavom sanja ovaj prizor?)
emo to primetiti tek kad se probudimo prov laei se kroz
sliku koju pot pisu je izvesni eriko.
Zateenog u masivnom ramu, Vladislava dotakne
rana vrelina avgustovskog prepodneva. Godina je 1982. Zabo
ravio je ve na brodolomnike iz 1307., a uskoro nee ni znati
ta je radio od aprila do avgusta iste godine. Jedino ga

35
proganja upitanost da li u baroknoj kompoziciji njegovog sna
postoji prava mera predskazanja. Izlazei iz slike, koja se
rastvara u prinudnoj svetlosti, edan i sav u morskoj soli,
glasno ita natpisna slici koji neto sluti: "Splav meduza".
Dotiui pod, nogom tek izvuenom iz arhajskog peska,
obrubljenom slanim mastilom, Vladislav pomisli: ko mu to
die kroz i ovako pre naporan san? Od sna sasvim ogoleo,
maa se enciklopedije"Larus" i , sa olakanjem, u odrednici
"Euklidov postulat" ita: Euklidska geometrija odgovara
naoj intuiciji stvo renoj na onome to nam otkrivaju naa
ula. Jedna neizvesnost manje, ako mu okolno sti dozvole, u
narednim mesecima shvatie, po analogiji, i ostale poruke
predela iz koga se upravo vratio, jer poverenje u intuiciju
nikada ga nije naputalo. Iz mlakog meda sna ulima e
dozvati sva znaenja slike koju je zapamtio. Brine ga ipak
reenica koja mu se, kao sa trake, sve uestalije ponavlja u
svesti: promaaj je so naeg ivota! Obilje soli s kojom je
izaao iz sna kao da nagovetava upravo srazmernu koliinu
promaaja koje e poiniti, ili onih koje je, nesvestan, ve
doiveo. Ni mesto na kome je izaao iz sna, splav "Meduza"
na istoimenoj slici erikoa, nije bez nagovetaja svakojakih
brodolo ma. Pseudoantika iz sna koji znatieljno obnavlja
ipak mu sve vie nagovetava preo kret koji e neminovno
doi sa sledeim snom. Njemu, Vladislavu Milinu, oveku
koji se sprema da menja oblija, gubi bitke ne dobijajui
ratove. Os svega mu preostaje snevako iskustvo koje se
teko moe primeniti.
Sem zarasle pukotine na uramljenom platnu, iz koje je te
1982. iskoio budui hronini sneva Vladislav, jedini trag
boravka u onostranom predstavlja nagorela ikona, koja je
verovatno u snu pripadala brodolomnicima, sada prislonjena
na gomilu knjie vnih asopisa u dnu spavae sobe. Sofija u
prvi mah nije htela da je pomera, probudivi se pre njega
samo je uspravila udnu relikviju zbunjeno se prekrstivi.

36
Pomislila je: odakle ovaj ovek dovlai starudiju. Ovaj
komad je ak i nagoreo, iako ne deluje loe. Moda bi mogli
da je restauriramo i dobro prodamo... Vladislavu nita nije
rekla. I ipak sklonila za neko vreme sliku, u plakar sa
zimskom odeom. Da ga ne provocira: iovako je ve
mesecima udan. Nekoncentrisan, kao da ivi u polusnu.
Meutim, on samo u tom polusnu moe da se doseti da je
oteena ikona opljakana iz svetogorskog pirga i da mu istu
poverio jedan monah pre nego to su u panici napustili
Mastiljavo more. Ujedno, proklinjao je svoje mladalake
zaluenosti u antiku u srednj vek, jer san iz koga je nedavno
izaao, ako je je uopte u tome uspeo, obasuo ga je, u
nsjveoj meri, krhotinama njegovih davnih lektira.
Danima posle tog sna u kome je ostao deli njegove
svesti, istovremeno bio je siguran da je trajno poprskan
esticama predela koji je spavajui posetio, pokuavao je da
odgonetne kada je i kako mu je zapoela ova faza u ivotu.
Period koji bi se mogao opisati kao istovremeno udaljavanje
od sebe, praeno jednakim uranjanjem u udne sopstvene
dubine. Posle mnogo mozganja, iznenada se dosetio: sve je
to zapoelo onog dana, 12. oktobra 1980., kada ga je ekipa
beogradske televizije snimala za emisiju iz kulture. Vladislav
Milin je pisao, naime, i s dosta uspeha pesme. Tog
ponedeljka, na oba li Dunava, urednik Aleksandar Dostani i
reditelj Saa Fontes snimali su ga povodom izlaska knjige
pesama pod naslovom "Ulazak u sliku"! Tano tako,
promrljao je poluglasno Vladislav, seajui se naknadno tog
detalja. Bilo je to snimanje poezije. Svih se aktera seao
jasno, samo mu je izmicalo ime i lik snimatelja. Onog koji ga
je okom kamere beleio i, kanda, elektronikom preduboko
pronicao u njega.
Sve oko nas je toga dana bila rana jesen. Pesnika, to
jest mene, prati kamera. Gledam u daaru, potom ulazim u
nju. Izlazim zatim i posmatram mree koje su svuda u po

37
okolini. Alat, ribarski i vinogradarski, je oko te graevine.On
govori. Poezija hoda na sve strane. Ja glumim sebe i pesnika
koga snimaju.U okotima, u oblinjem vinogradu se vidi
ovekolika priroda koja e uskoro da putuje. Dah mi se
zgunjava u stihove. Duh Vladislavljev izloen je direktno oku
kamere. Sav je otvoren, ranjiv i prozraan.Snimaju ga u
pohabanom, batenskom odelu, primerenom ambijentu reke,
vrta i jesenjih radova. Dostani napominje: hou da prikaemu
intima uma, to je uostalom i karakteristika vae poezije.
Vladislav nije ba uveren da je sve ba tako ali nastavlja da se
ponaa, kamera je ukljuena, stihovi romore. On se osea
sasvim nagim u prizoru koji je sav nerealan, a re je ipak o
njemu, Vladislavu Milinu, profesoru ili pesniku. Ili je to sve
jedno.
Kamenje koje zaobilazi kao da je prekonoi izniklo u
bati. Rei su mu obine, re enice zgusnute, ostaju u vazduhu
kao mrlje smisla nasuprot jeseni koja je jo provi dna.Vonjak i
nebo su ve rasporeni, Vladislav ih pepelom koji ostaje iza
njegovih iluzija kroti. U glasu osea miris zemlje. Ve ga sve
umara. ita desetu pesmu, kao da mu sa sva kim redom otie
energija.Oni bi hteli da se drama vidi. On je u poeziji,
sopstvenoj, skoro i ne nalazi. Samo melanholiju. Nasupa
sumrak Reditelj, Fates Dragovan, inae doao sa filma,
komaduje: Rez. Dok kamera miruje, Dostani govori: Vi provi
dite u magiju korena i ploda.Vino je nagoveteno. Sada morate,
gospodine Milin da se koncentriete. Ulazimo u ka tarzu
emisije. Scenarista insistira da se vidi vaa poetika. Moramo
poezijom da otvorimo put do vaeg detinjstva. Da deluje kao
da se otvorilo drelo iz koga lije primarni mrak. Da dospemo
do vae magije.
Reflektor pesnika pribio uz zid. Neki asistent, sasvim
nepotrebno, glasno ita pred govor "Ulaska u sliku".U daari
nervoza. Kamera, navodno, ne vidi jasno san iznutra. Na polju
se jesen ve u mrak presloila. I uti sve, samo oko daare,

38
nad poezijom Vladislava Milina, jo traje aktivnost. Vetaka
svetla izobliila lica. Svi sada na sebe lie. Nalija ne lau. Na
samom kraju, sea se Vladislav, ipak su me presvukli u
sveano odelo. Iz tele vizijske rekvizite. Da, ba je tako bilo.
Govorio sam toliko u kameru da mi je kroz reenice skoro dua
iskoila.
I od tada su poela da se mute vremena, stanja i
oseanja Vladislava Milina, bez ob zira to je on pokuao da se
vrati i oblije obinog gimnazijskog profesora. Ko je za to bio
kriv: poezija, televizijska kamera ili neije urokljive oi -
nejasno je! Posveujui mnoge sate preispitivanju uticaja
televizijskog snimanja na poremeaje koje je i sam zapaao, on
nikako nije mogao da se otrgne od zaprepaenja nainom na
koji je Rakovi predstavio san u kome je bio sa Milinom, iako
je uporno negirao da je i sam sanjao isti. Prvo je razgovarao sa
Sofijom o navodnoj upanienosti Vladislavljevoj dok su
boravili na obali Mastiljavog mora. Komentarisao je dogaanja
kao da je re o nekom izletu a ne o tuem snu u koji je upleten
ukljuivo podsveu snevaa. Milina je ipak vie od
indiskrecije i drskosti udilo saznanje da Rakovi uopte zna
za taj san. Detalji koje je saoptio Sofiji bili su frapantno tani.
Kada se ova, nekoliko dana posle razgovora sa Rakoviem,
pojavila u radnoj sobi nosei nagorelu ikonu, konfuzija je
preovladala u njegovim reakcijama: Kako si se drznula da
sklanja tu sliku - izgovorio je besno ali je ve na polovini
zapoetog prekora postao svestan da ikona ne pripada svetu u
kome se prepire sa enom ve da je ista proistekla, nesvesno i
neshvatljivo, iz sna koji se deava na navodnoj obali
Mastiljavog mora, u meavini antike, srednjovekovlja i
ovovremene fantastike koja iznie iz njegove sopstvene glave.
U meuvremenu, Rakovi je o Vladislavu i njegovom
snu razgovao sa Mirjanom Ojdani, koja je boravila u
pomenutom snu ali ga se za razliku od Rakovia nije seala. I
to u prepunoj kafeteriji "Dvorite". Pria je u roku od par dana

39
postala prvokla sni gradski tra u kome je Milin predstavljen
kao somnabulni zombi. Ne treba ni rei da je parodija o
njegovim snovienjima stigla ubrzo i do Gimnazije, do kolega,
a da stvar bude gore i ue nici su uveliko, na svoj ironino-
vickasti nain, uivali u Milinovom "letovanju " na Mas
tiljavom moru! Sloen i dvosmislen odnos sa Rakoviem
dodatno je komplikovala inje nica da su on i Sofija u mladosti
bili u ljubavnoj vezi.
ivot, provincijski, muljav i monoton ipak vremenom
nastavio po svim pravilima malograantine. Prie su trajale ali
smanjenim intenzitetom. Sofija se sve vie privikavala na
Vladisavljevo lebdenje po stvarnosti dok je on, budan i snu
lutao po vremenu i prostoru. Jedino je u stanju maksimalne
koncentracije delovao suvislo i upotrebljivo. Takav je obi no
bivao u Gimnaziji i u javnim kontaktima. eninu diskretnu
opasku da bi moda mogao da se konsultuje sa psihijatrom
odbio je sa indignacijom. Kao da se i sam poeo da uiva u
slalomu kroz svetove. Prijatelj Rakovi mu je u ali predloio
da belei svoje snove pa da ih zajedniki publikuju u asopisu
"Tree oko". Naravno, Milina je ova duhovitost razgnje vila i
jo vie uverila u zlonamernost biveg prijatelja, sa kojima je
ipak bio u poetnom i prekretnom snu.
Desetak godina profesor Milin se otimao
plimi nesvesnog. as mu se priinjavalo da je poremeaj
samokontrole proao, potom bi se somnabulije iznova vrati
le. Ipak, sve do novog, protresajueg sna moglo bi se rei da
je iveo skoro normalno. U dravi je tih godina zavladao
nemir, haos, raspadao se ivotni model u kome je Vladis lav
odrastao, kolovao se i postao ono to jeste, ma kakvo to
bilo. "Stanje redovno",upravo tako glasi naslov
samoi roninog teksta na prvoj strani "Politike" koju
Vladislav Milin ita po inerciji, nastavljajui porodinu
tradiciju. ini to svakodnevno, iako ga sadrina i stil
politikih i drutvenih tema o kojima ovaj, nekad pouzdan,

40
dnevnik pie, plai i umara. Osea neprijatan miris lai, koji
mu se negde u podsvesti mea sa bljutavim ukusom hladnog
aja od koprive. "Politiku", dakle, ita iz navike,
pokuavajui ipak da sistemom eliminacije preteranosti i
nesuvislosti, da iz nje neto nasluti o dogaajima u dravi
koju sve vie naputa zdrav razum. aj, dosta neu godnog
ukusa, pije ne bi li popravio stanje svog telesnog imuniteta
koji se ubrzano pogorava. Nesvestan je da mu vesti iz
dnevnih novina sasvim potiru lekovitost kopri ve, a da smrad
potie upravo iz ivota, od koga je samo njegova dnevna
novinska lektira gora..
Popodne je 1992. godina. Zapara, gusta do guenja.
On se i tog dana, naizgled bez pravog razloga, bori sa nale
tima pospanosti. Ima, zapravo, utisak da e se ba kad usni
dogoditi neto znaajno. Svest o tome da se sve bitne stvari
ve due vreme odigra vaju mimo njegove volje ve davno
ga je dotakla. Ipak, omamljenost pretegne i Vladis lav utone
u san. U snu je, nenadano, prolee. Milin usiljeno sanja.
Talog iz tampe ga i dalje, iz podsvesti, progoni. Kad se
probudi, zabeleie ono to je zapamtio. Zapisuje, odmah iza
prethod nog, onog o bekstvu sa Mastiljavog mora, jer
beleenjem snova pokuava da ih zauzda. Gubei se i dalje u
vremenu, tako da se dogaaji i snovi pretiu i spotiu,
zapisano mu izgleda kao jedini spas.( Opis delom pripada
snu, dok oigledno znatan deo zabeleke potie iz stvarnog
ivota. Tako e biti i ubudue). San, po strukturi i montai
udan, ali autentino citiran. Sledi san i dopune. Komentari i
uenja.
"Dnevni izvetaj"(ovo lii na naslov iz novina! ):
Progone se komunisti i njihove rtve. Opet sam u predelu
Mastiljavog mora. Sve je nalik na san od pre par godina.
Lokacija je ista. Samo se detalji prizora bitno razlikuju:
izgraene su neke kue, zapra vo kao da su to samo kulise, a
na njima izlepljene: Poternice. Posmrtnice.Ukrtenice. Na

41
poternicama su imena komunista i kriminalaca, jedni su
pored drugih. Posmrtnice sa komunistima su sa datumima iz
vremena 1941-1945., iako deluju kao da su prethodne noi
tampane. Oglaavanje preminulih kriminalaca je sa sveijim
datumima. Ima ih i ovogodinjih. Vladislava najvie
zbunjuju, meutim, ukrtenice, nije navikao da ih via na
zidovima i oglasnim tablama. Prolazei kraj njih najee mu
pada u oi re rtva. Ko to u vremenu opteg poara ima
vremena da sastavlja ukrtenice. Jo je nejasnije: ko ih
odgoneta dok nasilje osvaja ulice i due? Pita se, bez veeg
stvarnog udubljivanja u problem: ija su te rtve: komunista
ili kriminalaca? Zajednike, moda, ili postoje i neki
nepoznati delati? (Tek mnogo kasnije poee da razmilja i
o tome ko je bio naredbodavac za tampanje tog silnog crno-
belog materijala? )
Na obali guva: neki ljudi, poznati su mi, iako ih ne
poznajem. as lie na one brodolomnike iz prethodnog sna,
dok u sledeem momentu podseaju na gusare. Bez
prestanka se ukrcavaju u prostrani brod za "Istorijsku
prolost" - tako barem pie na pu tokazu koji vodi do luke.
(U "Politici" koju ita na granici samog trovanja izmiljo
tinama, ve mesecima piu o "lekovitosti" tih putovanja u
zajednika, navodno heroj ska vremena.) Imam utisak kao da
je re o nekakvom pravoslavnom hadiluku - govorim
poznaniku koga susreem u zapenuanoj gomili.
Ostajem na obali. More od mastila primi brod u svoju
utrobu pa onda sve - ljudi, graja, brod i odredina luka -
nestanu u izmaglici koja ga podseti na pozorinu insce naciju
magla iz maine! Dok brod lagano odlazi, ostajui zapravo
u mestu, kao da zapravo samo tone u mastiljavu tenost, sa
bliske pozadine die se monolitna zavesa os likana u prizore
iz svakodnevnog ivota buka, bes i ki. Na sceni su
proizvoai i uvari tuih ruevine: godina je za njih bila
veoma rodna: svakojake nepodoptine su se dogaale.

42
Bezbrojne su, izgleda, zalihe naivnosti i obesti. Samo smo
smo ih sada od vojeno uzgajali. Nae se razvaline jo ne
vide - iako su pripreme poodmakle! One prekogranine,
deluju na tv.ekranima, kao nadrealistiki projekti.
Prilazi mi, iznebuha, moj mlai brat. Kao da je
izronio iz ljigavozelenog beton skog bedema koji zatvara
pogled na zapad. Obuen je kao za odlazak u pozorite,
jedino me iznenauju gumene ute izme, s kojima je
oigledno gazio po dubokom kreu. Pria mi, unosei se u
temu kao da sam se ja upravo vratio sa dueg letovanja ili
robije: "Ovde lete avioni svakodnevno. Deluju prebuno i
naprosto uvreeno. Nepo trebno ili makar neobrazloeno,
svakako. Nebo je pak ravnoduno i modro, kao da je sve
normalno".
Hodam rastreseno neznatno izmenjenim prizorom iz
prolog sna.Tamo gde su bili mnogo boaka svetilita,
priseam se: sada stoje crkve. Zvona zvone u nedogled.
Tamjan cvili i rasipa se. Molimo se, izgleda, neuko. Na sve
strane ve viene zablude se umnoavaju. Nevernici, bivi
komuniste, se presvlae u vernike. urba odasvuda.
Budunost ve od sutra zapoinje - poverljivo se iri apat.
Nas nekolicina, brat vie nije prisutan, gazimo po nekom
kamenitom polju od usijanog grafita. Sa druge strane hori
zonta je rat. Deli nas samo boanska magla i suzavac. Tako
kau, a ja verujem.
No naie i prebrzo proe. Magla se digla. Bog je
odsutan. Samo rat mirie. Me ne savladao sasvim neherojski
umor. U snu nisam izgledao sanjao nita. Da li se uopte
moe zapamtiti san iz sna. O bogu govore, kao da su glasniji
bivi komunisti. Obalu je prekono zauzeo tanak sloj pepela.
Mlakog i lepljivog. Na doku je sad novi brod. Ime mu ne
vidim iz ugla za koji sam zaao. Nazirem samo dve kolone
koje se slivaju niz pos ne padine. Komunistima i rtvama
pridruuju se gladni, i neki koje nazivaju graanima. Tako mi

43
barem govori ovek koji je kraj mene. On je poverljiv i
dobro obaveten.Taj gospodin, koji mi se bez pitanja jo
sino pridruio, sa zluradou, pokazuje na desetak ljudi koji
se beznadeno bore sa morem - to su iz nauke proterani
istoriari - dave se u Mastiljavom moru - govorili su kako
nam ruevine sve lepe izgledaju. Slali su ih na sve strane
po zadatku ! Sada je neko naredio drugaije, pa su
ihistovarili ovde, da se muki udave u beznaajnosti tvog
sna.
Dok sam se okrenuo da ga pogledam, nestao je brzo
se umeavi u jednu od ko lona. Znai, nepoznati je bio
komunista ili njihova rtva. Drugih osoba jo nije bilo na
vidiku. Ili su na redu bile samo prvobitne rtve. Sa broda
upuuju poziv da se pouri sa ukrcavanjem. Vreme nekom
oigledno istie.
Vladislav se na tom mestu probudi: grom je najavio
nevreme. Obi-no. Metereoloko. Na zidu ispred njega, kroz
mrak, nazire se "Splav meduze". U regalu, pod svetlom
none lampe, zatreperi pretenciozno u tamno plavo platno
ukoriena "Po vest Punskih ratova". Milinu posle toga ne
preostade nita drugo nego da iznova potone u san. Onaj isti.
Konfuzni i prepoznatljiv. Punski ratovi ga neodoljivo
uspavljuju! Nara vno, u snu stanje je redovno i uredno. Bivi
socrealisti ljube anele - dovikuje mi brat koji je vratio
niotkuda. Pogledam ispred sebe: horizont nam je sasvim
izbrisan. U nepos rednoj blizini uvari ruevina pakuju tue
snove. Sopstvenih nemaju. Iz nekog okru enja, koje je u
stalnoj izmaglici i buci, stie svakodnevno gomila
upotrebljenog ljudskog materijala. Naueni smo da ga
trenutno zaboravljamo.Oni to rade. Ko su oni? Lie na nas.
Mi ih hipnotisani posmatramo oseajui slast podavanja.
Puina je prazna, sa svih strana se zatvaraju mnogobrojna
metalna vrata. Okupe nas u dvoritu izmeu lukih
magazina. Pojave se trojica, neobavezno obuenih ali veoma

44
nabusitih i niskog ra sta. Jedan od njih nam neto govori,
vie i preti. Bunca o pravednoj raspodeli kri vice.Greh
posmatranja nita nije manji od injenja - kae taj kratko
oiani mladi. Moj mlai brat, sada bez izama, nosi crnu
konu tanu i intenzivno mirie na hlor, apue mi kako su se
slikari i ostali izvoai intelektualnih radova prvi uplaili. Za
njima su ostali dokazi krivotvorenja.
Kada su govornici, otili pone juri na sve tueve i
kade: Moe li se vodom ba sve oprati. U masi opazim
Mirjaninog kolegu sa studija, potonjeg policajca Mirka Kasa
povia. I njemu su ruke zaprljane pozlatom. Trlja ih peskom.
Do mene, s prekidima, dopire njegova pria o nekim
kavezima u kojima su akali i zmije otrovnice. Zbog isp
rekidanosti i udaljenosti ne uspevam da dokuim taan
smisao onog to govori. Da li samo zbog toga? S brda onda
sie sedam ljudi. Meni lie na mafijae - kao da su iz fil
mova o Al Kaponeu. utke uu u jedan od magazina. Zau
se zatim galama, kao da se unutra problemi reavaju silom.
Potraja to desetak minuta. Potom se iznova pojave. Bee ih
sada osam pridruio im se jedan, novi, bio je potpuno sede
kose. Neko iz mase uzvikne: "To su uvari istine". estorica
uprte krst na lea i krenu ka Mastiljavom moru. Sedokosi ih
je predvodio, dok se esti okrenu ka nama i dao nam znak da
zapevamo: Tiho i nesigurno, pomalo apsurdno, zauje se:"
Budi se istok i zapad ".
Ovaj, drugi po redu san Vladislava Milina, iz 1992.
daleko od svake mitoloke scenografije, nosio je u sebi
dovoljno turobnosti i domanovievskog predskazanja da sam
se i sam zagrcnuo u leto 1995. dok sam ga kao njegov
neovlaeni biograf itao . Kako li se tek oseao Vladislav
dok je bio u snu kao prisutni i nemoni spava? Zatim mi je
telefonirao Milenko Rakovi. Ponudio se da mi pomogne u
potrazi za nestalom roakom Vandom, ne objasnivi mi koje
je zapravo Vanda. I zato meni da telefonira Milinov prijatelj,

45
jer ja samo povrno beleim neobinu povest njegovih
transformacije ne bi li nekako sauvao najneophodnije
bografske injenice. Upitah se, ipak, da se s Vladislavom ne
deava neto neprijatno. Rakovi mi je, uzgred saoptio
kako ima utisak da Sofija, koja mi je ,uostalom i poverila
kontrolu nad Milinovom biografijom, nije ba najradosnija
to se u pripovest unose nagovetaji njihove davne ljubavne
veze. Prihvatio sam ipak Milenkovu ponudu imajui u vodu
da kao novinar moe zaista da bude od koristi. Obeao sam
mu da u, o problemu preplitanja knjievnog i stvarnog
porazgovarati sa naom zajednikom prijateljicom, odnosno
njegovom aktuelnom lju bavnicom Mirjanom Ojadani. Ona
je, pouzdano, boravila u njihovom zajednikom snu i njeno
mi svedoenje moe biti dragoceno. Dakle, oekivao me je
prvo ozbiljan razgovor sa Milinom, uz sve obzire prema
njegovom zdravstvenom stanju. Izmeu osta log moram se
obavestiti i o toj nestaloj roaci Vandi. Kao ovlaeni biograf
morao bih da budem u toku.
Vladislav se, meutim, iz drugod sna nije vratio.
Zapravo iz njega je ispao. Izg ledom isti, premda malo
ostario i kao prevuen jedva vidljivim slojem starog zlata, ali
sutinski izmenjen. Duhom se izmestio u mramorni stalak za
cvee. I naravno, nije vie govorio. Kad god je boravio u toj
stvari koja je dominirala pretsobljem samo je pismeno
komunicarao sa ukuanima. Prvo to je napisao Sofiji bilo
je: Ja sam ubudue stvar. Postojiim i dalje samo zato to me
posmatrate. Stavite me pored zida, naspram prozora, cveu
tako odgovara. Posle prvog zaprepaenja, preklinjanja,
plakanja i uzaludnih poziva da se dozove pameti, ena je
morala da prihvati bespogovornost njegove odluke da u kui
jedino kao stvar egzostira. Ipak, mesecima nije mogla da se
oslobodi straha i grie savesti kada bi prilazila cveu da ga
zalije. A cveu je oigledno prijao Vladislav. Razgovarali su
neprestalno, kao biljka i njoj bliska stvar. U pitanju je oig

46
ledno bio zajedniki jezik oslukivanja, pod blagonaklo nim
pogledom Neijim.
Biografija Vladislava Milina na ovom se mestu rava
na dva dela: javni ivot njegov se vremenom gubi u
beznaajnostima dok trajanje due ovog oveka, sa vikom
snova, koja je u stvar pretvorena, u veitom sutonu
predsoblja, nije jasno oroeno. Moj biografski posaose tako ,
iznenada, suzio do nepotrebnosti. U govor stvari nisam
mogao da proniknem.
Poto ova povest nije potpuna fikcija, neophodno je
rei da je Vladislav, nastavio da odrava asove u Gimnaziji.
Umereno je komunicirao sa kolegama, uenici ma, kao i
pojedinim lanovima porodice koji nisu nita sumnjali, sem
Sofije koja je delom bila upuena u okolnosti njegovog
dvostrukog postojanja. Jedino nikada nije saz nala pravi
razlog zbog koga je Milin preselio svoju sutinu u stalak za
cvee, nainjen od vetakog mermera, u obliku stilizovane
antike skulpture. A moda ni njemu sa mom nije do kraja
bio jasan put kojim se "upisao" i u svet stvari. Jedino je
izvesno da je veoma brzo ovladao i specifinim jezikom
grupacije iji je pridrueni ali iskreni lan postao. Kao stvar,
Vladislav je prestao da propada kroz vreme. Moglo bi se rei
i da mu se biografija stabilizovala. Dodue, prestao je da
sanja... ili moda stvari ne pamte snove.
Tako sam, kao biograf Vladislava Milina, ostao bez
posla, sve dok mi televizijski snimatelj Rafael Niki, onaj
koji je svojevremeno snimao emisiju o poeziji Milinovoj,
nije ponudio da zajedniki realizujemo projekat pod nazivom
uticaj elektronske kamere na celovitost ljudske due. Ali, to
ne spada vie u ovu priu! Kao ni traganje za tajanstvenom
Vandom, niti celovitija verzija uloge Mirjane Ojdani u
fikciji i realnosti Milina i njegovog uskraenog biografa.

47
VELIKE KIE

Kad kaem da se moje provincijsko ivotarenje svodilo

na niz jednolikosti drugog reda to zaista treba shvatiti
doslovno. Broj razliitih ivota, na koje sam navikao
studirajui u prestonici, naalost neuspeno, povratkom u
Bekerek sasvim je usahnuo. Bilo je, oigled no, potrebno da
pljusne jedna valjana nesrea da bi se, makar i sa suprotne

48
strane, vratio u buku i uzburkanost u kojima sam se oseao
stabilno. I zaista, posle leta koje se vuklo i premetalo te
1978., kao mlako i bezizgledno testo, zapoele su kie koje
donele ak i su viak nelagoda. Ali, ni eljena promena nije
bila bez rizika ali je izazvala prieljkivanu dina miku.
injenica da u zbivanjima, koja se rasteu od kia na kraju
zime do onih koje zakla paju jesen iste godine, imam samo
ulogu samozvanog i usmenog hroniara ne umanjuje moj
oseanje ispunjenosti koje se vremenom ozbiljno poelo
gubiti. To to ova povest o tome kako kie, seksualne slobode
ena i preterana moralnost mukaraca, u uslovima jedva
osavremenjene palanke, negativno utiu na zdravlje upte,
zapoinje mojim monologom dokaz je opte drutvene
mizerije - rezonuje Milutin Mileusni, glasni zastupnik
endemine provincijalnosti.
A kiilo je danima. Ne
egzotino kao u Bromfildovim azijskim prozama, ni slonova
nije bilo jer je najblii zooloki vrt bio udaljen 75 kilometara,
ve nekako zloslutno i mrljavo. Vlaga je neuumoljivo
ovladavala prostorima. Postajalo je sve hladnije. Tek
zapoeta jesen nije nagovetavala takvo pogoranje vremena
ali kia jeza soborn donela i i prve hladnoe. I onako
poloajem prilino izolovana, varoica le tih dana potpuno
utihnula i celokupan ivot sveo se na vegetiranje. Kie su
tupo dolazile sa zaguljivog neba, nastupale kao neumoljivi
beskraj, uporne i zamorne. Trgovi i ulice ostajali su pusti,
bolna zaglupljujua praznina gospodarila je ljudima i
predmetima. Osamdesetogodinjaci, iz donjeg dela grada,
Gradnulice, i surnnjiavo su vrteli glavama pominjui ove
kie kao "boju kaznu" za bludan novovaroki ivot. Oni
trezveniji seali su se takvih kia u svojoj dalekoj mladosti.
Govorili su, naroito je kategorian bio Maksim Okolian, u
vreme tek zapoetih velikih kia besposliar, a nekada, pre
prvog velikog rata, ugledan trgovac. Takve velike kie,

49
govorio je, koristei lokalni epitet za dugotrajnost, ne mogu
na dobro da iziu. Seao se onda je prolih "velikih kia"
negde posle Drugog svetskog rata, bilo mnotvo udnih i
traginih dogaaja. Eksplodiralo je tada neko skladite
municije, a bilo je i streljanja iza Strelita. Tako su govorili
starci u duge kine i zimljive veeri te rane jeseni 1978.
Mlai Bekereani nisu se bavili slutanjma i itanjem
prolosti ali sve zajedno je obuzimala nervoza, depresija i
agresivnost. Neke samo pojedina od ovih neuroza dok je bilo
i onih sa kompletom poetne neurastenije. Ja sam se bavio
prouavanjem ovog oiglednog meseevog neprijateljstva,
jer kie su njegovo maslo, prema stanovnicima Banata,
sluao, gledao, virio i prislukivao - ne bez zadovoljstva i
prikrivene zlobe. Kao da tue muke mogu ispuniti pukotine
u mojoj deformisanoj dui.Kie nikako nisu prestajale. Sitne i
monotone, prekidane samo ponekad jaim pljuskovima
Slivnici u donjem delu grada nisu vie mogli da prime
ogromnu masu sivoute tekuine, voda se razlivala po
kolovozima i trotoarima i lagano prodirala u dvorita i kue
zidane od mekeg materijala. ivot se zavukao u dobro
zaptivene prostorije reen da se bori protiv vode i dosade.
Oekivala ga je neizvesna borba protiv nervoze i panike. 0
beskrajnoj kii razgovaralo se ipak jo sa hladnokrvnou
zainteresovanih posmatraa, osim nekih izolovanih primera,
mahom maloumnika ili psihijatrijski oteenih koji su odmah
podlegli panici. Zasada je to bila sarno neprijatna
dogodovtina bez veeg primesa neeg opasnijeg. Meutim,
kia je ve drugi mesevc padala neprekidno. Vetra nije bilo,
barem ne onog osetnijeg, i oblaci su kao nerasikidiv zastor
pokrivali nebo. Njihova mlohava masa nad glavama guila je
Ijude svojom monolitnou. Voda sa neba je i dalje
neprekidno lila kao iz zaboravljene slavine. Varoica se
budila svakog jutra so nadom da je kia onemoala,
meutim, ve posle prvog pogleda kroz zavese nada je

50
venula: kiilo je i dalje, vode nije bilo samo jo u vatri.
Nervoza je progresivno rasla. U prodavnicama su sve ee
izbijali sukobi. Dotada disciplinovani palanani svaki as bi
padali u vatru za beznaajan povod. Velike kie, urnesto da
zblie ljude uinile su da se oni gloe i svaaju i mrze. Voda
za pie je postajala sve zagaenija; i pored znatnog hlorisanja
javljala su se stornana obolenja. Nadletva i preduzea i
dalje su radila ali je efekat takvog rada bio ravan nuli. Velike
kie su poremetile celokupan ivot. Ljudi su oekivali da je
se, u sluaju da kia uskoro ne prestane, navii na nju ali to
im nikako nije polazilo za rukom. Gradom je lebdeo oblak
napregnutost, i iekivania. Svi su oekivali da se neto
dogodi. I zaista, ubrzo se neto zbilo. Desetog dana velikih
kia Dragan Ivanovi je odluio da ubije. Madlenu. Znao je
da to mora uiniti: to je bilo pitanje njegove savesti:tu enu
je on doveo u Bekerek. A njen zarazan primer raskalanog i
neobaveznog ivota poeo je da produkuje tragedije. A bilo
je krajnje vreme da se neto zaista neugodno dogodi. Kie,
bez obzira na trajanje i stvarnu neugodnost za sve itelje,
vie nisu mogle da me zadovolje. Posma tranog iz moje
pozicije oveka autsajderskih navika, marginalizovanog
istom obeu gradskih monika, jer nemogunost da se bez
srednje kole doepam bilo koje fakultetske diplome, i pored
dugotrajnog boravka u prestonici, nikako nije smeo da bude
izgovor ovdanjoj birokratiji da me drzi bez funkcija, posla i
privilegija. Voda sa neba, u koliinama koje su davno
nezabeleene jeste bila neka satisfakcija ali i efekat te
nepogode me vie nije mogao uspuniti onim tako potrebnim
trijumfalizmom. Znai prieljkivao sam i slutio neto
alarmantno. Ne zato to sam po prirodi zao ovek, a moda i
zbog toga. Jednostavno, krv treba uzburkati.
Moj otac, Anastas, je pravio zastave, barjake,
ukrasne zastavice. Ponekad bi i saio kou lju. Bio je na
odreen nain kroja. I pijanac. Sve dok ga u kafanskoj tui

51
nisu ubili. Otac Dragana Ivanovia je bio tuioc i nije se ba
potrudio da kazni ubice. Imao sam tada dvanaest godina a
Dragana sam upoznao, iako samo bili vrnjaci, tek kad je
doao sa Madlenom u Bekerek. Mnogo boravim u
kafanama, tamo sam i saznao da je u porodicu Ivanovi
stugla neka Beograanka. Pijem dosta i esto ali alkohol mi
jo nije sastrugao mozak zato ako vam se u mojim
komentarima palanakih dogaaja neto uini suludo to
pripiite ne piu ve neobinoj konstituciji mog uma. Taj
savet svakako primenite i kasd su u pitanju opaske o aferi
Ivanovi - Drai, kako se prezivala Madlena.Za Draganove
prestonike peripetije saznao sam, od poverljive osobe, onog
dana kada su skro svi u gradi gledali film o nekom
indijskom selu koje ugroava tigar. Pria o poetku te
njegove veze, po zvaninij palanakoj verziji bila bi sledea (
uz dodatak da je u onom filmu tigar odgrizao ruku glavnom
junaku koji ga je potom, jedva preivevi, ubio iz dvocevke):
Madlenu je sreo u glavnom gradu. Samog sus reta se dugo,
moda i predugo, dobro seao. Na veeri kod prijatelja
Nikole Ratkovia, bekereanina, uspenog privrednika u
prestonici i dobroinitelja mladih iz rodnog grada, domain
mu je predstavio visoku devojku, jo nedovoljno razvijenu,
ali ve na prvi pogled punu unutranje vatre. Ponaala se
potpuno nekonven cionalno, ak slobodno. Te veeri nalazila
se u centru panje premda je bilo prisutno nekoliko zaista
lepih i dovrenih ena. Draganu je imponovala njena
spontanost koju je tada tumaio nepatvorenou oseanja.
Nalazio je u tome hrabrost da se ivi po sopstvenim
principima. Igrali su nekoliko puta. Madlena mu se ve u
prvoj igri prepustila - grevito se privila uz njega zaneseno
pleui Neznajui ta da misli o tim preuranjenim
nenostima, tumaio ih je kao podavanje arima muzike.
Nikako nije eleo da Madlenino ponaanje shvati kao
uobiajeni manir u odnosima sa mukarcima. To vee ostalo

52
mu je u seanju obleeno utiskom o neobuzdanom smehu
lakomislene Madlene. Takoe, i po mnotvu ispijenih laa
vina. Svoju zauenost i ogromno interesovanje za njenu
naizgled nedokuivu linost pokuavao je da ukroti tom
kiselakastogorkom tekuinom. Po prirodi proraunat i
odmeren u gestu, to ne znai da nije znao da bude i
nepromiljeno temperamentan, na svoj osoben nain, te je
veeri sasvim izneverio svoje principe. Oduevljen
Madlenom inio je takve gafove da su se svi udili. Pio je
vino iz njene cipele to je nju inspirisalo na jedva
konrtrolisani srtip-tiz. Vee je bilo razuzdano, pijano,
prepuno elektriciteta i sablanjivosti.
Nikada se jo nije nalazio u atmosferi koja je tako
optereena otvorenom seksualnou. Sve nas je uzbudila, ak
i one koji nisu sve videli, meutim veina je ponela utisak
znatne nepristojnosti, dok se deo mojih provincijalaca
kolebao izmeu straha i uzbuenosti. Iako nisam sam stvorio
ovakvu atmosferu i ja sam bio uhvaen u nju poput ostalih. U
jednom sam momentu pokuao izaskom na terasu da
zauzdam sopstveno srljanje u neto to me je plailo. Mislio
sam da e me sveina zaustaviti - pokuavao je da se pravda
kad je shvatio da propada iz svog ivota u slojeve njemu
tuih pravila ponaanja. Meutim, veza sa Madlenom
zapoela je jo
isto vee. Ponudio sam se da je otpratim do kue. Ona je
oduevljeno prihvatila, iako sam kasnijem razmiljanju
shvatio da me je ona zapravo navela na taj gest. Dok sam joj
pomagao da obue mantil, kroz prozor se naziralo kino
prakozorje, pozeleo sam da je, u prepunom foajeu, poljubim.
Toga momenta mi se inilo da je to najvanija stvar na svetu.
Oseao je da ga obuzima neka nepoznata vatra, poeleo je
Madlenu grozniavom strau. Kada su izali iz zagrejane
sobe u hladno jutro koje se probijalo du Balaknske ulice,
ona je predloila da potre ne bi li se ugrejali. Ne ekajui na

53
njegov odgovor. Madlena je potrala vlanom ulicom sigurna
da e je Dragan pratiti. Mazno se uvijajui u kukovima,
glasno se smejui, lagano i pomalo nesigurno je trkarala. On
je bez oklevanja pojurio za njom. Pretravi dvadesetak
metara Mad lena se prvo zateturala a zatim i sruila na
kolovoz. Dragan je usplahireno dotrao do nje strahujui da
se povredila. Meutim, saekalo ga je njeno nasmejano lice.
U mo mentu mu se uinilo da ga su joj oi nekako zamuene
ali kada ga je privukla na sebe, tamo na sredini jo puste
Balkanske ulice, i poljubila vlano i poudno, oseaj strasti
prebrisao je sve primisli. Leei na njoj, oseao je kako gori
na svim mestima kojim je dodirivao njeno telo. Kia koja ih
je doekala u to rano beogradsko jutro, u momentu kada su
su se ispravljali, pretvorila se u susneicu. Ono to su umalo
zapoeli na asfaltu, nastavili su u njegovoj studentskoj sobi.
U kasno prepodne, kada su se probudili, kiu i vejavicu
zamenilo je prohladno sunce. Madlena od tog dana vie i nije
naputala njegovu sobu. Preselila je svoje stvari iz
studentskog doma, skoro sasvim zapostavila fakultet
posvetivi se skoro sasvim kuvanju i strasnom voe nju
ljubavi sa Draganom. Naroito ovom drugom U toj je strasti i
na samom poetku njihove veze bilo za nijansu previe
pomame, ali Draganu je i to prijalo kao nedo ivljeno
iskustvo. On je, u pauzama ertotskih oluja koje su se
sustizale u skromnoj mansardi na Kosanievom vencu,
pokuavao i za divno ludo uspevao da ui i polae ispite. U
Madleni se meutim tih nedelja i meseci razgorevara
seksualna strast neslu enih razmera. Njena glad za fizikim
zadovoljstvom bivala je sve vea. Dragan je s radou
uspevao da je prati ali je bivalo i trenutaka kada bi osetio
zebnju od koliine, vrste i snage njenih zahteva. Uio je sve
tee jer je svakodnevno bio u manjku neop hodne mentalne
koncentracije. Zavretak studija je postajao sve neizvesniji., a
Mad lenu nikao nije uspevao da primiri. Pored ogromnog

54
seksualnog apetita, svakodnevno je elela da izlaze u provod.
Ivanovi je zbog svega toga bio u skoro svakodnevnom gru:
erotska zadovoljstva su mu postala potreba dok mu je vreme
izmeu njih bilo prekratko za uenje i normalan ivot.
Jednog dana Dragan je doneo naizgled loginu ali veoma
rizinu odluku: Mad lena e do zavretka njegovih studija na
Ekonomskom fakultetu boraviti kod njego vih roditelja u
Bekereku. Ona je to reenje, naravno, u startu burno
odbacila. Potom su sledili histerian pla, vika, cika i bes i
konano, neoekivan i bespo govoran pristanak, kome je
prethodila strasna ljubavna igra. Uz njegovo zaklinjanje da
e svakog vikenda biti u Bekereku sa njom, ona je prihvatila
da se odrekne prestonikog veselog i pomalo razuzdanog
ivota. Par dana pre nego to je trebalo da krene za Bekerek,
Madlena je postavila, iako dosta logino, zahtev: bie kod
njegovih roditelja samo pod uslovom da se njih dvoje
prethodno venaju. To je, kako je rekla, u njihovoj vezi samo
formalnost ali je njoj bez toga boravak u "njego voj
provinciji" neodriv. Dragan je bez mnogo razmiljanja
pristao na to verujui da time olakava i svoju situaciju u
roditeljskoj kui. I bi tako. Madlena i on, venani, otputovae
za vikend 23. maja u Bekerek. I on se vrati u Beograd 26.
maja kao oenjen ovek koji je enu ostavio kod roditelja,
pun vere u brzi zavretak studija i dobar budui graanski
ivot.
Ja sam novopeenu gospou Ivanovi imao ast da
sretnem ve desetak dana po njenom prizemljenju u nau,
kiom jo ne pokvaenu, malu sredinu. Po mom, ne bi se
moglo rei ljubavnom, vee je re o pornografskom, ukusu i
iskustvu bila je je u pitanju rasna drebica za laike skrivenih
fizikih i psihikih kvaliteta. Video sam iz prve, u kafani
"Tiski cvet", kako joj telo bestidno pulsira prostorom
izazivajui sve one koji su taj govor zadnjih i prednjih
atributa umeli da protumae. I jo neto, to nije zanemaraivo

55
i za finale ove bekereke farse sa tragedijom kao takom.
Pila je kao mukarac. Na eks, bez suvinog dianja i
prenemaganja. Tada, u "Cvetu" druila se sa votkom. istom.
Nebuenom. I dvojicom mlaih od mene, znai i od
Ivanovia. jedan je bio bokser a drugi lokalni slikar Danilov.
Ja sam pio pelinkovac i , ni sam ne znam zato, razmiljao
kako bi bilo da na izvesno vreme odem u Paragvaj. Ali onaj
koji se nalazi negde drugde. Mora biti da sam te noi i ja bio
pijan jer kad god sam pijan sanarim o Paragvaju. Sve u
svemu, Madlena je boravak u provinciji zapoela veoma
sadrajno! I upeatljivo.
Dragan je u prestonici ubrzao sopstveni ivot.
Sa ispitima je krenulo. Laga no, srednjom brzinom,
saosmivama, pa zatim skoro brilijantno. Ekonomski fakultet
oigledno nije bio najvei izazov za Dragana Ivanevia.
Njegova opsesivna tema izgleda da je bila jedino Madlena. Iz
Bekereka su ve posle dve-tri nedelje poele da pristiu
neugodne glasine o njenom neobiajenom ponaanju. Reale
su se neprijatne situacije i to na mestima, kafanama,
izletitima, na Brankovanovoj plai, na kojima po
Madleninim uveravanjima ona nije ni bila. Draganovi
roditelji, na njegove uporne, telefonske, molbe da potvrde ili
poreknu vesti koje su mu mnogo brojni beogradski
bekereani pronosili, stidljivo i oprezno nagovetavali su
mogu nost da njegova ena vodi pomalo "nekonvencionalan
ivot", opravdavajui to boja ljivo "nekim prestonikim
stilom koji provincija zlonamerno tumai". Dragana to
naravno nije moglo da umiri bez obzira to ga je Madlena,
vikendima, uveravala da je sve samo zavist i zatucanost
malograana. Njena jo neobuzdanija strastve nost u postelji
za trenutak bi ga opustila ali vremenom i u to je poeo da
podozreva. A glasine su postajale konkretnije: viali su je u
mukom drutvu u kasnim veernjim asovima. U restoranim
i kafanama dosta oskurnog renomea. Ubrzo je dospeo u

56
psihiki tes nac, razapet izmeu strasti koju je tumaio kao
ljubav, i nejasne ali narastajue slutnje da se njihova veza
nee jo dugo odrati, koji je nameravao da okona brzim
okonanjem studija i definitivnim povratkom u Bekerek.
Bio je ubeen da e njegova blizina sama od sebe ponititi
sve njene eventualne incidente i iskoraenja iz uobiajenog
ponaanja udate ene u malom gradu. Prvi deo plana brzo se
i efektno okonao. Diplomirao je. Vratio se u Bekerek. Brzo
dobio posao. ak i kom foran stan u vili na obali Begeja.
Meutim, to nije bilo dovoljno. Madlenina priroda, koju u
vreme zaljubljenosti nije tano prepoznao, ve se okrenula
drugoj strani: uivanju ije su granice s one strane
podnoljivosti. Prie o njenim nedolinim ispadima kao da su
utihnule njegovim povratkom to se dodue moglo objasniti i
s jedne strane licemerjem a s druhe strahom od Draganove
funkcije u optinskoj upravi. Jedino se Madlenino ponaenje
vidno izmenilo. Odnosi su im zapali u fazu jedva prikrivene
netrpeljivosti koja se jedino kravila u ljuibavnom aktu.
Meutim, Dragan je u njenim i inae specifinim zahtevima i
potezima primeivao novine koje su verbalno i fiziki
dodirivali preverziju.
Krajem avgusta, nekako suvie smeuranom za letnje doba,
Bekerek je bio pust i pranjav, poovina stanovnika na moru,
druga polovina na selu, Ivanovii, zapravo Daragan, odlue
da prirede vikend zabavu na porodinom imanju u okolini
Beeja. Naizgled, i Madlena je delovala oduevljena ovom
idejom. Do pola jedanaest su ravnicom, pa preko Tise,
putovali preplavljeni toplim oseanjima i dobrim odlukama.
Prolost je bila skoro zaboravljena, sada su bili civilizovani
ljudi. I ostali su sa raznih strana pristizali. Svi moraju da
dou u Beej i prenoe tamo. Madlena i ja emo ih ugostiti.
Kad smo, na trenutak ostali sami Marina, moja sestra me je
u jednom trenutku zamolila da pokuam da povratim razum u
Madleninu tvrdu glavu. Ja sam istovremrno, i sikreno to je

57
bilo najudnije, shvatio ozbiljnost njene poruke i molbe, dok
sam drugim kanalom svoje svesti eleo da barem ovaj vikend
provedemo spontano i u poverenju. Docnije smo se Madlena
i ja smejali jer nas je prisustvo ostalih, oigledno, nateralo da
nastavimo sa svojim ulogama. Meutim, ve u subotu magla
skoro engleski kompaktna uinila je da i rano popodne utone
u sivilo. Planirane aktivnosti na bazenu, u vonjaku, jahanje i
tenis, propale su. Jdino to nam je preostalo bile su karte,
alkohol i prikriveni flert. Madlena je, zaudo, u svemu bila u
onom pasivnijem delu vikend drutva. Tako se planirana
relaksacija zavrila bez pravog rezultata. Madlena i Dragan
su se vratili u uobiajenu emu naizgled isti.
Period primirja je ipak ubrzo prekinut kratkim rezom: na
Draganovu kancelariju adresovana prispela je koverta sa
fotografijom: Madlena, evidentno podnapita u eksplicitnom
seksualnom zagrljaju sa nekim mladiem! Prvo to je uinio
Ivanovi bilo je da utvrdi ko je mladi na slici to je naravno
bila potpuno besmisleno ali je do krajnosti otkrivalo njegovu
dalju zaslepljenost Mad lenim biem. U prvi mah, dakle niije
mu bilo vano ta slika ukazuje ve ko je jedan od verovatno
izmanipulisanih akt. Uz pomo prijatelja iz milicije ubrzo je
doznao sve pofatke o mladiu koji je bio sa Madlenom na
pornografskoj fotografiji. Poto je bio u pitanju mlai ovek
nieg socijalnog porekla, delimino i povremno umean u
polukriminalne radnje, Draganu nije bilo teko da organizuje
prebijanje, zatvaranje, ucenu i izoptenje dotinog. Mladi je,
s podlivenim licem, napustio Bekerek na neodreeno
vreme. Madleni mu nita nije govorio o fotografijama i
eliminaciji jednog od aktera, iako je ona po njegovom
rezervisanom ponaanju mogla da nasluti da se neto u
pozadini deava. U gradu osrednje veliine, nestanak mladia
sa kojim je imala seksualne kontakte nije dugo mogao da
bude neprimeen. Ipak, mogunost da je fotografija kriom
snimljena nije se mogla eliminisati tako da Ivanovieva ena

58
nije direktno dovodila u vezu nestanak mladiev sa sve
veom rezervisanou Draganovom. Brani ivot je
nezavisno od toga postajao sve napetiji i usiljeniji.
Opet ja. Nezadovoljni negativac iz senke
Draganove. Jedan on retkih a eljnih oboavalaca Madlene
Ivanovi koji je nije imao. Naravno da preterujem. Mnogi
sem mene je nisu imali! Gospoa Ivanovi jeste bila
promiskuitetana ali i izbirljiva. Kada su mukarci u pitanju
dolazili su u obzir samo mladi, lepi i potentni, ili moni i
imuni. Zanimali su je povremeno i oni koji nisu bili
spremni da lakomisleno i brzo odgovore na njen fluid
fatalne ene. Kaem namerno "kad su mukarci u pitanju"
jer je naom uvotenom palankom diskretno kruila fama
kako ova uspaljena Beograanka nije bez iskustava ni u
erotskim kontaktima sa damama. Ali, zavidljivci u
Bekereku su isti kao i oni u drugim slinim destinacijama:
bili su u pravu! No ovog puta osnovnu priu prekidam da bi
saoptio kako sam ja dobro poznavao mladia koji je
uklonjen iz grada. Zvao se Milan Peinar. Bio je dobar
sportista ali dosta mutan ovek, to samo po sebi nije nita
loe. Osim kad te uhvate na delu. Elem, taj Milan je imao
obiaj "da se slika" dok su dame sa kojima je u neprilinim
pozama. I da pomalo ucenjuje. Ili dame ili mueve. Moram
da priznam, da sam Peinaru i ja malo pomogao: savetovao
ga da testira "raspoloenje" Dragana Ivanovia. Batine koje
je dobio umesto para i nisu bile tako strane. Neprijatniji je
bio kamion koji ga je "sloio" pre izvesnog vremena. U
centru Paneva gde je bio u "azilu". No, Ivanovii nisu od
toga imali koristi ali ja jesam tete jer ga dotini leper nije
na licu mesta usmrtio pa je, oigledno, taj nemoralni
sportista, upseo nekom da kae neto to je mene u sred
bekerekih kia ozbiljno ugrozilo. Meutim, to spada u
opasnosti koje karakter podlaca sam po sebi priziva. Jer, ni
ovi moji zluradi komentari ne protiu bez velikih bolova i

59
skoro potpune ukoenosti vie od polovine mog, ionako
nika kvog, fizikusa. Dragan Ivanovi se pokazao suroviji
nego to sam oekivao. Metak pored kime mnogo je vie
od onog to sam mislio da sme. A smeo je...
Famozne panonske kie postajale su sve neizdrljivije.
Kiobrani, kabanice, gumene izme, svakodnevna izlivanja
kanalizacije, guve u autobusima, zimogrolji vost, svae,
mrzovolja, opsada psihijatrije u Gradskoj bolnicii nebrojeni
sluajevi ne klinike depresivnosti - postali su prizori
vidljivog i skrivenog bekerekog svakod nevlja. Mokro,
sklisko, blatnjavo, tupo, mrzovoljno jue i danas, i skoro
uvek ista pro gnoza za sutra. Ovo obolelo vreme ruiniralo je i
ljude iznutra. Spolja su jo mogli da se prosue - unutranja
vlaga je bila kiselija i korozivnija. Kod Ivanovia je i bez
kia bilo sve komplikovanije. Zajedniki ivot se nastavljao
ali su senke sve vie osvajale njihove duhovne kontakte dok
su telesni dodiri poprimali oblike satiranja i isoitivanja
granica. Madlena je opet poela da kasni iz popodnevnih
poseta prijateljicama kojih je bilo neobiajeno mnogo za
osobu koja se tek nepunu godinu dana nalazila u gra du.
Zainjale su se mune svae i mlaka pomirenja. Dragan je
sve jasnije uviao bes mislenost takvog ivota. ak je
indirektno saoptio Madleni da zna za postojanje
pornografske fotografije. Ona je je estoko reagovala a
njemu se uinilo da je to uinila ne dovodoi u pitanje
verodostojnost podatka ve da je ljuta zbog injenice da ih je
neko slikao i poslao sliku Draganu. Idila, koja je od poetka
zapravo bila samo teles na strast, zaeta u kino beogradsko
prskozorje, na samom kraju letnjih vruina, u avgustu,
konano se rasprsla : Madlena se jedne veeri, naravno
pokisle, nije vratila kui iz uobiajene "posete prijateljici".
Samo je telefonirala kako joj treba nekoliko dana " da se
sabere". Posle "sabiranja" od desetak dana poslala je
prijateljicu da po kupi njene najneophodnije stvari. Dragan

60
zaudo nije bio iznenaen niti mnogo razo aran. Jedino je
nou teko obuzdavao seanja na seksualne vratolomije sa
Madlenom.Navikao se navukao i on na orgastike enine
vetine. Varoica je brujala, analizirala, ismevala. Vremenom
je i Dragana napustila hladnokrvnost jer relativno visok
poloaj u gradskoj upravi inio ga izloenim svakodnevnom
podsmehu. Svemu je naroito dopriniosio i Madlenin sve
rasklaniji ivot pun skandala, zavoenja i eg zibicionizma. I
potsmeljive poluistinite ili sasvim izmiljene pikanterije iz
njihove intime. Dva su dogaaja tokom poznog leta, oba su
prethodila dugotrajniim kiama ,koje su ravnicu pretvorila u
kaljugi, definitivno ubrzale razreenje ove frivolne pa
lanake afere. Naime, gradom je poela da struji pria o
navodnim Draganovim seksualnim perverzijama - izvor
detalja bila je naravno Madlena. On je oseao da u svakom
radoznalom pogledu koji ga okrzne postoji zlurada upitanost,
navodna zgroenost ili moralistika osuda. I drugi potez, koji
se zbio prvih dana kia koje nisu prestajale tri meseca,
povukla je Draganova biva ena: Postala je ljubavnica pred
sednika optine Mileta Todorova. Javno i drsko. Uz njegovu
oiglednu saglasnost da sve bude pred licem arije. Darinka
Todorov, ena predsed nikova, posle par nedelja oklevanja,
takoe javno poela je vezu sa najpoznatijim bekerekim
hirur gom Sranom Nestorovim. Ilinka Nestorov, Sranova
supruga, je spremno ula u kolo palanakih neverstava, koje
kao da se uspostavilo ve Madleninim dolaskom u Bekerek,
iako je toga bilo oduvek. Ona je odabrala da sa fudbalerom
Obradom Os tojiem vrati muu milo za drago. Madlenina
zasluga je bila jedin u tome to su te godine preljube postale
javne. I neto skaradnije. Dragan je, u vremenu kada su kie
ve psiholoki dobro oslabile moral varoi, dok je ruiniranje
komunalnih i stambenih objekata dostizalo panine razmere,
uspevao sve ove igre, sa u osnovni kominim posledicama
da, posmatra s gorkim osmehom. Jedino je brinuo kako e

61
njegovi roditelji izdrati ogovarenje komija koji su
pasionirano pratili nepodoptine njihove, makar jo formalne,
snaje. Stariji Ivanovii su, zaudo, pokazivali neverovatnu
izdrljivost u ovoj aferi.
Od prvog susreta sa Ivanovievom enom nisam
verovao da se ona stvarno zove, mislim da je tako zapisana u
matinim knjigama, Madlena. Zvualo mi je neka ko
francuski, kao neki kolai ili neka druga zenancija. Ona je,
dodue, bila dovoljno golicava da bi mogla da slino da se
zove, ali neto mi je govorilo da je ona sama izmislila to -
Madlena. Ta mravica, velikih grudi, blistave kose i utegnute
stranjice! Znao sam, pouzdano, da u kad tad saznati njeno
pravo ime. I saznao sam. Ali, to je za kraj balade. Jo smo u
peripetijama sa kiom, neverstvima i muljavim ivotom
palanke. Palanke iji sam i ja deo. Onaj pronicljiv i zloban. I
dobro obaveten. Znao sam i da Dragan nije bio dovoljno
obdaren za Madlenine prohteve. Kratkog daha i nespreman
za ljubavne igre preko malograanske granice. Za mene lino
nisu postojale moralne granice ali naalost nikako nisam
dolazio u priliku da pokaem svoje seksualne fantazije. Ni
ovo voda sa neba nikoga u gradu nije ubedila sa dolazi vreme
nas koje pogreno nazivaju autsajderima. No, ja ekam svoje
trenutak. Jo nepokretnija od mene Madlena lei u enskoj
sobi, na istom spratu Gradske bolnice.
Pedesetog dana mutnih, gustih, otealih banatskih kia,
kao iz vremena kad je ovim krajevima dominirala svakolika
movara, dogodilo se neto to je Draganov kiselkasti i
bezrazlono susperioran osmeh pretvorilo u ubilaku nameru:
ki Srana i Ilinke Nestorov, Marica, izvrila je samoubistvo.
Ona je bila suvie mlada i nevina da bi izdrala roditeljsku
pomamu jer injenica da je seksualni karusel obuzeo skoro
ceo grad nije joj nita olakala emotivni i moralni haos u
roenoj kui. Iako sam nije imao dece, na vest o
samoubilakom skoku Marice Nestorov sa Vodotornja,

62
najvie gra evine u Bekereku, pomislio je na svoje roditelje.
Shvatio je da nema hrabrosti da im posle ove tagedije izae na
oi: Madlenu je ipak on doveo u Bekerek. I ve sutradan,
posle Maricinog drastinog poteza znao je: ili e se on ubiti ili
e ubiti Mad lenu. Potrebalo mu je samo vremena da se
odlui. A kie koje su grad pritiskale vodom i teskobom kao
da su od boga dolazile. Kao kazna za izgubljena pravila
ponaanja. Bog, pravoslavni ili katoliki, to u ovom gradu sa
zaostalom austro ugarskom patinom, vie na zgradama ali i u
ljudima, kao da je za provinciju imao stroije kriterijume. U
Beogradu je, tih godina, dodue, bio popustljiviji. Ali, u boan
sko se ne podozreva!
Prekstivi se, dosta nespretno jer je od mladosti izbivao
izvan pravoslavne prakse, otiao je u roditeljski dom da se
oprosti. Uinio je to dosta nemuto. Razgovor sa ocem, ve
teko obolelim, zavrio se iznuenim oprotajem za budui
postupak "koji im se, moda, u prvom trenutku nee dopasti.
Na oevu reenicu - da se potrudi da niko nevin ne strada,
Dragan je odgovorio kako su nevini ve stradali. U sopstvenoj
komi stariji Ivanovi je samo nemono odmahnuo glavom
ostavivi sinu da ovaj gest prorumai onako kako mo ra i
moe. Posle toga sve ostalo je bilo samo realizacija odluke da
ne presuje sebi ve njoj. Tri metka u Madlenu. Dva u
Todorova, neplanirano, jer je ovaj preterano agresivno
pokuao da zatiti ljubavnicu, i jedan besmislen hitac u
gradskog marginalca i zlobnika Milana Milesusnia. Efikasni
su bili samo pucnji u Todorova. Ubijen. Maldena - doivotno
nepokretna. Milusni, paralizovana polovina tela, sa prog
nozom da posle operacije i rehabilitacije moda i prohoda.
Protuve neko uva, rekla je arija. avo, verovatno.
Mileusni u svom zavrnom monologu. U bolnikom
krevetu. Na infuziji. Ruan kao i pre par meseci. Zloban
podjednako. udom, ne suvie olojeen iako jo proces
Draganu Ivanoviu jo nije ni zakazan. "Dobro je to je

63
nazovi Madlena ostala u Bekereku. Znao sam sam ja da je
drugaije krtena. Milanka iz Lazarevca! Sad e je gurati u
kolicima. Goropadnica se prizemljila. Ja u makar sa takama
da je zaobilazim. I ko zna... Dragan e barem petaestak
godina da robija. A ja u redovno da im aljem forografije,
one sa Milanom Peinarom koji se u drvenom kaputu vratio
sa panevakog groblja na nae, Temivarsko. Stvari se, kao
to vidite, kad tad polako sreuju. Kie prestale kao da ih
nikad nije ni bilo. Blato poistili ali je grad ostao odvratan kao
i pre njih. Dragan u zatvoru. Otac mu umro. Madlenu zvanu
Milanka guraju. Ja takaram. Pijem. Ogovaram. Sve neto
ekam da se desi. I hoe. Dola zima. Suva i smrznuta.
Mislim se jedan dan: kako bi bilo lepo da odem u taj
Paragvaj. Niko me ne poznaje a i klima je dobra. Pie u jednoj
knjizi da tamo ene, kad temperatura dostigne odreeni
stupanj, nekontrolisano stupaju u polne odnose. Ako me do
tada ne neto ne pregazi. Nitkovi ipak na kraju dolijaju."

MISTIKA JE SAMO MOJA PREDIVNA HALUCINACIJA

Sve ovo to sledi apsolutno je autentino, mada ne i

stvarno, jer nastaje iz ivotnih okolnosti koje su posledica

64
knji evnih projekata, koji naalost nisu u potpunosti
realizovali u realnom vremenu, koje je, sreom, i samo
necelovito zbog za mora istorije. Prokletstvo povesti koja se
nije pretvorila u isto riju kao da dominira u sudbinama ena i
mukaraca koji pro miu ovim ispisom. Poetna prednost
onog koji opisuje ovo meuvreme istorije i izmetenih likova
samo je prividna jer se ubrzo gubi u halucinacijama.
Okolnosti pogibije nekih od akte ra ovog proznog melana
nikada ni su do kraja istraene.

1.

Leto je, iako je tek maj. Moskva. Ali, nita se tu ne

slae osim imena, naslova, jezika, i donekle melodije koja se
povremeno javlja, premodulisana u enterijeru, jedva ujna u
zastvorenom prostoru. I udne meavine carizma,
pravoslavlja, boljevizma, kapitalizma i prostitucije. Hotel, u
kome smo mi, je prekoputa. Odea nam nije odgovarajua
neoekivanoj vruini. Mnoge nas stvari iznenauju. Uloge
smo zaboravili ili samo izmeali poglavlja postmoder
nistikog scenarija. Jedino je otac Tihon autentian, ali ni on
nije iskljuivo iz ovog rukopisa ve iz stvarne knjige o
podviznitvu grkih isposnika. Greim u imenima iako u
dalekom seanju prepoznajem miris sredstava za
dezinfekciju, zadah votke, hladnou krevetskih arava,
delove pozorinih predstava, izloge pojedinih prodavnica sa
lutkama, gorinu tableta za smirenje, odlomke komunistikih
dogmi. Dakle, ipak nisam u realnoj Moskvi. Seam se,
meutim,iako nije zima, visokog snega, sanki i samovara.
On, koji je samo delimino ja, u snu se trgne sanjajui ukus
morfijuma konzumiranog u opskurnom panskom hotelu.
Uinio je to neposredno pre nego to e umreti. Ja sam
delimino iv - znai definitivno nisam on. Ona, i ti si samo
povremeno ona, jo prepoznaje lica svog mua koji umire u

65
Petropavlovsku. Starac Tihon, iz knjige, klei pored kreveta i
moli se za spas vijetnamskih nesrenika. Jeste Moskva. Ali,
duboko u prolom veku. Svi samo govore. Retko ko i
razmilja. Takvo je vreme. Onaj ko razmiljam - taj uti.
Rasuto nevreme. Bez ikakvih opojnih sredstava predivno
haluciniramo. Da li boli? Veoma, iz velike udaljenosti.
Naroito kad smo budni. Prekono se nagutamo mistike,
danju samo povremeno izronimo iz halucinacije. I otac Tihon
sa Vijetnamom vie je deo knjige koju nosi sa sobom nego
deo oivljene prolosti u kojoj svi levitiramo. Njegovo
blagost s kojom oslukuje nae telesne i duevne
nepodovtine deluje nestvarno. Mantil koji nosim u ruci, jer
me je obmanula ruska klima, kao da simbolie minimalnu ali
presudnu izmetenog svega to se dogaa.ivot je nekako
izmaknut od nas. Jedva ali nemilosrdno.
''Maina vaeg uma je razbijena i stvara samo
negativne misli, Vojine. Pogreno razumevate sve to vidite i
ujete. Vi, na primer, sada vidite da ivim ovde i pitate se
zato ne idem u svet'' - rav nim glasom govori Sonja. Jer i
Elida nikuda ne odlazi, iako lepra od mukarca do
mukarca. Da ste je samo videli, nju i skoro lepo,
zbunjeno, naisto zbunjeno zubarevo lice. U tom asu, dr
ao je one alatke i apatom, Vojine, skroz ba nekim
apatom, ponavljao je kako se moraju videti, intimno, jo
danas, kako se obavezno moraju videti, a onda sam ja, vaa
Sonja, zamisli samo, izgovorila: ono neto. Grozno mi je!
Mnogo napora mi je trebalo da ne puknem, ba da ne puk
nem od smeha. Ili da se ne ispovraam. Sve jedno.Ipak,
samo sam izgovorila tu gadost! A kada je u pitanju ta
maina uma, izgleda da je moja razbijenije od vae,
zapravo tvoje. O. zato ti ja, Vojine moj, as govorim
vi a as ti. To je isto ludilo. Zapravo, pravo pitanje je:
zato sam reila da uradim ono to sam prole noi
uradila sa profe sorom Rajnerom. Mislim da je u

66
pitanju bio panian oseaj usamljenosti. On se
osramotio, meni je bilo odv ratno a kada je izaao iz
sobe samoe se prokleto vratila.''
On, na neki nain sam to i ja, pomie glavu i
kalje okrenut prema velikom uprlja nom staklu kroz
koje se vide prolaznici (ljudi koji prolaze). Ima ih
sasvim dovoljno u sivom danu. Kao da su navukli na
sebe neko grozniavo ruho, ne mire se s ogranienim
ivotom; mnogo ih promie u sve besmislenijoj urbi,
jedni u jednom, drugi u drugom pravcu. to da ne?
Razliitih smerova mora da bude u slobodnom drutvu.
Uurbano ho daju pored izloenih predmeta, svi kao na
trenutak postanu veseli, moda zbog izloenih
francuskih parfema, konjaka i igraaka, iako je to malo
verovatno. I sasvim besmisleno. Meu njima ipak ima i
oficirske dece, lepo vaspitanih, slatkih i podmuklih
curica. Ovo je svet troenja, sve to je proizvedeno bie
i progutano.''Ovo je Rusija, Sonja, i sve je opet kao da
se ja nisam ubio u onom panskom valjivom hotelu, na
moru. I ti deluje kao da si skoro iva, kao da se nisi
obesila u psihijatrijskoj bolnici. Da, ovo je opet
Rusija.I ti nisi Sonja ve Asja. Danas sam u novinama
proitao da je u Americi umrla Liza Fitko. Ne zna ko
je ona? Doavola, naravno da ne zna... ti nisi bila u
paniji, ostala si u Italiji? To je ona ena koja je
Voltera vodila preko Pirineja. Utiaj taj radio, ne mogu
da te doviem. Pita me kog Voltera? Kae, nisi Sonja.
Dobro, znam, saekaj da se obrijem...Kad kaem
Volter mislim, doavola, na Valtera. naeg Valtera''.
Dok izgovaram poslednju reenicu oseam pomalo stid
zbog lanog predstavljanja iako... re ''na'' ne znai da
je to uvek ta ko.
I sve bi tada poelo iz poetka, u mati onih, ili
smo i oni - mi, koji izmiljaju no koja ih je drala

67
zatoene u tom hotelu kao zarobljenike svakojakih
povesti.'' I sada znam zato mu se obraam
naizmenino u prvom i u treem licu'' - u sebi kae
Sonja, kao da je shvatila da ovaj Vojin, misli na mene,
nije sasvim onaj pravi. Nije autentian Valter
Benjamim, ve neki pisac, ekspresionista. Moda ak
nije ni Nemac. A ni Rus.Samo se slino zovu. Valter -
Vojin. Skoro isto. I Volter, kao onaj filozof.
''Onda sam mu ja, Sonja, rekla slatko, mazno i
razume ve kako to treba, inae bi se naljutio. Sonja,
sto posto bi se naljutio. Rekla sam mu kako treba prvo da
mi popravi levu esticu, desnu trojku. Tek sam kasnije
saznala da on nije nikakav zubar iako je imao sve one
alatke i taj beli mantil.I naoare... Ti nisi htela da ode iz te
ordinacije iako je tvoj Vojin, onaj Vojin je bio eh, moda
neki eki Nemac, ili tako neto zar ne, govorio je da ni ti
nema kuda da ode. Kao Sonja. Moda kao Asja... Ljudi
najpre moraju omrznuti svoje strasti zatim pronai neto
bolje, na ta e preneti i usmeriti svoju ljubav; drugaije nisu
u stanju da prenesu svoju potrebu za ljubavlju i nastavie da
pate. Kao Asja si ve davno otila'' - govori Elida sva u gru
ene koja upravo postaje svesna sopstvene izgubljenosti.

2.

''Reka je Vojina oduvek privlaila svojim nezau

stavivim proticanjem. Bez obzira to kad se neto tako
izrekne zvui krajnje prozaino. Povrinski sloj vode, rene,
natopljen bojama okoline, neodoljivo ga privlai'', kae Sonja
dok je obe sestre, koje su u ovom momentu na okupu,
gledaju zaueno, naroito to taj iskaz, skoro lirski, dolazi
neposredno posle njene prie o sinonjoj mas trubaciji. ''ak
vie i od od pivske pene'', nastavlja ona dosta nesuvislo
govorenje dok Elvira i Elida prevru oima zamorene

68
dovoljno i svojim dnevnim banalnostima. ''Ova, skoro jo
zimska reka, jer leto je uletelo preko reda, kao da s veeri
navlai na sve nas reetku ili masku.'' Nije to Elba, pouz
dano, neto slovensko nosi u sebi ova voda. Ali nije ni
Neva...
Knjiga iz koje naizmenino itamo, on, koji je nalik
na Voltera ili moda Valtera, ona koja lii samo na sebe, iako
podsea na glumicu iz seanja, i ja, koji pokuavam da
zapiem sumanuti ritam prolog vremena, trenutnih
halucinacija i sasvim izmiljenog sloja govora i miljenja, ta
je knjiga veoma skromnog izgleda, u dizajnu kombinacija
isposnike strogosti i neoekivanog kia, sa posvetom
krupnim slovima ispisanom, koja nervozom rukopisa jasno
odslikava psihiko stanje oso be koja mi je poklanja.Tekstovi
iz '' ivota isposnikih staraca hilandarskih'' koji se niu kroz
ovaj rukopisom jesu autentini ali i njihov smisao, ponekad,
zbog nesvakidanjih ukrtanja, biva pore meen i skoro
dvosmislen. Svetaka sadrina se skoro simultano preplie sa
potpuno banalnim dogaajima.
''Valja duu oistiti od sopstvene volje'' - izgovara,
kao molitvu, Sonja dok ga nestrpljivo eka da joj se obrati.
Onda je, imam utisak u sred misli, zautala. Tada sam joj
ispriao ta se dea valo od trenutka kada sam uao u sobu.
Zapravo, od onog momenta kad je ona zavrila opisivanje
svog ''neverovatno dubokog sna'' u sred buke kojom je
okolina eljeznike stanice zasipala hotel u kome smo
prenoili. Ja sam as Volter, as Aleksandar, dok se u zubaru,
koji pokuava da zavede Elidu, ne prepoznajem. Inae,
neurozu kontroliem dugim i besmislenim etnjama i
izmiljanjem dogaaja i linosti. Oigledno sam podvojen
linost.
Sada je bilo prekasno da iskoristim bilo kakve
skrivene mogunosti situacije u kojoj samo zateeni. Marina
stanuje u zgradi centralnog arhiva, u jednoj velikoj, istoj

69
sobi. Ona ivi s jednim studentom, koji, meutim, mora da je
veoma siromaan. Smatram da iz ponosa ne bi trebalo da
stanuje kod nje. Spavajui sa njom nadoknauje joj
kiriju. Drugog dana naeg poznanstva, bilo je to jedne
srijede, poklonila mi je jedan kavkaski bode, veoma lijep
rad u srebru, iako ne naroito vrijedan, zapravo namijenjen
deci. Sonja je tvrdila da bi ovaj poklon trebalo da zahvalim
njoj. Za moje susrete sa Sonjom nisu ni dani njenog
boravka kod Elvire bili povoljniji od onih u sanatoriju. Jer,
tu se uvijek motao neki lani general, koji tek to je dva
meseca bio oenjen, ali se Sonji udvarao na sve mogue
naine i pozvao je da zajedno putuju u Vladimir. Svoju enu
e, kako je saoptio, ostaviti ovde, u naem hotelu .
''Vojine dragi, zato mi sve to govori, pa ja to znam ... zar ne
primeuje da smo sami u sobi. Moda zato to si shvatio da
da sam ja opet Asja...'' Marina pie pesme na granici oaja.
Pie i pismo Rilkeu iako je on davno mrtav, kao i ona,
Marina, uostalom. Sve bi to ipak bilo normalnije da je i ona
sa nama u hotelu. Jedino, u tom sluaju, nebi bilo mesta za
siromanog studenta, mada bi on, privremeno, mogao da se
smesti kod generalove ene dok je on u Vladimiru, sa
Sonjom. Ali poto Sonja nije pristala na generalove ponude,
student mora ostati sa Marinom u zgradi centralnog arhiva...
Situacija ak i za imaginarnu Moskvu komplikovana.
Sreom, Rilke nije odgovorio na Marinino pismo. Sonja mi
je kasnije priznala da je Marinu dobro poznavala dok se
zvala Ajsja i bila boljevika glumica, i da uopte nije
ljubomorna na nju jer shvata da je moj interesovanje za ovu
enu samo knjievno-istorijsko.

3.

Jedna od Sonjinih sestara, za divno udo, i ma koliko

zvualo neverovatno, Elida je, i pored toga to je doslovna i

70
dosledna nimfomanka, akademski obrazovana pijanistkinja.
Zapravo, ovo bi moralo da se preformulie: ona je na
konzervatorijumu diplomirala na klavirskom odseku, ali nije
uopte obrazovana. Samo je nauila, snagom instinkta, dobro
da svira na ovom instrumentu. Povre meno, kada ne skita, ne
zalee se na neodgovorne, ak i slabo potentne blefere ili
nadrilekare i sli ne zubare, u retkim mesecima kad ne
preteruje sa akoholom i histerijom, uspeno nastupa na
koncer tima. Uglavnom u iroj gradskoj regiji. U samoj
prestonici jo e dugo pamtiti njene delirine ispade u
najelitnijim koncertnim salama. Dakle, Elida superiorno, sa
dosta oseajnosti i zauujuom tehnikom perfekcijom,
svira Lista, opena, Paganinija... Publika, kada bi bila u
stanju da se koncentrie samo na njeno bledo lice i muziku,
dok se ona predaje klaviru i partituri, a ne uspeva u tome
uglavnom zbog toga to ih njene krupne grudi, samo ipkom
sakrivene, neverovatnim ritmom i elementarnom
sugestivnou, sasvim odvraaju od toga, iznenadila bi se
koliinom metafizike duhovnosti koju ona kao muziar
izaziva. Da li je u pitanju podla izdaja tela ili samo spontan
iskorak sutastvenijeg dela Elidine linosti, nije ni vano.
Sonjina i Elvirina sestra Elida ipak je osoba koja se
neverovatno nekultivisano provukla kroz obrazovni sistem.
Skoro sve svoje pote ncijale ona je, uvek i sad, rtvovala
telesnoj udnji. Sonja, od sve tri sestre, jedina nije bila opsed
nuta seksom. Vie oseanjem izgubljenosti.
Dok navodnog zubara odvode, posle dojave iz hotela,
Elida plae. No se sve vie lepi za prozorska stakla.Sonja
govori Vojinu kao je moda postojao neki drugi mraan
razlog koji je tinjao u dubini, u nekoj potisnutoj zoni u koju
nisu dopirali ni njen razum ni njena volja, u nekoj zoni koju
je briljivo drala zakljuana i iji je klu izgubila. Ona je to
uinila, gadi se toga ali ne i kaje. Elida jeste njena roena
sestra ali je naivna do gluposti, a ona, Sonja, ipak nee

71
podlei prividnoj slinosti ovog hotele sa onim iz tih dalekih
zajednikih dana. On ipak nije onaj pravi Valter. U ovoj halu
cinaciji jesu zajedno ali samo do sutranje veeri. Kao kroz
magle se sea te Asje, ali zar njih dve nisu umrle jo krajem
pedesetih. Asja i prava Sonja. Tamo, u belini plahti, u
sobama gumenih zidova, jakih lekova i koulja iji se rukavi
vezuju iza lea. Elida ne zna za pravu i lanu Sonju, osnosno
Asju, iako u naletima migrene preivljava i njihovu prolost.
Tih je dana, zapravo tano u ponedeljak, Sonja je
primila pismo od Aleksandra , koje joj je poslato
posredstvom Elvirinim.. ''Ti ga, Valtere ne voli ali on je u
svojoj ludosti sasvim uljudan. Ne budi ljubomoran. Sluaj ta
pie: Prvo sam pokuao da doaram metafiziko uzbuenje
koje me je obuzelo posle treeg pokuaja da skeniram
stranicu iz crkvene knjige koju sam prethodnog dana dobio
od svoje poznanice, inae veoma religiozne osobe. Naime,
svaki put kad bih svojim skenerom prevukao preko stranice
koja me je zanimala, na ekranu je se pojavljivao samo
stilizovani krst, sa dna te 83. strane. Nedostajao je sav ostali
tekst. Jednostavno, sofisticirana naprava je odbijala da
zabelei reenice koje su se evidentno nalazile na toj strani.
aljem ti deo teksta, runo prepisan, sa te strane na kojoj se
tehnologija povukla pre religijom. On, Aleksandar, po mnogo
emu podsea na tebe iz mladosti. Moda ga zato i ne trpi ''.
Starac Tihon, u toj knjizi, koja se odupire modernoj
tehnologiji, pie izmeu ostalog i ovo: ''Vi moete da uinite
to isto: mislite o ratovima, o ljudima koje ubijaju ili umiru od
gladi, o bombardovanim kuama...Molite se za te ljude..''. To
je itao i Elviri, koja je inae sklona izmiljanju, ali se ona
kune da je citat doslovan. A pismo od Aleksandra je dobila
neposredno posle razgovora sa isku enikom. Ona pismo
uruuje Sonji, navodno, ne zavirivi u njegovu sadrinu tako
da ne zna za Aleksandrovo iskuenje prilikom skeniranja
knjige. Jedino razmilja o tome emu slui razmiljanje o

72
ratovima i bombardovanim kuama. Ne pominje Sonji ni to
jer se veoma udno osea u drutvu Vojina (Valtera -
Voltera) ije pravo ime i zanimanje nikako ne uspeva da shva
ti.
''Dobro, neu ti vie itati, niti pominjati Aleksandra
ia ko znam da ti se i Elvira dopada.'' Opet ljubomora...U osta
lom, taj ovek, koga zovemo Aleksandrom, ako uopte pos
toji, ista je funkcionalna smetnja naem boravku u ovom
gradu. ''Ne vidim, meutim, zato je moje izgovaranje tog
imena ozbiljnije i opasnije od tvoje seksualne zaokupljenosti
mojim sestrama''.
"Sluaj, nema smisla raspravljati o tome preko
telefona. Zar to ne moe da saeka do sutra? Sada sam kod
kue, nisam na dunosti, hou malo da se opustim i da ne
razmiljam ni o emu to ima veze sa Vojinom. Je l'
razume? Dobro, onda se vidimo sutra, - ne, ipak u subotu.
ao!" - zavrava razgovor Aleksandar sa Elvirom, koja ga
izvetava da je pismo uruila Sonji, spemajui se da se ponovo
posveti ocu Tihonu. Prethodno se ipak interesovao da li je Sonja
meni spominjala njegovo pismo.
Spustio mi je slualicu. Legla sam u krevet tri sata
ranije nego obino i masturbirala po prvi put otkako sam
nala novi posao, iako to nema nikakve veze sa poslom.
Orgazam mi je nepresta lno izmicao ak i onda kad bih
pomislila na Vojina. On se tako izmenio, za ovih pedeset
godina. Jo je sasvim vitalan, iako je i dalje melanholian.
Uspela je da dovede sebe do vrhunca tek kada je uspela da
se koncentrie na Sonjinu stranjicu. To je dosta pervezno,
pomisli Elvira, ali i efikasno, zakljui. Sonja mi i ovako nije
roena sestra. Niti je on njen venani mu. Ona je samo
slika koja mi se povremeno ponavlja. Na toj slici Vojin je
deo iracionalne prolosti. Neto kao zastor.
''Skr svi mi smatram svje pmisli za jednstavne
i prirdne i zat se spntan i osla njam na njih. Mi,

73
naprtiv, ne bi trebal da imam pverenja u njih niti da ih
prihvatam. U svm umu ili srcu ne bi trebal da imam ak
nijednu pmisa, niti dbru, niti lu, jer t mest u nama
pripada banskj blagdati. Naa je baveza da ga uvam
istim, ne sam d pmisli, neg i d najblaeg i
najneuhvatljivijeg klebanja duha. T mem pstii jedin
ak vatren vlim Hrista i nepklebiv verujem u njega.
Time em zadbiti smirenumlje i banska blagdat e se
bn viti u nama, jer se na daruje'' - nastavlja se tok svesti
Sonjin, izazvan tekstom oca Tihona, posle prekida koji je
izazvala Vojinova nervoza. Nazavisno od Elvirinog
samozadovolja vanja, za koje ona uostalo i ne zna, Sonjin
monolog tee kao iscepana fotografija iz mraka.

4.

Mistik Tihon, smeten u istom hotelu kao i mi,

saoptava mi, uz izvinjenje sledeu mi sao, sa kojom ne
znam ta da zaponem, niti kako da je razumem. On, uz
jedva vidljiv osmeh, tiho kao da se moli kae: ''Poezija
je, gospodine, zapravo govor deteta u mraku, dok je vera
razgovor sa sopstvenom duom''. Tihon, visok, suv, u licu
votano ukast, boravi danima u ovom hotelu ekajui
nekog da negde zajedno krenu. Posti, moli se i neprestano
ita neku knjigu. Neke od nas ve poznaje. Za one
najnestabilnije, skoro posrnule, ima veliko razu mevanje.
ene koje se kao u karuselu vrte hodnicima, sklone
svakojakim fizikim i men talnim eksperimentima,
ponekad veoma opscene, uopte mu ne smetaju. Kao da
ba prema njima pokazuje najvee strpljenje. Obeduje
iskljuivo u sobi, telefon prihvata tako to ga prvo
obmota maramicom. Govori tiho ali iz njega izlazi
kompaktan i pomalo opor bariton. Elviru i Elidu koje su
slobodnijeg ponaanja, ponekad i primetno raskalane,

74
prihvata najnormalnije. Sonju i on zna kao Asju, i sea se
kako je nekada palila svee u manastiru na samom rubu
Podmoskovlja. Govori na jezik ali mu se povremeno
otme po koja ruska ili gr ka re.
''Sutradan mi najavljivanje nije nikako ilo'' - kae
Elvira.'' Oseala sam da me svi odbacuju i da bi ak i
prolaznici zaobili, kao kloara. Ne usuujui se da izaem
predaleko iz anonimnosti to publika jasno vidi. Ljubavi,
jednostavno nisam nikom mogla da pogledam u oi.
Strahovala sam da e mi prepoznati sinonji greh u oima.
Glupu mastrubaciju, koja je ipak bila veoma uzbudljiva.
Sonja e biti oduevljena kada joj ispriam. A tek Vojin.
Meutim, posle toliko godina moda se i zavukao u
katolianstvo... A najavljivanje mi je zaista bilo beznadeno.
Na kraju sam, naravno, doivela i par zviduka...''
Dragomira, mog brata, on se nekad zvao Erih, je posetio
stari prijatelj sa kojim je otiao na ru ak. ''Stajao sam na
vratima, kao na dunosti, ali potpuno beskoristan,
izbegavajui uzdignute obrve Sonjine sestre Elide. Mnogi
meaju Elviru i Elidu iako im je jedina slinost erotska pro
vokativnost. Odlazei sa tim starim prijeteljem, mislim da
se zvao Mia, brat mi je, naizgled uzgredno, apatom
dobacio: Vojine, pripazi se, Elida nije Elvira. Ona uvek ide
do kraja. Kao da je aludirao na moju sklonost ka povrnom
i prebrzom seksualnom oduevlavanju ali i na Sonjinu
praskavu ljubomoru. One Sonje od pre tridesetak godina,
naravno, jer o ovoj novoj niko, pa ni ja sam, nije skoro nita
detaljnije znao.
Elida, u meuvremenu, dejstvuje: kao sluajno zadignuta
suknja otkriva blesak nogu (njenih, naravno), sitnu mrea
stu povrinu arapa, dok joj se s lica razliva ogroman sjaj.
Onda se iza pritvorenih vrata zauje enski glas: ''Elida,
zna ta mi se dogodilo .., bila sam kod zubara, ekala sam
najpre tri sata ... i kada sam konano sela na onu stolicu,

75
zna, zatvorila oi od straha razume, ono neto, uvek zatva-
ram oi, stiskam prste, potpuno, Elida, potpuno zategnem
celo telo, lice stegnem ovako ko u pesnicu... prosto se,
sto posto, pripremim za metal u ustima, i tako na zubarskoj
stolici zinem, sedim stegnuta i ekam...i onda najpre
osetim prvo lagani dodir meu butinama, pa onda itavi
aku kako se zabavlja mojim busenom... Tu ja krik nem
i probudim se. Kad ono, ja ipak sedim u zubarskoj
stolici, on mi to vezao belu krpu oko vrata i izaao iz
ordinacije... zapravo njega odveli a ja ostala sama sa
ostatkom svog prljavog sna... Elida, da li me ti uopte
slua. O, zdravo Vojine, i ti si tu... ''
Gledam ga sa strane, a njegove oi iza dioptrije
uznemiruju se, to su pogledi umet nika, jer i on se bori
sa svojom unutarnjom lopticom, njegova je misao
usmerena samo na jedno: kako da se im pre rei zrna
svoje mudrosti i utisne ga s donje strane gline. Ko je taj
ovek to svoje spomene mesi i gnjei prstima dok se
smrkava a ulica rei kao stari pas. Gle, gle, opet zabija
kaiprst leve ruke i kopa po materijalu, izvlai
komadi i s palcem ga oblikuje u grudvicu da bi je
noktom kaiprsta bacio prema velikom prozoru i ostavio
na staklu golemu mrlju. Zatim se zauje Vojinov glas,
upravo se vratio i atelje: ''Sonja, mi smo u stara vremena
u ovo vreme pili aj od lipe''.Ona i dalje gleda u prozor
koji s druge strane ulice emituje nejasan dogaaj.
Njegove oi su iza dioptrije kao ukoene, privlai me
kao svedoka. On govori nekom u po lusenku prostorije.
Glas mu se jedva dri, Sigurna je da se raspada pre nego
to dotakne sagovornika.
''Elida, pa to je bilo fantastino ...za trenutak su mi usta
bila zapuena zubarevim jezikom i onim celuloznim
tamponima i samo za trenutak sam bila izgubila vazduh. . .
a sve je ono neto trajalo, ma sekund, ne, ne, ipak je bilo

76
dobro nekoliko sekundi, kad je zubar izvadio jezik,
otvorila sam oi i prstima iakala te tampone i poela da
se kikoem, Elida da si samo videla lepo zbunjeno, naisto
zbunjeno zubarevo lice u tom asu, drao je one zna
alatke i apatom, Elida, skroz ono neto, apatom ponavljao
kako se moramo videti jo danas, kako se obavezno moramo
videti, a onda sam ja, zamisli samo, ono neto, Lidka,
grozno mi je mnogo napora trebalo da ne puknem, ba da
ne puknem od smeha, onda sam mu ja, Lida, rekla
slatko, maz no i bezobrazno...''
Tih dana, tano u ponedjeljak, Sonja je primila pisma od
Aleksandra iz inostranstva. Iz srednje Evrope. Pie da radi
na delu koje se zove, neto kao Jedan dan... U etvrtak, poto
smo zajedno napustili Generala, doslovce mi je ispriala sve..
Taj ovek, ini joj se, mnogo misli na nju, a poto je od njega
oekivala al s cvjetovima vinje,pokuala sam da budem
ironina, on rekoh joj verovatno pola godine u
izlozima nije gledao nita drugo ve alove s vinjinim
cvjetovima. Osim to je motrio da mu ne promakne koja
drolja u koje vire iz haustora. Onih bekih i
budimpetanskih.

5.

Pre podne toga dana sastavljao sam, koristei diktafon

napis protiv Basalovog preksinonog politiki opasnog
nastupa na televiziji. Izdiktirao sam i nekoliko pisama.
Posle podne sam bio veoma raspoloen, razgovarao sam s
Asjom koja se sada zove Sonja. Ali se iz tog naeg
susreta od svega jo se samo seam da je, dok sam
naputao njenu sobu, s njenim koferom - pozajmio sam
ga za putovanje, negde s poetka Bulevara zavijala
sirena hitne pomoi.U praznu svest kao da mi se uselila
neka uta i troma svetlost.

77
 Ve dugo nisam pisao Dnevnik" i sad moram da izve
tavam saeto. Toga dana, zapravo na taj dan ali pre tridesdet
godina, Sonja je pripremila sve za naputanje sanatorija.
Nara vno, tada se jo zvala Asja, kao ona letonska ili moda
estonska glumica Dola je privremeno kod igorine, a time
konano u prijatni milje. Sutradan sam se i ja pojavio u tom
stanu. Tek sljedeih dana mogao sam da naslutim koje bi mi
se sve mogunosti pruile u Moskvi da mi se ranije bila
otvorila takva kua. Sada je bilo prekasno da jo iskoristim
bilo kakve mogunosti. igorina stanuje u zgradi Centralnog
arhiva, u jednoj velikoj, istoj sobi. Za moje susrete sa
Sonjom nisu ni dani njenog boravka kod igorine bili
povoljniji od onih u sanatorijumu. Jer tu se uvijek motao
neki livrejisani ovek.. A sirena hitne pomoi i Sonjin koni,
staromodni, kofer jedine su stvari koje jo pamtim. I oseanje
da je moje otvoreno pismo Basalovu, koje je emitovala i
gradska televizija, i novine naravno i to prenagla eno, bilo
isuvie lino i maliciozno. Tako su mislile i Sonja i igorina.
Ja sam, meutim, gledao kroz prozor.
Onaj ovek to sada sedi do prozora i ita
''Glasnik'', ko je on? Gledam ga sa strane. Uao je u
kafanu ''Terazije'' kao autasjder. Jo do maloas stajao
je izmeu stolova, ne odluan i pometen. Odjednom, to
vie onaj anonimni srameljivac ve ovek koji ima svoju
utvrenu pozu. On pomie glavu i kalje okrenut prema
velikom uprljanom staklu kroz koje se vide prolaznici
(ljudi koji prolaze). Ima ih motvo, u sivom danu, kao
da su navukli na sebe neke grozniave maske.
Iznenada se ne mire se s ogranienim ivotom.U nera
zumnim koliinama promiu u sve besmislenijoj
urbi. Jedni u jednom, drugi u drugom pravcu. to da
ne - rekao bi Vojin. Uurbano hodaju prema kao da svi
imaju veeras makar i besmislen ali uoblien cilj. Ovo
je svet potro nje, sve to je proizvedeno bie i

78
progutano - meditira Aleksandar ne gubei iz vida
oveka koji je u minulih sat vremena doiveo
transformaciju i od smetenjaka se pretvorio u
samouverenog i dokonog gospodina, ili mo da
policajca u civilu. to deluje dosta logino, naroito
kada se ima u vidu da stranicu ''Glasa'' nije okrenuo
dobrih desetak minuta. Razmiljam potom: koga mogu
interesovati ljudi kao to sam ja, je uveren sam da
iskljuivo mene osmatra. Moj jedini greh je to to znam
mnotvo nepotrebnih stvari o pravom Valteru. O
njegovoj filozofskoj veliini i nesrenom porodinom
ivotu. I to to tvrdoglavo umiljam da smo svi zajedno
u Moskvi. Ubeen sam, takoe, da moje druenje sa
isposnicima nije interesantno za tajne slube. Kao ni
dosta slobodan seksualni ivot enskih osoba koje su u
mom drutvu. Korienje uslovnog Aleksandra u
sasvim proiz voljne svrhe takoe nije kanjivo.
im uju klik vrata u prizemlju, Sonjine nepratajue
oi fiksiraju Vojinove. "Mogli smo umreti ovog vikenda -
besni, dok stisak njene dugake, iljaste ruke oko kvake na
ulaznim vratima izgleda agresivan i nepopustljiv. "Daj da je
unesem unutra, Sonja. " apue Vojin "Tako je", odgovara
Sonja uzmie, glas joj je samo manje prodoran i sarkastian,
"ti zna ta da uradi za njih. Ti si tako posveen. Tako si
mudar." Kad Vojin ue u stan s detetom u naruju, Sonja
veoma paljivo zatvara vrata, udara rezu rukom postrance,
zatim se okree prema njemu, odvezani pojas ogrtaa joj se
klati s kukova, bosa je i mrava. I gola.
"Doao sam im mi je reeno da doem. Elvira mi je
rekla da e biti zauzeta oko gostiju.. Ne vidim nikog.. A ti si ba
neobino odevena..." Prag Sonjinog stana, nimalo apstraktno,
razdvaja ih. Izbegavajui kontakt oima ve sluajui umes
to toga, oslukujui, oni ekaju. Na vratima svog stana u
prizemlju, profesor Toma slua kako oni sluaju. Sonjin

79
strani gnev lebdi, duva ste penitem. Vojin pevui, miluje
svoju erku po hladnim leima, teei je, dok njene ruke
vise preko ramena, dok ga Sonja optuuje ispod daha, lice
joj je ukoeno od netrpeljivosti i posivelo od iscrpljenosti. Kao
da se upravo vratila iz sanatorijuma a prolo je trideset godina...
Vojina jedino udi to to je erka toliko mala. On bi sada ve trebala
da bude gimnazijalka. I nije njegova ki sa Sonjom. Roena je u
Berlinu... Sa Martom.
U narednoj minuti, moda ipak danu ili godini Elida i Elvira
ih vide: Vojin uti. Stoje na odmoritu jedno nasuprot dru
gom, svako na svojoj strani vrata, svako dri po jedno
bolesno dete, oslukuju da li je profesor Toma prestao da ih
slua. Ovaj se konano povlai, tekim korakom, zaista
poprilino gluv, i stoga razoaran, u svoj stan. Sonja,
odevena kao bolnika sestra, govori neto Vo jinu, nita se ne
uje, samo u jednom momentu iz njenih usta izae re -
Valter. Aleksandar, koji je vraajui se sa posla svratio po
sestre, ''opel'' mu je konano opravljen, zatie ih razneene,
na granici plaa. Vojin, izgleda najmanje potreen, pokuava
Sonju da uvede u stan. Dece, one bolesne od pre desetak
minuta, ili dva meseca ili moda petnaest godina, nigde
nema. Sonja je je jo u belom. Elvira se opet setila lanog ali
ubedljivog zubara, Elida osea neodoljivu potrebu za
masturbacijom. Profesor Toma je u meuvremenu, pre dve
ili tri godine umro. Na ulici opet sirena hitne pomoi. Onda
sestre koje su na ivici nerava, ili pripite, ponu da viu na
Aleksandra. Sve se deava na stepenitu, u zgradi preko puta
hotela. Stanari se pojave na vratima. Radoznali i raz draeni.
Aleksandra je, na kraju suludog dana, iscrpljen i ponien,
otiao sam kui i naao pismo u sanduetu sa igom i
potanskom markom Dubrovnika. Bila je to ponuda za
posao od agencije za advertajzing. Smetaj i auto su bili
obezbeeni. Dobro, auto je opravio ali posao i grad e rado
promeniti. I ivot, ako je mogue. ''Aleksandar ipak u ovoj

80
halucinaciji nije bez zna aja'' - govori on sam sebi. Vojin ak
prieljkuje njegov odlazak iz Moskve.
''Dugo i naporno sam razmiljao nad pismom i odluio
da bez rei odem u Dubrovnik. Ko nano, od mog
nenajavljenog odlaska niko nebi pretrpeo ozbiljne neugod
nosti. Napisao sam agenciji pismo da prihvatam ponudu
nakon ega me je spopao straan bes da nisam znao ta pre
da radim, da li da plaem, razbijem nametaj ili ponovo
pijem. Na kraju, odluio sam da poslednji put pozovem
Anastasiju, svoju sekretaricu. im je podigla slualicu i
rekla: "Halo? A ti si to, Aleksandre" odmah sam joj sve
rekao - o ponudi za novi posao, da bih bio lud da to
odbijem, ali da sam zaljubljen u nju i da ne elim otii.
Rekla mi je da e videti kakve to ima veze sa njom, da ima
slobodan dan, da ako stvarno imam neki problem, treba
samo da se pozabavim njime i to zavrim do kraja. Patetino
i razmetljivo, rekoh joj da ipak moram da idem.'' Anastasija
se nije nimalo uzbudila i jedva je doekala da spusti
slualicu. Aleksandar je onda pomislio da bi ipak trebalo da
pre nego to ode u Dubrovnik svrati po Elviru i Elidu. Dok
je prolazio pored kafane '' Terazije'' video je da je onaj
navodni gospodin, zbunjeni namernik ili policajac u civilu,
ipak pre ao na sledeu stranicu ''Glasa''.

6.
Vrata su se najzad otvorila. Na ulazu se pojavio
ovek ezdesetih godina, zdepast ali ne i debeo. Sa
dugom sedom kosom, kojoj je kasno popodnevno sunce,
probijajui se kroz okomiti prolaz, davalo gustinu i divljinu -
zakljuila je ena koja kao da ga je oekivala stojei na
drugoj strani sporedne ulice. Nimalo izmenjen u sutini, od
gimnazijskih dana. No Vojin nije u njemu uspevao da
prepozna davnog kolskog druga. On je za njega bio samo
ovek koji mu je pozajmio ''svetu knjigu'' koja se toliko

81
odupirala njegovom skeneru. Elektronika mog lap-topa bila
je nemona - ponovio je glasno iako ga prisutna osoba nije
sluala. ''I bila sam zauzeta", apue Sonja neumoljivo, me-
haniki ljuljajui Nikolu - "trudila se da ovu decu odrim u
ivotu, gasila vatru u nji hovim telima dok sam i sama bila
gotovo poludela... " Primeuje da Vojin podie pogled, gotovo
neprimetna mrvica od pokreta dok gleda po stanu, kao to bi
gonjena ivotinja u deliu sekunde pokuavala da smisli kako
da pobegne. "ta je?" pita ga, dok se oni uspinju liftom do
njihove mansarde. ''Iz tog razloga rei u vam samo jednu
stvar: popravite razbijenu mainu vaeg uma i imajte na umu
staru izreku da su semafori nainjeni za bune ulice a
svetionici za usamljene stenovite planine'' - kao da joj
odgovara Vojin. Oni e svakog momenta stii. Ali, i onako je
sad sve jedno. Ulica je meka od toplog mraka. Lipe nemaju
miris. Kona torba je smetena u orman. Sonja je decu vratila u
sirotite. Elvira plae za zubarom. Elida pokuava da dozove
Aleksandra. ovek iz kafane ''Terazije'' pokuae da ubije
svetenika koji dolazi po pozajmljenu knjigu. Vojin razmilja o
najpogodnijoj loka ciji za samoubistvo. Sonja se zakljuava u
klozet i sada i ona mastur bira. Ima jo sesetak minuta dok je
ne pronau. Iz radio-aparata, udaljenog desetak metara, uje se
monotoni glas nekog glumca ili svetenika: ''Nikoga i niega se
otac Tihon vie nije bojao: ni demona, ni budue smrti.
Naprotiv, demoni su se plaili njego vog smirenja, a smrt mu
vie nije mogla nauditi svojim alom. On je pre smrti preiveo
svoje lino vaskrsenje...
Setivi se da oca Tihona nije video jo od onog sluaja
sa neuspelim skeniranjem stranica iz knjige '' Suze za svet'',
Vojin se strese od onog to je sa radija dopiralo. Podiui
naoare blie korenu nosa, nesvesno se pogleda u ogledalu
koje ga je svojom deformisanom geometrijom posmatralo iz ku
patila, pomisli: zaista je Sonja u pravu. Liim na njega. U
ovom tamnom, staromodnom odelu, sa brkovima koji su mi

82
skoro neopaeno izrasli... Ako je svetenik ve umro, ljigavi
ovek iz kafane nee postai ubica. Knjiga je kod mene. Zubar
je ve puten iz zatvora. Elida nastavlja da doziva Aleksandra.
Elvira se pridruuje Sonji. Aleksandra nee dozvati. On e
poginuti u avionskoj nesrei. Pria sa radija je bila samo
monolog iz knjige. Elida opet svira na isto nervnoj bazi. Ovog
puta - uzbudljivo. Reka je puna guste, zelene vode. Da li e
kupovinom deijih igraaka biti jo sliniji junacima iz
stvarnog ivo ta.. Hotel nam se zove ''Jalta''. Ja nisam Valter.
''Nemoj pridavati nikakav znaaj snovima. Samo otii
u ribarnicu, kupi neku ribu, ispeci je za doruak. Tako treba da
postupi uvek kada su u pitanju runi snovi''- nauk je oca
Tihona. Sonja i Elvi ra konano doivljavaju orgazam. Dan
koji je svima bio suvian zavrava se razliito. Jedino su krici
zajedniki. U ovoj povesti nema aputanja. Dok one pre ribu
na reou, ukljuuje se sistem za zatitu od poara u hotelu
''Rusija'', u kome se izgleda sve ovo deava, u njemu su u ulice,
prodavnice, biva sela i gradovi. I hotel ''Jalta'' je njemu. Samo
je biblioteka smetena u moju glavu, odatle potie i sav taj
haos.

83
BOKSER I KRISTINA

A ko zna koliko i bi ja sam trajao da je nisam

poznavao. Kai mi. Ne bi mogo da izdrim ni pola batina
koje sam za tih desetak godina dobio! Bokser. Jesam ja. Da
sam barem na vreme znao s kim sebe samog delim! I gde ba
na njoj da se iskali taj nevaljac. Kau. Taj drugi, ak ne tuvim
ni da li se zvao isto kao i ja, Stevanev - Milan, u veliku me
je bedu i tugu gurnuo. Bokser, cepa karata. Laem sam kad
moram. Sa knjigama jeste kao sa enama: ako nisi spreman
da ih ceo ivot ita, nemoj ni prvu stranicu zapoinjati. Ni
enu. Jer priinjava mi se kao da mi ni ti, Boko, kazo bi, ne
veruje. Cepa karata na stadionu. Sad lepim itulje.Al', ne
mari nita. Moram jo da vam priznam da je gospoa
Kristina za mene bila i prava svetica iako su mnogi tvrdili
drugaije, govorili su da jeste kurva. Kau mnogi. ak sam
se i ja, Stevanev, uverio da je pomalo udna u ponaanju.
Videli. Da se vratim na Kristinu Hirman. ''ivot mi je
protekao kao u snu: sve je bilo zamueno, na preskok. Kada
sam mislila da stvarno ivim, linija koju sam pratila naglo se
i neoekivano prekidala. Sreom, ni momenti kada mi je
izgledalo da nestajem, da u izvesno umreti, nisu dugo
trajali. A barem da jeste. Zapravo, taj se momenat pretvorio u
venost a ona je neprijatna ako predugo traje. Ovo jeste,
naravno, iz knjiga. Ja sam, za ivota, itala po tri romana
nedeljno. Svi su u ulici mislili da je Kristina samo
alkoholiarka I kurva, naravno. A ja skoro gola. Kau. To je
mogao da vidi. Kau. Da sam pijana, i , ni sama ne znam,

84
oajna, ili u nekoj naroitoj temperaturi. Sve dok otac nije
ubio majku pa posle sam sebe. Dok sam ja bila u koli.'' A
Kristina je jako volela da bude na prozoru. Ipak. Moda.
Kau.Moda.Lau. I vojnici iz kasarne.eljni. Zvali su je:
ona sa prozora! Zapravo, ona jeste sedela kraj samog
prozora, da bi svet mogao da je vidi kako se prikazuje.
Moda i nije. Tako jeste zapravo zavidan svet priao a ja,
Stevanev, im nisam verovao jer je kad sam ja prolazio pored
nje uvek bila pristojna, i kao stidljiva. Znai nita. Bog zna.
Poslovoa me poalje kui, Milanu, meni Milenku
Stevanevu, pozlilo a on kae da mu ne umrem na poslu pa
da on odgovara. Zvao se Slavko Pandurov.Tako nekako.I
tako se ja, Stevanev, naem ispred Kristinine kue mnogo
pre mraka. Zvali su je svi uta kua iako jeste bila zapravo
nekako prljava.Ta kua. uta je bila, kau, jo pre drugog
svetskog rata, pa jeste, tako izgleda, zauvek ostala. Tako
nekako da se zove. Al, da vam itavu stvar ispriam od
poetka! Bog zna. Sada.Moda.Tako nekako. Ima kiobran
ali nema vie ivot. Kao, da ga spasu. Iskljueno. Deca mu,
kad je vrbica, stave granice od vrbe na ogradu. Pomau mu
da se i on raduje prazniku.Bog zna da li je tako. Taj brest u
gradnoj ulici.U porti. Onda sam pobego iz stana. Ni sam ne
znam zato ali jedno est meseci me nigde nije bilo. Il bolje
da kaem, bilo me je svuda. Bio sam jako smuen tih meseci,
jo je od te smuenosti preostalo i danas. Pobego sam u
smuenost. Bio sam kao prava skitnica. iveo u Lutkarskom
pozoritu Onom to je izgorelo.. Seam se da su tamo na
zidovima bile naslikane neke slike sa lutkama i decom. Nije
mi se jelo. Samo sam pio i bauljo. Sad neu alkohol ni da
vidim.Ne daj boe. Kau alkohol je otrov. Ne znam zato
sam se tako omueno oseao. Rekao mi je jedan kolega, i on
je spavao u Lutkarskom a zvao se Feri, da je to sigurno zbog
toga to sam udavio onog drugog to je bio u Milanu, mislim
meni. Kae, ubio si u dui zlotvora. Posle e da bude sve u

85
redu. On je to uo od lekara kad je leao u bolnici, od
ivaca.Taj Feri. Zapravo, bio je u pravu: sleglo se nekako ono
to je moje, ali mesto gde je bila Kristina boli i sada i mora
e da boli doveka. Onaj to je napao Kristinu ugino.Kurva
sam bila zbog tog to se sve znalo. Ali, ja sam im se tako
svetila za ono ''kurva vabica''. Nisam se nikad kajala zbog
svega to sam uinila. Jedino mi je bilo ao onog nesretnog
boksera. On je bio meko zameen. Mek i naivan.Daj boe.
Kau. Daj boe da preostane. Moda se i zaljubio. Dobro, ja
ba nisam bila sasvim naivna. A nisam ni vabica. Kaem,
nisam bila kurva, vie ono to se zove egzibicionistkinja..
Uzbuivalo me je muko uzbuenje. Palili su se svi od reda''
Milanu je gong ve odzvonio, zato pii bre gospodine
Araanin. Kaem. Sad e, samo to me nisu odneli. Kaem
ti. U ludnicu ili u mrtvanicu. Govore. Moda. Kazae
uskoro. Sve jedno kojim redom. Rekoe. Iako jeste posle
prvog, ono drugo skoro nepotrebno. Kaem. Ili moda i ne.
Kai ti. Sve je prolo i otilo bestraga, i boks, i prijatelji,
kada nje nema, bolje da ni ja, Stevanev, nisam preostao.
Kaem samo. Nije mi sramota da priznam: da nije bilo
gospoe Kristine od mog boksa ne bi bilo nita! A ko zna
koliko i bi ja sam trajao. Kai mi. Ne bi mogo da izdrim ni
pola batina koje sam za tih desetak godina dobio! Dok su me
makljali razni grubijani, a uglavnom sam ja, Stevanev
Milan, dobijao batine, mislio sam na Kristinu. Jesam ja.
Sama pomisao na nju delovala jeste na mene kao najjai lek
protiv bolova. Tebe mi. U makljai nema laganja.Kau ali
lau. Niko ti nije kriv kad primi udarac. Boli. Moda.
Poputa pametniji. Nema tu lai. Kai ali ne lai. Nisi pazio.
Priaju. A ni Kristina mene nije lagala. Meutim. Ona je bila
kakva jeste bila a moj je problem to sam sanjao prekovie.
Suvie. Jedini udarac od nje usledio je na samom kraju mea:
previe sam izmiljao i zamiljo, nisam drao gard. Lau. Al'
ne kajem se: da sam im ranije poverovao, nita od

86
zamiljenog ne bi bilo, a ja sam sve te silne godine samo
pomou tog zamiljanja i preiveo.
Jedno se jutro probudim. Bivi bokser, ja Stevanev.
Davitelj. Reim odjednom da se povratim u ivot. Daj boe...
Daj opet. Odem na Tisu, skinem se, da izvinete, go,
sasvim.Nikog nigde. Ta Tiska voda kao da me preporodi.
Znam i sam da to nije bilo od same vode. Nestalo je iz mene
skoro sve to me teralo da beim. Bog. Ne ba da sam sve
zaboravio, vidi, nekako se promenilo stanje, da mi bude
dovoljno dobro. Bilo bi mi i krivo da sam sve zaboravio.I
nisam Kakav bi ja to bio ovek kad se ne bi seao.Boli i
dalje. Dovoljno je to to ta muka vie nije jaa od mene. Svi
se zaude, odakle se Stevanev vratio. Mislili da sam zauvek
nestao. Neki se ponadali. Samo livac iao da se raspituje dal
su me moda negde nali ili izvadili iz Begeja. Kazao im da
sam ja njegov prijatelj i on mora da zna pa makar i da sam
mrtav! A ja, Stevanev se vratio, ni zdrav ni srean, tek
zakrpljen. Vidi, nekako sam se povratio.Kae. On je iao u
miliciju a znam da ih jako nije voleo.. Livac je ipak iao kod
njih da me trai. Ima boga. ovek je ovek kad je ovek. Ili
nije ovek. Da vam priznam: voleo sam zamiljam lepe ene
kako izlaze iz kade. Jo sa penom na njima. Pa se oblae dok
muzika svira sa radio-aparata.. A vidi im se sve. boe. I nju
sam probao da zamislim kako izlazi iz kade.Kristinu. Onu to
sam davio. Proem tako prvi dan posle te skitnje pored
Kristininih prozora, ne sme ni da gledam. Znam da je nema,
vidim nekako, sve mi se ini da e se iznenada otvoriti
alukatre i da e se ona pojaviti.Daj boe. Molim samo boga
da ne bude onako gola kao to sam je video poslednji put,
ve onakva kao kad sam je prvo ugledao: lepa, bleda, sa
onim njenim oima. Ni bog mi ne pomogne. Proem ja,
Stevanev, tako a nita se ne dogodi. Prozor kao uti, a ja
potrim, doe mi da beim, mislim se u sebi, da se opet ne
razbolim. Kau, biva to. Kaem, Stevanev Milane, laem

87
opet sebi, skoro glasno, ne mora Milane da tri, gledaj
slobodno, nee ti se vie Kristina ismevati a nee te ni
gledati, ni ekati kad se predvee vraa s posla. Ne zna ta
e od dosade, svi su te zaboravili.Molim ti se boe.. Nema
ti, isluena bokserska magarino odakle da se vrati. Otiao
si predaleko. Morao sam pored Kristininog prozora svaki dan
da proem. Hteo sam da makar malo udahnem tog vazduha
koji je verovatno neto od njenog mirisa zapamtio. A sve sam
onda uradio, setim se, kad sam reio da bude moja, kako
treba. Jer, nije ona bila kriva to je volela da joj se ljudi dive,
moda je i u njoj postojala neka druga, onako slobodnija.
Bog zna. Da smo se mi venali, pre nego to se to dogodilo,
onaj moj divlji dubler i ona njena, da kaem, raskalana
narav, to se valjda tako kae, ne bi dobili priliku da se pokau
kakvi su zapravo. Da su se sreli oni pitomiji delovi iz nas,
moe biti da bi sad sve bilo drugaije. Vidi nekako, mora
biti da nam je tako bilo sueno, da se nikad ne sastavimo.
Kad se na nju podsetim, tuga me obuzme. Onda pomislim
kako je divne grudi imala moja Kristina. Pa me sramota. Ne
zbog grudi nego zbog mene. Samo da mi se nije tog dana
tako podsmehnula i tako glasno narugala. Da sam znao da u
taj petak negde otputujem, nisam imao kuda ...Sve bi bilo
drugaije, samo da je sudbina tela. Vidi, nekako nije! Neko
je negde u nebesima namerno hteo da Stevanev Milan, to
jest ja, ba u to vreme naiem kad je ona bila onako udno
raspoloena. Oduvek sam iao peke. Na treningu sam i
trao. I bicikl sam umeo da vozim. Onog sam dana obuo
braonske cipele. A uvek sam istim putem iao. I vraao se.
Sem ponekad. A braon boju nisam voleo. Ni zelenu. Idem i
mislim. Nisam mislio jedino kad mi je kako zujalo u glavi.
Mislim, ona je uvek sedela kad sam je ja viao. Jedino se
onog momenta, znate ve kog dana, kad sam poao da
nasrnem na nju, pridigla. Ne da se brani, ve, avo ga zna,
ta da uradi. A ni tada nisam stigao da je vidim celu jer sve se

88
tako brzo i strano odigralo da nisam nita od toga posebno
zapamtio. I dalje mi je svesti samo kako sedi ili se nalaktila
na ulini prozor. A seam se dobro da je imala na sebi neki
zelenkasti kombinezon koji mi se isto nije dopao, iako nije to
zbog tog. Feri, onaj to je sa mom spavo u sruenom
Lutkarskom pozoritu, je govorio da mi je i to na psihikoj
bazi jer ako neto kad si mlad jako zamrzne, a jo ako to
ima neke veze sa tvojom majkom, to ceo ivot ima da sanja
i da mrzi. Svejedno, u varoi su govorili da se Feri drogira
sa nekim pricevima pa mu ni sam verovao ni za taj zeleni
kombinezon. A majku ni ne pamtim.
''Mislim da taj bokser nije bio obian grubijan. Ni
mokljan. Iako su na mene samo takvi navaljivali. Ili sileije
ili mlakonje. Naprosto, taj nesreni Milan je zapravo nasrnuo
na mene zbog straha da se ne obruka. Ko zna da li je ikada
spavao sa enom. enskoj aklohol dao kura, smejala sam se,
a on jadnik eleo da ispadne mukarina. Moda je, ne daj
boe, bio i zaljubljen u mene.Daj boe. Da da nas bog video
na vreme!'' Znao sam sve da mu protumaim jer nisam se ja,
Stevanev, tek tako slabo raspitao o Kristini kao to su mislili
drugi. Novinaru kad me pitao za njenog mua. Nisam ja ni
teo ni smeo sve da kaem ta sam Stevanev sve saznao.Daj
boe. Kau. Daj boije. Onda kad sam se raspitivao o sve u
vezi sa njom. Svi stanari iz ute kue su mi potvrdili da je
njen mu Peter redovno tukao Kristinu, uvek kad se napije a
bio je pijan pet-est puta nedeljno. Moja prva gazdarica, ona
to je htela da me namami i u svoj krevet, jo mi davno
priala da se Kristina nikako nije navikla na batine ali jeste
na alkohol. Bilo joj lake I kad je vide kako se razgoliti u
prozoru govorili su: eno se vabica opet nasisala pa stavila
sifone u izlog. Kasnije kad sam se ja, Stevanev, u nju
zagledao nisu smeli u lice to da mi kau jer su znali da sam
bokser a nisu znali da ja nikog izvan ringa nikad nisam
udario. Tako, on je nju nauio da pije, moda je i naterao na

89
alkohol, pa onda umro. Bog tako zapovedio A da je, recimo,
otila u Nemaku ili Austriju moda ne bi nikad ni video tu
gospou Kristinu Herman je ne bi se ni desilo da jednog
oktobra meseca pukne vodovodna cev tano na uglu
Cvijieve i Lole Ribara, ulica bila dva dana zatvorena pa sam
morao da idem u stan direktno od pijace. Na prozoru je
stojala jedna plavua. Bila je to gospoa Kristina. Tako je sve
poelo. Daj boe. Da li sam se odma i zaljubio, ni sam ne
znam, ali da sam bio kao u oku, to je sigurno. To sam vam
ve priao. U sebi se presliavam kako da zapoem tu priu,
nije zgodno. Ja, Stevanev Milan napolju a ona na prozoru ...
Taman da se nasmeim, tako sam smislio da ponem
upoznavanje, kad vidim neto nije u redu. Drugaije je nego
obino Ona se nekako udno smeje. Neto mi govori a
Stevanev Milan zvani Milenko, ja, nikako da je razumem
ta oe. Daj boe da sam samo proao. Skoro se zgrim od te
zelene boje koju je imala na sebi. Najradije bi da mureki
nestanem.. Bog s tobom, bilo je pisano drugaije. Daj boe.
Beao bi al' mi se neda. Uvati me neki trans, kao kad izlazim
na ring nekom opasnom protivniku, i znam da e da me bije
od poetka. Ona, moj aneo, ve je leala na krevetu, videle
su joj se ogromne grudi i gole butine. Sve se vrtelo oko
mene. Glas kao da je dolazio od nekuda a ne iz njenih usta.
Utrnuo sam.Daj boe. I tada je je sve puklo: poela je
grtohotom da mi se smeje, govorei: "da te vidim sad,
snagatoru"! Jedna ti je ena ve pobegla nepovaljena. Sad se
pokai il priznaj da si pederina! Urliknuo sam, ja,
Stevanev, il' onaj divlji koji je bio kao moj dvojnik, U dva
koraka sam joj priao i poeo da je davim. Pa prestala i skoro
se umirila. Stevanev Milan, taj sam onda, pobegao mislei
da je ubica. U uima mi je bubnjalo a glava mora da mi se
puila od neke vruine koja me je obuzela. Beao sam bez
osvrtanja sve dok se nije smrklo. Ko zna koliko sam pretrao.
Nisam hteo da pobegnem od policije. Milanu Stevanevu oni

90
ne smetaju. Ne beim ja, Stevanev, od njih, samo sam hteo
ono to ne moe obian ovek, da pobegnem od onog to
sam uradio: ubio sam Kristinu! A kako od tog da pobegnem
kad sve razumem, i video sam sebe kako je davim a ona pada
u propast. Ipak, ja Stevanev, pobegnem a ni sam ne znam
od koga i zato. Beim po gradu.Ne baj boe. Odem do
Begeja. Pomoz boe. Kau.Daj boe. Da se davim. Zatim se
ne udavim, ispo sam kukavica.. kao svaka zverka moram sa
se vratim u svoj brlog. Ionako ve smislio da im se predam.
A oni ve tamo.Mili boe. Kau: ekaju me.Daj.Kau.Daj
boe. Jedan od njih dvojice, znao sam ga sa boksa, mi kae:
Milane, ima da nas asti, ona kalatura ostala iva i nee da
te tui. Kae da ti nisi kriv i da ti sve oprata.Sluaj. Milanu
bi krivo to za Kristinu kae da je kalatura al' outim,
mislim policija je policija. Ona mi je oprostila i ostala iva,
bog s tobom, ali ja sam, Stevanev, ipak fakat pokuao da je
udavim., Stevanev il' onaj drugi, duplikat, to sam opet ja,
Stevanev, doe mu na isto.Mislim: gledamo se desetak
godina i ovako da se rastanemo! Al', vano je da je ostala
iva! Mislim se jo desetak dana, muim se, pa onda reim
da ponovo proem pored njenog prozora. Od pijace.Daj boe
da je ima. Kad tamo, nikog na prozoru. Stanem Sutradan,
opet je nema.Proem. Zabrinem se. Raspitam se kod komija
i ima ta da ujem: Kristina bolesna od tuberkuloze. Moj
boe.Pomozi. Odma pomislim, to je od tog to sam je
davio.Ne daj boe. Ja se, Stevanev, sav zaledim.Kau, nisi
ti kriv. Boljka odavno. Ne verujem im da Stevanev nije kriv
za njenu bolest.. Mora da sam joj neto pokvario u telu. Daj
boe da ne lau. Skupio sam se kao da ou da se pretvorim u
neto to i ne die. Pijem vodu kao da u u ring. Reio sam,
ako ona umre, ni mene nee vie biti. Daj boe odma.
Stevanev se onesvestio. Da mi bog da i ja umrem. Umijem
se. Obrijem se. Pomolim se. Da se besim. Jer, tako sam sam
sebi obeao! Za ekser. Daj boe da uspe. Pa se obesim. Nije

91
mi ipak dalo. Nee bog. Kau sudbina. Nisam uspeo
dovoljno da visim. Baksuz. Taman se ja, Stevanev, obesio,
kad komija livac, Risti Arsen, doao da mi javi da je
Kristina umrla. Bio na putu pa tek uo. Nije znao da ja,
Stevanev, ve znam za to, i da sam se ve obesio.Greka.
Vrata na mom stanu se otvarala na iznutra. Nije bilo vreme
izgleda da se kupim s ovog sveta, pa to ti je.Vrata me smakla
sa ueta. Ekser bio slab. Neko negde reio da jo moram da
ekam na fajront. A kao da ni sam iveo. Mislim, bolje da
nisam ni ja, Stevanev, prei veo!
ta je dalje bilo, uglavnom znate. I onu priu o onom
to se uguio, dvojniku, dok sam se ja veao, to mislim na
onog to je bio sa mnom, u mom telu, sve dok se nije uguio.
O njemu ja, Stevanev, nikom ne priam jer se bojim da me
ne odvedu u ludnicu. Dok se ovek ne prelomi, ni sam ne zna
od ega je sagraen i kakve su mu polovine. Zna Stevanev
da i sa Kristinom ne bi valjalo, da se nekim udom nije
desilo kako se desilo. Moralo je pre samog poetka sve tako
da se svri. Lepim itulje. Posmrtne reklame. Naviko sam se
da ih svaki dan lepim.Poalim ponekad to nisam i ludnicu
probao. Posle u moda u Bibloteku, da zatim pitam za onu
knjigu. O Natai. Ko bi se posle svega bojao od toga da mu
se runi bibliotekar smeje. Daj boe d aga ne mlatnem.
Jedino mi je vremena pretek. Mnogo vremena a moda je i
ono pokvareno. Ostaje mi da ekam veliki gong! Ko e za
mene da plakatu da zalepi, kad niko ne zna za recept kako
ja, Stevanev, pravim to lepilo.Mogo bi ti, novinaru, Jednu
da stavi i na utu kuu. Umesto svee.Daj boe. Kau. Ali
recept za lepak da ne oda nikom.Obeaj mi samo da nee
da umre pre mene. Kakve sam sree, ja Stevanev,
Milan...Zato se ne vredi ni penjati na Vatrogasni toranj:
zaludnost i memla se pregone.Daj ta da. Kau. Daj sve. Ko
zna gde sam uo za zaludnost i memlu. Moda sam i bio u
ludnici. Sve je to, Kristina, ring ili ludnica. Bog samo sve

92
zna, a moda ni on ne uspe sve da razume. Tvrdu gumu u
ustima, naprimer.

93
NO SVE DO JUTRA U PARIZU
dokument prepun proizvoljnosti

Ipak, najduze je pamtio otisak hladne vode na

dlanu i intenzivan ukus soli. Sa vrha noa. I trag gospoe
Sonie Delanay kroz inae namirisani grad. Miris punoe
koji su je uveli u zonu njegovog razlikovanja. Sve to bilo
je smeteno u saet deo jutra kada se vratio u hotelsku
sobu. U sobu zaposednutoj cvetnim tapetama. I
stenicama. Preko puta restorana u kome je kasnije
doiveo prizore agonije i ekstaze genija, ali i opesnarstvo
javnih ena i svodnika. Pariz je bio aroban. Planete
uzburkane. On u mimoilaenju sa istorijom. Delovi
snova: bela kafa, dok ita prolost koju je naslikao neko
drugi. On u zajednikom kupatilu, bez tople vode. U rano
prolee. So, no, limun i votka dok je Sonie Delanay
prolazila ulicom, bez osvrtanja. Jutro gustih iluzija i
gorkog vazduha.
Konobar, garson, koji se kune da je urnalista Maks
vel Biglu, u restoranu ''Lapin Agile'', dvadesetak minuta iza
ponoi, zaista pucao iz revolvera sebi u u glavu, ipak pada u
greku: skandal se zbio u kabareau ostog naziva, onom
znanom kao "Cabaret des Assassins"; a ne o restoranu, kako
on kae, u kome e se sve naredno desiti. Ali, moda bi se
ovaj pogrean detalj zarad mnotva kurioznih odlomaka koji
se potom dogaaju, mogao biti prene bregnuti iako istorija
mora biti do kraja precizna. U ovom sluaju istorija
astronautike i astro-fizike, odnosno slikarstva, u sasvim su
relativizovanim preplitajima. Iako, ovek sa prezime nom
Matis, barem na jednu od ovih tema, ima mnogo toga da
saopti. to je i inio. Znao je da je ovo ushienje je mnogo
bezazlenije od mnogih drugih naina zavoenja i ne bi

94
trebalo nikome da smeta. Elegancija i snaga. Tako
sagledana omaka vezana za samoubistva M.Biglua i nije
preterano bitna. Za feltoniziranje, naravno. Premda izazvan
ljubavnom aferom koju je njegova devojka, Fani Freis,
prethodnih meseci imala sa mladim ovekom koji se jo
zove samo Pablo, dok njegovo bodljikavo prezime ''Pikaso''
jo ne izaziva respekt. Jedino je prevarena Fani, igraica iz
''Lapin Agile'', pretekla Biglua u samoubilaakom nizu. Koji
se nastavlja i izvan okvira ovog zapisa. Meutim terorija
relativiteta, koju je posejao u ovom lokalu ovek koji se tada
zove samo Albert, sklon umnim enama i fantaziji, to nije
strano ni baskijcu Pablu, pridolom upravo iz Avinjona, sve
stavlja u kontekst rezervisanog vremena. Apoliner i Verlen
nisu u ovoj prii, kao ni ovek iz Dablina koji se budi
nainom na koji e teko dokazivi Nemac tog jutra zaspati.
Prolazak g'e Sonie Delanay liio ga je mogu nosti da
naui vetinu odloenog delovanja, dok Biglua,
nestabilnog oveka s engle skim poreklom i leptir
manom cvetnog dezena i ute boje, izostanak, opravdan
dodue, sa psihodelike none seanse u pomenutom
lokalu, ne pomera u vremenu poto se za to ve sam
pobrinuo. Fani, da je preivela aku ispijenih sedati
va,verovatno bi izazvala saoseanje kod gospodina Mati
sa, a skoro sigurno bi se dopala, svojom otmenom
lepotom, koja izvire iz nepoznatog porekla, oveku sa
kosom koja je pod stalnim strujnim udarom. ak i kad je
na plai. Ova iluminacija se ipak zbiva na Monmartnu.
Sve ovo bi moglo da se dogaa upravo u vreme kada
se Albert (Ajntajn) spremao da publikuje svoju teoriju
relativiteta a Pablo Pikaso tek naumio da naslika avinjonske
gospoice. Postoji mogunost, zapravo apsolutno je sigurno
da ni Matis o tome nita ne zna, dok madam Sonia Delanej i
dan danas to podozreva, da su sreli u jednom bistrou i pre
sudbonosnih poteza prodiskutovali o umetnosti, seksu,

95
ivotu, romantici i sutini Univerzuma. I mada svi misle da
Albert (Ajn)tajn o seksualnosti relativno malo zna, njegova
teorija dovodi i to u pitanje. Kad se ozbiljnije u sve udubim,
u okolnosti koje su vladale Evropom par godina udaljenoj od
Prvog svetskog rata, itajui vek iz umuzganih tapeta, do
ovog artistiko-scientistikog susreta moda ni nije dolo. Jer
da je umesto Pikasa u Bistro uao Brak... Ipak, drau se
prvobitne '' Pria u prekidima '', koja je moda i zato nastala
takva kao da prati sumanutost pariske noi na poetku
dvadesetog veka, koji se zapravo tek posla rata uspostavlja.
Svemir se te noi otvorio u petnaest minuta posle ponoi.
Upravo kada se veliko stablo platana sruilo, i sa druge
strane ulice Miel, kronjom prodrlo u bistro. Pravo pred
noge slikara. Kubiste. Kroz staklo i vazduh zasien epohom
koja se formira. Udar groma posle provale neba koju oni nisu
ni primetili uno diskutujui o ''ivotnim istinama koje su
od praiskona smetene '' izmeu enskih nogu''. Na okruglom
stolu stajale su aa crvenog vina i krigla piva. Obnovljena
postavka. I ene koje su strast i ludilo naizmenino vozdizali
i nipodatavali. Boje svemira.
Pokuao je da zamisli koliko to mora da je velika
misao: Voda iz svemira, nalik na prozrane staklaste talase,
razliva se na sve strane i juri. ak i za nama koji smo u
bistrou. Ali mogao je samo da misli o Bogu. Pablo meutim
ve dugo vremene razmilja o gospoicama koje namerava
da naslika. Bog je ime Boga, ba kao to je njegovo ime
Albert. Ipak, veoma ga je zamaralo da ovako razmilja.
Video ih je u Avinjonu. U gradu papskih raskolnika kako u
raspuklo predveerje nude ljubav. Pikaso. U noi koja
mora da bude pijana. Prozra ni staklasti talasi se zaista
naziru iz dubine Ajntajnove glave koju zavrava kosom
koja je pretrpela dalekoseni strujni udar. Seks se odvija na
par koraka od nas, govori panac. Iza ovih nebitnih zidova,
sa arenim tepetima, jedna crnkinja upravo kopulira sa

96
mojim zemlja kom iz Saragose. Dieu je francusko ime za
Boga, izgovara Albert, i lepe mi se uklapa u misao o umu
univerzuma od mog maternjeg Gott. Oseao je, istovremeno,
da mu je glava vrlo velika. Okrenuo je poslednji list i umorno
pogledao u okruglu zelenu zemlju usred kes tenjastih
oblaka. Meutim, to je bio doivljaj jo od popodneva.
Knjiga koju je itao nije bila Biblija ve Astrofizika.
Keplerova. Pitao se treba li glasati za zeleno ili za cr
veno, zato to je Beatria jednog dana makazama isekla
zeleni somotski romboid sa pokrivaa koji je namenila
Johanu i kazala mu da je Johan rav ovek. On je
zapamtio samo da se iz prve opredelio za crvenu boju
dok o Johanu nije imao odreeno miljenje. Za Beatrie
za pouzdano znao da je luda. Johan je fiziar i zato
Albert nije eleo da poveruje u ovaj deo Pikasove prie u
koju i Beatrie, uostalom, ne spada. U noi sa gromom
ipak sve je bilo mogue. I ovek koji unosi gitaru. U
skoro pravilnim razma cima.
Grana bresta, onog sa druge strane ulice, okomito se
usadila u au crvenog vina. Granica, zapravo.
Ajntajnovo pivo je mirovalo. Kao i dopola pojedena
pogaica sa varcima. Iako je pena crnog piva zabeleila
promenu elektriciteta. Grafikon intenziteta. U uglu je
neko puio lulu dok je prigueni smeh crnkinje iz budoara
nehajno lebdeo ponedeljkom koji je u Parizu zapoeo pre
tri-etvrt sata. Pikaso, koji je moda bio zapravo Brak, ali
neki kubista svakako i sve jedno, rasejano ali srdano
odobravao je priu koja tek treba da preokrene ovekov
poloaj u galaksiji. Znao je da je ovo ushienje je mnogo
bezazlenije od mnogih drugih naina zavoenja i ne bi
trebalo nikome da smeta. Zavodljivost svetova iz
unutranje dimenzije. Brzina iju nevidljivost moda
prikazuje brest kroz koji je munja uplivala u Pikasovo
crveno vino. Nacrt za nastavak Gaudijeve katedrale, koji je

97
jo proletos stavio u unutranji dep svog modro-plavog
sakoa, to je no bila blie jutru, pariskom, pigalskom,
francuski mirisavom, sve mu je vie liio na Albertovu
priu. Dok u glavi, igrajui se, slae u niz sve troglove koje
u kafani pronalazi, crnkinja, ili moda je zapravo u pitanju
bila mulatkinja, se uutala, pomila, iako bi to trebalo da
bude Albertova misao: Da li inercija tela zavisi od njegove
energije? Ovaj, meutim, poto do 1905. ima jo vremena,
sanjari: bie divno u krevetu kad se aravi malo zagreju.
Kad se legne, tako su hladni. On uzdrhta na pomisao kako
su isprva zaista hladni. U Novom Sadu, u Milevinoj
kui je grejanje ba slabo. Onda mu iz sentimenta pokulja
spoznaja da je Luija otelovljenje naela prirode, spratnostii,
zemlje, preticanja, plodnosti, moda ak i prilino jedinstven
simbol u citatnosti, jer nikad jo naelo beskrajne vitalnosti i
aspekt nedokazivog besmisla nadrealne prirode nije se tako
otro ocrtao u tako dubokom i tako ljudski znaajnom
ogledalu. Bez obzira to je ona Italijanka i glumica.
Oseao da je toliko voli da bi je naj radije odmah odveo
sa sobom. Nazad, u Muen. Alber na kratko odluta: bilo
mu je teko to ne zna dobro ta znai politika, i to ne zna
gde se zavrava vasiona. Osetio se malim i slabim. Kad e
on biti naivan o nervin kao aci koji ue pesnitvo i
govornitvo? Oni imaju duboke glasove, glomazne cipele i
ue trigonometriju. To je veoma daleko. I bi mu muka od
miljenja Pablove misli. Koja je preticala njegovu naroito
na mestima gde ovaj misli stomakom. Matis nee doi
veeras. Brak, moda. Biglu je mrtav i uvreen. Fani, on ne
poznaje tu mladu damu koja je takoe mrtva. Pablo ih zna.
Bistro je prepun. ivih i mrtvih. Grom je bio. Vino miruje.
Pivo se peni. Pikasu se privia bik.
Iz jednog separea nenadano se pojavljuje Beta roena
Bachmayer. Nemica koja je ove noi izala bez mua. Riste
Vukanovia. Njih dvoje izlau ovde u Parisu, na Svetskoj

98
izlobi. Pikaso se cinino zablene u njen nimalo diskretan
dekolte. Grudi su znak raspoznavanja ras nih ena. Ova
slikarka, tvoja Nemica, ovde sa muem Srbinom, ivee
dugo, skoro kao ja - ne bez vinske izmaglice dobacuje
Pablo. Jedna druga ena, Poljakinja je znala je da je on vie
nee. Znala je po tome kako se sama oseala, po tome
kako je on nju gledao, po tome kako joj je govorio, i po
tome kako ju je peklo suvo grlo kad bi udahnula vazduh.
Kajala se to je dopustila sebi da se sakrije.
Devetnaestogodinji Pikaso, kome je iz levog oka ve virila
peta gospoica iz Avinjona, ona sa licem kao u psa, idui ka
toaletu teatralno saopti indiferentnoj i pijanoj pariskoj
kafani: '' La pintura es ms fuerte que yo, siempre consigue
que haga lo que ella quiere." Kurva, definitivno mulatkinja iz
Maroka, moda je jedina u tom bistrou uspela da razume
kako kubista govori o tome kako je umetnost jaa od njega.
Umetnost upravlja njime. Ve slede eg trenutka, iz
kuhinje, nalivene mirisom belog luka, prene slanine i
boolea, pojavila se sredovena ena, tamnog tena, sa
slamnatim eirom u rukama. Bez ikakve najave ona je
zapevala dubokim i suges tivnim glasom. Melodija je
bila potresna i prosto iskidane harmonije. Delii zvuka,
rapavi i otrih ivica jedva su se prelivali jedan u drugi,
meutim iz polumraka zadnjeg dela bistroa kao da se
javljao naprosto opipljiv oblak tonova koji su iz sva
kog sekunda dobijali vizuelnu auru.Svi su pogledali u
nju i videli lice i plat njenog pokrovitelja i znali su da je
on smrtno zaljubljen. Ali, tamo kuda su gledali, ve
slede eg momenta bio je samo mrak: samo mraan nem
vazduh. uli su, ipak, njen tamni alt kako saotava da
je njihov gospodar ranjen je smrtno na bojnom polju
kod Praga, daleko preko mora. I oni su glasno
ponavljali: On je stajao na polju; ruka mu je pritis kivala
slabinu; lice mu je bilo bledo i udnovato i nosio je beli

99
maralski plat. ena je iznenada nestala. Pikaso upita
garsona koji je upravo prolazio pored njihovog stola: Na
kom je jeziku pevala ova dama. Konobar, ne prekidajui
hod, ree: Na cincarskom. Ali, madam Belimae veeras
jo nije nastupila. Kasni. Vi, mora biti da ste je ve ranije
sluali... ali dopusite da vam kaem i ovo - izgovori sedajui
pored Alberta, sklanjajui granicu bresta, koja je u ai
vina delovala vrlo ivahno. Dakle: jedan od elemenata
reljefa na kojem se Uporiste ocrtava je lik njegove ene
Majke, ozefine, u isto vreme konkretan do banalnosti i
natpsiholoki u toj meri da deluje kao jedan od venih
simbola ivota. Majka je u isti mah i mitsko bie i obina
prozivka. Ona je otelovljenje naela prirode, spratnostii,
zemlje, preticanja, plodnosti, moda ak i prilino jedinstven
simbol u citatnosti, jer nikad jo naelo beskrajne vitalnosti i
aspekt nedokazivog besmisla nadrealne prirode nije se tako
otro ocrtao u tako dubokom i tako ljudski znaajnom
ogledalu. Dakle, na car Napoleo je tamo prvi put umro.
Jedino nema mora. Laman je sa druge strane. I Temza.
Sena je kod nas.
Kubista, zapravo budui kubista, Pablo, Pikaso u
mladosti, verujui da Cincarka Belimae deluje u
sporazumu sa ovim konobarem, starim oko tridest godina,
poreklom najverovatnije iz Magreba, poravna maramu ,
crvenu i crnu, koju je nosio oko vrata, i bez ikakve
teatralnosti naprosto proe kroz tanuni zid koji je delio
restoran od soba name njenih brzom izvavanju plaenih
snoaja. Od probijenog zvunog zida u Pablovoj glavi
garson pada sa stolice, dok pivo Albertovo miruju na stolu
trpei viestruko ubrzanje mehuria. Videi nesklad u
injenicama koje se pojavljuju u bistrou i njegovoj okolini,
budui genije astro-fizike doapne konobaru, koji nije
delovao uopte napito: Sabiranje brzina kako preporuujem ,
kratko reeno, protivi se ljudskom iskustvu i razumu.

100
Prihvatanje tog naina sabiranja znailo bi odbacivanje svega
onoga to je tokom vekova o sabiranju saznavano i
potvrivano. Pikaso meutim u budoaru ugleda bicikl i
sledeih petnaest minuta vozi isti vlanim uliicama oko
bistroa ''Lapin Agile''. Na vratima, dvorinim, pojavljuje se
udna figura, kao iz neke nedefinisane budunosti. Fransoaz,
studentkinju umetnosti, ona e upravo imata samo 23 godine.
Prelepa i samosvesna, ivela je u Parizu matajui o uspenoj
umetnikoj karijeri. No kada e upoznati Pikasa uinila joj
se kao poetak jedne uzbudljive fantazije. Pikaso, na
povratnoj putanji kroz rupu u zidu, koju je sam proizveo, bez
i jedne ogrebotine, skoro esdeset godina stariji ne primeuje
odmah Fransoaz jer je sam, , tamo gde je boravio u
meuvremenu preminuo. Govori neto o gospoi
Bachmayer, kae da je otkrio kako je i to Neizgovoreno
takoe ime Boga; a kada se ma ko moli Bogu, muca, onda
Bog odmah zna da je ta osoba koja moli Francuz jer
panija nije svoja. Bombardovali su Barcelonu. Faisti. Ali
iako ima raznih naziva za Boga na svim jezicima na svetu,
a Bog razume ta svi ljudi koji se mole kau na svojim
raznim jezicima, ipak Bog ostaje uvek isti Bog i pravo ime
Boga je Neizgovor. Tako je kod njih Baskijaca. I
Katalonaca. Betin mu je odsutan. Ajntajn merka
zemljakinju. Bog je blagonaklon. Zajasnela munja u
oknu.
Odjednom mulatkinja, igraica i protitutka, u
bistrou zaposlena zvanino kao sudo pera, podie ruku,
pogleda na mali sat i ree: Moram da odem; opratala
se sa svima pojedinano, ne pozvavi Alberta u stranu,
ne rekavi mu ni gde e se ponovo videti, to vee ili
kojega drugog dana. On se ne usudi upitati je, rado bi
bio poao s njom, a bio je primoran, i ne osvrnuvi se za
njom, da s osmehom odgovori na neko pitanje naknadno
prispelog Pjeroa, ali srce mu je uasno tuklo. Pablu

101
posta na mah jasno da je u ovom kafeu sve nemogue.
I crveno. ak, pomalo geometrijski preje dnostavno.
Njegov prolazak kroz gipsani zid oblepljen arenim
tapetama od pre dva sata, mulatkinjim javnim
saglaavanjem sa Ajntajnom, postao je sasvim
normalan. Sa susednog stola, za kojim pored oveka
po izglednu slinom apaima sa pariskih oskurnih
ulica sedela jedna starija gospoa sasvim sede kose i
crnih slepakih naoara, ula se neobina pria o
crnom psu koji, oiju krupnih kao fenjeri, koji nou luta
du Sene? Prialo se, priaju oni u toj prii, da je to duh
nekog ubice. Telom mi prostruja jeza od straha iako ja
samo, sasvim izvan prie, o moguem susretu Pikasa i
Ajntajna, mnogo godina kasnije, pokuavam da
razaznam istinu. Pika sovu. Ajntajnovu.
Mulatkinjinu. Starice sa slepakim naoarima.
Vlasnika bistroa. Gospoe Bachmayer ili Johana koji je
jo potpuno nedefinisan u mom bauljanju po seanju na koje
sam sasvim sluano nabasao zapoinjui priu o damama iz
Avinjona odnosno Milevi Mari. To, naravno, nije izvan
fame o gospoi Sonie Delanay. Ali, ta no, sa olujom,
gromom, granicom platana, ili to bee brest, u ai crvenog
vina Pikasovoj, zadobija jo jedno iaenje: Pria mi onaj
konobar: Slikar mi skree panju da je i Napoleon III
iezao trenutak posle nje. Cincarke.To je sigurno bilo
dogovoreno izmeu njih, dodaje on, mora biti da ga je
saekala dole na obali, ali iz pristojnosti nisu hteli da se
istovremeno oproste. Ona je njegova ljubavnica. Slikar,
da li Pablo ili Mane koji je tek uzgred umean, moda
ba Matis? On, Ajntajn, ili mu Bete Bachmayer, neki
Vukanovi? Sve je mogue u Parizu na poetku veka. Ali
Napoleon III je samo jedan. Ali kako je neopaen boravio
toliko sati u ''Lapin Agile'' neprimeen od gospodina Biglua
koji se pored novinarstva, ime je izdrzavao, sebe i

102
ljubavnicu Fani, bavio i pisanjem detektivskih, petparakih
romana, i sasvim nepolitinim cinkarenjem policiji. Napoleon
III !? Zar je tako neto mogue. I ko je ona, ena koja ga eka
tamo na obali. Sene? Da li je za to Bonaparta znao? Biglu je
zapravo ve par dana mrtav ali zanaos prie to zanemaruje jer
druge su neloginosti zavodljivije.
Zapisniar ove seanse, Dominik Kleu, zvanini
policijski dounik petog departmana, moj izvor, nastavlja
Biglua, na ovom mestu na trenutak gubi nit radnje i
koncentraciju: Al bert, koji mu simultano objanjava
nejasne detalje, boravi u toaletu due od petnaest
minuta. Kroz prozore dopire miris maslinovog ulja, u kome
pre ribu, na ulicu lete pomije i uje se svadljiv i brz razgovor
ena. Pikaso se nee vratiti. Uskoro e zora. Vozi se na biciklu sa
Fronsoaz. U sobi, sam decenijama, pamtio sam oseaj
hladne vode i ukus soli. I seao se gospoe Sonie
Delanay. Mirisa punoe koji su su me uveli u zonu
njegovog razlikovanja. Bio je to boravak u sobi
zaposednutoj cvetnim tapetama. I stenicama. Preko puta
restorana u kome je sanjo prizore agonije i ekstaze. Uz
izvoenje opesnarstva javnih ena i svod nika. Pariz je
bio aroban. Planete uzburkane. On, da li sam to ja, u
mimoilaenju sa istorijom. Delovi snova: bela kafa, pli,
apsint. Dok ita prolost koju je ispodvlaio. Kolai sa
suvim groem. Ono sa Napoleon III je ve politika.
Cincarska posla. Vaterlo. Zvezde. ovek po poslednji put
unese gitaru u bistro. Jutro je. Hladna voda. So. No. Bik,
na nebu. Slika koja se uruava u sebe. Preostali samo
areni tapeti. I stenice.

103
POAR NA DNU LETA

Sve to je pronaeno iza tog poara u polju

dvadesetak kilometara od grada, s desne strane letnjeg puta
koji vodi do skele koja prevozi metane izmeu banatskog
sela Taraa i bake obale, osim nagorelog mukog lea,
mogle se svesti na stotinak eksera, neto metalnih spoj nica,
malo izvitoperenog lima i jednog predmeta nalik na drveni
trupac, neuobiajeno zaob ljenog i neim to lii na morsku
so zatien i od vatre. U dosta preciznom zapisniku
vatrogasne ekipe, koja je, dodue sa zakanjenjem od dva
dana, stigla na zgarite, konstatuje se, s neuobiajenim
filozofiranjem, i sledee: "na samom rubu vatrene stihije,
koja je po svemu sudei sasvim spalila neki brod, nije jasno

104
da li je u pitanju reni brod jer ostaci podseaju na morski
objekat , kao to je i krajne neobino to se isti nalazio toliko
udaljen od svake vode, kilometar od ovdanje reke i ko zna
koliko kilometara od najblieg mora, preostalo je netaknuto
strailo, visoko 1.85, sa plehanim eirom, glavom od
bundeve u koju su usaene plastine oi. Teina ovog
ovekolikog predmeta je 12 kilograma i 3o grama. Le
nepoznatog mukarca bele rase, u dosta dobrom stanju,
imajui u vidu intenzitet vatre, iako sasvim nag, bez tragova
zloupotrebe, prenet je u mrtvanicu u Kikindi ( po izriitoj
naredbi velikog upana). Takoe, evidentirana je i jedva
nagorela "lutka", u strunoj literaturi naznaena kao
"Pulena", koja je po svemu sudei bila privrena za pramac
broda koji je u pomenutom poaru sasvim izgoreo. Neto
neobino je konstatovano i u sluaju straila, naime uoen je
deo tela koji straila obino ne poseduju, ali zakljuke
preputamo labora torijskim analizama".
Ono to se iz nejasnih razloga ne nalazi u ovom
zapisniku, datiranom u april 1919. godine, jeste podatak da je
ispod sirene-lutke-pulene, koji santimentar uronjena u
zemlju, pronaena svojevrsna "pelarska kutija", relativno
primitivna naprava koja slui revashodno za beleenje
zvukova prirode. Zato, valja znati da sve to je napisano u
ovom tekstu , naravno izuzev neophodnih objanjenja s moje
strane, kao sluajnog prolaznika, jeste svojevrstan i doslovan
citat zabeleenih podataka sauvanih u pomenutoj kutiji.
Deifrovanje zapisa iz "pelarske kutije", koja ima slinu
funkciju kao i savremene "crne kutije" iz modernih
prevoznih sredstava, trajala je vie od godinu dana jer je
izuzetno bilo teko okupiti tim strunjaka za ovu napravu
konstruisanu jo pre dva veka po principima klasinog izumi
telja PseudoBorgesa. Ova banatska verzija ''kutije koja
oslukuje glasove prirode'' najverovatnije je bila zakrljala iz
razloga uzastopnih sunih godina ali i Svetskih ratova koji su

105
se u bliuskoj prolosti odigrali. Napominjemo da je
transkripcija sporazumevanja Broda i ''Pulene dosta
slobodno obraena jer je u izvorniku bilo mesta na kojima se
misao, zbog dima i visoke temperaure tokom poara, jedva
probijala. Ostalo je itljivo. Akterima ove drame, koja se
zavrila poarom, guenjem, sagorevanjem odnosno
slepilom, bili smo prinueni da damo proizvoljna imena i
nazive jer do dananjeg dana nismo doli do verodostojnijih
podataka o njima. Ovo to sledi je, dakle, govor, diktat,
Pelarske kutije. Glas iz voska zalivenog u ivi kre.
Napominjem da se na kraju slubene beleke vatrogasaca, ili
policijaca, nalazi potpis izvesnog Hortman Isidora. oveka
koji ima isto prezime kao i veliki upan. Ali, kao to e se
ispostaviti kroz trideset i pet godina, i kao lice koje trenutno
imenujem kao
izgnanik
Nepristojno u dui nag, usred svee pokoenog
banatskog polja rai, nou u brodu kao zift crnom, zagnjuren
u izmatanu modru vodu koja je u direktnom dosluhu sa
nebom, kao zavet izgovaram ono to sledi. Ovde sam samo
zato to negde moram da jesam. Ovo je, dakle, oajniki
pokuaj da napravim razliku izmeu svoje realne egzistencije
i svoje fikcije koja je, kao to e se pokazati, znatna i skoro
neprozirna. Naravno, sve je to nemogue ali zar to nije
uostalom i sudbina veine poduhvata. Sledi i pokuaj
hirurkog razdvajanja samog sebe od navike da treim licem,
ne samo u svesnom prostoru, guram ivot i svet uopte pod
zatam njenu stranu ogledala. Dok izgovaram ove reenice i
sam slutim kako mi iz njih, iz suprotnog smera, u susret ide
iskeena ironija. Neko je kobilicu broda katranom zacrnio.
Ali, iza svake idile sledi barem groteska. Polje rai kao da
sluti zgarite. Avioni uskoro stiu. U greci prevoenja
budue istorije zateen, namernoj i idealizmom motivisanoj,

106
moram ma preduge reenice da gutam. Naputa me stid.
Pokuaj da lanim novcem pomerim neminovne datume
krahom se zavrio. Kovai lanog novca najee ostanu
kratkih rukava. id je u mom sluaju visok kao zid. itam ga
dok nasumice lutam vrbacima i mrtvajama. Na juri
poverilaca, iz knjiga i stvarnog ivota, od kojih sam vreme
pozajmio, samo me vetar upozorava. Da li sam izgnanik ili
otpadnik, ni sam siguran ali je evidentno da sam u dubokom
nesporazumu sa svim i svaim. Begunac od rata. Ne vidim,
na primer, u vodu mlaku zagnjuren, jasno liniju svog
budueg prostora. Ona je tu, ipak. Surovo bliska. Linija iza
koje zapoinje buka i bes silnih. ivim u vremenu koje nije
moje. Sa brodom i lutkom u intimi. Danju realan, nou
stvaran. Voda u pukotini koja mi je materica sve je toplija. I
prebrzo se isparava. Rov koji se iz Tise prua kojom sam
pobegao. Blato koje me lepljivom vrelinom podsea. Krajem
tog dana, kada je za mene sve poelo, umesto sna zapljusnuo
me je haos koji sam decenijama pokuavao pisanjem da
zauzdam. Pisac u ivot prognan. Iz sebe izaao beim
evidentno ve mesecima se ne udaljavajui od havarisanog
broda. Ili je to maketa nekog opita koji treba da dokae
otpornost ravnice. Na mestu gde je neko sidro zakopao,
molim se s veeri, da mi greh koji nou, ve nedeljama,
inim oprosti. Probao sam da, opisivanjem duboke slike
koju sam za pamtio, i oslukivanjem njenog unutranjeg
zvuka, prizoru oduzmem otrinu koja je parala moj ivot na
izmaku sna. Znam da su posna polja, tik ispred mene, ve
puna crnih ptica. Posle ege leto e izdajniki nestati. Mraz
e skoiti iz prikrajka. Nebo se nad gradom ve svaku no
naglo hladi. Rakete suncu ovog avgusta snagu uzimaju. Da li
pogrene godine u zbiru mogu ipak obinom nulom da se
zavre? Srne koje sam morao po seanju da opevam,
svakodnevno odlaze. U vrelom danu prozuranost mi ne
doputa da ih sledim. Budui prizor poznajem. Samo me

107
razmak spreava. Grad. Odluka. Put. Predaja. Smisao otpora.
Magla je oduvek postojala, moj prijatelj slikar mi je samo
ljude nacrtao. U magli potom da nestanu. Ljudi koji progone.
Kroz brod nou vetrovi. Jarbol glasove sakuplja. Vidim slike.
Budunost neposredna. Vetar je trave presloio. Ptice slici
boju pozobale. Strailo se, oekivano, za knjige opscene
opredelilo. Ova spodoba koja deli sa nama delo izmeu
suncokreta i kukuruza. ita ih naglas pa potom jede. Stranu
po stranu. Ludak sa slamom u glavi. Dugi su dani samoe u
atarima stepskim. On je u polju mnogo due od mene. I due
e ostati. Moda e odmah posle prolea zima. Moda sam
leto prespavao u ovoj mlaki. Bunovan mi je boravak u ovom
budaku ravnice. I mrak koji e mi se na obrok navaliti. Dok
me svuda prati onaj sa loncem na glavi. Nespreman na
injenicu da se to upravo preda mnom dogaa, vonju kroz
javu sam nastavio sa izrazitim prezirom. Kao da se ono to
me proganja vie ne deava. Imam utisak da mi je rutina
prejaka da bi shvatio svu dramatinost onog to se valja
elipsom koja me jedina hoe. Kada sam iz knjige izaao niko
me nije upozorio na straila koja poljima tumaraju.
Autoputem koji me, za sada zaobilazi, neto se valja
guvajui okolnu prirodu. Tenkovi protekli. Glavnim putem.
Bila je to ista demonstracija otuene snage, za koju e se
ubrzo pokazati da nije imala pravog gospodara. Mnogi su bili
ubeeni da ih mo sledi ali ona je ve iz sebe same zlo
stvarala. Dok ja nebo itam, neko mi naredne decenije
ponitava! Idem zato tim poljem to neposredno iza grada se
deava. Letim. Zver u meni peva. U nazad brie zasluge. U
glavi poetka nema. Krenulo je ludilo koje e prestati tek kad
se samo od sebe razgradi. U mene golog gleda neki tui bog.
Dok leim u mlaki, u sred ostriganog polja glasno i kasno
kaem: Krenulo je mojom zemljom ludilo. Do reke mi je
daleko. Hod me ostavio. Lutku kad bih probudio. Da me na
brod kao putnika primi. Da uplovimo u glavni tok. Pa makar

108
je ljubio tako suvu i od poljskog vetra ogrubelu. Uljez sam
koji nou sklonite od praznine u brodskoj utrobi trai.
Vojnike ujem kako se s zaviajem dovikuju. Za brod
zakovana ti uti. Strailo u maskirnoj odedi uti. I smera.

pulena

109
 Sa jarbola, nagore, rui mi se misao i davna emocija.
Raskopao mi je bluzu, svukao me, a da me posle onog
prvog dodira nije opet poljubio. Moda je to sudbina sirena
prikovanih za pramac jedrenjaka kakav je ovaj bio pre nego
to se nasukao, ovde u polju na koje je i vreme za boravilo.
Moj brod sa seanjem na sinja mora. Pad sred uspinjanja,
Odloen uspon ipak je boanska preporuka direktno meni
upuena. Na svom brodu i on je nag u dui, kako sam kae,
ali polje ponjeveno se kao provalija izmeu nas ispreila,
premda sam na pramcu tog crnog broda moda i zauvek
prikucana. Bila sam ena svih mornara. Sada samujem sa
gvoem u leima. Moja raskopana bluza izloila me
pogledima svih koji zalutaju ovim predelom koji na
ekaonicu lii. Sama sa tim udnim likom. Da li je zaista
poeleo da vodi ljubav sa mnom ili mu se poljubac oteo. On
je, navodno, neto na tu temu zapisao u svom oprotajnom
zaspisu. U knjizi koju je strailo preksino pojelo. Bez imena
i pola, ali ja sam je prihvatila kao da je ba na mene
naslovljeno. Kada mi je priao, nag i od vetra prozraan,
pomislila sam da emo zaploviti. Na vodi oivim i kao da mi
ruke ponovo izniknu. Bluza moja, od jedra skrojena kao da je
sama spala i grudi od plemenitog drveta mu ponudila. Ali,
vazduh i snovi izmeu mene i cilja bili su prekomerni.
Gvoe kojim sam sa brodom spojena usijalo se od
dvosmernih poruka. Struja koja je posle toliko godina iz
mojih bradavica potekla, jer one su njegovim dodirom
oivele, u kobilici broda probudile su seanja na plovidbu. I
ljubomoru. Seanje na vreme kada sam reke i mora svojim
nagim grudima, na pramcu vrsto zakovana, u peni i
kovitlacu zasecala. Udar strasti koji je u meni taj udak to
nag brodom krstari obnovio davno je zamrli porodini
razgovor. Drvo od kojeg smo brod i ja sazdani, posredstvom
ve zaralog gvoa, seajui se roditeljske ume iz koje
smo davno izdvojeni, u pustinji plovidbe bez vode,

110
progovorilo je tmurnim zvukom dugog utanja. Pokuavam
da oslobodim sebe krivice za izneveren plamen koji je
njegov dodir u mom drvenom telu izazvao. Trup broda, to
sred polja konai, zakasnelu ljubomoru mi emituje sasuenim
vlaknima. Ja sam i stvar, kao i taj brod ija rebra se sve vie
predaju vetru i svetlosti. Znam da se i boja kojom moja glava
na ljudsku podsea sve bre otpada. Nemam ogledalo ali u
dugi koja se povremeno javlja vidim svoj lik koji sve vie na
obian trupac nalii. Moje su ga grudi, jo dovoljnom
prkosne i ouvane, neijom kouljom od jedara nainjenoj,
privukle i prevarile. Njega, izgnanika, begunca, samotnika,
mukarca ko zna od kog rata pobegao. Tek ga je poljubac u
moje usne od loih vremena ispucale, od boje naputene,
suve i beznadene, u stvarnost vratio. Srce moje drveno, vor
u preseku skriven, ipak se pokrenulo i brodu nasukanom dalo
lanu nadu plovidbe. Bluze raskopane, od njega zavarana,
verovatno u doveka u ravnicu grudima da se oslanjam. Dok
sa brodom se ne raspadnem jer nema nikog da me od pramca
odvoji, makar i zmajem da me zameni pred neku vojnu.
Ruke, jo mi samo u seanju postoji uspomena na njih, mi ne
mogu pomoi, ne da grudi prekrijem, ve da ih ka nebu u
molitvi usmerim. Mukarac koji me je dodirom probudio,
mom drvenom sklopu podario, ne ivot, jer ga ni ranije nije
imao, ve kontakt sa brodom, vazduhom, nebom, zasluzio je
da bogove izmolim za bolja vremena. Gvozdena spojka iz
pramca u telo moje to uranja - opet je oseam kao slatku
patnju koja me vozdie u bie koje brodu sreu daje. Brod,
moja sudbina nasukana u crnici, sebe noas kroz jecaj snage
osetio. Izgnanik zaokupljen zemnom strau zaboravio je na
strailo koje slova guta i smera osvetu. U meni ensko die
kroz so koja me zarobila.

izgnanik, opet.

111
Po vodi bi da idem dok sanjam. U kobilici broda sakriven.
Da letim, takoe. U oblacima arhangel jedan lebdi i uti,
iako zna. Knjiga mi u ruci. Bela kao zastava predaje.
Divokoza na najviem brdu peva, dvesto kilometara dalje, iz
tue uspomene. Kao nas slici u kui koja je bila moj dom.
Strailo se smeje mom ulagivanju bogovima. Dok kraj
seoskog puta prolaze vozila gruba i kolone uplaene, pitam
glasno prostor i dubinu: da li se to neka masovna molitva
priprema ili predstoji vana utakmica. Na rat ni ne
pomiljam. Probudi u se. Svakako. Voda je sveta samo dok s
neba pada - apue mi vetar. I ma dugih reenica koji kao
fakir gutam sea me na rei mog poznanik. Jednog od onih
dana zatekao sam ga na aerodromu kako iekuje ptica da
postane. Govorio mi je o nekim slikama moderne apokalipse
koje je sanjao. Ja nikako nisam eleo da poverujem da je ba
ovaj dan onaj u kome se nevidljiva nesrea prvi put
prikazala. Oni koji su trebali nisu je videli. Nije bilo nikog
da je prepozna u pravim dimenzijama. Onaj koji nas je
uzdigao, ubrzano je dogorevao. Hteo je da bude prorok a
poatae zlotvor. Kasno sam shvatio da sve izvan onog to
pogledom obuhvatim jeste beznae. Lutka koja me enjivo
gleda, zauvek prikovana za pramac ovog broda u kome sam
dobrovoljno izgnan, pomorci je zovu Pulenom, jedini je
stvor, ako stvar to moe da bude, koji me na ovom svetu
primeuje. Umiljam moda njen enjiv pogled ali ipak je
jedina... Znam da je suludo to sam je noas poljubio. ak mi
se priinilo kao da mi je uzvratila. Mora biti da se gubim. Te
none ekplozije i grmljavine iz dana u dan me slamaju. Na
brod i mene jo bombe ne padaju. Mora biti da me titi moja
Pulena. Raskopane bluze, od platna za olujno jedro
skrojene. Ova zlatokosa lutka iz Dubrovnika, ime grada u
kome je isklesana pie na samom spoju sa brodom, sada me
prekorno gleda. Moda je posle poljupca i neto vie
oekivala ali moje ludilo nije jo do te take dospelo. Strailo

112
u daljini, oi su mu neobine za tako privremenu napravu,
verovatno je pijun onih koji su me dovde proterali. Ptice
koje mu na ramena sleu sigruno su mu saveznici. Prenosioci
poruka. Moram biti oprezniji. Moda je ba strogost bila
jedini put do cilja koji luta. Da sam se blagovremeno
pripremio za dan konanog raspada, moda bih telo
premestio na zapad horizonta. U knjigu koja slova nema,
strailo se ve danima njima hrani, jede ih kao groe, tuga
se i besmisao sabrali. I bes sveta. Snove i vazduh kako da
napustim. Prostranstvo tog sveta i horizont raspet ime da
nadomestim kad sapet sam u mnotvu vremena to u
ravniarskoj noi klija. pobegao sam bez prave ideje kuda u.
Bez prolosti i bez budunosti, oien od vremena, izganik
sam koji izmilja dan koji sve objedinjuje, koji saima bie
svih ostalih dana. Grabljivica se, koju je san iz horoskopa
pozajmio, iznova javlja: Oni su na zlu radili a mi se pravili
neveti. Ili je to zlo sudbinski nailo, po istorijskom
asovniku probueno iz naih vekovnih omraza. Slojevi
mrnje se sada na suncu otapaju. U daljini ravnica se zatvara.
Sa zida, nagore, rui se misao moja. Odloen je uspon jer cilj
se izmakao. Nisam se ni probudio, samo sam poeo da
mariram. Usput sam shvatio zato je brod tako daleko na
suvom ukotvljen. Kad bih se zaeleo realnosti, nesposobnost
da je uhvatim bi se ispreila. Prava imena mogao sam jedino
iz dubine pamenja da dozovem. Podsealo me je na to da
sam nekada i sam bio deo neega to prava istorija nikako ne
moe negativno oceniti. U viku vremena koji me zaliva
zatvorski zidovi cvetaju. Mogu da odem na sve etiri strane
sveta ali ne znam zato bih to inio. Nebo je svuda ovo. Na
umu mi je kraj citata neega to mi klizi iz vidokruga
Svakodnevni ivot bi opet izronio na povrinu. Zatim, sav
onaj mrak u pozadini naih promaaja. Na sve sam se, dakle,
navikavao. Shvatao sam da sve zapoinje. Seva s desna i
leva. Pada to moja planeta na glavu dok modra me voda

113
uzima. Tisa u blizini tee. U sred pokoenog raenog polja
brod moj crn kao zift, do pola pun modre vode, uti. U brodu
voda, brod na suvom. Kaem moj brod kao da Pulene
nema. Nag i nem, zanemeo, uutao, govor potisnuo, do golih
kraljeva igram odluujuu partiju.Strailo belei sve. Neko
od nas, ja protiv svih onih koji miljenje preziru, u polju
zavek e ostati. Strailo ve i moju odeu nosi. I knjigu ita
opscenu. Arhangel mu u misao slee. as kao da je
milosrdan a zatim divokozu neosedlanu jaui.Sa slike u
spavaoj sobi. U domu koji vie ne postoji. Moj crni brod
duboko je nasukan u rai. I kie, i snegove, i noi i duboko
oranje saekae. Moj se dvojnik i ja nismo se uli i videli
godinama, a po svemu sudei neemo se nikada vie ni
susresti. Uzimam sebi, ipak, slobodu da, dvojnie moj, te
zamolim da uini za mene neto to se granii sa ludou.
Spoljanje sile vrebaju nas odmah iza nepostojeeg. Onog to
raste u kukuruzitu. Priznajem, delimino se ovde radi o
sujeti. Ipak, uveren sam da si ti jedini ovek od onih koje
znam, ako si uopte ljudsko bie, tako kako si dvostruko
sklopljen, koje je u stanju da to za mene uini. Voleo bih
kada bi mi pokazao put koji vodi do praznih ljudi. Jer oseam
se kao ptica koja kao da je izgubila mo da prestane da se
seli. Praznog oveka umesto straila da postavim u polje.
Knjigu opscenu koja o tajnom ivotu svetaca govori da mu
uzmem. Strailo sa praznim ovekom da sparim -
hermafrodita sopstvenog u dolap da upregnem. I brod moj
nasukani vrtlogom u vazduh da dignem. Ili u zemlju da ga
zakopam. Znam da ima u sebi dovoljno upornostii i savesti
da uini veliku uslugu oveku. Ti, strailo moje sred strnjike
zaboravljeno. Dvojnie moj. Sakrio sam se ovde od zla koje
se u vertikalni prostor uvuklo gde milost i sloboda jesu same.
Okomilo se na mene i moju porodicu. Sve ovo zvui bedno,
priznajem, i proraunato. San mi je grean. Moda piem
pesmu koja je u zaetku prokleta. Svemir svakako eta. Ne

114
pozivam se na boga ali, moram ti priznati, u ovom momentu,
pomiljam i na njega! U tanjiru skoro mom san zateknem i
kaiku praznu. Znak. Poruka. Glad budua. Susret me njihov
opomene na oseku skoru. Brod moj u kome nag letujem
uskoro e bez sunca ostati. Iz sveta sprema se neka
nepoznata tama. Leto uzmie. ta da sa maglom zaponem i
alatkom tupom. Kaika moja nasuprot pretnje u kojoj i glad
se propinje. Brod moj nasukani kao da se oluji raduje.
Ravnica mu dosadila. U rebrima rodno korenje i vlagu sluti.
Leim na palubi kao da krovu sveta.Tanjir to s prolaznikom
delim, miruje i uti. Prazan je i providan. Da li da jedem i san
zanemarim: Prolaznika nema. Privia mi se kaika kako
raste. Red je obroka pore meen. Na tavanici koje nema, sto
se ogleda: San me opet obavija. U tanjiru skoro mom pobuna
cela. Iz moje glave izmiljena bura u jedra davno nestala
duva. Brod kripi, da napusti postrieno polje se sprema. Da
li ga je na to sam ovaj nestvarni prostor inspirisao, ili je sa
ve stvorenom odlukom dospeo u ovu zemlju. ja ga
neodlunost provocira na nesvakidanje poduhvate. U ovom
trenutku nije ni vano to nisam mornar ve sprovodnik
straila i praznih ljudi. Izganik po sopstvenoj volji. Za lice
pitam svoje prolaznika s kojim tanjir delim, iako ga nema niti
znam kada e pristii. U snu mom takoe nieg nema. Kaika
jo drema usred jave Dvostruka je praznina u naruju jeze
gola kao i ja. Nema ni slanika Doruak iz tame nevoljni sto
rasprema. Krova naeg nema. Mi smo moja fikcija. Nestao
sam iz vidljivog sveta. Ko bi normalan sa brodskom lutkom
ljubav vodio. Kao da ipak mi ezoterini prizori ovdanje
onostrane lepote i trodimenzionalne sve tlosti ostavljaju
otvorena vrata da se vratim kad poelim. Samo kad bih znao
zato bih to inio. U boansko sam se ve drznuo. Na one do
boga krenuo. Za zaveru sa strailom ih optuio. Grom mogu
uskoro u teme da oekujem. Rat od koga sam izbegao sa svih
me strana i dalje susti e. Sirenu sam uvredio. Poljupcem je

115
uznemirio. Moja Pulena na brodu koji ravnica guta tuguje.
Da li je dvojnik koji me vreba iz prikrajka zapravo ovek bez
svojstava kojim bih mogao strailo na strai da zamenim? Ili
je on ve u strailo uao. Zavera je u toku.Kaikom jedva
mogu da srknem ukus leta, Ma kakvo ono bilo. Nebo se nad
gradom hladi. Trave su ve posluale pretnju. U aju med
nekad bee. Seam se. Dan se svejedno topi. Kie jo nema.
U rano leto su ule slike iz jesenjeg kalendara. Dal pogrene?
U materici koju sam u zemlji izdubio mi sve neudobnije.
Nema vie prisnosti sa mlakim blatom u kome dan provodim.
Kada ne lutam poljem u strailo preruen. Da me vojska ne
opazi. Kada mi se privia.Dom me nedaleki iskuava. Kazan
sledi. Pakao usred polja. Vrelina u stomaku. Reka predaleko.
Samo jo nebo na glavu da mi padne. Pulena se sve vie u
sebe povlai. Kao da je brod griom savesti sputava. Stailo
se ljuti. Preti mi priroda.Jer njen je rod i

srtrailo

Ve mesecima smo sami, u pokoenom polju, iako

jedno pored drugog. Izgnanik, brod, Pulena i ja, strailo, bez
stvarne funkcije u polju koje ptice zaobilaze. Ja sam tu jedini
pravi ausajder. Koga ja ve godinu plaim? Neke crne misli.
Jedino njih i ima u beskrajnom monologu Izganikovom. On
se, ne otvarajui usta, od ranog jutra sa nekim koga nema na
vidiku, razgovara, svaa i i ali. Taj njegov govor, koji kao
da mu iz samog tela izvire, samo Pulena, koju ja zovem
Alisa, iako je ona pomorska sirena, i ja ujemo. Za brod
nisam siguran da ga razume iako ja njegovo, brodsko
oglaavanje jedrima, i mrmljanje rebrima, jasno
prepoznajem. I budno pratim. Kada sam ja dospeo u ovo
polje, brod i pulena na njegovom pramcu ve su bili prisutni.
Mene su usadili u tlo i posle branja lubenica zaboravili.

116
ovek, je s poetka bio u vojnikoj, maskirnoj opremi.
Kasnije, sve do dana dananjeg, potpuno je go. Doao je u
neko pras kozorje. Ukopao se u zemlju do glave. Dok je
sunce ne vadi se iz tla. Na mene je premestio svoju bluzu.
Rekao je da se zove Izgnanik. Okomio se, meutim, na
Pulenu. Rekao bih da je dezerter. On me oigledno ne voli.
ak je i nju pokrio nekom svojom krpom. Da je sakrije od
mene. Ja sam se, ipak, odmah zagledao u zlatokosu lutku
koja sa brodom, kome samo voda nedostaje, nasukana postoji
u epicentru beskrajne ravnice. Ona plava. Teget. Brod je
nasukan u polju, pulena, sirena, lutka drvena, moja
oboavana, za njega je prikovana. ujem je ponekad, nou,
kako tiho plae. Da li zbog toga to i njoj voda i plovidba
nedostaju ili je moda neka druga tuga mori. More bive.
Govori taj suludi mukarac o praznom oveku kojim hoe da
me zameni. Ili kako ga on zove: dvojnik bez svojstava. ta li
je namerio kad hoe njime da me "na strai zameni"? Kuje
neki plan kako broda da se doepa. I spopada lutku svaki put
kad oluja ili provala oblaka poremete red stvari u ovom
odlomku ravnice. Pitam se, moe li se vodom sprati otisak
sramote koju on Puleni nanosi. To to nemam pamenje ne
znai da mi je strpljenje veno. Ve danima smiljam ta mi
valja initi. Izgnanik je prvi poeo da snuje kako da me
zameni. Sa onim bez svojstava. Rat je dakle preutno
objavljen. I znam. Jednog dana kad grom dovoljno snano
udari u vrh jarbola, ili jo bolje u moj plehani eir. Poruku
bogu sam ve odaslao. Moj aneo zatitinik sve mu je rekao.
On, izgnanik, zove ga arhangeo. Bog nae prirode zna svoj
posao. Zakon opstanka e pre suditi. Ljubomora i opstanak.
Sve e odigrati kao letnja nepogoda. Preostae samo nekom
sluajnom prolazniku da vlastima, posle dogaaja, javi
sledee:
Usred polja, belom svetlou to podne eka. Desilo
se neminovno. Telefon u dolmarskoj kui. Neko. Od negde:

117
Nekom: u nigdini. Zadnja pota: bandera o horizont
privrena. Vest konana: samo je treba uruiti. Bela
svetlost iz lonca iskipela u leto. Niko iv preostao. Samo
prikaze i tesana graa. Polje obamrlo. Samo to nije odumrlo
Sunce prostrljeno u sred dana. Zvonjava telefonska unutar
tiine. Bandera u nebu. I kumrija Neko nekom javlja da je
umro Izgnanik koji je od ivota u osamu pobegao Iz bolnice
mu saoptavaju da vie nije iv. Tamo su ga mogli prevesti.
da je bilo sueno. Da zna i sam. ta je sve izgubio. Ponaanje
i ritam da podesi. Onaj neko iz bele svetlosti. Tamo gde je
podne. I tiina sa adresom. U sred pustog polja. U godinjem
dobu. Brod ne zna ta se dogaa. Pulena moda spava: I u
snu se osmehuje.Telefon ne uje. Nastavlja da ivi. U
blaenom neznanju. Znonjavu nije ula. Brodsko zvono je
zaribalo davno. Samo kumrija sve zna. U nesporazum to je
odletela. Kraj zapisa u vosku. Strailo sve overava.
Ljubomorom. Rukopis groma, sluaja ili namere. Pulena je u
zemlji uda. More sanja. Srne u zimu strailo pojela.
Mrtvanica na kraju grada ostalo zaboravila. Sluaj
prevezen. Svi izbegli upozoreni.
Sutradan, posle poara, Pulena je osvanula skoro
neoteena, na sred palea. Broda kao da nikad nije ni bilo.
Izganik mrtav i beo. Strailo takoe: uvaljano u duboku so
koja je lutka sakupila na svojim morima. Pulena liena tog
praha ubrzo e podlei kii, vetru i suncu. Nevinost je ostala
bez razloga. Dvojnik Izganikov koji se izdavao za prolaznika
se vratio. Zatvorio ulaz u kome je begunac boravio. Traio
neto po pepelu. Pomokrio se i pomolio. I ugasio svetlo koje
jo od prolea gori u ogledalu koje je Pulena u potaji
koristila.
U lokalnim novinama, negde u jesen, objavljena je
beleka o neobinom poaru u tarakom ataru, na potezu
arengrad, Bjelina humka i Vuetiev sala, pored Jeg dinog
kopova, o kome su vlasti anonimno izvetene dva dana pre

118
ne go to se dogodio, to ekipama vatrogasaca i policije nije
smetalo da na lice mesta izau i istim tolikim zakanjenjem.
Na kraju nepotpisanog zapisa kae se kako osim ljudskih
drugih rtva nije bilo. Dopisnik iz Elemira bee neki duhovit
ovek.

119
120
FILM U KOME SAM UESTVOVAO

U sve naredne komplikacije upustio sam se naizgled

samo zbog sluajnog pronalaska komada iskrzane hartije,
naravno i konfuzije koja iz tog nesmotreno protumaenog
znaka sledi, iako se ne moe porei da je odluka da itanje
potpuno zamenim postom, kuvane itarice i voda, nije
izazvala primetne komplikacije na vezama sa mojim
uglavnom imaginarnim knjievnim junacima ali i sa
prijatelima koji jesu i nisu meu ivima. Neprimetno, u
opasnost su dole i svakodnevne ivotne realacije. Bilo je to
egzistiranje unutar jednog naprosto fimskog posmatranja
svega u okruenju. Trajao je film u kome jesam bez

121
mogunosti da zaustavim projekciju, stanje koje me je
obuzelo bez upozorenja, ukljuujui sopstveno miljenje i
oseanje. Uporedo se javljaju i zdravstveni problemi. ivot
mi se naprosto tog vrelog leta izu zetno spoticao. A naizgled
bio sam u tom presudnom momentu opsednut potpuno
drugom temom. Nimalo knjievnom, ak ni
egzistencijalnom. Do kraja banalnom. Pitanje je da li je
vredna i pominjanja u ovom tekstu koji ima ambiciju da
korespondira sa nekom vrstom mis tike. Sve to e biti
izreeno, te do sitnica obazrive predostronosti i podrobnih
ralanjavanja, moglo bi se uzeti kao postupak ija je svrha da
se izmigolje nepodnoljivom previe opasnoj istini
proneverenog smisla. Ali, sluaj ili sudbina su hteli drugaije.
Leto usijano do granice izd rljivosti izmealo je ivot i
lektiru u melan onog to piem sa onim to mi se dogaa.
Detalje o prislukivanju telefona, to sam zakonski
procesuirao, zanemarujem iako e taj rukavac mog ivota biti
u samoj zavnici igre sa smislom skoro presudan. Ali, iz
jedne knjige, bez ideje sam kako pronai konkretnu, prilikom
selidbe u novi stan, kojih se inae moj prijatelj edomir M.
inae uasava, a ja ih umereno ne podnosim, ispala je,
sasvim nenametljivo, ceduljica na kojoj je, ipak sasvim
rezolutno pisalo:
Iznenada i bezuslovno u dvorac. Nema muzike.
Samo metani su tamo. ekaj, jer te ekaju. Prepoznae kad
te prepoznaju. Ako i uje muziku, znaj da te iskuavaju. Svi
koji budu tamo jesu metani. Na neki nain. Osim jednog. To
sam ja. Ne pitaj ih ko su, ak i ako ti se uine poznati! Ne
predomiljaj se. Stvar je, dugorono gledana, hitna!
Prepoznae me jer sam razliit. Pitau te neto o Listu.
Kompozitoru i pijanisti. Nije bitno da zna odgovor, samo
klimni glavom.
"Onaj koji ti eli dobro".
Vodnik prve klase. Brekalo Mihailo. Vp. 23413/ 8

122
 Dakle, ipak se izrekoh, banalnost koja me je u tom
udnom trenutku zaokupila bee - selidba. Selidba u kian
dan u sred leta. Banalnost koja iritira. I cedulja sa latentnom
pretnjom. Iz neke od 3456 knjiga, od kojih je 4 bilo iz
Gradske biblioteke. Koje su najsumljivije. Iz banal nog
iscurilo je urgentno. Kao noem kroz bezvazduje odaslat mi
je nalog ko zna kada. Iz ki me neije, ko zna da li znaajne,
jer ime Mihailo Brekalo mi deluje izrazito nedefinisano.
Ipak, odmah sam izvrio nalog. Odmah, u odnosu na pojavu
poruke. Kao zna sa kakvim zaka njenjem od momenta kada
je poruka dospela u knjigu. Ipak, pravac - Dvorac u Eki.
No je u avgustu. Vlaga gusta.U mraku tinja nervoza. Znam
da je zgradi oronuloj prolost ukinuta. Za smisao skretanja
sa glavnog druma ne pitam. Brekalo. Tamo me saekuje
miris izrazito sindi kalni. Ponedeljak. Bivi gospodari mu,
dekadentni i osiromaeno mrtvi dovoljno dugo u isto riji.
Mistinoj poruci bi vie odgovarao sauvani barok, jasnije
austrougarsko poreklo ambi jenta. ank, skoro mraan.
Plastika i mrzovolja Pivo ni hladno ni mlako. Bezimeno.
Ukus miris eljeznike stanice na periferiji.
A dvorac mentalno propao. Pijanac i anker utonuli u
opti mrak koji im stie iz sela i biveg parka. Gola figura,
skulptura u fontani, doivi tek po koji dodir automobilskih
farova pre nego to nona energija produi kao Beogradu. Da
li sam ja ba iznenada banuo ili je to neki zavet koji tek
noas saznajem. Stariji vodnik neka zajednika ifra
moda. Mrtvi prijatelji me to saekuju. Jedan u "Pamfletima"
o Dvorcu pisao: Poseljaen burujski brlog. Put za
prestonicu, i onako izlokan, otiao bez mene. Ja u mrak
skoro bez pravog povoda. Iz njega me neodreeno osmatra
kip kome samo glava nedostaje. U velikom ogledalu, na pod
sputenom, pored mene jo je neko. Pijanac sebe, zaudo, ne
vidi iako je naspram staklene koprene. Muzike, koju bi mladi

123
List mogao da intonira, nema ili je nema, zvuala bi
sparueno jer i krici paunova izostaju. Znam napamet tekst.
Umesto da reira ekspira on je ivot putao da ga ubada u
vene. U nonoj sam kafani koju je poznavao. Sluaj i ja smo
sad sa njim.
Brekala nema iako jedan vojnik odlazi do klozeta sa
oiglednom namerom povraanja. Opreza radi i ja se zaputim
tamo. Nikog nema. Nije dakle stvar u uniformi. Vojska je
ovog puta samo okvir. Na susret e biti oigledno civilnog
karaktera.
U toaletu obriem ruke od bive otmenosti na koju se
dvojica metana ni ne osvru. Radi samo ank sa pijancem
kojeg ogledalo ne prima. I dosada zgusnuta. Talijanski lovci i
lokalne metrese na zaboravljenoj fotografiji u hodniku
provritali. Iznad snimka u plastinom ramu jelenski
rogovi. oja okolo tamnocrvena. Ono to je mene
bezuslovno skrenulo u usnuli dvorac kao da se prozlilo.
Dosada letnje noi na selu nikako ne moe biti sutina vee
ranjeg iskoraka. Pomislim, nije li moja letonja dijeta, ona
itna, poremetila neto u itanju obine noi u agustu. U
bruenom ogledalu eanskom namestila se ipak rupa u koju
sve smisleno odlazi. Uu trojica metana. Rumun, Maar i
Slovak. Govore prvo srpski. Tajnou se titi zaviajna
prednost. Brekalo je Lianin. Njega nema. Stariji vodnik.
Vojnik. Vojvo anski Lianin ili ovek iz Like. Da li je ratnik
iz novih ratova? Hartija u depu se oznojala. Poruka curi.
Selidbu sam zakoio. Prepreke od knjiga u hodniku. Setim
se kako je ova vrelina slina danima kad kie ne prestaju.
Poplave vode ili sunca. Pritisak koliine koja traje.
Zavretak noi pouzdano otie u jutro koje nije ni malo
mudrije. Pustili muziku a ova se uto pila u opte odsustvo.
Radio. Da li poruka promauje cilj. Nema ni pijanca nejasne
naci onalnosti da saslua klavirski koncert zaboravljen u
hotelskom radio-aparatu. U dvorcu koji bez svesti o svojoj

124
dramatinoj istoriji tone u glib panonski samo par kilometara
od glavnog puta. Klavirski koncert. List. Ipak se vraamo u
okvire iz zaturene poruke. Koja me dodovodi u noni dvorac.
Zamak. Iz feudalnih vremena. Kakvih-takvih. Takav kakav
je. Izanao. Vojnik se vraa posle tri sata. Neobrijan. Deluje
premlado da bi bio Brekalo. A o podoficiru ne znam nita.
osim da se zove Mihailo I da ima vano saoptenje za mene,
pod uslovom da je njegova poruka meni namenjena. Jer, ako
je knjiga iz Bibliteke ko zna kome je poslata. Poduhvat
jedino ima smisla ako je u svemu uestvovala i bibliotekarka.
Koja verovatno radi za Slubu. ta ako je kjiga iz moje
kune biblioteke. Tek tada je ova no sasvim apsurdno
sklopljena. A ova no je tupa i topla. Ova no! Moda i
zloslutna negde u dubini . Ko zna ko e se pojaviti iz mraka.
Iz sela. Ili neke od soba. Kome sam knjige davao poslednjih
meseci? I ije li su tue knjige kod mene zaboravljenje.
Martinov. Despotov. Bruji. Onaj glumac iz Eke. Moda on
poznaje Brekala. Ali, ko zna na koga vodnik lii u dva sata
posle ponoi. Vojnik u klozetu? I sine mi u taj sat po ponoi:
Bruji voli ale! Da li alje i poruke ili samo mistifikuje ivot
nonih portira i literaturu? Mogu li i njega povezati sa
famoznim ''Pamfletima'' koje je neko, pretpostavljam u
nevolji, doturio Brekalu. Udruene spise poetske mistike,
erotike i anarho-politike. Ako on to, Bruji, vek kasnije,
pokuava da ue u svesku koja je tako uznemirila palanku da
je i dan danas citiraju, trae i prepriavaju, oekujui da
njeno raskolniko dejstvo i nas zakasnele prosvetli darom
ivota bez smrti, vredi uestvovati u takvoj predstavi. Neko
meutim promeni stanicu na kafanskom radio-aparatu.
Glasnu se pseudofolk. I misao mi o Brujinoj virtuoznoj
zamisli da preko mene, sebe i mene ugura u davno vreme
pamfletiranja ve davno zavrene mladosti, nestade u prasku
pivske flae u trofejnoj nemoi zalepljenoj na zid koji je
trepeo i zvaninu fotografiju. Ode mi konstrukcija knjievne

125
mistifikacije iz glave. Pijanci bi da se tuku ali im snagu
alkohol oduzeo. enski glas, krik ili ekstaza sve jedno,
nestade iz pravca soba. Na spratu koji kripi i sam od sebe.
Vetar i hotelski izanali duhovi. Farovi iz ogledala. Glasovi u
etnikom zagrljaju.
ta li zapravo ja traim na samom dnu provincijske
noi u Eki, u leto pred zimu koja e doneti novi vek. Nikako
ne moe biti u pitanju samo neki Brekalo. Verovatno se radi
o mnogo neverovatnijem sklopu instikata koji su mi kroz
kimu zaposeli mozak i njegovo, moje, neizbeno nesvesno.
Cedulju sam isprva itao dosta nezainteresovano. Sa
distancom. Rukopis mi je bio nepoznat a nisam mogao ni
da pretpostavim od koga sam dobio ili pozajmio knjigu iz
koje je hartija ispala. Slova dosta s mukom ispisana.
Skoro deija. Meutim, sa svakim proitanim redom raslo
je moje interesovanje. Distanca nestajala. Zapravo, sa
svakim redom koji sam izno va prouavao besmislenost
napisanog inila mi se provokativnijom. Kao i potreba da
uinim neto sasvim suludo. Prekretno. Avanturistiko. Na
nivou davnog putopisa po lokalu koji je moj prijatelj
reditelj ispisao. Strepeo sam ipak. Neto zbog
nepostojanja konteksta u koji bi smestio smisao a jo vie
iz razloga to mi skoro nita od napisanog nije bilo
poznato!? Ni prezime tog vojnog lica a jo manje
povezanost naih ivota. No u obezlienom provincij
skom plemikom dvorcu. Seoskom svratitu zapravo. Iz
koga su i italijanski lovce pobegli. Duhovi lokalnih
velosednika, bekerekih umetnika, seni svega par
jednokratnih ubica, verceri, ribokradice. Kurve se
podrazumevaju. Umenici iz oblinjeg paviljona su
izostali.
Rekoh da sam zapravo bio u sred sasvim druge psihike
ali i ivotne prekretnice. Za-pravo, deavala mi se, bolje
rei raspinjala me je sledea situacija u koju sam zapao jo

126
na samom kraju zime. Dok sam itao, uglavnom svoje
rukopise, obiavao sam da pijem samo nezaslaen aj.
alfiju najee. Sasvim polagano, iz dana u dan primetio
sam kako lagano nestaje razlika izmeu onog to itam,
fikcije koju sam sam ne tako davno stvorio, i ivotne
zbilje kojoj navodno pripadam. To sam shvatio kao
oiglednost kada sam jednog sutona lino prisustvovao
Veronikinom predugom pevanju. O tome u vam
detaljnije govoriti kada na red doe storija sa
Benjaminom. Onim iz mog romana iji sam stvaran trag,
Valtera Benjamina, sledio sve do hotela Francuska u
panskom primorskom mesti Port Bou. Gde je stigao da bi
se ubio. Uz odgovarajuu koliinu, ak i veu od toga,
morfijuma. Podelivi ga prethodno sa Arturom
Kestelerom. Dakle, Veronika koja peva izvan kontrole i
zadate melodije nagovestila mi je sopstveni izlazak izvan
oblasti koju u potpunosti svest obuzdava. Kasnije sam
primetio da je sporna i sama Veronika. Tanije, bila je
subota, kraj novembra ili sam poetak decembra te godine
u koju je zima neoekivano rano zakoraila. Temperature
su bile vrlo niske, to e se u strukturi ove povesti uskoro
pojaviti kao podatak od znaaja, kao to e biti i sa
vrelimo tokom narednog, to jest ovog, leta, jer se njen
nestanak u predele koji su za mene nedostupni, a sasvim
bliski, moe pripisati i ovoj nenadanoj promeni klime.
Ona, kolebam se da li da joj ispi em ime i time je izloim
moda neugodnoj pozornosti onih koji prie itaju ne
shvatajui da je svet koji postoji iza rei ipak autonoman i
neuhvatljiv, pre izvesnog vremena otila je privid no iz
grada koji zbunjen izdrava prve maisivnije nalete
depresije koja se mea sa prazninom razdraganou. Moj
respekt bukvalnih itaa, ali i onih koje religozni
stereotipovi miljenja veoma limitiraju, nije bezrazloan

127
 jer dospevao sam ve vie puta na ivicu sudskih
osporavanja produkata mojih fantazmi.
Ja sam pokuavo da se ponaam uobiajeno iako me
lagano obuzima nepoznata panika. Kao da se iz neke magle u
moj svet uvlai neizvesnost. Nisam razumevao ali ipak sam
slutio da je sa Veronikinim nestankom, iako se dama o kojoj
piem zove drugaije bojim se da bi uvoenje njenog pravog
imena jo vie iskomplikovalo ovu slagalicu, kao to se
uostalom kae u reenici: Glas lien razlike, glas lien
pisma, u isto vreme je apsolutno iv i apsolutno mrtav . Ona
nije ostavila nikakvo pismo za sobom dok su razlike izmeu
nje i Madlene, iz mojih pisanija o kiama, bile sve
neznantnije. Dakle, nije mi preostalo nita drugo nego da se
prese lim u drugi stan. U ulici Dunavski kej. Kada se i desio
incident sa ceduljom koju mi posred stvom knjige alje
navodni vodnik Brekalo. Mogao sam, meutim, da veno
sedim u sobi dok samo lam pa za itanje zrai minimum
svetlosti ili da krenem putem poruke, tog nejasnog glasa iz
koji moda nije ba meni upuen. Taj glas nosi svoj sopstveni
prevod i svoj sopstveni prelaz, svoje prolaenje u sopstvenu
propast. Moje je da ga sledim, jer to je apsurdniji prolaz iza
oiglednog on je uzbudljiviji. Nekim takvim putem je otila i
Veronika. Ona reenica koju sledim dalje kae: Ona
odbacuje partituru i peva napamet, kad svako prestaje da
peva, i dugo nakon to je partitura istekla, njen glas postaje
obeleje sopstvenog preivljavanja, isti glas predoen
samom sebi, glas beskonano iv a ve mrtav. U munjevitoj
odluci da krenem u nonu posetu dvorcu Eka, radoznao da
saznam ta sudbonosno moe da mi saopti stariji Vodnik B.
nije bez udela bila i potreba da se uverim da li izmeu
sudbine dotine Veronike, koja uz posredstvo Benjaminovo, i
moje heroine Madlene, iz prie o ljubavi i zlu sa vreme
velikih kia, postoji stvarna slinost. Nisam ba oekivao da
u ih sresti u Dvorcu, to se i moglo desiti, ali isto je bilo i u

128
sluaju reditelja Miodraga, mog prijatelja iz mladosti, a njega
sam ipak u samo praskozorje sreo u jezeru eanskog parka.
Kako stoji na spomeniku bez glave. Umesto glave. Kao
apostrof. Znai on nije apsolutno mrtav, barem po definiciji
gospodina Deridea. Da li je isti sluaj sa pseudo Veronikom
jer ona je, barem deo nje koji traje u pevanju, samo glas sve
do trenutka truljenja, kada postaje najslai, ali je istovremeno
obeleen sopst venim raspadanjem i propau, svojevoljno
iskoraila iz mog vidokruga to ne znai da je prestala da
traje pevajui. A gospodin Todor, da li je mogao, u svojoj
ecikoklopedinosti, znati za gdina Derida? Pesnik koji dobija
na poklon crvenu jabuku petnaest strana posle opisa dvorca
iz Eke koji se moralno raspada. U knjizi pamfleta na koju
sve vie sumnjam kao logino mesto u kome je ko zna
koliko ekala poruka koja me dovodi u no prepunu igre i
poalica.
Izaavi iz dvorca, u kome jei provincijalni mrak,
krenuo sam kroz zagoreli mrak ka impozantnom spomeniku
bez glave. Iako se to nije od eanskog mraka moglo videti,
slutrio sam da je raen u doba secesije. Kada je glavu izgubio
ni moja iznenadna pronicljivost nije mogla da nasluti.
Miodraga vie nije bilo. Stanje istog beuglavlja. etnja kroz
park koji vie nije disao kroz epohu, samo je negde, moda
kod zida koji konjunice odvaja od optim mesta ivota u
provinciji, doticao neku jedva pulsirajuu vehementnost.
Kako sam se pribliavao nekadannjem jezeru, sada
zanemarenoj bari, neto mi aputalo kako svet u tajni slabost
sopstvenu sakriva. Vodom se slui da se maskira. Znao sam
da me ovaj iskorak iz dvorca ne vodi ka vodniku koji mi pie
poruke, ali nije on jedina tajna koja me zaokuplja. Veronika i
Bruji vrebaju u sadrajnoj tami.
Film u kome se odvija moj ivot, stvarni ali i onaj
koji sam uzaludno ubrzavam, kamufliram, doivljavam kao
razvodnjenu javu, kao da je na momenat postajao gust i

129
nepred vidljiv. Postao sam akter svoje projekcije ivota
kojom nisam zadovoljan. Koji ne voli seobe. Prevashodno
zbog brojnih knjiga koje su se godinama ivljenja nataloile i
imaju neki sopst veni sistem povezivanja i opstanka. U ratu
sa prainom i novim izdanjima koja ih margi nalizuju. Jedna
od domicilnih knjiga iznedrila je famoznu cedulju, onu sa
reenicom Ne pitaj ih ko su, ak i ako ti se uine poznati!.
Brekalo se igra tajanstva ili je moda zaista na tragu neke
lokalne spletke. Ili zavere. Dok stojim u mraku, pored
betonskog nosaa neke klupe, sine mi misao kako je taj
iznenadni vojnik moda rasporeen u eanski garnizon. Onaj
ije straarnice svetle kroz mrak pored glavnog puta. Tamo
gde i tenkovi povremeno ulaze. Nisam ih video da ikada
izlaze. Ako je to Brekalov garnizon, onda poziv u dvorac
imam konkretani smisao. Vodnik je upuen u neku od
lokalnih kockarskih, ljubavnih ili kriminalnih radnji? Za
Veroniku, meutim, svakako nije ni uo.
"Uveravam te - govorio je Miodrag - da se zaista tako
oseam. Kao da mi te razgoliene ulijete otkrivaju pravog
ekspira. Sedim na klupi, gledam u spomenik bez glave. I
kao da ga ujem. Njihove razodenute dojke, u rasponu od
Zorkinih glomaznih do Mirinih jedva vidljivih, ironian su
komentar prave sadrine ovog njegovog dela. Tragedija ovde
zapravo lei u nedosegnutom materinstvu ulijinom a dojke
ga najsceninije prizivaju! I zato insistiram da naslov ostane
"Romeo u ulijeti. U ovom komadu Romeo je potpuni
autsajder. Zato njega jedva i da ima u herojskom agregatnom
stanju". Tako mi je pre koju godinu govorio ve par godina
upokojen prijatelj. Sedeli smo pre premijere u Jorgan sali
heroja, posle okantne generalne probe. Opis noi u Katelu
ve je zapisao i objavio u Pamfletima. Noi u koju sam i
sam zagazio ove noi na kraju leta. Ja u noi koju je opisana
pre dvadeset godina. I sad lutam bespomono jer ne mogu da
se setim kako se ista okonava u njegovom avantruistikom

130
putopisu kroz palanake revire. No starijeg vodnika je
oigledno manje vana od ove literarne. Iako je prava. Ako je
prava. Jer, moda je i prava Veronikina pesma ba ona koja
se izlila iz komponovanih okvira. No lokalnih jezika,
govora u kome se oseam zatien prisno u zvukova i
slatkom nerazumljivou znaenja. Dobra za literaturu a jo
nije u njoj. Vojnik koji mokri, a nije Brekalo. Ogledalo koje
se narvno zavrava u sobiku hotelskog njukala. Pijanac
koji sa ankerom sastavlja zaviajni brevijar prostakluka i
neprijatnih kuhinjskih mirisa.
Telefon zazvoni na recepciji. ena neodreenih
godina, spljotene frizure, umornih oiju, pre nedelju dana
naminkana, za koju ve satima mislim da je hotelska
spremaica i rezervna kurva, pokretom prsta desne ruke
poziva me da se javim. Sat na zidu pokazuje da je
dvadestipet do tri. Trai vas neki gospodin iv dodaje s
mrzovoljom tek probuene deklasirane osobe. Iz slualice
dopre glas : Brekalo te pozdravlja. uj, nisam veeras mogao
da doem. Vojna tajna je u pitanju. Nemoj da se ljuti, Vojo.
Vidimo se od nedelje. U pitanju su sitne korekcije koje bi
valjalo da naini u kritpgrafisanom delu neobjavljenom
rukopisu dnevnik mojih namera 1. . I da ti kaem.
Obavetajci su mi napomenuli da se motor tvog ujaka, onaj
Cidnap sa pri kolicom, nalazi u jarku ispred Dvorca.
Razgrni koprivu, tamo je. Neoteen. A ujak je u Napu lju.
abe su jo u kutiji. Ba kao u Petrovgradskoj praini.
Brekalo i glas. Kada bih poznavao starijeg vodnika bio bih
siguran da to nije on. Ovako, i dalje mi sve sumnjivo.
Brujieve prste oseam. Krivotvorenje budunosti.
Zahvalim se onoj eni koja me skoro saaljivo isprati
pogledom i uputih se u no koja se ve pretvarala u jutro. U
jarku sa desne strane od ulaza u Katel, koji sam iskoristio
kao izlaz, pronaao sam lako Cidnap, malo tee ga upalio
na pedalu. Uzjahao ga i odvezao se direktno u ulicu Cara

131
Duana u kojoj sam i ja nekada stanovao. Dok sam se zvao
Voja, zapravo Vladimir. Konano, Brekalo je traio Voju a
eni sa recepcije se predstavio kao Miodrag odnosno iv.
Tako sam barem razmeo njeg sanjivi govor koji se ubrzano
pretvarao u testo. Dobio je mene, Vladislavog poverenika, jer
Vladislav je junak jedne moje prue, tako da se krug zatvara
im ispravim, jo ni sam ne znam ta, u rukopisu koji je
napisao VojaNae zanimanje je sporedna opasnost.. Sve
vie naviknut na ivot u filmu koji sam vrtim o sebi i u sebi,
druei sa sa junacima i mrtvim prijateljima reim se da sa
biljne dijete preem na definitivno odgnonetanje sudbine
oveka za koga sam brzopleto izrekao da sam njegov
poverenik. Oseanje odgovornosti prema tom Vladislavu,
meutim, nagoni me da se upustim u itanje njegovog ivota
unazad. Taj posao nagovetava vie muka nego zadovoljstva
jer svaka pronaena greka u njegovom vremenu, jedva
svesnog istorije, dovee u pitanje smisao mojih buduih
ispisa. Dakle prvo upisujem nedostajuu reenicu u Vojin
rukopis. Nju uzimam sa strane 49. Svakoj novoj generaciji
nedostaje po jedan unutranji organ pa ma ta to znailo u
nekim novim pamfletima koje e gospodin Bruji nastaviti.
Za okonanje stvarnog ivota, i tumaenje brojnih opisa
Vladisavljevih svesnih i sluajnih postupaka, preostaje jedino
dovoljno prostrana i probojna metafora. Ali i ona pod
uslovom da nisam pogreno protumaio otiske telesnog
oblika njegove due u presudnim ovozemaljskim
doivljajima. Sumnja u sve bitne injenice, koje sam
nedavno posvojio, jo ne mogu da im odredim uzrok i domet,
nalae mi da, pre nego to pokuam s presudnom metaforom,
iznova presluam sve bitne zvuke njegovog skuenog veka,
koji je jedva dosegao do treine ivotne dobi s kraja
milenijuma. Tiresejine dojke, moj Miodrae jesu odgovor na
mnoga pitanja. Brekalo se nije vie javljao kao ni njegov
alijas. Sanjam li ovu letnju no. No je sve jedno ostala u

132
Dvorcu. Iza boce piva koja se slava sa zida naspram anka.
Sakriven u topli mir, dovoljno udaljen od prozora koji
direktno vodi zlovolju raspadnutog dvorita, sabiram i
presreem sebe. eksirovski memento me raspinje. Nisu u
pitanje ishodi ve razlozi. Potreban mi je razgovor u kome e
mi oponent biti blagonaklon, a naroito, udaljen. Zato ba
tebe prizivam u imaginarni vidikovac svoje tupe sobe, koja je
u Beogradu samo po sluajnoj geografiji. Moj prijatelj
edomir je sada posve ravnoduan prema selidbama. U sve
naredne komplikacije uputau se samo iz sasvim
besmislenih razloga. Cidnap Vojinog ujaka svake noi
neko koristi a za uzvrat mi ostavlja jabuku u prikolici. to me
svaki put erotski dojmi. Cedulju pseudobrekala uvam za
sluaj da sretnem gospodina Brujia. itam, piem i jedem
itarice. U meuvremenu. Umesto uestvo vanja u
sospstvenom filmu, sada sam na televiziji. Bri je to mediji:
sve odmah vidi! Da li je i potrebno rei da se jedini Brekalo
u vojnoj poti 23413/ 8 zvao Rastko, a prezime mu je bilo
Broeta...

133
FERDINANDOV IVOT ILI O POSLEDICAMA METAFI
ZIKE

Mnogo mi je pomogao izvesni gospodin Derida iako

sam ga prethodno sretao samo u fusnotama. Priznajem da
sam godinama ak mislio da je taj umni ovek zapravo
sveteno lice posveeno isterivanju sotone. Posle sam saznao
da je imao i sestru koja se nije udavala. Koja je ivot provela
u Oranu. Taj je gospodin i utvrdio znatno prisustvo jeretikih
tradicija, kao to je kabala, u zapadnom verovanju. Sreom, u
to vreme nisam iao u crkvu a nisam ni bio katolik. Apsurdno
ali verodostojno. Drao sam se pravoslavlja. Gospodin
Derida je pored eseja pisao i pisma. ako je i nekoj Vereni,
koju nikada nisam upoznao, napisao je sledee: falocentri
zam ostaje androcentrizam, a falus se svodi na penis. Du
binu tog iskaza nisam nikada dovoljno spoznao iako sam slu
tio da je kritian prema mukarcima. On, gospodin filozof, se
meutim nije ljutio zbog mog nepoznavanja filozofije a ja
sam ga i dalje skoro redovno itao. Po malo i sa strahopo
tovanjem. Pomagao mi je da razumem Dojsa koji mi je
posle njegovih tumaenja bio jo nerazumljiviji i taajnstve
niji. Ako me razumete: posle gospodina Derida mnoge kom
plikovane stvari uinili bi mi se jednostavnijim. Ipak, moj je
ivot izmeu sna, u kome se deavaju najbitnije stvari, i jave,
koja je veoma nelogina, bivao je sve neizvesniji. Trebali su
mi konkretni odgovori. Zbog toga je nemogunost svako

134
dnevnih konsultacija sa gospodinom Deridom, zbog njegove
zauzetosti i mog nepoznavanja francuskog jezika, o prirodi
pojava koje me prevazilaze, na planu teorije i prakse, po
stajala veoma akutna. U fusnotama strunih asopisa tih
sedamdesetih godina je bila guva. I to ba kada mi trebao
gospodinov savet. Jeziki, psiholoki i antropoloki. Imajui
to u vidu, reio sam da ipak u sadrinu ovog to se ve
mesecima odvijalo na granici spontanosti, uvedem i
sopstvenog junaka koji e me zastupati u bizarnim
situacijama, jer se dotini, poznavao sam ga, istovremeno
bolje snalazi u graninim stanjima svesti u uslovima ivotnog
i prostornog minimalizma. Odluio sam da to bude lik sa
striktno odreenim funkcijama. Dakle, ubudue e vam se, u
prvom licu, obraati izvesni Jaroslav, linost bliska autoru, to
jest meni. Ipak, neophodna distanca i prema njemu nije
izlina jer je ipak u pitanju marginalac vrlo specifine
mentalne strukture. Za nju su svakako najvie zadueni ostali
akteri koji ispunjavaju sadrinu sledeu fabule: pomalo apsur
dna proza mog poznanika, zapravo poznanikovog dvojnika,
Ferdinanda, kako ovog inae zovu u Paragvaju, jer poznanik
i nije nikada bio u toj zemlji, zahtevala je modernu i hitnu
strukturalistiku analizi, inae je pretila opasnost da u svojoj
samodovoljnosti njena imaginacija postane previe jednost
rana. Ta, kako se nekad govorilo pria, dobar je primer
nepodudarnosti uzroka i posledica. Zapravo njegova skaza
koja se vrti u krug, da bi se na kraju sasvim blokirala, delo
vala mi je samo s poetka ljupko i naivno. I farsino, naro
ito onaj njen deo koji se deava u kafani izvesnog sela gde
njegov junak, trgovac, tanije kalfa, neurotino, danas bih
rekao blasfemino, aava sve obezliene goste, nevoljno
otkrivi kakva je zapravo mo pogreno odtampanog podat
ka. Premda se isti kao knjievni junak sasvim nepotrebno
unosi u detalje, koji su definitivno u delokrugu pievom.
Onog koji ga tamo alje. Iako o tomepostoje razliita

135
miljenja. Bez obzira na prisustvo ive muzike u dotinoj
kafani. Nacionalnom restoranu. Tamo i dan danas svira parag
vajska verzija Marijaa. Sa sinkopama koje deo posetilaca
bacaju u nesvest jer kriju u sebi bol cele june hemisfere. Ve
na ovom mestu se pitam da li je istorija metafizike vie
izraena kao razotkrivanje mitoloke strukture, rituala
dozivanje kie u blizini hrianskih hramova, ili je izraenija
u vrenju apsolutne volje, Batrelme-Aleksia u transatlanskoj
zaveri, po emi: sluam izraajnost sopstvenog glasa. Gospo
dina aka jo ne konsultujem. Znam da je zauzet predava
njima na Vioj koli mada bi mi veoma koristilo kada bih
znao da li je, posle iskustva iz zarvora u Pragu, jo
nespreman da prihvati presudne raskide. Ako je ikada tre
balo tako neto uinim, uveren sam da je za to upravo ovo
bio najbolji trenutak. Koji sam sam iz obzira i vaspitanja
propustio i tako se liio prilike da preokrenem sudbinu.
Jeftos, tako se zvao literarni junak, poznanikov, zna
i i Ferdinandov, onog sa Podbare, za razliku od Ferdinanda
koji je izmiljen od strane prvog, koji je glavni strateg puto
vanja u Junu Ameriku, odlazi u selo po imenu Asenceouo,
iji je parnjak kod nas mesto sa imenom Sanad, verujui
neemu to je peatano pod kontrolom nae drave, bila
kakva da je ova bila te 1963. godine. U prevrtljivom
pretsoblju Balkana. Kad tamo, u dalekoj Americi, Junoj,
nema dogaaja koji isk ljuivi povod za to njegovo, navodno
poslovno, putovanje. Jer taj univerzalni narodni kalendar
Vaari i Dogaaji, koji je uzrok svega, ni jednom
reenicom ne iskljuuje sopst veno vaenje u prekomorskim
zemljama, dok istovremeno sadri niz cehovskih
dvosmislenosti. Dakle, Jeftos taj vaar, junoameriki, nije
uspeo ni da vidi a kamoli da se uveri u verodostojnost
navoda koji govore o nesvakidanjim kupopro dajnim
mogunostima tog trgovita. Pitam se, da li je od besa uopte
i zapamtio dotino selo, panoramu i geomorfoloke odlike.

136
Putovati ak u Anselmo samo da bi bio nasamaren nije mala
stvar. U selo koje se, o tome sam se informisao sa
geografske karte, nalazi kraj reke Parane, nasuprot Toroa. I
ovaj podatak e kasnije biti od znaaja ali ne samo za
Bartelme-Aleksia, kako se pravi Ferdinand zapravo,
prezivao, odnosno njegovog junaka Jeftosa. O metafizikim
implikacijama i da ne govorim. Skrivene toksinost mesta
Asenceouo, i Toroa uostalom, postae ubrzo neobino vana
i za moje akutne sentimentalne boljke unutar poetskog
koncep ta neformalne inicijacije oveka pokislog u kii
jezikih nes porazuma Jer, narednih meseci, moda i ak i
godinu dana, uostalom, preokupacija e mi postati dilema: da
li se zapravo, bez opasnosti da se zauvek ostane, moe otii
u taj Asenceouo ili ne. Naravno, sve u funkciji pripreme za
konano putovanje u Sanad gde je Bartelme-Aleksi konano
ostvario trgovaki uspeh uvozom onog to Amerika najrae
izvozi. Sveobuhvatno pitanje o realnosti svih putovanja u
Junu Ameriku jo se ne postavlja. U ovom momentu zaista
nisam u stanju da kaem da li sam ikada otiao u pomenuto
junoameriko mesto, jer se u meuvremenu dogodilo neto
neuobiajeno: jedna stanovnica tog srpsko-junoamerikog
naselja, sela iz Bartelme-Aleksieve prie, uvukla me je u ko
vitlac ije je vrh dosezao do apstrakcije a dno opasno nago
vetavalo moj emotivni raspad u suvie literarizovane frag
mente. Da sam u tom momentu bio dovoljno svestan onoga
to gospodin Derida, inae roen u obalskom Aliru, ve
godinama tvrdi, da naime metafizika izvesnost praktino ne
postoji, sve komplikacije sa tom enom, Benc Mercedes,
izbegao bih. akova seda kosa, taman ten, i crni ogrta,
skoro sam lulu zaboravio, govore vie nego dovoljno da dob
ro poznaje ensku ud. Pisma onoj Vereni prepuna su
polnosti. Ali, nisam ga na vreme kontaktirao! Nedostatak
pisanih komunikacija sa Bartelme-Aleksiem, koji je u to
vreme ve boravio u Urugvaju, u jednoj naseobini 74 km uda

137
ljenoj od Montevidea, znai pola sata udaljenog od Titelskog
grebena, u pravcu sever-severozapada, stvorio je u meni
nereivi paralelizam itanja i nerazumevanja, iz koga ni dan
danas ne uspevam da se iskobeljam, jer me je tamiko-
akonkagvanska mikro klima ozbiljno uzdrmala. I to ne samo
u socio-lingvistikoj sferi. A nije bez znaaja da sam i
sahranjen 14. decembra 1982. Proza dobrog, rekao bih ak i
starog, Ferdinanda, alijas Bartelme-Aleksia, dopisnika
Graanskih novina iz Srbobrana, tada ve nije delovala ni
naivno ni iskreno. Podozrevao sam, naime, da neki pripadni
ci grupe okupljene oko Bartelme-Aleksia, u zemlji a naro
ito u Urugvaju, zapravo igraju dvostruku igru u kojoj stra
daju moje emocije dok njima prekookeanska putovanja slue
kao pokrie unutranjopolitikih zavera. Ali, ni jedna
anamneza dijagnoze nije ni blizu onoga to ljudsko zdravlje
podnosi dok je ovek na proputovanju. Jer, putovanja su
dobra za tromu imaginaciju ali ugroavaju koncentraciju stva
ralake energije u porodinim kuama na periferiji panonskih
varoica. Ostaje, ipak, da se razmotri i pitanje jednog
tranzistora japanske izrade koji nije do sada pominjan. Ovaj
predmet je pronaen u koferu Ferdinandovom a navodno,
kao i sav pokretna imovina, pripada Bartelme-Aleksiu. Ako
je verovati memoarskim zapisima Jeftosa, koje je po njego
vom kazivanju sastavljao Ferdinand, osoba nesumnjivo
bliska B.A. inae sklona mistifikacijama to za izmiljeni lik
nije ni udno, tranzistor ute boje je bio izvor svakojake
popularne muzike tokom putovanja. Moj udeo u svekolikom
dogaanju, meutim, odvijao se iskljuivo iz drugog plana
kao permanentna osujeenost na sentimentalnom planu. Za to
vreme druina neasnih namera, u koju se fatalna gospoa
Benc Mercedes neprimetno ukljuila, kao domicilna zavod
nica, plete prekomorske mree koje je teko iskoreniti.
Moj junak Jaroslav, slabo pokretljiv i skoro ute kose,
meutim, na ovom mestu, shodno programiranoj ulozi, ima

138
da kae sledee: Moda vam izgleda da u ovoj prii samo
spavam. Ipak mi morate verovati da sam uinio sve da popra
vim mrtvu maku. Imao sam izvesnog uspeha sa njenim
mehanikim delovima, kojih je naalost jedva, dok je proces
reanimacije libida bio uglavnom neuspean. To se u kona
nom sagledavanju do sada izvrenih radnji i spiska lica, stvar
nih i izmiljenih, koja u njima uestvuju, pokazalo dosta pro
blematino jer je pomenuta maka, pored utog tranzistora,
bila jedina metafizika injenica koja ih je povezivala. A
valjalo bi porazmisliti nije li taj tranzistor zapravo maskirana
radio-stanica koju koriste lica koja okuplja oko sebe Bartel
me-Aleksi. A hodnik u naoj zgradi prokinjava kad pada
kia verovatno iz razloga to kroz vidim nebo kada leim na
podu. U emu uzivam dok uvam maku...
Ali, bez obzira na stvarnu besmislenost i arenilo spo
ljanje opne mog dosadanjeg pripovedanja, oseam se obave
zan ipak odredim kakav-takav poetak dogaajima koji spiri
tualno povezuju jednu greku u novinama, koja bi, po omilje
noj teoriji zavere mog dobrog prijatelje Blaka zvanog Zulu,
sa svakodevnnim ivotom u junoamerikim naseobinama u
pampasima, koje pohodi izaslanik mog prijatelja dvosmis
lenog prezimena - Bartelme-Aleksia, Ferdinand, za sada bez
dobrog prezimena, koji mi izgleda radi iza lea. Dakle, re je
o prii koja se zavrava nesmotrenim i beznadeno produ
enim boravkom u selu Asenceouo, u kome kao to ve
znate, oglaenog datuma nije bilo vaara.Samo praina i
kaktusi. Spoznaja da je netanost objavljena u naim
novinama, u vremenu poznog komunizma, a da se posledice
oituju u Paragvaju, dravi sa prlinom diktaturom, nije od
znatnijeg upliva na Ferdinandovu storiju, koja se, meutim,
zapravo odigrava u Urugvaju, dok je svako pominjanje
Paragvaja pokuaj geo-poetske mistifikacije kojoj su sklone
izvesne linosti. Sline su im samo izvorne diktature i deo
pojava u biljnom svetu. Svejedno, meutim, ipak je ovde re

139
samo o poetskoj prozi u kojoj poeziju zamenjuje magla, a
prozu optereuju nasumino naslagane reenice. Vidno je,
tek, i ipak, da je u pitanju okomita spiritualnost unutar
simulakru ma u kome je putovanje privid. Jer, i apsurd mora
imati poetnu logiku premisu, inae sve ostaje samo na
nivou isprazne konstrukcije. Kako odmie ovaj opis raznih
zbivanja sve mi postaje naivnija pria o tome kako je ba
navodna tamparska greka pokrenula one ljude ak u Junu
Ameriku koja ima svoju specifinu istoriju. Vaar je
oigledno samo izgovor za neku subverzivniju aktivnost koja
se odvija jo od vremena izbeglih nacista. A meni se od
preteranih aktivnosti, pa i tuih, spava. Zato Jaroslav kae:
Pomisao da se mrtve make ne mogu popraviti za mene je
nagovetaj nesree u hodniku. Moj hodnik, kada ne
prokinjava, i trg u Asenceu idealna su mesta za zasedu.
Kiobran je iza vrata. Na sigur nom. Na trgu meutim stoji
lama. Podne je uvek. Katolice ute.
Dakle: dok lagano tonem u popodnevni san, Provin
cija jo tuplja. Bege i Bekerek trunu. Posle ruka koji sam
po navici, looj ali beznadeno upornoj, na brzinu obavio.
Pomalo zlurado zamiljam tog Jeftosa kako zabezeknut stoji
na praznom i od izmiljene tamparske greke proizvoljnom
placu. Crna maka prelazi trg. Krenuo iz redakcije
provincijskih novina i publikacija, Uz greku, iz jedne
evropske i marginalne drave, alje ga Bartelme-Aleksi.
Ovaj navodno stigao na drugi kontinent. Stoji u sred tog As
anceoa. Boresa nema. Bos a sa eirom. Izuo sandale. U
dui mu asocijacija na junoamerika prostranstva. Istovre
meni pomenuti Jeftos mi neverovatno lii na mene koji je
duboku u snu. eir velik. Pitam se: kako li je tek Ferdinandu
Izmiljenom u dalekom Urugvaju ako i tamo novine i kalen
dari prave takve katastrofalne greke u datumima. Bilo bi to
suvie malo mesto sa dve greke. Evropsku i Juznoameri
ku. U poslednjem svesnom trenutku, pre nego to sam poto

140
nuo u dubok san, iz koga u izai znatno manje oputen i ne
zainteresovan. Kada je u pitanju to selo u imaginarnoj
Junoj, u snu se ve dubokom pitam: da li je pria o
izneverenim. oekivanjima zapravo lini doivljaj Marinka
Bartelme-Aleksia, ili nekog od njegovih tajnih mentora. Ili
se radi iskljuivo o knjievnoj igrariji koja se kao pauina
razvlai ovom provincijskom prozom. Trgnem se: ta e biti
ako sam se ja izistinski pretvorio u Jeftosa Izneverenog.
emu onda Jaroslav ako nije budan dok ja spavam. Plastine
mrtve make uvek mogu da priekaju. Njih jedino sona
kiselina progoni. Jer, sve ono to e slediti po mom buenju
ne da se popraviti. Uzroci se moraju traiti u lakovernosti
koja je geografsko-metafizike prirode. Putovanja su deli
katna i upitna. U tom momentu jo ne znam da li je Ferdi
nand Izmiljeni zapravo samo Marinkov junoameriki dvoj
nik, dok im je Jeftos Iznevereni zajedniki plaenik koji treba
u toj zemlji zapravo da se doepa lame. ivotinje koja lii na
ovcu. Ili kozu. Moj i Jeftosof sluaj, postaje sve slinji.
Obojica samo iznevereni. Mi smo rtve manipulacije, polne i
prekookeanske. Zapravo, u hibernaciji je samo moja strana
ogledala. Marinko je ve neto drugo. On je i Bartelme i Ale
ksi. pijunaa i lano predsatvljanje! I sasvim je razumljiva
njegova odlunost da svoje drugo ja, Ferdinanda Izmiljenog,
ni za trenutak ne odvaja od ve legendarno Izneverenog
Jeftosa. Bez obzira na dosta besmislenu potragu za lamom u
konkretnom delu June Amerike. Moj Jaroslav, lepo zae
ljani, se ipak predugo bavi s makom. Pokisao jer je nosio
dva kofera. Nije mogao da dri kiobran. Koji nije bitan za
radnju jer se nije pomerao. Iz ugla za etke i metle. Vana je
meutim lama. I onaj uti tranzistor u Ferdinandovom ko
feru. Lama koja stoji sama na trgu. Dok sam ja i dalje u vlasti
neverovatno pogrenih procena o stvarnoj prirodi suprotnog
pola.. U junoameriku storiju umean samo kao poznanik
junaka koji putuju. I koji velike nade polae u iskustvo

141
gospodina Deridu koji neodoljivo podsea na pravog. Koji
nije u Junoj Americi ali kao prijatelj oveka koji sebe naziva
poznanikom Boghesa zna da glas moe da izda telo kome je
posueno, on moe da uini da telo progovori iz stomaka. Jer
telo nije vie nita drugo do glumac ili dvojnik nekog drugog
glasa, Bartelme Aleksi i Ferdinand Izmiljeni! Glas moe
da porodi tu smo, dakle, - drugo telo. U snu utim, glasa
nema, zato i Jaroslav zauti! On je u hodniku. U krevetu ja
traim najbolji poloaj. Ne mogu ipak drugog da krivim ako
ga ne nalazim. Budim se ostajui unutar sna: ko li je u ovom
komadu glumac? Jedina rtva do sada je maka. Ona koja se
ne moe popraviti. Ako sebe ne raunam. Koju Jaroslav hrani
iako je plastina to je meta fiziki posmatrano ipak manje
vano od injenice da je mrtva. I nepopravljiva u uslovima
hodnika koji nema ugraeni eho, to je esta odlika
periferijskih stanita u panonskim predelima srednje Evrope.
OU ALLEZ-VOUS EN-TOUT DE SUITE ! AU DIABLE da citiram
tog gospodina Boresa. Zapravo oveka koji se izdaje za
njegovog poznanika. U trenutku kada psuje.
Bartelme-Aleksiev lik Jefta, ovaj Iznevereni, on bi
mogao biti pominjani glumac, putuje u pomenuti Asenceouo.
Kod lame. I boravi izvesno vreme u njemu. Dok se katolici
krste svemu. Kod njega je, naizgled, sporan samo datum,
odnosno vaar koga nema u pravo vreme. U esdesetim
godinama prologog veka. Krajem. Istini za volju, ovaj
literarni Novosaanin je kivan i na izdavaa dotinog, vaar
skog, kalendara, nekog Aribalda koji se itavih deset dana
nije oglasio povodom uinjene greke: pogreno citiranje
tanog izvornika ne oslobaa odgovornosti autora teksta koji
je pogreno shvaen. Dakle, u pitanju je opta nebriga ali ne
i lina netrpeljivost prema Aribaldu, koji je ipak praispoljni
mangup. Greka koja nastaje iz izvorno tane informacije,
znai dezimformacije, to ovde naalost nije sluaj, jo je
perfidnija. Moja dvostruka pogreka, koja se ve dogodila,

142
pored lakovernosti ukljuuje i elemente numerologiju. Vaar,
sajam, izloba ili bilo ra drugo i slino, dakle, u mom
sluaju ni je presudan iako u se i ja, obmanut, nai u tom
istom Asenceouu. Sa ili bez lame. U snu ili na javi, sve
jedno. Na posredan ali ne manje introvertan nain. U blizini
kofera. Tatina je u pitanju. Jer Ferdinand, onaj Izmiljeni,
koga niko nije jo video, i Jeftos koji je vien u prii
Bartelme Aleksia, Iznevereni vie puza, govore zapravo
ve izvesno vreme iz mog stomaka. enu, Mercedes,
zabludu, putovanje koje je fatalno, dakle, povezuje samo
lakovernost. Premda nije zanemarljivo i zavodljivo delovanje
fame koja prati mog poznanika Ferdinanda, Izmiljenog
rekao bih saradnika. Iako ja, navodno, postojim i u zbilji,
od Jeftosa me razlikuje ime, kao i injenica da,
najverovatnije, nikad nisam, de fakto, ni boravio u Junoj
Americi. Izneverenost nam je zajednika. On, Jeftos, kao
paranormalna pojava, moda je i boravio u tim pampama. O
navodnom Paragvaju, koji se uporno u ovoj prii, koju
uporedo slaemo Ferdinand i ja, javlja umesto Urugvaja,
Bartelme-Aleksiev dvojnik Fedinand mi je, dok smo jo bili
u simultanoj i transcendentalnoj vezi, tokom inkriminisanog
sna, referisao: " Devojka koja me je saekala ispred gradia
odmah je stavila ruke na moje kukove i nez natno me
privukla sebi. Rekla je da moram da budem njen gost. Rekla
mi je takoe - "Teniamos grandes deseos de conocerlo", to
ja naravno nisam razumeo. Kada smo stigli u njenu kuu
predloila je da se odmorim i da potom siem i prizemlje i
upoznam njenog mua. Da li je to znailo da ona ipak nije
devojka ve udata ena - pita se na kraju ovog javlja nja,
kroz pukotinu mog sna, Ferdinand Iznevereni alijas Marinko
ko zna zato i Bartelme. Oigledno je da je taj isti Bartelme-
Aleksi, tamo u Urugvaju ve bio u problemu koji e ubrzo i
mene zaokupiti. Greka u miljenju. Valja ipak znati da je
druga greka, o kojoj e biti rei u ovoj prozi, posledica

143
pogrenog tumaenja. Teko bi bilo rei da je moj san bio
netaan, ili je, moda, samo nain na koji sam ga brzopleto
protumaio bio povran. To je ipak druga proputena prilika
da se konsultujem sa uenim gospodinom Deridom koji je tih
dana bio u Beu na skupu posveenom delu Zigmunda
Frojda. Zavodei masovno uene ene Sred nje Evrope.
Dakle, sledi dokument o tom popodnevnom snu, dok je
napolju, kod nas a ne u Paragvaju, sipao prerani sneg koji je
kod Beoina ve napadao 32 santimetra.''Spavao sam
retospektivno, protivno navikama, sav zbunjen od pojava
koje su me krajem te godine sve vie zaticale, ak i preticale.
U snu je leto, ja na Tisi, kod Taraa, sela u Banatu, meutim.
Leim na neureenoj i nekako potpuno negostoljubivoj plai,
ako se to malo peska i obale moe nazvati plaom. Jo nije
podne. Sa mnom je neka ena, poznajem je ali ne znam ko je
i kako se zove, jedino nisam siguran da nije u pitanju osoba
zbog koje kasnije nikako nisam smeo da otputujem u Asan
ceo, mesto sasvim odreene geografske irine. Hteli bi smo u
vodu ali neko nam uporno to neda. Sa druge strane, a mi smo
u blizini skele, postoji tu preko puta reke jo neko mesto za
koje ne znam kako se zove. Pitam se, zato bi me to i previe
zanimalo kad ni imena ene sa kojom leim na prozainom
renom pesku nisam u stanju da se setim. Naravno, kasnije
kad to ve bude beznadeno, ispostavie se da je u pitanju
bio famozni Asenceouo, ija je geografska duina ispak
sporna, ali u snu on postoji samo kao brod u daljini, preko
vode koja je mlaka kao i nebo. Brod koji okoto usrd
svetlosti Neto to se ne vidi, samo predosea iza prostora
koji je u osnovi nepotreban. Ta prostorna metastabilnost
urugvajskog sela takoe je podozriva! U deliu vremena koji
prethodi buenju, a sneg jo izvan sna buja, i tu je ve vie
puta pminjana zbrka u kalendaru, uspemo ona ena koje as
ima, i ja da ugazimo u Tisu. Brod ispario. Adio America!

144
 I toliko o tom snu, u ranu zimu te i te godine, a
mislim da je bila 1980. To to ovaj datum ide ispred vremena
u kome nastaje ova pria samo je jedan od nestvarnih razloga
koji su doveli do razreenja zagonetke nainom koji ne
uspeva da se zadri na nivou tekstualnosti ve se preliva u
svet ezoterije. Ako nije najobinija omaka u prevodu. Jer,
ako je panski original preveden kao da je pisan na portugal
skom, sve dosad ispriano pada u vodu. U River Platu. Ili
Paranu. Pod uslovom da je Urugvaj blizak Paragvaju. Lame i
uti tranzistor. Jeftos Iskorieni i kofer Ferdinandov. Ko je
onda putovao u Junu Ameriku dok ja spavam a Jaroslav se
bake sa onom istom mrtvom makom. On je posveenik u
reanimaciju iako ga to ometa u simultanom prevoenju. I
tako stiemo do mogue greke u prevodu, jer u tmurnim i
teskobnim hodnicima nastambi na periferiji sveta istota
jezika esto biva zanemarivana. Za to vreme u odreenoj
provinciji Urugvaja, koja u duplikatu postoji, istovremeno,
tamo, u Junoj Americi, ali i desetinu kilometara iza Titel
skog brega, Ferdinandu Bartelme-Aleksi Mistifikator, u
poast, osoba koja ga saekuje kao devojka sa crvenom mara
mom, a potom upoznaje sa muem koji je pozorini kritiar,
svira na pijaninu melodiju koja Fedinanda Izmiljenog pod
sea na portugalski fado. Devojka-ena se zove il a njen
mu, kritiar, Dim. Zajedniko prezime im je Miler, to jas
no ukazuje na njihove evropske korene. Sve ostalo je u dru
gom delu prie, koja se delimino deava i izvan mog sna.
Dvojnici-glumci koji borave u Urugvaju pominju kako Dim
jae gumenog magarca dok ona i dalje svira na pijaninu koji
je izraen od trenjevog drveta. Njih dvoje povremeno i
pevaju, u troglasu im se pridruuje gumeni magarac to je
deo lokalnog rituala ezoterije. Po zavretku pesme, Dim
saoptava, Ferdinandu, za koga se ovde ne zna da je
Ozmiljen, i svojoj eni il, sledeu misao: ''U Evropi se
greke mnogo ozbiljnije shvataju. Kod nas one imaju tragi

145
nije posledice ali se bre zaboravljaju.'' Dosta duhovito ali
meni nedostaje Jeftos, koji je evidentno jo u tim krajevima,
o emu svedoi istovremeno prisustvo Ferdinandovo, koji je
neodvojiv od njegove knjievne strukture. Jeftos Iznevereni
neprimetno postaje prisan sa Jaroslavom. Dopisuju se drei
meutim temu nepopravljive mrve make nedornituiako
obojica znaju da je to jedna od tajni porodinog ivota u
naseljima pored reka. U ovu intrigantnu fabulu se zatim
spontano ukljuuju jo neki sugraani i graa ni koji poznaju
aktere, i na izvestan nain ih potkazuju. Mada, pojava gu
menog magarca nagovetava da se pojedini delovi dogaaja
samostalno odvijaju. Kritika, muzika, pomenuti magarac, po
hemisjkom satavu slian pominjanoj mrtavoj maki, zabri
njavajue zapostavljanje lama, iracionalni par il i Dim, sve
mi deluju, ak i snu, previe elitistiki i nedovoljno pove
zano sa vaarom koji je, oigledno izmiljotina za naivne i
taka u kojoj se sustiu svakojake mistifikacije. Pominjanje
mrtve make u kontekstu takvih paradoksa sve maje deluje
kao bizarnost. ak i Jaroslavljevi pokuaji da je opravi naro
ito u danim kada su zalasci sunca ispunjeni nostalgi jom.
Uplitanje komije po imenu Bores ipak ovom delu prie
dodaje dublji smisao jer znamo da taj ovek, gost na veeri,
Horhe Luis, oboava jahanje na gumenom magarcu isklju
ivo u vremenu dokolice. Utisak je da nije imun ni na uti tra
nzistor. Koji sve do povratka u Evropu uva Jeftos. Bojim se
da posle magarca i tranzistora ova pria ne moe pravo
linijski dalje. Neka vrsta metafizike kulminira dok il pripre
ma aj od kaktusovog cveta. Preostaju samo jo detalji koji
nisu uvek u direktnoj vezi sa temom ali mogu da doprinesu
adekvatnoj konfuzije koju mnogi oseaju pre znaajnijih
putovanja i istrorijskih prekretnica. Pitam se, ipak, svakog ne
parnog ponedeljka, da li injenica da Ferdinand Izmiljeni i
ja komuniciramo redovno, a on makar deklarativno pripada
grupi oko Bartelme-Aleksia, Mistifikatora, dotinog moral

146
no diskredituje u katalolikim zemljama? Ne treba, meutim,
zanemariti da je to na presudani nain omoguila da se u
Anseceu, selu iza sedam reka, usadi i primi metafizialno raz
nolije, u punom smislu reci.
Ovo dogovaranje sa zadrkom nita ne umanjuje utisak da je
moj ivot tih godins u sutini imao samo odbrambenu ulogu.
Putovanja, kao pomeranja mesta na kojima barem izvesno
vreme ne deluju banalnost i smrtnost, jeste deo tog sistema
zatite od svakodnevnog ivota u kome su greke koje izazi
vaju fatalne ene velika opasnost. Spavanje kao vid putovanja
odnosno opravljanje mrtve make isto tako jesu dobroudni
oblici preivljavanja koje, uostalom, naizmenino primenju
jemo Jaroslav i ja. Ja dodue odavno ne praktikujem mrtvu ma
ku. Boravak u Junoj Americi spada meutim u rizinije
metode. Bartelme-AleksiMistifikator, Ferdinand Izmiljeni i
Ferdinand koji je zapravo Bartrlme, Jeftos Iznevereni, i od
ovog momenta gospoa Benc Mercedes Proizvoljna,
protagonisti su tog pravca u borbi za opstanak u palanakim ok
virima.Oni palanku pobeuju duevnom svirepou. Boravak u
inostranstvu samo im slui kao izgovor. Sreom, u prilici sam
da na ovom mestu citiram izvode iz sasluanja spomenute
gospoe koje je obavljeno popodne 19. marta 1979. u
prostorijama policijske stanice u mestu Tavankut. to je pred
stavlja u pravom svetlu. Unapred vas upozoravam da je njen
uskaz haotian, za razliku od teksta koji ste do sada itali, i u
najveoj meri subjektivan, to se i moglo oekivati kada se zna
njena biografija i lektira. Gospoa Proizvoljna je izjavila:
U pitanju su rei i reenice koje prethode i dolaze posle
mojih. Njih treba podrazumevati. Sve to neizvesno i viedi
menzionalno. Moje prezime, Benc, dosta neobino zvui ka
da se stavi pored imena. Ne mogu da kaem da sam sasvim
bez udela u svemu to se dogaalo oveku koji je ispisao
redove koji prethode ovima, ali budite sigurni da nisam imala
lou nameru. Jo manje sam mogla da znam da e moja lju

147
baznost i srdanost izazvati u njemu takvu eksploziju emo
cija. Ja sam intelektualka, i po ocu i po materi. Lekar sam,
oftamolog, i ivim u Novom Sadu. I slikam pomalo. Akva
rele, oni mi dou kao otisak due. Meko, vlano, tek vidljivo.
Pisca Bartelme-Aleksia takoe poznajem, odlazili smo u
posete, suprug i ja, kod istih ljudi, u Gospoin ce, bila je to
porodica Markovinovi, mu, Markovinovi, poreklom je iz
La Paza, zove se Slobodan. Ona je Ljubinka i sestra je mom
muu Radovanu. Naime, Radovan je taj koji e se pojaviti u
negativnoj ulozi u dogaajima koji se nagovetavaju u prie
koja se delom oko mene zaplie.U pitanju je klasina latino
amerika melodramska ljubomora. Dakle kod tih Markovi
novievih sam se upoznala sa knjievnikom Ferdinandom
ije prezime nisam upamtila i on je u njihovoj dnevnoj sobi,
ili na verandi, uo priu o pogrenom kalendaru to sam
shvatila kao lokalnu dogodovtinu, bolje rei alu u malom
krugu porodinih i esnafskih prijatelja. Priu o neverovatnim
i nepotrebnim prekookeanskim putovanjima sam i ja proi
tala u "Dnevniku" ali moram da kaem da nije u potpunosti
istinita. Zapravo jeste re o greci ali namernoj. Igre koje
napuste porodini krug postanu esto zloudne. Tek sam
kasnije saznala da je gospodin Ferdinad samo fiktivni stanov
nik ovih krajeva a zapravo je izmiljeni lik gospodina
Bartelme-Aleksia, urnaliste ovdanjeg, za prekomorske
potrebe. Neki Milovan Malenkovi, kum Jeftin u kasnije
napisanoj prii pisca Bartelme-Aleksia, u realnom ivotu
gospodin M.M. je umiljeni suparnik B-A, potplatio je Jocu
Malbakog, tipografa rodom iz Surduka, da odtampa samo
par primeraka kalendara sa pogrenim datumom vaara u ve
mnogo puta pominjanom Asenceouu. Kako su ba taj
primerak poturili dnevnim novinama i Jefti, odnosno
njegovom piscu Batelme-Aleksiu, nije mi poznato, ali stvar
je delimino uspela a zato se gospodin Bartelme-Aleksi
zadovoljio samo polovinom istine nije mi poznato. Bitno je

148
da je taj Jef ta ipak bio u Asenceouou, dok o pravim
motivima Ferdinan dovim da otputuje u Urugvaj zaista ne
znam nita. Jedino, istine radi, moram da kaem da je il,
koja se pominje u kombinaciji sa Dimom i famoznim
gumenim magarcem, moja sestra po materi. I crveno je zaista
njena omiljena boja. Dim, koji se preziva Miler i dan danas
ima brata, po ocu, koji ivi u Evropu, donja Austrija, i zato se
u njegov sud o razlici u tretmanu greaka kada su u pitanju
kontinenti moe verovati. Kada su u pitanju njegove
umetnike kritike stvar je delikatnija. Jer pominjani Horhe je
dosta iskvario njegov estetiki sud. A ne sme se zanemariti
stanovit uticaj gospodina Derida koji kroz naslage jezike
matrice prosuuje nivo metafizikih delovanja koja su neu
porediva. to meni nije jasno iako mislim da sam se tim
gospodinom srela jednom, u Parizu, ili Oranu, u letnjikovcu
Milerovih. Jer, ako je metafizika u jeziku onda je moe i da
nestane tokom prevoenja, to nije u redu. Pisac ove povesti,
mogu to da vam kaem, meutim nikada nije otputovao u
Asenceouo tragom Bartelme-Aleksievog junak Jefte, iako je
imao velik razlog za to, moda jo i vei od onog da ne ode.
Razlog je bio banalan spavao je. Da li se, meutim, ikada
vratio iz mog rodnog mesta nije mi poznato. Jer, ja i nisam
roena u tom mestu. Nameravao je poseti moju varo kao da
e tamo nai reenje za nae ljubavne probleme. Ne bi ih ni
naao jer mi nismo imali ljubavnih problema. to je on kao
inteligentan ovek znao. Sudei po upornosti da ode Asenceo
to mesto ipak poseduje neku tajanstvenu privlanost. Onaj
vaar je samo maska za bitnija uda. O njemu, oveku koji
uglavnom spava, sticajem okolnosti znam skoro sve, jer je
imao neobjanjivu potrebu da mi o svemu to osea i misli
potpuno otvoreno govori, iako bi s malim preutkivanjem
lake mogao da mi se priblii. ( Na ovom mestu njenog
iskaza, Jaroslav, koji se osim makom bavio i batovanstvom
jer je s obzirom da je maka bila mrtva imao vremena i na

149
pretek, diskretno mi je doapnuo kako se ovaj stav gospoe
Benc ne bi svideo mom gospodinu Deridu jer indirektno
zagovara falocentrizam. Nisam mu dao za pravo iako je bio
sasvim na tragu neega to sam trebao da uradim kada je za
to bilo vreme.) Ali i definitivno, o eventualnom njegovom
povratku iz Asenceouoa ne znam nita. Da vas ne buni to to
govorim o povratku kome ne prethodi odlazak, ali u okolno
stima kakve su vladale meu nama to je sasvim logino iako,
priznajem da ni sama nisam dugo verovala u to jer seksu
alnost izmeu nas nikada nije bila znatna.U snu pievom o
letu na tarakoj obali i ja sam uestvovala: bila sam na skeli,
to on nije moda ni konstatovao ali se ta skela mora uzeti u
obzir jer je u isto vreme, u magovenju, ista prolazila direktno
kroz njegov vidokrug. Znam da je tada bio zaposednut ide
jom kako da osvoji devojku koju je iz grada doveo na reku,
ali ja sam mu ve postojala kao sudbina, i na javi i u snu.
Kao mrlja na fotografiji koja kasnije postane dominantna. A
kada je re o istini: fotografiju je naravno, snimio Milovan
Malenkovi, kum Jeftin, i Ferdinandov, skriven u grmlju i
neprimeen. Iz oseanja grie savesti to je na prvom naem
susretu, slika govori, bio sa drugom enom, Pisac, koji inae
zna gospodina Deridu samo iz fusnota, za razliku od mene
koja je bila sa njim i sam gospodnom Horheom, kasnije je
nainio niz pogrenih poteza koji e i mog mua naterati na
grubosti i bes. Ferdinad, meutim, boravei u blizini Monte
videa ili Titele, svejedno, nije upao u slinu greku. Kada je
upoznao il, nije poverovao u njeno devojatvo, tako da
Dim i gumeni magarac nisu imali povoda za bes i nemile
scene. Ali,ono tamo je ipak izvorna latinoamerika opera. Gu
meni magarac je inae pronalazak nekog njihovog mudraca
po imenu Bores i prisutan je kao spiritusu muvens u skoro
svim lokalnim priama na ivici besmislice. Ali osnovna gre
ka njegova, pisca koji zapoinje ovo prianje u kome se svi
pojavljujemo, bila je u tome to nikako nije uspeo da shvati

150
da sam ja zapravo obina ena, umereno histerina, i da je
put do mene i mog tela jednostavan, kad je pravi i
pravovremen. Moja metafizika, to bi rekao kum Malen
kovi, voajer prve klase, nije daleko ali je duboko. Ko je
razumeo shvatie. Pisac nije. Sve njegove poetsko-filo
zofske komplikacije samo su nam oteale ivot. Jesu one
mene zabavljale i bilo mi je prijatno da se oseam kao u sred
nekog komplikovanog romana, ali njega je moje nerazume
vanje suptilnosti, kojom je hteo da me trajno osvoji, dovodilo
do usijanja koje je pretilo da se zavri pomraenjem svesti.
Zapravo ono to je on hteo od mene ja nisam ni imala: sloe
nost, dubinu oseanja, sklonost ka sanjarenju. Vie sam
klimakterina nego egzotina. Ne zomu me bez razloga
gospoa Proizvoljna. Nisam ni u razgovoru umela da mu
odgovarajua uzvratim, jo je tee bilo u dodirima - nikako
nije mogao da na pravi nain razume moje reakcije. Uvek je
bio iznenaen i najee je pogreno tumaio ono to sam
pokazivala. A bio mi je ipak drag. Volim ponekad lu dake.
Instinktivno sam oseala da je u pitanju neobian ovek, pun
vrlina i strpljenja. I bolova u zglobovima. Zubi su mu bili u
redu. Problem je bio u tome to nisam imala dovoljno
vremena da se na sve naviknem. On je u svemu urio na svoj
lagani nain - bez obzira to to zvui nemogue ali bio je
takav: nestrpljiv i spreman da me istovremeno saeka u tom
sazrevanju. Ja sam zaista povreme no elela da jednog dana
postanem sasvim njegova ali... I definitivno izjavljujem da
nikada nisam davala dotinom gospodinu nikakva sredstava
za spavanje, niti imam saznanja da je to neko od meni pozna
tih to inio. Za ljude koji permanentno borave u Junoj
Americi ne garantujem. Da li sumnjam na nekoga? Moda.
Valjalo bi porazmisliti o izvesnom Jaroslavu. On je sklon
eksperimentisanju sa makama. Ve mesecima pokuava da
opravi mrtvu maku. Vie puta su dolazila i kola hitne
pomoi. Maka je crna a on se inae krije na tavanu. Blizak

151
je bio i sa Ferdinandom. Onom koji je dvojnik trgovca Bar
telme-Aleksia. Dvostruka linost. Cinkaro. Jer Jelena-
Ramona, kako se ja drugaije zovem, ipak je primila pismo
od Ferdinanda za koga sam kasno saznala da ga zovu Izmi
ljeni.. Sa tambiljom Montevidea: "Hvala ti na tvom zani
mljivom i neobinom pismu. Jo uvek sam svestan tvoje pri
sutnosti dok sedi tamo u sobi za dnevni boravak. Tvoj
smisao za odeu izaziva u meni prilino jake vibracije. Pa
tvoja nedra, ni prema njima ne mogu da budem ravnoduan.
Ovde, dodue, ima jedna il, voleo bih kada biste vas dve
ivele zajedno pa da mogu da biram. Ako te moj prijatelj
knjievnik jo presree u snovima, nemoj mu to suvie zame
rati. Meni Dim, on je suprug moje poznanice koja svira
pijanino na nervnoj bazi, svakodnevno recituje na panskom:
"Gloria, orgullo, presente u futuro". Sreom jo nisam saznao
ta te rei znae. I ne nerviram se suvie. Jezici i postoje da
bi bili razliiti. Tvoj nesueni ljubavnik, koji to nikada u
stvarnosti nee postati, i onako e uskoro do mene Urugvaj,
zato strpljivo, kada se suoi sa gumenim Dimovim magar
cem, postae fleksibilniji. Ako bude imao sree da se vidi i sa
gospodinom Boresom, jo je Argentini gde mu prave
protezu poto ima problema sa zubima, moemo se nadati
vaskrsnuu njegove latentne psihofobinosti. Pod uslovom
da izbegne zasedu koja je organizovana u hodniku njegove
kue. Tako Ferdinand govori o oveku ija ga mata odra
va u ivotu. Proverite. On i Jaroslav su u dosluhu. Verujem
da jesu u stanju da ukinu dobroinitelja. Jedan izmiljen a
drugi neiskren.
Oklevetani Jaroslav, koji me zamenjuje dok spavam,
i nita ne zna o namerama Benc Merceds, dobija u ruke jo
jedan iskaz gospoe Mercedes, devojaki Benc, zvane i
znane kao Proizvoljna. Zapravo pota u nastupu saaljenja
njemu uruuje koverat meni namenjen Naime, Jaroslav je
mlad i depresivan. Sa makom je stanje bez promena ali ga

152
sada salee problem drvenog konjia sa mekim sedlom koji
je pronaao na tavanu. Konji je mali. A spomenuta gospoa
Benc, alijas Jelena-Ramona, ova druga je manje proivoljna a
vie nedovoljna, koja opseda pisca na javi u snu, izjavljuje u
meuvremenu za neki enski asopis koji neko alje na ovu
adresu tako da taj asopis dopada u ruke Jaroslavu, koji je
idalje depresivan, poto pisac u snu ne ita asopise ve
samo dnevne novine. Tamo pie ono to Jaroslav glasno ita:
udno je to da se i nama porodino dogodila jedna
greka, tamparska. Objavljeno je, naime, u novinama, da
sam poginula to oigledno nije bilo tano. Moj mu je u to
poverovao, sukobio se sa njim, piscem koji najee spava,
koji u tom traumatinom trenutku nije spavao, ak ga i
pretukao, moj mu, a meni su zapravo ukrali tanu sa linim
dokumentima a policija je sve to pronala u automobilu koji
je na abaljskoj raskrsnici zaleteo u leper. Turski. Ni jedan
ni drugi u momentu sukoba nisu znali da sam ja iva i
zdrava, u Sanadu. Radovan, mu moj, daleki roak Bartelme
Aleksia, nije iz Sanada, niti je ikada shvatio o kakvom se
zapravo mestu radi. Nikada nije shvatio da njegova mo
neizmerna. Naprosto junoamerika. Moj nesueni i nesreni
oboavatelj, pisac, je slutio da je klju svih stvari u ovom
selu ali, ponavljam, ni dan danas ne znam da li se ikada
vratio iz njega jer uporno pominjane naselja Asenceouo
stvara paralelizam u razumevanju. Njemu je svako selo isto.
Kao to uvoenje Jaroslava u metafiziku temu indirektno
povezuje nelegalan uvoz lama sa sluajem mrtve make i
permanentih intervencija na njoj. I jo neto, u onoj njegovoj
prii o Torou: Sanad on ni nije mogao da vidi sa obale Tise.
Moda je ugledao samo onu kuicu na obali fascinanntog
naselja Asen ceouo i pomislio da je to moj kobni zaviaj. U
kome sam za razliku od polusestre stvarno roena. U
dalekom zaviaju ene koja nema nikoga.

153
 Posle uvida u ono to sam sanjao kao i prepisa izjava
gospoe Mercedes, koja se odaziva i na ime Nedovoljna,
spoznao sam da je sve vreme ovog sveta ve isteklo i da je
na ivot samo seanje ili odraz u suton, nesumnjivo krivot
voren i iskasapljen, jednog nepovratnog procesa. Rizikujui
da se oni koji borave u Parag vaju/Urug vaju nikada vie ne
vrate, uzeo sam nepristojnu dozu pilula za spavanje. I zaspao.
Posle svega sam se pridruio Jaroslavu. U hodniku samo im
provizovali neke pantomime na slovakom jer je Jaroslav bio
Slovak.Te igre bez rei, ples tela samo, veopma su me
relaksirale. ak je i maka pala u drugi plan.
Nisam vie sigurana da li sam se ikada probudio.
( Nije se probudio. Ovo je traskript njegovog buncanja pre ne
go to se pridruio mrtvoj maki koja je bila od plastike.) Ili
sam veito ostao u onoj novembarskoj ili decembarskoj su bo
ti. Dogodile su se zapravo mnoge stvari ali one kao da su bile
neki paralelni tok onome to sam sanjao. Sreo sam se sa kole
gom Aleksiem. Zaudo, ovog puta je izostavio ono Bar tel
me iz svog uobiajenog predstavljanja. Ja zatoi ne pominjen
njegov nadimak Manipulator. Nismo komentarisali zajedni
ku temu: neuspeli odlazak u Sanad, ali je ona oigledno bila i
jednom i drugom na pameti. Uinilo mi se da je i kalfa Jefta
sa njim, to je besmisleno, ne zato to je ovaj samo tekstua
lna kreacija, ve zbog velike vremenske razlike izmeu sada
njosti i godina u kojima je on neuspeno iao na svoj imagi
narni vaar. Pomislio sam onda, sa zadrkom, kako je Jefta
ipak razliit od Jeftosa izneverenog koji je boravio zauvek u
Paragvaju. Kao to se ja iz linog sna razlikujem od sebe
samog kad sam budan. Pitanje realnosti boravka Jeftosa,
odnosno njegovog tvorca, Bartelme-Aleksia u Paragvaju-
Urugvaju i dalje je ostalo otvoreno i isto onako legitimno kao
i preispitivanje zasnovanosti mog linog uverenja da nemo
gunost da se probudim mogu da okarakteriem kao trajan
inavaliditet. Opravdanje koje u do kraja ivota nalaziti u

154
analogiji sa pravom spominjanog Ferdinanda Izmiljenog da
se imenuje kao Bartelme-Aleksi Mistifikator i ivi u izg
nanstvu u dalekom Asenceouou, zadravajui ipak krteno
ime Marinko, i sve to navodno samo zbog tamparske greke
koja je izvela iz takta njegovog fiktivnog junaka Jeftu,dok se
zapravo radi o ilega lnom izvozu lama u Evropu, povremeno
je delovalo na mene kao neopohodan analgetik i prieljkivani
opijat. Kao la koju prieljkujem.
Jelenu, zvanu Mercedes, prezimenom Benc, ipak
Nedovoljnu, e ni sam viao ali to nisam ni morao jer je ona
bila trajno u meni. as u na javi as u snu. Kao struja niskog
napona. Jedno vreme sam zamenjvao Jaroslav u hodniku.
Kao uvar mrtve make. I jaha drvenog konjia. Iz smee
slutnji, horoskopa i proitanih knjiga, definitivno sam ipak
znao da bi odgovor na izvesna pitanja razreio i sve dileme
mog ivota. Jer, ako se nisam vratio sna, ni moj boravak u
Junoj Americi nije bio stvaran. U tom sluaju ni ostala
putovanja preko okeana nisu postojala. I ko zna kakva je
realnost gumenog magarca, utog tranzistora i Jaroslavljeve
mrtve make. O uglednoj staroj gospodi, Horheu i Deridi da i
ne govorim. Moda je jedino Ferdinand, onaj drugi, Izmi
ljeni, znao celu tajnu. Meutim, sueno je bilo da mi to
nikad ne otkrije. I zato: Sanjao sam a san mi je sav od jave
bio izliven : u dubok sam vosak uliven, ne ujem i ne vidim,
a iv sam ili tako neto. Vano je ipak da me ne sahrane dok
se ne probudim. Jer jako mi je vano da saznam kakva je
kona na sudbina mrtve make. Plastine. Kao to je i uti
tranzistor. Gumeni magarac je ve neto drugo.

155
156