Ursula K.

Le Guin
Prva knjiga
ČAROBNJAK ZEMLJOMORJA
 1. RATNICI U MAGLI

Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito
uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je po svojim čarobnjacima. Iz gradova
na njegovim visoravnima i luke, po mračnim mu uvalama, mnogo je Gontijaca odlazilo da
stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji
među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći
među njima , kažu neki, ali, svakako najveći putnik , slažu se svi , bio je čovek zvani Jastreb,
koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom životu
govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena
kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu.
Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvišoj tački
Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i
pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar, iznad
njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do
stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je
majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podari, jer je umrla pre
nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv
čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan
po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili
moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline,
niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i
postao visoki, hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske
dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar, a kada je dovoljno
porastao i ojačao da može da gore dole pritiska dugačke ručke na kovačkim mehovima
otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije
moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao, tumarao po prašumi, plivao po plićacima
reke Ar koje je, kao i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po
strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more,
pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.
Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je
bilo neophodno dok je bio beba, ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala
da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali
jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o
veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovikuje nešto kozi koja je
bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe, ali, smesta je skočila
onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan,
čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne
znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi:

Noth hierth malk man

hiolk han merth han!

Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne
puštajući ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim
dupljama.
Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala moć nad kozama.
One se sabiše još više, zbijajući se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od
njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da
se izvuče iz njihovog obruča i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, čvrsto ga
okružujući svojim telima kao čvor, i tako na kraju stigoše i do sela, silazeći u trku, koze
tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plačući i
zapomažući. Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima
se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i
životinje opet stadoše da mekeću i tumaraju unaokolo čupkajući travu, oslobođene od čini.
"Hajde sa mnom", pozva ona Denija.
Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj
ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora,
ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog
luka i majčine dušice, hajdučke trave i site i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i
lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledajući iskosa na dečaka kroz
zamršene crne čvorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari,
predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da
mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.
Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da
gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama
koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz
kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba.
"Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav
se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan.
"Ali, kada ti kažem tu reč, nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara.
"Obećavam." Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja.
"Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle
god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju
sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo
čuvati tajne svoga zanata."
 "Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima,
pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu.
Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila čvor na pojasu
svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u
ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva.
Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i
to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i
sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju
pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i
natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i reči sve dok nije postao potpuno
omađijan i nije mogao da mrdne.
"Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini.
Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao.
Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo
ona umela da baci, pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da
ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali itako
omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru čistom vodom i
kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao
da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati.
Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu
koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala
carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao.
Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim
ih pozove tim imenom, spuštajući se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob
poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima, stoga se
vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio
da mu saopšti reći što daju moć, činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje
sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na
Gontu postoji izreka , Slab kao ženske čini, a postoji još jedna , Zao kao ženske čini.
Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada
upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama, ali pošto je
bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive
svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i
kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista
neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila
čaranjem. Najveći dio tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je
bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih.
Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao
svaka prava seoska veštica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, ružnijih
tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije
otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom
zanatu.
Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji
način, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje
zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života. Pošto su ga na planinskim
pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak
Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu
upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime.
Pošto mu je vračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje
može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih
tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se
pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno
sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i
naučio od nje skoro sve što je znala, to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku
vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je
znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, i svemu što je znala o
veštinama otkrivanja, bacanja čini, lečenja, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je
sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika
kojima nju beše naučio njen učitelj,čarobnjak ona je saopštila Daniju.
A od vrača,vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom
Severne doline i u Istočnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske
veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja
mu je bila urođena.
U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje
koje leže između Severnog i Istočnog Prostranstva, Karego At, Atuan Hur,at Hur i Atnini.
Jezik njihovih stanovnika ne liči ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od
drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i
osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven,
ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome
stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim
gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u
ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je
do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi
onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u
Istočnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe, ostavivši brodove pod stražom
usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, rušeći pljačkajući sve pred sobom,
kasapeći stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde
god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro
stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći
popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na
žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle viseći na gorećem granju, a
ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela.
Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi,
drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni
drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući. Vračara je bila jedna od onih koji su
pobegli, sakrivši se sasvim sama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala
pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni
za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo
pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri
ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i
vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu napravi odgovarajući otvor i da se
tako pričvrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i
kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju, nisu se oni proslavili
kao ratnici, već kao kradljivci koza, gusari i čarobnjaci.
U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama
toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali
na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi
još daleko, ili možda sasvim blizu, svi ćutkei svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih
očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti.
S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući naviše i naniže dve
dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada
su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadrži
uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao. Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se
bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja
da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen, da će morati da ode u carstvo
mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije
kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i
pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak. U njemu je bila moć, samo
kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi
njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore
ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta moć oslobodi, potrebno je i
znanje.
Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu
iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim
pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idući uzbrdo. Nosili su
bronzane kacige, a stegna i grudni koš, su im bili oklopljeni pločama od debele kože, u
rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim
kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po
jedan u perjanicama okičenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im
se mogla videti bela lica i čuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj
grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo, ali u selu ih je čekalo
samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka.
I tek tada je potreba uspela da prizove znanje, gledajući kako se magla razvejava i
postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći.
Jedan stari vrač,vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da
mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje
magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme
na jednom određenom mestu, i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči
u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile. Dečak nije bio toliko vešt,
ali nije ni nameravao da to uradi, međutim, imao je moći da te čini preobrati tako da
posluže njegovom cilju. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a
zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reči za skrivanje, i na kraju
je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo.
I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako
da se smesta srušio.
"Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!"
Dani ustade. Sada je već mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo, već su bili
pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i
zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad
selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je
čovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom.
"Sve sam nas sakrio", uzviknuDani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog
udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo.
"Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo,
sve do Visoke urvine."
Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli.
Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez
oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i
kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja, to Karuzi behu
zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem
njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen.
Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod
nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu
su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavajući od zgrade do zgrade, prišli sa druge strane
i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade
da se koprca, tela probodenog kopljem koje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili
izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje
slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova. Jurcali su za tim glasovima,
nasumice ubadajući kroz maglu svojim ogromnim, perjem okićenim, okrvavljenim
kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo,
jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj, sivoj magli.
Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, većina daleko napred, jer su poznavali
teren, ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su
ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata
od Atuana:
"Vuluah! Atvah!"
Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje
neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za
nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla
beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su ševrdale i nestajale na sve strane. Jedna
grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar
iprikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u uzmaglici, a gonioci se
sunovratiše, vrišteći, kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do
plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici
provalije, osluškujući.
Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više
seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su
ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa,
probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo iščezavala. Svi Karuzi potrčaše
niz brdo, ćutke i spotičući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i
ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim čiste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se
zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila
ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše
jošdva,tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima.
Nijedan Karg se više ne osvrnu. Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta.
Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile
volje. Gradovi Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje
momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa
okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad
Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove, i tako su morali da se bore bez
odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara postade
tamnosmeđe boje od krvi, i takav ostade sve do dolaska plime.
Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega, na Visokoj urvini, gusta, siva magla
potrajala je još neko vreme, a zatim se iznenada razvejala i iščilela. U vetrovitom, vedrom
jutru, ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe. Evo gde leži leš
jednog Karga, duge, raspletene kose, pune krvi, eno i seoskog kožara, koji beše poginuo u
bici, kao kakav kralj.
Ona zapaljena kuća, dole u selu, još je gorela. Seljani potrčaše da ugase vatru, jer
bitka je već bila dobijena. Na ulici, pored ogromne tise, našli su Danija, sina kovača bronze,
kako stoji, bez ijedne ogrebotine, ali onemeo i pometen, kao da je u šoku. Dobro su znali
šta je uradio, i zato ga uvedoše u očevu kuću i otiđoše da pozovu vračaru da siđe iz pećine i
izleči momčića koji im beše spasao život i imovinu, svima izuzev četvorici koje su pobili
Karzi, i izuzev one jedne kuće koja je izgorela.
Dečak nije bio ranjen nikakvim oružjem, ali nije ni govorio, ni jeo, ni spavao,
izgledalo je kao da ne čuje kad mu se nešto kaže, kao da ne vidi one koji su dolazili da ga
obiđu. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki čarobnjak da izleči njegovu
bolest.
"Isuviše je iscrpeo svoju moć", objasni im tetka, ali ni ona nije znala kako da mu
pomogne.
Dok je ležao tako mračan i nem, priča o dečaku koji je istkao maglu i naterao ratnike
Karga naouružane mačevima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez
obzira, išla je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Istočnoj prašumi, i visoko u planinu i
preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. I tako se slučilo da je petoga dana posle
pokolja na ušću Ara u selo Deset jova stigao stranac, ni mlad ni star, ogrnut plaštom i
gologlav, noseći sa lakoćom veliki hrastov štap, visok koliko i on sam. Nije došao uzvodno,
dolinom Ara kao sav ostali svet, već sišao u selo iz prašume na planinskim visinama.
Seoske babice odmah u njemu prepoznadoše čarobnjaka, a kada im je rekao da je svevidar,
odvedoše ga pravo u kovačevu kuću. Pošto je sve koji su se u kući zatekli zamolio da iziđu,
izuzev dečakovog oca i tetke, stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je ležao
Dani, nepomično zureći u tamu, i sve što je uradio bilo je, da mu samo dotakne čelo i usnu.
Dani se polako ispravi u postelji, gledajući oko sebe. Ubrzo je i progovorio, i snaga i
glad počeše da mu se vraćaju. Dali su mu nešto malo da popije i pojede, i on opet leže, ne
skidajući nemirni pogled svojih crnih očiju sa stranca. Kovač bronze najzad oslovi
nepoznatog.
"Vi niste običan čovek."
"Ni ovaj dečak neće biti običan čovek", odgovori došljak. "Priča o njegovom podvigu
s maglom stigla je u Re Albi, gde ja živim. Došao sam da mu dam ime, ako još nije prešao
prag detinjstva, kao što kažu."
"Brate", šapnu vračara kovaču, "ovo mora da je mag od Re Albija, Ogion ćutljivi, onaj
što je ukrotio zemljotres..."
"Gospodine", reče kovač bronze, koji se nije dao zbuniti slavnim imenom, "moj sin će
kroz mesec dana napuniti trinaest godina, ali mi smo mislili da proslavimo njegov
Prelazak na praznik Sunčeve povratnice, ove zime."
"Neka dobije ime što pre", odvrti mag, "jer ime mu je već sada potrebno. Ja sada
imam druga posla, ali vratiću se na dan koji vi izaberete. Ako vam bude odgovaralo,
povešću ga sa sobom kad krenem odavde, i ako se pokaže sposobnim, zadržaću ga kao
šegrta, ili ću se postarati da dobije obrazovanje koje će odgovarati njegovom daru. Opasno
je da se um onoga koji je rođen da bude mag drži u neznanju."
Ogion je govorio veoma blago, ali odlučno, i čak je i tvrdoglavi kovač klimao glavom
na svaku njegovu reč.
 Na dečakov trinaesti rođendan, jednoga dana raskošne rane jeseni, dok je sveže lišće
još blistalo na drveću, Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu, i tada bi
proslavljen obred Prelaska. Vračara od dečaka oduzme ime Dani, ime koje mu je majka
dala kad se rodio. Bezimen i go ušao je u ledene izvore Ara, među kamenje ispod okomitih
stena. Dok je ulazio u vodu oblaci pređoše suncu preko lica, i ogromne senke skliznuše i
izmešaše se nad vodom u plićaku oko njega. Prešao je na drugu obalu drhteći od hladnoće,
ali koračajući polako i uspravno, onako kako treba, kroz tu ledenu, živu vodu. Kad je stigao
na drugu obalu, Ogion, koji ga je tamo čekao, ispruži ruku i, uhvativši dečaka za mišicu,
šapnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged.
I tako je dobio ime od onoga koji je bio posvećen u sve tajne korišćenja moći.
Gozba je bila u punom jeku, i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva, i uz
pesmu pevača iz nižih područja doline, koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva, a
onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom:
"Hajdemo, momče. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju."
Ged uze ono što je trebalo da ponese, dobar bronzani nož koji mu je otac iskovao,
kožni kaput koji mu je skrojila po meri kožareva udovica, i jovin štap koji mu je tetka
uvraćala, to je, pored košulje i pantalona,bila sva njegova imovina. Oprostio se od njih,
jedinih ljudi na svetu koje je poznavao, i osvrnuo se još samo jednom na selo koje se,
raštrkano, beše šćućurilo pod okomitim stenjem iznad rečnih izvora. A zatim krenu sa
svojim novim učiteljem kroz strmu, iskošenu prašumu na planinskom prevoju, kroz lišće i
senke sunčanog jesenjen dana.

2. SENKA

Ged je zamišljao da će, kao šegrt velikog maga, odmah biti posvećen i u tajne i u
upravljanje moćima. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi, mislio je, na
njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta, i naučiće kao da se pretvori u šta god bude
hteo. Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena, ili će, na
putu ka Re Albi, preleteti preko planine na krilima orla.
No, ništa ni nalik tome. Samo su lutali, najpre niz donje delove Doline, a zatim su
postepeno skrenuli na jug i ka zapadu, obilazeći planinu provodeći noći po malim
zaseocima ili napolju, u divljini, poput siromašnih putujućih vrača, nadrimajstora, ili
prosjaka. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. Ništa se nije događalo. Magov hrastov štap
na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za
pešačenje i ništa više. Prošla su tri dana, i još četiri dana, i još Ged nije čuo Ogiona da je
izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu, niti ga je podučio makar i jednom imenu
magijskom slovu, runi ili čaroliji. Iako veoma ćutljiv čovek, bio je tako blag u ophođenju i
spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši, i stoga nakon još dan ili dva prikupi
dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju.
"Kada će moje šegrtovanje početi, gospodine?"
 "Već je počelo", odgovori mu Ogion.
Nastade tišina, kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. Ali,
onda, ipak reče:
"Ali, još ništa nisam naučio!"
"Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam", odvrati mag, hodajući i dalje svojim
ujednačenim, dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. Bio je
tamnoput, kao većina Gontijaca, bakrenosmeđe boje lica, sede kose, mršav i izdržljiv kao
hrt, neumoran. Govorio je retko, jeo malo, spavao još manje. Imao je oštr vid i sluh, i na licu
mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje. Ged ne odgovori. Nije uvek lako
odgovoriti jednom magu.
"Hoćeš da se baviš vračanjem", ubrzo se opet oglasi Ogion, koračajući i dalje. "Iz tog
bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. Sačekaj malo. Zrelost je strpljenje. A vladanje
moćima je devetorostruko strpljenje. Koja je ova trava pored puta?"
"Neven."
"A ova?"
"Ne znam."
"Zovu je četvorolist." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa
pored malog korova, tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. Onda ubra osušenu
čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita, pošto Ogion više ništa nije kazao:
"A čemu ona služi, Učitelju?"
"Ne znam."
Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci, dok su koračali dalje, i napokon je
baci.
"Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima, i to koren, list i cvet,
izgled, miris i seme, tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime, pošto si prethodno
upoznao njegovo biće, a to je više od onoga čemu služi. Na kraju krajeva, čemu ti služiš? Ili,
ja? Da li planina Gont služi nečemu, ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola
milje, pre nego što završi svoju misao. "Da bi mogao čuti, moraš ćutati."
Dečak se namršti. Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. Ipak, uzdrža se
od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan, kako bi Ogion konačno pristao da
ga nečemu nauči. Jer, žudeo je da sazna, da stekne moć. Ali, sve češće je pomišljao da bi,
možda, više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim
vračem, i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume
iza Visa, sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona.
Jer, kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki
vrač,vremenaš, da ga mimoiđe oluja. U zemlji koja obiluje vračima, kao što su Gont ili
Enlada, događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi, sve
dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od
kiše. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao
ispod nje. Ged bi čučao u prokislom žbunju, mokar i namrgođen, i pitao se šta vredi imati
moć, ako si suviše mudar da je upotrebiš, žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog
vrača,vremenaša iz Doline, gde bi bar spavao u suvom. Ali, naglas ne izreče ni jednu takvu
misao. Ni reč. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši.
Idući tako bez zastajanja, pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi, Ogionov dom,
kada su prvi veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradić na
ivicama visokog stenja Overfela, a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. Iz njega se pogled
pružao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta, i brodova koji ulaze i
izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena, i veoma daleko na zapad, preko pučine,
nazirala su se plava brda Oraneje, najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva.
Kuća velikog maga, iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta, sa kaminom i
dimnjakom a ne sa običnim ognjištem, bila je, ipak, sasvim nalik na kolibe iz sela Deset
jova, sastojala se od jedne jedine prostorije, a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja
za koze. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša, u kojoj je spavao Ged. Iznad
njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more, ali kapci su najčešće morali da
budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa
severa. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu, slušajući kako napolju šušti kiša
ili vetar, ili tiho pada sneg, učeći da piše i čita šest stotina runa hardijskog jezika. Sa
zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina, jer bez njih nikakvo mehaničko učenje
basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. Hardijski jezik
Arhipelaga, iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi,
vodi poreklo od Prastarog govora, onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena, a
put ka razumevanju tog govora počinje Runama, koje su bile napisane kada su ostrva
ovoga sveta prvi put izronila iz mora.
Još uvek se nisu događala nikakva čuda,niti čini. Zima je prošla isključivo u prvrtanju
masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada, a Ogion bi ušao u kuću,
vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja
koza, i otresavši sneg sa čizama, ćutke bi seo kraj vatre. I to magovo dugo ćutanje, puno
osluškivanja, ispunilo bi sobu, i ispunilo Gedov um, sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da
je zaboravio kako zvuče reči, a kad bi Ogion progovorio, to je bilo kao da je upravo tada, i
po prvi put, on izumeo govor. Pa, ipak, reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko, već su se
odnosile na obične stvari, hleb i vodu, vetar i spavanje.
Kad je došlo proleće, živahno i sjajno, Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite
trave na livadama iznad Re Albija, rekavši mu da može da se zadrži do mile volje, puštajući
ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše, kroz šumu i preko mokrih,
zelenih polja, obasjanih suncem. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve
dok ne padne mrak, ali, nije potpuno zaboravljao trave. Stalno ih je tražio pogledom dok se
penjao, tumarao, gacao po vodi i istraživao, i uvek je nešto od njih donosio kući. Jednom je
došao na livadu između dva potoka, gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju, i pošto
su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene, sledećeg dana se vratio na isto mesto. Neko,
međutim, beše stigao pre njega, devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše
rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. On nije hteo da je oslovi, ali mu ona priđe i
ljubazno ga pozdravi.
"Znam te, ti si Jastreb, budući posvećenik našega maga. Volela bih da mi nešto
ispričaš o vraćanju!"
On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju, u početku se
stideo, i izgledao tupavo, i jedva joj je odgovorio. Ali ona je nastavila da govori, otvoreno,
bezbrižno i ljubazno, i to ga, malo po malo, oslobodi. Bila je visoka i njegovih godina,
veoma bledolika, gotovo potpuno bele kože, u selu su pričali da joj je majka iz Oskila, ili
neke takve strane zemlje. Ravna, dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni
vodopad. Ged je smatrao da je veoma ružna, ali želeo je da bude ljubazan sa njom, da mu
se ona divi, i ta želja rasla je dok su razovarali. Navela ga je da joj ispriča sve o onim
trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga, i slušala ga je sa izrazom čuđenja i
divljenja, ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. Smesta ga je stavila na još jednu probu.
‘’Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga.
"Umem", odgovori Ged.
Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo, i
pozva jednu pticu po imenu. Došla je, ali nije htela da mu sleti na ruku, bez sumnje ju je
odbijalo devojčino prisustvo. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim, prugastim
krilima, a zatim opet uzletela, nošena vetrom.
"Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?"
"Čarolija Prizivanja."
"Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?" On pomisli da ga začikava tim pitanjem, jer
ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. Ipak, nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva.
"Kad bih hteo, mogao bih", reče joj mirno.
"Zar prizivanje duha nije veoma teško, krajnje opasno?"
"Teško jeste. Opasno?" On sleže ramenima.
Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje.
"Umeš li da bacaš ljubavne čini?"
"To nije nikakva mudrost."
"U pravu si", prihvati ona, "to može svaka seoska vračara. A znaš li basme
Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo, onako kako se priča da čarobnjaci
rade?" Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva, i zato opet odgovori:
"Kada bih hteo, mogao bih."
Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće , u sokola, bika, vatru,
drvo. On ju je odvraćao škrtim, dvosmislenim rečenicama, onako kao što bi radio njegov
učitelj, ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče, kada je stala da mu se
ulaguje, a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio.
Oprostio se od nje, rekavši da ga mag, njegov učitelj, čeka da se vrati, i sutradan nije došao
na livadu. Ali,otišao je sledećeg dana, ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još
u cvetu. Ona ga je već čekala, i zajedno su, bosonogi, gacali po mokroj travi, berući teške,
bele cvetove. Proletnje sunce je sijalo, a ona je s njim ćaskala veselo, kao mali pastiri iz
njegovog rodnog sela. Opet se raspitivala o vradžbinama, i slušala ga očiju široko
razgoračenih od oduševljenja, tako da je neopazice počeo da se pravi važan. A onda ga je
opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja, i kad je odbio, dobacila mu je jedan neobičan
pogled, sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši:
"Da li se bojiš?"
"Ne, ne bojim se." Prezrivo mu se nasmešila i dobacila:
"Možda si ipak isuviše mlad."
E, to već nije mogao da podnese. Nije ništa odgovorio, ali je rešio da joj se dokaže.
Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu, ako želi, i oprostivši se od nje, vratio se kući pre
svoga učitelja. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja, koje Ogion još
nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu. Dok je čitao, s mukom odgonetajući rune i
simbole, uhvati ga strah. Oči su mu bile kao prikovane, i nije mogao da skrene pogled sve
dok nije pročitao magijsku formulu do kraja.
Tada, podigavši glavu, vide da se smrklo i da je u kući mrak.Čitao je sve vreme bez
svetla, u mraku. Sada više nije mogao da razabere rune, kada je opet bacio pogled na
knjigu. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu, prosto ga prikivajući za stolicu. Bilo mu je
hladno. Osvrnuvši se, ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata, bezoblična, zgusnuta
senka, tamnija od tame. Kao da je pokušavala da ga dohvati, da mu šapće, i da ga šapatom
dozove, ali, nije mogao da razabere reči.
Vrata se naglo i širom otvoriše. Uđe jedan čovek, okružen belim, plamtećim svetlom,
ogroman, blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. Mrak i šaptanje smesta
prestadoše i nekuda iščezoše.
Strah je takođe prestao, ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut, jer onaj koji je
stajao tamo na vratima bio je Ogion, veliki mag, okružen svetlošću, a hrastov štap u
njegovoj ruci rasipao je blistave zrake.
Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda, zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. A
onda se okrete dečaku i reče:
"Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život. Jesi
li samo zbog nje otvorio ove knjige?"
"Nisam, učitelju", promrlja dečak, i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog
čega.
"Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice,Gospodareva žena, veštica?"
Zaista, Ogion mu je to jednom spomenuo, ali Ged nije tada obratio pažnju, iako je do
sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga.
"Devojčica je i sama već upola veštica. Možda ju je baš njena majka poslala da
razgovara s tobom. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. Sile kojima
ona služi nisu one iste sile kojima ja služim, ne znam šta želi, ali znam da mi ne želi dobro.
Gede, slušaj pažljivo. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću,
onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz
zadovoljstva ili rzmetanja. Uvek imaj ovo na um,: svaka reč, svako delo koje pripada našem
zanatu, ima za posledicu ili dobro, ili zlo. Pre nego što izgovoriš neku reč, ili bilo šta učiniš,
moraš biti svestan cene!"
Ged uzviknu, sav posramljen:
"Ali, kako sam mogao to da znam, kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom
nisam još ništa uradio, ništa video..."
"E, pa sad si video nešto", odgovori mag. "Ono u mraku, pored vrata, kad sam ja
došao."
Ged zaneme.
Ogion kleče, naslaga drva na ognjište i zapali vatru, jer je u kući bilo hladno. A
potom, još uvek klečeći, nastavi, svojim uobičajenim, mirnim tonom.
"Gede, mladi moj sokole, nisi ni u kakvoj obavezi prema meni, niti si u mojoj službi.
Nisi ti došao k meni, već ja k tebi. Još si veoma mlad da biraš, ali ne mogu ja izabrati
umesto tebe. Ako želiš, poslaću te na ostrvo Rouk, gde se uči vrhunska magija. Ako se
opredeliš za bilo koju veštinu, naučićeš je, jer tvoja urođena moć je velika. Veća čak i od
tvog ponosa, nadam se. Rado ću te zadržati kraj sebe, jer ono što ja imam je upravo ono što
tebi nedostaje, ali te neću zadržati protiv tvoje volje. A sad izaberi, Re Albi ili Rouk."
Ged je stajao bez reči, rastrzana srca. Beše zavoleo tog čoveka, Ogiona, koji ga je
izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva, zavoleo ga je, a da toga nije
ni bio svestan, sve do sada. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu
pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo
u tami, i žarko požele da ostane sa Ogionom, da zajedno s njim luta prašumom, dugo i
daleko, učeći se ćutanju. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu, neugasive , želja za
slavom, želja da uradi nešto. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuviše
dugačak, uska staza kojom se sporo naredovalo, pružala mu se, međutim prilika da zaplovi
širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru, da
stigne na Ostrvo Mudrih, tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta,
okružen čudesima.
"Učitelju", reče on, "hoću na Rouk."
I tako, nekoliko dana potom, u jedno sunčano proletnje jutro, Ogion koračaše pored
njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela, petnaest milja do Velike luke Gonta. Tu, na
kapiji kopna, između dva zmaja od drveta, stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše
maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. Poznavali su ga i ukazali mu počast po
naređenju Gospodarevom, ali i po vlastitoj želji, jer pre deset godina Ogion im je spasao
grad od zemljotresa, koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u
luku između Stražarnih stena. Čarobnjak se beše obratio planini Gont, umirujući je, i
smirio padine Overfela koje su podrhtavale, onako kako se umiruje uplašena životinja. Ged
je slušao neke priče o tome, i sada, začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče
pred njegovim bezazlenim učiteljem, setio ih se. Gotovo sa strahom pogledao je naviše, u
tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres, ali Ogionovo lice bilo je spokojno, kao i uvek.
 Spustili su se na dokove za pristajanje, gde je upravnik luke smesta pohitao da
pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. Mag mu objasni, i ovaj mu odmah
pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da
krene kao putnik.
"A moći će i da ga uzmu kao vetronošca", dodade on, "ako zna taj posao. U posadi im
nedostaje vrač,vremenaš."
"On ima iskustva u prizivanju magle, ali ne i morskih vetrova", reče mag, blago
spustivši ruku na Gedovo rame.
"Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem, niti sa morskim vetrovima, Jastrebe,
još uvek si ti kopneni pacov. Upravniče luke, kako se zove taj brod?"
"Senka, iz Andrada, plovi za grad Hort, natovaren krznom i slonovačom. Odličan
brod, Vaše gospodstvo, Ogione."
Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda, ali, ipak, samo reče:
"Neka bude. Jastrebe, predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. Neka ti vetar
bude povoljan. Zbogom!"
To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. Okrenuo se i duhim koracima krenuo
ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ged je stajao kao izgubljen, gledajući kako mu
učitelj odlazi.
"Hodi, momče", reče mu upravnik luke, i povede ga niz pristanište do mola gde su se
vršile poslednje pripreme da Senka isplovi.
Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja, u selu ispod
okomitih stena koje su oduvek okrenute moru, može da se dogodi da dete odraste a da ne
kroči nogom u čamac, ili ne zamoči prst u slanu vodu , ali, tako je. Čovek sa kopna, pa bio
on zemljoradnik, kozar, pastir, lovac ili zanatlija, uvek na okean gleda kao na slano,
nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. Selo koje je udaljeno dva dana
hoda od njegovog već je strana zemlja, a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od
njegovog samo je bajka i rekla, kazala, nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad
pučinom, ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda.
I zato se Gedu, koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina, činilo da je
luka Gont jezivo i čudesno mesto, velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište
i dokovi i mola, ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo, i samo pristajalište
gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim
naopako zbog popravke, ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima, sa smotanim
jedrima i zatvorenim prorezima za vesla, dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima,
a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi, sanduka, umotanih
konopaca i vesala skupljenih u kamare, a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima
tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode, ribari
istovarali svoj ulov a bačvari lupali, brodograditelji udarali čekićem, prodavci klinova
pevali a vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila, i, iza svega toga, u pozadini , tihi,
blistavi zaliv. Očiju, ušiju i uma sasvim pometenog, išao je za upravnikom luke do širokog
doka gde je bila privezana Senka, i upravnik luke ga odvede do kapetana.
Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika
za Rouk, zato što je mag to tražio, i upravnik luke mu ostavi dečaka. Kapetan Senke je bio
krupan čovek, i debeo, u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija, onakvim kakve
nose andradski trgovci. Nije ni pogledao Geda, već ga je samo upitao snažnim glasom:
"Umeš li da menjaš vreme, momče?"
"Umem".
"Umeš li da dozivaš vetar po želji?"
Morao je da prizna da ne ume, i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde
neće biti nikome na putu i da tu ostane.
Veslači počeše da pristižu na brod, jer trebalo je da isplove pre mraka, i plutaju
osekom do zore. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao, ali Ged se uspe što je bolje
umeo na umotani, uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi, i smestivši se tamo
posmatraše one koji su prolazili. Veslači su se jednim skokom peli na palubu, temeljni
momci sa ogromnim mišicama, dok su nosači uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko
mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod
teretom, a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga
zapljuskivali, spreman da isplovi. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve,
gledajući na kapetana, koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca, koji je bio
izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe, i
Senka bi tako odvezana od doka, dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla
podalje od obale. Tada kapetanov glas zatutnja:
"Otvaraj proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore, po petnaest
sa svake strane. Veslači poviše svoja snažna pleća, dok je momčić pored kapetana
udarcima o bubanj davao ritam. Brod je sada klizio s lakoćom, kao galeb nošen krilima
umesto vesala, a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. Uplovili su u tišinu
koja je vladala nad vodama zaliva, a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine, kao da visi nad
morem. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od
vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima.
Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi,kao Ged, iako
svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno
s njima,i ophodili su se prema njemu prijateljski,iako notesano i uz mnogo viceva i
bubotaka. Prozvali su ga Kozar, naravno, jer je bio poreklom sa Gonta, ali mu se nisu dalje
podsmevali. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak, i brz da uzvrati bilo lepom
rečju bilo pošalicom, i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi
sve što i oni da se uči njihovom zanatu. To se dopalo i oficirima, jer na brodu nije bilo
mesta za dokone putnike.
I samoj posadi je bilo pomalo tesno, jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez
palube, pretrpanoj ljudima, tovarom i brodskom opremom, ali, šta je Gedu značila
udobnost. Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde
na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne, žute svetiljke Grada za krmom, i zaspao i
probudio se sav oduševljen. Pred zoru je došla plima. Digli su sidro i tiho isplovili između
naoružanih Stražarnih stena. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim
crvenilom Planinu Gonta, podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog
mora.
Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena, i sledećeg dana ugledaše
ispred sebe Hevnor, ili Veliko ostrvo, srce i dušu čitavog Arhipelaga. Zelena brda Hevnora
gledali su potom još tri dana, ploveći duž njegove istočne obale, ali nisu nigde pristajali.
Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno, i opet ugledao Veliku Luku
Hevnora, središte sveta.
Proveli su jednu noć u ušću Kembera, severne luke ostrva Vej, a sledeću kod gradića
na ulazu u zaliv Felkvej, a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u
moreuze Ebavnora. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući, sve vreme okruženi obalama
sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova, velikih i malih,
trgovačkih i prevozničkih, od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni
neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja, a drugi kao vrapci preskaku od
ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza, ostaviše
Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva, Arka i Ilijena, punih kula i
gradova koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim, a zatim kroz kišu i sve jači vetar
stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk.
Te noći, dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju, spustili su i jedro i
katarku, i sutrašnji dan proveli veslajući. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo,
ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i
nije video ništa drugo. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad, znali su kuda idu,
ali ne i i kroz kakve vode. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i
Opasne Stene istočno od njega, neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko
dkrenuli sa kursa, i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. Ali vetar je
neprestano jačao, otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene, a oni su i dalje
veslali na jugozapad, s vetrom u leđa. Vesla su skratili, jer ih je bilo krajnje teško vući,
mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo, i Ged je veslao zajedno s njima, na
smenu, onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Kad nisu veslali izbacivali su
ispolcem vodu iz broda, jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. I tako su se mučili,
okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra, dok ih je
ledena kiša tukla u leđa, a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog
srca. Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom, poslavši ga kapetanu na pramac.Kiša se
cedila niz rub kapetanovog ogrtača, ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom
parčencetu daske umesto palube i, gledajući odozgo na Geda, upita:
"Umeš li da smiriš ovaj vetar, momče?"
"Ne, gospodine."
 "Umeš li sa gvožđem?"
To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac
ka Rouku, odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno, a ne da
pokazuje prema severu, kao što uvek čini. To je tajna veština Gospodara mora, i Ged je i
ovog puta mora da prizna da je ne zna.
"E pa, kad je tako," zaurla kapetan kroz vetar i kišu, "onda ćeš morati da nađeš neki
brod koji će te vratiti na Rouk iz grada Horta. Rouk se, mora biti sada već nalazi zapadno
od nas, i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. Moramo
ići na jug."
Gedu se to ne dopade, jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde
vlada bezakonje i puno gadnih stvari, mesto gde su strance često otimali i prodavali u
roblje u Južnom Prostranstvu. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je
da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem, žilavim andradskim momčićem, slušajući
ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer obešen o motku na fari kako poskakuje i
treperi, mala, izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane pomrčine. Bez prestanka je
pogledao u pravcu zapada, kad god bi mu to dozvolilo teško, ritmično povlačenje vesla. U
jednom času, kad se brod podigao na jednom visokom talasu, ugledao je iznad crne,
zamagljene vode neku svetlost između oblaka, kao poslednji odblesak sunčevog zalaska,
ali to svetlo nije bilo crveno već belo.
Njegov suveslač ga ne beše primetio, ali on vikanjem obavesti ostale. Krmanoš se
naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova, i video ga je kad ga je i Ged
ponovo ugledao, ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. Tada Ged zamoli jednog
dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi, i opet se poče
probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more, zaurla prema kapetanu:
"Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!"
"Nisam vidio nikakvo svetlo", zaurla kapetan u odgovor, ali još dok je bio u pola reči
Ged ispruži ruku i pokaza mu ga, i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu,
iznad uzavrelog i uznemirenog mora.
Ne radi svog putnika,već da bi spasao brod od bure, kapetan odmah viknu krmanošu
da usmeri brod na zapad, ka svetlosti. A dečaku reče:
"Mališa, govoriš kao da si Gospodar mora, ali ako si nas naveo na pogrešan put po
ovom vremenu, kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!"
Sada, umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa, morali su da veslaju popreko
u odnosu na vetar, a to je bilo pogubno, talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga
gurali južno od njegovog novog kursa, bacali ga tamo,amo i punili ga vodom tako da su je
bez prestanka morali izbacivati preko ograde, a veslačima je ostajalo da paze da im vesla,
zbog naginjanja broda, ne izrone iz vode i njihove ih motke ne pokose tako da popadaju
između klupa. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo, ali povremeno su ipak uspevali da
nazru svetlost na zapadu, tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da
napreduju. Najzad i vetar nešto oslabi, i svetlost ispred njih poče da se proširuje. Veslajući
i dalje, odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu, i između dva zaveslaja već
izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh, dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na
nebu i na vodi. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko, oblo i
zeleno brdo, a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali
ukotvljeni brodovi.Krmanoš, naslonjen na dugačku ručicu krme, okrenu glavu i doviknu:
"Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?"
"Samo ti drži kurs, tupavi glupane! Veslajte, vi beskičmeni robovski kopilani! To su
zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka, baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!"
I tako, su uz udaranje bubnja, umorni uplovili u zaliv. Bilo je tako tiho da su mogli
čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu, i samo veoma, veoma daleko, šištanje i prigušeno
urlikanje oluje. Na milju udaljenosti od ostrva, u pravcu severa, istoka i juga, svuda
unaokolo ležali su gusti oblaci. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se
pale na čistom i mirnom nebu.

3. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE

Ged je tu noć prespavao na Senci, i rano ujutro oprostio se od svojih prvih

pomorskih drugova, koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na
dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik, visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko
strmih, uskih ulica. Ali Gedu je, svejedno, izgledao je kao veliki grad, i, ne znajući kuda da
krene, zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku.
Čovek se zagledao u njega, onako iskosa, a onda primeti:
"Onaj ko je mudar ne mora da pita, onaj ko je glup, pita uzalud", i produži niz ulicu.
Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg, sa tri strane oivičen kućama sa
veoma kosim, visokim krovovima, a sa četvrte zidom jedne velike zgrade, na kome je
nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća, ličila je na tvrđavu
ili na zamak, sagrađen od ogromnih, sivih, kamenih blokova. Na trgu ispod nje bile su
postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. Ged ponovi svoje pitanje starici
koja je nosila korpu sa dagnjama, i ona mu odgovori:
"Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je, ponekad ćeš ga naći tamo gde ga
nema", i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje.
U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged
im priđe i snažno pokuca, i starcu koji mu otvori vrata reče:
"Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta, Upravitelju škole na ovom ostrvu. Hoću da
nađem Upravitelja, ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!"
"Ovo je ta škola", odvrati mu ljubazno starac. "Ja sam vratar. Uđi, ako uzmogneš."
Ged koraknu napred. Učinilo mu se da je prošao kroz vrata, ali, još uvek je stajao
napolju, na pločniku. On koraknu još jednom, i opet se nađe napolju, stojeći pred vratima.
Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom.
 Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo, jer ovo mu je izgledalo kao još jedno
podrugivanje. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja, onako kako ga je tetka davno još
bila naučila, bila je to vrhunska među njenim vradžbinama, i on ju je dobro izveo. Ali, bila
je to, ipak, samo obična veštičja čarolija, i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je
netaknuta. Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju, na pločniku. Napokon podiže
pogled ka starcu koji je čekao unutra.
"Ne mogu da uđem", priznade on preko volje, "ako mi ti ne pomogneš."
"Kaži mi svoje ime", zatraži vratar.
Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme, jer, čovek nikada ne izgovara glasno
svoje ime, izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti.
"Ja sam Ged", napokon izgovori. Zatim, koraknuvši, prođe kroz otvorena vrata. Ipak
mu se učini, iako je iza njega sijala svetlost, da ga neka senka prati u stopu i da je ušla
zajedno s njim.
Takođe je video, kada se osvrnuo, da dovratak kroz koji je prošao nije bio od
običnog drveta, kao što mu se pre toga činilo, već od jednog jedinog komada bele kosti, bez
ugaonih i drugih spojeva, bio je isečen, kako je kasnije saznao, od jednog zuba Velikog
Zmaja. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga, kroz koji se mutno
probijala dnevna svetlost. A sa unutrašnje strane, na njima je bilo urezano Hiljadulisnato
drvo.
"Dobro došao u ovu kuću, momče", reče mu vratar, i, ne prozborivši više nijednu reč,
povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. Dvorište je delimično
bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom, i tu je na suncu titrao vodoskok, na
travnjaku ispod mladog drveća. Tu Ged malo počeknu. Stajao je nepomično a srce mu je
tuklo kao ludo, jer, činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i
bića, i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena, već i od magije mnogo jače od
kamena. Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca, koja je bila otvorena prema nebu.
Iznenada primeti čoveka obučenog u belo, koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka.
Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta, i toga časa Ged
razumede šta ptica peva, i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka, i kako zaista
izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarlijao kroz lišće, učinilo mu se da
je i on sam jedna reč izgovorena pod sunčevim zracima.
A onda taj trenutak prođe, i on i svet oko njega opet su bili kao i pre, ili skoro kao i
pre. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga, pružajući mu Ogionovo pismo.
Arhimag Nemerl, Upravitelj Rouka, bio je star čovek , kažu, najstariji čovek na svetu.
Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice, kada je progovorio pozdravljajući
Geda dobrodošlicom. Kosa, brada i haljina bili su mu beli, i kao da su pod zubom vremena
sve tamne boje i sva težina bili izbledeli na njemu, tako da je sad bio sav izbeljen i trošan,
poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina.
"Oči su mi ostarele, ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj", reče on
drhtavim glasom. "Pročitaj mi to pismo, dečače."
 I tako Ged odgonetnu i glasno pročita, napisano hardijskim runama, u kojem je
stajalo samo: ‘Gospodaru Nemerle, šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih
čarobnjaka sa Gonta, ako vetar bude povoljan.’ Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim
imenom, koje Ged još nije bio saznao, već Ogionovom runom, Zatvorena usta.
"Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici, i zato nam budi dvostruko
dobrodošao. Voleo sam malog Ogiona, kada je prvi put došao sa Gonta. A sada mi ispričaj
kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio, dečače."
"Mirna plovidba, Vaše gospodarstvo, osim one jučerašnje oluje."
"Kojim si brodom doputovao?"
"Senkom, trgovačkim brodom iz Andrada."
"Čijom si voljom dospeo ovamo?"
"Mojom vlastitom."
Arhimag oštro pogleda Geda, pa skrenu pogled, i poče da govori jezikom koji Ged
nije razumeo, mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih
ostrva. Ipak, u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica, i
koje je šaputala voda iz vodoskoka. Nije bacao nikakve čini, ali u glasu mu se osećala takva
moć da se Ged potpuno izbezumi, i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u
čudnoj, ogromnoj pustinji, skoro sasvim sam, okružen senkama. A ipak je, sve vreme, bio u
suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka.
Ogromna crna ptica, gavran Oskila, priđe im preko kamenih ploča i trave, stade uz
rub Arhimagove haljine i ostade tako, sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva
belutka buljeći iskosa u Geda. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl, i
stari čarobnjak prestade da mrmlja i nasmeši se.
"Idi, igraj se, dečko", završi on, kao da se obraća malom detetu. Ged opet kleče na
jedno koleno pred njim. A kada je ustao, Arhimaga više nije bilo. Samo je gavran stajao
gledajući ga, ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap. A onda gavran progovori
jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila.
"Terrenon ussbuk!" zagrakta on. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što
je i došao.
Ged se okrenu da izađe iz dvorišta, pitajući se kuda će. Ispod arkada mu priđe visoki
mladić koji ga pozdravi veoma učtivo, uz laki naklon glavom.
"Zovem se Džasper, sin Envita iz kraljevine Eolga, na ostrvu Hevnor. Danas ću vam
biti na usluzi, da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša
pitanja onoliko koliko uzmognem. A kako ću ja Vas zvati, Gospodine?"
Gedu, seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i
plemića, učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine", i tim
klanjanjem i prenemaganjem. Odgovori mu, stoga kratko i nabusito:
"Zovu me Jastreb."
Onaj drugi sačeka malo, kao da se nada nekom učtivijem odgovoru, i pošto ga ne
dobi, uspravi se i okrenu malo u stranu. Bio je dve i po godine stariji od Geda, veoma visok,
i kretao se ukočeno i graciozno, zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača.
Nosio je sivi ogrtač sa kapuljačom na leđima. Najpre je Geda odveo u garderobu, gde kao
učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač, koji mu je odgovarao po veličini, i
svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je
izabrao, Džasper mu reče:
"Sada si jedan od nas."
Džasper je uvek govorio uz blagi smešak,što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza
njegovih ljubaznih reči.
"Odelo ne čini maga", mrgodno mu odvrati.
"Zaista ne čini", složi se stariji dečak. "Ali, čuo sam da ponašanje čini čoveka... Gde
ćemo sada?"
"Gde god hoćeš. Ja ne poznajem kuću."
Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja, pokazujući mu otvorena dvorišta i
dvorane pod krovom, sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s
runama, veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola, i na gornjim
spratovima, u kulama i u potkrovlju, male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci.
Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli, sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na
more. Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj, već samo jednu
slamaricu u uglu.
"Ovdje se živi veoma skromno", objasni mu Džasper. "Ali, mislim da ti to neće
smetati."
"Navikao sam." I odmah, pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i
prezrivom mladiću, on dodade:
"Pretpostavljam da ti nisi, pre što si došao."
Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči. "A šta bi ti mogao da
znaš o tome na šta sam ja, sin Gospodara kraljevstva Eolga, navikao ili nisam navikao?" Ali
reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su, samo:
"Ovuda, molim."
Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong, te siđoše da ručaju zajedno sa
preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. Svako se
služio sam, šaleći se sa kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i
trpezarije, puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu
ispod prozora, sedajući gde je ko hteo za Dugački sto.
"Kažu", objasni Džasper Gedu, "da za ovim stolom uvek ima mesta, bez obzira koliko
ih sedne za njega."
I zaista, bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage, i za starije
studente, čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom, i koji su sedeli tiho,
po dvojica ili sami, ozbiljnih, zamišljenih lica, kao da imaju mnogo da razmišljaju. Džasper
odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več, koji nije mnogo
govorio, ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Imao je naglasak Istočnog Prostranstva, i bio
veoma tamnoput, ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga,
već crno,mrke. Bio je ružan i neuglađenih manira. Malo se požalio na hranu, kad je već bio
pojeo, a onda reče, okrenuvši se Gedu:
"Bar to nije opsena,kao mnoge stvari tu, oko nas, lepi ti se za rebra." Ged nije shvatio
šta hoće da kaže, ali mu se momak dopade, i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim
i posle obeda.
Sišli su potom u grad, da Ged upozna i njegove ulice. Iako malobrojne i kratke, ulice
Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima, tako
da se lako moglo zalutati. Bio je to čudan grad, a čudni su mu bili i stanovnici, ribari,
radnici i zanatlije kao i svuda, ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju, koje je neprestano
učestvovala u životu Ostrva mudraca, da su i sami već upola postali čarobnjaci. Govorili su
(kao što je Ged iskusio) u zagonetkama, i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak
iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh, već bi, znajući da su to
samo đačke igrarije, mirno nastavili da popravljaju cipele ili da seku ovčje meso, savršeno
nezainteresovano.
Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove, tri dečaka
pređoše bistri i brzi Tvilburn preko drvenog mosta, krenuše na sever, među šume i livade.
Staza se, krivudajući pela uz brdo. Prošli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo
ležale debele senke, uprkos blistavom suncu. Nedaleko odatle s leva, nalazio se jedan mali
gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza nikako nije stizala do njega, iako je
svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu.Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta
drveća. Već, videći ga kako netremice zuri u tom pravcu, tiho reče:
"To je Gaj Suštine. Mi, za sada, još ne možemo ući u njega..."
Na vrelim, suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići.
"Varnični korov", primeti Džasper. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo
gorućeg Ilijena, kada je Eret Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre." On dunu
u osušenu čašicu jednog cveta, i oslobođebno semenje sunu u vazdugh, iskreći se na suncu
kao varnica.
Staza ih je dalje vodila oko podnožja velikog zelenog brda, okruglog i bez drveća,
brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. Na jednoj
strmini Džasper odjednom stade.
"Kod kuće, u Hevnoru, mnogo sam slušao o magiji Gotijaca, i to uvek samo pohvalno,
tako da već odavno želim da je upoznam. Evo, sad imamo jednog Gontijca, i stojimo na
padini Okruglog brda Rouka,čiji koreni sežu do samog središta zemlje. Ovde sve vradžbine
imaju snažno dejstvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova, Jastrebe. Pokaži nam svoj stil."
Zbunjen i iznenađen, Ged ne reče ni reč.
"Sačekaj, Džaspere", umeša se Več, jednostavno i otvoreno, kao i uvek. "Pusti ga da
se malo odomaći."
"Mora da poseduje ili moć ili iskustvo, jer ga vetar inače ne bi pustio. Zašto nam ih
ne bi prikazao sada , svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako, Jastrebe?"
 "Imam i moć i iskustvo", reče Ged, "Pokaži mi na šta mislim?"
"Na opsenarstvo, naravno , trikove, igre privida. Kao što je ovaj!"
Uperivši prst, Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst
pokazivao pojavi se vrelo u travi, vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok, koji poteče niz
brdo. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra, on pokuša da pije, bila je sveža. Ali, ipak,
nije gasila žeđ, jer, bila je to samo opsena. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i
nestade, a trava se, potpuno suva, i dalje lelujala na suncu.
"Sada ti, Več", reče on uz hladnokrvni smešak.
Več se počeša po glavi i napravi tupo lice, ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe
nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje, meseći je svojim crnim prstima i vajajući je,
pritiskajući je i milujići, odjednom se grudva pretvori u malu životinjicu, nalik na bumbara
ili maljavu muvu, koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade.
Ged je samo blenuo, potpuno poražen.Šta je on imao da pokaže osim običnog,
seljačkog veštičarenja, vradžbina kojima se okupljaju koze, leče čirevi, prenosi teret ili
krpe lonci?
"Ja ne izvodim nikakve trikove", reče on napokon. Veču je to bilo dovoljno i on
zakorači da krenu dalje, ali, Džasper upita:
"A zašto?"
"Čarobnjaštvo nije igračka. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje",
oholo odgovori Ged.
"A zašto se njime bavite", raspitivao se dalje Džasper. "Zbog para?"
"Ne!..." Međutim, nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i
spasiti obraz. Džasper se samo nasmeja, ali ne bez blagonaklonosti, i nastavi da ih vodi oko
Okruglog brda Rouk. Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši, znajući da se poneo
kao budala i okrivljujući Džaspera za to.
Te noći, dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj
kamenoj ćeliji, u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk, čudna
atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počeše
da ga pritiskaju. Oko njega mrak, u njemu strah. On odjednom požele da se sada nalazi ma
gde, samo na na Rouku. Ali, Več mu zakuca na vrata, dok mu je nad glavom poigravala
mala, plavičasta lopta avetinjske svetlosti , da mu osvetljava put, i zapita da li sme da uđe
da malo popričaju. Raspitivao se o Gontu, a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima
Istočnih Prostranstava odakle je on bio, o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče
kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp, Kop i Holp, Venvej i
Vemiš, Ifiš, Kopiš i Sneg. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih
zemalja, da bi pokazao Gedu kako leže, linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da
svetlucaju na podu, kao da ih je crtao srebrnim štapićem. Več je već tri godine bio u školi i
uskoro je trebalo da postane Čarobnjak, više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije,
kao što ni ptica ne opaža kako leti.Ali, posedovao je jadnu još veću veštinu, koja se ne može
naučiti, ljubaznost.Te noći, i uvek od tada,nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo, onu
vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća
ravnom merom.
Ali, Več je bio prijatelj i sa Džasparom, koji je od Geda napravio budalu još prvog
dana na Okruglom brdu Rouka. Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi, a izgleda da nije
zaboravljao ni Džasper, koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi
osmeh.Ged nije trpeo da bude ponižavan,ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski.
Stoga se zakleo da će kad,tad pokazati Džasperu i ostalima, među kojima je Džasper bio
kao neki svojevrsni vođa, kolika je njegova moć. Jer nijedan od njih, i pored svih svojih
veštih trikova, nije još spasao čarolijama neko selo. Ni o jednome od njih Ogion nije
napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu.
I tako, hrabreći samoga sebe, posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je
dobijao, lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo
odeveni Veliki majstori Rouka, koje su nazivali Velikom devetoricom.
Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije,
učeći Podvige heroja i Pesme starostavne, počev od one najstarije, Stvaranje Eje. Zatim bi,
sa još desetak drugih dečaka, vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća, kako da ovlada
vetrovima i vremenom. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su
u lakim čamcima u Zalivu Rouka, učeći se da pokreću kormilo rečima, da umiruju valove,
da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar. To su veoma
složene veštine, i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečku na jedru, kad bi se
jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom
pravcu, ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zaliv da po njemu
manevrišu, ili da sva trojica dečaka, koliko ih je bilo u čamcu, dožive neočekivano kupanje,
kada bi ih potopio ogromni, slučajno izazvani talas. Ali, bilo je i mirnijih ekspedicija na
kopnu, drugim danima, kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu
života svega što raste iz zemlje, a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama,
žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja.
Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke, i već posle mesec dana pokazivao je
bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega. Naročito su
mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva, kao da se beše rodio s tim znanjem i da samo
treba da se podseti. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić, koji se
uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao, i Ged
ubrzo prestade da ga se plaši, počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu
čaroliju, na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono što traži. Ali jednoga
dana, stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu, Ged reče
Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida:
"Gospodine, sve te čarolije su manje,više iste, kad naučiš jednu, kao da si ih naučio
sve. Čim prestane djestvo čini, nestaju opsene. Ako ja, recimo, ovaj kamičak pretvorim u
dijamant..." i on to učini, jednom rečju i pokretom šake, "...šta da radim pa da taj dijamant
zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?"
 Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu,
blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu. Stari majstor promrlja samo jednu reč ,
"Tolk"" , i umesto dragog kamena sada je tu bio samo običan kamičak, odlomljen sa neke
stene. Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu.
"Ovo je običan kamen. U istinskom govoru zove se Tolk", reče on, bacivši svoj blagi
pogled na Geda. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk, komadić kopna na kome
žive ljudi. Ono je to što je. Deo sveta. Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao
dijamant , ili cvet, ili muva, ili oko, ili plamen..." Kamičak se sve to vreme u magnovanju
pretvarao u svaki od tih oblika, onako kako ih je on imenovao, i napokon se opet pretvorio
u kamen.
"Ali, to je samo privid. Opsena obmanjuje samo čula, čini da čovek vidi, čuje i oseti
da se ta stvar promenila. Ali, ona ne može da promeni samu stvar. Da bi ovaj kamen
pretvorio u dragulj, moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. A kad bi to učinio
sinko, čak i ovako malom deliću sveta, promenio bi svet. Može i to da se uradi. Zaista može.
To ume Veliki majstor Pretvaranja, i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu
znanja. Ali. ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo, ni komad šljunka, ni trunku
peska, a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. Svet je u
ravnoteži, u Ravnotežju. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti
ravnotežu sveta. Ta moć je opasna. Jedna od najopasnijih. Mora uslediti nakon znanja i
zadovoljiti stvarnu potrebu. Čim zapališ sveću, već si bacio senku..." On opet spusti pogled
na komadić šljunka.
"I kamen je dobra stvar, znaš", reče on, govoreći manje ozbiljno. "Kada bi Ostrva
Zemljomorja bila sva od dijamanata, tvrdo bi se provodili. Uživaj o opsenama, momče, i
pusti kamen da i dalje ostane kamen."
On se nasmeja, ali Ged se udalji, nezadovoljan. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije
svoje tajne i uvek će, kao Ogion, početi da ti priča o ravnoteži, i o opasnosti, i o mraku. Ali
pravi čarobnjak, onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske
veštine Prizivanja i Pretvaranja, mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada,
i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam
stvara. U hodniku on srete Džaspera, koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od
kako se za Gedove uspehe raščulo po školi, ali još više sa visine.
"Nešto si mi natmuren, Jastrebe", upita on. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli
ovoga puta?" Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom, Ged odgovori praveći
se da ne primećuje njegov ironičan ton.
"Smučilo mi se žongliranje", odvrati on, "smučili su mi se ti opsenarski trikovi, koji
mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i
Kraljevstvima. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da
napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. Sve ostalo je
čista budalaština."
 "I budalaština može da postane opasna", primeti Džasper, "ako se nađe u rukama
budale."
Na to se Ged trže kao da je dobio šamar, i kroči prema Džasperu, ali stariji dečak se
nasmeši, kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi, klimnu mu glavom onako ukočeno i
graciozno kao i uvek, i udalji se.
Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom, prepun gneva, Ged se zakle da će
poraziti svog protivnika, ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva, već u ogledanju
moći. Pokazaće in ko je on, i poniziće Džaspera. Neće više pustiti tog momka da samo stoji
i gleda ga s visine, graciozno, prezrivo i s mržnjom.
Ged, međutim, ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. Znao je samo zašto
on mrzi Džaspera. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu
porediti s Gedom, bilo u šali bilo u zbilji, i govorili su o njemu, neki sa odobravanjema neki
besno. "On je rođeni veštac, nikada te neće pustiti da ga pobediš." Jedino ga Džasper nije ni
hvalio ni izbegavao, već ga je samo gledao s visine, uz jedva primetan smešak. I zato je
Džasper jedini bio njegov protivnik, koji mora biti izvrgnut javnom poniženju.
Nije uviđao, ili nije hteo da uvidi, da je u tom rivalstvu, kojega se držao i koje je
pothranjivao u ime vlastitog ponosa, ležalo nešto od one opasnosti, od mraka na koji ga je
blago upozorio Veliki majstor Rukoveština. Ali kada bes nije upravljao njime, dobro je
znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom, ili sa ma kojim od starijih dečaka, i zato
je nastavljao da radi i živi kao i obično.
Pri kraju leta rad je malo propustio, tako da je bilo više vremena za zabavu, trke
omađijanim čamcima po vodama luke,takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja,
a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima, gde su i oni koji se kriju i oni koji
ih traže bili nevidljivi, tako da su samo glasovi, smeh i dozivanje titrali između drveća,
prateći i izvrdavajući brza, tinjava avetinjska svetla. A kada je došla jesen svi su, osveženi,
opet prionili na posao, učeći nova magijska znanja. I tako su prvi meseci boravka na Rouku
Gedu prošli za tren oka, puni uzbuđenja i čudesa.
U zimu je već bilo sasvim drugačije. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu
stranu ostrva Rouk, na najseverniji rt, gde stoji Usamljena kula. Tu je, potpuno sam, živeo
Veliki majstor Imenovanja, čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku,
Kurremkarmerruk. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Sumorno se
uzdizala Kula na stenama severnog rta, sivi su bili zimski oblaci nad pučinom, beskonačni
nizovi, redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora
Imenovanja.
U najvišoj sobi Kule, Kurremkarmerruk je sedeo u sredini, među njima, ispisujući
nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći, kada bi mastilo izbledelo i pergament opet
postao čist. Tu je bilo hladno, polumračno i tiho, čulo se samo škripanje Majstorovog pera i
po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva, rta, zaliva,
moreuza, zatona, kanala, luke, plićaka, podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa,
ostrvceta u Pelnijskom moru. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč, već bi
samo, možda, proširio spisak, ili bi, ponekad, kazao:
"Onaj ko želi da postane Gospodar mora, mora znati istinsko ime svake kapi vode u
tom moru."
Ged bi ponekad uzdahnuo, ali se nikad nije požalio. Znao je da u tom prašnjavom i
neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta, stvari i bića, leži
ona moć koju je oduvek želeo, kao dragulj na dnu presahlog bunara. Jer, magija se upravo i
sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. To im je rekao Kurremkarmerruk, već
prve noći koju behu proveli u Kuli, rekao im je to samo jedanput i nikad više, ali Ged je
dobro upamtio njegove reči.
"Mnogo je moćnih maga", rekao je, "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime
jedne jedine stvari jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. I nizovi još uvek nisu završeni.
I neće ni biti, dok je sveta i veka. Slušajte, i biće vam jasno zašto. U ovom svetu pod
suncem, i u onom drugom u kome nema sunca, mnogo je toga što nema veze sa čovekom i
sa njegovim govorom, i postoje moći veće od naših. Ali magiju, pravu magiju, izvode samo
ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja, ili Prastari jezik od koga on potiče.
To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj, onaj koji je stvorio ostrva
ovoga sveta, jezik naših pesama iz davnina, naših bajalica, čarolija i prizivanja. Njegove su
reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. Penu na talasima zovemo
suklen, ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika, suk, pero, i inien, more. Perje
na moru, eto, to je pena. Ali, ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien,
morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku, to jest essa. Svaka veštica zna po
nekoliko reči tog Prastarog jezika, a čarobnjak zna mnogo više. Ali, ima ih još više, i neke
sunastale tokom vekova, neke se sakrile, a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje,
a neke ne zna niko na svetu, i nema čoveka koji može sve da ih nauči. Jer taj jezik je jezik
bez kraja.
Evo zašto. More se zove inien, dobro. Ali, ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem,
takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska
imena, inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". I, naravno, tu mu
se značenje ne zaustavlja, jer ima bezbroj mora, zaliva i moreuza koji svi imaju svoja
imena. I zato, ako bi neki mag, Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da
umiri li podigne oluju na čitavom okeanu, njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč
inien, već imena i imena svakog prostora, dela i delića mora u celom Arhipelagu i svim
Spoljnim Prostranstvima i još dalje, tamo gde prestaju imena. I tako, upravo ono što nam
daje moć da izvodimo magiju, istovremeno stavlja i granice toj moći. Mag može da upravlja
samo onim što mu je u blizini, čije ime zna tačno i potpuno. i dobro je što je tako. Da nije
tako, zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se
promeniti ne može, i Ravnotežje bi se narušilo. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na
kojima živimo u stalnoj opasnosti, i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se
svi glasovi i sva imena."
 Ged je dugo razmišljao i tim rečima, i one su mu se duboko urezale u um. Ali
veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge
godine provedene na Kuli, i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza:
"Dobro si počeo". I, ništa više. Čarobnjaci uvek govore istinu, i tačno je bilo da je sva
ta veština vladanja Imenima, koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana, bila tek
početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa
Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim, jer on je učio najbrže, ali to
mu je, ujedno, bila i jedina nagrada.
I tako je, početkom zime, krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva, praznim
putevima oko kojih nije bilo naselja. Kad se smrklo, počela je da pada kiša. Nije izgovorio
nijednu bajalicu da je udalji od sebe, jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora
Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. Stoga se sklonio pod veliko drvo, i
ležeći pod njim, umotan u ogrtač, seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona, koji je sada
možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta, i spava ispod ogolelih
grana umesto krova, sa mlazevima kiše umesto zidova. I tu se Ged nasmeši, jer pomisao na
Ogiona uvek ga je nekako umirivala. Zaspao je spokojno, usred ledene tame ispunjene
šapatom vode. Probudivši se u zoru, podigao je glavu, kiša je bila prestala, ugledao je,
ušuškanu u naborima njegovog ogrtača, životinjicu koja je spavala, smotana u klupko,
pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. Začudio se što je vidi, jer to je bila retka i
čudna zverčica, zvana otak.
Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga, Rouku, Ensmeru,
Podiju i Vatortu. Male su i glatke, širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa
svetlijim prugama, i velikih, blistavih očiju. Zubi su im opaki, a ćud krvoločna, i zato se ne
mogu pripitomiti. Nemaju nikakav zov, ili krik, u stvari, nemaju glasa. Ged pomilova ovog
otaka, i on se probudi i zevnu, pokazujući mali, smeđi jezik i bele zubiće, ali, nije se plašio.
"Otak", prozbori Ged, i tada, setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u
Kuli, pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku:
"Hoeg! Hoćeš li sa mnom?"
Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku. Ged ga onda
diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače, i otak tu ostade. Tokom dana bi povremeno
skočio na zemlju i šmugnuo u šumu, ali bi mu se uvek vraćao, jednom čak sa šumskim
mišem, kojega beše ulovio. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša, jer on
posti, pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice. Te vlažne večeri, u sumrak, konačno
je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad
krovova Velikog zdanja, ušavši unutra, bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih
majstora i sadrugova, okupljenih u vatrom osvetljenoj dvorani.
Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući, jer druge kuće više nije ni imao da se u
nju vrati. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica, i bio srećan kad mu je Več
pošao u susret, da ga pozdravi, sa širokim osmehom na tamnom licu. Te poslednje godine
prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan. Več je te jeseni bio
proizveden u čarobnjaka,pripravnika i više nije bio šegrt, ali njihovi odnosi nisu zbog toga
postali manje srdačni. Odmah su se upustili u razgovor, i Gedu se činilo da je tokom tog
prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u
Usamljenoj kuli.
Otak mu je još uvek jahao na ramenu, ugnjezdivši se u nabore njegove
kapuljače,kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima, praznično postavljenim u
Dvorani sa ognjištem. Več se divio i čudio malenom storenju, i jednom čak ispruži ruku da
ga pomiluje, ali, otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu. Več se glasno
nasmeja.
"Kažu, Jastrebe, da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena
i izvora progovoriti ljudskim glasom."
"Kažu, takođe, da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca", umeša
se Džasper, koji je sedeo Veču s druge strane. "Njegovo gospodstvo, Nemerl, ima gavrana,
a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom
lancu. Ali, još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!"
Na to se svi zakikotaše, i Ged zajedno sa njima. Bila je to vesela noć i on se radovao
što je u toplom i u veselju, proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. Ali, kao i sve drugo
što je Džasper govorio, i ova šala mu je bila neprijatna.
Gospodar ostrva O, koji i sam beše čuveni čarobnjak, bio im je te noći u gostima.
Nekada je učio kod Arhimaga, i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi
Zimske praznike ili Dugačku igru u leto. Bio je sa svojom gospom, vitkom i mladom,
svetlom kao uglačani bakar, sa krunom od opala u crnoj kosi. Retko se dešavalo da neka
žena sedi u dvorani Velikog zdanja, i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka,
sa neodobravanjem. Ali, mladići su zurili u nju iz sve snage.
"Za ovakvu damu", šapnu Več Gedu, "bio bih u stanju da izvedem ogromne
vradžbine..." On uzdahnu i nasmeja se.
"Pa to je samo žena i ništa više", odovori Ged.
"Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više", reče Več, "ali zbog nje je čitava
Anlada bila sravnjena sa zemljom, i poginuo je Mag, heroj Hevnora, i ostrvo Solea potonulo
u more."
"Bajke", odgovori Ged. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O, pitajući
se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama.
Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja, i svi zajedno otpevaše
Zimsku obrednu pesmu. I tada, kad je za trenutak zavladalo zatišje, pre nego što će se svi
dići od stola, Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu, za kojim su sedeli
Arhimag, gosti i Veliki majstori, i oslovi Gospodaricu kostva O. Džasper od dečaka beše
izrastao u mladića, visokog i lepog, sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom
kopčom, jer, te godine je i on postao čarobnjak,pripravnik, a srebrna kopča je bila znak tog
njegovog novog položaja. Gospođa se smešila, slušajući ga, a opali su blistali i zračili u
njenoj kosi. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristanka, i Džasper
u njenu čast izvede jednu opsenu. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. Grane
su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane, a na svakoj grančici tih grana
blistala je po jedna zlatna jabuka, po jedno sunce, jer to je bilo Drvo godine. Iznenada kroz
grane prolete jedna ptica, potpuno bela i sa repom kao snežni vihor, i zlatne jabuke
potamneše i pretvoriše se u semenke, svaka u po jednu kapod kristala. One popadaše sa
drveta uz zvuk nalik na kišu, i odjednom se javi prekrasan miomiris, a na drvetu, koje se
njihalo, izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde.I tako
opsena poče da bledi i napokon nestade. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva, i
naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku.
"Pođi s nama, dođi da živiš s nama na O,toknu , sme li da pođe s nama, Gospodaru?"
upita ona svog starog muža, kao mala devojčica. Ali Džasper uzvrati:
"Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale,
gospo, biće mi čast i zadovoljstvo da dođem, i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni
sluga."
I tako se on svima dopade, izuzev Gedu. Ged se opštim pohvalama pridruži samo
svojim glasom, ali ne i srcem. Ja bih mogao bolje, reče u sebi,izbezumljen od zavisti, i veče
od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti.

4. OSLOBAĐANJE SENKE

Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom, jer oni su, kao čarobnjaci,
pripravnici, sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine, u
koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. Ged je ostao u Velikom zdanju, učeći sve veštine koje
znaju črobnjaci,pripravnici, oni koji izvode magiju, ali ne nose štap, prizivanje vetrova,
menjanje vremena, pronalaženje i bacanje čini vezivanja, kao i sve što znaju vrači,kovači i
vrači,pisci, pripovedači, pevači, svevidari i travari. Svake noći, sam u svojoj ćeliji za
spavanje, sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto
lampe ili sveće, proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje, koje se upotrebljavaju u
Visokoj magiji. Sve te veštine učio je sa lakoćom, i među studentima je kružila priča da je
ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji
Rouka, stale su da cvetaju i bajke o otaku, za koga se govorilo da je prerušeni duh koji
Gedu šapće u uho sve što treba da zna, a čak se javila i rekla, kazala da je Arhimagov
gavran pozdravio Geda kad se prvi put pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže".
Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče, i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu,
svi su ga spremno sledili kad bi ga, u retkim prilikama, hvatala želja da se malo proveseli, i
kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. Ali,
uglavnom beše sav utonuo u rad, ponos i gnev, i držao se podalje od njih. Pošto Veča više
nije bilo, on nije imao prijatelja među njima, i nikada mu nije palo na pamet ni da ga
potraži.
 Bilo mu je petnaest godina, bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju
čarobnjaka i maga, onih koji nose štap, ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva,
da je Veliki majstor Pretvaranja, i sam još mlad čovek, ubrzo počeo da ga podučava
odvojeno od ostalih, i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. Objasnio mu je kako
jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god
traje magija pretvaranja, i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih
stvari koje je okružuju. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja, pogotovo kada
čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo, i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane
uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. Malo po malo, privučen dečakovim sigurnim
razumevanjem, mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim
tajnama. Naučio ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja, i
dao mu Knjigu stvaranja oblika da je prouči.To je učinio bez znanja Arhimaga, i neoprezno,
ali bez zle namere.
Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja, ali ovaj je bio strog čovek,
ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. On se nije bavio opsenama već
pravom magijom, prizivanjem energije kao što su svetlost i toplota, i sile koja privlači
magnet, i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu, oblik, boju, zvuk, istinskih sila, nastalih iz
neizmernih, ogromnih energija vaseljene, koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama
da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na
vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima, ali on im je po prvi put pokazao
zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno, jer prizvati takve
zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju.
"Kiša na Rouku može značiti sušu na Oskilu", govorio im je on, "a tiho i vedro vreme
u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu, ako ne znate dobro
u šta se upuštate."
Ali, retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih, i
prizivanje Nevidljivog, magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga.
Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama, ali
Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko, tako da je Gedu postalo neprijatno
i nije više progovorio ni reč.
Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama
kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. Određene rune, na određenim stranicama
Knjige Predanja izgledale su mu poznate, iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi
negde video.Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja,
koje je nerado izgovarao.Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi, na zatvorena
vrata i na senke u uglu kraj vrata, koje pokušavaju da ga dohvate. Žurno bi potiskivao te
misli i sećanja i nastavljao dalje. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom, govorio je sam
sebi, bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. Što više bude učio, to će se manje
plašiti, i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak, neće više morati ničega da se plaši,
ničega na svetu.
 U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju, da
proslavi Mesečevu noć i Dugu igru, koje su te godine padale jedna za drugom, kao jedna
proslava koja traje dve večeri uzastopce, što se događa jedanput u pedeset dve godine.
Prve noći, najkraće noći sa punim mesecom u godini, frule su bez prestanka svirale
napolju, u poljima, a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama, i
pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. Kada se u zoru rodilo
sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret Akbe, koji je govorio o
tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret Akbe putovao od
Prastarog ostrva, Eje, preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava, dok se na kraju, na
krajnjem Zapadnom Prostranstvu, na ulazu u Otvoreno more, nije sukobio sa ogromnim
zmajem Ormom, njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na
obali usamljenog Selidora, ali njegov mač, postavljen na vrh najvišeg tornja u Hevnoru, i
danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora. A kada
pesma beše završena, poče Duga igra. Stanovnici grada, Veliki majstori, njihovi učenici i
seljaci iz okoline, svi zajedno, i muško i žensko, igrali su kroz toplu prašinu i u sumrak
pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali, uz udarce bubnjeva i pisak frula i svirala.
Igrajući su krenuli pravo u more, obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun, i zvuci
muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. A kada se prva svetlost ukaza na istoku,
vratiše se na obale i puteve, ali bubnjevi su bili umukli i samo su još frule zavijale tiho i
prodorno. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći, jedna ista igra, ista muzika
kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima.
Kada je prošla Duga igra, ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan, i uveče se
opet iskupili da se najedu i napiju. Jedna grupa mladića, šegrta i črobnjaka,pripravnika,
iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja, da tamo održi
svoju malu gozbu, Več, Džasper i Ged su bili među njima, i još šestorica ili sedmorica
drugih, kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule, jer taj praznik
beše izmamio napolje čak i samoga Kurremkermerruka. Svi su zajedno jeli, smejali se, i iz
čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. Jedan je
dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti, prelivale
su se kao dijamanti i polovile polako, u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda
na nebu, dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena, a kegle su im odskakale u
stranu ili bežale kad bi im se kugla približila, i sve to vreme Več je, ukrštenih nogu kao da
sedi, lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile. Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na
zemlju, ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu, van domašaja, i mirno nastavio da
sedi u vazduhu,smešeći se. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu, koja se
pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. Ged je za sovama
ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju, i u trenutku kad bi dodirnule tle
postajale su opet samo koščice i mrvice hleba, jer bi opsena prestajala da deluje. Ged
takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu, ali pošto nije znao ključnu reč magijske
formule, morao je da se održava mašući rukama kao krilima, i svi su umirali od smeha
gledajući ga kako čas uzleće a čas pada, lepršajući rukama. Nastavljao je da se ludira iz
čistog zadovoljstva i da zabavi društvo, smejao se i sam zajedno s njima, jer posle one dve
duge noći ispunjene igranjem, mesečinom, muzikom i magijom, bio je sav opčinjen i
razdragan, spreman na sve. Na kraju se meko spustio na noge, odmah pored Žaspera, a
Džasper, koji se nijednom nije glasno nasmejao, samo se malo odmakao, rekavši:
"Jastreb, koji ne ume da leti..."
"Zar Džaspers nije isto što i jaspis, dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške, uz
širok osmeh. "O, ti, blistavi dragulju među pripravnicima, o, ti, dijamante sa Hevnora, daj,
zasvetlucaj nam malo!"
Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca
Džasperu oko glave. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost, Džasper se
namršti, i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga.
"Muka mi je od klinaca, galame i ludiranja", progunđa on.
‘’Ako su ti potrebni tišina i turobnost", dodade jedan od mlađih dečaka, "tu ti je Kula,
vrati se u nju."
"A, šta ti zapravo želiš, Džaspere?" dobaci mu Ged.
"Želim da budem u društvu sa sebi ravnima", odvrati Džasper. "Hodi, Veče. Neka se
šegrti zabavljaju sa svojim igračkama." Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu.
"Šta to pripravnici imaju, a šegrti nemaju?" zapita on. Govorio je mirno ali svi dečaci
se odjednom ućutaše, jer u njegovom tonu, kao i u Džasperovom, uzajamna mržnja beše
izbila jasno i oštro, kao mač naglo isukan iz korica.
"Moć", odreza Džasper.
"Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti, jedno po jedno."
"Je li to izazov?"
"Jeste!"
Več se, međutim, žurno spusti na zemlju i stade između njih, ljutita lica.
"Dobro znate da nam je zabranjeno da se nadmećemo u magiji. Prestanite!"
I Ged i Džasper su stajali ćutke, jer su i oni znali za taj zakon Rouka, a znali su i da
Veča pokreće ljubav, a njih dvojicu mržnja. Ipak, bes im je bio samo osujećen, ali ne i
stišan. Korakuvši malo u stranu, kao da se obraća samo Veču, Džasper reče, uz svoj hladni
osmejak:
"Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog
štiti. Izgleda ljut. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov?
Izazov momka koji zaudara na koze, šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?"
"Džaspere", prosikta Ged, "otkud ti znaš šta ja znam?"
Istoga časa, ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti, Ged, nestade, i nad njima
stade da lebdi veliki soko, otvarajući svoj krivi kljun da krikne, to je trajalo samo trenutak,
i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje, mračno gledajući u
Džaspera.
 Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne,ali i sada, slegnuvši ramenima, izgovorio
je samo jednu reč:
"Opsena." Ostali zažagoriše.
"Nije to bila opsena", reče Več. "Zaista se pretvorio u sokola. A sada, dosta. Slušaj,
Džaspere..."
"Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika, kad
Veliki majstor nije pazio. Pa šta? Hajde, nastavi samo, čobanine. Volim da gledam kako se
uplićeš u vlastitu zamku. Što više pokušavaš da budeš meni ravan, tim više se vidi kakav si
zapravo."
Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu, sasvim tiho:
"Jastrebe, budi čovek i prestani ti prvi... hajde sa mnom..."
Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se, ali sve što reče bilo je:
"Pričuvaj mi Hoega, hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka, koji mu je, kao i
obično, sedeo na ramenu. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne, osim
Geda, ali sada pređe kod Veča, i uspuzavši mu se uz ruku, šćućuri mu se na ramenu, ne
skidajući blistave okice sa svog gospodara.
"Tako." Ged se ponovo obrati Džasperu, mirno kao i maločas, "Čime ćeš pokušati da
dokažeš da si bolji od mene, Džaspere?"
"Ja to ne moram ničim da dokazujem čobanine.Ali, hoću. Daću ti priliku da ti dokažeš
sebe. Zavist te izjeda kao crv jabuku. Hajde da isteramo tog crva. Jednom si se, na
Okruglom brdu Rouku, hvalisao kako čarobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu.
Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade. A posle toga, ako mi se bude htelo,
pokazaću ti malo prave magije."
"Da, to bih voleo da vidim", odgovori Ged. Mlađi dečaci, navikli da ga vide da prasne
na najmanji privid podsmeha ili uvrede,posmatrali su ga, iznenađeni njegovom mirnoćom.
Več ga nije gledao iznenađeno, već sa sve većim strahom. On pokuša još jednom da se
umeša, ali Džasper mu dobaci:
"Okani se, Veče, šta ćeš, dakle, učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam, Čobanine?
Hoćeš li nam prikazati neku opsenu, plamenu kuglu, vradžbinu kojoj se koze leče od
šuge?"
"Šta bi ti hteo da ti pokažem, Džaspere?"
Stariji momak sleže ramenima.
"Baš me briga. Hajde, prizovi duh nekog pokojnika!"
"Hoću."
"Nećeš". Džasper ga je netremice gledao u oči, a bes iznenada poče da se probija
kroz dotadašnji njegov prezir. "Nećeš. Ne možeš. Samo lupetaš i pupetaš..."
"Kunem ti se u vlastito ime, hoću!"
Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni.
Otimajući se od Veča, koji pokuša da ga zadrži, Ged krupnim koracima pohita iz
dvorišta, ne osvrćući se. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i
popadaše. Džasper je još za trenutak oklevao, a onda krenu za Gedom. I ostali pohitaše za
njima, tiho i bez reči, uplašeni i radoznali.
Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći, pre
izlaska meseca. Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa
delovalo je teško, kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. Izašavši na jednu
strminu, pomisliše kako korenje toga brda seže duboko, dublje od mora, sve do prastarog,
nevidljivog, tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Zaustaviše se, napokon, na istočnoj padini.
Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda, iznad njih. Nije se osećao ni dašak vetra.
Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo, iznad ostalih, i okrenuvši se, progovori
snažno i razgovetno.
"Džaspere, čiji duh hoćeš da prizovem?"
"Čiji god hoćeš. Nijedan ti se neće odazvati." Džasperov glas je malo podrhtavao,
valjda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo:
"Bojiš li se?"
Nije, međutim, sačekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Beše već potpuno prestao da
obraća pažnju na Džaspera. Sada, kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka, mržnja
i bes behu prestali, umesto njih mu se javi savršena sigurnost. Zašto bi on nekome zavidio?
Znao je da je njegova moć, te noći, na tome mračnom, začaranom mestu, veća nego ikada,
ispunjavala ga je čitavog, sve dok nije stao da drhti osećanjem snage koju jedva da je
uspevao da obuzda. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega, da je poslan, možda,
samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto, da nije nikakav protivnik, već prosto
oruđe za ispunjenje njegove, Gedove sudbine. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se
protežu duboko dole u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u
međuprostoru, sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju.
"Ne boj se", reče on, smešeći se. "Prizvaću duh jedne žene. Neka to bude Elfaran,
lepotica iz Podviga Enlada."
"Umrla je pre hiljadu godina, kosti joj leže duboko pod morej Eje, a možda nikada
nije ni postojala."
"Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged, još uvek
sa blagim podsmehom, a onda, rekavši:
"Gledajte u prostor između mojih ruku, " okrenu im leđa i ukipi se.
Širokim, laganim pokretom raskrili obe ruke, bio je to gest dobrodošlice, kojim
prizivanje počinje. A onda progovori.
Još pre više od dve godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi,
i nikada ih posle toga nije izgovorio. Tada ih je bio pročitao u mraku. Sada, u mraku, kao da
ih je ponovo čitao, na stranici koja se pred njim otvorila u noći. Ali sada je razumevao ono
što čita, izgovarajući polako reč po reč, kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima
čini treba isplesti, glasom i pokretima tela i ruku.
Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči, nepomično, i samo su pomalo drhtali, jer
velike čini su počinjale da deluju. Ged je još uvek govorio tiho, ali izmenjenim glasom, sa
prizvukom nekog dubokog pojanja, a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. Najzad,
zaćuta. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. Ged pade na kolena i
viknu kao da nekoga zove. Potom pade ničice, raširenih ruku, kao da hoće da zagrli zemlju,
a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno, nešto toliko teško da je
drhtao od napora, pokušavajući da stane na noge.Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu
travu na brdu. A ako su zvezde i dalje sijale, niko ih više nije primećivao.
Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana, uz siktanje i
mrmljanje, a onda on glasno povika:
"Elfaran!" I opet viknu to ime.
"Elfaran!"
Bezoblična, crna masa koju beše podigao raspuče se na dvoje. Polovine popadaše, a
neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku, tinjava, obla svetlost koja se
uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se
pokrenu nekakav obris , ljudska prilika, neka visoka žena, okrenuta leđima, koja je gledala
u njih preko ramena. Lice joj je bilo divno i tužno, i puno straha.
Samo za tren beše zablistao taj duh. A onda mutni oval između Gedovih ruku
postade sjajniji. Počeo je da se širi i rasprostire, kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći, kao
da se takanje sveta odjednom rascepilo. I kroz njega zablista strahoviti sjaj. I kroz taj sjajni,
iskidani prorez, izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka, nešto hitro i jezivo, i baci se Gedu
pravo u lice.
Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe, Ged ispusti kratki, promukli krik.
Maleni otak, koji sve to posmatraše sa Večevog ramena, životinjica koja nema glasa, kriknu
takođe i skoči, kao da hoće da napadne.
Ged se sruči na zemlju, boreći se i koprcajući se, dok se svetleći procep u tami ovoga
sveta širio i dalje iznad njega. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše, a Džasper se povi
do zemlje,skrivajući oči od užasne svetlosti. Samo Več polete ka svom prijatelju. I zato
samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda, razdirući mu telo. Bila je
nalik na crnu zver, veličine malog deteta, iako se sve vreme nadimala i splašnjavala, i nije
imala ni glave ni lica, već samo četiri šape sa kandžama, kojima je grebala i razdirala. Več
zajeca od užasa, a ipak ispruži ruke, pokušavajući da je otrgne od Geda. Ali pre nego što je i
dotače ukoči se, ne mogavši da se pomakne.
Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razderane ivice sveta lagano se sastaviše. Neki
glas je govorio u blizini, kao što šapće lišće i žubori vodoskok.
Zvezde opet zasjaše, i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se
upravo pojavila. Rane na telu noći namah zaceliše.Ravnoteža videla i tame opet je počivala,
obnovljena i smirena. Zver,senka beše nestala. Ged je ležao na leđima, ruku raširenih kao
da još uvek održava onaj gest dobrodošlice i poziva. Lice mu je bilo crno od krvi i na
košulji su mu se videle velike, krvave mrlje. Maleni otak mu se šćućurio, drhteći pored
ramena. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom,
Arhimag Nemerl.
 Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je, nadnoseći se nad Gedove grudi.
Dodirnuo ga je nežno, samo jedanput, na mesu gde je srce, i jedanput po usnama, i dok je
Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji, i usne mu se razdvojiše, dok se borio da udahne
vazduh. I tada stari Arhimag podiže svoj štap, stavi ga vrhom na zemlju, i oslovni se svom
težinom na njega, oborene glave, kao da se jedva drži na nogama.
Več oseti da opet može da se kreće. Bacivši pogled oko sebe,ugleda da behu pristigli i
drugi, Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti
a da takvi ljudi ne budu potaknuti, i imali su načina da stignu za tren oka kada je to
potrebno, iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. Sada već behu poslali po pomoć, i
jedna grupa pođe s Arhimagom, a druga, Več među njima, odneše Geda u odaje Velikog
majstora Travarstva.
Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka. Ništa
se ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta.
Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se
povukla natrag, u svoje carstvo. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih, nevidljivih
čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno, ali je, ipak, ostala negde u
svetu. Negde, u svetu, ona se krila. Da je Ged te noći preminuo, ona bi možda potražila
vrata koja je on otvorio, i pošla za njim u carstvo smrti, ili bi se neopazice vratila tamo
odakle je došla,ma gde to bilo, na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom
brdu Rouk. Ali, Ged je preživeo.
Položili su ga u postelju u odaji za lečenje, i Veliki majstor Travarstva mu je stavio
melem i previo rane koje je imao po licu, vratu i ramenima. Bile su to duboke, rascepljene i
opake rane. Crna krv u njima se nije zgrušavala, već je stalno izvirala, uprkos bajalicama i
kruškovom lišću obloženom paučinom koje je bilo stavljeno na njih. Ged je ležao oslepeo i
onemeo od vatruštine, kao štap u tinjajućem ognju, i nije bilo te bajalice koja bi mogla da
ohladi ono što ga je sagorevalo.
Nedaleko odatle, u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok,
Arhimag je takođe ležao nepokretno, ali ohlađen, leden, na njemu su živele još samo oči,
posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom mesečinom
obasjanom lišću. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga
leče. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto između sebe, a zatim se opet
okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. On je ležao nepomično, a orlovski nos, visoko
čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost. Da bi zaustavio
razularenu magiju i oterao senku od Geda, Nemerl beše iscrpio sve svoje moći, a zajedno s
njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. Umirao je. Ali smrt velikog maga, koji je
mnogo puta u životu hodio po sparušenim, strmim obroncima carstva smrti, nije obična
stvar, jer, umirući, on ne hodi nasumice, već sigurno, jer on zna taj put. I kada Nemerl
podiže pogled kroz krošnju drveta, oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u
zvezde koje polako blede pod zracima zore, ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde,
koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje.
 Gavran Oskila, koji je bio njegov ljubimac trideset godina, beše nestao. Niko nije
video kuda je otišao.
"Poleteo je da mu prokrči put," reko je samo Veliki majstor Ustrojstva, dok su bdeli.
Rodi se napokon dan, topao i vedar. Veliko zdanje i ulice Tvila kao da se behu
pritajili. Nije se čuo ni glasak, sve dok se, pred podne, nisu oglasila gvozdena zvona na kuli
Velikog majstora Poezije, jasno i prodorno.
Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka, na jednom mestu
ispod senovitog drveća Gaja Suštine. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim
zidom tišine, da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok budu birali među
magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. Izabrali su Genšera, sa ostrva Vej. I
smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja, da doveze novog Arhimaga na Rouk.
Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na
jedra, i brod smesta krenu, i nestade sa vidika.
O svemu tome Ged nije pojma imao. Ležao je pune četiri nedelje tog toplog leta, slep,
gluv i nem, iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo kao životinja. Najzad su spore
veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje, tako da rane počeše da mu zaceljuju i
groznica da mu opada. Kao da je, malo po malo, opet počeo da razaznaje glasove, iako sam,
još nije progovorio. A onda, jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori
kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk,
dečak je znao samo za tamu. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke, i zaplaka.
Međutim, kada je zima nastupila, još uvek je samo mucao, a Veliki majstor
Travarstva i dalje ga je držao u odajama za lečenje, pokušavajući da vrati nekadašnju
snagu njegovom telu i umu. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe, i posla ga
da, pre svega, iskaže svoju poštu i pokornost Arhimagu Genšeru. Jer, on nije bio u stanju da
se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na
Rouk.
Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima
ležao bolestan, i sada, dok je prolazio mimo njih, pitali su jedni druge:
"Ko je to?"
Nekada je bio bodar, lakog koraka i jak. Ali sada, osakaćen bolešću, hodao je polako i
oklevajući, pognute glave, a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. Zaobilazio je one koji
su ga znali, a i one koji nisu, i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. Tamo, gde je
nekada on čekao Nemerla, sada je Genšer čekao njega.
Poput nekadašnjeg Arhimaga, i ovaj novi je nosio beli ogrtač. Ali, kao i većina ljudi iz
Istočnih Prostranstava, Genšer je bio crne puti, i pogled ispod debelih obrva bio mu je
takođe mrk.
Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. Gešner je neko vreme
samo ćutao.
"Znam šta si učinio", prozbori on najzad, "ali još ne znam šta si ti. Ne mogu prihvatiti
tvoju vernost."
 Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi
snagu. Još je sporo govorio.
"Znači li to da treba da odem sa Rouka, Vaše gospodstvo?"
"Da li ti želiš da odeš sa Rouka?"
"Ne."
"A šta želiš?"
"Da ostanem. Da dalje učim. Da razvrgnem... zlo..."
"Ni veliki Nemerl nije to mogao... Ne, ne želim da odeš sa Rouka. Jedina zaštita koju
imaš su naši Veliki majstori, i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo, koje sprečavaju zlo
da mu priđe. Ako sada odeš, ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te
pronaći, ući će u tebe, i bićeš opsednut njome. Više nećeš biti čovek već gebet, telo bez
duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj
svetlosti. Moraš ostati ovde, sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš
od nje, ako ikada uspeš. Čak i u ovom trenutku, ona te vreba. Jesi li je ugledao, od one
noći?"
"Jesam, u snovima, Vaše gospodstvo", nastavi Ged, nakon kraće pauze, a govorio je s
mukom i posramljeno. "Vaše gospodstvo, Genšeru, ne znam šta je to bilo... ono što se
odjednom pojavilo i zgrabilo me..."
"To ne znam ni ja. Nema imena. Ti si rođenjem nasledio ogromnu moć, ali si je loše
upotrebio, i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš, i nisi znao kako te sile utiču na
Ravnotežje svetlosti i tame, života i smrti, dobra i zla. A podstakli su te na to ponos i
mržnja. Zar nije sasvim prirodno što je sve to imalo uništavajuće posledice? Prizvao su
duh umrlog, ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. Nezvan je pristigao sa
mesta gde imena ne postoje. Budući da je zlo, ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. Moć
koju si morao da prizoveš, daje mu moć da vlada nad tobom, vi ste u sprezi. To je senka
tvoje oholosti, senka tvog neznanja, tvoja vlastita senka. Ima li senka ime?"
Ged je stajao, pun mučnine i rastrojen.
"Kamo sreće da sam umro", reče napokon.
"A ko si ti, da smeš da sudiš, ti, za koga je Nemerl žrtvovao sebe?... Dok si ovde,
bezbedan si. Otići ćeš odavde, i nastavićeš da učiš. Kažu da si pametan. Samo nastavi. I to
dobro. To je sada sve što možeš."
I tu Genšer završi, i odjednom nestade, ali, takvi su magi. Vodoskok je i dalje
poskakivao na suncu, a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga, misleći na Nemerla. Nekada,
davno, u tom dvorištu, osetio je da je i sam reč, izgovorena pod sunčevom svetlošću.
Ali sada je progovorila i tama. Bila je to reč koja se ne može poreći.
Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli, koju su mu zadržali.
Tamo je boravio sam. Kada bi gong zazvonio, pozivajući na večeru, izašao bi, ali retko bi
razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom, niti bi ikada podigao lice da ga vide, čak ni
onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. I nakon dan,dva svi ga ostaviše na miru. A to
je i želeo, jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi.
 I Več i Džasper behu odsutni, ali on ni ne upita gde su. Dečaci koje je predvodio i
kojima je gospodario bili su mu izmakli i uznapredovali, zbog svih onih meseci koje je bio
izgubio, i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. A nije se isticao ni među
njima, jer su mu bajalice,čak i najprostije bajalice opsenarstva, teško i s mucanjem padale
na jezik, a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli.
U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog
Majstora imenovanja. Taj zadatak, od kojeg je nekada strepeo,sada mu je pričinjavao
zadovoljstvo, budući da je osećao potrebu za tišinom, i dugotrajnim učenjem bez bacanja
čini, tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti
izazvana da deluje.
Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac, ogrnut smeđim
putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem. Ged ustade na noge kada
ugleda štap čarobnjaka.
"Jastrebe..."
Čuvši taj glas, Ged podiže pogled, pred njim je stajao Več, sav temeljan i četvrtast kao
i uvek, doduše, bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo, ali osmeh na njemu nije se
promenio. Na ramenu mu je čučala životinjica, crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih
očiju.
"Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan, i sada mi je žao da se rastanem s njim. Ali
mi je još teže da se rastanem od tebe, Jastrebe. Ali, moram kući. Hajde, Hoeže! Pređi kod
svog pravog gospodara!"
Več pomilova otaka i spusti ga na pod. Životinjica se odmah smesti na Gedovu
slamaricu i poče da se umiva suvim, smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Več se
glasno nasmeja, ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši. Samo se sagnuo da sakrije lice,
milujući otaka.
"Mislio sam da mi više nikada nećeš doći, Veče", reče on.Nije mislio da mu prebacuje,
ali Več se poče pravdati.
"Nisam mogao da te posetim. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio, a odkako
je počela zima stalno sam bio sa Velikim majstorom u Gaju, i sam kao u zatvoru. Nisam
smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. Slušaj, kad i ti budeš jednom slobodan, dođi u
Istočna Prostranstva. Čekaću te. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti, i
rado primaju čarobnjake."
"Slobodan..." promrlja Ged i sleže ramenima, uz jedva primetan osmeh.
Več ga pogleda, ne onako kao nekada, sa istom ljubavlju, da ali, možda, sa ipak malo
više čarobnjačke pronicljivosti.
"Pa, nećeš zauvek ostati vezan za Rouk."
"Pa, znaš...mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim
majstorom u Kuli, da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za
izgubljenim imenima, kako ne bih... učinio još neko zlo, kad dobro već nisam..."
 "Možda", prekinu ga Več. "Ja nisam vidovit, ali pred tobom ne vidim sobe i knjige,
već morsku pučinu, vatru i zmajeve, i kule mnogih gradova, i sve drugo što jedan soko
može da vidi kad leti visoko i dleko."
"A iza mene , šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče, tako da se, pod
avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave, njegova senka pojavi i ispruži preko
zida i poda. Ali, već u seledećem trenutku on okrenu lice u stranu, i promuca:
"Ne, bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš."
"Idem kući, da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. Bila je beba, kad
sam otišao, a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje, kako je to brzo prošlo!
A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde, na nekom od tih malih ostrva. O, tako bih rado
ostao da još razgovaramo, ali ne mogu, noćas mi kreće brod, a plima je već nadošla.
Jastrebe, ako te ikada put nanese na Istok, dođi da me posetiš. I ako ti ikada u životu
zatrebam, pošalji mi poruku, pozovi me samo nojim istinskim imenom, Estariol."
Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči.
"Estariol", reče on, "moje ime je Ged."
A onda se tiho oprostiše, i Več se okrenu, prođe kroz kameni hol i napusti Rouk.
Ged je još malo ostao nepomičan,kao neko ko je upravo primio veliki novost, pa sada
mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati. Jer ono što mu je Več poklonio bilo
je zaista veliko , dao mu je da sazna njegovo pravo ime.
Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji mu ga je dao. Čovek može, kasnije
u životu, da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu, ili ženi, ili prijatelju, ali i oni ga
neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog, ko bi mogao da ga čuje. Pred svetom će
ga, kao i sav taj svet, zvati imenom za svakodnevnu upotrebu, nadimkom , nekim imenom
kao što je, recimo Jastreb, ili Več, što znači "grahorica", ili Ogion, što znači "šišarka". Kad i
običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno
poverenje,tim više će to morati da čini čarobnjak, jer on je opasniji, a takođe i izložen većoj
opasnosti.Onaj ko zna nečije istinsko ime, taj praktično raspolaže životom toga čoveka i
može da upravlja njime. Zato je Gedu, koji je bio izgubio veru u sebe, Več podario ono što
samo najbolji prijatelj može da podari, dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja.
Ged sede na svoju slamaricu i pusti da se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi,
ispustivši iz sebe, dok je lebdela, plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče.
Pomilovao je otaka, koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije
spavao na nekom drugom mestu. Veliko zdanje beše utihnulo. Ged se seti da je upravo to
bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak, onoga dana kad mu je Ogion dao ime. Od tada su
prošle četiri godine. Setio se ledenog planinskog potoka,kroz koji je prošao nag i bezimen.
Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar, po kojima je nekada
plivao, i sela Deset jova, ispod ogromne prašume koja se pela uz planinu, senki koje je
jutarnje sunce bacalo preko prašnjave seoske ulice, vatre koja se u naletima razbuktavala
pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova, upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u
zimska popodneva, mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima, gde je vazduh bio težak
od dima i vradžbina. Sve mu se to vratilo sada, ove noći kad je napunio sedamnaest godina.
Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet
se spojiše u jedno. Najzad, nakon sveg tog gorkog, izgubljenog vremena, opet je znao ko je i
gde se nalazi.
Ali, kuda će morati da krene u godinama koje dolaze, to nije mogao da vidi, a i
strepeo je da slučajno ne sazna.
Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva, s otakom na ramenu kao i obično.
Ovoga puta trebalo mu je tri dana, a ne dva, da stigne peške do Usamljene kule, i bio je na
smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog, šištećeg mora kod severnog rta.
Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao, i isto onako hladno, kao što se sećao, i
Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici, ispisujući nizove imena.
Samo je podigao pogled na Geda i rekao, bez pozdrava, kao da Ged nikada nije ni odlazio:
"Idi u postelju, onaj ko je umoran,taj nije ni pametan. Sutra možeš da otvoriš Knjigu
Pothvta Stvralaca, i počni da učiš odatle nova imena."
Kada je zima prošla, vratio se u Veliko zdanje. Tada je bio proizveden u čarobnjaka,
pripravnika, i Arhimag Genšer mu tada prihvati zakletvu na vernost. Nastavio je da studira
Vrhunske veštine i magijske formule, prešavši sa opsenarstva na pravu magiju, učeći sve
ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. Vremenom je izlečio one
teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice, a i ruke su mu polako opet
počele da bivaju sve veštije, ipak, nikada više nije onako brzo učio kao pre, jer ga strah
beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. Ipak, nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se
javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja, koje su najopasnije od
svih. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala, ili
pobegla nekuda van ovoga sveta, jer više mu se nije javljala u snovima. Ali, u dubini srca je
znao da se nada uludo.
Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja, Ged je saznao sve što je mogao o
bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu, Ali toga je bilo veoma malo. Nijedno
takvo stvorenje nije bilo opisano, niti se o njemu neposredno govorilo. U prastarim
knjigama bi se tek i tamo našao poneki nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na
senku,zver. Nije to bila ni avet umrlog čoveka, niti, pak, tvorevina neke od Prastarih sila
zemlje, a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U Stvarima i pojavama zmajevskim, knjizi
koju je Ged veoma pažljivo pročitao,nalazila se i jedna stara priča o nekom Gospodaru
zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila, stene koja govori, a koja je ležala
daleko u severnim zemljama. "Na zapovest Stene", pisalo je u knjizi, "on je progovorio s
namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti, ali pošto su mu čarobnjačke moći
omanule, željom Stene, zajedno sa duhom umrlog, došlo je ono što nije bilo prizvano, i ono ga
je prožderalo iznutra, a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji, uništavajući
ljude." Ali u knjizi nije pisalo šta je to bilo, niti kako se priča završila. A Veliki majstori nisu
znali odakle bi mogla poticati takva senka, iz neživota, kako je kazao Arhimag, sa pete
strane sveta, kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja, a Veliki majstor Prizivanja je prosto
kazao: "Ne znam."
Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo,dok je ovaj bio
bolestan. Bio je nabusit i ozbiljan, kao i uvek, ali Ged je sada video da u njemu ima
milosrđa i mnogo ga je zavoleo.
"Ne znam. Znam samo ovo, tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć, i
to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu, tebe, i jedan jedini ljudski glas ,
tvoj. Ali šta to, opet može da znači, nemam pojma. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. Moraćeš
da otkriješ,jer inače ćeš umreti,ili će ti se desiti nešto još gore od smrti..." Govorio je tiho i
oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda.
"Kad si bio mlad, mislio si da je mag onaj ko može sve. I ja sam nekada tako mislio. i
svi mi. Ali, u stvari, što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje, sve
duža postaje životna staza koju mora da sledi, tako da na kraju nema više izbora, i radi
isključivo ono što mora..."
Kada je ovaj napunio osamnaest godina, Arhimag posla Geda da radi sa Velikim
majstorom Ustrojstva. O onome što se uči u Gaju Suštine, ali da je magija već i samo to
mesto. Drveće toga Gaja nekada se može videti, nekada ne može, i ne nalazi se uvek na
istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Kažu da je i samo to drveće mudro. Kažu da
Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam, neprestano, uči svoju
vrhunsku magiju, i ako to drveće ikada izumre,umreće i njegovo znanje, i tada će se vode
podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još
u onim vremenima koja su postojala pre mitova,sve te zemlje na kojima žive ljudi i
zmajevi.
Ali sve to je samo rekla,kazala, čarobnjaci neće o tome da govore.
Prolazili su meseci i meseci, i napokon, jednog prolećnog dana, Ged se vratio u
Veliko zdanje, i nije više znao šta će mu biti sledeći zadatak. Na vratima kroz koja se ulazi
na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca, koji ga je čekao
na ulazu.U početku ga Ged nije prepoznao, a onda,kad je malo napregnuo sećanje, shvati
da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao, pre pet godina.
Starac se smešio, pozdravljajući ga po imenu, a onda ga zapita:
"Znaš li ko sam ja?"
Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora
Rouka,a da on zna smo osmoricu, Velike majstore Vetroumeća, Rukoveština, Travarstva,
Poezije, Pretvaranja, Prizivanja, Imenovanja, Ustrojstva.Verovao je da pod devetim ljudi
podrazumjevaju Arhimaga. Ali, u vreme kad se birao novi Arhimag, devet Velikih majstora
je vršilo izbor.
"Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije", reče Ged.
"Tako je. Ti si, Gede, stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. Sada možeš
steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". To reče starac, smešeći se, i ostade da čeka.
Ged, takođe, ostade da čeka, bez reči.
 Znao je hiljadu načina, veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili
čoveka, i naravno, ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku, jer bez nje
se magija, večinom, nije ni mogla činiti. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog
majstora, bilo je nešto sasvim drugo. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru, bolje
čuvano od zmajeve pećine. Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače
čini, lukavi izumi bi omanuli, ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag, a sila bi samo
mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same.
"Tesna je kapija koju čuvaš, Veliki majstore", najzad progovori Ged. "Mislim da ću
morati da sednem tu, na livadi, i razmišljam, i pustim,sve dok ne omršavim toliko da se
mogu provući kroz nju."
"Kako hoćeš", smešeći se odgovori Čuvar Kapije.
I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna,
pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće.
Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio, jer bilo je već uveliko proleće. Svetiljke i
avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja, a u podnožju brda, ulice Tvila se
ispuniše tamom. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode,
a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da, silom, lukavstvom ili vradžbinama, izmami
ime Čuvara Kapije. I što se više udubljivao u misli, sve manje je uspevao da pronađe, među
svim onim veštinama čarobnjaštva, neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako
velikeog maga.
Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama, sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u
džepu. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je, a da još uvek ništa ne beše stavio u
usta, vratima Zdanja i zakucao na njih. Čuvar kapije mu otvori.
"Vaše gospodstvo", obrati mu se Ged, "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena,
jer nisam dovoljno jak, a ne mogu je uzeti ni lukavstvom,jer nisam dovoljno mudar. Zato ću
se zadovoljiti da ostanem tu gde sam, da učim da budem sluga, što god izaberete, sem ako
mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje."
"Pitaj."
"Kako Vam je ime?"
Čuvar Kapije se nasmeši, i kaza mu ga, i Ged, ponovivši ga, uđe u Veliko zdanje
poslednji put.
Kada je opet izašao, nosio je debeli tamnoplavi ogratač, dar gradskih otaca Donjeg
Torninga u koji se beše uputio, jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. Takođe je nosio i
štap visok koliko i on sam, od tisovine, okovan bronzom. Čuvar Kapije mu požele srećan
put, otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja, vrata od roga i slonovače, i on siđe ulicama
Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim,jutarnjim vodama.

5. ZMAJ OD PENDORA
 Zapadno od Rouka,u skupini između dva velika kopna, Hoska i Esmera, pružalo se
Devedeset ostrva. Najbliže Rouku je Serd, a najudaljenije je Sepiš, koje leži takoreći već u
Pelnijskom moru, a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno,jer ako brojite samo
ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset, a ako brojite svaku hrid što se
uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili, i tad bi nadošla plima
i sve bi opet bilo drugačije. Moreuzi između ostrvca su veoma uski, i u njima nevelike
plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca, dižu se visoko i
spuštaju nisko, tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva, kad se voda
spusti ostane samo jedno. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime, i svako tek
prohodalo dete ume da vesla jednim veslom, i ima mali čamac, domaćice za čas preveslaju
preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom, torbari glasno izvikuju
svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. Sve saobraćajnice su od
slane vode, i pregrađuju ih samo mreže, razapete preko morskih rukavaca od jedne kuće
do one preko puta, u koje se hvata sitna riba zvana iverak, od čijeg ulja živi privreda
Devedeset ostrva. Ima malo mostova i samo nekoliko većih gradova. Svako ostrvce je
načičkano zemljoradničkim imanjima i ribarskim kućicama, i deset od dvadeset takvih
ostrvaca čine po jednu opštinu. Jedno od njih je bilo i Donji Torning, najzapadnije malo
ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana, taj
usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor,ostrvo okruženo zmajevima, a iza
njega vode Zapadnog Prostranstva, puste i prazne
Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. Uzdizala se na jednom
brdašcetu, okružena poljima zelenog ječma, zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji
je istovremeno bio i živa ograda tog poseda, čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima.
Sa ulaznih vrata mogli su se videti drugi slamni krovovi, gajevi i bašte,čak i susedna ostrva
sa svojim krovovima, poljima i brdima, a mnogobrojni blistavi kanali i kanalići vijugali su i
preplitali se između njih vodeći ka moru. Kuća je bila krajnje skromna, bez prozora, sa
podom od nabijene zemlje, ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. Ostrvljani
Donjeg Torninga, puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka, izvinjavali su mu se
što je kuća tako bedna.
"Nemamo kamena za gradnju", objasnio je jedan.
"Niko vam ovde nije bogat, ali niko i ne umire od gladi", dodao je drugi, dok je treći,
utešno, zaključio:
"Biće vam bar suvo, ako ništa drugo, jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov
bude kako treba, Gospodine."
Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. Iskreno je zahvalio
opštinarima, i tako se njih osamnaestorica raziđoše, svako u svom čamcu i na svoje
ostrvce, da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak,
koji jedva da kaže koju reč, ali je kaže lepo i bez oholosti.
Uostalom, i nije bilo nekog razloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi. Čarobnjaci
koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove, u službu
visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala. Ovi ribari u Donjem Torningu, da je
situacija bila normalna,mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača, da im
obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči,ako ustreba. Ali, odnedavno je
stari Zmaj od Pendora izlegao jaja, devet malih zmajeva, pričalo se, sada je ležalo po svojim
jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora, vukući svoje trbuhe sa
krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. Pošto na tom
izumrlom ostrvu nije bilo hrane, kroz koju godinu će početi da izleću, kad budu odrasli i
ogladneli. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska, ne
spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama, ambari i sela. Zmajeva
glad se budu dugo i polako, ali kad se probudi teško ju je utoliti. Zato su ostrvljani sa
Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje
se pomaljalo na zapadnom obzorju, i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan.
"Tamo nećeš naći nikakve udobnosti", rekao je Arhimag Gedu, onoga dana kad ga je
proizveo u čarobnjaka, "a ni slave, ni bogatstva, možda čak ni opasnosti. Prihvataš li?"
"Prihvatam", odgovorio je Ged, i to ne samo iz poslušnosti. Posle one užasne noći na
Okruglom brdu Rouka,želeo je da bude što dalje od slave i isticanja, baš onoliko koliko je
pre toga žudio za njima. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog
mogućeg iskušavanja svoje moći. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost,kad je čuo da se
pominju zmajevi. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva, a nije bilo ni zmaja
koji bi se usudio da proleti na vidiku, ili na dohvat magije Rouka, tako da se i tamo o njima
znalo samo iz pesama i priča, bili su nešto o čemu se peva, ali se ne viđa u životu. Ged sve
što je znao o zmajevima beše naučio u školi, ali jedno je kad se o njima čita, a drugo kada
se sretnu licem u lice. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju, te je žustro
odgovorio:
"Prihvatam." Arhimag Genšer je klimnuo glavom, ali pogled mu je bio zabrinut.
"Kaži mi", upita ga on na rastanku, "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili, pak, jedva čekaš
da odeš?"
"I jedno i drugo, Vaše gospodstvo." Genšer opet klimnu glavom.
"Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde, jer ovde si bezbedan", dodade on,
jedva čujnim glasom.
"Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe. Put ti je sav obavijen tamom. I na severu
se vidi neka moć, nešto što želi da te uništi, ali šta je to i gde je, da li u tvojoj prošlosti ili na
putu koji još leži pred tobom, to nisam u stanju da odredim, sve je u nekakvoj senci. Kada
su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni, smesta sam pomislio na tebe,jer mi se mesto
učinilo bezbedno i nekako po strani, tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš
snagu. Ali, nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto, niti kuda će te
tvoj put odvesti. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako, u mrak..."
Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. Tu je
mirno živeo, i često bacao pogled na zapadno nebo, i držao načuljeno svoje čarobnjačko
uho, da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. Ali, zmajeva nije bilo. Ged je lovio ribu u
svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom
stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja, koje beše doneo sa sobom sa Rouka, sedeći
na toplom, letnjem povetarcu ispod drveća, dok je otak dremao pored njega ili odlazio da
lovi miševe u gustoj travi poprskanoj belim radama. Obavljao je ljudima sa Donjeg
Torninga poslove vrača,vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. Nikada mi ni na
pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima,
jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. No, i oni su
mu se retko obraćali, ustežući se delom iz strahopoštovanja, delom stoga što je on bio
čarobnjak sa Ostrva mudrih, a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke
po licu. U njemu je,iako je bio sasvim mlad, oduvek bilo nečega zbog čega su se ljudi u
njegovom prisustvu osećali nelagodno.
Ipak je našao prijatelja, jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom ostrvu, u
pravcu istoka. Zvao se Pečvari. Prvi put su se sreli na njegovom molu, gde se Ged bio
zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu. Pečvari je
podigao pogled na čarobnjaka,s osmehom na licu, i rekao:
"Evo, tek što nisam završio jednomesečni posao. Vi biste ga obavili za tren oka,
izrekavši samo jednu reč, zar ne, gospodine?"
"Možda i bih", kazao je Ged, "ali bi, dakako, potonuo čim trepneš, ukoliko ne bih
nastavio da održavam snagu vradžbine. Ali ako hoćeš..." Zastao je, odjednom, neodlučan.
"Šta to, gospodine?"
"Pa,vidiš, ovo ti je baš zgodan čamčić. Ništa mu ne fali.Ali, ako hoćeš, mogao bih da
bacim na njega vezujuće čini, da uvek ostane neoštećen, ili čini za pronalaženje, da se lakše
vrati kući s mora." Govorio je s ustezanjem, bojeći se da ne uvredi majstora,ali Pečvarijevo
lice se ozari od sreće.
"Taj čamičić pravim svom sinu, gospodine,i kad biste ga vi tako uvračali, to bi bilo
veoma ljubazno od vas, i prijateljski." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i
da mu zahvali.
Posle toga su često radili zajedno. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s
Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce,a za uzvrat je učio od Pečvarija
kako se pravi čamac,kako se njime upravlja bez pomoći magije,jer, tu običnu, svakodnevnu
veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin
Ioet često su plovili po kanalima i lagunama, na jedra ili na vesla, ovakvim ili onakvim
čamcem, sve dok od Ged nije postao sasvim dobar mornar, a prijteljstvo između njega i
Pečvarija se potpuno učvrstilo.
U poznu jesen se razboleo sinčić graditelja čamaca. Majka je poslala po vešticu sa
ostrva Tesk, koja je bila poznta kao vešta isceliteljka, i prvih nekoliko dana sve je bilo u
redu. Ali tada, usred jedne olujne noći, Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa
Gedu na vrata, preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. Ged otrča zajedno s njim do
obale, gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu, dok ne stigoše
do kuće graditelja čamaca. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici, dok je majka ćutke
klečala pored njega, a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku
bajalicu, najmoćniju koju je znala.
"Vaše gospodstvo čarobnjače", šapnu ona Gedu,"mislim da dete ima crvenu groznicu
i da će još noćas umreti."
Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto, i ustuknu u
magnovanju. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor
Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama, ali prva i
poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči bolesnog, ali umirućeg pusti na miru,
da mu duh nesmetano ode.
Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači, te glasno zakukala od
očajanja. Ali Pečvri se saže k njoj, govoreći:
"Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti, ženo. Ne kukaj, ne treba! Evo, došao
je. On to može."
Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega,
Ged jednostavno nije imao snage da ih razočara. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud, i
pomisli da se dete možda još može spasiti, samo kad bi mu oborio temperaturu.
"Učiniću sve što mogu,Pečvari", reče on jednostavno.
Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su, sveže napadalu,doneli s vrata, i poče
da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. Ali čarolija nije delovala, i njemu
se odjednom učini da mu dete umire tu,na rukama.
Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe, on smesta posla
svoj duh za duhom umirućeg deteta, da ga vrati. Pozva i dečaka po imenu, "Ioete"! Pošto
mu se činilo da u svom unutrašnjem sluhu čuje slabački odaziv, on nastavi da prati dete, i
pozva ga još jednom. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku
mračnu padinu, niz obronak nekog ogromnog brda. Vladala je grobna tišina. Zvezde iznad
brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. A ipak je znao imena
njihovih sazvežđa: Snop, Vratnice, Okretač, Drvo. Bile su to crne zvezde koje nikada ne
zalaze, koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom, jer dana nema. Predaleko beše
zagazio za umirućim detetom.
Sa tim saznanjem, odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. Bilo je teško
vratiti se, krajnje teško. On se polako okrenu. Polako i mučno podiže nogu, da se opet
popne natrag, uz brdo, a za njom i drugu. Korak po korak, svaki uz ogroman napor volje. I
svaki korak je bio još teži od prethodnog.
Zvezde se nisu kretale. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim, strmim tlom. U
čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao, polako, penjući se. Stigao je
napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. A s druge strane tog zida, licem u lice s
njim, stajala je senka.
Nije imala oblik ni čoveka ni životinje. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla
videti, ali mu je šaputala, iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu razabrati, i pružala se
ka njemu,da ga dohvati. I ona je stajala s one strane gde su živi, a on s one gde su mrtvi.
 Moraće, dakle, ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi,
ili da pređe zid i vrati se životu, tamo gde je to bezoblično, zlo stvorenje čekalo na njega.
Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci, i on ga podiže visoko. I, kada je
načinio taj pokret, kao da mu se odjednom vratila sva snaga. Kada je krenuo da preskoči
preko niskog kamenog zida pravo ka senci, štap odjednom bljesnu belim zracima, a
svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. On skoči, oseti kako je pao, i
obnevide.
Ali ono što su videli Pečvari, njegova žena i veštica, bilo je sledeće, mladi čarobnjak
beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči, i još je jedan trenutak nepomično držao dete u
rukama. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu, uspravio se na noge i ostao tako
stojeći, bez reči, sa štapom u ruci. Odjednom je podigao štap visoko, i ovaj je zasvetleo
nekim belim plamenom,kao da čarobnjak drži u ruci munju, i sve stvari u kući su odskočile
na čudan, i izuzetno jasno uočljiv način, osvetljene tom trenutnom vatrom. Kad im se vid
oporavio od zaslepljenosti,ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na
zemljanom podu, pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete.
Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. Njegova žena glasno zaplaka,a i on
beše skroz izbezumljen. Ali vračara je znala ponešto o magijii, šta se sve može desiti
pravom čarobnjaku, zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem,iako je
ležao potpuno hladan i beživotan, več koa da bolesnikom, ili čovekom koji se ukočio u
zanosu. Odneli su ga kući, i ostavili jednu staricu na straži, da vidi da li je zaspao da se
probudi, ili je zaspao zauvek.
Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće, kao što je uvek činio kad su u kući
ulazili nepoznati. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima,sve dok vatra nije počela da se
gasi, a noć da bledi,ostavljajući staricu, kojoj je glava klimala,da drema pored ognjišta. Tek
tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede, i prišao Gedu koji je ukočeno i
nepomično ležao na postelji.Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama,dugo i strpljivo,
svojim suvim, smeđim jezičkom poput listića. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i
po slepoočnici, po ožiljcima izbrazdanom obrazu, i nežno po sklopljenim očima. I veoma,
veoma polako,pod njegovim mekim dodirima, Ged stade da se budi. Probudio se, napokon,
ne znajući gde je, ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu, a koje je, u stvari, bila
svetlost dana koji se rađa. A onda mu se otak sklupčao na ramenu, kao i obično, i zaspao.
Docnije, kad god bi se setio te noći, Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko
nije dodirnuo dok je tako ležao, izgubljena duha, da niko nije pokušao da ga na neki način
pozove da se vrati. Spasila ga je samo nema, nagonska mudrost životinje, koja svog
ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla, a ipak, u toj mudrosti Ged je video nešto srodno
svojoj vlastitoj moći, nešto duboko kao što je čarobnjaštvo samo. Od tada pa do kraja
života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića,
nemuštih ili ne, a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti, bez
reči, iz pogleda životinje, iz leta ptice, iz širokog, laganog ljuljanja krošnji drveća.
 Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji
samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju, i koji ni najveći mag ne može učiniti bez
opasnosti po sebe. Alina povratku su ga čekali bol i strah. Bol zbog njegovog prijatelja
Pečvarija, strah za samoga sebe. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa
Rouka, i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost, tako da čak ni oči jednog
maga nisu mogle da prodru do nje. Bila je to ta tama koja ga je čekala, neimenovano biće,
biće koje nije pripadalo ovom svetu, senka koju je on sam oslobodio, ili, čak, stvorio. U
duhu, kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. I najzad
ga je tu i srela. Od sada će mu biti na tragu, želeći da mu se prikrade, da isisa iz njega sav
život, da njegovo telo stavi na sebe.
Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda, bez glave i lica. Činilo mu
se kao da tumara oko zidova kuće, tražeći vrata. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu
zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. Budio se malaksao i sav leden, a ožiljci na
licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga.
Počelo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku, ili, čak, samo pomislio na nju, ščepao bi
ga uvek isti, ledeni strah, osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć, ostavljajući ga glupim
zabludelim. Tražio je da se nekako zaštiti, ali nije našao ništa, to stvorenje nije bilo od krvi
i mesa, nije bilo živo, nije bilo ni duh, nije imalo ime, nije imalo nikakav oblik bitisanja sem
onoga koji mu on sam beše dao , bila je to užasna moć, van domašaja zakona sveta u kome
postoji sunce. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao,i da će nastojati da preko
njega ostvari svoju volju, jer je bila njegovo stvorenje. Ali u kom obliku će doći, pošto još
nije imalo nikakav svoj oblik, kako će doći, i kada će doći , to nije znao.
Postavio je, stoga, vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve
zaštitne bedeme kakve je umeo. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati, i on
je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi
da troši na takve odbrane. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera, i on se tako
nađe između dva neprijatelja?
Opet je imao jedan san, ali ovoga puta je senka bila unutra, u kući, pored vrata,
pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. Probudio se,
drhteći od užasa, i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom, osvetli svaki kutak,
tako se najzad uverio da nigde nema senke. Zatim je ubacio nekoliko cepanica među
užareni ugalj svoga ognjišta,i ostao da sedi i zuri u vatru,slušajući kako jesenji vetar
prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama, i dugo je tako
razmišljao. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. Neće on dozvoliti da ovako
bespomoćno sedi i čeka, zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice
zatvaranja i zaštite. Ipak, nije mogao tek tako da pobegne iz zamke, jer, to bi značilo
prekršiti obavezu prema ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se
nije pojavio. Postojalo je, dakle, samo jedno jedino rešenje.
Sutradan, u rano jutro, spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i
čamce u Donjem Torningu, i pronašavši tamo Glavara ostrva, rekao mu:
 "Moram otputovati. U opasnosti sam, i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. Moram
ići. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora, tako
da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Ako se
desi da ne uspem, značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde, kod nas, pa,
mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije."
Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta.
"Ali, Vaše gospodstvo, Jastrebe... tamo ima devet zmajeva!"
"Kažu da su osam još mladunci."
"Da, ali onaj jedan stari..."
"Slušaj, ja moram da odem odavde i otići ću. Od tebe tražim samo dopuštenje da vas
prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva, ako budem uspeo."
"Kako želite, Vaše gospodstvo", pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Svi koji su ih slušali
pomisliše da je mladi čarobnjak,ili poludeo ili da ne zna u šta se upušta,i ispratiše ga tužnih
lica, bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. Neki, čak, izokola nagovestiše da on to ide
na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more, i sve njih ostavio u sosu,a drugi,
među njima i Pečvari, mislili su da je posle one noći prosto , skrenuo, i da sada traži smrt.
Tokom poslednje četiri generacije, svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što
dalje od ostrva Pendor. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji
je tu živeo,jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva,
a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari, trgovci robljem i kavgadžije,i stoga ih je
mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. Zato niko nije poželeo da osveti
Gospodara Pendora, nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove
ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku, i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz
čeljusti, i sve stanovnike grada saterao, vrišteći,prvo u more. Tako je, nosvećen, Pendor bio
prepušten zmaju, svi skeleti, kule i dragulji, opljačkani od davno izginulih prinčeva sa
obala Palna i Hoska.
Sve je to Ged znao, a znao je i više do toga, jer je sve vreme od kako beše došao u
Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima. Sada, dok je
brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada , ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja
kojoj ga je bio naučio Pečvari, već kao pravi čarobnjak, sa magijskim vetrom u jedrima i
bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs, pažljivo je
osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. Žurilo mu se, i zato
je upotrebio magijski vetar, jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega, nego od onoga
što ga je čekalo ispred. Ali kako je dan odmicao, tako se i njegovo nestrpljenje od straha
pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. Na kraju krajeva, u ovu
pustolovinu se svojevoljno beše upustio, i što joj se više približavao, sve je sigurniji bio da
će, bar ovog puta, bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine,
biti najzad slobodan. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti.
Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora, a sivi oblaci jezdili u nizu iznad
njegove glave, nošeni severnim vetrom. Hitao je na zapad, sa snažnim magijskim vetrom u
jedrima, i najzad je ugledao stene Pendora, puste ulice grada, i razvaljene, polusrušene
kule.
Na ulazu u luku , plitak zaliv u obliku polumeseca , pustio je da magijski vetar polako
prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac, tako da se samo još blago ljuljuškao
u mestu. A onda je pozvao zmaja:
"Otimaču Pendora, iziđi i brani blago koje si napljačkao!"
Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute
obale, ali, zmajevi imaju oštar sluh. Ubrzo se jedan podiže, mašući krilima oštro i brzo, iz
neke ruševine bez krova, negde u gradu, nalik na ogromnog, crnog slepog miša, sa
prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima, napravivši široki polukrug da uhvati
severni vetar, on silovito polete prema Gedu. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put
ugleda tog stvora, koji je za njegov narod već bio mitološko biće, ali se, ipak, samo glasno
nasmeja i povika:
"Idi i kaži Matorom da iziđe, ti leteći crve!"
Jer, bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine, kada je
ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja, koja su izgledala
kao da su od kože, u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka, kao što zmajevi obično rade,i
potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu
ispilili, nalik na smrtonosne gmazove.
Mladi zmaj, međutim, ništa ne odgovori. Nije spadao među krupnije, jedva da je
dostezao dužinu od četrdesetak galija, i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim
rasponom svojih crnih krila od tanke kože, razapete između prstastih kostiju. Nije još
stigao da odraste, ni da stekne glas, a, takođe, ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva.
Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom, zaljuljanom čamcu, otvarajući dugačke
čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha, tako da je sve što je Ged
trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove, pa da se
sam od sebe stropošta u more, kao kamen. I sive vode se namah sklopiše nad njim.
Dva zmaja, nalik na onog prvog, podigoše se sada iz podnožja najviše kule. Ali i oni
navališe pravo na Geda, kao i onaj prvi, i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i
udavi ih, a da, uz sve to, nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap.
Sada, posle kraće pauze, trojica krenuše na njega sa ostrva.Jedan od njih bio je
mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. Dvojica
pođoše pravo prema njemu, uz suvo čegrtanje krljušti na krilima, a onaj veliki ga zaobiđe i
priđe mu s leđa, hitro i nečujno, da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac.
Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu, jer dvojica su dolazila sa severa a
treći s juga. Istoga časa kada mu to postade jasno Ged zazva čini Pretvaranja, i dok je samo
jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca, pretvoren u zmaja.
Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kandže, suprostavio se prvoj dvojici sučelice,
sagorevši ih plamenom iz usta, a onda se okrenuo prema trećem, koji je bio veći od njega i
takođe naoružan vatrom. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu, škljocali
čeljustima, obrušavali se i opet uzdizali,dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima,
užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. A onda se Ged iznenada vinu
naviše, a onaj drugi u stopu za njim, malo niže do njega. U sred leta zmaj,Ged iznenada
podiže oba krila, zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže,
onako kako to čini soko, udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. Crna krila se
izmešaše, lepetajući, i ogromne kapi crne, zmajevske krvi, stadoše da se slivaju u more.
Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti, nisko i povodeći se, do ostrva, gde se
sakri, upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu.
Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu,jer bilo je krajnje
opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najneophodnije. Ruke su mu se crnile od
usirene krvi zmaja, i bio je oprljen po glavi, ali to ga nije brinulo. Sačekao je tek toliko da
mu se povrati dah, a onda opet povika:
"Video sam samo šestoricu, a pričali su mi da vas ima devet, hajde, crvi, izlazite već
jednom!"
Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas, već su
samo talasi glasno udarali o obalu. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako
menja oblik, i da joj se na jednoj strani pravi izbočina, kao da joj izrasta ruka. Bojao se
zmajske magije, jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i
jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju, ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila
varka zmaja, već njegovih vlastitih očiju. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame
Zmaja od Pendora, koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje.
Kada je potpuno stao na noge, glava pokrivena krljuštima, ovenčana bodljama i sa
trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule, a prednje šape sa
kandžama su mu počivale na razrovanim ulicama grada. Krljušti su mu bile sivocrne i
prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. Bio je mršav kao hrt i ogroman
kao brdo.Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. Nema te pesme ili priče, koja čovekov
um može da pripremi za ovaj prizor. Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u
zamku, jer, zmaju se ne sme pogledati u oči. Skrenuo je, stoga, pogled sa zejtinjavog,
zelenog oka koje ga je posmatralo, i podigao ispred sebe svoj štap, koji mu se sada učinio
kao iver, kao grančica.
"Imao sam osam sinova, buvo čarobnjačka", začu se moćni, promukli zmajev
glas."Petorica su mrtvi, a jedan je na izdisaju, dosta je bilo. Nećeš oteti blago od mene ako
njih budeš ubijao."
"Ne treba mi tvoje blago."
Kroz zmajeve nozdrve, pišteći, podiže se žuti dim, tako se on smejao.
"Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš, čarobnjačiću? Vredi ga
videti."
"Neću, zmaju."
 Zmajevi su bića vetra i vatre, i nerado se bore nad vodom. U tom pogledu Ged je za
sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva, ali ona mala traka morske vode između njega i
ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću.
S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale.
"Ti si još veoma mlad čarobnjak", nastavi zmaj, "nisam znao da ljudi razvijaju svoju
moć već u tim godinama."
Govorio je, kao i Ged, Prastarim jezikom, jer to je jezik kojim još uvek govore
zmajevi. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu, sa
zmajevima nije tako. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće,
da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe,neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči,
ogledala, od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi. Ged je često nailazio na
takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom, spreman da posumnja.
Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno.
"Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem, mali čarobnjače?"
"Nisam, zmaju."
"Pa, ipak bih mogao da ti pomognem. Uskoro će ti biti potrebna pomoć, protiv onoga
što te lovi u tami."
Ged ostade bez reči.
"Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime."
"Kad bih i ja znao kako se zove..." Ged se preseče.
Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave,izlazeći iz nozdrva
koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom.
"Kada bi znao kako se zove, možda bi mogao da ga savladaš, zar ne, mali čarobnjače?
A, možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime, kada ga budem video izbliza.A doći će nam
blizu, samo ako malo počekaš tu, oko mog ostrva. Doći će, jer svuda ide za tobom. Ako
nećeš da ti priđe moraš bežati, i bežati,i stalno bežati od njega. Ali, biće ti uvek za petama.
Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?"
Ged opet ostade bez reči. Otkud je zmaj saznao za senku koju je on pustio na
slobodu, nije mogao ni da nagađa, a, takođe, ni otkud bi zmaj znao ime senke. Arhimag mu
beše rekao da ta senka nema imena. Ali zmajevi imaju svoju mudrost, drugačiju, i stariji su
od ljudskog roda. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna, i to su
Gospodari zmajeva. Ged je, u stvri, bio siguran samo u jedno, čak i ako zmaj govori istinu, i
ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke, i time mu omogući da
ovlada njome , čak i u tom slučaju, čak i ako govori istinu, zmaj to čini isključivo zbog nekih
svojih ciljeva.
"Retko se događa", odgovori napokon mladić, "da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu."
"Ali, često biva", odvrati zmaj, "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije."
"Ali, ja nisam došao ovamo da se igram, niti da se sa mnom igraju. Došao sam da ti
ponudim jednu pogodbu."
 Oštar kao mač, ali pet puta duži od najdužeg mača, zmajev rep se podiže u luku, kao
rep škorpiona, iznad njegovih oklopljenih leđa, iznad kule.
"Ja se ne pogađam", reče on suvo. "Ja uzimam. Šta mi ti možeš ponuditi, a da ti ja to
ne mogu oduzeti, ako mi se svidi?"
"Bezbednost. Tvoju bezbednost. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu
od Pendora, i ja ti dajem reč da te neću napasti."
Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk,kao da se negde daleko u planinama
obrušilo kamenje. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika.
Uspravio se još više, onako ogroman, nadnoseći se nad razrušeni zamak.
"Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?"
"Tvojim imenom, Jevode."
Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime,ali ga je izgovorio jasno i glasno. I, kada
to ime odjeknu, stari zmaj kao da se ukoči. Prođe, tako, jedan minut, pa drugi, i onda se
Ged, stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića, nasmeši. Sav svoj podvig i svoj
život uložio je na jednu kartu, na pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i
predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku, pretpostavku da je taj zmaj od Pendora
onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda, i da ga je sa Oskila
oterao čarobnjak Elt, onaj koji je bio vešt u imenovanju. I pretpostavka se pokazala
tačnom.
"Sada smo jednaki, Jevode.Ti imaš snagu, ja, tvoje ime. Hoćeš li sada da se
nagodimo?"
Još uvek zmaj nije odgovarao.
Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu, gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi
ležali razbacani po prašini, ciglama i ljudskim kostima, posmatrao je svoje crne, gušteraste
potomke, kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena,
dugo je spavao na suncu, a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. U međuvremenu,
ostario je. Teško mu je padalo i da se pomeri,da se suoči sa ovim žutokljunim magom,
tombedom od neprijatelja, i zato Jevod, stari zmaj, ustuknu kad ugleda njegov štap.
"Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga", progovori on najzad, dom mu
je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. "Najlepše, izaberi. A onda idi!"
"Ne želim tvoje kamenje, Jevode!"
"Pa, gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne
kamenčiće... Znam šta hoćeš, čarobnjače. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost, jer znam
ono što te može spasiti. Znam jednu stvar koja te može spasti. Tebe proganja nešto užasno.
A ja znam kako se ona zove."
Gedu poskoči srce, i on još čvršće stegnu svoj štap, stojeći nepomično kao i zmaj. U
magnovanju se naglo, očajnički ponadao. Ali, nije bio došao da se pogađa zasvoj život. A
nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više. On potisnu tu nadu i učini što
je morao.
"Nisam to od tebe tražio, Jevode."
 Kad god bi izgovorio zmajevo ime, kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj,
nevidljivoj uzici, i sve mu je više i više pritezao oko vrata. Prosto je mogao da oseti
praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je
počivao na njemu, gledao je čelične kandže, od kojih svaka beše dugačka kao čovječija
ruka, kožu tvrdu kao kremen, i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla, ali uzica
se polako i neumitno stezala, stezala. On opet progovori:
"Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na
Arhipelag."
Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče:
"Kunem se svojim imenom!"
Nad ostrvom zavlada muk, i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu. Kada je opet
podigao i pogledao, čarobnjaka više nije bilo, a na istoku se videla samo mala bela mrlja na
valovima, koja je hitala u pravcu bogatih, draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora.
Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže, razlamajući kulu pokretima svoga tela, i
izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad.
Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo, ni tada niti ikada kasnije, u pravcu Arhipelaga.

6. LOVINA

Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa, Ged,
okrenut istoku, oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce, nije bilo lako ostaviti
jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu, protiv kojeg
kao da nije bilo nade u pobedu. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo
uz bočan, ovozemaljski vetar, jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. Nije još tačno
isplanirao ni šta će dalje. Mora bežati, kao što je zmaj rekao, ali, kuda? Na Rouk, pomisli,
jer tamo je bar bio zaštićen, i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet.
Ali, pre svega, mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je
uradio. Kada se proneo glas da se vratio, samo pet dana nakon što je otišao, polovina
stanovnika ostrvske opštine došli su, što veslajući što trčeći, da se okupe oko njega, da
bulje u njega, da slušaju. Ispričao im je šta je bilo, ali jedan od njih upita:
"Ali, ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on..."
"Umukni", grubo ga prekide glavar ostrvske opštine, jer on je znao, kao, uostalom, i
većina njih, da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno, da ponekad istinu prećuti, ali, ako je
kaže, onda je zaista takva kakvom je on kaže. Jer, baš u tome i leži njegova moć. I tako su se
oni najpre divili priči, a zatim, osetivši se oslobođenim od straha, stali da se vesele i
proslavljaju. Još gušće su se zbili oko svog mladog čarobnjaka i zamolili ga da im još
jednom ispriča svoju priču. Zatim je pristiglo još ostrvljana, pa su i oni opet tražili da je
ponovi. Do večeri više nije morao da je ponavlja. Oni su to već mogli bolje od njega. Seoski
pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine, i već
su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg
Torninga, već i po opštinama istočno i južno od njih. Ribari su dovikivali jedan drugom
novost sa čamca na čamac, kružila je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno, zmajevi
sa Pendora neće nikada doći!
Te noći, te jedne jedine noći, Ged je bio srećan i miran. Nikakva senka nije mogla da
mu se približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali,
kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice, mašući
bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći, tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta
nestajali na vetru.
Sutradan se sreo sa Pečvarijem, koji mu reče:
"Nisam znao da ste tako moćni. Vaše gospodstvo." U glasu mu se osećao strah, jer se
bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom, ali, osećao se i prekor. Ged nije spasao
mališana, a mogao je da pobije zmajeve. Posle toga Ged opet, svom jačinom, oseti onu
nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor, a i sada su ga gonili da što pre
ode sa Donjeg Torninga. I već sledećeg dana, iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog
života, da ga hvale i da se njime hvale, napustio je kuću na brdu, noseći sa sobom samo
knjige, štap i otka, koji mu je jahao na ramenu.
Krenuo je čamcem na vesla, zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga, koji su
se osećali počašćenim da mu budu veslači. I sve vreme, dok su veslali među plovilima
kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva, ispod prozora i balkona kuća koje
su se nadnosile nad vodu, mimo dokova Neša, kišovitih pašnjaka Dromgana, smrdljivih
uljara Geta, sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Oni pored kojih su
prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu, preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i
ispriča im priču o sebi i zmajevima. Kada je najzad prispeo u Serd, kapetan broda koga je
zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko.
"Zadovoljstvo mi je, Vaše gospodstvo čarobnjače, i velika čast što ste izabrali baš
moj brod."
I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom, ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih
pristaništa Serda i razvila jedra, istočni vetar silno udari u njih. Bilo je to neobično, jer
zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. Od Serda do Rouka
je bilo samo trideset milja, i oni nastaviše da plove. Lađica je, kao većina trgovačkih i
prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora, imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi, i
ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar, a njen kapetan je bio vešt
moreplovac, koji se ponosio svojim znanjem. I tako, povodeći se malo na sever, malo na
jug, plovili su ka istoku. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom, koji je naglo menjao pravac
i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi.
"Vaše gospodstvo Jastrebe", obrati se kapetan mladiću, koga beše smestio pored
sebe na počasno mesto na pramcu, iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo
pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz ogrtače do gole kože i priljubio im ih
uz telo.
"Vaše gospodstvo, Jastrebe, da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?"
 "Koliko smo udaljeni od Rouka?"
"Više smo nego na pola puta. Ali, u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni
mrve."
Ged se onda obrati vetru. Ovaj nešto popusti, i jedno vreme su lepo nastavili. Ali
onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga, i, sučelivši se s njima, njihova
lađa bi odbačena natrag na zapad. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu, i kapetan besno
zaurla:
"Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao
da nas spase po ovom vremenu, gospodaru."
Ged ga mrko pogleda, ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega,
i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. Istoga časa, brod stade da seče
talase pravo ka istoku, a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje. Ali, malo po
malo, iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine, magijski vetar stade da jenjava, sve dok
brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi, obešenog jedra, usred sveg onog
kovitlanja oluje i kiše. A onda, uz prasak groma, buknu nalet vetra u suprotnom pravcu, i
lađa poskoči i polete ka severu, poput prestrašene mačke.
Ged ščepa motku na pramcu, jer brod je skoro ležao na boku, i zaurla:
"Vrati kurs ka Serdu, kapetane!"
Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada.
"Čarobnjak na brodu, ja najbolji moreplovac trgovačke flote, najbolji brod na kome
sam ikada polovio , i još da se vratim?"
A zatim, pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe, kao da joj krmu beše uhvatio
neki podvodni vir, i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more, i Ged mu
reče:
"Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda, već
protiv mene."
"Zar protiv tebe, čarobnjaka sa Rouka?"
"Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka, kapetane?"
"Da, njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. Ali, kakve to ima veze s
tobom, ukrotitelju zmajeva?"
"To znamo samo ja i moja senka", kratko odseče Ged, kao pravi čarobnjak, i više nije
progovorio ni reč, dok su hitali natrag ka Serdu, uz umereni vetar i nebo koje se počelo
razvedravati.
U srcu je osećao neku težinu i strepnju, dok se opet uspinjao ka kopnu, po dokovima
Serda. Zima se približavala i dani i već behu počeli da kraćaju, tako da se ubrzo smrklo.
Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku, pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici
ličio na zamku, te je stalno morao da sebe primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe, u
ono što mu je, možda išlo za petama. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu, gde su
trgovci i namernici jeli zajedno, za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština
grada Serda, i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj, dugačkoj dvorani sa gredama na
tavanici, takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora, koja žive u izobilju i
napretku.
Sačuvao je parčence mesa od večere, i docnije, pored ognjišta, pokušao blago da
nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače, u kojima je drhturio čitavog dana, i
da pojede to parče, milujući ga i šapćući mu:
"Hoeže, Hoeže, malecki moj, ćutljivi moj..." Ali, otak odbi da jede i zavuče mu se u
džep, da se sakrije. Po tome, po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti, ali i samom
izgledu senke u mračnim uglovima prostorije, znao je da mu je progonitelj negde u blizini.
Niko ga tamo nije prepoznao, bili su to putnici sa drugih ostrva, koji još ne behu čuli
Pesmu o Jastrebu. Niko od njih mu se nije obratio. Napokon je izabrao slamaricu i legao, ali
svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici, okružen pospalim neznancima.
Svu noć je pokušavao da izabere neki put, da napravi planove kako da krene, šta da uradi,
ali, svi putevi, svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. Gde god
bi krenuo, na putu bi mu se preprečila senka.Jedino ka Rouku je nije bilo, ali, on nije
mogao da stigne na Rouk, jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno
ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još
jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko.
Ta stvar je bila bez tela, slepa za sunčevu svetlost, stvorenje iz carstva u kome ne
postoje svetlost, prostor i vreme. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i
preko okeana jednog suncem obasjanog sveta, i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u
mraku. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla
osvetliti, tako se, uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i
more, izvlači oblike iz senke, progoni snove u carstvo mraka". Ali, ako ta senka jednom
sustigne Geda, iscrpiće mu svu moć, čak će mu oduzeti i telesnu masu, toplotu i život, i
samu volju koja to telo pokreće.
To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom, na kraju svakoga puta. I
znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi, jer senka, koja je uvek u
njegovoj blizini postajala jača, već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim
moćima zlih ljudi, da mu pokaže lažne predznake, ili da mu se sama obrati, ušavši u telo
nekog nepoznatog čoveka. Što se njega tiče, možda upravo sada, u jednom od tih ljudi, koji
spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici u Prenoćištu za pomorce,
baš noćas, vreba ona mračna stvar, našavši uporište u mračnoj duši, i tu sada čeka, motri
na Geda i već se hrani, ovoga časa, njegovom slabošću, nesigurnošću i strahom.
To je bilo nepodnošljivo. Mora se poveriti slučajnosti, i pobeći gde god ga puki slučaj
odvede. Na prve, hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod
zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda, spreman da se ukrca na prvi brod koji ga
bude primio. Jedna galija upravo je utovarivala ulje od iveraka, trebalo je da isplovi kad
izađe sunce, na putu za Veliku luku Hevnora. Ged zamoli kapetana da ga poveze.
Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. Rado
su ga primili, i brod je krenuo već kroz jedan sat. Gedovo rasploženje se povrati u času kad
se podigoše četrdeset dugačkih vesala, a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena
muzika.
Ali, još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru, niti kuda će dalje da beži. Sever je,
najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. Najzad, zar i on sam nije bio poreklom sa
severa, možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont, i možda će se opet
susreti sa Ogionom. Ili će, možda, naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna
Prostranstva, tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. Izuzev
tako maglovitih ideja, u glavi nije imao ni jednu misao, i nije imao u planu nikakav
određeni pravac. Samo da što pre pobegne...
Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora, i uveče, sledećeg dana,
bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali
velikog ostrva Hosk, jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala
i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. Ged iziđe na obalu, jer je još bilo svetlo, i
bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada.
Orimi je bio star grad, sa temeljnim građevinama od kamena i cigle, okružen
bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk, koji ne priznaju
ničije zakone, stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave, a kuće trgovaca imale su kule i
bedeme. Ali u Gedovim očima, dok je lutao ulicama grada, te ogromne građevine bile su
poput paučine, iza koje su ležali praznina i tama, a ljudi koji su ga mimoilazili, idući za
svojim poslom, ličili su mu ne na ljude, već na njihove bezglasne senke. Kad je sunce zašlo,
vratio se na dokove, i čak i tu, pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u
smiraj dana, i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi.
"Kuda ste se uputili, Vaše gospodstvo, čarobnjače?"
Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. Okrenuvši se, ugledao je čoveka u sivom,
koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. Strančevo lice je bilo
kapuljačom zaklonjeno od crvene svetlosti, ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči
srele s njegovima. Ustuknuvši, on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i
stranca. Čovek ga upita blagim glasom:
"Čega se plašiš?"
"Onoga što me prati."
"A, tako? Ali, ja nisam tvoja senka."
Ged je stajo ćutke. Znao je da taj čovek, ma ko da je, zaista nije bio ono čega se bojao,
nije bio ni senka, ni duh, ni gebet. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala
svetom, zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave. A onda stranac zabaci svoju
kapuljaču. Glava mu je bila čudna, kvrgava i ćelava, lice, sa dubokim borama. Iako mu se u
glasu nije osećala starost, po izgledu je bio starodrevan.
"Ne poznajem te", reče čovek u sivom, "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli.
Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti, čak
je postao i kralj. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. Ali, reći ću ti ovo, pođi na Dvor
Terenona, ako ti treba mač za borbu protiv senki. Štap od tisovine ti neće pomoći."
 Ged je slušao, razdiran nadom i nevericom. Čarobnjak uvek brzo nauči da u
njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta, bilo da vode dobru ili zlu.
"U kojoj zemlji je Dvor Terenona?"
"Na Oskilu."
Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavi slika crnog gavrana na
zelenoj travi, koji ga je gledao iskosa, nakrivivši glavu, okom nalik na uglačani kamenčić, i
govorio, ali, reči je bio zaboravio.
"Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk", oglasi se napokon Ged, proučavajući
pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. U njegovom ponašanju bilo je
nečega što je podsećalo na vrača, čak i na čarobnjaka, a ipak, iako je razgovarao sa Gedom
jasno i odrešito, delovao je nekako čudno pogruženo, kao bolesnik ili zatvorenik, ili rob.
"Ti si sa Rouka", odgovori on. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri
čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog."
"Šta si ti?"
"Putnik, predstavnik jednog trgovca sa Oskila, ovde sam poslovno", izjavi u dahu
čovek u sivom. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje, on mirno požele mladiću
laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem, koja je vodila sa dokovima u grad.
Ged se okrenu, ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne, i
pogleda na sever. Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. Nastupio je
sivi sumrak, a noć u stopu za njim.
Naprasno se odlučivši, Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju
mrežu i slagao je u čamac, i pozdravi ga:
"Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever , na Semel, ili na Enlade?"
"Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. Možda će usput stati na Enladama."
Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao
prstom,galiji sa šesdeset vesala, duguljastoj i vitkoj poput zmije, sa visokom povijenom
provom izrezbarenom, prekrivenom okruglim sedefastim školjkama, kapcima na otvorima
za vesla obojenim u crveno, i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih. Izgledala je
kao opaka, brza lađa, i spremna da isplovi,posada se već bila ukrcala. Ged potraži kapetana
i zamoli ga da ga preveze na Oskil.
"Čime ćeš platiti?"
"Razumem se pomalo u vetrove."
"I ja znam sve o vetroumeću. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?"
U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od
slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga, pristao je da uzme samo deset komada,
iako su mu oni davali više. Sada ih ponudi Oskiljaninu, ali ovaj samo zavrte glavom.
"Ovo nije kod nas u opticaju. Ako nemaš čime da mi platiš, nećemo te ukrcati."
"Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji."
"Aha, nedostaju nam dva čoveka. Ako je tako, nađi sebi mesto na klupi", odvrati
kapetan i prestade da obraća pažnju na njega.
 I tako, pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu, Ged deset ljutih
zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. Napustili su Orimi u cik
zore, i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. Leva ruka mu je bila nešto slabija,
zbog starih rana na ramenu, i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio
izvežban da bez kraja i konca povlači, i povlači, i povlači, dugalku motku vesla na galiji, uz
neumitne otkucaje doboša. Radilo se za veslima dva do tri sata, a onda bi druga smena
veslača preuzela njihova mesta na klupama, ali odmor kao da je trajao taman toliko da se
svi Gedovi mišići ukrute, i već je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je još gore, ali od
tada se privikao na teški posao, i dalje je bilo sasvim dobro.
Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke, kad je prvi
put putovao na Rouk. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u
trgovačkom poduhvatu i radili za zajedničku korist, ali trgovci sa Oskila koristili su snagu
robova ili kmetova, ili su unajmljivali ljude da im veslaju, plaćajući im malim zlatnicima.
Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. Ali, ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za
prijateljstvo, kao, uostalom, ni zmajevima, koji ga takođe visoko cene. Pošto se pola posade
sastojalo od kmetova, koji su bili silom naterani da rade, brodski oficiri su istovremeno bili
i goniči robova, i to surovi. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su
radili za platu ili prevoz, ali, u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne, ne može vladati neko
prijateljstvo. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno, a nikada s njim. Uglavnom
su to bili ljudisa Oskila, koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim
dijalektom, i bili su mrzovoljni, blede kože i dugačkih, obešenih brkova, sa masnom kosom.
Kelub, crveni, bilo je ime koje su nadenuli Gedu. Znali su da je čarobnjak, ali mu nisu
ukazivali nikakvo poštovanje, već, pre, nekakav oprezni prezir. A ni on nije bio naročito
raspoložen da sklapa prijateljstva. Čak i ovako, na klupi, kao jedan od šezdeset veslača na
brodu koji je leteo kroz pustu, sivu vodu, osećao se nekako ranjiv, bez odbrane. Kada bi
uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava, iako premoren,
stalno je nešto sanjao, budio se, pa zaspao ponovo i opet sanjao, bili su to ružni snovi kojih
nije mogao da se seti kada se probudi, ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde
oko broda, i oko ljudi na brodu, tako da je bio sumnjičav prema svakome.
Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom, i jednog dana, dok je
njegova veslačka smena ručala, jedan od njih zapita Geda:
"Jesi li ti rob, ili verolomac, Kelube?"
"Ni jedno ni drugo."
"Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ, a?" podrugljivo nastavi taj čovek, po
imenu Skiorh.
"Ne."
"Da li se ovo kučence bori za tebe?"
"Otak", ubaci drugi čovek, koji je slušao. "Nije kuče, to je otak", i reče nešto na
oskilskom, na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu. U trenutku kad se okretao Gedu
ugleda kao mu se lice promenilo, kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile,
kao da ga je,u magnovanju nešto promenilo, upotrebilo, ušlo u njega i sada iskosa,
njegovim očima posmatra Geda. Ali već u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice, i ono je
izgledalo kao i uvek, tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica
njegovog vlastitog straha, strepnja koja se odrazila u očima onog drugog. Ali te noći, dok
su ležali u luci Esena, opet je sanjao, i u snu je video Skiorha. Posle toga je počeo tog
čoveka da izbegava, što je više mogao, a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega,
i više nisu izmenili nijednu reč.
Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih, obavijene
izmaglicom rane zime. Proveslali su mimo ulaza u more Eje, gde se nekada davno utopio
Elfaran, a zatim pored Enlada. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila, Grada
Slonovače, koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. Kad god su pristali u neku
luku, posada je morala da ostane na brodu, i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. Kad se
opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila, na severoistočnom vetru,
koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva.Uspeli su da bez
opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more, i dva dana nakon što su napustili Berilu
uplovili su u luku Nešam, trgovački grad u Istočnom Oskilu.
Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom, sivi grad, šćućuren iza
dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime, koji su u stvari bili njegova luka, a u
pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva
Unutrašnjeg mora.
Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar , zlato, srebro,
nakit, svilu i tapiserije sa Juga, dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila , i
slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. Ged zaustavi jednoga od njih
da se raspita za put, sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže
kuda se uputio, ali sada, na suvom i sam u nepoznatoj zemlji, morao je da se raspita za put
kojim je trebalo da krene. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se otarasi, govoreći mu da ne
zna, ali Skiorh, koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi, dobaci mu:
"Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. I ja ću tim putem."
Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo, ali pošto nije znao ni jezik ni put, nije
mogao da bira. Napokon, nije mnogo ni važno, pomislio je, on ionako nije došao po
vlastitoj volji. Bio je naveden, a sada je vođen i dalje. On navuče kapuljaču na glavu, podiže
štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo, ka snegom pokrivenim
planinama. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu, i sakrio se u džep njegovog
kratkog kožuha, koji je nosio ispod ogrtača, što je bilo neophodno po tom hladnom
vremenu. Brda su se protezala u vidu jednoličnih, valovitih pustara, dokle je oko dopiralo.
Hodali su ćutke, a mukla zimska tišina vladala je zemljom.
"Dokle ideš?" zapita Ged, pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni
selo ni seosko imanje, a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu,
navlačeći kapuljač.
"Neću daleko", odreza Skiorh.
 Lice mu je bilo ružno, bledo, grubih crta i svirepog izraza, ali Ged se nije bojao
nijednog čoveka, iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može
odvesti. On klimnu glavom, i oni produžiše. Put im je bio kao ožiljak u glatkom
prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. S vremena na vreme ukrštao se sa
drugim stazama ili su se one račvale od njega. Sada, kada su brda u predvečerje sakrila
dimove iz nešamskih kuća, nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu, ni od kuda dolaze. Samo je
vetar stalno duvao sa istoka, i kada su tako hodali nekoliko sati,Gedu se učinilo da je video,
daleko u brdima na severozapadu, kuda kao da je vodio i njihov put, tanani obris na
mračnom nebu, nalik na zub, beo. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj
uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video , kulu, drvo, ili bilo šta drugo ,
ništa jasnije nego ranije.
"Idemo li onamo?" upita on, pokazujući prstom.
Skiorh ne odgovori ni reč, već samo nastavi da korača krupnim koracima, umotan u
svoj grubi ogrtač sa šiljatom, krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom.Ged je
koračao pored njega. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio
ravnomerni ritam koraka, kao i duboki zamor, od svih onih napornih dana i noći
provedenih na brodu. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek
nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu, mračnu zemlju. Opreznost i
pažnja mu popustiše. Koračao je kao u dugom, dugom snu, putem koji nikuda ne vodi.
Otak mu se promeškolji u džepu, a neka slaba, nejasna strepnja takođe se probudi i
poče da mu se kreće u umu. On najzad natera sebe da progovori.
"Pada noć, a i sneg. Koliko još, Skiorše?"
Poćutavši nekoliko trenutaka,onaj drugi odgovori,ne okrećući glavu.
"Ne mnogo."
Ali, nije to zazvučalo kao glas čoveka , već zveri, grube i bez usana, koja se muči da
progovori.
Ged stade. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem
sumraku. Retke pahuljice promicale su oko njih, poigravajući.
"Skiorše!" pozva on, i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Ispod šiljate
kapuljače nije bilo lica.
Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć, gebet
progovori svojim promuklim glasom:
"Gede!"
I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo, već ostade zarobljen u
svom istinskom biću, i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. A nije mogao ni da
prizove u pomoć bilo šta u ovoj stranoj zemlji, u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi
mu se moglo odazvati. Stajao je tako potpuno sam, i između njega i njegovog dušmanina
nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci.
Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada
korakne napred i ispruži ruke prema Gedu, pokušavajući da ga se dočepa. Bes, nastao iz
užasa, ispuni Geda, koji zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči, uz fijuk, na onu kapuljaču
koja je skrivala lice,senku. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro
do zemlje, kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh,a onda se, uvijajući se i lepršajući
rukavima i skutima, ponovo uspraviše. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i
podseća na praznu ljusku, ili pramen pare u obliku čoveka, nestvarno telo koje u sebi
skriva senku koja je stvarna. I tako, trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom, ta
senka raširi ruke i pođe na Geda, nastojeći da ga zgrabi, onako kako ga je bila ščepala na
Okruglom brdu Rouka, i da je uspela, bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila
Skiorh, i ušla bi u Geda, proždirući ga i spolja i iznutra, sve dok ga potpuno ne bi prisvojila,
što joj je i bila jedina želja. Ged opet zamahnu na nju svojim masivnim, zadimljenim
štapom, odbijajući je udarcima od sebe, a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i
tinjao, i pekao mu ruku. On ustuknu jedan korak, a onda se naglo okrenu i potrča.
Bežao je, a gebet ga je pratio u stopu, nemoćan d ga dostigne, ali ne zaostajući ni
koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. Trčao je i trčao, kroz sumračne pustopoljine,
gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. Gebet ga još jednom pozva po imenu,
svojim promuklim, šištavim glasom, ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć, nije imao
vlast nad snagom njegovog tela, i nije mogao da ga zaustavi. Ged je i dalje trčao.
Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine, a vetar je raznosio sitni sneg po stazi,
koju Ged više nije mogao da vidi. Bilo mu je tuklo u očima, dah mu goreo u grlu, više nije ni
trčao već se povodio i teturao napred, a ipak, njegov neumorni progonitelj kao da nikako
nije bio u stanju da ga sustigne, već mu je stalno bio za petama. Počeo je da mrmlja i da mu
šapće nešto, dozivajući ga, i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu, tik
ispod praga čujnosti, ali sada ga je čuo, i činilo se da mora da se preda, da mora da popusti,
da mora da stane.No, ipak je i dalje s mukom odmicao, spotičući se uz dugačku, zamagljenu
uzbrdicu. Učinilo mu se, za tren, da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti, i da ispred sebe
čuje neki glas, negde odozgo, kako ga doziva:
"Dođi! Dođi!"
On pokuša da odgovori, ali nije imao glasa. Bleda svetlost je u međuvremenu postala
jasnija,i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega, nije mogao da vidi zidove, ali video je
kapiju. Ugledavši je, zastao je, a gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za
bokove, pokušavajući, da ga konačno zgrabi s leđa. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu
svetlost, kroz vrata. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom, ali noge ga
više nisu držale. Zatetura se, mašući rukama, pokušavajući da se uhvati za nešto, bilo šta.
Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. On oseti kako pada, i oseti kako
ga nešto pridržava u padu, ali um, potpuno iscrpljen, skliznu mu nekuda, u tamu.

7. SOKOLOV LET

Ged se probudi i dugo ostade da leži, svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti
budan, budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi, i da je divno što vidi blistavu
prostranu, ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Osećao je kao da lebdi kroz tu
svetlost, ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama. Najzad razabra da se nalazi u
postelji, ali u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. Bila je postavljena na okvir sa
četiri visoke, izrezbarene noge, a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni
paperjem, i baš zato mu se učinilo da lebdi. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin,
da ga zaštiti od promaje. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane, i
Ged je mogao da vidi sobu, sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka
prozora vidio je pustaru, ogolelu i smeđu, sa belim mrljama snega tu i tamo, obasjanim
slabim, zimskim suncem. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje, jer je pogled iz nje
dopirao daleko preko pustare.
Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u
krevetu, i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea, kao kralj. Na stolici pored postelje
ležale su čizme od ševroa i ogrtač, postavljen krznom od pelavija, spremni da ih obuče. On
ostade još malo da sedi, pomućena uma kao čovek koji je omađijan, a onda ustade i
posegnu da štapom. Ali, štapa nije bilo.
Desna ruka, iako namazana melemima i previjena, bila je puna opekotina i na dlanu i
po prstima. Tek tada oseti da ga ruka boli, i da je sav kao izlomljen. On opet malo postoja,
ne mičući se. Onda prošapta, ne suviše glasno, i bez mnogo nade:
"Hoeže... Hoeže..." Jer, nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca, nemušte
dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. Da li je sve vreme bila uz
njega sinoć, dok je bežao? I da li je to bilo sinoć, ili pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio
zamagljen i sve se u njemu izmešalo, gebet, gorući štap, trčanje, šaputanje, kapija. Ničega
se više nije jasno sećao. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. On još
jednom prošapta ime svog ljubimca, ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade, i oči mu se
ispuniše suzama.
Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. Drugo mu se umilno odazva, odmah
pred vratima njegove sobe. Vrata iza njega se otvoriše, na drugoj strani sobe, i uđe neka
žena.
"Dobrodošao, Jastrebe", pozdravi ga ona, smešeći se.
Bila je mlada i visoka, obučena u belo i ukrašena srebrom, i srebrna mreža joj je kao
kruna ležala na kosi, koja je padala pravo niz ramena, kao crni vodopad.
Ged se ukočeno pokloni.
"Rekla bih da si me zaboravio."
"Zaboravio vas, Gospo?"
Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti,
onu gospu ostrva O, koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na
Rouik. Bila je kao nežni, svetlucavi plamičak sveće, ali ova žena je bila poput blistavog
punog meseca.
"Tako sam i mislila", reče ona, smešeći se i dalje. "Ali, iako si zaboravan, budi
pozdravljen kao stari prijatelj."
 "Gde sam ja?" upita Ged, još ukočen i teško izgovarajući reči. Bilo mu je teško da
razgovara s njom, a bilo mu je teško i da skine pogled s nje. Kraljevsko odelo koje je imao
na sebi bilo mu je neobično,kamene ploče na kojima je stajao nepoznate, čak je i vazduh
koji je udisao delovao nekako strano, kao da nije više bio on sam, onaj isti koji je nekada
bio.
"Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. Moj muž i gospodar, po imenu Benderesk,
vladar je ove zemlje, koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever, sve do planinskog
lanca Os, i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. A što se mene tiče, ovde u
Oskilu me zovu Seret, što na njihovom jeziku znači Srebrna. A tebe su, znam, nekada zvali
Jastreb, i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca."
Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati:
"Ni sam ne znam šta sam. Nekada sam imao moć.Ali, sad sam je izgubio, čini mi se."
"Ne! Nisi je izgubio, ili jesi samo privremeno, da bi ti se vratila desetostruko jača.
Ovde si, prijatelju, bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. Ova kula je opasana
moćnim zidovima, i nisu svi napravljeni od kamena. Ovde se možeš odmoriti i opet
prikupiti snagu. Ovde, takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu, i štap koji ti u ruci neće
sagoreti u pepeo. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. Hajde sa mnom, da ti
pokažem naš posed."
Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže, dirnut obećanjem koje se
naslućivalo u samom njenom glasu. I on poslušno pođe za njom.
Soba mu je zaista bila visoko u kuli, koja se poput oštrog zuba uzdizala na samom
vrhu brda. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište, pa kroz raskošne
odaje i dvorane, mimo visokoh prozora koji su gledali na sever, zapad, jug i istok, preko
smeđih brda koja su se protezala, bez i jedne jedine kuće ili drveta, jednolično i oštro
ocrtana, sve do sunčanog,zimskog neba. Jedino su daleko na severu neki mali, beli šiljci
štrčali u plavetnilu, a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora.
Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa, svi do jednog bili
su bledunjavi, hladnokrvni Oskiljani. Ona je takođe imala belu kožu, ali za razliku od njih
dobro je govorila hardijski,čak, kako se Gedu činilo, sa naglaskom Gonta. Kasnije istoga
dana dovela ga je pred svoga muža, Bendereska, kralja Terenona. Tri puta stariji od nje,
beo kao kost, tanak kao kost, mutnih očiju, kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno,
zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. A posle toga kao da više nije
imao šta da kaže, nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima, ni o neprijatelju koji ga je
dognao dovde, a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret.
Ako je u tome bilo nečega čudnog, onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je
obilovalo i to mesto, kao i sam njegov boravak u njemu. Gedov um kao da se za sve to
vreme nije razbistrio. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Pukim slučajem je dospeo
u ovu utvrđenu kulu,ali slučaj, ipak, kao da je bio isplanira, ili je dospeo po nekakvom
planu, ali plan se odvijao kao slučajno. Krenuo je na sever, nepoznati u Ormiju mu je kazao
da ovde potraži pomoć, jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega, Skiorh ga je doveo.
Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili, možda, nije ništa, da li
su to on i njegov lovac, obojica, bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći, on idući
za tim mamcem a senka idući za njim, i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio
odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo, jer senka, kao što reče Seret, nije imala pristup u
Dvor Terenona. Nije oseetio nikakav nagoveštaj, niti opasnost, od njenog vrebajućeg
prisustva, sve od kako se probudio u kuli. Ali šta ga je, onda, dovelo ovamo? Jer, ovo nije
bilo mesto na koje se može slučajno natrapati, iako su mu misli bile pomućene, toliko je
mogao i sam da uvidi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Kula je stajala
visoka i odvojena od sveta, a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od
Nešama, koji joj je bio najbliži grad. Niko nije dolazio u utvrđenje, niti je iko odlazio iz
njega. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru.
Kroz te prozore je gledao Ged,dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli, dan da
danom, dosađujući se, s bolom u srcu i večito smrznut. U kuli je stalno vladala hladnoća,
uprkos svim tepisima, tapiserijama, raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim
ognjištima. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti, prodirala do srži, i nikako se nije
dala otkloniti, jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem, kako
je bio pobeđen, i kako je pobegao. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka, a u
sredini namrštenog Arhimaga Genšera, a s njima su bili i Nemerl, i Ogion i vračara koja ga
je naučila prvoj bajalici, svi su gledali u njega, a on je znao da je izigrao njihovo poverenje.
Pokušao je da se odbrani, govoreći: "Da nisam pobegao, senka bi me zaposela, već je
raspolagala svom Skiorhovom snagom, kao i delom moje, i nisam mogao da je nadjačam,
znala je i moje ime. Pobegao sam. Gebet,čarobnjak bila bi stravična moć, usmjerena na zlo i
uništavanje. Morao sam da pobegnem." Ali, niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu,
nije mu odgovarao,i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada, bez prestanka i
oskudno, na zemlji ispod njegovih prozora, sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako
raste u njemu, sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora.
I tako je boravio sasvim sam mnogo dana, ophrvan mučninom. Kad bi silazio iz sobe
bivao je ćutljiv i ukočen. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala, i u tom raskošnom,
ukusno nameštenom, sređenom i čudnom Dvoru, osećao je u punoj meri da beše rođen i
odrastao kao čobanin.
Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam, a kada više nije mogao da
podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada, Seret bi se često sastajala s njim u
nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz
kamina, na nekom od nižih spratova kule, i tu bi sedeli i razgovarali. U Gospodarici zamka
nije bilo veselosti, često se smešila, ali se nikada nije glasno nasmejala, ali je ipak umela da
razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. U njenom društvu bi prestajao da bude
ukočen i da se stidi. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana, dugo i spokojno,
natenane, malo podalje od dvorkinja koje su stalno pratile Seret, kraj kamina ili kraj
prozora u jednoj od soba visoko u kuli.
 Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama, izlazeći samo ujutro da prošeta
gore,dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka, poput nekog starog vrača koji je
prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za
večeru ćutao je, podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu. Tada bi Ged
osetio sažaljenje prema njoj. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu, kao bela ptičica kojoj
su podsekli krila, kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je samo jedan od
predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. Kad bi ih gospodar zamka napustio, Ged je
ostajao s njom, pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona
pokušavala da razvedri njega.
"Kakav je to dragi kamen po kome se zove vaš zamak?" upitao je jednom, dok su
sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima, u
trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama.
"Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven."
"Nisam. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice."
"Ah, taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. Hajdemo, hoćeš li da ga vidiš?"
Nasmešila se, malo podrugljivo, malo ga začikavajući, kao da se i sama pomalo plaši,
i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule, a onda još niže, niz
stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju, koje nikada do tada ne beše vidio.
Otključala ih je srebrnim ključem, gledajući pri tom naviše u Geda, s istim onim smeškom,
kao da ga čika da uđe za njom.Iza vrata je bio kratak prolaz, a zatim još jedna vrata, koje je
otključala zlatnim ključem, a iza njih, opet treća vrata, koja je otključala pomoću jedne od
Velikih reči za skidanje čini. Iza tih poslednjih vrata, u svetlosti njene sveće pred njima se
ukaza mala prostorija, kao tamnička ćelija, pod, zidovi, tavanica, sve od neugačane stene,
bez nameštaja, prazna.
"Vidiš li ga?" upita Seret.
Dok se Ged osvrtao po sobici, njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od
kamnenova kojima je bio popločan pod. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali , težak,
bezobličan kamen iz kaldrme, ali on ipak oseti njegovu moć, kao da mu se glasno obratio.
Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća. To je bio kamen,temeljac kule.
Bilo je to srce svega u njoj, i ono je bilo ledeno, strahovito ledeno, ničim se ta sobica ne bi
mogla zagrejati. Bila je to zaista prastara stvar, jedan grozni i starodrevni duh bio je
zarobljen u tom komadu stene. Nije odgovorio Seret ni da ni ne, već je samo stajao
nepomično, i ona ubrzo, bacivši hitri, radoznali pogled na njegovo lice, ispruži ruku i
pokaza mu ga
"Evo, to je Terenon. Zar te čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u
najdubljoj odaji naše riznice?"
Ged ništa ne odgovori, stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskušavala,
ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen, čim može o njemu tako lako da priča.
Nije ga dovoljno poznavala, i zato ga se nije bojala.
"Kaži mi, kakve su njegove moći", upita on najzad.
 "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. Nastao je
onda kad i sam svet, i trajaće do kraja sveta. Vreme za njega ne znači ništa. Ako na njega
položiš ruku i postaviš mu neko pitanje, odgovoriće ti, već prema moći koja je u tebi. Ima
glas, ako umeš da ga čuješ. Govoriće ti o svemu što je bilo, što jeste i što će doći.
Predskazao je i tvoj dolazak,daleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. Hoćeš li sada
da mu postaviš neko pitanje?"
"Neću."
"Odgovoriće ti."
"Nemam pitanje koje bih mu postavio."
"Ja mogu da ti ga kažem",reče Seret, svojim blagim glasom.’’ Pitaj ga kako da pobediš
svog neprijatelja."
Ged je stajao ćutke.
"Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje, a on odgovori:
"Da, bojim se."
U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije, opasane zidom od vradžbine i kamena, i
svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci, Seret ga pogleda opet, očima koje su
blistale.
"Jastrebe", reče ona, "ne, ne bojiš se."
"Ali, neću da govorim s tim duhom", odvrati Ged, i gledajući je pravo u oči, nastavi
ozbiljno i hrabro: "Gospo moja, taj duh je zapečećen u steni, a stena zatvorena činima
vezivanja i činima oslepljenja,i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima
utvrđenja i pustinjom, ne zato što je dragocen, već zato što iz njega može da potekne
veliko zlo. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. Ali ti, koja si mlada i dobrodušna,
nikada ne smeš dotaći tu stvar, ne smeš je čak ni pogledati. Neće ti doneti dobra."
"Već sam ga dodirivala. Već sam mu se obraćala, i slušala šta mi kaže. Nije mi naneo
nikakvo zlo."
Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze, sve dok nije dunula u sveću, pod
svetlošću baklji na širokom stepeništu kule. Nisu mnogo govorili na rastanku.
Te noći Ged je malo spavao. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku, tu pomisao je, šta
više, potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala,slika Kamena
na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća, blistavog i osenčenog, okrenutog
k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio
njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen, da li je to bio izraz prezira ili bola.
Kada je napokon legao da spava, svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led, i
stalno se trzao iz sna u mraku, misleći na Kamen i na Sertine oči.
Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera, osvetljenoj, ovoga
puta, suncem na zalasku, gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja,
sedeči za razbojem ili igrajući se raznih igara.On joj se obrati:
"Gospodarice Seret, uvredio sam vas. Oprostite mi."
 "Ne", odgovori ona zamišljeno, pa ponovi: "Ne..." Naredi potom dvorkinjama da odu,
i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu.
"Dragi goste, prijatelju moj", reče mu, "veoma si vidovit, ali možda ne vidiš sve što bi
trebalo. Na Gontu, na Rouku, uče se vrhunska magijska znanja. Ali se ne uče sva magijska
znanja. Ovo je Oskil, Gavranzemlja, ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski, magi ne
upravljaju njome, a ni ne znaju mnogo o njoj. Ovde se događaju stvari o kojima ne govore
Veliki majstori Predanja sa juga, i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima
Imenovanja. Ono što ne znamo, u nama budi strah. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde, u
Dvoru Terenona. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali, ne ti. Ti si se rodio sa moći da
upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi. Zato se sada i nalaziš ovde."
"Ne razumem."
"Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Ja ću
biti otvorena. Dođi, sedi tu pored mene."
On se spusti pored nje u duboki, jastucima obloženi okvir prozora. Zraci sunca na
umoru sjali su pravo u prozor, oblivajući ih bleštavilom bez topline, na pustarama ispod
njih, koje su već tonule u senku, sinoćni sneg je ležao neotopljen, kao mutna bela skrama
preko lica zemlje. Sada je govorila veoma tiho.
"Benderesk je kralj i naslednik Teranona, ali on ne može da ga upotrebi, ne može da
ga natera da ga u svemu sluša. Ne mogu ni ja, ni sama ni zajedno s njim. Ni on ni ja
nemamo ta znanja i tu moć. Ali, ti imaš i jedno i drugo."
"Otkud to znaš:"
"Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On
poznaje svog gospodara. Čekao je na tebe. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio,na
onoga ko će vladati njime. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova
pitanja i da učini ono što od njega traži, taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom,
snagu da smrvi svakog neprijatelja, smrtnog ili sa drugog sveta, vidovitost, znanje,
bogatstvo, vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili
ništa, tvoje je, samo ako ushtedneš."
Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega, i njen ga pogled prostreli tako da je
sav zadrhtao, kao od zime. Ali nije bilo straha na njenom licu, već kao da je tražila pomoć
od njega, mada isuviše ponosita da to i prizna. Ged je bio zaprepašćen. Dok je govorila,
položila je svoju ruku na njegovu, dodir joj je bio lak, i počivala je,uzana i bleda, u njegovoj
snažnoj,tamnoputoj šaci. On molećivo reče:
"Seret! Nemam ja toliku moć kao što ti misliš , odbacio sam čak i onu koju sam imao.
Ne mogu ti pomoći, nisam ti ni od kakve koristi. Ali ovo dobro znam, Prastare Sile zemlje
nisu za ljude. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo, i ako budemo raspolagali
njima, delovaće pogubno. Zla sredstva, zli ciljevi. Ja nisam bio ovamo privučen, već
doteran, i sila koja me je dognala radi mi o glavi. Ne mogu ti pomoći."
"Onaj koji odbaci svoju moć, ponekad stiče moć koja je daleko veća", odgovori ona
smešeći se,kao da su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija. "Ja možda bolje od
tebe znam šta te je ovamo dovelo. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On
je bio glasnik,sluga Teranona. I sam je nekada bio čarobnjak, ali je odbacio svoj štap da bi
postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. I ti si došao na Oskil, i u pustari si
pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom, i jedva smo uspeli da te spasemo,
jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili, i već je preuzelo mnogo tvoje
snage... Samo senka može da pobedi senku. Samo tama može da pobedi tamu. Slušaj,
Jastrebe! Šta ti je, dakle potrebno, da nadjačaš tu senku, koja vreba na tebe ispred ovih
zidina."
"Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam. Njeno ime."
"Teranon, koji zna sva rođenja i smrti, i sva bića pre i posle smrti, nerođena i
neumiruća, i osvetljeni i mračni svet, on će ti reći to ime."
"A po koju cenu?"
"Nema nikakve cene. Kažem ti da će te slušati, da će ti služiti kao rob."
Potresen i rastrzan dvoumicom, nije joj ništa odgovorio. Sada mu je uzela ruku u obe
svoje, gledajući ga pravo u lice. Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja, a i
sam vazduh je postao nekako gust,ali njeno lice se sve više žarilo od oduševljenja i trijumfa
dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. Tiho je prošaptala:
"Bićeš najmoćniji među ljudima, kraljevaćeš nad svima. Vladaćeš, a ja ću vladati
zajedno s tobom..."
Ged iznenada skoči, i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu
odakle je mogao da vidi, tik iza ugla na zidu dugačke odaje,odmah uz vrata, starog
gospodara Teranona, koji je tu stajao i prisluškivao, smejuljeći se po malo. Gedu se smesta
razbistriše i vid i um, i on spusti pogled na Seret.
"Jedino svetlost može da pobedi tamu", izgovori on, mucajući." ... Svetlost."
I dok je još govorio,ugleda, jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je
podarila videlo,kako je, u stvari, zaista bio privučen na to mesto, domamljen, kako su
upotrebili njegov strah da bi ga vodili, i kako bi ga,kada bi ga se jednom dokopali, držali
zatočenog. Spasli su ga od senke, ali samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre
nego što postane rob Kamena. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju, tada bi oni
pustili senku da uđe, jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. Da je samo jednom dodirnuo
Kamen, ili mu se obratio, bio bi potpuno izgubljen. Ali, kao što senka nije bila u stanju da
ga sasvim sustigne i ščepa, tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede, ne sasvim. Gotovo
se bio predao, ali ne sasvim. Nije prihvatio. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada
dušom koja ne pristane na njega.
Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali, koji su prihvatili, i gledao čas u jedno
čas u drugo, dok Bendereks najzad nije prišao.
"Rekao sam ti, Seret",suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi, "da će ti se
izmigoljiti iz ruku. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. A i ti su budala, ženo sa Gonta,
ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene, i da nas zarobiš svojom lepotom, i
upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. Ali ja sam Gospodar Kamena, i ovako ja postupam sa
nevernom ženom:
‘’Ekavroe ai oelvantar..."
Bila je to bajalica Pretvaranja, i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu
koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar, u svinju ili kučku ili blebetavu
babuskeru. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole, izgovorivši
pritom samo jednu jedinu reč. I premda nije imao štap, i mada je bio u stranoj i zloj zemlji,
kojom je vladala moć mračnih sila, njegova volja ipak nadjača. Benderesk ostade
nepomičan, a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret, iako ništa više nije
video.
"Hodi", reče ona drhtavim glasom, "Jastrebe, hodi brzo, pre nego što prizove Sluge
Kamena..."
I kao da se u odjek začu nekakav šapat, koji stade brzo strujati kroz kulu, kroz njene
kamene zidove i podove, suvi drhtavi šapat, kao da je sama zemlja progovorila.
Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike, niz
dugačko, spiralno stepenište. Izleteli su u dvorište, gde je poselednji, srebrnasti odsjaj
dana počivao nad utabanim, prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put,
namrgođeni i postavljajući pitanja, kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv
svoga gospodara.
"Smrkava se, Gospo", reče jedan, a drugi dodade:
"Ne možete izjahati u ovo doba."
"Sklanjaj mi se sa puta, ološu jedan!" dreknu Seret, i progovori odesečnim oskilskim
jezikom. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje, uvijajući se, a jedan od njih glasno kriknu
od bola. Uhvatila je Geda za ruku, ali on uspori.
"Kakve si čini bacila na njih?"
"Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž, umreće od toga. Brzo, poslušaj me.
On će pustiti na nas Sluge Kamena, a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj.
Brzo!"
Ged nije razumevao šta mu govori, jer pred njegovim očima začarana kapija beše
jasno vidljiva, kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. On provede Seret
kroz njega, pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu, i zatim, izgovorivši reč
Otvaranja, provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu.
Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona, Seret
se promeni. Na sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa, ali se toj lepoti pridružio
nekakav svirepi, veštičiji izgled, i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija,
kći veštice sa Oskila, koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće, i
poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. Ali, nije se više mnogo obazirao
na to, jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline, svako čulo bilo mu je na oprezu,
tragajući za onim dušmaninom, senkom, koja ga je čekala negde tu, ispred magijskih
zidova. Možda je to još bio gebet, obučen u mrtvog Skiorha, ili se možda sama senka skriva
u sve gušćoj tami, vrebajući na njega, da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim
živim telom. Osećao je njenu blizinu, ali je nije video. Ali, dok je tako osmatrao, opazi nešto
malo i crno, upola zatrpano snegom, samo nekoliko koraka od kapije. On se saže i nežno ga
podiže obema rukama. Bio je to otak, čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene
krvi, a telašce ukočeno, hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci.
"Pretvori se u nešto! Pretvori se, oni nas sustižu !" vrisnu Seret, zgrabivši ga za ruku
i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. Iz
puškarnica u njenom prozemlju izlazile su, puzajući, neke crne prilike, i razmahujući
dugačkim krilima, polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova, upućujući se ka Gedu i
Seret, koji su, nezaklonjeni, stajali na padini brda. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli
postajao je sve glasniji, to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala.
Gedovo srce stade da se nadima od gneva, surovog besa uperenog protiv svih tih
svirepih, ubilačkih stvorova koji su ga varali, hvatali u zamku, lovili i proganjali.
"Pretvori se!" vrisnu na njega Seret, a ona sama nakon brze i zadihane bajalice,
smanji se i preobrazi u sivog galeba, i odlete. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu, krhku
travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. Tu travku
on podiže u vazduh, i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom, travka poče da raste,
da deblja, i kad je završio, u ruci mu se nalazio ogroman štap, štap, štap čarobnjaka.
Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora
Teranona oboriše na njega, lepršajući krilima, po kojima je on mlatio svojim štapom, sijao
je samo belom magijskom vatrom, koja ne sagoreva, već samo razgoni tminu.
Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo, nakazna čudovišta, koja su pripadala
dobu starijem od nastanka ptica, zmajeva i ljudi, odavno zaboravljena u osvetljenom svetu,
ali sada ponovo prizvana prastarom, zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. Zaokupila
su Geda, obrušavajući se na njega iz visina. Osećao je kako im kandže, nalik na srpove,
šibaju vazduh oko njega, i pozli mu od njihovog mrtvačkog smrada.Žestoko im se odupirao
i udarao po njima, odbijajući ih od sebe plamenim štapom, stvorenim od njegovog besa i
jedne divlje travke. A onda se sva ta bića iznenada, odjednom, uzdigoše u vazduh, kao
gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu, i odletoše, ćutke, tako da im se
čulo samo lepetanje krila, u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Njihova
ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo, ali su, u stvari, leteli veoma brzo i svaki
zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao kroz vazduh. Nije bilo galeba koji mogao
dugo da prednači toj ubitačnoj brzini.
Hitro, kao što je jednom učinio na Rouku, Ged se pretvori u ogromnog sokola, ne u
jastreba, kao što su ga zvali,već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela, kao misao. Poleteo
je svojim prugastim, oštrim, snažnim krilima goneći progonitelje. Smračilo se, i zvezde su
sve jasnije sijale između oblaka. Daleko pred sobom ugledao je crno jato, nepravilnog
oblika, kako se obrušava naniže, ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. Ispod te crne grudve
ležalo je more, izbledelo u poslednjim, pepeljastim odsjajima dana. Soko Ged hitro sunu
pravo na stvorenja Kamena, i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih, kao
što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Ali, već su se bila
dokopala svoga plena. Kljun jednoga je bio krvav, a belo perje prilepljeno za kandže
drugoga, i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora.
A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda, naletajući na njega brzo i nevešto,
ispruživši i razjapivši čelične kljunove. On, pak, uzdižući se u polukrugu iznad njih, ispusti
krik sokola, krik prkosnog besa, a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se
iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru.
Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu, krešteći, a zatim jedno po
jedno počeše tromo da odleću natrag, ka kopnu, pa iznad pustare. Prastare sile ne mogu
prelaziti preko mora, jer svaka je vezana za po jedno ostrvo, za određeno mesto, pećinu, ili
kamen, ili vrelo. I tako se crne spodobe vratiše u zamak, u kome je Gospodar Teranona,
Benderesk, možda zaplakako kad su se vratili, a možda se i smejao. Ali Ged je produžio
dalje, na krilima sokola, ispunjen besom sokola, kao strela koja ne pada, kao
nezaboravljena misao, preko Oskilskog mora, sve dalje na istok, kroz zimski vetar i noć.

Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi, sa svojih jesenjih lutanja. Tokom godina
postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. Novi gospodar Gonta, dole, u gradu, nije uspeo da iz
njega iščupa ni jednu jedinu reč, iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da
mu mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ogion, koji je
razgovarao sa paucima u mreži, i koga su videli kako učtivo pozdravlja pojedino drveće,
nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva, koji je otišao nezadovoljan. Možda je i u
samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti, jer čitavo to leto i jesen
proveo je sasvim sam, gore u planini, i tek sada, uoči Sunčeve povratnice, vratio se na svoje
domaće ognjište.
Sledećeg jutra, nakon svog povratka, ustao je kasno, i želeći da popije šolju čaja od
site, iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće.
Po ivicama malog, uzburkanog vrela bio se nahvatao led, a po vlažnoj mahovini između
kamenja popadali cvetići od inja. Dan je već uveliko bio odmakao, ali sunce još čitav sat
neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena, sav zapadni Gront, od morske obale
do planinskog vrha, bio je bez sunca, utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Dok je mag
tako stajao iznad izvora, gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru, preko luke i u
pravcu sivih morskih daljina, iznad njega se začu neko lepetanje krila. On podiže pogled i
malo uzdigne ruku. Ogromni soko se spusti, snažno udarajući krilima i smesti mu se na
ručni zglob. Držao se na njemu kao da je izvežbana, lovačka ptica, ali nije nosio oko vrata
nikakvu prekinutu uzicu, traku ili praporac. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak,
prugasta krila su mu podrhtavala, okruglo, zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje.
"Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. "Pođi sa mnom..." I, još dok je
govorio, soko ga pogleda pravo u oči, i Ogion za trenutak zaneme.
"Mislim da sam ti ja nekad dao ime", promrmlja on, a onda žurnim korakom krenu
ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola na ruci. Tu ga namesti da stane iznad
ognjišta, bliže toploti vatre, i ponudi mu vode. Ali soko ne htede da pije. Onda Ogio poče da
baca čini, veoma polako, ispredajući magiju više rukama nego rečima. Kada je basma bila
završena i istkana do kraja, on tiho reče:
"Gede’’, ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. Sačekavši malo, on se naglo
okrete, ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre, bezizrazna pogleda i tresući se
celim telom.
Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna, svile i srebra, ali svu izderanu
i ukrućenu od morske soli, I stajao je tako, ispijen i pognut, sa kosom koja mu je mlitavo
visila oko lica u ožiljcima.
Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač, povede ga do sobice,niše u
kojoj je njegov šegrt nekada spavao, i položi ga na slamaricu,pa promrlja neku bajalicu za
spavanje i ostavi ga. Nije mu rekao nijednu reč, jer je znao da Ged sada ne poseduje dar
ljudskog govora.
Kad je bio mali Ogion je, kao i svi dečaci, mislio je samo prijatna igrarija kad se
pretvori u bilo šta, čoveka ili životinju,dvro ili oblak, i da će tako moći da se igra hiljadama
bića. Ali kad je postao čarobnjak shvatio je u čemu je opasnost te igre, u kojoj čovek može
da izgubi vlastito biće, i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. Što duže
čovek ostane u obliku koji nije njegov, to je veća opasnost da takav i ostane. Svaki
čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja, koji je uživao da uzima na
sebe oblik medveda, i činio to sve češće, sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se
ugasio, i jednom je i ostao preobražen u medveda, i ubio svog vlastitog malog sina u šumi,
pa su ga zato ulovili i smakli. I niko ne zna koliko su, delfina što skaču u vodama
Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi, mudri ljudi, koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje
ime, obuzeti radostima neumornog mora.
Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike I besa, i kad je
odleteo sa Oskila, samo je jedno imao na umu, da pobegne i od Kamena i od senke, da
pobegne iz te hladne, prevrtljive zemlje, da se vrati kući. Divljina i bes pravog sokola bili su
nalik njegovom,i postali su zaista njegovi,a njegova želja da odleti postala je sokolova želja.
I tako je preleteo Enladu, sletivši samo jednom da se napije iz usamljenog šumskog vrela i
smesta uzletivši ponovo,od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. Tako je
preleteo ogromni morski zaliv, nazvan Čeljusti Enlade, i nastavio sve dalje i dalje, na
jugoistok, dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane, a brda Andrada još
nejasnije ocrtavala s leva, a ispred njega ništa sem mora, sve dok najzad, daleko ispred
njega, nije iz talasa počeo da raste jedan jedini, nepomični val, sve više i više , beli vrh
Gonta. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu, sve vreme tokom tog dugog leta
nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima, i zaboravivši vlastite misli znao
samo za ono za šta i soko zna, glad, vetar i pravac kojim leti.
Sleteo je na prvo mesto. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu,
gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka.
 Ćutao je, i bio nekako sav podivljao, kad se probudio. Ogion još ne beše progovorio
ni reč sa njim, već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre,
mrzovoljan baš kao ogromni, umorni, natmureni soko. Kada je pala noć, zaspao je. Trećega
jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag, zagledan u plamen, i rekao:
"Učitelju..."
"Dobro mi došao, dečko", odgovori Ogion.
"Vratio sam ti se kakav sam i otišao , obična budala", nastavi mladić, a glas mu je bio
promukao i dubok. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane
ognjišta, njemu preko puta, i poče da kuvačaj za obojicu.
Sneg je bio napadao,prvi te zime na nižim obroncima Gonta. Kapci na Ogionovim
prozorima su bili čvrsto zamandaljeni, ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po
krovu, i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. Dugo su proveli tako,
sedeći kraj vatre, i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako
je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka, pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije
postavio neko pitanje, i kad je Ged završio, ostao je još dugo da sedi ćutke, utonuo u misli.
Onda je ustao i stavio na sto hleb, sir i vino, pa su njih dvojica jeli. Kad su završili i soba
bila raspremljena, Ogion progovori.
"Gadne ožiljke nosiš, dečače", reče on.
"Nisam dovoljno jak, ne mogu protiv te senke", odgovori Ged. Ogion zavrte glavom i
opet poćuta izvesno vreme. Najzad ponovo progovori.
"Čudno", reče on, "baš čudno. Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog
čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu, tamo na Oskilu. Imao si snage da se odupreš
mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. A na Pendoru si imao
dovoljno snage da se suprostaviš zmaju."
"Na Oskilu sam imao sreće, a ne snagu", odvrati Ged, i opet zadrhta pri pomisli na
smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. "A što se tiče zmaja,
njemu sam znao ime. Ali to zlo, ta senka koja me proganja,nema imena."
"Sve ima svoje ime", napomenu Ogion, sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da
ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer, da su te zle sile, kao što je bila ona koju je
oslobodio, bezimene. Zmaj od Pendora mu je, doduše, ponudio da mu otkrije ime senke, ali
on nije mnogo polagao na tu ponudu, a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu
Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna.
"Ako senka uopšte ima ime", reče on najzad, "sumnjam da će stati i kazati ga..."
"Ne, to neće", odgovorio Ogion. "Ali, ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. A ipak ga je
znala. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu, i to onim koje sam ti ga dao. Čudno, baš
čudno..." On opet utonu u misli. Najzad, Ged prekide ćutanje.
"Došao sam da tražim savet a ne utočište, Učitelju. Ne želim da senku navedem na
tebe, a ona će se uskoro pojaviti, ako ostanem. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe..."
"Ne, to je bilo samo njeno predskazanje, senka senke. Sada više ne bih mogao da je
isteram. Sada to možeš samo ti."
 "Ali, ja sam bespomoćan pred njom. O, ima li gde neko mesto..." On umuknu još pre
nego što je izgovorio svoje pitanje.
"Nema mesta na kome bi bio nezbedan", nežno mu odgovorio Ogion. "I nikada se
više nemoj pretvarati u nešto drugo, Gede. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće. Skoro je
i uspela, kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola. Ne, zaista ne znam kuda treba da
kreneš. Ali, nagađam šta bi trebalo da uradiš. I teško mi je da ti kažem."
Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom, i Ogion napokon izgovori.
"Moraš se okrenuti."
"Okrenuti se?"
"Ako nastaviš i dalje napred, ako i dalje budeš bežao, kud god utekneš naići ćeš na
zlo i na opasnost, jer ono te goni pred sobom, ono bira za tebe put kojim ćeš ići. Moraš ti
početi da biraš. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. Umesto da budeš lovina, postani ti
lovac."
Ged ostade bez reči.
"Na izvoru reke Ar dao sam ti ime", nastavi mag, "reke koja se spušta sa planine
prema moru. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put, ali neće to nikada znati ako se ne
okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. Da ne bi postao iver
koji bujica baca i nosi tamo,amo, on mora postati bujica sama, i to čitavim vodotokom, od
izvora do uvira u more. Vratio si se na Gont, i vratio si se meni, Gede. A sada se okreni, i
potraži izvor, i ono što leži ispred tog izvora. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga."
"Tu, Učitelju?" zapita Ged, a glas mu je bio ispunjen strahom. "Gde je to tu?"
Ogion nije odgovorio.
"Ako se okrenem", progovori Ged, pošto je opet proteklo izvesno vreme, "ako, kao
što ti kažeš, od lovine postanem lovac, mislim da lov neće dugo trajati. Pa ona jedino i želi
da se sretnemo licem u lice. I već je dvaput uspela u tome, i već me je dvaput pobedila."
"Treći put je magijski", odvrati Ogion.
Ged se ushoda po sobi gore,dole, od ognjištado vrata, od vrata do ognjišta.
"A ako me potpuno pobedi", nastavi on, prepirući se možda sa Ogionom, a možda i
sa samim sobom, "preoteće moje znanje i moju moć, i iskoristiće ih. Za sada ona ugrožava
samo mene. Ali ako uđe u mene i zaposedne me, preko mene će moći da učini ogromna
zla."
"Tako je. Ako te pobedi."
"Ipak, ako opet pobegnem, ona će me sigurno opet pronaći... A svu svoju snagu
trošim na bežanje." Ged je još malo hodao, a onda se naglo okrenu i, krenuvši pred
maga,svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na
Ostrvu mudraca, ali ti si mi jedini i istinski učitelj, Ogione." Izgovorio je to s ljubavlju i pun
neke svečane radosti.
"Dobro", reče Ogion. "Sada si to shvatio. Bolje ikad nego nikad, Ali, na kraju ćeš ti
meni postati učitelj." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala, obesi nad nju
čajnik da provri, i,navlačeći kožuh, izjavi:
 "Moram napolje da se pobrinem za koze. Pazi na čajnik, dečko."
Kada se vratio, sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih
čizama od jareće kože, držao je u ruci dugački, grubo otesani kolac od tisovine. Do kraja
tog kratkog zimskog popodneva i opet, posle večere, ostao je da sedi radeći uz svetlost
lampe, obrađujući kolac nožem, kamenom plavcem i bajalicama. Mnogo puta je rukama
prevlačio preko drveta, kao da traži neki nedostatak. Često je, radeći, tiho pevušio, Ged ga
je slušao, još premoren,i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj
kolibi u selu Devet jova, da je napolju snežna noć, a kolibao svetljena vatrom,zagušljiva od
mirisa trava i dima, i da mu um pliva, polusneno, dok sluša dugo, tiho pevuckanje bajalica i
pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli, ili gubili,nekada
davno, na dalekim ostrvima.
"Evo", reče Ogion i pruži mu završen štap. "Arhimag ti jedao tisovinu,dobro je
izabrao, i ja sam ostao pri njegovom izboru. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za
strele, ali ovako je bolje. Laku noć, sinko."
Kada je Ged, koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti, nemo krenuo ka svojoj sobici,
niši, Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao, toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti:
"Srećan ti let, sokole moj mladi!"
U mrazovitu zoru, kad se Ogion probudio, Ged je već bio otišao. Ostavio je za sobom
samo poruku napisanu na način čarobnjaka,srebrnim runama na kamenu ognjišta, koje su
izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao:
"Učitelju, ja odoh u lov."

8. LOVAC

Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore, i pre
nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. Ogion mu je bio dao pristojne
gontijske čakšire, lanenu košulju i kožni kaputić, da ih obuče umesto onih gizdavih haljina
sa Oskila, ali Ged je, zbog putovanja po zimi, ipak zadržao gospodski ogrtač, postavljen
krznom pelavija. Tako zaogrnut, i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam,
prošao je kroz gradsku kapiju, a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu
morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. Uklonili su koplja u stranu i bez
pitanja ga pustili da uđe, prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu.
Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na
sever ili na zapad, u pravcu Enlade, Andrada, Oraneje. Svuda su mu odgovorili da nijedan
brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme, tako blizu Sunčeve povratnice, a u
Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci
ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena.
Ponudili su mu da ruča, na bedemima Pomorskog esnafa, čarobnjak,naime, retko
kada mora da traži ručak. Posedeo je malo u društvu nosača, brodskih dvodelja i
vraća,vremenaša, uživajući u njihovim sporim,oskudnim razgovorima, u njihovom
mumlavom gontijskom govoru. Žarko je želeo da ostane ovde, na Gontu, da se okane
čarobnjačkog zanata i pustolovina, da zaboravi na moć i užase i živi u miru, kao običan
čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. To mu je bila želja, ali volja mu je bila
drugačija. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu, niti u gradu, nakon što je video da u
luci neće naći nijedan brod. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo
seoce severno od grada Gonta, i tu počeo da se raspituje kod ribara, dok se konačno nije
javio jedan koji je imao čamac na prodaju.
Ribar je bio strog i namršten starac. Njegov čamac, dvanaest stopa dugačak i građen
na preklop, bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi, ali on ipak zatraži
visoku cenu za njega, bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih
opasnosti, za njega, za njegov čamac i njegovog sina. Jer, ribari sa Gonta se ne plaše ničega,
čak ni čarobnjaka, samo mora.
Ta bajalica obezbeđenja od mora, koju su visoko cenili u severnim delovima
Arhipelaga, nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa, ali ako je
ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti,onda
može da koliko,toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. Ged je dobro i pošteno
izveo bajalicu, radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana, ne izostavljajući ni najmanju
sitnicu, spokojno i strpljivo, iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima,
pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim, i kada i
gde. Kada je bajalica bila završena i čini bačene, bio se već veoma umorio. Tu noć je
prespavao u kolibi jednog ribara, u visećoj mreži od kitovih creva, i ustao u zoru,
zaudarajući poput osušene haringe, i sišao na molo ispod Stene Katnort, gde je ležao
njegov čamac.
Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta, nečujno, počela da raste na
njegovom dnu. Uskočivši u čamac, lako, poput mačke, Ged ispravi isušene daske i zarđale
kuke, koristeći se i oruđem i vradžbinama, kao što je nekada radio sa Pečvarijem na
Donjem Torningu. Seljaci se ćutke okupiše, ne baš suviše blizu, da posmatraju njegove
vešte ruke i slušaju tiho pevanje. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja, sve dok
čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. A onda je štap koji mu Ogion beše napravio
podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju, a popreko, preko
njega, postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. Sa te motke, odozgo naniže, istkao je na
razboju od vetra magijsko jedro, četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad
njihovih glava. Zatim, stojeći pored katarke, Ged zazva blagi magijski vetar. Brodić krenu
po vodi, okrećući se ka Stražarnim stenama, na izlazu iz zaliva. Kada zanemeli ribari
ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru, nošen jedrima poput vilinog konjica
koji je razvio krila, ote im se uzvik divljenja, i ispratiše ga vikom i osmesima, trupkajući
promrzlim nogama na ledenom vetru koji je duvao obalom, i Ged, osvrnuvši se za
trenutak,ugleda ih tamo, kako ga bodre, ispod mračne, izbrazdane gromade Stene
Katnorta, iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u
oblacima.
 Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene, gde
onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje, vraćajući se istim
putem kojim je i došao. Nije u tome bilo nikakvog plana, niti strategije, prosto je hteo da se
vrati istim putem. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila, senka je možda skretala, a
možda je i došla pravolinijski , ko je to mogao da zna? Ali, ukoliko se nije opet potpuno
povukla u carstvo snova, nikako nije mogla da promaši Geda, koji je dolazio otvoreno i
preko otvorenog mora, njoj u susret.
Kad već mora da se sretne s njom, želeo je da to bude na morskoj pučini. Nije bio
sasvim siguran zbog čega, ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. Iz mora su se
javljale oluje i čudovišta, ali ne i zle sile, potiču od zemlje. I ne postoji ni more ni bilo kakva
voda, rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. Smrt je sušno
mesto. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine, ta opasnost
i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane, čak i prednosti. I
kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila, mislio je, možda
će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega, i da ga
težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole, u tamnu morsku dubinu, iz koje se,
tako držana, nikada više neće moći da uzdigne. I tako će na kraju, svojom smrću, uništiti i
zlo koje je za života oslobodio.
Jedrio je preko uzburkanog mora, nad kojim su nisko visili oblaci, lebdeći unaokolo
kao ogromni velovi tuge. Sada više nije pokretao magijski vetar, već se koristio običnim,
prirodnim vetrom, koji je oštro duvao sa severozapada, i dokle god je, šapnuvši s vremena
na vreme samo jednu jedinu reč, uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne
razvije, ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. Da se nije koristio
tom magijom, imao bi velike muke da na onako uzburkanom moru održi kurs svom
trošnom i naherenom brodiću. Putovao je, tako, oštro motreći na sve strane. Ribareva žena
mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode, i posle nekoliko sati, kad je prvi put ugledao
Greben Kembera, jedino ostrvce između Gonta i Oraneje, najeo se i napio, sećajući se za
zahvalnošću ćutljive gontijske žene od koje beše dobio hranu.Nastavio je mimo maglovitog
obrisa ostrvca, skrećući sada već malo više na zapad, kroz vlagu koja je sipila unaokolo i
koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica,u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo
se samo tiho škripanje brodića, i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. Nije bilo
nijednog čamca da ga mimoiđe, ni ptice da proleti. Ništa se nije kretalo sem večito
uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom, oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada
je, u obličju sokola, leteo na istok, istim putem kojim je sada išao na zapad, i tada je gledao
pod sobom sivo more, isto kao što je sada, nad sobom, gledao sivo nebo.
Kad je pogledao unaokolo, nije video ništa ispred sebe, ustao je, promrzao i zamoren
od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak.
"Hajde, dođi", promrlja, "dođi, šta čekaš, Senko?" Nije bilo odgovora, u crnoj magli i
među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. Ipak je postojao sve više i više siguran da
nije daleko od njega, sledeći na slepo svoj stari trag. I odjednom on povika:
 "Evo me, ti sam ja, Ged, Jastreb, i prizivam svoju senku!"
Brod zaškripa, talasi zažamoriše, vetar tiho zviznu u belom jedru. Prolazili su minuti.
Ged je još čekao, ruke oslonjene na katarku od tisovine, pogleda netremice uprtog u kišicu
koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem, dolazeći sa severa. I dalje su prolazili
minuti. I tada, daleko nad vodom, pod kišom, ugleda senku kako mu se približava.
Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila, Skiorha, i sada ga više nije pratila
kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. Niti je imala ono obličje zveri, u kojem ju je prvi put
ugledao na Okruglom brdu Rouka, i koje ga je pratilo u snovima. Ali, sada je ipak imala
određeno obličje, čak po danu. Proganjajući Geda i boreći se s njim na pustari,iscrpila je
nešto moći iz njega, usisavši je u sebe, a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje, glasno i
na dnevnoj svetlosti, dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost, u svakom slučaju sada je
već donekle ličila na čoveka, iako nije bacala senku, pošto je senka bila ona sama. I tako mu
se približavala preko mora, iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta, nejasna, loše uobličena
prilika, koja je oprezno koračala po talasima. žmureći na vetru, dok je prilazila, a ledene
kišne kapi su prolazile kroz nju.
Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću, i pošto je on beše prizvao, Ged je
ugleda pre nego ona njega. Prepoznao ju je, kao što bi ona prepoznala njega, među svim
bićima, svim senkama.
U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se
bojao. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca, a talasi koji su jurili ispod nje
varali su mu vid, ali, ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža. Nije mogao da pogodi
da li se kreće ili stoji. Sada je već i ona njega ugledala. Iako nije mislio ni na šta drugo sem
na užas i strah od njenog dodira, ledenog, crnog bola kroz koji mu je oticao deo života, ipak
je stajao nepomično i čekao je. Iznenada,on glasno prizva magijski vetar, i on dunu snažno
i naglo u belo jedro, i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na
vetru, tik iznad vode.
U grobnoj tišini, lelujajući se, senka se okrenu i pobeže. Pojurila je uz vetar, u pravcu
severa. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom, hitra senka suprostavila se magijskoj
veštini, a kišna oluja oboma. I mladić povika iz sve snage, bodreći svoj čamac, jedro i vetar
i talase pred sobom, kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled, i tako
on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične
tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa
talasa, sve bliže i bliže onome što je bežalo.
Sada se senka okrenula, praveći polukrug,i izgledajući istovremeno nekako
zamagljena i rasplinutija, manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom, krenula je u
potpuno suprotnom pravcu, niz vetar, kao da beži u pravcu Gonta.
Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac, i on poskoči iz vode kao delfin i
samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. Plovio je još brže nego malopre, ali senka
mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Po leđima i levom obrazu tukla ga je
kiša, pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom, tako da je mogao da vidi samo
na stotinu jardi pred sobom. Uskoro, čim je oluja postala malo jača,senka mu se sasvim
izgubi iz vida. Ipak, Ged je bio siguran u njen trag, kao da prati trag neke životinje u snegu,
a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu, on je
raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru, a pahuljice pene su letele na sve strane
sa zatupaste prove čamca, koji je pljuskao po vodi od silne brzine.
Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac, i dan poče da se
gasi. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao
južno od Gonta, i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu, ili možda, čak i mimo njih, ka
otvorenom Prostranstvu.Nije bio siguran, ali, nije ga ni bilo briga. Lovio je, jurio za plenom,
a strah je bežao pred njim.
Odjednom, on na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Obični, ovozemaljski
vetar počinjao je da slabi, a ledena susnežica,nošena olujom, beše ustupila mesto velikim,
iskidanim oblacima hladne magle, koja je postajala sve gušća. Kroz tu maglu spazio je za
trenutak senku, koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. On se obrati sa
nekoliko reči vetru i jedru, okrenu krmu i polete za njom, iako je to opet postalo praćenje
na slepo, magla se brzo zgušnjavala, ključajući i komešajući se na mestu gde se
sukobljavala sa magijskim vetrom, obmotavajući se ponovo svuda oko čamca, bezoblična
belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. Ali, čim je progovorio prvu reč bajalice za
razvedravanje Ged opet ugleda senku, još s desne strane u odnosu na njegov kurs, ali
veoma blizu, i sporu. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica, ali je ipak
imala ljudski oblik, iako izobličena i stalno se menjajući, baš kao senka nekog čoveka. Ged
još jedanput naglo zaokrenu brod, misleći da je pregazio svog neprijatelja, ovaj nestade
istog trenutka, ali Gedov brod nalete na zemlju, udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud,
koji nije stigao da vidi, zbog magle. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu, ali, ipak se na
vreme uhvatio za štap,katarku, pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. Bio je
zaista ogroman, i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatim, silovito
tresnuo natrag o stenu, kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu.
Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. Nije se slomio, već je
plovio po vodi uspravno, kao osušeno stablo. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi
opet se vraćajući od plićaka, povukli sa sobom, tako da se našao u dubokoj vodi i bio
spasen od udarca o stenu, bar dok se talas opet ne vrati. Zaslepljen solju i zagušen vodom,
borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. Malo po
strani od stene nalazilo se parče peskovite obale, koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok
je pokušavao da otpliva u stranu, van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. Svom svojom
snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ali,
nikako da joj se približi. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu
dole gore, a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela, iscrpljujući
ga, tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. Beše već izgubio iz vida i stene i
peskovitu obalu, i više nije ni znao u kom pravcu gleda. Jedino su se vodene mase valjale
oko njega, ispod njega, iznad njega, zaslepljujući ga, daveći ga, potapajući ga.
 Veliki talas, koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle, zgrabi ga, i pošto ga
je jedno vreme kotrljao, izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak. Tu je ostao da
leži. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. Manji talasi su ga čupkali, pokušavajući da ga
opet niz pesak svuku u vodu, a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije
poče da po njemu sipi ledena susnežica.
Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. Podigao se na ruke i kolena i
polako stao da puže uz peskovitu obalu, što dalje od vode. Sada je već bila mrkla noć, ali on
nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. S njom kao vodiljom,
nastavio je da se batrga, malo po malo, ka peščanim dinama. Toliko je sav bio izudaran,
izlomljen i smrznut, da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem
i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. A jednom ili
dvaput učini mu se da je strahovita buka mora i vetra zamukla, da se pesak pod njegovim
rukama pretvorio u prah, ali, nije podigao glavu da se uveri, već je i dalje puzao, i nakon
izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje, i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba
lice.
Postojano kretanje mu, najzad, vrati malo toplote u telo, i kada se napokon uspuzao
među dine, gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snažni, uspeo je da stane na
noge. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap, jer je svuda oko njega bilo
mračno kao u rogu, potom produži, poštapajući se, spotičući se i zastajući, otprilike još
pola milje dublje u kopno,i tada, na uzvišici jedne dine, ponovo začu more, opet glasnije, ali
ne iza sebe, već ispred, to su se dine počele spuštati ka drugoj obali, nije se, dakle, nalazio
na ostrvu, već na običnom grebenu, komadaću peska sred ogromnog okeana.
Bio je isuviše iscrpljen, da bi pao u očajanje, ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako
stajao, izbezumljen, oslonjen na štap, čitavu večnost, onda se s mukom okrenuo na levo,
tako da bar okrene leđa vetru, ako ništa drugo, i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku
dinu, tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom
travom, da makar zakloni glavu. I kada je podigao svetleći štap, da bolje vidi šta se nalazi
pred njim, ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove
avetinjske svetlosti, drveni zid, mokar od kiše.
Bila je to kolibica, ili staja, malecka i nevešto sklepana, kao da je beše sagradilo dete.
Ged zakuca štapom na niska vrata, ali ostadoše zatvorena. Ged ih odgurnu i uđe,
presamićujući se gotovo na dvoje, da bi prošao kroz njih. Nije mogao da se uspravi ni kada
se našao unutra. U ognjištu je tinjao ugalj, i pri tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele
kose, koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid, i još nešto, nije mogao da pogodi da li
muško ili žensko, koje je virilo, drhteći, iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža, na
podu.
"Neću vam ništa", prošaputa Ged.
Oni mu ništa ne odgovoriše. On ih malo bolje zagleda, jedno, pa drugo. Oči su im bile
beslovesne od užasa. Kada je spustio svoj štap, ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri
glavu, cvileći. Ged svuče svoj ogrtač,sav otežao od vode i leda, skinu se nag i zguri pored
ognjišta.
"Dajte mi nešto da se umotam", zatraži im.
Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je
potresala čitavo telo. Ako su ga i čuli, nijedno od staraca mu ne odgovori. On ispruži ruku i
uze nešto sa gomile, koja je valjda bila ležaj, nešto što je pre mnogo godina možda bilo
kozja koža, ali se sad sastojalo samo od dronjaka i crne masnoće. Ono što je bilo skriveno u
krpama zaječa od straha, ali Ged ne obrati pažnju. Istrljavši se dobro i osušivši telo, on im
se obrati šapatom:
"Imate li drva? Hajde,stari, podloži malo. Muka mu je naterala da vam dođem, neću
vam učiniti ništa nažao."
Starac se ni ne pokrenu, posmatrao ga je sav obamro od straha.
"Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade, a onda zapita:
"Kargad?"
Na to starac odmah klimnu glavom, samo jedanput, kao tužna stara lutka na
konopcima. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku,
njihov razgovor bi okončan pre no što je, zapravo i započeo. Pronašao je gomilicu drveta,
naslaganog pored jednog zida,sam založio vatru,a onda mimikom zatražio vode, jer mu je
bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao, a uz to je i sav goreo od žeđi.
Oprezno, i dalje gledajući u stranu, starac mu pokaza prstom na veliku školjku,u kojoj su se
nalazili komadići dimljene ribe. I tako, sedeći ukrštenih nogu pored vatre, Ged se napi
vode i pojede malo ribe,a onda,čim povrati malo snage i sposobnosti da misli, zainteresova
se gde se nalazi. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada. Ostrvce
mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima, istočno od Gonta, ali još uvek
zapadno od Karego Ata. Čudno da je na ovako malom i zabačenom mestu, na običnom
peščanom sprudu, uopšte bilo ljudi, možda su bili prognanici, ali, bio je isuviše umoran da
bi i dalje o tome lupao glavu.
Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo, i
čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila, on se umota u njega i ispruži
pored ognjišta.
"Spavajte, jadnici", dobaci on svojim ćutljivim domaćinima, pa položi glavu na
peščani pod i zaspa.
Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu, jer prvog jutra, kad se probudio, boleo
ga je svaki mišić, imao je groznicu i bilo mu je muka. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć
ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. Kada se drugog jutra probudio, još je bio ukočen
i sve ga je bolelo, ali se bolje osećao. Opet se obukao u svoju odeću,ukrućenu od soli, jer
nije bilo dovoljno vode da je opere, i izašavši u vetrovito, oblačno jutro, stade da
razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila.
Bio je to stenovit i kamenit sprud, na najširem mestu otprilike milju širok, i nešto
malo duži od toga, sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem. Na sprudu nije raslo ni
jedno drvo, niti žbun, ništa osim povijene morske trave. Kolibica je stajala u jednoj maloj
uvali u peščanim dinama, i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami, okruženi
potpunom pustinjom od mora. Kolibica je bila sagrađena, ili, bolje rečeno, skrpljena, od
naplavljenih grana i dasaka. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica, u
blizini kolibice, hranili su se ribom i morskim plodovima,svežim ili osušenim, i algama koje
su rasle po stenju. Dronjave životinjske kože u kolibi, mala zaliha igala i udica od kosti, i
upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitilje nisu poticale od koza, kao što
je Ged u početku mislio, već od pegave foke, i zaista, ovo je baš bilo mesto na koje bi foke
dolazile leti da odgajaju mladunce. Ali, niko drugi sem njih. Starci se nisu bojali Geda zato
što su mislili da je duh, ili zato što je čarobnjak,već prosto zato što je bio čovek. Zaboravili
su da na svetu postoje i druga ljudska bića.
Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. kad god bi mu se učinilo da mu se
Ged dovoljno približio da ga može dotaći, otšepesao bi u stranu, namršteno piljeći u njega
preko ramena i zamršene, prljavo bele brade.U početku bi starica zacvilela i sakrila se
ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret, ali dok je ležao u grozničavom
polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči, zureći u njega čudnim,
beživotnim, a ipak čežnjivim pogledom, i posle nekog vremena donela mu je malo vode.
Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku,ona se toliko prepala da je ispustila,
prosuvši svu vodu,a onda se zaplakala, i obrisala oči dugačkom, prosedom kosom.
Sada ga je posmatrala dok je radio na obali, praveći novi čamac od ostataka starog,
što ih je more nanelo na suvo, upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu, kamenu bradvu
i bajalicu za vezivanje. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca, jer nije imao
dovoljno pravog drveta, i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom
čarolijom. Ipak, starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega, istim
onim žudnim pogledom. Kada je prošlo neko vreme, udaljila se, i ubrzo se vratila sa
poklonom, šakom dagnji koje je sakupila na stenama. Ged ih je pojeo onakve kakve mu ih
je davala, još vlažne od morske vode i sirove, i zahvalio joj se. Pošto je, izgleda,tako
prikupila hrabrosti, ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama, ovoga puta
zavežljejem, umotanim u neku staru tkaninu. Stidljivo, ne skidajući pogled s njegovog lica,
ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra.
Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata,sve izvezena morskim biserima,
umrljanu solju, požutela od godina. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak
koji je Ged poznavao, dvostruka strela Božanske Braće Kargada, iznad koje je stajala
kraljevska kruna.
Starica, naborana, prljava, odevena u nezgrapno sašivene fokine kože, pokaza
prstom na svilenu haljinicu, zatim na sebe i nasmeši se, slatkim smeškom, bez ikakvog
značenja, kao beba. Iz nekog skrivenog džepića, ušivenog na suknjici haljine, ona izvadi
nešto majušno i pruži ga Gedu. Bio je to potamneli komadić metala, možda parče nekakvog
polomljenog nakita, polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten. Ged ga
pogleda i htede da joj ga vrati, ali mu na pokretima pokaza da ga uzme, i nije se smirila sve
dok ga nije uzeo, onda klimnu glavom i opet se nasmeši, darivala ga je. Ali, haljinicu je opet
pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšepesala natrag u kolibu da sakrije tu
divnu stvarčicu.
Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom
pažnjom, jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. Pogodio je da to dvoje mora da su deca neke
kraljevske porodice iz kargadskog carstva, neki tiranin ili otimač prestola, koji se bojao da
prolije kraljevsku krv, beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto
ostrvce daleko do Karego Ata, pa ako prežive, prežive. Dečak mora da je imao osam ili
deset godina, a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba,odevena u
haljinicu od svile i bisera, i preživili su, i ostali da žive, tako zajedno, četrdeset godina,
pedeset godina, potpuno sami na steni usred okeana, princ i prinzeca carstva Samoće.
Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek
kada ga je, godinama kasnije, traganje za Prstenom Eret Akbe odvelo do carstva Kargda, i
do grobnice Atuana.
Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim, tihim izlaskom sunca. Bio
je to dan Sunčeve povratnice, najkraći dan u godini. Njegov brodić od drveta i magije,
otpadaka i čarolija, bio je spreman da isplovi. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado
povesti do bilo koje naseljene zemlje, Gonta, Spivija ili Torikla, ostaviće ih, čak, ako tako
žele, i na nekoj usamljenoj obali Karego Ata, iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo
bezbednosti čoveku sa Arhipelaga, koji bi se usudio da uplovi u njih. Ali oni odbiše da
napuste svoje pusto ostrvo. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i
tihe reči, starac je, međutim, razumeo, i odbio. Njegove uspomene na druge zemlje sada su
se svodile još samo na detinje traume, pune krvi, divova i vrštanja, Ged mu je to jasno
video na licu, dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom.
I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara, i pošto
staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva, i pošto ni za
staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao, učinio je za njih ono što je mogao i
bacio čini na taj slankasti, nepouzdani izvor vode. Voda je smesta stala da navire kroz
pesak, bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora na Gontu, i nikada više nije
presušila. Zahvaljujući tome, to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina
sada je uneto u kartu i ima svoje ime, mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. Ali kolibice više
nema, i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje
koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo.
Ostali su skriveni u kolibici, kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod
sa peskovitog, južnog kraja ostrva. Pustio je da zemaljski vetar, koji je ravnomerno duvao
sa severa, nadme njegovo jedro od magijskog tkanja, i brzo se udaljio preko mora.
Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično, jer, kao što je Ged dobro znao, on je tu
bio lovac koji nije znao ni šta lovi, ni gde bi to, u čitavom Zemljomorju, moglo tog časa biti.
Mora loviti po instinktu, na slepo, na sreću, kao što je i ono njega lovilo. Svako od njih
dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke, baš kao što
su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Ged je bio siguran samo u jedno, da
je ovoga puta zaista on taj koji je lovac, a ne onaj koga love. Jer, kada ga je onomad senka
prevarom nasukala na stene, mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako
ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama, ali, nije
iskoristila tu priliku. Prevarila ga je i smesta pobegla, ne usudivši se da se opet suoči s
njim. Po tome je video da je Ogion bio u pravu, senka ne može da se hrani njegovom moći
dokle god on bude okrenut protiv nje. Mora, dakle, i dalje biti protiv nje, goniti je, premda
joj se trag već zameo u širokom moru, a on se nije mogao upravljati ni po čemu, sem po
nadi da će mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sreću, i po nekom nejasnom
predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka.
Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke, nejasne obrise nekog
velikog kopna, koje mora da je bilo Karego At. Bio je tačno na morskim saobraćajnicama
tog varvarskog naroda. Napregnuto je osmatrao, ne bi li ugledao neki dugovrati kargijski
brod ili galiju, i sećao se, dok je jedrio kroz večernje rumenilo, onoga jutra u selu Deset
jova, dok je još bio dečak, ratnika sa perjanicoma, vatre, magle. I dok je mislio na taj dan,
odjednom mu puknu pred očima, uz strahoviti mir u srcu, da ga je senka prevarila
njegovom vlastitom varkom, da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovlači iz
njegove vlastite prošlosti, i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom
ga namamila u smrt.
Zadržao je kurs ka jugoistoku, i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko
istočne ivice sveta. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom,dok su im se vrhovi blistali
održavajući jasnu, rumenu svetlost sa zapada. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu,
kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva koji se mogao setiti,jer te se pesme pevaju na praznik
Sunčeve povratnice. Glas mu je bio jasan, ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog
prostranstva. Noć je stigla veoma brzo, a s njom i zimske zvezde.
Nije ni trenuo te najduže noći u godini, posmatrajući zvezde kako se penju nebeskim
svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne, i sve
vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu, preko nevidljivog mora. Uspevao je da
zaspi tek s vremena na vreme, i odmah se trzao. Čamac kojim je plovio nije, u stvari, bio
nikakav čamac, već nešto polu,vradžbina polu drveni otpaci i naplavine, koje bi se, raspale
i raštrkale po vodi, kao i sve druge male naplavine. Jedro, takođe, budući da je bilo istkano
od vetra i magije, ne bi dugo izdržalo ako on zaspi, već bi se samo pretvorilo u dašak vetra.
Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne, ali kada se primene na tako malo opipljive
materije, kao što su bili ti komadići drveta, moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja
i podstiče, eto, zato nije smeo da zaspi. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili
delfina,ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja, a on je već
naučio da ceni Ogionove savete. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se
kretale ka zapadu, a duga noć je sporo proticala,dok se napokon prvi dan nove godine nije
zasvetleo nad čitavim morem.
 Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno, ali je sporo nepredovao
k njemu. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. On podiže malo magijskog
vetra u svoja jedra, tek toliko da ga dotera do kopna. Pri pogledu na njega opet se u njemu
javi strah, parališući užas, koji ga je navodio da se okrene, da pobegne. Ali on nastavi da
sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači , široke, ravne tragove medveđih
stopala iznad kojih se vide otisci kandži, koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega
iz šumskog gustiša. Jer, sada je bio sasvim blizu, osećao je to.
Bilo je to neobično kopno, koje se sve više uzdizalo nad vodom, onako kako mu se
približavao. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac, izdelilo se
postepeno na nekoliko strmih vrhova, možda čak i više ostrva, između kojih je more teklo
uzanim kanalima. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u
Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku, ali one su prikazivale uglavnom
Arhipelag i unutrašnja mora. Ali on se sada nalazio izvan tog područja, u Istočnom
Prostranstvu, i nije bio u stanju da pogodi koje je to ostrvo. Ali, nije mnogo ni lupao glavu o
tome. Jer, pred njim je ležao strah, vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i
padine ostrva, dok je on išao pravo k njemu.
Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad
njegovog broda, a pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu, poput pahuljica i
lupkala, o jedro, dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz, u
morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva, uzana koliko za dužinu
dve galije postavljene popreko. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko
strmih obala. Nije bilo peščanih žala, jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu, koja je
bila tamnija zbog njihove senke. Nije bilo vetra, nije se čuo ni jedan jedini šum.
Senka ga je, jednom, prevarom namamila u pustare Oskila, zatim ga je prevarom
namamila da se u magli nasuče na stenje, hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći
put? Da li je on to doterao nju ovamo, ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Znao
je samo da ga raspinje strah, i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što
beše naumio,uloviti zlo, progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Krmanio je brodom
veoma oprezno, motreći ispred sebe, iza sebe, uz stene, niz stene, s obeju strana. Sunce
novog dana beše mu ostalo iza leđa, osvetljavajući otvoreno more. Ovde je sve bilo u
mraku. Otvor kojim je ušao u moreuz, sada, kada se osvrnuo za sobom, bio je nalik kakvim
osvetljenim ulaznim vratima. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao
korenu planina iz kojeg behu iznikle, dok je vodena staza postajala sve uža. Ošto je motrio
ispred sebe, u mračni prorez, i levo i desno, uz ogromne, pećinama izbušene i lavinama
obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. Sve je
mirovalo, kao zaleđeno. Sada se već približavao kraju morskog kanala, na kome se
uzdizala visoka, izbrazdana, beličasta kamena gromada, o koju se poslednji talasići
malaksalo lupkali, svedeni na širinu običnog potočića. Obrušeno stenje i istrulela stabla i
korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe. Klopka, mračna klopka
pod korenovima neme planine, i on se našao u njoj. Ništa se nije micalo ni ispred njega, ni
iznad njega. Sve se ukočilo, kao mrtvo. Više nije mogao dalje.
Počeo je da okreće čamac da se vrati, pažljivo radeći bajalicama i veslom, da ne bi
udario o podvodne stene,ili se upetljao u zamršeno korenje i granje, sve dok mu pramac
nije ponovo gledao ka izlazu, i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti
istim putem kojim je i došao, reči bajalice mu zastadoše u grlu, a srce mu se namah sledi.
Osvrnuo se i pogledao. Senka je stajala u čamcu iza njega.
Da je zakasnio samo za trenutak, bio bi izgubljen, ali, bio je spreman, i on se baci da
zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo, tako reći na dohvat ruke. Tu mu više neće pomoći
nikakva čarolija, već samo vlastito telo, živo telo protiv neživog. Napao je nemo, bez reči, i
brod se, usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A
bol mu probode ruku i grudi, tako da za trenutak izgubi dah, ispuni ga neka ledena
groznica i oči mu izgubiše vid, ipak, u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega ,
tama, vazduh.
Spotače se, posrnu, zgrabi katarku da se zadrži, i svetlost mu se uz eksploziju vrati u
oči. On ugleda kako se senka drhteći, plaho udaljava od njega i skuplja,a onda se odjednom
proteže u neizmerne visine, daleko iznad katarke, iznad njega samog. A onda kako se,
poput crnog dima na vetru, skuplja u kolut i beži, potpuno bezoblična, niz vodenu stazu ka
sjajnoj kapiji na ulazu, između dve stene.
Ged klonu na kolena. Maleni, čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi, i uz ljuljanje
se postepeno sasvim umri, plutajući po uzburkanim talasima. On se spusti na njegovo dno,
obamro, bez ijedne misli u glavi, boreći se da udahne vazduh, sve dok ga hladna voda koja
mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac, jer su čini koje su ga
držale vezanog u celinu bile oslabile.Ged ustade, pridržavajući se za štap,katarku, i ponovo,
što je bolje mogao, istka čini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen, ruke i noge su ga
ljuto bolele, i u njemu nije bilo ni trunke moći. On požele da legne odmah tu, na tom
mračnom mestu gde se sastaju more i planina, i da spava, spava, ljuljuškajući se na
nemirnoj vodi.
Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda
upotrebila protiv njega dok je bežala, ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira, ili je to,
jednostavno, bila posledica izgladnelosti,neispavanosti i opšte slabosti, tek, borio se protiv
iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da
krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka.
Strah je bio potpuno iščezao. Ali, beše iščezla isva radost. Više to nije bio lov. Više
nije bio ni lovac ni lovina. Sreli su se i dodirnuli po treći put, on se svojevoljno okrenuo
prema senci, želeći da je uhvati svojim živim rukama. Nije je uhvatio, ali je zato između
njih uspostavio vezu, lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. Više nije ni bilo
potrebno da lovi senku, da ide njenim tragom, niti je njoj više vredelo da beži. Nijedno od
njih dvoje više nije moglo da pobegne. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka,
srešće se na istom mestu.
 Ali, do tog časa, i na drugim mestima, za Geda više neće biti mira ni spokoja, po danu
ili po noći, na kopnu ili na moru. Sada je najzad saznao, i to saznanje mu je bilo teško, da
njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio, već da završi ono što je
započeo.
Isplovio je na pučinu između dve mračne okomite stene, i tamo, na morskim
prostranstvima, blistalo je jutro, a povoljan vetar je duvao sa severa.
Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože, i okrenuo
krmu da zaobiđe najzapadniji deo kopna, tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac
koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog, zapadno od njega. Tek tada je prepoznao
mesto, prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva.
Bile su to šake, dva usamljena ostrva koje svoje prste, planine pružaju na sever, u
pravcu zemlje Kargad. Prošao je između njih, i kako je popodne počelo da se smračuje
zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižu sa severa, on priđe obali, na južnom primorju
zapadnog ostrva. Video je da se tamo nalazi neko malo selo, iznad peskovitog žala gde se
neki potok hitro uliva u more, nije ga mnogo brinulo kako će ga tamo dočekati, samo da
stigne do malo vode, toplote ognjišta i malo sna.
Seljani su bili neotesani i stidljivi, prepali su se od čarobnjakačkog štapa, sumnjičavo
zagledali nepoznato lice, ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim
sam, preko mora, da se skloni od oluje. Dali su mu meso i pića do mile volje, podarili mu
udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim, hardijskim
jezikom, a na kraju , i to je bilo najbolje od svega , dali su mu tople vode da spere sa sebe
hladnoću i morsku so, i postelju da u njoj zaspi.

9. IFIŠ

Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci, oporavljajući se i pripremajući
sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina, već od čvrstog drveta, dobro
učvršćenog kumama i klemama, sa vlastitom, masivnom katarkom i jedrom, tako da može
i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Kao većina brodića i čamaca na Severu i u
Prostranstvima bio je građen na preklop, tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama
jedna preko druge, i još bile uglavljene jedna u drugu, da konstrukcija bude što čvršća na
otvorenom moru, svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. Ged mu još više
ojača drvo duboko ga proževši činima,jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da
stigne. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka, a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se
on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio.
Za razliku od lukavog ribara sa Gonta, ovaj je starac, iz straha i poštovanja prema
čarobnjaku, bio spreman da mu pokloni čamac. Ali Ged mu je ipak platio, onako kako to
čarobnjaci rade, izlečivši ga od katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. A onda mu
presrećni starac reče:
 "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac, ali ti mu daj ime Dalekovidi, i naslikaj mu dva
oka na pramcu, i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. Jer,
već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu, dok mi je ti nisi vratio."
Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci, Ged je obavio još
neke poslove, pošto mu se moć u međuvremenu vratila. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje
je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta, premda su ovi bili siromašniji čak i
od njih. S njima se osećao kao kod kuće, onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru
bogataša, i znao je, i ne pitajući ih šta ih tišti. Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su
bila kljasta ili nežnoga zdravlja, i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama,
upisao je runu Simn na vretena i razboje, na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu
donosili, da bi te stvari dugo radile kako valja, a runu Pirr zapisao je na njoj od požara,
vetra i bezumlja.
Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i
sušene ribe, ostao je u selu još jedan dan, da njihovog mladog pevača nauči da peva
Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do Šaka,
pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima, a umirali su od želje
da slušaju junačke pesme. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi, rado bi
proveo s njima još nedelju ili mesec dana, da im peva sve što zna,da velike pesme postanu
poznate na još jednom ostrvu. Ali, nije bio slobodan, i sledećeg jutra razvio je jedro i
krenuo pravo na jug, preko širokih mora Prostranstva. Jer, senka je bila otišla u pravcu
juga. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će, znao je, isto onako sigurno kao
da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava, bez obzira koliko milja, mora ili ostrva
stajalo između njih. I tako je polako i sigurno, i ničemu se novom ne nadajući, krenuo
putem kojim je morao ići, i vetar i voda su ga nosili na jug.
Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini,a sledećeg dana naiđe na malo
ostrvo, za koje mu rekoše da se zove Vemiš. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga
podozrivo, i njihov se vrač ubrzo pojavi, hitajući k njemu. Ispitivački je odmerio Geda, a
onda se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivački u isti mah:
"Vaše gospodstvo, črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da
primite od nas sve što vam može u putu zatrebati , hranu, piće, tkaninu za jedra, konopce, ,
moja kći je upravo na putu ovamo, noseći par sveže ispečenih kokica , ali mislim da će
bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. Ljudi su
unezvereni. Jer, ne tako davno, u stvari prekjuče, viđena je jedna osoba kako peške prelazi
preko našeg ostrva sa severa ka jugu, a da se nije videlo da je prispela ikakvim čamcem,
niti da je čamcem napustila ostrvo, a čini mi se i da je bila bez senke.Svi koji su videli tu
osubu, kažu mi da je pomalo ličila na vas."
Čuvši te reči Ged samo obori glavu, okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i
isplovi, a da se nijednom nije osvrnuo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da
se svadi s njihovim vračem. Radije će još jednom prespavati na moru, i razmisliti o ovoj
novosti koju mu je vrač saopštio, jer ona ga je grdno zbunila.
 Tako prođe dan, i prođe i noć, a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je
trajao mrak, a i tmurna zora. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Kada
je prevalio podne vetar i sumaglice se podigoše, i Ged ugleda kako se pravo pred njim
isprečuju niski, modri bregovi velikog ostrva, osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem.
Dim iz ognjišta je, takođe modar, lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim
brdima, i taj je prizor godio oku, razbijajući monotoniju široke pučine.
Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove
luke, i penjući se ulicama grada u pozlaćeno, zimsko veče, pronađe jednu krčmu koja se
zvala Harrekki, gde su mu toplo ognjište, pivo i pečene ovčje grudi, razgalili i telo i dušu. Za
stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika, trgovci iz Istočnog prostranstva,
ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora,
da izmenjaju novosti. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama, već istinski gradski
momci, živoga duha i spokojni. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka, ali niko
nije o tome progovorio nijednu reč, izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv
čovek) pomenuo da taj gradić, Ismej, ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu
živi pravi pravcati čarobnjak, jedan od onih što su se školovali na Rouku, i kome je sam
Arhimag dao štap, i koji, iako trenutno boravi van grada, živi u svojoj porodičnoj kući i
poreklom je iz samog Ismeja, u kome, prema tome, ne postoji potreba da još jednim
znalcem Vrhunske magije.
"Kao što kaže poslovica , Dva štapa u istom gradu kad tad će se ukrstiti, zar nije tako,
Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme, nasmejan i zračeći od zadovoljstva. I tako je Ged
bio obavešten da kao putujući čarobnjak, onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata, ovde
nije poželjan.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša, a učtivo i na uvijen način iz Ismeja, i on
se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. To
ostrvo je bilo Ifiš, ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Nije ni izdaleka delovalo
tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao.
A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Posredi je bilo samo to da su nekako
osećali ono što je on i sam znao, da je drukčiji, odvojen od njih, obeležen prstom sudbine i
da ide za jednim mračnim stvorom. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom
osvetljenu sobu,kao crna ptica,zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. Što
pre bude otišao, ponevši sa sobom svoje proklestvo, utoliko bolje za ove ljude.
"Tražim nekoga", reče on krčmaru. "Provešću ovde samo dan ili dva."Ton mu je bio
bezbrižan. Vlasnik krčme, bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu,ne
odgovori mu, već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom,dok se pena nije
prelila preko ivice.
Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput. Nisu ga s radošću
dočekali ni ovde, niti će to, bez sumnje, učiniti na bilo kom drugom mestu. Mora pravo
tamo kuda ga vodi put. Ali, bilo mu je muka od ledenog, pustog mora i tišine u kojoj mu se
niko nije obraćao nijednom rečju. On obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i
otići sutra ujutro. Zato se ujutro nije žurio da ustane. Kad se probudio, promicale su retke
snežne pahuljice, i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića, posmatrajući ljude
kako idu za svojim svakodnevnim poslom. Neko vreme je gledao decu, umotanu u krznene
pelerinice, kako se igraju sa dvorcem od snega i prave Sneša Belića, slušao je ogovarače
kako brbljaju, dovikujući se preko ulice, svako na svojoj otvorenoj kapiji, posmatrao je
neko vreme kovača bronze kako radi, dok mu jedan zajapureni mališa, sav oznojen, pumpa
vazduh iz mehova u jamu za taljenje, povlačeći ručice gore dole, te kroz prozore, okupane
rumenom svetlošću i unutra, jer se već počelo smračivati, gledao je žene za razbojima,
kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici, tamo unutra, u
svojim toplim domovima. Ged je sve to gledao spolja,odvojen i usamljen i bivalo mu je sve
teže, iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao
ulicama, nerado pomišljajući da se vrati u krčmu. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo
rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu, i tad se
odjednom okrete, jer prepoznade čovekov glas.
On pođe za njima i sustiže ih, prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri, osvetljen
samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki. Devojka ustuknu, ali se muškarac oštro zagleda
u njega, a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu,
da predupredi napad ili neko drugo zlo. Tu Gedu najzad prevrši. Glas mu je malo
podrhtavao kad reče:
"Mislio sam, Veče, da ćeš me poznati."
Čak i tada, Več za trenutak ostade neodlučan.
"Poznajem te," reče on napokon i spusti štap, pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom
oko ramena. "Poznajem te! Dobro došao, prijatelju moj, dobrodošao! Kako sam te gadno
dočekao, kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa , a toliko sam čekao da mi dođeš,toliko sam
ti se nadao..."
"Dakle, ti si taj čarobnjak kojim se hvale u Ismeju? Baš sam se pitao..."
"O, da. Ja sam taj njihov čarobnjak, ali, pre svega da ti objasnim nešto. Da vidiš zašto
te odmah nisam poznao, momče. Možda sam te isuviše pažljivo tražio. Jer, pre tri dana... da
nisi slučajno bio na Ifišu pre tri dana?"
"Juče sam stigao."
"Pre tri dana, u Kvoru , to ti je jedno selo malo više uzbrdo , video sam te na ulici. U
stvari,video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš, ili, bolje rečeno, video sam neku
vrstu imitacije tebe, ili, još bolje, čoveka koji je ličio na tebe. Bio je ispred mene, izlazio je iz
grada, i zašao je iza ugla upravo u času kad sam ga spazio. Pozvao sam te, i nije bilo
odgovora,potrčao sam, ali nisam više nikoga video, čak ni tragove, iako je tlo bilo zaleđeno.
Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo, i sada, kad sam te video kako ovako prilaziš iz
mraka, pomislio sam da je to opet neka prevra. Izvini, Gede." Izgovorio je Gedovo ime
istinsko ime tako tiho, da ga devojka koja je stajala malo pozadi, čekajući, nije mogla čuti.
Ged takođe odgovori veoma tiho, da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime:
"Ne mari, Estariole. Ali ovo jesam ja, i veoma se radujem što te opet vidim..."
 Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. Još je držao Geda
za rame,i sada mu odgovori, Istinskim jezikom:
"Nevolja te je meni dovela, i dolaziš mi iz mraka, Gede, pa ipak, tvoj dolazak je velika
radost za mene." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja
Prostranstva: "Hajde, pođi sa nama, idemo kući, vreme je da uđemo i sklonimo se od
mraka! Ovo je moja sestra, najmlađa od nas i lepša od mene, kao što vidiš, ali ni blizu tako
pametna, zove se Džerou. Džerou, ovo je Jastreb, najbolji od sviju nas i moj prijatelj."
"Vaše gospodstvo, Čarobnjače", pozdravi ga devojka, i lepo uobličenim pokretima
nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja, onako kako to rade žene u Istočnim
Prostranstvima, kad nisu bile pokrivene, te oči su bile bistre, plahe i radoznale. Imala je
otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat, ali veoma vitka i nežna. Na
rukavu joj je visio, držeći se kandžicama, majušni krilati zmaj,ne veći od njene šake.
Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu.
"U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre", primeti Ged, "ali tamo još nikad
nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice."
Na to se Džerou nasmeja, i smesta mu odgovori:
"Ali, ovo je samo hareki, zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide
i pokri oči.
"Ne. Nemamo ni zmajeva. Zar to stvorenje nije zmaj?"
"Da, ali sasvim mali. Živi u hrastovom drvetu, hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim
jajima , nikada ne naraste više od ovoga. Oh, Gospodine, brat mi je često pričao o životinjici
koju ste vi imali, onoj maloj, divljoj, o otaku , da li ga još imate?"
"Ne, više ga nemam."
Več se okrenu prema njemu,kao da želi da mu postavi pitanje, ali se ugrize za jezik i
ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo, mnogo kasnije, sedeći iznad kamenog
ognjišta u Večovoj kući.
Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu, Več se beše nastanio u Ismeju, gradiću u kome
se i rodio, i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom. Otac mu je bio imućni pomorski
trgovac, i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama, a svuda su se
nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva , lepa grnčarija, čipke i
posude od mesinga i bronze, lepo uobličene, na izrezbarenim policama i kovčezima. Velika
taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe, a razboj za tapiseriju,koji je
pripadao Džerou, nalazio se u drugom, i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni ilustacijama
od slonovače.
I tu je Več, na svoj mirni i jednostavan način, uspevao da bude i veliki Čarobnjak i
glava porodice. Dvoje starih slugu, koji su napredovali u životu uporedo sa svojim
gazdama, živelo je u toj kući, zatim brat, veseli momčić, i Džerou, hitra i ćutljiva kao ribica,
koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima, slušajući kako
razgovaraju, a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. Sve je u toj kući bilo dobro
uhodano, spokojno i sigurno, i Ged, osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina,tiho
reče:
"Eto, tako treba živeti", i uzdahnu.
"Pa, to je samo jedan od mnogih dobrih načina", odvati Več. "Ima i drugih. A sad mi
ispričaj, dečko, ako možeš, šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako
smo poslednji put razgovarali. I kaži mi na kakav si to put krenuo, jer mi je jasno da ovom
prilikom nećeš još dugo ostati s nama."
Ged mu sve redom ispriča, i kada je završio, Več dugo ostade ćuteći, utonuo u misli.
Napokon reče:
"I ja ću s tobom Gede."
"Ne."
"Mislim da hoću."
"Ne, nemoj, Estariole. Niti je ovo tvoj zadatak, niti tvoj dušmanin. Ja sam sam krenuo
na ovaj put zla, i ja ću ga sam i završiti, Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše, a
najmanje tebi, Estariole, tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne
počinim zlo, Estariole..."
"Ponos je kod tebe uvek jači od razuma", dobaci mu prijatelj uz osmeh, kao da
razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno.
"A sad, razmisli malo, to jeste tvoj zadatak, tu sumnje nema, ali ako ne uspeš, zar ne
bi bilo dobro da tu borbu vidi još neko, neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer
ako te se dočepa, senka će dobiti grozovitu moć. A ako ti pobediš nju, zar opet ne bi bilo
dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu, tako da Podvig postane
poznat i opevan? Znam da ti ja sam ne mogu biti od koristi, ali, ipak, mislim da bi valjalo da
pođem s tobom."
Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju, već samo reče:
"Nije trebalo da danas ostajem ovde. Znao sam, a ipak sam ostao."
"Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno, momče", napomenu Več. "Uostalom, i
sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo.Red je da budem uz tebe i kad se završi."
On stavi još drva na vatru, i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove.
"Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka, i
nikad se kasnije, dok sam bio u školi nisam usudio da pitam, Džasper."
"On nikada nije uspeo da stekne štap. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na
ostrvo O, da bude vrač na dvoru gospodara O tokna. To je sve što ja znam o njemu."
Opet se neko vreme ćutali, posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u
njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko
ognjišta, s nogama skoro u žeravici. Ged najzad progovori, veoma tiho.
"Samo se jednoga plašim, Estariole. Plašim se više ako ti budeš uz mene, nego da
sam sam. Tamo, na Šakama, gde se morski rukavac završavao u ćorsokaku, okrenuo sam
se senci, bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je , pokušao sam, bolje rečeno. Ali, nisam
uhvatio ništa, ništa mi nije bilo u ruci. Nisam mogao da je pobedim. Pobegla mi je. Ja sam
krenuo za njom. Ali, to se može ponoviti, možda i više puta. Nad njom nemam nikakvu
moć. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom, ničim o čemu bi se moglo
pevati, jednostavno, neće biti nikakvog kraja. Možda ću morati da provedem život jureći
od jednog kraja mora do drugog, od jednog kopna do drugog, u beskrajnom, uzaludnom
nastojanju, tragajući za senkom, za nečim čega nema."
"Ne zbilo se!" uzviknu Več, okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok. Uprkos
sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši, jer to je bila detinjarija, a ne prvo bajanje,
u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti. Ali, bio je oštrouman, prodoran, i
uvek je išao pravo u suštinu stvari.
"To bi bilo veoma tužno", dodade on. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako.
Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo.
Nekako ćeš već saznati njenu prirodu, njeno biće, šta je ona, i tako uspeti da je zadržiš,
vežeš i uništiš. Iako je, moram priznati, pitanje zaista teško, šta je to... Ipak, nešto me u
svemu tome zabrinjava, nešto što ne razumem. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u
tvom obličju, ili, bar, u nekakvom koje ti je slično, jer su je na Vemešu videli takvu, a i ja
sam je video ovde, na Ifišu. Otkuda to i zašto, i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?"
"Pa, kaže se. Prostranstva imaju druga pravila."
"Da znaš. Mogu ti posvedočiti da je tako. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio
na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju, ili deluju u pogrešnom pravcu, i obrnuto, ovde ima
magije kakvu nikada nisam učio na Rouku. Svako kopno ima svoje sile, i što se više
udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da
ovladaš njima. Ali, mislim da nisu samo one razlog što se senka sada tako izmenila."
"Ne mislim ni ja. Mislim da je, kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv
nje, to okretanje moje volje ka njoj, njoj dalo oblik, iako ju je isti taj čin moje volje sprečio
da mi dalje oduzima snagu. Sve što radim, odražava se na nju, ona je moje delo."
"Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje.
Zašto to isto nije učinila i na Šakama?"
"Ne znam. Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori.
Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima, jer, otkud bi znala moje ime? Kako je saznala
moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora, od kako sam napustio Gont, i ne
mogu da nađem odgovor. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom
obličju, već samo pozajmljenim jezikom, kao gebet. Ne znam."
"Onda moraš dobro da paziš, da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put."
"Ne znam", odgovori Ged, pružajući šake ka užarenom ugrevlju, kao da iznutra, u
sebi, oseća neku hladnoću. "Mislim da se to više neće desiti. Ona je sada vezana za mene
isto kao i ja za nju. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog
čoveka i preuzme njegovu volju i biće, kao što je učinilasa Skiorhom. Sad može da uđe
samo u mene. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje, da
prekinem našu vezu, ući će u mene. A ipak, kad sam je držao svom snagom, prosto je
isparila i pobegla mi... I to će opet uraditi, a ipak, ne može nikad sasvim da pobegne,jer ja je
uvek mogu naći. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle, svirepe stvari i tako će
ostati zauvek, samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome, njeno ime."
Utonuo u razmišljanja, prijatelj mu odvrati:
"Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?"
"Arhimag Genšer je rekao da nema. Međutim, moj učitelj Ogion je rekao suprotno."
"Prepirkama dva maga nikada kraja", navede staru izreku Več, uz osmejak koji je bio
pomalo mrk.
"Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se
senka zove, ali ja na to ne dajem mnogo. Međutim, bio je tu i zmaj, koji se ponudio da
trampi to ime u zamenu za svoje vlastito, da bi me se otarasio, i, ja mislim da tamo gde se
dva maga prepiru, zmajevi možda znaju rešenje."
"Znaju ga, ali ga na zlo upotrebljavaju. Ali, kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si
razgovarao sa zmajevima, od kad smo se poslednji put videli."
Razgovarali su tako do duboko u noć, i premda se sve uvek vraćalo na gorko pitanje
šta predstoji Gedu, njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli, jer
njihova je ljubav bila čvrsta, i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Ujutro se Ged
probudio pod krovom svog prijatelja, i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo
zadovoljstvo i mir, kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega
rđavog. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana, i on ga
je primio, ne kao dobar predznak, već kao dar. Činilo mu se da će, napuštajući tu kuću,
napustiti i poslednje utočište i sigurnu luku u životu, i zato je rešio da uživa u tom svom
dremežu, ma kako kratak bio.
Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša,Več je krenuo
po drugim selima na ostrvu, zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Ged je ostao sa
Džerou i njenim bratom, Marom, koji je po godinama bio negde između nje i Veča. Delovao
je kao sasvim običan dečak, jer u njemu nije bilo tog dara, ili prokletstva, kako hoćete, koji
se zove magijska moć, i nikada nije putovao dalje od Ifiša, Toka i Holpa, i život mu je bio
lagodan i bez uzbuđenja. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću, a tačno je
tako dečak posmatrao Geda, svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj
drugi, tako različit od njega, ima iste godine, devetnaest. Ged se čudio kako neko ko je
proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. Diveći se Marovom
lepuškastom, veselom licu, njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim, a nije ni slutio
da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima, za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i
istinska runa i znak herojstva.
Dva mladića su se pomalo snebivala jedan pred drugim, ali Džerou je ubrzo prestala
da zazire od Geda, pošto je bila u svojoj kući, a uz to i njena gazdarica. Ged je prema njoj
bio veoma blagonaklon, a ona ga je mnogo što,šta zapitkivala, jer Več, kako je rekla, nikada
nije hteo ništa da joj kaže. Poslovala je po kući puna dva dana, pripremajući i sušeći pogače
da ponesu na put, pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha
na brodu, sve doj joj Ged nije rekao da prestane, jer on nema nameru da putuje do Selidora
bez zaustavljanja.
"Gde je Selidor?"
"Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu, gde ima zmajeva na svakom koraku, kao
ovde miševa."
"Onda bolje ostani u Istočnom, naši zmajevi su malecki kao miševi. Dakle, eto, to je
sve od mesa, jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj, ne mogu da razumem, ti i moj brat
ste obojica moćni čarobnjaci, samo mahnete rukom i promrljate nešto i bude tako. Kako to
da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru, zašto samo ne kažete Pita s
mesom i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?"
"Paa, mogli bismo, zašto da ne. Ali, ne volimo da nam zalogaje čine, kako narod kaže,
naše vlastite reči, Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više... Možemo da učinimo da
dobije aromu, i ukus, čak i da nas zasiti, ali uvek će to ostati samo reč. Zavaraće stomak,ali
gladan čovek od nje neće dobiti snagu."
"Čarobnjaci, dakle, nisu kuvari", primeti Maro, koji je sedeo preko puta Geda, sa
suprotne strane ognjišta u kuhinji,rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta, izučio
je rezbarski zanat, ali nije baš bio oduševljen njime.
"Niti su kuvari čarobnjaci, na žalost",dobaci Džerou klečeći na kolenima i
pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u
crepulji na ognjištu. "Ali, ipak ne razumem, Jastrebe. Videla sam svog brata, čak i njegovog
šegrta, kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči, i ta svetlost sija,
svetli, i nije to reč, već prava svetlost, vidiš po njoj kuda ideš!"
"Dabome", odgovori Ged.
"Svetlost je moć. Ogromna moć, i svi postojimo zahvaljujući njoj, ali ona postoji
nezavisno od naših potreba, sama po sebi. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme, a
vreme je svetlost. U sunčevoj svetlosti, u danima i godinama, postoji život. Kada je mrak,
život može pozvati svetlost da mu pomogne, tako što će joj reći ime. Ali u svim drugim
slučajevima, kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvar, neki predmet da se pojavi, to
nije isto, jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega, i ono što se pojavi samo je opsena.
Prizvati nešto što uopšte ne postoji, pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime, to je velika
tajna i ne sme se olako upotrebiti. Svakako ne zbog obične gladi. Džerou, tvoj mali zmaj je
ukrao kolač."
Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda, dok je govorio, Džerou nije
ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta, gde je stajao kao
ptičica na grani,i ščepao pogaču veću od sebe samog.Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima
na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima, dok je i dalje razmišljala o onome što joj
je Ged rekao.
"Znači, ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom, a da ne poremetiš ono o čemu stalno
priča moj brat , kako se ono zvaše?"
"Ravnotežje", ozbiljno je dopuni Ged, jer je ona govorila veoma ozbiljno.
 "Da. Ali kada si ono pretrpeo brodolom, otplovio si odatle na čamcu koji je bio
napravljen najvećim delom od čarolije, i on nije puštao vodu. Zar je i to bila opsena?"
"Pa, delimično je i bila, jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam
more kroz rupe na čamcu, i zato sam ih koliko toliko zakrpio, prosto radi utiska. Ali
čvrstina čamca nije bila nikakav opsena, a ni prizivanje, već je to bilo postignuto jednom
drugačijom veštinom, činima vezivanja. Drvo je bilo vezano u jedno, kao da je jedna jedina,
cela stvar, čamac. Jer, šta je drugo čamac, ako ne stvar koja ne propušta vodu?"
"Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali", ponovo se oglasi Maro.
"Pa, i moj bi propuštao da nisam neprestano obnavljao basmu."Ged se nagnu napred
sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala, i poče da ga premeće po rukama. "I ja
sam ukrao kolač."
"Ali si zato opekao prste. A kada budeš jednom umirao od gladi, usamljen na pučini
između dalekih ostrva, setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada
ukrao kolač, sada bih imao šta da pojedem. Evo, ja ću pojesti kolač moga brata, tako da
obojica zajedno umrete od gladi..."
"Eto, to znači održati Ravnotežje", primeti Ged,dok je ona uzimala i žvakala vreli,
nedopečeni biskvit, i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Ali uskoro potom, uozbiljivši se
opet, ona reče:
"Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. Tako sam glupa."
"Sestrice mala", reče joj Ged, "To samo znači da sam ti nevešto objasnio. Kad bismo
imali više vremena..."
"Imaćemo ga", zablista Džerou, "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim,
makar na kratko, hoćeš li?"
"Ako budem u stanju", odgovori on ljubazno.
Zavlada kratka pauza, i Džerou upita, posmatrajući harekija kako se opet penje na
svoju dršku od čajnika.
"Reci mi još ovo, ako nije tajna, koje još velike moći postoje osim svetlosti?"
"Nije tajna. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju, mislim. Godine i rastojanja,
zvezde i sveće, voda i vetar i čarobnjaštvo, veština čovekove ruke i mudrost u korenu
drveta, sve one nastaju zajedno. Moje ime i tvoje, i ime sunca, ili izvora vode, ili još
nerođenog deteta, sve su to slogovi jedne jedine, neizmerne reči koju veoma, veoma
polako izgovara zvezdani sjaj. Nema druge moći. Ni drugog imena."
Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije, Maro upita:
"A smrt?"
Devojka je slušala, a blistava, crna glavica joj je bila pognuta.
"Da bi se izgovorila reč", polako odgovori Ged, "mora najpre postojati tišina. I pre i
posle." Onda odjednom naglo ustade, dodajući! "Ja nemam pravo da govorim o tome. Reč
koju je trebalo da samo ja izgovorim, izgovorio sam pogrešno. Bolje da ćutim, neću više
govoriti. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame."
 I on napusti ognjište i toplu kuhinju, uzevši ogrtač i izašavši napolje sam, u ledenu
kišicu koja je rominjala na ulicama.
"Uklet je", reče bojažlljivo Maro, gledajući za njim.
"Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt", primeti
devojka, "i on se toga boji, ali ipak nastavlja."
Podigla je glavu dok je posmatrala, kroz crvene plamene jezike na ognjištu, pravac
kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora, i opet odlazio u
napuštene vode. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči, ali ne reče ni reči.
Več se vratio sledećeg dana, i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja, koji su
ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji
čak nije bio ni njegov vlastiti, ali, iako su mu prebacivali, nisu ništa mogli učiniti da ga
zadrže. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali, on napokon reče:
"Ja sam vaš, i po poreklu i po običajima, i po dužnosti koju kod vas obavljam. Ja sam
vaš čarobnjak. Ali krajnje je vreme da zapamtim da, iako služim, ne služim vama. Kad
budem slobodan da vam se vratim, vratiću vam se, a do tada zbogom."
U ranu zoru, dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine, dva mladića
krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja, podigavši smeđe, čvrsto istkano jedro u pravcu
severnog vetra. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze, onako kako su žene
i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce, a
one ne mašu i ne dovikuju pozdrave, već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim
kapuljačama, sivim ili smeđim, tamo na obali, i postaju sve manje i manje, onako kako se
voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava.

10.NA PUČINI

Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala, a naslikane oči Dalekovidnog,
stalno ispirane talasima, gledale su napred, na more koje je postajalo sve šire i sve
praznije. Za dva dana drugovi pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders, otprilike
stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. Tamo su se samo na kratko
zadržali u pristaništu, tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom
premazano platno za jedra, da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u
tom čamcu bez palube. Nisu se ranije snabdeli time, jer čarobnjaci obično takve sitnice
rešavaju vradžbinama, najneznatnijim i najprostijim vradžbinama, a, u stvari, potrebno je
samo malo više magije da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja
mešina sa slatkom vodom. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom, niti je
dopuštao Veču da to čini. Rekao je samo: "Bolje nemojmo", a prijatelj mu nije postavio
nikakvo pitanje niti se upustio u raspravu, jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo
na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju, ledenu kao i sam zimski vetar. Luka,
pristanište, mir bezbednost, sve to je ostalo za njima. Behu se okrenuli posve u drugom
pravcu. Sada su išli putem na kome je svaki događaj mogao da bude poguban, i ništa se
nije događalo slučajno. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni
okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine, jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže,
ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. Oni koji tako putuju, paze na svaku reč.
Isplovivši ponovo i nastavljajući duž obala Sodersa, na kojima su se bela polja
pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima, Ged opet usmeri čamac na
jugu, i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze, u
krajnje granične vode Prostranstva.
Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove, znajući da nije Ged taj koji o
njemu odlučuje, već ide tamo kuda mora. I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da
nestaje iza njih, i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu, i ogromna, siva vodena
ravnica ih obuhvatila sa svih strana, sve do linije gde se spajala s nebom, Ged zapita:
"Koje zemlje leže pravo pred nama?"
"Južno od Sodersa nema nikakvog kopna. Na jugoistoku ćeš, posle dugog putovanja,
naići na veoma malo, Pelimer, Kornaj, Gosk i Astovel, koji se takođe zove i Poslednja
zemlja. Iza njega nema ništa sem mora."
"Šta je na jugozapadu?"
"Rolemani, jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava, i nešto malo ostrvca oko
njega, a onda opet ništa, dok ne uđeš u Južna Prostranstva, Rud i Tum, i ostrvo Er, na koje
ljudi ne idu."
"Mi možda hoćemo", odvrati Več. "To je veoma neprijatan deo sveta, kažu, pun
kostiju i zlih predskazanja. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti
zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu, i koje nikada nisu dobile svoja imena."
"Da, sećam se. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji
je pričao o tome. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu, koji
izlaze na kopno samo jednom godišnje, da naseku velike trupce za svoje splavove, a
ostatak godine, sve te dane i mesece, plutaju nošeni strujama okeana, i nikada ne ugledaju
kopno. Voleo bih da vidim ta sela i splavove."
"Ja ne bih", reče Več, razvukavši usta u osmeh. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji
na njoj živi, neka more samo ostane tamo gde mu je mesto, a i ja ću..."
"Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga",nastavi Ged, držeći palamar
za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom.
"Hevnor, u središtu sveta, i Eju, gde su se rodili naši mitovi, i Šelijet sa čuvenim
fontanama na ostrvu Vej, sve gradove velikih zemalja. A i male zemlje, takođe one čudne
zemlje iz Spoljnih Prostranstava. Da preplovim celu Stazu Zmajeva, daleko na zapadu. Ili
da otplovim na sever, kroz sante, pravo do zemlje Hogen. Neki kažu da je ta zamlja veća od
celog Arhipelaga, a drugi, opet, vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između. Niko
ne zna. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima... Ali, ne mogu. Moram tamo kuda me
vodi ovaj put, i moram okrenuti leđa lepim, osvetljenim obalama. Svu sunčevu svetlost i
sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći, za jednu senku, za tamu."
 I kao što to čini svaki rođeni mag, Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u
pesmu, kratku tužbalicu, više zapevanje nego pevanje, koja se nije odnosila samo na njega,
a prijatelj mu, u odgovor, uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe:
"O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje, te bele kule Hevnora..."
I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. Tog dana su videli
samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga, ali nijednom nije neki delfin
iskočio iz vode, niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. A kad je istok
potamnio i zapad se ozario. Več izvadi hranu, podeli je i reče:
"Ovo su poslednji ostaci piva. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo
burence u čamac, za žedne ljude po hladnom vremenu, za moju sestru Džerou."
Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred
njima, pa i on nazdravi Džerou, možda još iskrenije od Veča. Pomisao na nju vrati mu i
uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja
do tada beše upoznao. A da li je ikada, uopšte, upoznao neku mladu devojku? Ali, to mu
nije palo na pamet.
"Ona je kao ribica, kao belica koja pliva u bistrom potoku", reče on, "...bespomoćna, a
ipak je ne možeš uhvatiti."
Na to ga Več pogleda pravo u oči, smejući se.
"Zaista si rođeni mag", reče on. "Njeno istinsko ime je Kest". Na prastarom jeziku
kest znači belica, što je i sam Ged dobro znao i to ga razveseli od srca. Ali, posle nekog
vremena, on tiho reče:
"Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime."
Ali Več, koji nije to učinio tek onako, olako, odvrati:
"Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. A, osim toga, zar ga nisi već i
sam znao, nisam ni morao da ti ga kažem..."
Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo, a pepeo u crni ugalj. More i nebo bili su
crni, dokle god je oko dopiralo. Ged se opruži na dnu čamca da odspava, umotan u svoj
ogrtač od vune i krzna. Več, koji je držao palamar za okretanje jedra, tiho je pevušio
Podvige Enlade, onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u
svom dugovratnom brodu bez vesala, i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u
rascvetalim, prolećnim voćnjacima. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog
završetka njihove ljubavi, Moredove smrti, uništenja Enlade, džinovskih ledenih talasa koji
su već progutali voćnjake Soleje. Probudio se pred ponoć i smenio Veča, koji pođe na
počinak. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora, nošen snažnim vetrom koji
mu je duvao u jedra, jureći naslepo kroz noć. Ali oblaci na nebu se malo razbiše, i pre zore
tanki mesečev srp, blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka, prosu svoju slabu svetlost
preko pučine.
"Mesec prelazi u mladinu", promrmlja Več, kada se probudio u zoru, nakon što je
hladni vetar nešto oslabio. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad, takođe
beličaste vode na istoku, ali ništa ne reče. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon
Sunčeve povratnice zove se Ugarnica, i stoji tačno nasuprot Mesečevim danima i Dugoj igri
u letnjim mesecima. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike, deci se ne daju
njihova istinska imena dok traje Ugarnica, ne pevaju se Podvizi, ne oštre se mačevi niti
neko oštro oruđe, ne daju se zakletve. To je onaj mračni pol u godini, kada je bilo šta što
čovek preduzme ne ispadne kako treba.
Posle tri dana plovidbe, nakon što su krenuli iz Sodersa, stigli su, prateći let morskih
ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna, na Pelimer, ostrvce zgureno visoko
iznad debelog, sinjeg mora. Njegovi stanovnici govorili su hardijski, ali na svoj način, tako
da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. Mladići su tu izašli na obalu, da
dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe, i u početku su naišli na dobar
prijem, svi su se začudili i užurbali oko njih. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i
vrač, ali je bio lud. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje
Pelimera, tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi, kao čamac kad mu se prekine užad
što ga vezuje za obalu i da će tako, jednog dana, stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu.
U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake, ali kad je počeo da govori o zemlji stao je
da ispod oka baca poglede na Geda, i odjednom je počeo da se dere i da ih vređa nasred
ulice, nazivajući ih uhodama i slugama Morske zemlje. Na to su Pelimerani prestali da ih
gledaju ljubazno, jer on je, ipak, bio njihov vrač, iako je bio lud. Zato Ged i Več skratiše svoj
boravak i isploviše pre mraka, idući stalno na jug i na istok.
Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije započeo razgovor o senci, niti
otvoreno o njihovom putu, a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno
moglo dovesti u vezu s tim, kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs, što
ih je odovodio sve dalje i dalje od poznatih zemalja Zemljomorja):
"Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio:
"A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?"
Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. Ali s vremena na
vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim
danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja, kako je
Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja, i kako je
Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog
polja na visoravnima Enlade, razgovarali su o čarolijama za nalaženje, prizivanjima i o
onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti, i koja ume da postavi samo Veliki majstor
Ustrojstva na Rouku. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one iste reči koje mu
je Ogio rekao još davno, jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont:
"Da bi mogao čuti, moraš ćutati..." I zaćutao bi i utonuo u misli, satima, sve vreme
držeći na oku more ispred čamca. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi, preko milja
valova i kroz sive dane koji će tek doći, onu mračnu stvar kojoj idu i kraj njihovog
putovanja.
Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska, ne ugledavši nijedno od tih
ostrva zbog magle i kiše, i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred
sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve, nad kojima su kružili
galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora.
"Sudeći po izgledu", reče Več, "ovo će biti Astovel. Poslednje kopno. Istočno i južno
od njega geografske karte su potpuno prazne."
"Ipak, oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje", odgovori Ged.
"Zašto to kažeš?" upita Več, jer Ged je govorio vidno uzbuđen, i odgovori na ovo
Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan.
"Ne ovde", odvrati Ged, netremice zagledan u Astovel ispred sebe, ali i mimo njega, i
kroz njega. "Ne ovde. Ne na moru, ne. Ne na moru, već na zemlji, kojoj zemlji? Ispred
izvorišta otvorenog mora, iza praizvora, iza kapija dana...
Onda opet ućuta, i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično, kao da
se povratio od nekog napada, ili vizije, i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo.

Luka Astovela, smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova, nalazila se na

severnoj obali ostrva, i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu,
činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju, prema,
ma koliko ono daleko bilo, prema čovečanstvu.
Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom, jer beše doba godine kad
nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. Žene sve behu ostale u
pletarama od pruća, vireći kroz vrata, skrivajući decu iza sukanja, uplašeno se povlačeći u
mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju, dolazeći sa obale. Muškarci,
koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime, ćutke su okružili Veča i Geda, i svaki je u
ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. Ali kada su shvatili da nemaju čega
da se boje, toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. Brodovi su im retko dolazili,
čak i sa Sodersa ili Rolamenija, jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za
bronzano ili još finije posuđe, nisu čak imali ni drveta. Čamci su im bili najprimitivniji
okrugli ribarski čamci ispleteni od trske, i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim
plovilima krene čak do Goska ili Kornaja. Bitisali su tu, potpuno u samoći, na ivici svih
geografskih karti. Nisu imali ni veštice ni vrača, i izgleda da nisu prepoznali ni štapove
mladih čarobnjaka, već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili
napravljeni, drveta. Poglavica im je bio veoma star, i on je jedini od svih njih imao priliku
da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Ged je, prema tome, za njih bio
pravo čudo, muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga, da bi ga se
sećali kad ostare. Nikada nisu čuli za Gont, već samo za Hevnor i Eju, i mislili su da je on
kralj Hevnora. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da
odgovara što bolje ume. Ali, postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo, i
konačno zapita muškarce iz sela, dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj
kolibi, u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka, njihovog jedinog
goriva:
"Šta leži na istoku od vaše zemlje?"
 Ćutali su, neki smešeći se, drugi ozbiljni. Stari poglavica najzad odgovori:
"More."
"Nikakvog kopna na njemu?"
"Ovo je Poslednja zemlja. Nema dalje. Samo još voda i kraj sveta.
"Ovo su mudri ljudi, oče", reče jedan mlađi čovek, "moreplovci, putnici. Možda oni
znaju neku zemlju koju mi ne znamo."
"Nema nikakve zemlje istočno odavde", ponovi starac. Dugo je još posmatrao Geda,
ali više sa njim nije razgovarao.
Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. Ged probudi svog
druga još pre zore, šapćući:
"Estariole, probudi se. Ne možemo ostati. Moramo dalje."
"Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več.
"Ne odmah je prekasno. Pratio sam je suviše sporo. Uspela je da mi umakne, a ja ću
morati za njom, dokle god bude išla. Jer, ako je izgubim, izgubljen sam i ja."
"Kuda je pratimo?"
"Na istok. Hajde. Ja sam već napunio mešine."
I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali, svi izuzev jedne bebe koja se
zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su
put niz brdo, do ušća, i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio
privezan, i porinuli ga u crnu vodu. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more, prvoga
dana Ugarnice, pre izlaska sunca.
Nebo je toga dana bilo vedro. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan, i duvao je sa
severoistoka, i zato Ged podiže magijski vetar, bile su to prve čini koje je učinio od kako su
napustili ostrva Šake. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. Čamac je podrhtavao od
ogromnih, zamagljenih, suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio, povinjući
se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka.
Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči, sem da s vremena na vreme obnovi
basmu vetra, ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra, a Več je, iako ne baš sasvim lagodno,
pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca. U podne su jeli. Ged je
veoma štedljivo raspodelio njihove obroke, i jasno je bilo šta to treba da znači, ali su
obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe.
Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka, ne skrećući i ne smanjujući brzinu.
Ged je samo jednom prekinio tišinu, rekavši:
"Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo
more i ništa drugo, ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno, nepoznato
kopno na drugoj strani sveta?"
"U ovom trenutku", odgovori Več, "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo
jednu stranu, i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice."
Ged se nije nasmejao, u njemu više nije bilo osećanja za šalu.
 "Ko zna šta čovek tamo napolju može sresti? Svakako da ne znamo mi, koji se sve
vreme držimo svojih obala i pristaništa."
"Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. A još nam nijedan brod nije
stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo."
Ged ništa ne odgovori.
Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova
ogromnog okeana u pravcu istoka. Ged je stražario od sumraka do zore, jer u mraku su sile
što su ga privlačile, ili možda, gonile pred sobom, postajale jače. Netremice je gledao
ispred sebe, iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju
na čamcu. U praskozorje, tamnoputo lice, mu je bilo već sasvim posivelo od umora, i toliko
je bio ukočen od hladnoće, da je jedva mogao da se opruži tonući u san. muklo je, samo,
prošaptao:
"Održavaj magijski vetar da duva od zapada, Estariole", i zaspao.
Sunce se nije podiglo na nebu, a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa
severoistoka.
Nije to bila oluja, već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Ubrzo su
sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene, uprkos nakantranisanom platnu
za jedra koje su kupili da ih pokriju, a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju, i
Ged je drhtao u snu. Iz sažaljenja prema svom prijatelju, a možda i prema samome sebi,
Več pokuša da malo skrene taj neprestani, surovi vetar koji je nosio kišu. Ali iako je, po
Gedovoj želji, uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim,
zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde, tako daleko od kopna, i vetar
Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu.
Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja, jer to ga navede da se zapita koliko će
još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu, ako nastave ovako da plove, sve dalje i dalje od
zemalja na kojima je ljudima bilo mesto.
Te noći je opet stražario Ged, i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. Sa dolaskom
dana zemaljski vetar malo popusti, i sunce se bojažljivo pojavi, ali ogromni talasi bili su
toliko visoki, da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima, da
bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći, pa na sledeći, i
tako u nedogled.
Te večeri Več prekinu dugo ćutanje.
"Prijatelju", reče on, "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do
kopna. Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju, jedino se bojim da možda nije baš
obmana, prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš, da te namami da odeš preko
okeana dalje nego što ljudsko biće sme. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na
tuđim morima. A senka se ne može premoriti, umreti od gladi, ili udaviti u moru."
Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu, ali Ged ga je ipak gledao
kao iz daljine, kao preko neke široke provalije. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio
je polako i s mukom. Na kraju izgovori:
 "Estariole, približavamo se."
Čuvši te reči, prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Ali, tek tada se prepade.
Ipak, položi ruku Gedu na rame i reče samo:
"Pa, dobro, kad je tako."
Te noći je Ged opet stražario, jer još nije mogao zaspati u mraku. A nije mogao da
zaspi ni trećeg dana. Još su jurili onom istom, ravnomernom, lakom, užasavajućom
brzinom preko mora, i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski
vetar sat za satom, tu, na Otvorenom moru, gde je Več osećao kako njegova vlastita moć
slabi i ne deluje kako treba. I išli su sve dalje i dalje, i Veču se na kraju poče pričinjavati da
će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti, i da će stići iza izvorišta mora i još dalje
na istok, iza kapija dana. Ged je stajao na pramcu, gledajući napred, kao i obično. Ali više
nije posmatrao okean, ili, bar, ne onaj isti okean koji je video i Več, ogromno vodeno
prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mračna vizija
koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo, i ta je tama bivala sve veća, i
veo sve gušći. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča, sem kad bi pogledao prijatelju
u lice, tada bi on u magnovenju ugledao tminu. Išli su sve dalje i dalje. Ali, iako ih je isti
vetar nosio u istom čamcu, izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog
mora, dok Ged, sam, sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada, ni
izlaska ni zalaska sunca, već samo zvezda.
"Spusto jedro", uzviknu Ged u jednom trenutku, i Več to žurno uradi, dok je Ged
razvezao vesla, postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima, povijenih leđa.
Več, koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled
dopirao, nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje, ali, čekao je, i ubrzo oseti
kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. Čamac se uzdizao sve blaže i
tonuo sve pliće, dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo,
nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima, kao da su u nekom zatonu odasvud
zaklonjenom kopnom. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se
osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem, iako Več
nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda, ipak je svojim čarobnjačkim
okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca,
i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji, kao da ih guši pesak.
Ako je to bila vradžbina ili opsena, onda je bila nepojamno moćna, učiniti da
Otvoreno more izgleda kao kopno. Pokušavajući da se sabere i ohrabri, Več izgovori
basmu Otkrovenja, oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto
promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana.
Možda ta basma, iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala
oko njih, ovde nije imala nikakvu moć. Ili to, ipak, nije bila nikakva opsena, već oni zaista
behu, stigli na kraj sveta.
Ne obraćajući pažnju na njega, Ged je veslao sve sporije i sporije, osvrćući se preko
ramena, birajući put između kanala, nanosa i plićaka, put koji je samo on mogao da vidi.
Čamac se zatrese kad mu se pramac nasuka. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske
dubine, a ipak, behu pristali. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac, i taj zvuk je bio užasan,
jer drugog nije bilo. Nikakav šum nije se čuo ni od vode, vetra, drveta čamca, jedra, sve je
to progutala neizmerna, duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. Čamac je ležao
nepomičan. Nije bilo ni daška vetra. I samo more se bilo pretvorilo u pesak, pun senki,
nepomičan. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom, nestvarnom tlu koje se
protezalo sve dalje i dalje, u sve gušću tminu svuda oko čamca, dokle god je pogled sezao.
Ged ustade, uze svoj štap i lakim skokom pređe ivicu čamca. Veču se učini da ga vidi
kako pada i tone u dubinu mora, mora koje je sigurno moralo biti tu negde, iza te suve,
neprozirne koprene koja je skrivala vodu, nebo i svetlost. Ali mora više nije bilo. Ged se
uputi nekuda, ostavljajući čamac za sobom. Crni pesak se ugibao, ocrtavajući njegove
stope, i tiho šaputao pod njegovim nogama.
Njegov štap poče da svetli, ne avetinjskom svetlošću, već jasnim, belim sjajem, koji
ubrzo postade toliko jak da su mu prsti, tamo gde je dodirivao blistavo drvo, postajali
ružičasto providni.
Koračao je napred, udaljavajući se od čamca, ali ne u nekom određenom pravcu.
Ovde nije bilo pravca, ni severa, ni juga, ni istoka, ni zapada,samo ka nečemu ili od nečega.
Veču, koji je stajao posmatrajući,svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna
zvezda koja se polako kreće kroz tamu. A tama oko nje se zgušnjavala, postajala sve crnja,
prikupljala se. I Ged je to video, stalno gledajući pravo pred sebe, kroz svetlost. A posle
izvesnog vremena ugleda u daljini, u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama,
senku kako mu prilazi preko peska.
U početku je bila bez oblika, ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik
ljudskog bića. Kao nekakav starac, sed i namrgođen, koji je išao ka Gedu, ali istog časa kad
je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača, vidio je da to više nije starac, već mladić. Bio je
to Džasper, Džasperovo izazivačko lepo, mladalačko lice, sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i
ukočeni, razmetljivi hod. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji
ih je razdvajao. Ged se, međutim, ne zaustavi, samo je malo usporio korak, i hodajući
stalno napred, samo je malo više podigao štap. Štap zablista i u njegovom blistavilu
Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala, i ona se pretvori u Pečvarija. Ali
Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja, kao lice davljenika, i on nekako čudno
ispruži ruku, kao da doziva. I opet se Ged ne zaustavi, već je išao dalje, iako je sada između
njih ostalo samo nekoliko jardi. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni,
raširivši se na obe strane kao da širi ogromna, opnasta krila, pa poče da se uvija, da se
nadima i odjednom splasnu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice, a potom dva
zamućena, nepomična oka, a onda iznenada, jedan stravični lik koji nije prepoznao, ljudski
ili lik čudovišta, sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja
vode u crnu prazninu.
Na to Ged visoko diže svoj štap, i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak, goreći tako
belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. U toj
svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje, spade sa onoga što se primicalo Gedu. Ono se
skupi, istopi i potamni,puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. Ali i dalje se
približavalo,podižući k njemu slepu bezobličnu njušku, bez usana, ušiju i očiju. I u trenutku
kada su stigli jedno do drugoga, ono postade potpuno crno u belom, magijskom sjaju koji
je goreo svuda oko njega, i teško se uspravi na dve noge. U potpunoj tišini, čovek i senka se
sretoše licem u lice, i stadoše.
Glasno i zvonko, cepajući taj prastari muk, Ged izgovori ime senke i istovremeno i
senka progovori bez usana i jezika, izgovarajući samo jednu reč: "Ged". I ta dva glasa se
sliše i postadoše jedno.
Ged ispruži ruke, ispustivši štap, i zgrabi svoju senku, njegovo mračno ja, koje je
takođe grabilo njega. Svetlost i tama se sretoše, spojiše se i postadoše jedno.
Ali Veču, koji je užasnut, kroz polumrak,izdaleka posmatrao preko peska, učini se da
je senka nadjačala Geda, jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi. Ispunjen
gnevom i čajanjem, on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim, i
potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i
mraku iznad pustinje. Ali dok je trčao, pesak mu se provali pod nogama, i on stade da se
bori i koprca kao da je u živom pesku, kao da pliva kroz vodenu bujicu, i tada se, odjednom
prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost, obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti
gorčinu morske soli, i svet se u magnovanju obnovi pred njim, i on se nađe, praćakajući se,
u itinskom, živom moru.
U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima, prazan. To je bilo sve što je Več
ugledao na površini vode, grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. Pošto nije bio
dobar plivač, izborio se kako je znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i
uvuče u njega. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko
lica,očajnički se osvrtao oko sebe, ne znajući u kom pravcu da gleda. Najzad mu pođe za
rukom da nazre nešto tamno među talasima, daleko tamo gde je nekada bio pesak, i gde je
sada bila samo podivljala voda. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka
svome prijatelju, i zgrabivši Geda za ruke, pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca.
Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe,kao da ne vidi ništa, ali na
njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. Svoj štap, komad crne tisovine, potpuno bez
sjaja, još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. Nije progovorio ni reči. Sav mokar
i iscrpljen i drhteći, sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča, koji je razvio jedro i
okrenuo brod da uhvati severoistočni vetar. Ništa nije video oko sebe, sve dok pravo
ispred njih, na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo, između duguljastih
oblaka usred jasne, plavičaste svetlosti, nije zablistao mlad mesec, prsten od slonovače,
ivica roga, koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana
tmine.
Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki, blistavi polumesec na zapadu. Dugo je
gledao, a onda se uspravi na noge, držeći štap sa obe ruke, kao što ratnik drži mač
dvorukac. On zaokruži pogledom po nebu, moru, smeđem naduvenom jedru iznad svoje
glave, i završi na licu svog prijatelja.
"Estariole", prozbori on, "vidi, gotovo je. Svršeno." On prsnu u smeh.
"Rana je zarasla", dodade potom, "zdrav sam i slobodan sam." A onda se presavi i
sakri lice u ruke, plačući kao malo dete.
Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno, jer nije znao šta se, u
stvari, beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. Nije znao da li je to u čamcu sa njim
zaista Ged, i ruka u je satima ležala spremna na sidru, da ga zarije u dno čamca i potopi ga
usred pučine, radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem, koje
je, plašio se, možda uzelo na se Gedovo obličje. Sada, kad je video svog prijatelja i čuo ga
kako govori, sve sumnje namah nestadoše. i on poče, polako, da shvata istinu, da Ged nije
ni izgubio ni pobedio, već da je, nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom, i sam
postao potpun, čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili
opsedne bilo koja druga moć sem njega samog, i čiji će život od tada proći u službi života, a
nikada u službi uništenja, bola, mržnje i mračnih sila. U Stvaranju Eje, toj najstarijoj od
svih pesama, stoji "samo u tišini je reč, samo u tami život, munjevit sokola let, preko pustoga
neba." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa dok je održavao pravac čamca prema zapadu,
ploveći ispred ledenog vetra zimske noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih
prostranstava Otvorenog mora.
Plovili su osam dana, pa još osam, pre nego što su naišli na prvo kopno. Mnogo puta
su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u
slatku, i lovili su ribu, ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su da uhvate vrlo malo, jer
ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. Kada im nije
više ništa preostalo za jelo, osim nekoliko mrvica dimljenog mesa, Ged se seti šta Džerou
beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta , da će zažaliti za tim što je ukrao kada
ogladni na moru, ali i ovako gladnom, ta uspomena mu je bila draga. Jer ona je takođe
kazala da će se on, zajedno s njenim bratom, vratiti njihovoj kući.
Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana, ali su zato morali da plove šesnaest
dana u povratku na zapad. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio,
osim dva mlada čarobnjaka, Geda i Estariola, u doba Ugarnice, usred zime, u njihovom
otvorenom ribarskom čamcu. Nije ih zadesila nikakva velika oluja, i upravljali su se sasvim
dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren, uzevši kurs nešto malo više na sever od onog
kojim su isplovili. Tako se nisu vratili na Astovel, već su, prošavši pored Spoljnog Tolija i
Snega, a da ih nisu videli, prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Iznad talasa
su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. Morske ptice su kričale,
kružeći iznad priobalnih valova, a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh.
Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. Jedne tihe, mračne večeri uplovili su u
luku Ismeja, pre nego što je počeo da pada sneg. Privezali su čamac Dalekovidi, koji ih je
nosio do samih obala carstva smrti i vratio natrag, i popeli se uskim sokacima do
čarobnjakove kuće. Srca su im zaigrala, dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta,
a Džerou im potrčala u susret, plačući od radosti.

Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu
Gedovom, onda je ta pesma izgubljena. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji
se nasukao na suvo, danima udljen od bilo kakve obale, iznad ponora ogromnog okeana. U
Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol, ali u Toku se priča da su to bila dva ribara, koje je
oluja odvela daleko u Otvoreno more, a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima, i veli
da nisu uspeli da otseku čamac sa nevidljivog peska, i da su još tamo. Tako je od pesme o
Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi, koje se prenose sa ostrva na ostrvo
kao priobalne naplavine, i to već odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom
putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom, i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao
Stazom Zmajeva, ili vatio prsten Eret Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor, ili se na kraju još
jedanput vratio na Rouk, ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta.