Čudesna

završnica

Peta knjiga Belgarijade

Dejvid Edings

I konačno,
Posvećeno Li, mojoj voljenoj ženi,
čije su ruke i misli dotakle
svaku stranicu,
koja je učestvovala u nastanku ovog dela,
baš kao što učestvuje u svemu što radim.
Prolog
O počecima i svršecima.
Zasnovano na Knjizi Torakovoj*

Počujte me, Angaraci, jer ja sam Torak, gospodar gospodara i kralj

kraljeva. Klanjajte se imenu mome i žrtvama me i molitvama darivajte, jer ja
sam Bog vaš i vladar vaskolikog sveta angaračkog. Razljutite li me, strašan
će vas gnev moj pogoditi.
Postojah pre no što je svet stvoren i postojaću i pošto se planine u pesak
satrune, mora do bara usahnu i sve se u ništavilo prometne. Jer ja bejah pre
svega, a biću i posle.
Iz bezvremenih bespuća Beskraja ja pogledah budućnost i videh dve
Sudbine, obe konačne, što iz bekrajnih hodnika Večnosti hrle jedna ka drugoj,
a njihovim će se susretom sve što beše razdvojeno ponovo spojiti. Tada će
sve što je bilo, sve što jeste, i sve što tek treba da bude sažeti u jedinstvenu
Svrhu.

* Napomena priređivača: Ovaj tekst, za koji se veruje da potiče iz strašne

Knjige Torakove, samo je jedan od nekoliko sličnih koji kruže među
Nadracima. Kako je samo najvišim Grolimima dopušteno da izdaju zvanične
prepise ovog dela, nemoguće je reći da li je ova verzija verodstojna, mada
mnogi dokazi ukazuju na to da jeste. Veruje se da se originalni primerak
Knjige Torakove nalazi u biblioteci kralja Anega od Čereka, ali nismo bili u
prilici da to proverimo.

Kad to videh, ja predložih šestorici braće svoje da za ruke se uhvatimo i

stvorimo sve što potrebno je tim dvema Sudbinama.
Odaslasmo mesec i sunce na njihove putanje i iznedrismo čitav svet.
Prekrismo ga šumom i travom, i stvorismo zveri, ptice i ribe da nasele i
zemlju, i nebo i vodu.
Međutim, naš se Otac ne obradova ovome delu mome, no okrete lice
svoje na drugu stranu da razmišlja o Konačnom. Tad otidoh mu sam u goru
Korimsku, što više je nema, i zatražih oda nj da prihvati ono što stvorih, no
on odbi delo moje i od mene se okrenu. Tad otvrdnu srce moje i ja se vratih
natrag kao da oca više nemam.
Ja ponovo sakupih braću svoju i ponovo se za ruke uhvatismo pa
stvorismo čoveka da sužanj nam bude. I narode stvorismo, pa svakome
narodu dadosmo da među nama sebi boga odabere. Jedino ne pustismo da
Aldura neko odabere, jer on vazda nezadovoljan i protivan svemu beše. Na
to se on odvoji i osami i poče sužnje naše činima svojim da mami, no retko
se koji za njime povede.
Narodi što moji bejahu Angaracima sebe nazvahu, a ja ih u milosti svojoj
povedoh na goru Korimsku, što više je nema, i tamo im otkrih prirodu Svrhe
zarad koje pokrenuh stvaranje sveta.
Tad oni stadoše da obožavaju me, i mole mi se, i žrtve mi paljenice
prinose, a ja ih blagosiljah i oni se u berićetu razmnožiše. Iz zahvalnosti mi
žrtvenik podigoše da na njemu mi najlepše deve i najhrabriju momčad svoju
darivaju, a ja ih opet blagosiljah, pa najimućniji i najbrojniji od svih naroda
postadoše.
To srce Aldurovo ispuni zavišću zbog ljubavi tolike što darivana mi beše
i on me omrznu, pa stade da u tajnim kutkovima duše svoje kuje zaveru
protiv mene. Uze on jedan kamen i život u nj udahnu ne bi li tako moju Svrhu
osujetio i tim kamenom mene pokorio. I tako nastade Ktrag Jaska. I on njime
zapečati mržnju večitu spram mene. Aldur se tad izdvoji s onim a što ih
učenicima svojim nazivaše da zajedno dokuče kako će tim kamenom svu
vlast za sebe prigrabiti.
Shvatih tad da taj prokleti će kamen Aldura od mene i od braće ostale
odvojiti, pa otidoh k njemu da požalim mu se i umolim ga da zle čini svoje
povuče i oduzme mu život što mu ga udahnu.
To učinih jedino da Aldur se od braće svoje ne bi odvajao. Čak se i
unizih da pred njime zaplačem.
No već beše zli taj kamen poseo dušu Aldurovu i iz srca me njegovoga
izbacio i shvatih tad da sopstveno će ga delo u ropstvu večnome držati. On
se oholo meni obrati i htede da od sebe otera me.
Tad iz velike ljubavi svoje, a i da spasao bih ga od strašna usuda što
videh da ga čeka, ja podigoh ruku na brata svog i oteh mu taj kleti kam.
Ponesoh Ktrag Jasku sa sobom, da volji ga svojoj potčinim, da umirim pogan
njegovu, da ugušim zlo zarad kog stvoren beše. Tako na sebe preuzeh teret
Aldurovog dela.
Strašan bejaše bes brata moga. On otide braći našoj i ispriča im laži o
meni. Svaki od njih potom dođe da naruži me i zapovedi mi da vratim Alduru
taj kamen što dušu mu preobrati i čije sam zle moći hteo da spasem ga. Ali ja
ne popustih.
Oni se tad na vojnu podigoše. Čitavo se nebo od dima pomrači kad
narodi njihovi stadoše oružje da kuju ne bi li svu zemlju natopili krvcom
Angaraka mojijeh. Kad godina jedna prođe, vojske udariše na zemlje
angaračke, predvođene braćom mojom.
Nerad bejah da na njih ruku podignem, a opet im ne mogah pustiti da
pustoše zemlju naroda mog i proliju krv onih što meni se klanjaju. A i
znadijah da rat takav između moje braće nikakva dobra doneti neće. U borbi
toj, dve Sudbine što videh ih mogle bi prerano jedna na drugu udariti, a u
tome bi se susretu čitava vaseljena raspala.
Tad odabrah ono od čega zazirah više, ali što manje zla doneće od onog
što videh ga, pa uzeh taj kleti kam i na samu ga zemlju podigoh. U meni beše
Svrha jedne od onih Sudbina, a Svrha druge beše vezana za kamen Aldurov.
Teret svega što beše i što će biti pade na nas dva i zemlja ne mogaše to da
izdrži. Raspuče se njena kora poda mnom u paramparčad, a mora jurnuše da
je svu poplave. Tako narodi ostadoše razdvojeni da jedni do drugih doći ne
mogu i krv prolivati.
Al’ velika beše pogan što je Aldur u taj kamen ugradi. Kad podigoh ga i
zapovedih mu da svet podeli, ne bih li tako pokolj sprečio, iz njega sunu
plam pa mi sažeže ruku i oslepi mi oko kojim ga pogledah i pola mi lica
nagrdi, i ja, koji najlepši od sve braće bejah, predmetom gađenja postadoh, te
se pokrih obrazinom od živa čelika da me se narod moj ne plaši.
Teška me je patnja ophrvala od zla tolikog što učinjeno mi beše i duša mi
se bolom ispuni, bolom koji će um inuti tek kad se taj pogani kam zla
svojega oslobodi i zbog pakosti se svoje pokaje.
Sad tavno more stajaše izmeđ naroda mog i onih što na nj udariti htijaše i
neprijatelji se moji razbežaše kad videše šta uradih.
Da, čak i braća moja utekoše iz sveta što stvorismo ga i više mi nijedan
ne htede na megdan stati, no ipak nastaviše da se u duhu potajno javljaju
pristašama svojim.
Potom povedoh narod svoj u Pustaru malorijsku i nađoh mu mesto
skrovito da na njemu grad sebi sagrade. Nazvaše ga Ktol Mišrak, u spomen
na bol što ga za njihovo dobro pretrpeh, a ja grad sakrih pod oblak, da ga
niko nikad ne otkrije.
Onda kovčeg železni sakovah i u njega Ktrag Jasku položih da nikada
više živo meso ne oprlji. Hiljadu sam godina, i još hiljadu preko, pokušavao
da oslobodim zle čini što ih Aldur u kam taj utka. Velikim sam magijama i
rečma najmoćnijim napadao tu prokletinju, ali vatru zlu njegovu ne ugasih, nit
ublažih prokletstvo što on donese na svet.
Tad se Belar, najmlađi i najnagliji od sve braće moje, uroti s Aldurom, u
čijoj duši još mržnja i zavist spram mene tinjahu.
On se u duhu obrati Alornima, svome narodu prostome, i okrete ih protiv
mene, a Aldur posla Belgarata, učenika kome najviše mržnje svoje uspe da
prenese, da im se pridruži i sebi da privoli Čereka, vođu alornskoga, i tri sina
njegova.
Zlim činima čarobnjačkim oni pređoše more što ga stvorih i noću se, ko
lopovi, ušunjaše u Ktol Mišrah, pa mučki i kukavički uđoše u moju gvozden-
kulu i pronađoše kovčeg u kome mrski kam ležaše.
Najmlađi sin Čerekov, što narod ga Rivom Gvozdenom Rukom prozva,
toliko beše upleten u čini i mađije da mogaše bez bojazni da uzme kamen.
Onda utekoše put zapada.
Ja povedoh ratnike naroda svog u poteru ne bih li sprečio da prokletstvo
Ktrag Jaske ponovo padne na svet, ali uto onaj što Riva ga zvahu podiže
kamen i na nas posla oganj zli njegov. Lopovi tako pobegoše i odnesoše tu
pogan u zemlje svoje zapadne.
Tad poruših moćne zidine Ktol Mišraka, pa izagnah narod svoj iz
razvalina njegovih i podelih ga na plemena. Tule, širokih pleća za nošenje
tereta, poslah u unutrašnjost, a Murge, najsuroviju moju decu, na jug. Najviše
ih pak ostavih sa sobom, u Maloriji, da me dvore i razmnožavaju se dok ih
dovoljno ne bude da s vojskom silnom na zapad udarim.
Poviše vaskolikog naroda svog postavih Grolime, pa ih u čini i
čarobnjaštvo uputih, da sveštenici moji budu i red da održavaju, i još im
pokazah kako na oltarima mojim večiti oganj da raspiruju i žrtve mi
neumorno prinose.
Belgarat u izopačenosti svojoj posla Rivu s onim prokletim kamenom na
Ostrvo vetrova. Tad Belar natera dve zvezde da padnu tamo, da mladi kralj
mač sebi od njih sakuje i od Ktrag Jaske jabuku na balčaku napravi.
A kad Riva uze taj mač u ruku, čitava se Vaseljena oko mene zatrese i ja
vrisnuh, jer puče mi pred očima ono što dotle videti ne mogah. Videh da
Belgaratova će mi kćer-čarobnica jednom verna ljuba biti i tome se
obradovah silno, al’ videh i Dete Svetlosti što iz loze slabina Rivinih rodiće
se da oruđe bude one Sudbine druge, one što kosi se s ovom koja dade mi
Svrhu, i da svanuće dan kad ću se iz sna nekakva dugačka probuditi da na m
egdan stanem tom Detetu. Tog će dana dve Sudbine jedna na drugu udariti i
samo će jedna pobediti i biti ona koja će se odigrati. Jedino ne videh koja će
to biti.
Dugo se morih ovim pitanjem, ali odgovora mu ne nađoh. I tako hiljadu
godina prođe, a i koja preko. Jednom pozvah k sebi Zedara, mudra i pravična
čoveka što poganim učenjima Aldurovim uteče i priđe mi da u službu se
moju stavi, pa ga poslah na dvor naroda zmijskog u močvarama zapadnim.
Bog njihov, Isa, beše lenj i vazdan spavaše, prepuštajući narod svoj što sebe
nazivaše Njisanima vladavini kraljice njihove. Njoj Zedar ponudu dade koja
uhu njenom veoma mila beše. Ona ubice posla na dvor naslednika Rivinih i
ovi poklaše sve do jednog deteta, koje se u moru sinjemu udavi.
I tako se ono što videh izjalovi, jer kako se Dete Svetlosti roditi može
kad više nikoga ne ostade da ga začne?
Tako se ja uverih da Svrha će moja ostvarena biti i da zlo Aldura i braće
njegove neće uništiti svet što ga stvorih. Od kraljevstava Zapada, što se
uzdahu u savete zlih bogova i čarobnjaka poganih, ostaće samo prah i pepeo.
Ja prastati neću onima što udariše na mene i mnoga će patnja stići takve i
nisko će pasti i na kolenima će sami sebe za žrtvu na oltaru mome nuditi.
Doći će dan kad svet vasceli biće pod mojom vlašću i svi narodi mojima
će se zvati.
Počujte me, narodi, i plašite me se. Poklonite mi se, narodi, i obožavajte
me. Jer ja sam Torak, večiti gospodar gospodara i večiti kralj kraljeva i bog
jedini na ovome svetu što stvorih ga.
Prvi deo

GAR OG NADRAK
Prvo poglavlje

ZAISTA IMA NEČEG ŽALOBNOG u zvonjavi klepetuše, pomisli

Garion. Kao da već nije dovoljno što mazga sama po sebi nije umiljata
životinja, blaga nepravilnost u ritmu hoda davala je zvonu obešenom oko
njenog vrata nekako tužan prizvuk. Bila je vlasništvo dreznijskog trgovca
Mulgera, mršavog muškarca pronicljivog pogleda, odevenog u zeleni kaputić,
koji je - za odgovarajuću cenu - dozvolio Garionu, Svilenome i Belgaratu da
mu se pridruže na putu u Gar og Nadrak. Njegove su mazge bile natovarene
svakojakom robom, a on je sam nosio toliko predrasuda da je izgledalo kao
da ni njegov teret nije ništa lakši. Kako mu se taj imućni zemljak od početka
nije dopao, Svileni odmah poče da ga podbada ne bi li prekratio vreme dok
su preko zatalasanih pustopoljina odmicali ka istoku i nazubljenim vrhovima
na granici između Dreznije i zemlje Nadraka. Njihovi razgovori, neprestano
na ivici svađe, išli su Garionu na živce gotovo koliko i dosadna jeka
klepetuša.
Tolika njegova napetost imala je jasno određen uzrok - strah.
Nije bilo svrhe da pokušava to da sakrije od sebe. Zagonetne reči
Mrinskog kodeksa bile su mu objašnjene do poslednje sitnice.
Pošao je na susret koji je zapisan još u praskozorje vremena i potpuno
neizbežan, pošto ga nije predviđalo samo jedno, nego čak dva Proročanstva.
Kad bi i uspeo da jedno od njih ubedi kako je sve to nekakva greška, drugo
bi nastavilo da ga bez trunke milosti i obzira prema njegovim osećanjima
vodi ka predskazanom susretu.
„Mislim da potpuno grešiš, Ambare“, reče Mulger Svilenom, govoreći
preterano razgovetno, što neki ljudi čine kad se obraćaju onima koje istinski
preziru. „Moja rodoljubivost, ili manjak iste, nema s tim nikakve veze.
Dobrobit Dreznije zavisi od trgovine i ako vi iz obaveštajne službe nastavite
da se predstavljate kao trgovci kako biste prikrili svoju pravu rabotu, uskoro
pošteni Dreznijci nigde više neće biti dobrodošli.“ Izgleda da je Mulger,
zahvaljujući urođenom šestom čulu koje je svim njegovim sunarodnicima,
izgleda, urođeno, odmah shvatio da Svileni nije onaj za kog se predstavlja.
„Ma hajde, Mulgeru“, veselo mu se podsmehnu čovečuljak, „ne budi
naivan. Svako kraljevstvo na svetu prikriva svoje uhode na potpuno isti
način. I Tolnedranci to rade. I Murzi. Čak i Tuli. Šta bi ti hteo - da hodam
unaokolo s tablom na kojoj piše ’uhoda’
„Pravo da ti kažem, Ambare, baš me lepo briga šta ti radiš“, odbrusi
Mulger nabusito. „Samo ti kažem da mi je preko glave da me svuda
podozrivo merkaju samo zato što se vama ne može verovati.“
Svileni mu se bezobrazno naceri. „Tako ti je to, Mulgeru. Bolje bi ti bilo
da se navikneš, pošto se ama baš ništa neće promeniti.“ Trgovac ozlojeđeno
prostreli čovečuljka pogledom,pa se iznenada okrete i odjaha natrag, da se
malo druži sa svojim mazgama.
„Da nisi malo preterao?“, upita Belgarat prenuvši se iz dremeža u sedlu.
„Ako ga naljutiš, prijaviće te graničarima i nikad nećemo ući u Gar og
Nadrak.“ „Neće taj ni slovca da pisne, stari moj prijatelju“, umiri ga Svileni.
„Ako to učini, zadržaće i njega zarad istrage, a nema tog trgovca pod kapom
nebeskom koji u svom tovaru nema sakriveno nekoliko sitnica kojima tu nije
mesto.“ „Zašto ga onda ne ostaviš na miru?“, upita Belgarat.
„Ubijam vreme“, odgovori Svileni, slegnuvši ramenima. „U suprotnom bih
morao da uživam u pogledu, a istočna Dreznija mi je strašno dosadna.“
Belgarat nešto progunđa, pa ponovo navuče sivu kapuljaču i nastavi da
drema.
Garion se vrati svojim setnim mislima. Žbunje štipavice davalo je otužnu
sivozelenkastu boju okolnim brežuljcima, između kojih je Severni karavanski
put vijugao poput belog ožiljka. Nebo je već gotovo dve nedelje bilo tmurno,
mada u tim oblacima ne beše ni nagoveštaja kiše. Karavan je kroz turobne
predele polako odmicao ka goletnim planinama na obzorju.
Najviše ga je mučila nepravda koju mora da trpi. On ovo nije tražio.
Nikada nije želeo da bude čarobnjak. Nije želeo da bude kralj Rive. Čak više
nije bio siguran ni da želi da se oženi princezom Se’Nedrom - mada se
ozbiljno dvoumio kad je to posredi. Carska pricezica um ela je da bude
potpuno neodoljiva kad joj nešto treba, ali u ostalim se prilikama uglavnom
otkrivala njena prava narav. Da je ista od svega ovoga svesno požeieo,
nekako bi se pomirio s obavezom koju su mu nametnuli, ali njega niko ništa
nije pitao i poželeo je da ravnodušnom nebu uputi pitanje: „Zašto baš ja?“
Jahao je kraj svog usnulog dede i slušao mrmorenje Aldurove kugle, mada je
i ono već počinjalo da ga nervira. Oduševljenje tog dragulja, koji je
neprestano pevao s jabuke velikog mača na Garionovim leđima, bilo je
potpuno besmisleno. U redu je što se Kugla raduje susretu s Torakom, ali
neće ona morati da stane pred angaračkog Zmajboga, niti će njena krv biti
prolivena. Kad se sve uzme u obzir, njemu je toliko oduševljenje čudesnog
kamena bilo prilično jadnog ukusa.
Granica između Dreznije i Gar og Nadraka sekla je Severni karavanski
put u uskoj, stenovitoj jaruzi, gde su se dva garnizona, dreznijski i nadrački,
gledala preko jednostavne rampe, napravljene od najobičnije vodoravne
motke. Ona sama po sebi nije predstavljala nikakvu prepreku, ali je zbog
simboličnog značaja bila moćnija od zidina Vo Mimbra ili Tol Honeta. S
jedne njene strane nalazio se Zapad, a s druge Istok. Jednim jedinim korakom
prelazilo se iz jednog sveta u drugi, potpuno drugačiji, i Garion je svim
svojim bićem želeo da ne napravi taj korak.
Kao što je Svileni i predvideo, Mulger nije pominjao svoje sumnje ni
dreznijskim kopljanicima ni nadračkim vojnicima odevenima u kožu, i bez
ikakvog su zadržavanja prešli granicu i našli se u planinama Gar og Nadraka.
Karavanski put je počeo da se penje uskom klisurom čijim je dnom proticao
brzi potok. Kameni obronci bili su strmi, crni i turobni. Nebo se beše suzilo u
prljavosivu traku, a jeka klepetuša odbijala se od stenja i mešala sa žuborom
i pljuskanjem vode.
Belgarat se prenu iz sna i uznemireno stade da se osvrće. Brzim je
pogledom dao Svilenom znak da ćuti, pa se nakašljao. „Ovde bismo ti
zahvalili, vrli Mulgeru, i poželeli ti svakog dobra.“ Trgovac se upitno zagleda
u starca.
„Napustićemo te na vrhu ove klisure“, mirno nastavi Belgarat ne
promenivši izraz lica. „Posao nam tako nalaže“, dodade, neodređeno
mahnuvši rukom.
Mulger na to zagunđa. „Ne želim da znam ništa o tome“, reče.
„Potpuno si u pravu“, na to će Belgarat. „Molim te da ne primaš k srcu
Ambarove reči. On je šaljivdžija i često kaže nešto što ne misli samo da bi
naljutio one oko sebe. Nije toliko loš kad ga malo bolje upoznaš.“ Mulger
uputi Svilenom dug pogled, ali se uzdrža od bilo kakve opaske. „Nek vam je
sa srećom, šta god da ste naumili“, reče mrzovoljno,više zato što je to red
nego iz iskrene dobronamernosti. „Ti i taj momčić niste bili loši saputnici.“
„Tvoji smo dužnici, plemeniti Mugeru“, na to će Svileni, glumeći preteranu
učtivost. „Tvoja gostoljubivost je bez premca.“ Trgovac ga ponovo pogleda
pravo u oči. „Zaista mi se ne dopadaš, Ambare“, reče mrzovoljno, „i neka
ostane na tome.“ „Srce će mi prepući“, isceri mu se Svileni.
„Smiri se“, procedi Belgarat.
„Ali zaista sam se trudio da ga odobrovoljim“, pobuni se Svileni.
Starac mu okrete leđa.
„Ozbiljno jesam“, reče tad Svileni Garionu, tobože iskreno.
„Ni ja ti ne verujem“, odvrati on.
Svileni uzdahnu. „Niko mene ne razume“, tužno reče, pa se nasmeja i
pojaha dalje, veselo zviždućući.
Na izlazu iz klisure ostaviše Mulgera, pa skrenuše levo od karavanskog
puta i pođoše između stenja i kržljavog drveća. Zaustaviše se na vrhu
obronka, gde su stajali i gledali za karavanom sve dok se nije izgubio s
vidika.
„Kuda ćemo?“, upita Svileni čkiljeći ka oblacima što promicahu nebom.
„Mislio sam da smo pošli u Jar Gurak.“
„I jesmo“, odgovori Belgarat i počeša se po bradi, „ali idemo izokola,
tako da ćemo u grad da uđemo s druge strane. Mulgera njegova uverenja čine
pomalo nepouzdanim saputnikom. Mogao bi da se negde izleti u nevreme.
Osim toga, Garion i ja moramo pre toga nešto da obavimo.“ Starac se osvrnu
oko sebe. „Eno, tamo ćemo“, reče pokazujući ka senovitoj plitkoj udolini
skrivenoj iza vrha padine, pa ih odvede tamo i sjaha.
Svileni odvede njihovog tovarnog konja do bistrog jezerceta i priveza ga
za obližnje osušeno stablo.
„Šta to moramo da obavimo, deda?“, upita Garion kad je sjahao.
„Taj tvoj mač je pomalo upadljiv“, odgovori starac. „Moramo nešto da
preduzmemo ukoliko ne želimo da put nastavimo svaki čas odgovarajući na
kojekakva pitanja.“
„Učinićete ga nevidljivim?“, upita Svileni pun nade.
„Može se i tako reći“, reče Belgarat. „Garione, otvori Kugli svoj um i
pusti je da ti govori.“
 Garion se namršti. „Ne razumem .“
„Samo se opusti. Kugla će sve sama da obavi. Veoma je uzbuđena zbog
tebe i nemoj se iznenaditi ako počne da te zasipa predlozima. Njeno
razumevanje stvarnog sveta pomalo je ograničeno.
Samo se opusti i daj mislima da slobodno lutaju. Moram da razgovaram s
Kuglom, a to mogu samo preko tebe, pošto nikog drugog neće da sluša.“
Garion se nasloni na drvo i um mu se istog trena ispuni svakojakim
čudnovatim prizorima. Svet koji se ukaza pred njim bio je obavijen
plavičastom izmaglicom, a sve beše nekako ćoškasto, kao da se sastoji od
ravnih površina i oštrih ivica, slično kristalu.
Jasno je video sebe kako galopira s plamtećim mačem u ruci, dok mu s
puta beže čitave horde ljudi bez lica. A onda mu u mislima resko odjeknu
Belgaratov glas. „Prestani.“ Garion shvati da to nije bilo upućeno njemu,
nego Kugli. Starčev glas tad pređe u mrmljanje i on poče da nešto objašnjava
i da deli uputstva. Ona druga, kristalasta svest odgovarala mu je pomalo
mrzovoljno, ali na kraju se nekako složiše i Garionov se um ponovo razbistri.
Belgarat je tužno odmahivao glavom. „Ponekad mi se čini da razgovaram
s detetom“, reče. „Kugla nema nikakvu predstavu o brojevima i kao da
uopšte ne može da pojmi značenje reči ’opasnost’.“ „Još je tu“, primeti
Svileni pomalo razočarano. „I dalje mogu da vidim mač.“ „To je zato što znaš
da je tu“, objasni mu Belgarat. „Drugi ga neće primetiti.“
„Kako mogu da ne primete ovoliko čudo?“, pobuni se Svileni.
„Teško je to objasniti“, odgovori starac. „Kugla će prosto navesti ljude da
ne obrate pažnju na nju, kao ni na mač. Ako se neko baš zagleda, videće da
Garion nosi nešto na leđima, ali neće ga preterano zanimati šta je to. Štaviše,
retko će ko obratiti pažnju i na samog Gariona.“ „Hoćete da kažete da je
Garion sad nevidljiv?“
„Ne. Samo će izvesno vreme biti neupadljiv. Pođimo. Mrak brzo pada u
ovim planinama.“
Jar Gurak bio je možda najružniji grad koji je Garion ikada video.
Prostirao se s obeju strana zamućene rečice, a blatnjave, nepopločane ulice
pele su se strmim obalama korita koje je voda usekla kroz stenje. Na
okolnim obroncima nije bilo nikakvog rastinja, već samo brojnih rudarskih
okana i širokih iskopa, a između njih su se slivali prljavi potočići, koji su
potom zagađivali reku.
 Čitav je grad izgledao nekako sklepano, kao da su građevine u njemu
privremene. Sve je bilo sačinjeno od balvana i neobrađenog kamena, a
nekoliko kuća dodatno pokriveno debelim platnom.
Ulice su vrvele od visokih, tamnoputih i uglavnom pijanih Nadraka.
Putnike je, čim uđoše u grad, dočekala strašna larm a iz obližnje krčme i
morali su da zastanu i sačekaju da dvadesetak mestana završi tuču u blatu,
prilično se uspešno trudeći da jedni druge onesposobe ili čak osakate.
Sunce već beše počelo da zalazi kad su na kraju jedne prljave ulice
pronašli gostionicu. Bila je to velika, četvrtasta zgrada s kamenim prizemljem
i drvenom spratom, i stajama sa zadnje strane. Privezali su konje, iznajmili
sobu za jednu noć i sišli u glavnu prostoriju nalik ambaru ne bi li nešto
večerali. Klupe su bile prilično klimave, a stolovi prekriveni mašću, mrvama
i ostacima hrane.
Dimljive uljane svetiljke visile su na lancima, ali se njihov vonj uopšte
nije primećivo od mirisa kuvanog kupusa. Prilično veliki broj trgovaca iz
celog sveta, okupljenih u oprezna društvanca, sedeo je i večerao, ograđen
zidovima nepoverenja.
Belgarat, Svileni i Garion sedoše za jedan slobodan sto i prionuše na
varivo u drvenim činijama, koje im je doneo pripiti poslužitelj u musavoj
kecelji. Kada su završili, Svileni se osvrnu ka otvorenim vratima sobe za
kockanje i upitno pogleda Belgarata.
Starac odmahnu glavom. „Bolje nemoj“, reče. „Nadraci su prek narod, a
odnosi sa Zapadom trenutno su prilično napeti. Nema svrhe tražiti nevolju.“
Svileni neveselo klimnu glavom u znak odobravanja, a onda otidoše do
stepeništa u zadnjem delu gostionice i popeše se do svoje sobe. Garion
podiže sveću i zamišljeno se zagleda u ležajeve napravljene od grubih
drvenih ramova s razapetom užadi, preko koje su bile prebačene kvrgave i ne
baš čiste slamarice. Odozdo je dopirala nesnonsna larma iz sobe za kockanje.
„Čini mi se da se noćas nećemo naspavati“, reče.
„Rudarski gradovi se prilično razlikuju od seoskih imanja“, primeti
Svileni. „Ljudima sa sela je udobnost potrebna čak i kad su pijani. Rudari
nisu toliko fini.“ Belgarat sleže ramenima. „Smiriće se uskoro. Većina njih
neće budna dočekati ponoć.“ Potom se obrati Svilenom. „Ujutru, čim se
otvore prodavnice, idi i nabavi nam neku drugu odeću, po mogućstvu
polovnu. Niko neće obratiti pažnju na nas budemo li izgledali kao tragači za
zlatom. Nabavi i pijuk i dva malja za kamen. Privezaćemo ih na prtljag tako
da se dobro vide.“ „Sve mi se čini da ste ovo već radili.“ „Nekoliko puta.
Malo maskarade nije na odmet. Kopači zlata nisu baš sasvim zdravi u glavu,
tako da se niko ne iznenadi kad se pojave na kakvom čudnom mestu.“ Starac
se tu nasmeja. „Jednom sam čak i našao zlato. Žilu debelu ko tvoja ruka.“
Čovečuljak se odmah uozbilji. „Gde?“
Belgarat slegnu ramenima. „Tamo negde“, reče neodređeno.
„Ne sećam se tačno gde.“
„Belgarate“, ozlojeđeno će Svileni.
„Nismo zato došli ovamo“, reče starac. „Hajdemo na spavanje.
Hoću da sutra što ranije odemo odavde.“
Oblaci koji su ih nedeljama pratili prekonoć se raščistiše i Gariona
dočeka zlaćana svetlost sunca koje se probijalo kroz prljavi prozor. Belgarat
je sedeo za grubim stolom na drugom kraju sobe i proučavao m apu na
pergamentu, a Svileni već beše izašao.
„Već sam pomislio da ćeš spavati do podneva“, reče starac kad se Garion
uspravi i poče da se proteže.
„Dugo nisam mogao da zaspim“, odgovori mu on. „Oni dole su bili baš
glasni.“
„Takvi su ti Nadraci.“
Jedna misao tad iznenadi Gariona. „Šta misliš reče , „šta sad radi tetka
Pol?“
„Verovatno spava.“
„Ne ovoliko kasno.“
„Tamo gde je ona još nije svanulo.“
„Kako to misliš?“
„Riva je hiljadu i pet stotina liga zapadno odavde“, objasni Belgarat.
„Sunce će tamo izaći tek za nekoliko sati.“ Garion trepnu. „Nikada nisam o
tome razmišljao“, priznade.
„Nisam ni mislio da jesi.“
Uto se otvoriše vrata i Svileni unese nekoliko zavežljaja. Cepteo je od
besa. Bacio je sve na pod i otišao do prozora, sve vreme psujući sebi u
bradu.
„Ko te toliko naljutio?“, blago ga upita Belgarat.
„Pogledajte ovo“, reče Svileni i pruži mu komad pergamenta.
 „Šta s tim?“, upita starac, pa uze svitak i stade da čita.
„Sve je to završeno još pre mnogo godina“, besno će Svileni.
„Zašto još nailazim na ovo?“
„Baš slikovit opis“, primeti Belgarat.
„Vidite li vi to?“, smrtno će uvređeno Svileni, pa se okrete ka Garionu.
„Ličim li ja tebi na lasicu?“
„...je jedan huncut nalik lasici“, čitao je Belgarat, „prepredenog pogleda i
špicastoga nosa. Poznat po tome što vara na kocki.“ „Dakle, stvarno...“
„Šta je to?“, upita Garion.
„Pre nekoliko godina imao sam s ovdašnjim vlastima manji nesporazum“,
osorno će Svileni. „Zaista ništa ozbiljno... Ali ovo i dalje kruži.“ Ljutito je
pokazao na pergament koji je Belgarat znatiželjno iščitavao. „Čak su toliko
daleko otišli da su ponudili i nagradu.“ Zastao je na tren. „Doduše, priznajem
da mi laska iznos nagrade“, dodao je.
„Jesi li nabavio ono po šta sam te poslao?“, upita Belgarat.
„Naravno.“
„Presvucimo se, onda, pa da krenemo, pre nego što nam tvoja iznenadna
slava navuče rulju na vrat.“
Iznošena nadračka odeća bila je sašivena pretežno od kože, a činile su je
uske crne pantalone, pripijeni prsluci i lanene tunike s kratkim rukavima.
„Obuću nisam ni tražio“, reče Svileni. „Nadračke čizme su prilično
neudobne, valjda zato što ovde niko još nije primetio da se levo stopalo
razlikuje od desnog.“ Kicoški je naherio šiljatu pustanu kapu. „Kako vam se
čini?“, upita i zauze pozu.
„Uopšte ne liči na lasicu, zar ne?“, Belgarat će Garionu.
Svileni ga zgroženo pogleda, ali ne reče ni reč.
Sišli su, izveli konje iz staje i krenuli. Čovečuljak je izgledao ogorčeno
sve dok nisu izjahali iz Jar Guraka. Kad stigoše na vrh brda severno od
grada, on sjaha, pa uze kamen i besno ga zafrljači ka najbližim kućama.
„Da li ti je sada lakše?“, radoznalo upita Belgarat.
Svileni ponovo uzjaha, pa oholo šmrknu i povede ih niz padinu na drugoj
strani.
Drugo poglavlje

NEKOLIKO SU DANA jahali kroz predele ispunjene jedino stenjem i

osušenim drvećem. Sunce je sijalo sve jače a nebo bivalo sve plavetnije
kako su odmicali dublje u planinu. Svakojaki tragovi i vijugave stazice
krivudahu između zaslepljujućih snežnih kapa i preko bledozelenih
proplanaka na kojima se poljsko cveće ljuljuškalo na planinskom povetarcu.
Vazduh je odisao reskim mirisom zimzelena, a tu i tamo mogao se videti
pokoji jelen kako pase ili stoji i krupnim , preplašenim očima posm atra
putnike.
Belgarat ih je, sve vreme oprezan i budan, samouvereno vodio ka istoku.
Više nije bilo ni traga onome dremežu u kome je starac jahao jasno
određenim drumovima, i kao da se tu, u planinama, nekako beše podmladio.
Nailazili su i na druge putnike - mahom na Nadrake odevene u crnu kožu
- ali videli su i grupu Dreznijaca kako se penje uz strmu padinu, a jednom u
daljini čak i jednog Tolnedranca. Razgovori s neznancima bili su kratki i
oprezni. U nadračkim planinama jedva da je bilo kakvih organa reda, i svako
ko je tuda putovao morao je da sam o sebi vodi računa.
Jedini izuzetak u toj sveopštoj opreznoj uzdržanosti predstavljao je neki
pričljivi stari kopač na magarcu, koji se jednog jutra pojavio iz plavičastih
senki pod drvećem. Umršena mu kosa beše potpuno seda, preplanulo,
izborano lice izgledalo je kao da je od stare, dobro ustavljene kože, a plave
oči veselo su sijale. Njegova rasparena odeća sastojala se uglavnom od
odbačenih stvari koje je nalazio kraj staza. Prišao im je bez ikakvog pozdrava
i bez i najmanjeg traga nesigurnosti i odmah počeo da priča kao da nastavlja
netom prekinut razgovor.
Bilo je nečeg neopisivo smešnog u njegovom glasu i nastupu i Garionu se
na prvi pogled dopao.
„Ima sigurno deset godina otkako sam poslednji put prolazio ovuda“, reče
starac dok je na magarcu poskakivao uporedo s Garionom. „Sad retko
navraćam u ovaj deo planine. Sve ove vododerine pretražene su bar stotinu
puta uzduž i popreko. Kuda ste se vi zaputili?“ „Nisam siguran“, oprezno će
Garion. „Nikada ranije nisam bio ovde, pa samo idem kud mi kažu.“
„Na severu, tamo, nadomak Morindije, dobar vam je šljunak“, posavetova
ga starac na magarcu. „Naravno, tamo morate biti obazrivi, ali što kažu:
reskir-profitir.“ Znatiželjno se začkiljio u Gariona. „Nisi Nadrak, zar ne?“
„Sendar“, kratko odgovori ovaj.
„Nikad nisam bio u Sendariji“, zamišljeno će stari kopač. „U stvari, nikad
nigde drugde nisam ni bio.“ Gotovo s ljubavlju se osvrnuo ka belim kapama i
tamnozelenim šumama. „Nikad nisam ni poželeo da odem odavde. Već
sedamdeset godina putujem ovim planinam a uzduž i popreko, a nisam od
toga imao gotovo ništa osim zadovoljstva što sam tu. Jednom sam u reci
našao toliko crvenog zlata da je voda izgledala kao krv, ali onda me je
uhvatila zima i gotovo sam smrznuo pokušavajući da spasem živu glavu.“
„Jesi li se vratio tamo s proleća?“, ne uzdrža se Garion a da ne pita.
„Hteo sam, ali pošto sam našao zlato, mnogo sam pio te zime, i malčice
mi se pomutio um. Kad sam sledeće godine pošao ovamo, poneo sam
nekoliko burića da mi prave društvo. To je greška. Piće jače udara na
ovolikoj visini i onda prestaneš da obraćaš pažnju na ono što je važno.“
Zavalio se u sedlu i odsutno se počešao po stomaku. „Otišao sam u ravnicu
severno odavde - u Morindiju. Valjda sam mislio da ću po ravnom lakše
putovati. Elem, da skratim priču, naleteo sam na bandu Morinda i oni me
zarobiše. Bio sam trešten pijan kad se to desilo. Sreća moja. Oni su sujeverni
i pomislili su da sam posednut. Najverovatnije mi je to spaslo život. Držali
su me pet-šest godina, pokušavajući da otkriju značenje mog buncanja, pošto
sam se, kad sam se otreznio i shvatio šta se dešava, svojski trudio da što
bolje bulaznim. Na kraju im je dosadilo i prestali su da vode računa o meni,
pa sam pobegao. Međutim, dotle sam bio zaboravio gde je ona reka.
Potražim je svaki put kad me put tamo nanese.“ Pogled mu, uprkos pomalo
nevezanom govoru, beše veoma prodoran. „Veliki ti je taj mač na leđima,
momče.
Koga si namerio da njime ubiješ?“
Pitanje je došlo toliko iznenada da Garion nije stigao ni da se čestito
zapanji.
 „Čudno je kod tog tvog mača“, prepredeno je nastavio starac, „što izgleda
kao da se trudi da bude neupadljiv.“ Potom se okrenuo ka Belgaratu, koji ga
je mirno posmatrao. „Gotovo se uopšte nisi promenio“, primeti.
„A ti i dalje previše pričaš“, odgovori Belgarat.
„Svakih nekoliko godina uhvati me želja za pričom“, na to će starac na
magarcu. „Ćerka ti je zdravo i veselo?“ Belgarat klimnu glavom.
„Lepa je ta tvoja ćerka, ali pogane naravi.“
„Ni to se nije bitno promenilo.“
„Nisam ni očekivao.“ Stari kopač se zakikota, pa se nakratko umiri.
„Nego, da ti dam jedan savet: povedi računa ako nameravaš da se spustaš u
niziju“, reče ozbiljno. „Izgleda da se dole nešto kuva.
Mnogo se stranaca u crvenim tunikama vrzma unaokolo, a počeli su i da
se dime žrtvenici koji godinama nisu korišćeni. Grolimi su se ponovo
pojavili. Noževi su im sveže naoštreni. Nadraci koji dolaze ovamo
neprestano se osvrću za sobom.“ Zastao je, netremice gledajući Belgarata.
„Ima i drugih znakova“, dodao je. „Životinje su plahe, baš kao pred oluju, i
ponekad se noću, kad pažljivo oslušneš, čuje nešto kao tutnjava izdaleka,
možda čak i iz Malorije.
Kao da je u čitavom svetu zavladao neki nespokoj. Sve mi se čini da će
nešto krupno da se desi, nešto u šta bi ti mogao da budeš umešan. Samo, oni
znaju da si tu negde. Nisam siguran da ćeš se neopaženo provući.“ Potom
slegnu ramenima, kao da se sve to njega ne tiče. „Samo sam pomislio da bi
trebalo da ti to kažem.“ „Hvala ti“, odgovori Belgarat.
„Ništa me nije koštalo da ti kažem.“ Starac ponovo slegnu ramenima.
„Mislim da ću ja sad na onu stranu.“ Pokazao je ka severu.
„Previše je stranaca u planinama poslednjih meseci. Napravila se gužva.
Sit sam se ispričao, pa ću sad malo da se povučem u osamu.“ Okrenuo je
magarca i počeo da se udaljava. „Srećno“, dobacio je preko ramena u znak
pozdrava, pa nestao u plavim senkama među drvećem.
„Rekao bih da ste vas dvojica stari znanci, primeti Svileni.
Stari čarobnjak klimnu glavom. „Upoznao sam ga pre tridesetak godina.
Polgara je došla u Gar og Nadrak da nešto istraži, i kad je saznala sve što ju
je zanimalo, poslala mi je poruku i došao sam da je otkupim od čoveka u
čijem je vlasništvu bila. Pošli smo kući, ali u planinama nas je iznenadila
mećava kad joj vreme nije. On nas je pronašao kako lutamo i odveo nas u
pećinu u kojoj tavori kad napada sneg. Bilo bi to prilično udobno mestašce
da ne uvodi i magarca. Koliko me pamćenje služi, on i Polgara su se čitave
zime raspravljali oko toga.“ „Kako se zove?“, znatiželjno će Svileni.
Belgarat slegnu ramenima. „Nije se predstavio, a bilo je nepristojno da ga
pitam.“ Gariona je, međutim , sablaznilo ono o otkupljivanju. Preplavio ga je
bes od nemoći. „Neko je posedovao tetku Pol?“, upitao je preneraženo.
„To je nadrački običaj“, objasni mu Svileni. „U njihovom se društvu žene
smatraju imovinom. Neprimereno je da žena nema vlasnika.“
„Bila je robinja“ Garion toliko stisnu uzde da su mu prsti pobeleli.
„Naravno da nije bila robinja“, na to će Belgarat. „Možeš li makar da
zamisliš svoju tetku kako se nekome pokorava?“ „Ali rekao si...“
„Rekao sam da sam je otkupio od čoveka u čijem je vlasništvu bila.
Njihov odnos je bio strogo služben. Njoj je bio potreban vlasnik kako bi
mogla da ostane tamo, a njemu je porastao ugled pošto poseduje takvu ženu.“
Belgarat napravi kiseo izraz lica. „Dao sam čitavo bogatstvo da je otkupim.
Ponekad se zapitam je li bilo vredno toga.“
„Deda!“
„Siguran sam da bi je zanimala ta poslednja primedba“, pakosno će
Svileni.
„Ne bih rekao da moraš to da joj preneseš.“
„Nikad se ne zna“, kroz smeh reče Svileni. „Može i meni jednom da
zatreba kakva usluga.“
„Grozan si.“
„Znam.“ Svileni se isceri i pogleda oko sebe. „Vaš prijatelj se dobro
potrudio da nas nađe“, reče. „Pitam se zašto.“
„Hteo je da me upozori.“
„Na napetost u Gar og Nadraku? To smo već znali.“
„Njegovo upozorenje je bilo mnogo ozbiljnije.“
„Nije mi zvučao preterano ozbiljno.“
„To je zato što ga ne poznaješ.“
„Deda“, iznenada će Garion, „kako je uspeo da mi vidi mač?
Mislio sam da smo se pobrinuli za to.“
„On sve vidi, Garione. Taj samo pogleda drvo i kaže ti koliko je pre
deset godina na njemu bilo listova.“
„Da li je on čarobnjak?“
 „Ne, koliko ja znam. On je samo stari čudak koji voli ove planine i ne zna
šta se dešava zato što ne želi to da zna. Da ga zanima, znao bi sve što se
dogodi u svetu.“ „Onda bi se silno obogatio kao uhoda“, zaključi Svileni.
„On ne želi bogatstvo. Zar to nije očigledno? Kad mu zatreba para,
dovoljno je da skokne do one reke o kojoj je pričao.“ „Ali rekao je da je
zaboravio kako da je nađe“, usprotivi se Garion.
Belgarat šmrknu. „Nije taj u životu ništa zaboravio.“ Tuambarpogled
odluta u daljinu. „Na svetu ima svega nekoliko ljudi sličnih njemu - ljudi
koje ama baš nimalo ne zanima šta drugi rade. Možda to i nije toliko loše.
Kad bih ponovo mogao da proživim svoj život, ne bi mi smetalo da sledim
njegov primer.“ A onda mu pogled postade veoma oprezan i on se hitro
osvrnu. „Pođimo onuda“, reče pokazujući ka jedva vidljivoj stazi oko
obližnjeg proplanka, gotovo potpuno prekrivenoj balvanima izbledelim od
sunca.
„Ako je tačno ono što je rekao, mislim da bi nam ubuduće bilo pametnije
da izbegavamo veća naselja. Ovaj puteljak vodi na sever, gde ima mnogo
manje ljudi.“
Nedugo potom, staza poče da se spUsta i uskoro su jurili prema
nepreglednom prostranstvu Nadračke šume. Tako stigoše i u podnožje
planine. S vrha jednog uzvišenja pucao je pogled na more krošanja. Šuma se,
tamnozelena spram nebeskog plavetnila, pružala sve do horizonta, i dalje.
Blagi povetarac mamio je bezbrojnim krošnjama uzdah pun neizmernog žala
za minulim prolećima i letim a koja se više nikada neće vratiti.
Nedaleko od njih, malo poviše šume stajalo je selo, šćućureno na ivici
ogromne jame, gole i ružne, iskopane u crvenom tlu.
„Rudarsko naselje“, primeti Belgarat. „Hajde da malo procunjamo i
vidimo šta se dešava.“ Oprezno su se spustili niz padinu. Kad su se približili
naselju, Garion primeti da i ono, baš kao i Jar Gurak, izgleda nekako
privremeno. I ovde su zgrade bile napravljene od balvana i gotovo
neobrađenog stenja, a po gotovo ravnim krovovima je stajalo kamenje koje je
sprečavalo šindru da se razleti kad zaduvaju jaki zimski vetrovi. Nadraci kao
da nisu mnogo držali do lepote svojih građevina. Bilo im je dovoljno da
imaju četiri zida i krov nad glavom i radije su pažnju posvećivali drugim
stvarima nego da se bave završnim radovima koji kući daju onaj duh trajnosti
bez kojeg Sendari i Tolnedranci ne bi mogli da žive. Čitavo je naselje odisalo
stavom „daj šta daš“, koji je vređao Gariona.
Nekoliko rudara izađe na prljavu ulicu da sumnjičavo osmotri pridošlice.
Crna kožna odeća bila im je sva u crvenim mrljama od blata. Nad čitavim je
mestom lebdeo dah bojažljivog opreza, začinjen prkosnom ratobornošću.
Svileni pokaza glavom ka velikoj, onižoj zgradi nad čijim se prednjim
dvokrilnim vratima klatila tabla s nevešto naslikanim grozdom. Grupice
Nadraka lenstvovale su na klupama na prostranom , natkrivenom tremu, koji
se protezao oko čitave krčme, i posmatrale borbu pasa na ulici.
Belgarat klimnu. „Može, ali uđimo sa strane“, predloži, „za slučaj da
moramo brzo da odemo odavde.“ Sjahali su, privezali konje i ušli u krčmu.
Unutra je bilo zadimljeno i mračno, pošto su prozori predstavljali retku
pojavu na nadračkim zgradama. Stolovi i klupe behu od grubo tesanih
dasaka, a jedina svetlost poticala je od dimljivih uljanih svetiljki koje su
lancima bile obešene o grede. Pod je bio prljav i prepun otpadaka hrane. Psi
lutalice su tum arali ispod stolova i klupa. Vazduh beše zasićen zadahom
ustajalog piva i nepranih tela. Krčma je, iako tek beše malo iza podneva, bila
dupke puna. Mnogi gosti su već bili obeznanjeni od pića. Vladala je strašna
larma, pošto su se Nadraci, bilo da sede za stolovima ili se teturaju
unaokolo, po navici sporazumevali vikanjem iz petnih žila.
Belgarat se progura do stola u uglu, za kojim je sedeo samo jedan
muškarac zamućenog pogleda i otromboljene usne i zurio u svoj vrč piva.
„Ne smeta ti da sednemo?“ odsečno upita starac i sede ne sačekavši
odgovor.
„Imam li izbora?“, upita čovek za stolom. Bio je neobrijan, a
očiambarbehu podbule i zakrvavljene.
„Nemaš“, nabusito će Belgarat.
„Novi ste ovde?“ Nadrak ih je odmerio samo s mrvicom radoznalosti,
mučeći se da usredsredi pogled.
„Mislim da se to tebe ne tiče“, grubo odbrusi Belgarat.
„Pogan ti je jezik za nekog ko više nije u cvetu mladosti“, reče Nadrak i
poče da preteći stiska pesnice.
„Došao sam da pijem, ne da se tučem“, oštro će Svileni. „Možda ću se
docnije predomisliti, ali sad sam samo žedan.“ Ispružio je ruku i uhvatio
jednog poslužitelja. „Pivo“, zapovedi. „I nemoj da te čekam do sutra.“
„Ruke sebi“, odvrati poslužitelj. „Jel’ ovaj s vama?“, upita pokazavši ka
Nadraku za stolom.
„Sedimo s njim, zar ne?“
„Tri ili četiri piva?“
„Ja ću jedno, za početak. Ostali neka naruče što im drago. Prvu turu ja
plaćam.“
Poslužitelj ljutito šm rknu i nastavi da se probija kroz gužvu, zastavši
jedino da šutne psa koji mu se zatekao na putu.
Čovečuljkova ponuda kao da je malo ublažila Nadrakovu ratobornost.
„Loše ste vreme odabrali da dođete ovamo“, reče. „Čitava ova oblast vrvi od
malorijskih vojnika.“ „Bili smo u planini“, reče Belgarat. „A za dan-dva ćemo
verovatno natrag. Ovdašnja dešavanja nas ne zanimaju previše.“ „Bolje bi
bilo da vas zanimaju, inače ćete završiti u vojsci.“ „Počeo je nekakav rat?“,
upita Svileni.
„Sprema se, ili se bar tako priča. Negde u Mišrak ak Tulu.“ Svileni
šmrknu. „Još nisam video Tula koji ume da se bori.“ „Nisu se Tuli podigli.
Izgleda da su Alorni. Imaju čak i kraljicu ako možete to da zamislite - a ona
je namerila da pokori Tule.“ „Kraljicu!“ podrugljivo će Svileni. „Izem ti ja
takvu vojsku.
Pustimo Tule da se sami brane.“
„Objasni to malorijskim vojnicima“, predloži mu Nadrak.
„Jesi li sam pravio to pivo?“, upita Svileni poslužitelja kad se vratio s
četiri vrča.
„Nije ovo jedina krčma, prijatelju“, odgovori ovaj. „Ako ti se ovde ne
sviđa, idi negde drugde. Ovo te košta dvanaest para.“ „Tri pare vrč?“, zgranu
se Svileni.
„Teška su vremena.“
Svileni mu gunđajući odbroja novčiće.
„Hvala“, reče Nadrak kome su se pridružili i uze jedan vrč.
„Nema na čemu“, jetko će Svileni.
„Šta Malorijci traže ovde?“, upita Belgarat.
„Regrutuju svakoga ko može da stoji, da vidi munju i čuje grom.
Naoružani su gvozdenim šipkama, pa ih je malo teže odbiti. Doveli su i
Grolime, a oni ti odmah pokažu one njihove kasapske noževe da slučajno ne
pomisliš da se mnogo raspravljaš.“ „Možda si bio u pravu kad si rekao da
smo odabrali loše vreme za silazak s planine“, reče Svileni.
 Nadrak klimnu glavom. „Grolimi pričaju da se Torak meškolji u snu.“
„To ne sluti na dobro“, reče Svileni.
„Daj da nazdravimo u to ime“, reče Nadrak i podiže svoj vrč.
„Nađoste li tamo u planini nešto vredno truda?“
Svileni odmahnu glavom. „Samo sitnež. Uglavnom tražili grumenje u
rekama. Nemamo opremu za razbijanje stena.“ „Nikad se nećete obogatiti
čučanjemu plićaku i prosejavanjem šljunka.“ „Preživećemo“, reče Svileni
slegnuvši ramenima. „Možda će jednog dana da nam se posreći, pa ćemo
imati dovoljno para za pristojnu opremu.“ „Jednog dana će i pivo padati
umesti kiše.“ Svileni se nasmeja.
„Jeste li ikada pomišljali da uzmete još jednog ortaka?“ Čovečuljak
odmeri neobrijanog pijanca. „Jesi li već bio tamo?“ Nadrak klimnu glavom.
„Dovoljno puta da znam da mi se tamo ne sviđa, ali je ipak bolje nego u
vojsci.“
„Daj da popijemo još jednu i da malo porazgovaramo o tome.“ Garion se
zavali i nasloni se ramenima na zid od grubih balvana. Činilo mu se da
Nadraci nisu baš toliko loši kad se čovek malo navikne na njihovu
neotesanost. Izgledali su namrgođeno i govorili su bez uvijanja, ali nije bilo
one ledene odbojnosti prema strancima koju je primetio kod Murga.
Misli mu odlutaše na ono što je Nadrak rekao o kraljici. Brzo je odbacio
mogućnost da bi neka od kraljica koje su ostale u Rivi pod bilo kojim
okolnostima preuzela na sebe toliku odgovornost.
Ostaje samo tetka Pol. Možda je do Nadraka stigla pomalo iskrivljena
vest, ali u Belgaratovom bi odsustvu Polgara zaista mogla da uzme stvar u
svoje ruke, mada to uopšte ne bi ličilo na nju. Šta li se to tamo dogodilo ako
ju je nateralo na tako nešto?
Kako je poslepodne odmicalo, sve je više gostiju bilo pijano i svaki čas
bi negde izbila tuča, koja se obično svodila na gurkanje, pošto je retko ko bio
dovoljno trezan da čestito udari. Njihov novi poznanik nije prestajao da pije
sve dok na kraju nije samo spustio glavu na ruke i zaspao.
„Mislim da smo saznali sve što smo mogli“, tiho reče Belgarat.
„Hajdemo odavde. Po ovome što nam reče ovaj naš drugar, čini mi se da
ne bi bilo pametno zanoćiti u ovom gradu.“
Svileni potvrdno klimnu glavom te sva trojica ustadoše i počeše da se
probijaju ka bočnim vratima.
 „Jeste li hteli da kupite nešto od namirnica?“, upita čovečuljak.
Belgarat odmahnu glavom. „Imam osećaj da treba što pre da odemo
odavde“, reče, na šta ga Svileni samo pogleda.
Odvezali su konje, uzjahali i ponovo se našli na crvenoj utabanoj ulici.
Nisu žurili kako ne bi privlačili pažnju, ali Garion je jedva čekao da za
sobom ostavi to ružno, glibavo selo. Bilo je nečeg pretećeg u vazduhu i
sunčano je popodne postalo nekako tmurno, kao da je naišao kakav nevidljivi
oblak. Tek što su prošli kraj poslednje udžerice na donjem kraju sela, začuše
povike za sobom. Garion se hitro osvrnu i ugleda dvadesetak konjanika u
skerletnim tunikama kako galopiraju ka krčmi u kojoj su oni do malopre bili.
Jahači u crvenom uvežbano poskakaše s konja i rasporediše se oko svih
vrata, kako im niko ne bi utekao.
„Malorijci! Bežimo u šumu!“, viknu Belgarat pa obode konja.
Jurnuli su preko krčevine obrasle u korov, koja se protezala oko čitavog
sela, kako bi što pre pronašli zaklon, ali niti je iko vikao za njima, niti ih
jurio. Izgleda da je u krčmi bilo dovoljno ribe za malorijsku mrežu. Iz
sigurnosti zaklona među isprepletanim korenjem drveća, Garion, Svileni i
Belgarat posmatrali su kako iz krčme izlazi povorka potištenih Nadraka s
okovima oko gležnjeva i zaustavlja se na crvenkastoj, prašnjavoj ulici,
praćena budnim okom vojnika.
„Izgleda da se naš drugar ipak pridružio vojsci, primeti Svileni.
„Bolje on nego mi“, odgovori mu Belgarat. „Zamalo da se nađemo usred
angaračke horde.“ Začkiljio je ka rumenom kolutu zalazećeg sunca.
„Hajdemo. Imamo još nekoliko sati dok ne padne noć. Izgleda da se u ovim
krajevima vojna obaveza širi kao zaraza, a ja baš i nisam rad da je zakačim.“
Treće poglavlje

NADRAČKA ŠUMA SE razlikovala od Arendijske, koja se prostirala

daleko na jugu. Posredi su bile sitnice i Garionu beše potrebno nekoliko dana
da ih jasno uoči. Pre svega, staze uopšte nisu izgledale trajno. Njima se
toliko retko prolazilo da takoreći nisu bile ni utabane u glinovitom šumskom
tlu. U Arendijskoj šumi su se tragovi ljudskog prisustva mogli videti na
svakom koraku, ali ovde je čovek bio prolazni uljez. Osim toga, tamošnja je
imala jasnu granicu, a ova se prostirala sve do samog kraja kontinenta i bila
stara koliko i svet.
Sve je vrvelo od života. Žutomrki jeleni promicali su između drveća, a na
čistinama su pasli rutavi bizoni, uvijenih crnih rogova, sjajnih poput oniksa.
Čak im je i jedan medved presekao put, mrzovoljno mumlajući i režeći.
Zečevi su skakutali kroz šiblje, a jarebice se uz zaglušujući lepet krila
uplašeno raštrkavale na sve strane. Jezerca i potoci obilovali su ribom,
ondatram a, vidrama i dabrovima. A bilo je tu, kako su uskoro otkrili, i
sitnijih oblika života - komaraca, naizgled tek malo manjih od vrabaca, i
nekakvih smeđih mušica koje su ujedale sve što se kreće.
Sunce je izlazilo rano i kasno zalazilo, tako da su zlaćani zraci neprestano
šarali mračnu šumu. Iako su već zašli u sredinu leta, uopšte nije bilo vruće, a
vazduh je odisao mirisom žurnog bujanja, pošto je na severu zbog duge zime
ostajalo malo vremena za to.
Belgarat takoreći nije ni trenuo otkako su zašli u šumu. Svake je večeri,
kad se Svileni i Garion umorno umotaju u ćebad, stari čarobnjak odlazio
nekud i nestajao među drvećem. Jedne zvezdane noći, nekoliko sati posle
sutona, Garion se nakratko probudio i začuo hitro trupkanje šapa po lišćem
prekrivenoj čistini. Iako je bio pospan, shvatio je da to njegov deda,
pretvoren u velikog srebrnog vuka, tumara kroz noć, tražeći u okolnom
gustišu bilo kakav znak opasnosti ili potere.
 Iako je starac tokom noćnih izleta bio tih poput senke, nije prošao
neopaženo. Jednog ranog jutra, još pre svitanja, dok je drveće još bilo vlažno
i poluprikriveno izmaglicom, nekoliko tamnih prilika im se prikralo između
stabala i zaustavilo nedaleko od putnika. Garion, koji tek beše ustao i sagnuo
se da potpali vatru, stade u pola pokreta. Polako se uspravio, osećajući nečiji
pogled i neobično peckanje na koži. Jedva tri metra od njega stajao je veliki
tamnosivi vuk, očiju žutih poput sunca i ozbiljnog pogleda. U zlatnim je
dužicama stajalo neizgovoreno pitanje, i Garion shvati da ga razume.
„Neko se pita zašto to radiš.“
„Šta to?“, ljubazno odgovori Garion, nesvesno mu se obrativši na vučjem
jeziku.
„Zašto si još u tom nezgrapnom obličju.“
„Zato što moram.“
„Aha.“ Vuk s neverovatnom učtivošću odustade od daljeg zapitkivanja,
ali ipak primeti: „Nekoga samo zanima ne nalaziš li to prilično
sputavajućim.“ „Nije toliko loše kao što izgleda kad se malo navikneš.“ Vuk
nije bio ubeđen u to. Seo je na zadnje šape. „Neko već nekoliko poslednjih
dana viđa jednog drugog“, reče, držeći se vučjeg načina izražavanja, „pa ga je
zanimalo zašto ste ti i on došli u naše krajeve.“ Garion je nagonski znao da
štošta zavisi od njegovog odgovora. „Idemo s jednog mesta na drugo“,
odgovori oprezno. „Nemamo nameru da u vašim krajevima tražimo ni jazbine
ni ženke, niti da lovimo stvorenja koja su vaša.“ Ni sam nije mogao da
objasni otkud zna šta treba da kaže.
Vuk je očigledno bio zadovoljan ovakvim odgovorom. „Neko će biti vrlo
zadovoljan ako preneseš njegovo poštovanje onome što mu je krzno kao
posuto injem“, reče zvanično. „Neko je primetio da je taj sigurno vredan
velikog poštovanja.“
„Neko će sa zadovoljstvom preneti tvoj pozdrav“, na to će Garion,
pomalo iznenađen što se toliko lako snašao u vučjem osobenom izražavanju.
Vuk podiže glavu i onjuši vazduh. „Vreme nam je za lov“, reče.
„Želim ti da nađeš ono što tražiš.“
„Želim ti uspešan lov“, uzvrati Garion.
Vuk se okrete i zajedno sa svojom pratnjom otapka natrag u maglu.
„Sve u svemu, prilično si se dobro pokazao, Garione“, začu se Belgaratov
glas iz obližnjeg gustiša.
 Garion se na to trže. „Nisam znao da si tu“, reče.
„Trebalo je“, reče starac, pa izađe iz senke.
„Otkud je znao?“, upita Garion. „Kako je mogao da zna da se ponekad
pretvaram u vuka?“
„To se vidi, a vukovi su veoma osetljivi na takve stvari.“ Uto se i Svileni
se pojavi iza drveta kraj kog je spavao. Korakambarbeše oprezan, ali nije
mogao da suzbije radoznalo mreškanje nosa. „Šta to bi?“, upita.
„Vukove je zanimalo šta tražimo na njihovoj zemlji“, odgovori Belgarat.
„Hteli su da provere hoće li morati da se bore s nama.“ „Da se bore?“,
iznenadi se Svileni.
„Tako se to uvek radi kad nepoznati vuk zađe u lovište nekog čopora. Ne
vole oni da se bore - smataraju to čistim traćenjem snage - ali što se mora,
mora se.“ „A šta se desilo?“, upita Svileni. „Zašto su samo tako otišli?“
„Garion ih je uverio da smo samo u prolazu.“ „Pametnica naša.“ „De
prodžaraj malo vatru, Garione“, predloži Belgarat. „Doručkujmo, pa na put.
Daleko je Malorija, a šteta bi bila da ne iskoristimo lepo vreme.“ Nešto
kasnije toga dana spustili su se u dolinu u kojoj je na obalama ovećeg potoka
bilo podignuto nekoliko baraka i šatora.
„Trgovci krznom “, objasni Svileni Garionu, pokazavši ka sklepanom
naselju. „Ima ih kraj svakog iole većeg potoka u ovom delu šume.“
Čovečuljkov nos ponovo poče da se mreška, a oči mu se zacakliše. „Mnogo
se kupovine i prodaje obavlja u ovakvim seocima.“
„Zaboravi na to“, pakosno će Belgarat. „Potrudi se da malo obuzdaš svoj
nagon grabljivice.“ „Nisam ni pomislio ništa slično“, brecnu se Svileni.
„Stvarno? Da nisi možda bolestan?“
Svileni se napravi da ovo nije čuo.
„Zar nije bezbednije da ne zalazimo tamo?“, upita Garion kad preko
velike poljane pojahaše pravo ka naselju.
Belgarat odmahnu glavom. „Zanima me šta se dešava tamo kud smo
pošli, a to se najbrže sazna iz razgovora s ljudima koji odande dolaze.
Ušunjaćemo se tamo, muvaćemo se jedno satdva, a onda ćemo da se
išunjamo. Dobro naćulite uši. Ako vas neko nešto pita, recite da smo pošli na
sever da tražimo zlato.“ Lovci su se Dosta razlikovali od rudara koje su
videli u prethodnom naselju. Pre svega. Bili su mnogo otvoreniji i mnogo
miroljubiviji. Garion je pretpostavio da su upravo zbog samotnjačke prirode
svoga posla društveniji prilikom retkih poseta trgovačkim naseljima. Iako
ništa manje ispičuture od rudara, ovi se, kad se napiju, bar nisu tukli, nego su
pevali i smejali se.
U sredini naselja nalazila se velika krčma i oni pojahaše utabanom ulicom
pravo ka njoj. „Bočna vrata“, odsečno reče Belgarat kad su sjahali, nakon
čega povedoše konje oko zgrade i privezaše ih ispred trema.
Unutrašnjost krčme bila je čistija, mirnija i svetlija nego ona u rudarskom
naselju i nije zaudarala na vlagu i plesan već je mirisala na šumu i svež
vazduh. Seli su nedaleko od vrata i od ljubaznog poslužitelja naručili pivo,
koje je, ispostavilo se, bilo punog ukusa, tamnosmeđe boje, dobro ohlađeno i
iznenađujuće jeftino.
„Vlasnici krčme su krznari“, objasni Svileni, pa obrisa penu s gornje usne.
„Shvatili su da je lakše nagoditi se s lovcem kad je malo podnapit, i zato je
pivo jeftino i dobro.“ „Zvuči smisleno“, na to će Garion, „ali zar lovci to ne
znaju?“ „Naravno da znaju.“ „Zašto onda piju pre nego što sklope pogodbu?“
Svileni slegnu ramenima. „Valjda tako vole.“
Za susednim su se stolom dvojica lovaca prisećala dogodovština iz
višegodišnjeg prijateljstva. Uprkos prosedim bradama, razgovarali su veselo
kao kakvi mladići.
„Jesi li se namučio s Morindima kad si bio tamo?“, upita jedan drugog.
Ovaj odmahnu glavom. „Pre nego što sam zapeo klopke, na ulazu i izlazu
iz doline postavio sam znake da tu vlada kuga“, reče.
„Morind će u širokom luku zaobići takvo mesto.“ Prvi klimnu glavom u
znak odobravanja. „To gotovo uvek upali. Greder je tvrdio da su znakovi za
prokletstvo bolji, ali ispostavilo se da nije bio u pravu.“ „Već nekoliko ga
godina nisam video.“ „Čudilo bi me da jesi. Pre tri godine ga se dočepao neki
Morind. Sam sam ga pokopao. U stvari, pokopao sam ono što je ostalo od
njega.“ „Nisam to znao. Jednom smo zajedno prezimili u Korduu. Bio je
pravi nadžak-deda. Svejedno, čudi me kako je Morind prošao kraj znaka za
prokletstvo.“
„Koliko sam uspeo da saznam, tu je prošao neki mag i skinuo mu
prokletstvo sa znakova. Na jednom sam pronašao obešenu osušenu lasičju
šapu sa po tri travke vezane za svaki prst.“ „To je jaka magija. Sigurno se
neko bio baš nameračio na njega, čim mu je poslao maga.“
„Ma i sam znaš kakav je bio. Taj je mogao da razbesni čoveka čak i kad
prođe deset liga od njega.“
„Vala baš.“
„A sad ga više nema. Njegova lobanja sad krasi močugu nekog
morindskog maga.“
Garion se prikloni dedi. „O kakvim to znakovima govore?“, upita
šapatom.
„To su upozorenja“, odgovori Belgarat. „Obično štap poboden u zemlju i
ukrašen perjem ili kostima. Morindi ne umeju da čitaju i zato nema svrhe da
se postavljaju table s natpisima.“ Uto jedan pogrbljeni stari lovac i
iskrpljenoj kožnoj odeći, sjajnoj od iznošenosti, stade da se probija ka sredini
krčme. Na bradatom mu je, izboranom licu bio izraz kao da se izvinjava. Za
njim je išla mlada Nadrakinja u crvenoj čojanoj haljini s lancem umesto
pojasa.
Oko vrata joj je bio privezan povodac čiji se drugi kraj nalazio u
starčevoj ruci. Međutim, ona je uprkos tome imala ponosno i prkosno držanje
i s neskrivenim je prezirom gledala prisutne muškarce pravo u oči. Kada je
stigao na sredinu prostorije, starac se nakašlja ne bi li privukao pažnju.
„Hoću da prodam ovu ženu“, objavi glasno.
Devojka ga na to pljunu posred lica.
„I sama znaš da ti to obara cenu, Vela“, reče joj starac kao da pokušava
da je smiri.
„Ti si budala, Tašore“, odbrusi mu ona. „Niko od ovih ne može mene da
priušti, što i sam vrlo dobro znaš. Zašto me nisi poslušao i lepo me ponudio
krznarima?“
„Njih žene ne zanimaju, Vela“, jednako trpeljivo odgovori Tašor.
„Veruj mi da ćemo ovde postići bolju cenu.“
„Budalo matora, ne bih ja tebi verovala ni da kažeš da će sunce sutradan
ponovo da izađe.“
„Devojka je, kao što vidite, prilično strastvena“, pomalo bezvoljno će
starac okupljenima.
„Hoće li on to da proda svoju ženu?“, upita Garion, prethodno se
zagrcnuvši pivom.
„Nije mu to žena“, ispravi ga Svileni. „On je samo poseduje i ništa više.“
Garion stisnu pesnice i poče da ustaje, lica izobličenog od besa, ali
Belgarat ga čvrsto ščepa za zglavak. „Sedi“, zapovedi starac.
 „Ali...“
„Rekoh ti da sedneš, Garione. Tebe se ovo ne tiče.“ „Naravno, osim u
slučaju da si rešio da kupiš ženu“, ubaci se Svileni.
„Jer zdrava?“, doviknu jedan mršavi lovac s ožiljkom preko celog lica.
„Jeste“, odgovori Tašor, „a pride ima i sve zube. Pokaži im zube, Vela.“
„Ne bi oni da mi vide zube, budalo jedna“, reče ona, izazivački piljeći u
onog lovca.
„Odlična je kuvarica“, brže-bolje nastavi Tašor, „a ume i da pravi meleme
za kostobolju i groznicu. Zna da dere i štavi kožu. Ne jede mnogo. Ne smrdi
joj iz usta, osim kad se najede belog luka, a hrče jedino kad je pijana.“
„Ako je toliko dobra“, na to će onaj mršavi, „zašto je prodaješ?“ „Ostario
sam“, odgovori Tašor, „i treba mi malo mira i tišine.
Vela je vrlo uzbudljiva, ali ja sam već sit uzbuđenja. Sad bih se malo
smirio. Možda ću da zapatim živinu i pokoju kozu.“ Ovo je već zvučalo kao
žalopojka.
„Ma Dosta je bilo“, prasnu Vela. „Zar baš sve moram sama? Sklanjaj se
odatle, Tašore.“ Grubo je gurnula starca u stranu i stala da crnim očima
besno strelja prisutne. „Evo ovako“, reče odlučno. „Pređimo na stvar. Tašor
hoće da me proda. Jaka sam i zdrava.
Umem da kuvam, da radim s kožom, da lečim uobičajene boljke, da se
cenjkam, a i da pravim dobro pivce.“ Tu se još više namrštila.
„Ni sa jednim muškarcem još nisam legla, a noževe redovno oštrim za
slučaj da neko to pokuša silom da promeni. Umem da sviram frulu i znam
mnogo priča iz davnine. Znam i da pravim znake za kugu, prokletstvo i snove
za plašenje Morinda, a jednom sam iz luka ubila medveda s rastojanja od
trideset koraka.“ „Dvadeset“, blago je ispravi Tašor.
„Bilo je bliže trideset nego dvadeset“, nije odustajala ona.
„Umeš li da igraš?“, upita onaj s ožiljkom.
Ona ga pogleda pravo u oči. „Samo ako si ozbiljan kupac“, glasio je
odgovor.
„Razgovaraćemo o tome kad budem video kako igraš“, na to će on.
„Umeš li da držiš ritam?“, upita ona.
„Umem.“
„Vrlo dobro.“ Začu se tiho zveckanje dok je otkopčavala onaj lanac oko
pasa. Skinula je debelu čojanu haljinu i dodala je Tašoru, a onda pažljivo
skinula povodac i oko glave vezala traku od crvene svile kako bi obuzdala
šumu svoje plavičastocrne guste kose. Ostala je samo u prozirnoj haljinici od
ružičaste malorijske svile, dugačkoj do pola listova,koja je pri svakom
njenom pokretu šUstala i pripijala joj se uz obline. Na nogama je imala
čizmice od meke kože, a na svakoj je iznad sare izvirivala po jedna
draguljima optočena drška bodeža. Treći joj je bio zadenut za kožni kaiš.
Halji na je bila zatvorena do grla, ali su joj zato ruke, okićene sa po pola
tuceta zlatnih narukvica, bile gole do ramena. S promišljenom se sporošću
sagla i oko oba gležnja privezala po traku s praporcima.
Kad je i to obavila, podiže šake u visinu lica, pa se obrati onom lovcu s
ožiljkom. „Ovo ti je ritam, nakazo. Pokušaj da ga držiš.“ Počela je da tapše -
tri puta lagano, pa četiri puta brzo. I zaigrala je sporo, nekako drsko i
razmetljivo, pri svakom pokretu praćena šapatom svile koja joj je klizila
preko zanosnih oblina.
Mršavi lovac nastavi da glasno tapše. U čitavoj je prostoriji iznenada
zavladao muk.
Garion pocrvene. Velini pokreti bili su prefinjeni i zavodljivi.
Zveckanje praporaca i narukvica stopilo se s tapšanjem. Stopala kao da
su joj treperila dok je izvodila složene korake svog plesa, ispisujući rukama
šare po vazduhu. Još su zanimljivija bila dešavanja unutar njene tanane
ružičaste haljine. Garion proguta knedlu i tek tada shvatio da je gotovo bio
prestao da diše.
Vela se zavrte, a crna kosa joj se rasprši na sve strane, baš kao i haljina,
da bi odmah potom usporila i vratila se onom ponositom stupanju, kojim kao
da je začikivala svakog muškarca u krčmi.
Nagradiše je klicanjem kad je završila, a ona se samo tajanstveno
nasmeši.
„Baš dobro igraš“, primeti onaj lovac s ožiljkom.
„Naravno“, na to će ona. „Ja sve dobro radim.“ „Voliš li koga?“, upita
onaj otvoreno.
„Nijedan mi muškarac nije osvojio srce“, ravnodušno će Vela.
„Još nisam srela sebi ravnog.“
„To ćemo tek da vidimo“, reče lovac. „Nudim jedan zlatnik.“ „Sigurno se
šališ', frknu ona. „Pet.“
„Jedan i po“, izazivački će on.
 „Ovo je ponižavajuće“, na to će Vela i ojađeno podiže ruke. „Ni paru
manje od četiri.“
„Dve“, ponudi lovac.
„Ne mogu da verujem!“, viknu ona i naglasi to odgovarajućom pozom.
„Što me lepo ne prikolješ pa da završimo s ovim? Ispod tri i po ne
razgovaram.“
„Hajde da ne gubimo vreme i da se nađem Ona tri“, odlučno će on, pa
dodade: „Uz mogućnost da nagodba postane trajna.“ „Trajna?“, upita Vela
razrogačivši oči.
„Sviđaš mi se“, reče onaj. „Pa, šta kažeš?“
„Ustani da te bolje vidim“, zapovedi ona.
On polako ustade sa stolice. Bio je visok, mršav i, reklo bi se, sav u
žilama. Vela napući Usta i odmeri ga od glave do pete. „Nije loš, a?“,
promrmlja Tašoru.
„Mogla si i gore da prođeš, Vela“, blagonaklono će ovaj.
„Uzeću u obzir tvoju ponudu od tri zlatnika uz konačni ishod“, objavi
Vela. „Imaš li ti neko ime?“
„Tek“, predstavi se visoki lovac i blago se nakloni.
„Pa, Teče“, na to će Vela, „ne udaljavaj se. Tašor i ja moramo da
razmotrim o tvoju ponudu.“ Pogledala ga je gotovo stidljivo.
„Rekla bih da se i ti meni sviđaš“, dodala je, ali mnogo krotkije nego pre.
Potom je dohvatila kraj povoca i zajedno s Tašorom izašla iz krčme,
osvrnuvši se ka Teku još dva-tri puta.
„Kakva žena“, promrmlja Svileni s iskrenim uvažavanjem.
Garion ponovo prodisa iako su mu se uši i dalje žarile. „Šta joj je značilo
ono o konačnom ishodu?“, tiho je upitao Svilenog.
„Tek joj je dao ponudu kakva se obično završava brakom“, objasni mu
ovaj.
E, ovo ga je već skroz zbunilo. „Sad mi ama baš ništa nije jasno“, priznao
je.
„To što neko poseduje ženu ne daje mu posebna prava“, objasni Svileni.
„Vela to jasno pokazuje svojim bodežima. Niko ne napada Nadrakinju ako
mu je život mio. Tu odluku može doneti jedino ona. Venčanje se obično
obavi nakon rođenja prvog deteta.“ „A zašto se onda toliko cenjkala?“
„Zato što joj sleduje polovina iznosa“, reče Svileni i slegnu ramenima.
 „Znači li to da ona dobija pola para kad god je prodaju?“, zaprepasti se
Garion.
„Naravno. Drugačije ne bi bilo pošteno.“
Poslužitelj im donese još tri piva, pa stade i otvoreno se zagleda u
Svilenog.
„Nešto nije u redu, prijatelju?“, ljubazno će ovaj.
Poslužitelj odmah obori pogled. „Izvinjavam se“, promumlao je. „Mislio
da ste ... Podsetili ste me na nekoga, ali sad kad sam vas video izbliza,
shvatio sam da sam pogrešio.“ Spustio je čaše, okrenuo se i žurno otišao, ne
uzevši čak ni novčiće koje je Svileni spustio na sto.
„Mislim da bi trebalo da krenemo“, tiho će čovečuljak.
„Šta je bilo?“, upita Garion.
„Ovaj zna ko sam, a ona poternica je još na snazi.“ „Imaš pravo“, složi se
Belgarat i ustade.
„Sad razgovara s onim ljudima tamo“, reče Garion gledajući poslužitelja
koji je nešto objašnjavao grupi lovaca na drugom kraju prostorije, ne
prestajući da baca poglede ka njima trojici.
„Imamo otprilike pola minuta da odemo odavde“, zabrinuto reče Svileni.
„Hajdemo.“
Žurno su krenuli ka vratima.
„Hej, vas trojica!“, povika neko za njima. „Sačekajte malo!“ „Beži!“,
dreknu Belgarat, na šta sva trojica izjuriše iz krčme i vinuše se u sedla baš u
trenutku kad nekolicina ljudi u kožnoj odeći nagrnu na vrata.
Uzvik „Držte ih!“ nije pobudio mnogo pažnje na ulici. Lovci su soj koji se
nerado meša u tuđa posla, tako da su Garion, Svileni i Belgarat uveliko prešli
reku pre nego što je iko stigao da okupi poteru.
Svileni nije prestao da psuje ni kad su ujahali u šumarak na drugoj strani
reke, a bio je pun psovki kao lubenica koštica. Njegovi su prostakluci bili
živopisni i sveobuhvatni, tako da su uključivali roditelje, začeće i nastrane
navike ne samo ovih što su ih jurili već i onih koji su izdali onu poternicu.
Belgarat zaustavi konja i podiže ruku, na šta stadoše i Garion i Svileni.
Čovečuljak nije prestajao da psuje.
„Možeš li da na trenutak obuzdaš svoju rečitost?“, upita ga Belgarat.
„Pokušavam da oslušnem.“ Svileni na to promumla još nekoliko biranih
psovki pa zaćuta.
 Iz daljine su dopirali uzvici pomešani s pljuskanjem vode.
„Prelaze reku“, primeti Belgarat. „Izgleda da su čvrsto rešili da urade ono
što su naumili. Ili bar dovoljno čvrsto da pođu u poteru za nama.“ „Možda će
odustati kad padne mrak“, reče Garion.
„To su nadrački lovci“, reče Svileni, najiskrenije zgrožen. „Ti bi nas
danima pratili samo zarad uživanja u lovu.“ „Mi tu ne možemo ništa“,
progunđa Belgarat. „Pokušajmo da im pobegnemo“, dodade, pa obode konja.
Poslepodne je već uveliko odmaklo a oni su još uvek jahali kroz suncem
prošaranu šumu. Rastinje je bilo oskudno i visoko, a borovi i jele poput
stubova su se uzdizali ka plavetnom nebu.
Bio je to lep dan za jahanje, ali ne i za bežanje. Nijedan dan nije dobar za
bežanje.
Na vrhu padine su zastali i ponovo oslušnuli. „Izgleda da smo im
pobegli“, reče Garion.
„To se čuju oni najpijaniji, kiselo će Svileni. „Oni ozbiljni su verovatno
mnogo bliže. Znaš, ne viče se kad ideš u lov. Eno, pogledaj tamo“, dodade i
pokaza prstom.
Garion pogleda u tom pravcu i vide kako se nešto belasa između drveća.
Neki čovek je jahao na belom konju, sasvim povijen u sedlu kako bi pratio
tragove.
„Ako taj iole zna šta radi, trebaće nam bar nedelju dana da ga se
otresemo“, turobno će Svileni.
Uto se odnekud iz šume, desno od njih, začu vučje zavijanje.
„Nastavimo“, reče Belgarat.
Stadoše da se galopom spuštaju niz šumovitu padinu. Topot kopita
njihovih konja zvučao je kao potmulo dobovanje po vlažnom tlu, a grudve
poluraspadnutog lišća prstale su na sve strane.
„Ostavljamo za sobom trag širok ko kuća!“, doviknu Svileni Belgaratu.
„Sad tu ništa ne možemo“, odgovori starac. „Moramo još da odmaknemo
pre nego što počnemo da zamećemo tragove.“ Šumom se ponovo prolomi
žalobno zavijanje, ali ovoga puta s njihove leve strane i znatno bliže nego
prethodnog puta.
Jahali su još jedno četvrt sata, kad iznenada začuše nekakvu buku
otpozadi. Razaznavali su se preplašeni povici muškaraca i njiska unezverenih
konja. Garion je kroza sve to čuo i preteće režanje. Na Belgaratov se znak
zaustaviše da oslušnu. Njiska je resko odzvanjala među drvećem, pom ešana
s psovkama i uplašenom vikom jahača, dok se sve orilo od zavijanja.
Zvučalo je kao da je šuma puna vukova. Potera se završila tako što su se
konji nadračkih lovaca na nagradu rastrčali na sve strane.
Belgarat je s mračnim zadovoljstvom slušao kako buka jenjava.
Tad iz šume, na otprilike trideset metara od njih, istrča veliki crni vuk, pa
sede i netremice se zagleda u njih svojim žutim očima.
„Čvrsto držite uzde“, tiho će Belgarat, pa stade da gladi po vratu svog
preplašenog konja.
Vuk ništa nije rekao. Samo je sedeo i gledao ih.
Belgarat mu mirno uzvrati pogled, pa mu ljubazno klimnu glavom. Vuk
ustade, okrete se i nestade među drvećem. Zastao je samo jednom , kada se
osvrnuo ka njima, pa podigao njušku i ispustio dubok i zvonak urlik, kojim je
ostale pripadnike čopora pozvao da se vrate onome što su radili pre no što su
prekinuti. A onda je u tren oka nestao, ostavivši za sobom jedino odjek.
Četvrto poglavlje

JOŠ NEKOLIKO SU DANA jahali na sever, postepeno se spuštajući u

široku, močvarnu dolinu s upadljivo gušćim rastinjem i vlažnijim vazduhom.
Jednog se poslepodneva na njih silovito sručio kratki letnji pljusak praćen
prolomom grmljavine. Vetar je divlje zavijao u krošnjama dok je povijao i
šamarao drveće i sa šiblja čupao grančice i lišće da bi ga kovitlao među
crnim stablima. Međutim, oluja je ubrzo prošla i ponovo se ukazalo sunce.
Posle toga ih je pratilo lepo vreme i prilično su brzo napredovali.
Gariona je neprestano proganjao neobičan osećaj da mu nešto nedostaje i
nekoliko je puta gotovo nesvesno počeo da se osvrće ne bi li ugledao nekog
od starih prijatelja. Tokom dugog putovanja u potrazi za Kuglom razvio je
neku vrstu šestog čula za ispravno i pogrešno, a ovo mu sada putešestvije
nije slutilo na dobro. Za početak, Barak nije s njima, a odsustvo
crvenobradog čerečkog orijaša budilo je u Garionu nesigurnost. Nedostajao
mu je i orloliki ćutljivi Hetar, kao i Mandoralen da u svom neizbežnom
oklopu jaše na čelu povorke dok mu se srebrnoplava zastavica vijori s vrha
koplja. Srce ga je bolelo i za kovačem Durnikom, pa čak i za Se’Nedrinim
pakosnim džangrizanjem. Događaji iz Rive već su počeli da mu izgledaju kao
san, a složena ceremonija kojom je obeležena njegova veridba s nemogućom
princezicom počela je već da bledi u njegovom sećanju.
Međutim, tek se jedne večeri, dok je ležao zagledan u zamirući sjaj
žeravice, kada su već privezali konje, dovršili večeru i uvili se u ćebad,
Garion suočio s uzrokom najveće praznine koja ga je tištila. Tetka Pol nije
bila tu i strašno mu je nedostajala. Još od detinjstva mu je njeno prisustvo
bilo jemstvo da mu se ne može dogoditi ništa što ona ne bi mogla da popravi.
Njena staloženost mu je uvek bila oslonac u životu. Jasno, kao da ona zaista
stoji pred njim, video je njene čudesne oči i beli pramen na čelu. Čežnja za
njom bila je oštra kao britva.
 Bez nje mu je sve izgledalo nekako pogrešno. Doduše, Belgarat je bio tu i
Garion uopšte nije sumnjao da njegov deda može da izađe na kraj s bilo
kojom čisto fizičkom opasnošću, ali bile su tu i one druge, manje uočljive,
koje starac kao da nije primećivao. Primera radi, kome Garion da se obrati
kada ga je strah? Nije to nešto što ga može raniti ili mu ugroziti život, ali je i
to neka vrsta povrede, i to takve da ponekad može biti veoma duboka i
ozbiljna. Tetka Pol je oduvek umela da mu ražveje strahove, ali nje sad nije
bilo tu, a Garion se bojao a nije čak smeo to ni da prizna. Uzdahnuo je i još
čvršće se umotao u ćebe, a onda polako utonuo u nemiran san.
Posle nekoliko dana stigli su do Istočnog Kordua, koji je, širok i
zamućen, tekao ka jugu i Jar Nadraku, prestonici Gar og Nadraka. Pojas
bledozelenog žbunja, visokog do pasa i još prljavog od prolećnih poplava,
protezao se na obema obalama, po nekoliko stotina metara od reke. Vazduh je
bio pun vlage i vrveo je od oblaka mušica i komaraca.
Mrzovoljni skeledžija pristao je da ih preveze do sela na drugoj obali.
Kad su izveli konje na pristan, Belgarat im tiho reče: „Ovde ćemo se
razdvojiti. Ja odoh po namirnice, a vas dvojica potražite kakvu krčmu.
Raspitajte se o putevima do Morindije. Što pre tamo stignemo, to bolje.
Izgleda da ovde glavnu reč vode Malorijci, a oni nisu skloni suvišnim
objašnjenjima. Ne bih da polažem račune malorijskim Grolimima, a na stranu
što ovde vlada poprilično zanimanje za kretanje našeg druga.“ Svileni se
pokunjeno složi s ovim. „Voleo bih da razjasnim to jednom zasvagda, ali
pretpostavljam da sad imamo preča posla.“ „U pravu si. Leta su na severu
veoma,veoma kratka a put preko Malorije čak ni po lepom vremenu nije
nimalo prijatan. Kad nađete krčmu, rastrubite da smo rešili da potražim o
zlato u planinama na severu. Sigurno će se pojaviti neko voljan da se posle
nekoliko pića pohvali svojim poznavanjem ondašnjih prelaza i puteva.“ „Zar
vi ne rekoste da znate put?“, pobuni se Svileni.
„Ja znam jedan put, ali taj je bar stotinu liga istočno odavde.
Pokušajmo da nađemo neki bliži. Pridružiću vam se čim nabavim
namirnice.“ Rekavši to, starac odjaha niz ulicu, vodeći tovarnog konja za
sobom.
Svileni i Garion nisu se nimalo namučili da u memljivoj krčmi pronađu
nekoga voljnog da razgovara o planinskim putevima. Šta-više, već prvo
njihovo pitanje pokrenulo je žučnu raspravu.
 „Mnogo ti je to izokola, Bešere“, prekide jedan pripiti kopač zlata svog
kolegu koji im je nadugačko i naširoko objašnjavao kako da pređu planinu.
„Bolje da skrenu levo posle vodopada. Tako će uštedeti bar tri dana.“ „Sad
ja pričam, Varne“ nabusito odbrusi Bešer i tresnu šakom o izgrebani sto.
„Sačekaj da završim, pa im onda reci kako ti putuješ.“ „Ama, ti si izokolan
baš kao i taj put koji opisuješ. Ljudi su pošli da traže zlato, a ne da se dive
predelima.“ Rekavši to, Varn prkosno isturi neobrijanu bradu.
„A kud da krenemo kad stignemo do te dugačke poljane na vrhu?“, umeša
se hitro Svileni, ne bi li ih tako malo primirio.
„Desno“, reče Bešer, mrko gledajući Varna.
Ovaj razmisli malo, kao da traži razlog da mu protivureči, ali na kraju
ipak klimnu glavom. „Pa nikuda drugde i ne možete“, reče, „ali zato skrenite
levo čim prođete proplanak obrastao smrekama.“ Rekao je to kao da već
očekuje da mu se neko usprotivi.
„Levo?“, brecnu se Bešer. „Pa ti si lud, Varne. Tu ponovo skrenite
desno.“ „Pazi koga nazivaš ludakom, magarče nijedan!“ Bešer prekide
raspravu tako što ga odalami pravo u zube i njih dvojica počeše da se
pesniče i teturaju se, obarajući klupe i stolove oko sebe.
„Naravno, obojica greše“, mirno primeti kopač za obližnjim stolom dok je
s gotovo stručnim zanimanjem posmatrao tuču. „Posle tog proplanka samo
nastavite pravo.“ Uto u krčmu uđe nekolicina krupajlija u širokim crvenim
tunikama navučenim preko verižnjača, pa priđoše da razdvoje Varna i Bešera,
koji su se već uveliko valjali po podu. Garion oseti da se Svileni potpuno
ukočio. „Malorijci!“, prošaputa čovečuljak.
„Šta ćemo sad?“, upita Garion i stade da se osvrće ne bi li našao kakav
izlaz, ali pre nego što je Svileni stigao da mu odgovori, na vratima se pojavi
Grolim u crnoj odori.
„Da vidim ko su ti što su željni tuče?“, reče onim njihovim čudnim
naglaskom nalik predenju. „Vojska prosto vapi za takvima.“ „Vrbovnici!“, ote
se Varnu pre nego što se istrgao Malorijcima iz ruku i jurnuo ka bočnim
vratima. Na trenutak je izgledalo kao da će se izvući, ali čim je kročio
napolje, neko ga odalami batinom posred čela. Zateturao se unatrag i noge
mu zaklecaše a pogled mu se zamuti. Malorijac koji ga je udario uđe unutra i
prvo ga dobro odmeri, a onda ga još jednom stručno udari u glavu.
„Pa?“, upita Grolim prelazeći pogledom po prisutnima. „Ko je sledeći?
Hoće li možda još neko da pokuša da pobegne ili ćete mirno poći s nama?“
„Kuda nas vodite?“, upita Bešer pokušavajući da se otrgne iz stiska jednog
iscerenog vrbovnika.
„Prvo u Jar Nadrak“, odgovori Grolim, „a odatle ćete u Mišrak ak Tul, u
logor njegovog veličanstva ’Zakata, cara čitave Malorije.
Upravo ste stupili u vojsku, prijatelji. Svi Angaraci slave vašu hrabrost i
rodoljublje, a čak je i sam Torak vama zadovoljan.“ Da bi naglasio ove
poslednje reči, Grolim se uhvati za dršku žrtvenog noža koji mu je visio o
pasu.
Garionu je smetalo podrugljivo zveckanje lanca prikačenog za bukagije
na nogama, dok se u povorci neutešnih regruta polako gegao putem ka jugu.
Svima su oduzeli oružje, ali njega nisu čestito ni pogledali. Sve vreme je bio
bolno svestan velikog mača na leđima, ali ga,kao i obično, niko drugi nije
primećivao.
Dok su Malorijci pre polaska iz sela okivali ostale, on i Svileni stigli su
da prstima razmene nekoliko rečenica na nemuštom dreznijskom jeziku.
Ovaj katanac bih mogao i nogom da otvorim - prezrivo je pokazao
Svileni. Čim padne mrak, oslobodiću nas i - magla! zaista mislim da vojnički
život nije za mene, a krajnjeje neprimereno da ti, u sadašnjim okolnostima,
pristupiš angaračkoj vojsci.
Gde je deda? - upita Garion.
O, nije taj daleko.
Gariona to ipak nije umirilo i kroz glavu mu je marširala čitava četa
pitanja. Da bi nekako skrenuo misli s njih, počeo je da kradomice proučava
Malorijce koji su ih čuvali. Čim su regruti okovani, Grolim i veći deo
njegovih ljudi nastavili su put ka drugim selima, ostavivši samo petoricu da
ove sprovedu na jug. Malorijci su se donekle razlikovali od drugih Angaraka.
Imali su mnogo suroviji pogled, ali tela im nisu bila toliko mišićava kao kod
ostalih zapadnih naroda. Bili su krupni, ali ne i toliko plećati kao Murzi;
visoki, ali ne i žilavi kao Nadraci; nesumnjivo snažni, mada ne stameni kao
Tuli. Međutim, s neskrivenim su prezirom gledali na ostale zapadne
Angarake. Svojim su se zarobljenicima obraćali kratko i odsečno, ali su zato
jedni s drugima razgovarali gotovo potpuno nerazgovetnim narečjem. Nosili
su grube crvene tunike preko verižnjača. Garion je uočio da nisu vešti u
sedlu pošto su im zakrivljeni mačevi i široki okrugli štitovi smetali da
valjano rukuju uzdama.
Trudio se da hoda povijene glave kako niko ne bi uočio da su crte
njegovog lica, baš kao i kod Svilenog, potpuno neangaračke, ali su čuvari
svejedno malo pažnje obraćali na pojedinačne regrute, a više su ih posmatrali
kao stado. Neprestano su jahali duž oznojene povorke i prebrojavali ih, da bi
zbir upoređivali sa zapisnikom.
Činili su to predano i pomalo zabrinuto. Verovatno ih ništa lepo ne bi
čekalo ako se u Jar Nadraku broj prispelih ne poklopi s onim na papiru.
Garion krajičkom oka uhvati pokret nečeg beličastog među žbunjem
nedaleko od puta i on se okrete da vidi šta je to. Gotovo na samom rubu
šume ugledao je velikog, srebrnastosivog vuka kako hoda uporedo s njima.
Hitro je ponovo pognuo glavu, a onda se tobože saplete i nalete na Svilenog.
„Deda je tu“, prošaputao je.
„Zar si ga tek sada primetio?“, iznenadi se Svileni. „Gledam ga bar sat
vremena.“
Kad se staza kojom su išli odvoji od reke i zađe među drveće, Garion
oseti kako ga obuzim a napetost. Nije znao šta će Belgarat da preduzme, ali
šuma je nudila dovoljno zaklona i otvarala mogućnosti kakve je njegov deda
sigurno čekao. Pokušao je da prikrije nemir dok je hodao iza Svilenog, ali
svejedno je nastavio da se trza na svaki zvuk.
Uskoro su izbili na oveću čistinu okruženu sa svih strana visokom paprati
i Malorijci zaustaviše povorku kako bi se regruti malo odmorili. Garion se s
olakšanjem sruči kraj Svilenog na mekanu travu. Uopšte nije lako hodati u
povorci u kojoj su svi jednom nogom vezani za isti lanac. Znoj je kuljao iz
njega. „Šta čeka?“, upitao je Svilenog šapatom.
Čovečuljak na to samo sleže ramenima. „Još je samo sat-dva do mraka“,
tiho odgovori. „Možda čeka noć.“
A onda se začu kako im neko dolazi u susret, pevajući iz sveg glasa neku
prostačku pesmu. Iako potpuno nemuzikalan, pevač je očigledno iskreno
uživao, a po zaplitanju jezikom bilo je jasno da je trešten pijan.
Malorijci se samo naceriše jedni drugima. „Biće da imamo još jednog
rodoljuba“, podrugljivo će jedan. „Raširite se da ga ščepamo čim izbije na
čistinu.“ Iz šume izjaha Nadrak retke crne brade, na krupnom čilašu, odeven
u flekavu odeću od crne kože i s naherenom krznenom kapom. U jednoj je
ruci nosio mešinu s vinom. Ljuljao se u sedlu, ali nešto u njegovom pogledu
odavalo je da nije baš toliko pijan koliko izgleda. Garion ga je netremice
posmatrao dok je jahao preko čistine vodeći nekoliko mazgi za sobom. Bio je
to Jarblek, nadrački trgovac kojeg su upoznali na Južnom karavanskom putu
u Murgosu.
„Zdravo živo!“, glasno je pozdravio Malorijce. „Vidim da imate dobar
ulov. Baš ste lepe i zdrave regrute nahvatali.“
„A i s tobom nam se posrećilo“, reče jedan Malorijac, pa izjaha da mu
prepreči put.
„Meni kažeš?“ Jarblek se grohotom nasmeja. „Ne budali. Imam ja
pametnija posla nego da se igram rata.“
„Baš šteta“, na to će Malorijac.

„Ja sam Jarblek, trgovac iz Jar Turaka i prijatelj kralja Droste lično.
Ovde sam po njegovom naređenju. Ukoliko me ometete na bilo koji način,
dače da vas žive oderu i ispeku čim kročite u Jar Nadrak.“
To kao da malo umanji Malorijčevu samouverenost. „Odgovorni smo
jedino ’Zakatu“, primeti kao da se pravda. „Kralj Drosta nema nadleštvo nad
nama.“ „Sada si u Gar og Nadraku, druže“, podseti ga Jarblek, „a ovde
Drosta može sve što poželi. Možda će, kad sve bude gotovo, poslati
izvinjenje ’Zakatu, ali vas petorica ćete svejedno biti reš pečeni.“ „Verovatno
možeš da dokažeš da imaš njegovo ovlašćenje“, bio je oprezan Malorijac.
„Naravno da mogu“, odgovori Jarblek. Počešao se po glavi, a lice mu
poprimi izraz budalaste zbunjenosti. „Gde li sam stavio onaj pergament?“,
promrmljao je sebi u bradu, da bi onda pucnuo prstima. „Pa da“, reče, „sad
se sećam. Eno ga u tovaru na poslednjoj mazgi. De, popij malo dok ja odem
da ga nađem .“ Tutnuo je mešinu Malorijcu u ruke, pa se okrenuo i odjahao
ka začelju svog malog karavana. Sjahao je i počeo da prekopava zavežljaj na
poslednjem živinčetu.
„Hajde da prvo vidimo šta ima pa da onda odlučimo“, predloži jedan od
Malorijaca. „Nije nam se zavitlavati s kraljem Drostom.“ „A mogli bismo i
da malo gucnemo“, dodade drugi merkajući onu mešinu.
„E, tu se sigurno slažemo“, na to će prvi, pa izvuče čep iz mešine, a onda
je obema rukama prinese ustima i nakrenu je.
Prvo se začu tup udarac, a u narednom mu trenutku strela s perjanim
zakrilcima prolete kroz grlo, tik iznad okovratnika crvene tunike. Vino iz
mešine proli mu se po zaprepašćenom licu, a sadruzi mu prvo zinuše, pa
preplašeno zavikaše i krenuše da se maše oružja, ali već je bilo prekasno.
Počeli su da se jedan po jedan stropoštavaju iz sedala kad ih iz okolnog
gustiša zasu kiša strela.
Međutim, jedan uspe da obode konja u galop. Iz butine mu je štčala
badrljica strele. Ne beše daleko odmakao kad mu se još tri nove zabiše u
leđa. Malorijac se prvo ukoči pa se izvrnu u stranu, ali noga mu ostade u
uzengiji, tako da mu je telo poskakivalo i prevrtalo se dok je njegov
preplašeni konj jurio putem kojim su došli.
„Ne mogu da nađem taj nalog“, objavi Jarblek obešenjački se smešeći.
Nogom je prevrnuo onog Malorijca s kojim je malopre razgovarao. „A ti
ionako nisi baš umirao od želje da ga vidiš, zar ne?“, upita pokojnika.
Malorijac je, grla proburaženog strelom, tupo zurio u nebo.
Usta su mu bila otvorena, a iz nosa mu je curio tanak mlaz krvi.
„Tako sam i mislio“, reče Jarblek, pa se promuklo nasmeja. Šutnuo je
mrtvog vrbovnika i ponovo ga prevrnuo na stomak. Potom je namignuo
Svilenom. U međuvremenu su i njegovi strelci izašli iz zaklona. „Ti baš ne
znaš kad je dosta, Svileni“, reče. „Mislio sam da ti je Taur Urgas došao glave
u onom glibavom Ktol Murgosu.“ „Preračunao se“, opušteno će Svileni.
„Kako ti je samo pošlo za rukom da te regrutuju za malorijsku vojsku?“,
znatiželjno će Jarblek. Sad više nije bilo ni traga onom lažnom pijanstvu.
Svileni sleže ramenima. „Nisam pazio.“
„Već tri dana vas pratim .“
„Dirnut sam tvojom brigom“, reče Svileni, pa podiže okovani članak i
zatrese lanac. „Možeš li, ne bilo ti zapoveđeno, da otključaš ovo čudo?“
„Nećeš da praviš nikakve gluposti?“
„Naravno da neću.“
„Nađi ključ“, naredi Jarvlek jednom svom strelcu.
„Šta će biti s nama?“, uznemireno će Bešer, s očiglednom zebnjom
merkajući mrtve stražare.
Jarblek se nasmeja. „Idite kud vam drago“, odgovori ravnodušno, „ali ne
bih vam preporučio da se zadržavate pored ovoliko mrtvih Malorijaca. Neko
bi mogao da naiđe i da počne da postavlja pitanja.“ „I ti ćeš tek tako da nas
pustiš?“, nije mogao da poveruje Bešer.
„Zaista nemam nameru da vas izdržavam“, na to će Jarblek.
 Kako su kom Nadraku strelci otključavali okove, ovaj bi ne časeći časa
nestajao u žbunju.
„E, pa, dobro“, reče Jarblek trljajući ruke, „sad kad smo se i za to
pobrinuli, mogli bismo malo i da gucnemo.“
„Onaj ti je prosuo sve vino kad je pao s konja“, primeti Svileni.
„Nije to bilo moje vino“, prezriovo će Jarblek. „Jutros sam ga ukrao.
Trebalo bi da znaš da nikada ne bih ponudio svojim pićem nekoga kog
nameravam da ubijem.“
„A baš mi je to bilo čudno“, nasmeši se Svileni. „Već sam pomislio da si
izgubio dobro vaspitanje.“ Jarblekovo grubo lice poprimi ojađen izraz.
„Izvini“, žurno će Svileni. „Ogrešio sam se o tebe.“
„Ništa strašno“, sleže Jarblek ramenima. „Mnogima se to dešava.“
Uzdahnuo je. „To je teret koji moram da nosim .“ Otvorio je bisage na prvoj
mazgi u svom malom karavanu i izvadio omanji krčag piva. Spustio ga je na
tlo i otvorio ga uvežbanim pokretom, tako što je zabio pesnicu u poklopac.
„Nego, daj da pijemo“, reče.
„Zaista bismo voleli“, ljubazno će Svileni, „ali imamo neka hitna posla.“
„Nemaš pojma koliko mi je žao što to čujem“, odvrati Jarblek dok je iz
bisaga vadio čaše.
„Znao sam da ćeš imati razumevanja.“
„Ma kako da ne, Svileni.“ Jarblek se povi i napuni dve čaše.
„Zato mi i jeste neopisivo žao što će ta hitna posla morati da sačekaju.
Uzmi.“ Pružio je Svilenome i Garionu po čašu piva, a onda napunio i jednu
za sebe.
Svileni samo podiže obrvu i zagleda se u njega.
Jarblek se prući kraj onog krčaga i nasloni noge na leš jednog Malorijca.
„Znaš, Svileni“, reče, „radi se o tome da Drosta želi da vas vidi, i to mnogo.
Ponudio je toliku nagradu da zaista ne mogu da vas pustim. Prijateljstvo je
prijateljstvo, ali posao je posao. Nego, zašto se ti i tvoj mladi prijatelj ne
odmorite malo? Lep je ovo proplanak, a i m ahovina je baš meka. Lepo ćemo
da se isponapijamo, a onda ćeš mi ispričati kako ste utekli iz Taur Urgasa. A
reći ćeš mi i šta je bilo s onom lepoticom što je bila s vama u Ktol Murgosu.
Možda ću za vas da dobijem dovoljno para da je lupim. Nisam ti ja baš
čovek za ženidbu, ali ona je, Torakovih mi zuba, baš lepa ženskinja. Zbog
takve bih se možda čak i odrekao slobode.“ „Ne sumnjam da bi bila
polaskana“, odgovori Svileni. „A šta ćemo posle?“
„Posle čega?“
„Kad se isponapijamo. Šta ćemo posle toga?“
„Verovatno ćemo da povraćamo. Tako to obično ide. A kad nam bude
bolje, poći ćemo u Jar Nadrak. Ja ću uzeti svoju nagradu, a vi ćete saznati
zašto je kralju Drosti lek Tunu toliko stalo da mu padnete šaka.“
Blagonaklono je pogledao Svilenog. „Samo sedi, druže. Nećeš ti nikud dok ja
to ne kažem.“
Peto poglavlje

JAR NADRAK je bio utvrđeni grad na ušću Istočnog i Zapadnog Kordua.

Šuma je sa svih strana bila raščišćena u pojasu širokom jednu ligu, što je bilo
izvedeno na najjednostavniji mogući način - spaljivanjem,tako da se
nadračkoj prestonici prilazilo putem koji je vodio između ugljenisanog drveća
obraslog bujnim puzavicama. Iznad moćne nakatranisane gradske kapije
stajala je Torakova maska isklesana od kamena. Garion je jedva uspeo da
suzbije drhtaj dok je prolazio ispod tog prelepog, nečovečno okrutnog lica
koje je odozgo zurilo u sve koji ulaze u Jar Nadrak.
Kuće u nadračkoj prestonici bile su listom veoma visoke i pokrivene
strmim krovovima. Kapci na prozorim a bili su uglavnom zatvoreni. Svi
izloženi drveni delovi građevina bili su nakatranisani zarad zaštite, a od
tolikih su lepljivih crnih mrlja zgrade izgledale nekako bolesno.
U uskim, vijugavim ulicama kao da je u vazduhu vladalo neko sumorno
raspoloženje, a možda čak i strah. Građani su, pogleda prikovnih za pločnike,
žurno promicali svojim svakodnevnim poslom. Mnogo je manje ljudi nosilo
kožnu odeću nego u unutrašnjosti, ali je i dalje preovladavala crna boja, dok
se tek mestimično mogao videti pokoji plavi ili žuti detalj. Jedini izuzetak od
ovog pravila činile su crvene tunike Malorijskih vojnika. Bilo ih je svuda -
prošivali su ulicama, grubo se obraćali građanima i glasno razgovarali
međusobno s onim svojim jakim naglaskom.
Iako na prvi pogled razmetljive siledžije, to su mahom bili mladići koji su
hvalisanjem i praznim pretnjama pokušavali da prikri ju nelagodu što su u
nepoznatoj zemlji. Međutim, malorijski su Grolimi bili potpuno druga priča.
Za razliku od njihove zapadne sabraće koju je Garion video u Ktol Murgosu,
ovi uglavnom nisu nosili bleštave čelične maske, ali su zato stalno bili
namrgođeni, stisnutih usnica i sumnjičavog pogleda. Dok su prolazili
ulicama, odeveni u crne odore s kapuljačom, svi su im se, kako Nadraci tako
i Malorijci, sklanjali s puta.
Garion i Svileni su u grad ujahali na mazgama, praćeni budnim okom
svojih novih saputnika. Čovečuljak i Jarblek nisu prestajali da se za vreme
čitavog putovanja duž reke šegače, razmenjuju uvrede i prisećaju se starih
anegdota. Iako je sve to zvučalo veoma prijateljski, Jarblekova pažnja nije
popuštala ni za trenutak, a njegovi ljudi nisu oka skidali sa svojih
zarobljenika. Garion je tokom trodnevnog putovanja kradomice osmatrao
šumu, ali Belgaratu ne beše ni traga ni glasa, tako da je po ulasku u grad već
bio u stanju neprestanog iščekivanja. Svileni je, međutim , izgledao opušteno
i samouvereno kao i obično. Takvo je njegovo ponašanje, iz ko zna kog
razloga, Garionu neopisivo išlo na živce.
Negde na polovini jedne vijugave ulice, Jarblek skrenu u bočno, prljavo
sokače i povede ih ka reci.
„Mislio sam da je palata onamo“, reče Svileni pokazavši ka centru grada.
„Jeste“, na to će Jarblek, „ali nismo pošli u palatu. Tamo ima previše
sveta, a Drosta voli da sam obavlja svoje poslove.“ Iz sokaka su izbili u
zapuštenu ulicu s obe strane pritešnjenu nizovima uskih, oronulih kuća. Žilavi
Nadrak ućuta kao zaliven kad se odnekud pojaviše dva malorijska Grolima i
pođoše pravo ka njima.
Na Jarblekovom se licu videla neskrivena odbojnost prema ovoj dvojici.
Jedan zastade da mu uzvrati mrk pogled. „Nešto ti smeta, prijatelju?“,
upita Grolim.
„To se tiče samo mene, zar ne?“, odbrusi Jarblek.
„Svakako“, mirno će Grolim. „Pazi samo da se ne zaneseš. Otvoreno
nepoštovanje sveštenstva moglo bi te uvaliti u grdne nevolje.“ Čovek u crnoj
odori sada je izgledao veoma preteće.
Garion ne mogaše da izdrži, nego svojim um om veoma oprezno dotače
Grolimov, ali misli koje je tamo pronašao nisu bile nimalo zanimljive, niti mu
je aura bila onakva kakva se sreće kod čarobnjaka.
„Ne radi to“, upozori ga onaj glas u glavi. „To ti je kao da zvoniš na sva
zvona ili da oko vrata imaš tablu na kojoj piše ko si.“ Garion brže-bolje
povuče svoje misli. „Mislio sam da su svi Grolimi čarobnjaci“, odgovori u
sebi. „Ova dvojica su obični ljudi.“ međutim, ona je druga svest već bila
otišla.
Grolimi produžiše svojim putem, a Jarblek prezrivo pljunu na pločnik.
„Svinje“, promrmljao je. „Još malo pa ću Malorijce mrzeti koliko i Murge.“
„Izgleda da su se nameračili da preuzmu tvoju zemlju, Jarbleče“, primeti
Svileni.
Ovaj samo zaječa. „Pustiš jednog Malorijca da uđe, i dok kažeš ’keks’,
eto ih na svakom koraku.“
„A zašto ste ih uopšte puštali?“, blagonaklono upita čovečuljak.
„Slušaj, Svileni“, odrešito će Jarblek, „dobro znam da si uhoda i stoga
uopšte nemam nameru da s tobom razgovaram o politici, pa tako slobodno
možeš prestati da se raspituješ.“ „Samo sam hteo da razgovorom prekratim
vreme“, nedužno će Svileni.
„A da ti malo gledaš svoja posla?“
„Pa ovo su moja posla, stari druže.“
Jarblek ga pogleda, pa prasnu u smeh.
„Kuda smo pošli?“, upita Svileni osvrćući se oko sebe. „Ukoliko me
pamćenje ne vara, ovo baš i nije gospodski deo grada.“ „Videćeš“, odgovori
Jarblek.
Nastavili su da jašu ka reci, a vonj raskvašenog đubreta i kanalizacije bio
je gotovo neizdrživ. Pacovi su trčkarali slivnicima, a ljudi u ritama izgledali
su baš kao neko ko ima razloga da se kloni vlasti.
Jarblek iznenada skrenu u još užu i prljaviju uličicu. „Odavde ćemo
pešice“, reče i sjaha. „Ući ćemo otpozadi.“ Ostavili su jednog strelca da čuva
konje, a oni nastaviše dalje, oprezno preskačući gomile trulog đubreta.
„Ovamo“ reče Jarblek pokazujući ka rasklimatanim drvenim stepenicama
koje su se završavale uskim vratima. „Kad budemo ušli, držite glave
pognute. Ne mili mi se da previše ljudi primeti da niste Nadraci.“
Sišli su niz škripave stepenike i uvukli se u mračnu, zadimljenu krčmu
koja je zaudarala na znoj, osušeno pivo i ustajalu povraćku. Ognjište na
sredini prostorije bilo je zapušeno pepelom, a onih nekoliko cepanica koje su
tinjale u njemu uglavnom su davale samo dim, ali ne i previše svetlosti. Dva
uska, prljava prozora u prednjem delu bila su tek malo svetlija od zidova. O
jednu gredu je lancem bila obešena uljana svetiljka.
„Sedite ovde“, reče im Jarblek i pogura ih ka klupi kraj najbližeg zida.
„Odmah se vraćam.“ Čim je on otišao ka prednjem delu krčme, Garion se
osvrnu ka vratima, ali tamo su već stajala dvojica Jarblekovih ljudi, praveći
se da nemaju pametnija posla.
 „Šta ćemo?“, tiho je upitao Svilenog.
„Ne preostaje nam drugo nego da čekamo i vidimo šta će se desiti“,
odgovori ovaj.
„Ne izgledaš mi zabrinuto.“
„Pa i nisam.“
„Ali mi smo sad uhapšeni, zar ne?“
Svileni odmahnu glavom. „Kad je neko uhapšen, onda mu stave okove.
Kralj Drosta hoće da popriča sa m nom i to je sve.“ „Ali u poternici stoji
da...“ „Ne bih se previše obazirao na to, Garione. Poternica je samo varka za
Malorijce. Šta god Drosta hteo, nije želeo da oni saznaju za to.“ Jarblek se
probi kroz gužvu i sruči se na prvljavu klupu kraj njih. „Drosta će uskoro
doći“, reče. „Hoćete li da popijete nešto dok ga čekamo?“ Svileni se gadljivo
obazre oko sebe. „Ja ne bih“, reče. „Obično u ovakvim krčmama na dnu
bureta s pivom ima i mrtvih pacova, a o mušicama i bubašvabama da i ne
govorimo.“
„Kako ti drago“, odvrati Jarblek.
„Nije li ovo pomalo čudno mesto za sastanak s kraljem?“, upita Garion
gledajući prljavštinu oko sebe.
„Biće ti jasno kad upoznaš Drostu“, na to će Svileni. „On ima prilično
čudan ukus, a ovakve lučke kafančine su mu i te kako po meri.“
Jarblek se nasmeja u znak odobravanja. „Naš ti je vladar pravi bludnik“,
dodade, „ali nemoj se prevariti da pomisliš da je glup.
Možda je pomalo neotesan, ali glup sigurno nije. Na ovakvo mesto uvek
može da dođe a da ga Malorijci ne prate. Zato i voli da ovde obavlja poslove
za koje ne bi voleo da ’Zakat sazna.“ Pred krčmom nastade komešanje i dva
plećata Nadraka u crnim kožnim tunikama i sa šiljatim šlemovima na
glavama počeše da se probijaju ka vratima. „S puta!“, dreknu jedan. „Ustajte
svi!“ „Ili bar oni koji to mogu“, jetko dodade drugi.
Krčmom se pronese talas zvižduka i podsm eha kad se na vratima pojavi
mršavi muškarac u žutom satenskom prsluku i zelenom kadifenom kaputiću
opervaženim krznom. Imao je buljave oči i lice izrovano ožiljcima od
bubuljica. Pokreti mu behu brzi i trzavi, a izraz mu beše čudna mešavina
zlobnog zadovoljstva i nekakve očajničke, nezadovoljene žudnje.
„Živelo njegovo veličanstvo Drosta lek Tun, kralj Nadraka!“, glasno
objavi jedan pijanac, na šta se svi grohotom nasmejaše i počeše da trupkaju,
zvižde i dobacuju.
„Moji verni podanici“, podsmešljivo ih pozdravi rošavi. „Ispičuture,
lopuže i podvodači. Toplina vaše Ijubavi neprestano me greje.“ Taj je
podsmeh, reklo bi se.bio upućen i njemu samom koliko i odrpanoj, štrokavoj
gomili.
Svi ponovo zazviždaše i zatrupkaše nogama.
„Koliko ćeš večeras, Drosta?“, viknu neko.
„Koliko uzmognem “, podrugljivo će kralj. „Dužnost mi je da delim
kraljevski blagoslov kud god da se maknem .“ „A ti to tako zoveš?“,
promuklo doviknu neko.
„Zovi ga kako ti drago“, uzvrati Drosta i sleže ramenima.
„Kraljevske odaje su spremne“, objavi krčmar šaljivo se naklonivši.
„Kao i kraljevske stenice, siguran sam“, na to će Drosta. „Pivo za sve
koji još mogu da ga saspu u sebe. Nek ga moji verni podanici popiju meni u
zdravlje!“ Rulja zaklica, a kralj poče da se probija ka stepeništu koje je
vodilo na gornji sprat krčme. „Dužnost zove“, reče, pa kitnjastim pokretom
pokaza gore. „Nadam se da svi vide s koliko žudnje hrlim da se uhvatim u
koštac s obavezama.“ Potom se pope uza stepenice, praćen posprdnim
tapšanjem okupljenih.
„I šta sad?“, upita Svileni.
„Sačekaćemo malo“, odgovori Jarblek. „Biće upadljivo ako odmah
pođemo za njim .“ Garion se uzvrpolji na klupi. Počelo je kao jedva osetno
peckanje iza ušiju, ali sad čitava koža poče da mu bridi. Prvo je sa zebnjom
pomislio da ga to vaši ili buve napadaju u potrazi za svežom krvlju, ali ubrzo
je to odbacio. Ovo bockanje je dopiralo iznutra.
Jedan odrpanac, koji je očigledno debelo pijan glasno hrkao za stolom
nedaleko od njihovog, iznenada podiže glavu i namignu Garionu. Bio je to
Belgarat. Odmah je ponovo naslonio lice na ruke, a Gariona preplavi talas
olakšanja.
Pijana rulja u krčmi postajala je sve bahatija. Ubrzo kraj ognjišta izbi
gadna tuča, na šta olcupljeni prvo zaklicaše, a onda se i sami uključiše i
počeše da šutiraju onu dvojicu što su se valjala po podu.
„Hajdemo“, odsečno će Jarblek, pa ustade i poče da se kroz gužvu gura
ka stepeništu.
„Deda je tu“, došapnu Garion Svilenome dok su ga sledili.
 „Video sam ga“, kratko odgovori ovaj.
Popeli su se na sprat i našli se u mračnom hodniku zastrtom pohabanom
ponjavom. Na drugom su kraju dvojica stražara kralja Droste stajala
naslonjena na zid i smrtno se dosađivala.
„Ja sam Jarblek“, reče mršavi trgovac kad im se približiše. „Drosta me
očekuje.“ Stražari se prvo pogledaše, a onda jedan kucnu na vrata. „Tu je
onaj kog ste želeli da vidite, vaše veličanstvo.“ „Neka uđe“, začu se Drostin
glas s druge strane.
„Nije sam“, upozori ga stražar.
„U redu je.“
„Uđite“, reče stražar, pa otključa vrata i otvori ih.
Nadrački kralj ležao je prućen na izgužvanoj posteljini, ruku prebačenih
preko nejakih ramena dvaju štrokavih, oskudno obučenih devojčuraka
ulepljenih kosa i potpuno praznih pogleda.,Jarbleče“, obrati se bestidni vladar
trgovcu, „šta te je toliko zadržalo?“ „Nisam hteo da privlačim pažnju, pa sam
malo sačekao, Drosta.“ „Umalo da te potpuno zaboravim.“ Drosta pohotno
pogleda one dve devojke. „Nisu li preslatke?“
„Stvar ukusa“, odgovori Jarblek i sleže ramenima. „Ja više volim malo
zrelije dame.“
„Ni to nije loše“, složi se Drosta, „ali ja ih prosto volim sve. Zaljubim se
dvadeset puta na dan. Potecite, lepotice moje“, reče devojkama. „Sad imam
posla. Poslaću po vas malo kasnije.“ Njih dve poslušno izađoše i zatvoriše
vrata za sobom.
Drosta sede, pa stade odsutno da se češka ispod pazuha. Musavi,
zgužvani žuti prsluk bio mu je raskopčan i videle su mu se koščate grudi
obrasle u guste crne malje. Bio je vitak, gotovo mršav, i ruke su mu ličile na
štapiće. Kosa mu beše retka i masna, a brada toliko oskudna da je pre ličila
na čuperak dlaka koje su iznikle ispod usta. Lice mu beše rošavo i svo u
crvenim ožiljcima, a vrat i ruke osuti odvratnim krasticama. Oko njega se
širio pomalo neprijatan vonj. „Jesi li siguran da je ovo onaj kog sam tražio?“,
upitao je Jarbleka. Garion zabezeknuto pogleda nadračkog kralja.
Sva mu je malopređašnja sirovost sada bila nestala iz glasa i govorio je
britko i jasno, tonom čoveka kojeg trenutno zanima samo posao. Garion beše
prinuđen da promeni mišljenje koje je na prvi pogled stekao o tom čoveku.
Drosta lek Tun uopšte nije bio onakav kao što je izgledao.
 „Godinama ga poznajem, Drosta“, odgovori Jarblek. „Ovo je princ Keldar
od Dreznije. Požunat je i kao Svileni, a i kao Ambar od Kotua i Radek od
Boktora. Lopuža, hohštapler i uhoda. Ako se to zanemari, uopšte nije loš.“
„Oduševljen sam što imam priliku da upoznam nekog toliko čuvenog“,
zvaničnim će tonom Drosta. „Dobro mi došao, prinče Keldare.“
„Vaše veličanstvo“, reče Svileni i duboko se nakloni.
„Pozvao bih te u palatu“, nastavi Drosta, „ali trenutno su mi tamo neki
gosti koji imaju neprijatnu naviku da zabadaju noseve u moja posla.“ Kiselo
se nasmejao. „Srećom, brzo sam otkrio da su Malorijci sve na note i da me
nikad ne bi pratili na ovakvo jedno mesto. Ovde bar možemo slobodno da
razgovaramo.“ S nekom je vrstom blagonaklonog razumevanja preleteo
pogledom preko jeftinog, kitnjastog namestaja i crvenih zavesa. „Osim toga“,
dodao je, „m eni je ovde lepo.“ Garion je stajao naslonjen na zid kraj vrata,
trudeći se da izgleda što neprimetnije, ali Drostine se nemirne oči uskoro
zaustaviše na njemu. „Možemo li da mu verujemo?“, upita kralj Svilenog.
„Potpuno“, uveri ga ovaj. „To mi je šegrt. Uvodim ga u posao.“ „U koji
posao? Uhođenje ili krađu?“
Svileni sleže ramenima. „Svodi se na isto. Jarblek reče da ste me tražili.
Pretpostavljam da to pre ima veze s trenutnim zbivanjim a nego s onim
davnašnjim nesporazumima.“ „Vispren si, Keldare“, zadovoljno će Drosta.
„Potrebna mi je tvoja pomoć i rad sam da ti platim za nju.“ Svileni se ozari.
„Volim kad neko pomene plaćanje.“ „To sam već čuo. Znaš li šta se dešava
ovde, u Gar og Nadraku?“ Drostin je pogled bio prodoran i više ne beše ni
traga od one maske sladostrasnika.
„To mi je posao, vaše veličanstvo“, podseti ga Svileni.
Drosta progunđa nešto, a onda ustade i ode do stola na kome je stajao
ibrik i nekoliko staklenih čaša. „Pićence?“, upita.
„Može.“
Drosta napuni četiri čaše, pa uze jednu i stade ljutito da šetka po sobi.
„Ne treba mi ovo, Keldare“, prasnu iznenada. „Moja porodica već pokolenjim
a... vekovima... drži Grolime podalje od Gar og Nadraka, a sad bi oni da nas
ponovo vrate u svoje divljaštvo, a ja to nikako ne mogu da sprečim. Već mi
se četvrt miliona Malorijaca slobodno vrzma po zemlji, a da ne pom injem
onoliku vojsku što se okupila odmah iza južne granice. Pisnem li samo,
’Zakat će jednim potezom da sravni sa zemljom i mene i moje kraljevstvo.“
„Zar bi zaista to učinio?“, upita Svileni i sede na stolicu kraj stočića.
„Da, i to sa isto onoliko saosećanja koliko ti imaš kad spljeskaš muvu“,
odgovori Drosta. „Jesi li ga ikada video?“ Svileni odmahnu glavom.
„Blago tebi“, na to će Drosta, pa se strese. „Taur Urgas je ludak, ali ma
koliko ga ja mrzeo, on je ipak ljudsko biće. ’Zakat je sam led.
Ja prosto moram da se nekako povežem s Rodarom.“ „Aha, znaći zato
sva ova gužva“, reće Svileni.
„Fini si momak, Keldare“, jetko će Drosta, „ali zaista se ne bih toliko
trudio samo zarad ćeretanja s tobom. Moraš da Rodaru preneseš moju
poruku. Pokušao sam da mu sam to nekako dojavim, ali on je potpuno
neuhvatjliv. Nigde se ne zadržava dovoljno dugo.
Kako onoliki debeljko može toliko brzo da putuje?“ „Izgled vara“, kratko
će Svileni. „Šta zapravo hoćete od mene?“ „Savez“, otvoreno reče Drosta.
„Priteran sam uza zid. Ako se ne ujedinim s Rodarom, gotov sam.“
Svileni spusti čašu na sto. „To je ozbiljan zahtev, vaše veličanstvo. Kako
stvari stoje, biće tu potrebno mnogo nagovaranja.“ „Zato sam i hteo da prvo s
tobom razgovaram, Keldare. Nalazimo se na granici smaka sveta. Moraš da
pronađeš Rodara i ubediš ga da povuče svoju vojsku s tulske granice.
Nateraj ga da prekine s ovom budalaštinom pre nego što svi uletimo u rat.“
„Ubeđivanje mog strica u bilo šta pomalo prevazilazi moje mogućnosti, kralju
Drosta“, oprezno će Svileni. „Laska mi što verujete da imam toliki uticaj na
njegove odluke, ali moram priznati da između nas to obično ide u suprotnom
smeru.“ „Zar ne vidiš šta se dešava, Keldare?“ Kraljev glas beše ispunjen
bolom. Zamlatarao je rukama. „Jedina nam nada leži u tome da ne damo
Murzima i Malorijcima nikakvoga povoda za ujedinjenje. Trebalo bi da ih
nekako zavadimo, a ne da im pružimo zajedničkog neprijatelja. Taur Urgas i
’Zakat toliko mrze jedan drugoga da im je to takoreći već postalo svetinja.
Murga ima više nego zrna peska, a Malorijaca više nego zvezda na nebu.
Mogu Grolimi da trućaju o Torakovom buđenju dok im jezici ne pootpadaju,
ali ova dvojica imaju samo jedan cilj - da unište onog drugog i postanu
vladari svih Angaraka. Pre ovoga su već bili na ivici rata i najlakše bismo ih
se oslobodili ako se ne mešamo u sve to.“ „Jasno mi je na šta ciljate“,
promrmlja Svileni.
„’Zakat prebacuje Malorijce brodovim a preko Istočnog mora kako bi ih
približio Tul Zeliku, a Taur Urgas okuplja Južne Murge oko Rak Goske. Pre
ili kasnije će krenuti jedni na druge. Mi treba samo da se držimo po strani i
pustimo ih da se poubijaju. Nateraj Rodara da povuče vojsku kako ne bi sve
upropastio.“ „Jeste li već razgovarali s Tulima?“, upita Svileni.
Drosta prezrivo šmrknu. „Čemu to? Pokušao sam da isto ovo objasnim
kralju Getelu, ali razgovarati s njim isto ti je kao da razgovaraš s gomilom
balege. Tuli se toliko boje Grolima da je dovoljno samo da im pomeneš
Torakovo ime pa da se strune od straha, a Getel je Tul od glave do pete. Taj
među ušima nema ničeg osim peska,“ „U svemu ovome postoji jedna
začkoljica, Drosta“, reče Svileni uzbuđenom vladaru. „Ja ne mogu da
prenesem vašu poruku kralju Rodaru.“ „Ne možeš?“, prasnu Drosta. „Kako
to misliš, ne možeš“ „Moj stric i ja trenutno nismo u najboljim odnosima“,
mrtav hladan slaga Svileni. „Sporečkali smo se pre nekoliko meseci, tako da
bi me on sad najradije bacio u okove, i ne verujem da bi bio rad da me
sasluša.“
Drosta zaječa. „Onda smo propali“, klonulo objavi. „Ti si mi bio
poslednja nada.“
„Samo da razmislim“, na to će Svileni. „Možda nije baš sve izgubljeno.“
Zurio je u pod i odsutno glodao nokat premećući po glavi sve što je čuo.
„Jasno je da ja ne mogu tamo“, reče na kraju, „ali to ne znači da ne može
neko drugi.“ „Kome još Rodar veruje?“, upita Drosta.
Svileni se osvrnu ka Jarbleku, koji je dotle namršteno slušao njihov
razgovor. „Imaju li dreznijske vlasti nešto protiv tebe?“, upita ga.
„Ne bi trebalo.“
„Dobro“, nastavi Svileni. „Ima jedan trgovac krznom u Boktoru, zove se
Geldahar.“ „Debeo? Pomalo zrikav?“, upita Jarblek.
„Baš taj. Uzmi tovar krzna i zaputi se u Boktor. Dok se budeš s njim
cenjkao oko robe, reci mu da losos kasni ove godine.“ „Siguran sam da će ga
ta vest oduševiti.“
„To je lozinka“, objasni mu Svileni, s prenaglašeno odglumljenom
trpeljivošću. „Čim to bude čuo, srediće ti da uđeš u palatu i nađeš se s
kraljicom Porenom.“ „Čuo sam da je prava lepotica“, reče Jarblek, „ali dalek
je to put da bih se divio jednoj ženi. Verovatno bih ovde mogao da nađem i
neku lepšu.“
„Ne glupiraj se, Jarbleče“, na to će Svileni. „Porena je Rodarova žena i
on joj veruje više nego što je meni ikada verovao. Ona će znati da sam te ja
poslao i sve što joj kažeš preneće mom stricu.
Imaš moju reč da će tri dana po tvom dolasku u Boktor Rodar čitati
Drostinu poruku.“ „Dozvolićeš jednoj ženi da sazna za ovo?“, brecnu se
Drosta.
„Keldare, sišao si s uma. Jedina žena koja može da sačuva tajnu jeste ona
kojoj je odsečen jezik.“
Svileni odlučno odmahnu glavom. „Drosta, Porena je sada na čelu
dreznijske obaveštajne službe i zna većinu svetskih tajni. Tvoj glasnik nikada
ne bi uspeo da se kroz alornsku vojsku probije do Rodara i zato slobodno to
zaboravi. Tamo sigurno ima i Čereka, a oni će ubiti svakog Angaraka kojeg
vide. Ako hoćeš da se povežeš s Rodarom, moraš to da učiniš preko
dreznijske obaveštajne službe kao posrednika, što će reći preko Porene.“
Drosta je bio sumnjičav. „Možda si u pravu“, reče pošto je malo razmislio.
„Sad ionako nemam izbora. Ali zašto da mešam Jarbleka u to? Zašto ti ne
preneseš moju poruku dreznijskoj kraljici?“ Svileni se smrači. „Bojim se da
to uopšte ne bi bilo pametno“, odgovori. „Upravo oko Porene smo se stric i
ja sporečkali. Trenutno nisam dobrodošao u kraljevskoj palati.“ Kralj Drosta
izvi obrvu. „A to li je?“, reče, pa prasnu u smeh.
„Vidim da si u potpunosti zaslužio svoju reputaciju.“ Potom se obrati
Jarbleku. „Onda je sve na tebi. Spremi se za put u Boktor.“ „Već mi duguješ
poDosta para, Drosta“, ljutnu će Jarblek. „Nisi mi isplatio nagradu što sam ti
doveo Keldara.“ Drosta sleže ramenima. „Zapiši to negde.“ Jarblek odlučno
odmahnu glavom. „Mrka kapa. Čist račun duga ljubav. Poznato je da si tvrd
na param a kad dobiješ ono što si tražio.“
„Jarbleče“, ožalošćeno će Drosta, „ali ja sam tvoj kralj.“ Trgovac
posprdno nakrivi glavu. „Svaka tebi čast, veličanstvo“, reče, „ali posao je
posao.“
„Nikad ne nosim toliko novca sa sobom“, nabusito će Drosta.
„Nema veze, Drosta. Mogu ja da sačekam.“ Rekavši to, Jarblek sede u
fotelju i prekrsti ruke, pretvorivši se u oličenje čoveka koji nema nameru da
se u skorije vreme makne odatle.
Nardački kralj samo je stajao i bespomoćno ga posmatrao.
Uto se vrata otvoriše i u sobu uđe Belgarat, još obučen u one rite koje je
imao u krčmi. U njegovom nastupu nije bilo nikakve tajanstvenosti, nego se
ponašao kao čovek nameran da dovrši kakav posao.
 „Šta je ovo?“, zaprepasti se Drosta. „Straža“, dreknu, „izbacite odavde
ovu m atoru pijanduru!“
„Zaspali su, Drosta“, smireno će Belgarat, „ali ne zameri im.
Nisu oni krivi.“
„Ama ko si ti? Šta ti zamišljaš?“, oštro upita Drosta. „Gubi se odavde!“
„Bolje bi vam bilo da malo bolje pogledate, Drosta“, posavetova ga
Svileni, pa se zakikota. „Izgled ponekad ume da prevari i zato dobro
razmislite pre nego što nekoga izbacite napolje. Možda on ima nešto važno da
vam kaže.“
„Ti ga poznaješ, Keldare?“, upita Drosta.
„Njega zna svako na svetu“, odgovori Svileni, „ili je bar čuo za njega.“
Drosta se zbunjeno namršti, ali Jarblek preblede i skoči s fotelje.
„Drosta!“, procedi muklo. „Pogledaj dobro. Razmisli. Setićeš se ko je on.“
Kralj se zagleda u starog odrpanca i uskoro mu se buljave oči još više
iskolačiše. „Ti!“, uspe da izusti.
Jarblek je još buljio u Belgarata. „On je u ovo umešan još od samog
početka. Trebalo je da već u Murgosu saberem dva i dva on, ona žena i sve
ostalo.“ „Otkud vi u Gar og Nadraku?“, zadivljeno upita kralj.
„Samo sam u prolazu, Drosta“, odgovori Belgarat. „Ako ste pri kraju
razgovora, poveo bih ova dva Alorna. Imamo neke ugovorene obaveze, a već
kasnimo.“ „Mislio sam da ste vi samo mit.“ „Trudim se da održavam takve
glasine“, na to će Belgarat. „Tako mnogo lakše putujem.“
„Jeste li i vi umešani u ovo što Alorni rade?“
„Oni manje ili više postupaju po mojim savetima. Polgara ih drži na oku.“
„Možete li vi da im poručite da se povuku?“
„Za tim neće biti potrebe, Drosta. Da sam na tvom mestu, ne bih se
previše sekirao zbog ’Zakata i Taura Urgasa. Trenutno ima mnogo važnijih
stvari od njihovih zađevica.“
„Znači, zato je Rodar podigao vojsku“, reče Drosta kad mu je konačno
sve svanulo. „Zar je kucnuo i taj čas?“ „Odavno je kucnuo“, reče stari
čarobnjak, pa ode do stola i nali sebi čašu vina. „Torak se već budi i mislim
da će sve biti okončano pre prvog snega.“ „Ovo je otišlo predaleko,
Belgarate“, na to će Drosta. „Taura Urgasa i ’Zakata možda i mogu da
izbegnem, ali Toraku se zaista ne bih zamerao.“ Odlučno krenu ka vratima.
„Ne donosi prenagljene odluke, Drosta“, mirno reče Belgarat, pa sede u
fotelju i otpi gutljaj vina. „Grolimi su tvrdi na ušima, a to što sam ovde, u Jar
Nadraku, može se protum ačiti jedino kao dokaz da smo u dosluhu. Srce će ti
se pržiti na žaru pre nego što stigneš da zucneš jednu jedinu reč objašnjenja,
pa neka si i sto puta kralj.“
Drosta stade u pola koraka i rošavo mu lice preblede. Nakratko je
izgledao kao da se bori sam sa sobom, a onda mu ramena klonuše i više ne
ostade ni traga njegovoj malopređašnjoj odlučnosti. „Saterali ste me u ćošak,
zar ne, Belgarate?“, reče pa se nasmeja. „Naterali ste me da sam sebi skočim
u usta, a sada to koristite ne biste li me prisilili da izdam angaračkog boga.“
„Zar ti je zaista toliko drag?“ „Nikome on nije drag. Bojim ga se, a to je
mnogo jači razlog da mu budem veran. Ako se probudi...“ Nadrački kralj tu
zaćuta i strese se.
„Zar se nikada nisi zapitao kako bi svet izgledao da njega nema?“, upita
Belgarat.
„Pusta želja. On je bog. Njega niko ne može da nadjača. Previše je
moćan.“ „Ima stvari jačih čak i od bogova, Drosta. Dve mogu odmah da ti
navedem, a obe žure da se konačno susretnu s njim. Stoga ti uopšte nije
pametno da ih dalje zadržavaš.“ Drosta tek tad shvati. Polako se osvrnuo i s
nevericom se zabuljio u Gariona, a potom stao da odmahuje glavom i trlja oči
kao da pokušava da se razbudi. Garion postade bolno svestan velikog m ača
na leđima. Kraljeve se oči još više razrogačiše kad je spoznaja o onome što
vidi nadjačala Kuglino nastojanje da zavara njegov um. Na ružnom mu se
licu ukaza divljenje i slabašni tračak nade. „Vaše veličanstvo“, promucao je i
s istinskim se poštovanjem poklonio.
„Vaše veličanstvo“, uzvrati Garion i ljubazno klimnu glavom.
„Izgleda da mi nema druge nego da vam poželim sreću“, tiho reče Drosta.
„Ma šta Belgarat tvrdio, mislim da će vam biti potrebna.“ „Hvala, kralju
Drosta“, odgovori Garion.
Šesto poglavlje

„MISLIŠ LI DA MOŽEMO DA VERUJEMO DROSTI?“, upita Garion

Svilenog dok su za Belgaratom odmicali onom blatnjavom uličicom iza
krčme.
„Ne bih se kleo u to“, odgovori ovaj. „Međutim, u jednom je bio iskren.
Zaista se našao u škripcu. To će ga verovatno primorati da se nagodi s
Rodarom.“
Kad se ponovo nađoše na glavnoj ulici, Belgarat se zagleda ka noćnom
nebu. „Bolje bi nam bilo da požurimo“, reče. „Voleo bih da izađemo iz grada
pre nego što zatvore kapije. Ostavio sam konje u jednom šumarku na oko
kilometar i nešto odavde.“ „Vratili ste se po njih?“, iskreno se iznenadi
Svileni.
„Naravno da jesam. Nemam nameru da pešačim čak do Morindije.“
Počeli su da se udaljavaju od reke.
Stigli su do gradske kapije baš kad su se stražari spremali da je zatvore
preko noći. Jedan podiže ruke kao da hoće da ih zaustavi, ali onda se
predomisli i ljutito im pokaza da prođu, psujući sebi u bradu. Ogromne
nakatranisane vratnice uskoro se s treskom zalupiše za njima i začu se
metalni zveket teških lanaca i škljocanje velikih reza. Garion se još jednom
osvrnu ka Torakovom licu koje ih je gledalo odozgo, a onda mu žurno okrete
leđa.
„Hoće li poslati nekog da nas prati?“, upita Svileni Belgarata kad se
zaputiše prašnjavim putem.
„Ne bih se mnogo iznenadio“, odgovori starac. „Drosta zna ili bar
naslućuje kud smo pošli. Malorijski Grolimi su prepredeni i umeju čoveku
da pročitaju misli a da ovaj to i ne oseti. Verovatno ga zato i ne prate kad
odlazi u onaj ćumez.“
„Zar nećete da nešto preduzmete?“, upita Svileni.
 „Preblizu smo Maloriji i nema potrebe da galamimo“, objasni mu
Belgarat. „Zedar izdaleka može da me čuje, a Torak sad takoreći samo
drema. Ne bih da ga razbudim.“ Bližili su se mračnim obrisima šume koja je
okruživala čistinu oko grada. Već je zavladao suton i kreketanje žaba iz
ritova nadomak reke postalo je još glasnije.
„Znači li to da Torak više ne spava dubokim snom?“, konačno upita
Garion. Negde u dubini svesti potajno se nadao da će uspeti da se prišunja
usnulom bogu i uhvati ga nespremnog.
„Da“, odgovori mu deda. „Zvuk koji se prolomio kad si dotakao Kuglu
zatresao je čitav svet. Torak je čak i u snu morao da ga čuje.
Još se nije probudio, ali fakat je da ne spava dubokim snom.“ „Zar se to
zaista toliko čulo?“, znatiželjno će Svileni.
„Čuli su ga verovatno i na drugom kraju vaseljene. Eno, tamo sam
ostavio konje“, reče starac i pokaza ka senovitom vrbaku nekoliko stotina
metara levo od druma.
Uto se iza njih začu zveket teškog lanca, a žabe istog trena zaćutaše.
„Otvaraju kapiju“, reče Svileni. „Tako nešto rade jedino ako dobiju
zvanično naređenje.“ „Požurimo“, reče Belgarat.
Konji stadoše da ržu i propinju se kad začuše njih trojicu kako se u
mraku približavaju između vrba. Izjahali su iz šumarka i krenuli ka drumu.
„Znaju da smo tu negde“, reče Belgarat. „Nema svrhe da se zavaravamo
da nije tako.“ „Samo trenutak“, reče Svileni, pa sjaha i stade da traži nešto u
jednom zavežljaju na tovarnom konju. Izvadio je nešto i ponovo uzjahao.
„Hajdemo.“ Oboli su konje u galop. Nebo je bilo puno zvezda, ali se mesec
nije video. Bližili su se granici šume i spaljenog pojasa oko nadračke
prestonice.
„Vidiš li ih?“, upita Belgarat Svilenog, koji je jahao na začelju neprestano
se osvrćući.
„Čini mi se da ih vidim“, doviknu ovaj. „Otprilike su kilometar i nešto iza
nas.“
„Preblizu.“
„Postaraću se za to čim zađemo u šumu“, samouvereno će čovečuljak.
Tamni obrisi postajali su sve viši dok su galopirali drumom.Već se
osećao miris drveća.Zašli su u mrak i odmah osetili onu sparinu koja obično
vlada u šumama. Svileni zaustavi svog konja. „Vi produžite“, reče im i skoči
na zemlju. „Stići ću vas.“
Belgarat i Garion nastaviše, ali malo sporije, pošto su sada morali da se
potrude da u tam i razaznaju drum. Svileni ih sustiže posle nekoliko minuta.
„Slušajte“, reče, pa zaustavi konja. Toliko se bio nacerio da su mu se zubi
belasali u tami.
„Dolaze“, usplahireno ih upozori Garion kad se začu topot kopita. „Zar ne
bi bilo bolje da...“ „Slušaj“, prosikta Svileni.
Iz tame se začuše zaprepašćeni uzvici i tupi udari tela o tlo, a onda konji
zanjištaše i razbežaše se na sve strane.
Svileni se pakosno nasmeja. „Požurimo“, reče razdragano. „Potrajaće dok
ponovo ne okupe konje.“ „Šta si uradio?“, upita Garion.
Svileni sleže ramenima. „Zategao sam kanap u visini grudi čoveka na
konju. To je stari trik, ali ponekad su stari trikovi i najbolji.
Čak i kada nastave poteru, biće mnogo oprezniji, tako da ćemo im do
jutra verovatno pobeći.“
„Potecimo onda“, reče Belgarat.
„Kuda ćemo sad?“, upita Svileni kad su nastavili put.
„Idemo pravo ka planinama na severu“, odgovori starac. „Previše ljudi
zna da smo tu i zato je bolje da se što pre dokopamo Morindije.“ „Ali ako su
zaista pošli za nama, zar neće i onda nastaviti da nas slede?“, upita Garion
bojažljivo se osvrnuvši.
„Ne verujem“, odgovori Belgarat. „Dotle ćemo im već dosta odmaći, a
teško će se odvažiti da zalaze tamo samo da bi pratili stare tragove.“
„Zar je tamo toliko opasno, deda?“
„Morindi umeju da budu prilično gadni prema strancima kad ih uhvate.“
Garion razmisli malo, pa zapita: „Ali zar nećemo i mi tamo biti stranci?“
„Za to ću se pobrinuti kad stignemo.“
Nastavili su da galopiraju kroz kadifenu noć, ostavljajući svoje oprezne
progonioce daleko za sobom. Tama među drvećem, prošarana treperavim
svetlucanjem svitaca, odzvanjala je od pesme zrikavaca. Kad je sivilo
praskozorja počelo da se pomalja kroz granje, izbiše na još jednu spaljenu
oblast. Belgarat tad zaustavi konja i zagleda se preko bujnog rastinja iz kog
su se mestimično uzdizala ugljenisana stabla. „Hajde da pojedemo nešto“,
reče. „Konjima treba odmor, a i mi bismo mogli malo da odspavamo pre nego
što nastavimo.“ Osvrnuo se oko sebe, pa dodao: „Sklonimo se s puta.“
Okrenuo je konja i poveo ih ivicom spaljenog pojasa. Posle nekoliko stotina
metara izbili su na omanju čistinu u šipražju. Pod obližnjim je drvetom
izvorska voda kuljala u jezerce obraslo mahovinom. Čitava je čistina bila
obrasla u zelenu travu, a po obodu opervažena glogom i isprepletenim
granjem. „Meni ovo izgleda kao sasvim dobro mesto“, reče Belgarat.
„Ne bih rekao“, usprotivi se Svileni. Netremice je gledao grubo tesani
kameni blok koji se uzdizao na sredini čistine. Strane su mu bile prošarane
gadnim tamnim mrljama.
„Poslužiće nam svrsi“, odgovori mu starac. „Torakove žrtvenike
uglavnom svi izbegavaju, a nama društvo zaista nije potrebno.“ Kad su
sjahali, Belgarat iz jednog zavežljaja izvadi hleb i suvo meso. Garion je bio u
nekom neobično odsutnom raspoloženju.
Bio je umoran i pomalo otupeo od iscrpljenosti. Uputio se pravo ka
žrtveniku um rljanom krvlju i zagledao se u njega. Upijao je svaki detalj, ali
nije se preterano unosio u njihovo značenje. Potamneli kameni blok stajao je
na sredini čistine, ne bacajući senku na slaboj jutarnjoj svetlosti. Žrtvenik je
bio star i odavno ga niko nije koristio. Krvave mrlje pocrnele su od vremena,
a kosti razbacane unaokolo bile su dopola utonule u zemlju i prevučene
mahovinastom skramom. Jedan pauk utrča u očnu duplju na zelenkastoj
lobanji ne bi li u njoj pronašao utočište. Mnoge kosti bile su slomljene i
imale su tragove malih zuba šumskih strvoždera kojima je svaka lešina bila
dobra. Bio je tu i jeftini, potam neli srebrni medaljon na lancu umršenom oko
kičmenih pršljenova, nedaleko odatle, i pozelenela mesingana kopča na
plesnivom kožnom kaišu.
„Skloni se odatle, Garione“, pozva ga Svileni s prizvukom gađenja u
glasu.
„Lakše mi je kad ga gledam“, mirno mu uzvrati on, ne skrećući pogled sa
žrtvenika i kostiju. „Tako bar ne razmišljam o strahu.“ Ispravio se i osetio
veliki mač na leđima. „Zaista mislim da svetu ovo nije potrebno. Krajnje je
vreme da neko nešto preduzme.“ Okrenuo se i video da ga Belgarat pažljivo
posmatra. „Ovo je početak“, reče stari čarobnjak. „Hajde da pojedemo nešto
i malo odspavamo.“
Doručkovali su na brzinu, privezali konje, pa polegali pod žbunje na ivici
čistine i umotali se u ćebad. Čak ni prisustvo grolimskog žrtvenika, niti ona
neobična rešenost koja ga je maločas obuzela ne mogahu da spreče Gariona
da istog trena utone u san.
Probudio se malo pre podneva, začuvši nekakav tihi šapat. Brzo je seo i
stao da se osvrće ne bi li otkrio izvor zvuka, ali u šumi je vladao potpuni mir,
baš kao i u grmlju u spaljenom pojasu. Belgarat je stajao nedaleko od njega i
posmatrao velikog jastreba kako kruži nebom.
„Šta ćeš ti ovde?“ Stari čarobnjak nije naglas izgovorio ovo pitanje, već
ga je u mislima uputio ka nebu. Jastreb slete na čistinu, držeći se podalje od
žrtvenika. Prodornim , žutim očima pogledao je pravo u Belgarata, a onda
zatreperio i počeo da se menja. Kada je sve bilo gotovo, tamo gde se do
malopre nalazila ptica sada je stajao onaj jad od čarobnjaka, Beldin. I dalje je
bio odrpan, prljav i odbojan kao kad ga je Garion poslednji put video.
„Zar ste samo ovoliko uspeli da odmaknete?“, besno je upitao Belgarata.
„Pa šta ste radili - bančili u svakoj krčmi na koju vas je put naneo?“
„Bili smo malčice ometeni“ mirno uzvrati Belgarat.
Beldin ga kiselo pogleda. „Ako nastaviš ovako da zgubidaniš, nećeš stići
do Ktol Mišraka ni do kraja godine.“ „Stići ćemo, Beldine. Ništa ti ne brini.“
„Pa neko mora. Znaš da su ti za petama.“
„Koliko su daleko?“
„Otprilike pet liga.“
Belgarat sleže ramenima. „Dovoljno. Odustaće kad stignemo do
Morindije.“
„A ako ne odustanu?“
„Jesi li se ti to družio s Polgarom?“, jetko će Belgarat na to.
„Mislio sam da sam utekao tom njenim ’a ako ovo, a ako ono’.“ Beldin
sleže ramenima, što je zbog one grbe na njegovim leđima izgledalo nekako
nakaradno. „Video sam je pre nedelju dana“, reče. „Samo da ti kažem da je
imala vrlo zanimljive namere u vezi s tobom.“ „Stigla je u Dolinu?“,
iznenađeno će Belgarat.
„Samo je prošla tuda. Bila je s vojskom nekog crvenokosog devojčurka.“
Garion zbaci ćebe. „S čijom vojskom?“ dreknu.
„Šta se to tamo dešava?“, oštro će Belgarat.
Beldin se počeša po umršenoj kosi. „Ni sam nisam baš najbolje shvatio“,
priznade. „Znam samo da svi Alorni slede onu malo crvenokosu Tolnedranku
koja sebe naziva rivanskom kraljicom, šta god to trebalo da znači.“
„Se’Nedra?“, preneraženo će Garion, mada je i sam bio svestan da ne treba
da bude toliko iznenađen.
„Izgleda da je kao pošast protutnjala Arendijom“, nastavi Beldin.
„Iza nje u kraljevstvu nije ostalo nijedno iole pokretno muško čeljade.
Posle je prešla u Tolnedru i svome ocu izazvala strašan napad.
Nisam znao da on pati od takve boljke.“
„Dešava se to povremeno u lozi Boruna“, reče Belgarat. „Nije ništa
ozbiljno, ali oni se ipak trude da to prikriju.“ „Bilo kako bilo“, nastavi
grbavac, „dok je Ran Borunu još pena izbijala na usta, njegova rođena kćer
mu je preotela vojsku. Pola sveta je naterala da se digne na oružje i pođe za
njom.“ A onda je upitno pogledao Gariona. „Ti treba da se oženiš njome?“
On samo klimnu glavom, ne usuđujući se ni da zucne.
Beldin se na to ozari. „Da nisi možda počeo da se predomišljaš?“
„Se’Nedra?“, ponovo će Garion.
„Dečko je malo šenuo“, primeti Beldin.
„Bio je pod velikim pritiskom, a i živci su mu popustili“, objasni
Belgarat. „Vraćaš li se u Dolinu?“
Beldin klimnu glavom. „Blizanci i ja ćemo se pridružiti Polgari kad krene
u pohod. Dobro će joj doći naša pomoć ako je Grolimi napadnu.“ „Pohod?“,
na to će Belgarat. „Kakav sad pohod? Pa rekao sam im da samo prošivaju
gore-dole i odvlače pažnju. Izričito sam naglasio da ne napadaju.“ „Pa, biće
da te nisu poslušali. Alorni nikad nisi bili poznati po svojoj odmerenosti.
Izgleda da su rešili da nešto i preduzm u pošto su se već ujedinili. Onaj
debeli mi izgleda prilično vispreno. Hoće da povede čerečku flotu na Istočno
more da osakati malorijsku mornaricu, ne bi li i tako odvukao pažnju
neprijatelja.“ Belgarat opsova. „E, ne možeš ih ni pet minuta ostaviti bez
nadzora“, reče besno. „Kako je Polgara mogla sebi da dozvoli toliku
glupost?“ „To što rade uopšte nije glupost, Belgarate. Što više Malorijaca
pobiju sada, manje će ih ostati za posle.“
„Hteli smo da sve prođe bez borbe, Beldine. Angaraci će se ujediniti
jedino ako se Torak vrati da ih ponovo okupi, ili ako se pojavi zajednički
neprijatelj. Sinoć smo razgovarali s Drostom lek Tunom, nadračkim kraljem, i
on je toliko siguran da će Murzi i Malorijci zaratiti jedni s drugima da je
spreman čak i da se prikloni zapadu, samo da njega ne bi umešali u to.
Pokušaj da urazumiš Rodara i Anega kad se vratiš tamo. I ovako već imam
dovoljno briga.“ „Tvoje brige tek počinju, Belgarate. Blizanci su pre nekoliko
dana imali udes.“
„Šta su imali?“
Beldin sleže ramenima. „Ne znam kako bih to drugačije nazvao.
Radili su nešto nevezano za celu ovu priču i odjednom su obojica pali u
nekakav trans i počeli da blebeću. Isprva su ponavljali one koještarije iz
Mrinskog kodeksa, i to baš onaj deo kad je mrinski prorok poludeo i počeo
da ispUsta životinjske zvuke. E, oni su sad sve to ispričali razgovetno.“
„I šta su rekli?“, upita Belgarat, a oči mu se zažgariše.
„Siguran si da želiš da znaš?“
„Naravno da želim.“
„Neka ti bude. Evo ovako: ’Gle kako srce kama popušta i uništena lepota
ponovo se rađa i oko što ga ne bi sad ponovo gleda.’ “ Belgarat je buljio u
njega. „I to je to?“ „To je to“, potvrdi Beldin.
„Ali šta to znači?“, upita Garion.
„To što si čuo, Belgarione“, odgovori Beldin. „Kugla će iz nekog razloga
izlečiti Toraka.“
Garion stade da se trese kad mu je do svesti doprlo značenje Beldinovih
reči. „To znači da će Torak da pobedi“, reče odsutno.
„Ne kaže se tu ništa ni o pobedi ni o porazu, Belgarione“, ispravi ga
Beldin. „Samo da će Kugla popraviti ono što je učinila kad je Torak njome
hteo da uništi svet. Nikakvo objašnjenje nije dato.“ „To je oduvek bila m uka
s Proročanstvom “, primeti Belgarat.
„Može imati bar deset tumačenja.“
„A pri tom sva mogu biti ispravna“, dodade Beldin. „Zato ga je ponekad
toliko teško razumeti. Mi smo uvek usredsređeni samo na jednu stvar, ali
Proročanstvo sve sagledava kao celinu. Potrudiću se da iščeprkam nekakav
smisao iz ovoga. Obavestiću vas ako nešto otkrijem. A sad bi trebalo da
krenem.“Pognuo se napred i savio ruke tako da su podsećale na krila. „Čuvaj
se Morinda“, reče Belgaratu. „Ti si dobar čarobnjak, ali magija je nešto
sasvim drugo i ponekad joj je teško doakati.“
„Mislim da ću umeti da izađem na kraj s njom“, osorno će Belgarat.
„Možda i hoćeš“, reče Beldin, „ako ne skreneš s uma.“ Zatreperio je i
ponovo se pretvorio u jastreba, pa zalepetao krilim a i vinuo se u nebo.
Garion je gledao za njim sve dok se nije pretvorio u tačkicu.
„Baš čudan gost“, reče Svileni iskobeljavajući se iz ćebeta. „Izgleda da se
svasta izdešavalo dok nas nije bilo.“ „A ništa dobro“, turobno dodade
Belgarat. „Pođimo. Sad zaista moramo da požurimo. Ako Aneg stigne do
Istočnog mora i počne da potapa malorijske bojne brodove, ’Zakat bi mogao
da krene na sever kako bi udario preko zemljouza. Ako ne stignemo tamo pre
njih, moglo bi nam se desiti da uletimo u pravi krkljanac.“ Starac se zloslutno
namršti. „Sad bih najradije propustio tvog strica kroz šake“, reče. „Oslabio bi
taj bar nekoliko kila kad ga dohvatim.“ Žurno su uzjahali i pošli obodom
suncem obasjane šume ka putu koji je vodio na sever.
Uprkos prilično nejasnim rečima dvojice čarobnjaka, Gariona je već bilo
obuzelo očajanje. Zapad će izgubiti rat, a njega će Torak da ubije.
„Prestani da se samosažaljevaš“, reče mu onaj unutrašnji glas.
„Zašto si me uvalio u ovo?“ ogorčeno ga upita Garion.
„O tome smo već razgovarali.“
„On će me ubiti.“
„Otkud ti to?“
„Tako kaže Proročanstvo“, odgovori Garion, pa se trže. „Ti si to rekao. Ti
si Proročanstvo, zar ne?“
„Nije to baš najspretnije odabrano ime, a i nisam pominjao nikakvu
pobedu niti poraz.“ „Pa zar ono nije značilo upravo to?“ „Nije. Ono je značilo
upravo ono što i kaže.“
„Ali šta to znači?“
„Svakog si dana sve tvrdoglaviji. Prestani da toliko razbijaš glavu
značenjima i radi samo ono što moraš. Tamo ti je baš bilo dobro krenulo.“
„Ako ćeš i dalje da govoriš u zagonetkama, onda se mani ćorava posla.
Ionako se izražavaš tako da te niko ne razume.“ „Ne mogu drugačije. Reč
utiče na događaj. Ona ga ograničava i oblikujega. Bez reči, dogadaji bi bili
prepušteni slučaju. Čitava svrha proročanstva leži upravo u tome da razdvoji
bitno od slučajnog.“ „Ne razumem.“
„Nisam ni očekivao da ćeš razumeti, ali pitao si me i ja sam ti odgovorio.
A sad prestani da razbijaš glavu. To ionako nema veze s tobom .“ Garion
htede da se usprotivi, ali glas je već nestao. Ako ništa drugo, osećao se malo
bolje posle ovog razgovora - ne mnogo, ali ipak bolje. Kako bi skrenuo misli
na nešto drugo, odjahao je do Belgarata, i to baš kad su iz spaljenog pojasa
ponovo ulazili u šumu.
„Ko su zapravo ti Morindi, deda?“, upitao ga je. „Svi pričaju o njima kao
da su strašno opasni.“ „I jesu“, odgovori Belgarat, „ali možeš nesmetano
proći kroz njihovu zemlju ako si pažljiv.“ „Jesu li oni na Torakovoj strani?“
„Nisu oni ni na čijoj strani. Oni čak i ne žive u istom svetu kao mi.“ „Ne
razumem.“
„Morindi su onakvi kakvi su bili Ulzi pre nego što ih je Ul prihvatio.
Postojalo je nekoliko bezbogih plemena, koja su lutala kud ih put nanese.
Ulzi su otišli na zapad, a Morindi na sever. Ostali su otišli na istok ili su
izumrli.“ „A zašto nisu ostali tamo gde su bili?“ „Nisu mogli, ali to se već
tiče ćudljivosti bogova. Elem, Ulzi su na kraju sebi pronašli boga, a Morindi
nisu. Oni i dalje osećaju snažan nagon da se drže podalje od ostalih ljudi.
Zato žive u malim nomadskim grupama u onoj jalovoj pustari iza severnih
planina.“ „Šta si hteo da kažeš kad si rekao da ne žive u istom svetu kao
mi?“
„Za njih je ovaj naš svet prilično zastrašujuće mesto - mesto nastanjeno
demonima. Morindi se klanjaju zlodusima i više vremena provode u svetu
snova nego na javi. Njihovi predvodnici su snevači i magovi.“ „Ali zlodusi
zapravo ne postoje, zar ne?“, sumnjičavo će Garion.
„O, da. I te kako postoje.“
„A odakle su oni potekli?“
Belgarat sleže ramenima. „Pojma nemam, ali činjenica je da postoje i da
su zli do srži. Morindi upravljaju njima pomoću magije.“ „Magija? To je
nešto drugačije od ovog što mi koristimo?“ „Prilično. Mi smo čarobnjaci, ili
nas bar tako zovu. Mi koristimo Reč i Volju, ali to nisu jedina sredstva koja
postoje.“ „To mi baš i nije jasno.“ „Pa nije toliko teško, Garione. Postoji više
načina da se mešaš u prirodno ustrojstvo stvari. Vordai je veštica. Ona koristi
duhove, i to uglavnom dobroćudne, mada ume da prizove i ponekog
nestašnog, ali nikada one zaista zle. A magovi koriste upravo te.“ „Zar to nije
opasno?“
Belgarat klimnu glavom. „Veoma je opasno“, reče. „Mag pokušava da
upravlja demonom pomoći čini u vidu basmi, pojanja, simbola, crteža i tome
sličnog. Sve dok ne napravi nikakvu grešku, demon je njegov rob i mora da
radi sve što mu ovaj kaže. Demon ne želi da bude rob i zato neprestano traži
način da razbije te čini.“ „A ako uspe?“ „Obično proždere maga na licu
mesta. To se prilično često dešava. Ako ti popusti pažnja ili prizoveš demona
koji je prejak za tebe, u ozbiljnoj si nevolji.“ „Šta je Beldin hteo da kaže kad
je rekao da niste baš vični magiji?“, upita Svileni.
„Nikada se nisam preterano bavio njom“, odgovori stari čarobnjak. „Ja to
radim na svoj način, a magija je ionako opasna i prilično nepouzdana.“ „Onda
nemojte da je koristite“, na to će Svileni.
„Nisam ni nameravao. Obično je i sama pretnja magijom dovoljna da
Morinde drži na odstojanju. Otvoreni sukobi se veoma retko dešavaju.“
„Shvatam i zašto.“
„Prerušićemo se kad pređemo severne planine. Ima mnogo belega i
simbola koji će naterati Morinde da nas se klone.“ „To mi se sviđa.“
„Naravno, prvo moramo da stignemo donde“, podseti ih starac. „Požurimo
malo. Dug nas put čeka.“ Rekavši to, obode konja u galop.
Sedmo poglavlje

DO KRAJA NEDELJE SU ODMICALI ka severu, izbegavajući naselja

razbacana po Nadračkoj šumi. Garion je uočio da su noći sve kraće, a kad su
stigli u podnožje planinskog venca, pravog mraka takoreći nije više ni bilo.
Veče i jutro stopili su se u nekoliko sati sutona tokom kojeg je sunce
nakratko zaranjalo iza obzorja.
Severni planinski venac označavao je kraj Nadračke šume, a sastojao se
od niza šiljatih vrhova nalik dugačkom nazubljenom zidu. To je zapravo bio
istočni ogranak masiva koji se protezao sredinom kontinenta. Dok su se
jedva raspoznatljivim puteljkom peli ka sedlu između dve snežne kape,
drveće prvo poče da se proređuje, a na kraju ga više nije ni bilo. Niti će ga
više biti. Belgarat se zaustavi na ivici jednog od poslednjih šumaraka i
poseče pet-šest mladica.
Oštar ledeni vetar je sa snegom okovanih vrhova nosio opori miris večite
zime. Kad izbiše na stenovitu zaravan, pred Garionom puče pogled na
nepreglednu ravnicu koja se prostirala s druge strane venca. Sve beše obraslo
visokom travom koja se u dugačkim talasima povijala pod naletima vetra.
Reke su nasumično vijugale kroz tu nigdinu, tvoreći hiljade plitkih jezeraca i
bara, plavetnih i bleštavih od severnog sunca koje je stajalo nad obzorjem.
„Dokle se prostire?“, tiho upita Garion.
„Odavde do polarnog leda“, odgovori Belgarat. „Nekoliko stotina liga.“ „I
tu ne živi niko osim Morinda?“
„Niko to i ne želi. Većim delom godine sve je ovo u mraku i snegu. Može
ti se desiti da ne vidiš sunce i po šest meseci.“ Kad su se spustili niz
stenovitu padinu, u podnožju granitne litice koja je predstavljala granicu
između planinskog venca i ravnice naišli su na omanju pećinu. „Malo ćemo
se zadržati ovde“, reče Belgarat i zaustavi svog umornog konja. „Treba da
obavimo neke pripreme, ali malo odmora nam neće škoditi.“ Narednih
nekoliko dana nisu takoreći imali ni trenutka predaha dok je Belgarat predano
radio na potpunoj promeni njihovog izgleda. Svileni je postavio sklepane
zamke oko zečjih staza što su vrludale kroz visoku travu, dok je Garion
bazao podnožjem planinskog venca u potrazi za nekakvim kvrgavim korenom
i belim cvetovima neobičnog mirisa. Belgarat je za to vreme sedeo pred
ulazom u pećinu i pravio neobične rukotvorine od onih mladica koje je
posekao. Od korenja je napravio tamnu boju pa im je naneo na kožu.
„Morindi su tamnoputi“, objasnio je dok je mazao leđa Svilenome. „Tamniji
su i od Tolendranaca i od Njisana. Ova boja će se sprati za nekoliko nedelja,
ali dotle nam više neće ni trebati.“ Kad ih je tako nagaravio, izgnječio je one
cvetiće i iz njih iscedio gagatnocrni sok. „Svileni već ima kosu odgovarajuće
boje“, reče, „a i moja može da se provuče, ali Garionovu ćemo morati da
promenimo.“ Rastvorio je malo crnog soka u vodi i time obojio Garionovu
pepeljastoplavu kosu. „Tako je već bolje“, promrmlja kad je završio, „a
ostalo je i dovoljno boje za tetovaže.“ „Tetovaže?“ zaprepasti se Garion.
„Morindi vole da se kinđure.“
„Hoće li boleti?“
„Nećemo se stvarno tetovirati, Garione“, trpeljivo će Belgarat.
„To bi nam oduzelo previše vremena, a bojim se i da bi tvoja tetka
poludela kad bih joj te vratio sveg išaranog. Ovo će trajati samo dok budemo
u Morindiji, a posle će se sprati. Valjda.“ Svileni je sedeo skrštenih nogu
ispred pećine i predano prišivao komade sveže odrane zečje kože na njihovu
odeću.
„Zar se to neće usmrdeti za koji dan?“, upita Garion nabravši nos.
„Verovatno hoće“, iskreno će Svileni, „ali nemam o sad vremena za
štavljenje.“ Dok im je nešto kasnije iscrtavao šare po lidm a, Belgarat im je
objašnjavao uloge koje će igrati ubuduće. „Garion će biti tragač“, reče.
„Šta je to?“, upita Garion.
„Ne mrdaj“, namršteno će starac, pa nastavi da mu gavranovim perom
izvlači linije oko očiju. „Potraga je morindski obred. Običaj nalaže da mladi
Morind ode u potragu kako bi stekao poštovanje starijih pripadnika plemena.
Na glavi ćeš nositi traku od belog krzna, a bićeš naoružan ovim crvenim
kopljem koje sam ti napravio. To je samo obredno oružje“, dodao je, „i zato
ne pokušavaj nikoga da proburaziš njime. Ne valja se.“ „Upamtiću to.“
„Zabašurićemo tvoj mač da izgleda kao nekakva amajlija ili tako nešto.
Dobar m ag bi mogao da vidi Kuglu uprkos njenoj prividnoj nevidljivosti. S
druge strane, tragaču je izričito zabranjano da govori, tako da ćeš držati jezik
za zubima. Svileni će biti tvoj snevač, što će se videti po belom krznu na
levoj ruci. Snevači uglavnom govore u zagonetkama ili trućaju gluposti, a
često padnu i u trans ili ih spopadne kakav napad.“ Osvrnuo se ka Svilenom.
„Misliš da ćeš moći to?“
„Zar sumnjate u mene?“, odgovori ovaj i razvuče usta.
„I te kako“, progunđa Belgarat. „Ja ću biti Garionov mag. Nosiću močugu
s rogatom lobanjom, tako da će nas većina Morinda izbegavati.“
„Većina?“, odmah se javi Svileni.
„Vrlo je nepristojno ometati potragu, ali i to se ponekad dešava.“ Starac
odmeri Garionove tetovaže. „Sasvim zadovoljavajuće“, reče, pa pređe na
Svilenog.
Kada je sve obavljeno, njih trojica su bili gotovo neprepoznatljivi.
Tetovaže koje im je starac brižljivo iscrtao po telima nisu predstavljale
nekakve određene slike već pre neobične krivulje.
Lica im je bio preobrazio u zastrašujuće demonske maske, a svaki
vidljivi delić kože sad im je bio prekriven raznoraznim simbolima. Sva im je
odeća bila pokrivena krznom , a oko vrata su nosili ogrlice od kostiju.
Belgarat se potom uputi u dolinu podno pećine kao da nešto traži.
Njegovom m oćnom um u nije trebalo mnogo vremena da nađe ono što mu je
trebalo. Dok ga je Garion zgroženo gledao, starac sasvim mirno raskopa
nečiji grob i iz njega izvadi iscerenu ljudsku lobanju, pa je otrese od zemlje.
„Trebaće mi par jelenskih rogova“, rekao je Garionu. „Pazi samo da budu
lepo oblikovani i ne preveliki.“ Potom je čučnuo i zagrabio peska pa počeo
da njime trlja lobanju.
U travi su se tu i tamo mogli naći stari rogovi, pošto su ih jeleni svake
zime menjali. Garion sakupi desetak pari i donese ih pred pećinu. Zatekao je
dedu kako buši dve rupe na tem enu one lobanje. Pogledao je rogove koje
mu je Garion doneo, pa odabra dva i zabi ih u rupe, na šta se začu zvuk
trenja kosti o kost, od kojeg se ledila krv u žilama. „Kako ti izgleda?“, upita
ga Belgarat podigavši rogatu lobanju.
„Odvratno“, odgovori Garion i strese se.
„To sam i hteo“, na to će starac. Pričvrstio je lobanju na vrh dugačke
toljage i ukrasio je perjem, a onda je ustao. „Vreme je da krenemo“, reče.
 S podnožja planinskog venca spustili su se u zatalasano more do pasa
visoke trave. Sunce je tonulo ka severozapadnom obzorju da nakratko zaroni
iza nazubljenih vrhova koji su ostali za njima.
Vonj neštavljenih kožica koje im je Svileni prišio na odeću uopšte nije bio
prijatan, a još je neprijatniji bio prizor rogate lobanje na Belgaratovoj toljagi.
„Neko nas posmatra“, mirno primeti Svileni posle otprilike jednog sata.
„Očekivao sam to“, odgovori Belgarat. „Samo nastavite.“ Prvi susret s
Morindima imali su malo po izlasku sunca. Tek što su zastali na šljunkovitoj
obali vijugavog potoka da napoje konje, na drugu obalu pristiže desetak
konjanika u krznenoj odeći, lica iscrtanih tako da liče na demonska. Nisu
ništa rekli, ali su zato pažljivo razgledali znake koje je Belgarat iscrtao crnom
bojom, da bi onda šapatom razmenili nekoliko reči i odjahali tamo otkud su i
došli. Nekoliko minuta kasnije, jedan se vratio i doneo nekakav zavežljaj
umotan u lisičju kožu. Bacio ga je na obalu i odjahao, nijednom se ne
osvrnuvši.
„Šta je ovo značilo?“, upita Garion.
„Onaj zavežljaj je neka vrsta poklona“, odgovori Belgarat. „To je ponuda
zlodusima koji nas možda slede. Idi i donesi mi ga.“ „Šta je unutra?“
„Sve i svasta. Ja ga ne bih otvarao da sam na tvom mestu. Nego, ti ne bi
smeo da govoriš.“
„Pa nema nikoga u blizini“, reče Garion osvrnuvši se oko sebe.
„Ne budi toliko siguran u to“, odgovori mu starac. „Možda ih u travi ima
i stotinu. Idi po onaj zavežljaj pa da nastavimo dalje. Bili su ljubazni prema
nama, ali će im ipak biti drago kad odemo s njihove zemlje i odvedemo svoje
zloduhe sa sobom.“ Nastavili su put kroz bezličnu ravnicu, okruženi oblakom
muva koje je primamio sm rad neUstavljene kože.
Sledeći susret, mnogo neprijatniji, odigrao se nekoliko dana kasnije dok
su prolazili između velikih oblih belih stena raštrkanih po brežuljkastoj
oblasti po kojoj su rutava divlja goveda s ogromnim rogovima mirno pasla
travu. Bilo je oblačno, tako da se nebo prevuklo sivom koprenom , zbog koje
je kratkotrajna pom rčina na prelazu dva dana prošla gotovo neprimetno.
Upravo su se spuštali blagom padinom ka velikom jezeru kad iz trave svud
oko njih poiskakaše istetovirani ratnici u krznu, naoružani dugačkim kopljima
i malim lukovima, koji su izgledali kao da su napravljeni od kosti.
Garion priteže uzde i upitno pogleda Belgarata.
 „Gledaj pravo u njih“, tiho mu reče deda, „i ne zaboravi da ne smeš da
govoriš.“
„Dolazi ih još“, kratko će Svileni osvrnuvši se ka vrhu obližnjeg brega,
odakle se na obojenim konjićima spUstalo još desetak Morinda.
„Pusti mene da govorim“, reče Belgarat.
„Vrlo rado.“
Predvodnik grupe konjanika bio je krupniji od svojih sadruga, a crne
linije po licu bile su mu oivičene crvenom i plavom bojom, što je - osim što
je činilo njegovu masku još strašnijom - ujedno bilo i obeležje visokog
položaja u plemenu. Nosio je veliku batinu oslikanu neobičnim simbolima, iz
koje su štrčali nizovi oštrih zuba raznoraznih životinja. Po tome kako ju je
držao videlo se da je ona pre ukras nego pravo oružje. Jahao je neosedlanog
konja s uzicom umesto oglava. Zaustavio se na tridesetak metara od njih.
„Zašto ste ušli na zemlju plemena Lasice?“, upita grubo.
Naglasakambarbeše neobičan, a oči pune neizmerne mržnje.
Belgarat se uvređeno uspravi. „Siguran sam da je starešina plemena
Lasica već imao prilike da vidi oznake za potragu“, odgovori hladno. „Ne
zanimaju nas vaše zemlje. Mi samo izvršavamo naređenje koje nam je izdao
veliki zloduh plemena Vuka.“ „Nikad nisam čuo za to plem e“, na to će onaj.
„Gde su vaše zemlje?“ „Na zapadu“, reče Belgarat. „Putovali smo dva
punjenja i pražnjenja Mesečevog duha dok nismo stigli dovde.“ Starešinu to
kao da je zadivilo.
Uto jedan Morind dugih belih kika i štrokave brade pritera svoje konjče
do poglavarevog. U ruci je imao toljagu s lobanjom neke velike ptice, čiji
razjapljeni kljun beše ukrašen zubima. „Kako se zove veliki zloduh plem ena
Vuka?“, upita oštro. „Možda ga znam.“
„Teško, magu plemena Lasice“, ljubazno odgovori Belgarat. „On se retko
udaljava od svog naroda. Osim toga, ne smem da izgovaram njegovo ime,
pošto je to dopušteno jedino snevačima.“ „Onda reci kako izgleda i šta radi“,
nije odustajao belokosi mag.
Tad Svileni ispusti dug krkljajući zvuk iz grla, pa se ukoči u sedlu i
prevrnu očima tako da su mu se samo beonjače videle.
Potom poče da se trza i zamlatara rukama. „Čuvaj se zloduha Agrindže
koji nas nevidljiv sledi“, zapoja proročkim glasom.
„U snu mi se javilo njegovo trooko stozubo lice. Oko smrtnika njega
videt neće, ali njegova će sedmoprsta kandža presuditi svakom ko stane na
put tragaču iz plemena Vuka. U košmarima ga videh kako se hrani. Sve je
bliži i gladan je mesa Ijudska. Spasite se dok možete.“ Potom zadrhta još
jednom i klonu u sedlu kao da ga je ophrvao težak umor.
„Vidim da si već bio u ovim krajevima“, procedi Belgarat, „ali ipak malo
obuzdaj maštu. Ne zaboravi da ja moram da ostvarim ono što ti sanjaš.“
Svileni ga samo pogleda iskosa. Opis zloduha je očigledno ostavio jak
utisak na Morinde, koji stadoše da se namrgođeno zlgedaju, dok se oni na
zemlji nesvesno zbiše jedni uz druge, drhtavim rukama stiskajući oružje.
Tad se između njih progura jedan mršavi s belim krznom privezanim oko
leve ruke. Šepao je jer je na desnoj nozi imao štulu.
S čistom se mržnjom zapiljio u Svilenog, a onda raširi ruke i poče njima
da mlatara, da bi se potom ukočio i progovorio. „Obratio mi se zloduh
plemena Lasice, strašni Hordža. Hoće da zna zašto je zloduh Agrindža poslao
svog tragača u zemlje Lasica. On je toliko strašan da se u njega ni gledati ne
može. On ima četiri oka i stotinu i deset zuba, a i šest ruku sa po osam
kandži na svakoj. On se hrani Ijudskom utrobom i strašno je gladan.“
„Prepisivač“, prezrivo šm rknu Svileni, ne dižući glavu. „Pa taj ne ume čak ni
da izmisli svoj san.“ Mag plemena Lasice s gađenjem pogleda snevača
prućenog u travi, pa se ponovo okrete ka Belgaratu. „Zloduh Hordža izaziva
zloduha Agrindžu“, objavi. „Ako se Agrindža ne vrati otkud je došao, Hordža
će njegovom tragaču da iščupa utrobu.“ Belgarat tiho opsova.
„Šta sad?“, upita Svileni kroza zube.
„Moraću da se borim s njim“, kiselo odgovori Belgarat. „To se nije moglo
izbeći. Ovaj s kikicama hoće da se dokaže pred svima.
Verovatno napada svakog maga koji mu pređe put.“
„Možete li da izađete na kraj s njim?“
„Videćemo“, reče Belgarat i sjaha. „Bolje bi ti bilo da nas se kloniš“,
uzviknu, „inače ću da pustim glad našeg zloduha na vas.“ Vrhom toljage je
iscrtao krug na tlu i u njega upisao petokraku zvezdu. Na kraju je stao u
sredinu crteža.
Mag plemena Lasice s podrugljivim smeškom sjaha s konja.
Brzo je nacrtao sličan simbol i sklonio se u njega.
„To je to“, tiho objasni Svileni Garionu. „Sad kad su nacrtali simbole,
više nema povlačenja.“ Belgarat i onaj drugi počeše da mrmljaju nekakve
molitve na jeziku koji Garionu beše potpuno nepoznat i da preteći zamahuju
toljagama jedan ka drugom. Snevač plemena Lasice tek tad shvati da se
našao usred srede njihovog obračuna, pa se kao čudom povrati iz
obeznanjenosti i uplašeno pobeže pozadi.
Vodeći računa da sačuva dostojanstvo, starešina Lasice polako odmače
svog konjića podalje od poprišta megdana.
Nad velikom belom stenom, dvadesetak metara levo od magova, vazduh
iznenada zatitra kao što po vrelom danu treperi nad krovovima od crepa.
Garion krajičkom oka primeti ovo kretanje i zbunjeno se zagleda u tu
neobičnu pojavu. Treperenje postade još vidljivije, a u njemu kao da se
pojaviše i rasuti komadići duge i sve poče da svetluca, presijava se i uvija se
nalik zatalasanim plamenovima nevidljive vatre. Pred Garionovim se
zaprepašćenim pogledom uto ukaza i još jedno titranje, ali nad travom desno
od njih. I ovo drugo uskoro poče da se boji svetlucavim česticama. Ni sam
više nije znao da li se to zaista dešava ili je možda sve umislio, ali u središtu
onog prvog treperenja - a odmah slično poče da se dešava i u drugom - poče
da se ukazuje nekakvo obličje. Isprva je to ličilo na neodređene, uskomešane
rojeve svetlucavih čestica, ali u jednom trenutku kao da dostigoše neku
željenu gustinu i počeše da očvršćavaju, pretvorivši se u dve ogromne
prilike, okrenute jedna ka drugoj. Zlodusi su, visoki kao kuće i neverovatno
plećati, staja1i i streljali se međusobno pogledima prepunim bezumne mržnje.
Tela su im se presijavala od raznobojnih talasa svetlosti. Onaj u travi
imao je tri oka, a snažne su mu se ruke završavale sedmoprstim šakama s
kandžama koje kao da su samo čekale da se zariju u nekog. Uto se izbačena
Usta nalik životinjskoj gubici razjapiše toliko da su se videli nizovi šiljatih
zuba i prolomi se gromoglasni urlik pun mržnje i neizrecive gladi.
Zloduh koji je čučao na steni imao je na vrhu trupa čitav grozd ramena iz
kog su na sve strane štrčale ruke prekrivene krljuštima i poput zmija se
izvijale na sve strane. Na kraju svake nalazila se širom otvorena šaka s
mnogobrojnim kandžama. Dva para očiju, postavljena jedan iznad drugog, m
ahnito su zurila ispod čupavih obrva, a iz gubice, slične kao kod onog drugog,
pomaljala se šuma zuba. Kada je podigao glavu i zaurlao, na usta mu je
udarila gusta pena.
Međutim, uprkos tolikoj mržnji u njihovim pogledima, oba čudovišta kao
da behu zahvaćena nekakvim unutrašnjim komešanjem. Koža im se mreškala
dok su im se čudne guke pojavljivale na najneočekivanijim mestima po
prsima i rukama. Garion je sumnjao da se unutar svake ove prikaze krije još
nešto, nešto drugačije a verovatno i mnogo opasnije od samih zloduha. Dva
demona zaurlaše i pođoše jedan ka drugom. Iako su očigledno jedva čekali
da se uhvate u koštac, izgledalo je kao ih nešto dodatno tera na to. Trzali su
nakaznim glavama kao da se opiru nekakvoj užasnoj sili prinude, čas
gledajući protivnika, a čas maga koji ih vodi. Taj otpor, pretpostavio je
Garion, potiče iz nečeg duboko usađenog u naravi ovih demona. Oni zapravo
mrze to što su robovi koji samo izvršavaju tuđa naređenja. Okovi čini koje su
Belgarat i Morind održavali svojim pojanjem pričinjavali su im neizdrživ bol,
tako da im je kroz urlike promicalo i nešto nalik cviljenju.
Znoj je u potocim a lio niz Belgaratovo nagaravljeno lice. Nije prestajao s
pojanjem koje je zloduha Agrindžu držalo zarobljeno u telu koje mu je
podario. I najmanji poremećaj u rečima ili liku koji je stvorio u mislima
mogao je da ga košta moći koju je stekao nad čudovištem, na šta bi se ovo
okrenulo na njega.
Besno, kao da bi se najradije međusobno rastrgnuli, Agrindža i Hordža
navališe jedan na drugog pa stadoše da se rvu, grebu i onim užasnim zubima
otkidaju komade krljUstavih udova. Tlo je podrhtavalo pod njima.
Previše zapanjen da bi mislio na strah, Garion je nemo zurio u tu mahnitu
borbu. Sad je već mogao da uoči i neobičnu razliku između čudovišta. Dok
je iz Agrindžinih rana šikljala tamnocrvena, gotovo crna krv, Hordža uopšte
nije krvario. O tkinuti komadi njegovog tela kao su bili sačinjeni od drveta.
To je primetio i belokosi mag i oči mu se ispuniše strahom. Sad je već
kreštećim glasom pojao Hordži, trudeći se da održi svoju moć nad zloduhom.
Pokretne guke pod kožom čudovišta od toga postadoše još veće i stadoše
brže da se pomeraju. A onda se Hordža iščupa iz Agrindžinog stiska i uspravi
se, a strašne mu oči zaiskriše nadom.
Mag je sada već vrištao. Pojanje mu prvo postade nesigurno i
isprekidano, a onda mu se jezik zaplete. Očajnički je iznova pokušavao da
valjano izgovori ono što treba, ali reči su mu opet zapinjale u grlu.
Hordža ispusti pobednički urlik, pa se uspravi i rasprsnu. Komadići kože
razleteše se na sve strane kad se zloduh konačno oslobodio privida u kome
beše sapet. Ispostavilo se da ima dve ručerde i gotovo Ijudsko lice s parom
izuvijanih šiljatih rogova. Umesto stopala je imao kopita, a koža mu beše
siva i sluzava. Sporo se okrenuo i zaustavio pogled na unezverenom magu.
„Hordža!“, ciknu belokosi Morind. „Zapovedam ti da...“ Reči mu
presahnuše dok je s užasom gledao u demona nad kojim nema moć. „Hordža!
Ja sam tvoj gospodar!“ Međutim, demon je pošao pravo prema njemu. Trava
se lomila pod njegovim kopitima dok je odlučno koračao ka nekadašnjem
gospodaru.
Unezveren od straha, mag ustuknu i nesvesno zakorači unatrag,
napuštajući zaštitu iscrtanog kruga.
Hordža mu uputi osmeh od kog se ledi krv u žilama, pa se povi i uhvati
obeznanjenog starca za noge, ne obraćajući nimalo pažnje na kišu udaraca
toljagom po glavi i ramenima. Potom se uspravi tako da je mag sada visio
naglavce, pa se zlobno isceri i sa zastrašujućim spokojem pocepa straca
nadvoje.
Morindi se razbežaše.
Demon prezrivo zavitla ostatke domalopređašnjeg gospodara za njima, a
krv i utroba se rasprštaše po okolnoj travi. Potom ispusti jeziv urlik pa se
dade u poteru za njima.
Trooki Agrindža je i dalje stajao u polučučnju i gotovo potpuno
ravnodušno posmatrao propast belokosog maga. Kada je sve bilo gotovo,
okrenuo se u uputio Belgaratu pogled pun mržnje.
Stari čarobnjak, sav u goloj vodi od znoja, podiže toljagu s lobanjom
ispred sebe i nam ršti se od usredsređenosti. Ono komešanje unutar tela
čudovišta kao da se pojača, ali Belgarat uspe da ga nadvlada i smiri.
Agrindža zaurla od besa i stade da mlatara kandžama po vazduhu, ali na
kraju se ipak pokori starčevoj volji i klonulo obori glavu.
„Odlazi“, gotovo nehajno mu zapovedi Belgarat, na šta Agrindža prosto
nestade.
Tek tad Garion poče da se trese. Utroba mu se prevrtala. Zateturao se,
pao na kolena i počeo da povraća.
„Šta to bi?“, prokrklja Svileni.
„Izgubio je moć nad zloduhom“, mirno odgovori Belgarat. „Mislim da se
to desilo zbog krvi. Kad je video da Agrindža krvari a Hordža ne, shvatio je
da je nešto zaboravio. To mu je uzdrmalo samopouzdanje pa mu je i pažnja
popustila. Garione, prestani već jednom .“ „Ne mogu“, zaječa Garion, a
utroba mu se ponovo zgrči.
 „Koliko će dugo Hordža goniti ostale?“, upita Svileni.
„Do zalaska sunca“, odgovori starac. „Mislim da će ovo biti dugačko
poslepodne za pleme Lasice.“
„Sigurno neće da se predomisli i vrati po nas?“
„Nema zašto. Mi ga nismo držali zarobljenog. Možemo da nastavimo čim
se Garion pom iri sa svojim stomakom. Niko nas više neće dirati.“ Garion se
uskobelja na noge i obrisa usta.
„Jesi li dobro?“, upita ga deda.
„Nisam“, odgovori on, „ali ionako više nemam šta da izbacim.“ „Popij
malo vode i pokušaj da misliš na nešto drugo.“ „Hoćete li ponovo ovo da
radite?“, upita Svileni bojažljivo.
„Neću“, odgovori Belgarat, pa pokaza ka nekolicini jahača na vrhu
obližnjeg brda. „I drugi Morindi su ovo videli. Raspričaće drugima šta se
desilo i više niko neće smeti da nam priđe. Pođi mo. Dug je put do m ora.“
Tokom narednih nekoliko dana, Garion je uspeo da iz uzgrednih
napomena i neodređenih odgovora složi kakvu-takvu priču o užasnom nadm
etanju kojem je prisustvovao.
„Oblik ti je ono najvažnije u svemu ovome“, objasnio mu je Belgarat.
„Morindski demoni nisu mnogo drugačiji od ljudskih. Ti zapravo stvaraš
obličje stvoreno u m ašti i smestaš zloduha u njega. On će te slušati sve dok
ga držiš zatočenog u tom prividu. Ako pažnja iz nekog razloga popusti,
Demon se oslobađa i ponovo uzima svoje pravo obličje. Posle toga nad njime
nernaš više nikakvu moć. Ja u toj raboti imam m alu prednost, pošto mi je
često menjanje iz čoveka u vuka i nazad prilično izoštrilo maštu.“ „Zašto je
onda Beldin rekao da niste baš najvičniji magiji?“, bio je radoznao Svileni.
„Beldin je čistunac“, odgovori starac slegnuvši ramenima. „On smatra da
treba zamisliti sve do najsitnijeg detalja - do poslednje ljuspice krljušti i
nokta na nozi. Ne mora se baš toliko zalaziti u sitnice, ali on je takav kakav
je.“
„A možemo li sad malo da razgovaramo o nečemu drugom?“, ubaci se
Garion.
Narednog su dana izbili na obalu. Nebo je i dalje bilo tmurno.
Istočno more se talasalo pod tamnosivim oblacima. Jahali su duž obale
prekrivene crnim šljunkom, tek tu i tamo prošaranim izbledelim kom adim a
drveta. Uspenušani su se talasi beskrajno valjali po žalu i s teškim uzdahom
povlačili. Morske ptice su kreštale dok su lebdele u vazduhu.
„Kuda ćemo?“, upita Svileni.
Belgarat se osvrnu oko sebe. „Na sever“, reče.
„Koliko daleko?“
„Nisam siguran. Mnogo je vremena prošlo, tako da ne znam gde se sad
tačno nalazimo.“
„Vi baš i niste najbolji vodič na svetu“, ozlojeđeno će Svileni.
„Niko nije savršen.“
Nakon dva dana stigli su do zemljouza. Garion nije mogao da poveruje
očima. To uopšte nije bio pravi zemljouz, nego niz oblih belih stena koje su
se pomaljale iz tamne vode i protezale se sve do nejasnog obrisa kopna
negde tamo na obzorju. Oštar severac je donosio miris polarnog leda. Po
beloj peni između stena videlo se da se tu talasi razbijaju o podvodne
grebene.
„Kako ćemo preko?“, zbunjeno upita Svileni.
„Sačekaćemo oseku“, objasni Belgarat. „Tada su vrhovi većine grebena
iznad vode.“
„Većine?“
„S vremena na vreme ćemo morati da se skvasimo. Hajde da pre toga
skinemo ovo krzno sa odeće. Tako ćemo bar ubiti vreme dok ne počne oseka,
a i Dosta mi je ovog miomirisa.“ Pronašli su zaklon iza gomile nanesenog
granja i počeli da odšivaju usmrdele i skorele komade krzna s odeće. Posle
toga su iz tovara izvadili hranu i jeli. Garion je primetio da je crna boja po
njegovim rukama počela da bledi, baš kao i lažne tetovaže na licim a
njegovih saputnika.
Počelo je da se smračuje, a periodi polutame koji su zamenjivali noć bili
su mnogo duži nego pre nedelju dana.
„Još malo pa će i ovde nastupiti leto“, primeti Belgarat dok je gledao ka
belim stenama što su se sve više pomaljale iz vode.
„Koliko još ima do oseke?“, upita Svileni.
„Otprilike sat vremena.“
Sedeli su i čekali. Vetar je divlje bacakao nanesene grane i talasao travu
po obodu žala.
Belgarat konačno ustade. „Hajdemo“, reče kratko. „Vodićemo konje.
Stenje je klizavo i zato gledajte kud stajete.“ U početku nije išlo previše
teško, ali kako su odmicali, vetar poče da predstavlja ozbiljnu smetnju.
Neprestano ih je zasipao iglicama vodene prašine, a s vremena na vreme bi
se i pokoji talas prevalio preko vrha grebena i skvasio im noge. Voda je bila
ledena.
„Hoćemo li uspeti da pređemo pre nego što dođe plima?“, viknu Svileni
ne bi li nadjačao riku talasa.
„Nećemo“, odgovori mu Belgarat. „Moraćemo da se zaustavimo na nekoj
višoj steni i sačekamo da prođe.“
„To uopšte ne zvuči prijatno.“
„Manje je neprijatno od plivanja.“
Bili su otprilike na pola puta kad postade očigledno da nastupa plima.
Talasi su sve češće zapljuskivali vrh grebena, a jedan veliki čak uspe i da
obori Garionovog konja. Jedva je uspeo da pomogne preplašenoj životinji da
ponovo ustane i uhvati ravnotežu na klizavom kamenu. „Bolje da pronađem o
neko mesto gde ćemo sačekati oseku, deda“, viknu on između razbijanja dva
talasa. „Još malo pa ćemo se naći u vodi do guše.“ „Još dva ostrvca“,
odgovori mu Belgarat. „Tamo ima jedno dovoljno veliko.“ Poslednji pojas
grebena već je bio gotovo potpuno potopljen i Garion se zgrči kad je zagazio
u ledenu vodu. Zbog pene talasa nije mogao da vidi čak ni sopstvene noge.
Hodao je naslepo, oprezno spuštajući obamrla stopala. Jedan veliki talas
podiže mu se gotovo do pazuha, a onda ga povuče za sobom. Grčevito se
uhvatio za uzde i jedva uspeo da se ponovo uspravi.
Tako su prošli najgori deo puta i sada im je voda sezala samo do članaka.
Uskoro su se popeli na prostranu belu stenu. Garion ispusti dug uzdah
olakšanja. Vetar mu je duvao kroz mokru odeću i probijao ga do kostiju, ali
makar više nije bio u vodi.
Nešto kasnije, dok su sedeli u zavetrini s druge strane stene, Garion se
zagleda prema niskoj, negostoljubivoj obali na koju su se bili uputili. Plaže
su, baš kao i one koje su ostavili za sobom, bile prekrivene crnim šljunkom, a
niski brežuljci iza njih počivali su u senci mračnih oblaka. Nigde se nije
video nikakav znak života, ali je i sama ta zemlja izgledala nekako preteće.
„To je to?“, upita muklo.
Na Belgaratovom je licu lebdeo neki nedokučiv izraz dok je zurio ka toj
crnoj zemlji. „Da“, reče. „To je Malorija.“
Drugi deo

MIŠRAK AK TUL
Osmo poglavlje

KRUNA JE BILA TEK PRVA u nizu grešaka kraljice Izlene. Bila joj je
preteška i od nje ju je stalno bolela glava. Nosila ju je iz puke nesigurnosti,
pošto se osećala neprijatno u društvu bradatih ratnika u Anegovoj prestonoj
dvorani. Isprva joj je bila potrebna kao vidljivo obeležje njene moći, a sada
se nije usuđivala da se pojavljuje bez nje. Svakoga ju je dana sve nevoljnije
stavljala na glavu i sve je nesigurnije ulazila u najveću dvoranu Anegovog
dvorca u Val Alornu.
Tužna je istina glasila da je kraljica Izlena Čerečka bila potpuno
nesposobna da vlada. Sve do onog dana kada je odevena u kraljevsku haljinu
od grimizne kadife i sa zlatnom krunom na glavi odlućno ušla u prestonu
dvoranu i objavila da će u muževljevom odsustvu ona vladati kraljevstvom,
najteže su joj odluke bile šta da obuče i kako da namesti kosu. Sad joj se
činilo da sudbina čitavog Čereka zavisi od svakog njenog izbora.
Ratnici koji su s vrčevima piva džabalebarili oko velikog ognjišta i
besciljno lutali po zapuštenoj dvorani nisu joj bili ni od kakve pomoći.
Razgovor je zamirao čim ona uđe u dvoranu i svi su stajali i gledali je kako
stupa ka prestolu pod barjacima, ali nikako nije uspevala da im po licima
dokuči prava osećanja. Na kraju je zaključila da su za to sigurno krive
njihove brade. Kako ona da zna šta neko misli ako mu je celo lice pokriveno
bradurinom? Da se nije umešala gospa Merel, odm erena plavokosa grofica
od Trelhajma, ona bi izdala zapovest o sveopštem brijanju.
„Ne možeš tako, Izlena“, smireno je rekla, izvukavši pero iz kraIjičine
ruke baš kad je ova krenula da potpiše na brzinu sročeni proglas. „Vezani su
za brade kao deca za najdraže igračke. Nikada ih nećeš naterati da ih se
odreknu.“ „Ja sam kraljica.“ „Da, ali samo dok se i oni slažu s tim. Prihvatili
su te iz poštovanja prema Anegu i to je sve. Ne diraj im u ponos da te ne bi
svrgnuli s prestola.“ Ta užasna pretnja stavila je tačku na priču o bradi.
 Izlena se sve više oslanjala na Barakovu ženu i uskoro su njih dve, jedna
u kraljevskom grim izu a druga u zelenom, postale takoreći nerazdvojne. Čak
i u trenucima njene neodlučnosti, Merelin je ledeni pogled gušio svaki
nagoveštaj neposlušnosti, što se obično dešavalo kad se popije malo više
piva. Štaviše, ona je bila ta čije su odluke iz dana u dan upravljale
kraljevstvom. Izlena je sedela na prestolu, a Merel, s plavim kikama
umotanim oko glave nalik kruni od kose, stajala je sa strane, tako da
neodlučna kraljica može dobro da je vidi. Osmejak - da; mrštenje - ne; jedva
primetno sleganje ramenima - možda. I dobro im je išlo.
Međutim, postojao je i neko na kog Merelin hladan pogled nije imao
nikakvog uticaja. Grodeg - plećati, belobradi Belarov prvosveštenik - uvek je
zahtevao da sa kraljicom razgovara nasamo, a Izlena je bez Barakove žene
bila prosto kao izgubljena.
Iako se Anegov poziv na oružje odnosio na čitav narod, pripadnici kulta
medveda još ne behu pošli u pohod. Iako su uredno obećali da će se kasnije
pridružiti floti, posle ko zna koliko opravdanja i odlaganja postalo je
očigledno da od toga nema ništa. Izlena je znala da je to Grodegovo maslo.
Gotovo svako pokretno muško čeljade u kraljevstvu otišlo je s mornaricom,
koja je uveliko odmicala rekom Aldur kako bi se pridružila Anegu tamo
negde u Algariji.
Posluga u palati u Val Alornu svela se na sedokose starce i golobrade
dečake. Ostali su jedino pripadnici kulta medveda, a Grodeg je bio čvrsto
rešen da iskoristi priliku koja mu se ukazala.
Bio je ljubazan koliko mora i klanjao se pred kraljicom kad su to prilike
nalagale, ali je njegovo nutkanje pomoći u vladanju postajalo sve upornije.
Kad god bi Izlena oklevala da se izjasni u pogledu ovog ili onog njegovog
predloga, on se ponašao kao da je njena nesigurnost znak odobravanja i
nastavljao je po svome. Stvari su s vremenom počele da joj izmiču iz ruku,
tako da su Grodeg i naoružani pripadnici kulta medveda polako preuzimali
vlast. Sve ih se više pojavljivalo u dvorcu i već su izdavali naređenja,
izležavali se po prestonoj dvorani i otvoreno se cerili kraljičinim pokušajim a
da vlada.
„Moraš nešto da preduzmeš, Izlena“, odlučno reče Merel kad su konačno
ostale same u kraljičinim ličnim odajama. Šetkala je gore-dole po bogato
ukrašenoj sobi, a plava joj je kosa na svetlosti sveća sijala nežno poput zlata.
Lice joj, međutim, ne beše nimalo nežno.
„A šta, kuku meni?“, zavapi Izlena kršeći ruke. „Šta ću kad se uvek
pristojno ponaša i njegove odluke uvek zvuče kao da su zaista za dobrobit
Čereka.“ „Potrebna ti je pomoć, Izlena“, na to će Merel.
„Ali kome da se obratim?“, zapita čerečka kraljica, sada već na ivici
suza.
Gospa Merel staloženo zagladi svoju zelenu haljinu. „Mislim da je došlo
vreme da napišeš pismo Poreni“, reče.
„Šta da napišem?“, molećivo će Izlena.
Merel pokaza ka stočiću u uglu, na kome su već čekali pergament i
mastionica. „Sedi tamo“, zapovedi, „i piši ovako kako ti kažem ...“ Grof
Brador, tolnedranski ambasador, zaista je postao dosadan kao proliv,
pomislila je debeljuškasta kraljičica Lajla dok je odlučno stupala ka odaji
gde je obično primala posete i gde ju je ovaj ponovo čekao s torbom punom
dokumenata.
Dvorani su joj se klanjali dok je u hodu - sa kao i obično naherenom
krunom - kloparala podovima od lakirane hrastovine, ali ona kao da ih nije
primećivala, što uopšte ne beše nalik njoj. Nije bio trenutak za Ijubazne
opaske i nehajno ćaskanje. Već dugo je odlagala susret s Tolnedrancem i
zaista je krajnje vreme da već jednom završi s tim.
Ambasador je bio proćelav čovek maslinaste puti i kukastoga nosa.
Nosio je smeđu odoru sa zlatnim ukrasima koji su ukazivali na srodstvo s
Borunima. Zatekla ga je zavaljenog u veliku fotelju kraj prozora. Čim je ušla,
ustao je i prefinjeno joj se naklonio.
„Vaše veličanstvo“, promrmljao je uljudno.
„Dragi grofe Bradore“, procvrkuta ona, složivši najbespomoćniji i
najbudalastiji izraz lica koji je umela, „sedite, molim vas. Sigurna sam da se
dovoljno dobro poznajemo da možemo preskočiti ove dosadne formalnosti.“
Sela je i počela da se hladi rukom. „Baš je otoplilo, zar ne?“ „Leta su prelepa
u Sendariji, vaše veličanstvo“, odgovori grof kad je ponovo seo. „Jeste li
stigli da razmislite o predlozima koje sam vam izložio na našem poslednjem
sastanku?“
Kraljica Lajla ga tupo pogleda. „A koji to behu predlozi, grofe Bradore?“
upita ga, pa se zbunjeno zakikota. „Oprostite mi, ali u poslednje sam vreme
sva nešto smušena. Svi me nešto zapitkuju. Pitam se kako mom mužu polazi
za rukom da vlada celom državom.“ „Razgovarali smo o lučkoj upravi u
Kamaaru“, ljubazno je podseti grof.
„Ma nemojte!“ Uputila mu je potpuno prazan pogled, potajno se u sebi
nasmejavši prisenku besa koji mu prelete preko lica. Ovo joj je bila omiljena
smicalica. Praveći se da je zaboravila sve njihove prethodne razgovore,
primoravala ga je da joj svakog puta iznova sve objašnjava. Znala je da se
njegova strategija zasniva na postepenom napredovanju do konačnog cilja,
tako da ga je njena odglumljena zaboravnost potpuno osujećivala u takvom
naumu.
„Kako li smo samo stigli do toliko ozbiljnih tema?“, dodala je.
„Nemoguće da ste to zaboravili, vaše veličanstvo“, na to će grof, s tek
blagim prizvukom iznerviranosti. „Tolnedranski trgovački brod Zvezda Tol
Orba već nedelju i po dana stoji ukotvljena na ulazu u luku, a još nije nađen
slobodan dok. Svaki dan odlaganja istovara nas košta čitavo bogatstvo.“
„Stvari su se baš zakalavandale“, uzdahnu kraljica Sendarije.
„Znate, došlo je do nestašice radne snage. Svi koji nisu otišli u rat zauzeti
su nabavkom zaliha za vojsku. Poslaću jedno ozbiljno pismo lučkoj upravi.
Da li je to sve, grofe Bradore?“ Ovaj se snebivljivo nakašlja. „Vaše
veličanstvo je već poslalo jedno takvo pismo“, podsetio ju je.
„Ma nemojte!“, odglumila je kraljica iznenađenje. „Pa to je božanstveno.
Onda je sve sređeno, zar ne? Vi ste sad sigurno došli da mi zahvalite.“
Nasmejala se kao devojčica. „Pa to je baš cakano od vas.“ Pružila je ruku
kao da je ponesena oduševljenjem i snažno ga uhvatila za zglavak, namerno
mu izbivši svitak pergamenta iz šake. „Baš sam trapava“, reče, pa se žustro
saže da ga dohvati pre njega. Potom se naslonila i počela da se odsutno lupka
po bradi onim svitkom kao da su joj misli nekud odlutale.
„Ovaj... Vaše veličanstvo, naš razgovor je odmakao malo dalje od pisma
lučkoj upravi“, reče Brador ne spuštajući pogled s pergamenta koji mu je
toliko vešto oduzela. „Možda se sećate da sam ponudio tolnedransku pomoć
u upravljanju lukom. M islim da smo se složili da bi vam to moglo pomoći
da izađete na kraj s manjkom radne snage koji je vaše veličanstvo
pomenulo.“ „Pa to je veličanstvena ideja“, uskliknu Lajla. Dežmekastom je
pesnicom odalamila po naslonu za ruku, glumeći nalet ushićenja.
Na taj ugovoreni znak njene dve kćeri utrčaše u sobu i stadoše da se
dernjaju jedna na drugu.
 „Mama!“, besno je cičala princeza Gelda, „Ferni mi je uzela crvenu
mašnu!“
„Nisam!“, ogorčeno se branila princeza Ferna. „Dala si mi je u zamenu za
plave perlice.“
„Nisam!“,prasnu Gelda.
„Jesi!“, nije odustajala Ferna.
„Deco, deco“, prekorno će kraljica, „zar ne vidite da je mama zauzeta?
Šta će dragi grof pomisliti o nama?“
„Ali, mama, ona mi je uzela mašnu!“, brecnu se Gelda. „Ukrala mi je
moju lepu crvenu mašnu.“
„E baš nisam!“, uzvrati Ferna, pa se prkosno izplazi sestri.
Uto se pojavi i mali princ Meldig, Lajlino najmlađe dete. U jednoj je ruci
držao teglu pekmeza, čiji mu je sadržaj bio razmazan po čitavom licu.
„Dakle, ja stvarno ne mogu da verujem“, viknu Lajla i skoči s fotelje. „A
lepo sam vam rekla da ga čuvate.“ Pritrča musavom princu i poče da mu
onim komadom pergamenta briše lice. A onda se ukoči. „Kuku meni“, reče,
kao da je tek tad shvatila šta je uradila. „Da li je ovo bilo nešto važno, grofe
Bradore?“, upita Tolnedranca podigavši izgužvani i umazani dokument.
Ambasadorova ramena poraženo klonuše. „Ne, vaše veličanstvo“,
odgovorio je besnim glasom. „Ama baš ništa. Izgleda da je anodrska
kraljevska porodica ipak brojno jača.“ Ustao je. „Možda neki drugi put“,
promrmljao je i naklonio se. „S vašim dopuštenjem, veličanstvo“, dodao je i
krenuo ka vratima.
„Ne zaboravite ovo, grofe Bradore“, reče Lajla i tutnu mu onaj pergament
u ruke.
Grof je otišao s ozlojeđenim izrazom lica. Kraljica se okrete prem a
svojoj dečici, koja su joj se obešenjački smeškala, i poče da ih glasno grdi.
Prestala je tek kad je bila sigurna da je ambasador dovoljnoi odmakao, a
onda je klekla, zagrlila ih i prasnula u smeh.
„Jesmo li bili dobri, mama?“, upita princeza Gelda.
„Ma bili ste savršeni“, odgovori kroz smeh kraljica Lajla.
Evnuh Sadi je, uljuljkan duhom blagonaklone ljubaznosti koji je tokom
poslednje godine vladao u palati u Sthis Toru, postao prilično nepažljiv. Tako
se jednom njegovom saradniku pružila prilika da ga otruje. Sadiju se to,
naravno, uopšte nije dopalo. Protivotrovi su odvratnog ukusa, a od njih je
uvek kasnije bio slab i mamuran.
Stoga je s jedva prikrivenom mrzovoljom dočekao izaslanika murškog
kralja.
„Taur Urgas, kralj svih Murga, pozdravlja Sadija, vrhovnog slugu kraljice
Salmisre“, objavi izaslanik kad je ušao u prohladnu, polumračnu odaju iz
koje je evnuh vodio većinu državnih poslova.
„Sluga zmijske kraljice uzvraća pozdrav desnoj ruci angaračkog
Zmajboga.“ Sadi je gotovo potpuno ravnodušno izgovarao dobro poznate
rečenice. „Možemo li odmah da pređemo na stvar? Danas se nešto ne osećam
najbolje.“
„Bilo mi je drago kad sam čuo za vaš oporavak“, slaga izaslanik, vodeći
računa da ne promeni izraz unakaženog lica. „Da li je krivac već uhapšen?“
Uzeo je stolicu i seo za sto.
„Naravno“, odgovori Sadi, odsutno gladeći ćelu.
„I pogubljen?“
„Zašto bismo ga pogubili? Pa taj čovek je školovani trovač. Samo je
obavljao svoj posao.“
Murg se na to zbuni.
„Mi na dobre trovače gledamo kao na narodno dobro“, objasni mu Sadi.
„Ako počnem o da ih ubijamo kad god nekoga otruju, uskoro neće ostati
nijedan, a nikad se ne zna kad ću ja poželeti da se nekoga rešim.“ Murški
izaslanik stade da od neverice odmahuje glavom. „Vi ste neverovatno trpeljiv
narod, Sadi“, reče s onim njihovim jakim naglaskom. „A zna li se ko ga je
unajmio?“
„To je već nešto drugo“, odgovori evnuh. „Njegov poslodavac trenutno
zabavlja pijavice na dnu reke. Da li je vaša poseta službena ili ste samo
navratili da se raspitate za moje zdravlje?“ „Pomalo od oboje, vaša
preuzvišenosti.“ „Vi Murzi ste vrlo praktičan soj“, jetko primeti Sadi. „Šta
sad hoće Taur Urgas?“ „Alorni se spremaju da napadnu M išrak ak Tul, vaša
preuzvišenosti.“ „Čuo sam već. Kakve to veze ima s Njisom?“
„Njisanima Alorni nisu nešto posebno dragi.“
„Nisu nam dragi ni Murzi“, na to će Sadi.
„Kada je posle smrti rivanskog kralja Alorija napala Njisu“, podseti ga
Murg, „upravo je Ktol Murgos otvorio tržište za vaše glavno izvozno dobro.“
„Dragi moj, predite na stvar“, reče Sadi, umorno trljajući ćelu.
 „Neću dozvoliti da me povedu stare zađevice i zaboravljene usluge.
Trgovina robljem odavno više nije važna, a rane koje su ostale posle
alornskog napada zacelile su još pre mnogo vekova. Šta Taur Urgas hoće?“
„Moj kralj bi da izbegne krvoproliće“, izjavi Murg. „Tolnedranske legije čine
veći deo vojne sile koja se okupila u Algariji. Ukoliko se na njihovoj južnoj
granici, koja je sada potpuno nezaštićena, pojavi ikakva pretnja - pazite:
samo pretnja - Ran Borun će istog trena povući svoje snage. To će primorati
Alorne da se manu čitavog pohoda.“ „I sad ja treba da napadnem Tolnedru?“,
brecnu se Sadi.
„Naravno da ne, poštovani Sadi. Njegovo veličanstvo samo traži dozvolu
da pošalje nešto vojske preko tvojih zemalja kako bi brže stigla do
tolnedranske granice. Neće se proliti ni kap krvi.“ „Osim njisanske, naravno,
kada se murška vojska povuče. Sve te legije će se kao besni stršljeni sjatiti
na Šumsku reku.“ „Taur Urgas je i te kako voljan da tamo ostavi jedinice
koje će obezbeđivati nepovredivost njisanske granice.“
„U to ne sumnjam“, kiselo će Sadi. „Poruči svome kralju da je njegova
ponuda u ovom trenutku za nas neprihvatljiva.“ „Kralj Ktol Murgosa je
veoma uticajan“, oštro će Murg, „a bolje pam ti one koji su mu se zamerili
nego svoje prijatelje.“ „Taur Urgas je ludak“, odbrusi mu Sadi. „Hoće da se
ratosilja Alorna kako bi mogao da se na miru razračuna sa ’Zakatom.
Međutim, uprkos tom ludilu, nije toliko glup da bez pitanja pošalje svoje
ljude preko Njise. Svaka vojska mora da jede, a ovo - baš kao što je istorija
više puta pokazala - nije najbezbednije mesto za nabavku namirnica.
Najprimamljivije voće ima najkiseliji sok.“ „Murška vojska uvek nosi
sopstvene zalihe“, hladno će izaslanik.
„Blago njoj. A gde će se snabdevati pijaćom vodom? Rekao bih da ovaj
razgovor nikud ne vodi. Preneću vašu molbu njenom veličanstvu, ali sve mi
se nešto čini da ćete morati da ponudite nešto bolje od trajne murške opsade
ukoliko želite da odluči u vašu korist. To je sve?“ Murg ustade, van sebe od
besa. Hladno se naklonio Sadiju i povukao se bez ijedne reči.
Evnuh još jednom razmisli o svemu. Ukoliko bude vodio računa, mogao
bi da uz sasvim malo napora izvuče veliku korist. Nekoliko pažljivo sročenih
poruka kralju Rodaru svrstaće ga među prijatelje zapada. U slučaju da oni
pobede, i Njisa će imati koristi od toga. Ukoliko pak počnu da gube, on uvek
može da prihvati ponudu Taura Urgasa. Njisa je u oba slučaja na strani
pobednika, a to se Sadiju neizmerno dopadalo. Šarena mu tunika zašusta kad
je ustao i pošao ka kredencu. Izvadio je kristalnu bočicu punu tamnoplave
tečnosti i pažljivo odlio nekoliko kapi gustog sirupa u čašu pa to i ispio.
Uskoro ga preplavi ushićujuće dejstvo njegove omiljene droge. Nekoliko
časaka kasnije bio je spreman da izađe pred kraljicu. Čak se i smešio kad je
mračnim hodnikom krenuo ka prestonoj dvorani.
Salmisrina odaja je, kao i obično, bila okupana mutnim sjajem uljanih
svetiljki koje su na srebrnim lancima visile s tavanice. Hor evnuha je još
klečao nedaleko od kraljice, ali više joj nisu pevali ode. Salmisru je sada
nervirao svaki zvuk, a uopšte nije bilo pametno nervirati je. Zmijska kraljica
je dremala sklupčana na udobnom prestolu podno kipa boga Ise. S vremena
na vreme bi se promeškoljila, na šta bi se začuo suvi šum trljanja krljušti.
Međutim, jezik joj je čak i u snu besno palacao. Sadi stade pred nju i prući
se po m erm ernom podu. Sačekao je da usnula zmijurina, koja je nekada bila
njisanska kraljica, prepozna njegov miris.
„Šta je bilo, Sadi?“ prosiktala je uskoro.
„Murzi žele savez, kraljice moja“, odgovori on. „Taur Urgas hoće da s
juga zaplaši Tolnedrance kako bi Ran Borun povukao svoju vojsku s tulske
granice.“
„Zanimljivo“, ravnodušno će ona. Njene se mrtve oči prikovaše za njega i
začu se šum krljušti. „Šta ti misliš?“
„Neutralnost ništa ne košta, divna Salmisro“, odgovori Sadi.
„Preuranjeno je da se sada udružujemo s bilo kim.“ Salmisra se osvrnu da
se pogleda u ogledalu što stajaše pored prestola. I dalje je nosila krunu,
uglačanu i blistavu poput ljuspica njene krljušti. Zapalacala je jezikom, ne
odvajajuće staklaste oči od ogledala. „Učini kako misliš da je najbolje,
Sadi“, reče nehajno.
„Izaći ću ja s njima na kraj, kraljice moja“, reče evnuh, pa prisloni lice uz
pod spremajući se da ode.
„Torak mi ionako više nije potreban“, glasno je razmišljala zureći u svoj
odraz. „Polgara se postarala za to.“ „Da, kraljice moja“, ravnodušno će evnuh
i poče da ustaje.
Ona ga pogleda. „Ostani još malo, Sadi. Usamljena sam.“ On se istog
trenutka ponovo prući po podu.
„U poslednje vreme imam čudne snove, Sadi“, prosikta ona.
 „Baš čudne snove. Vraćaju mi se prizori iz vremena kad mi je krv bila
topla a ja u ženskom telu. Sećam se čudnih misli i još čudnijih želja.“
Uspravila se i izvila ka njemu, netremice ga gledajući. „Zar sam zaista bila
takva, Sadi? Sve mi se to javlja kao kroz maglu.“ „Nije mi bilo lako,
kraljice“, iskreno će on. „Nikome nije bilo lako.“
„Znaš, Polgara je bila u pravu“, nastavi ona šištavo da šapuće.
„Droge su mi raspaljivale strast. Čini mi se da je ovako mnogo bolje.
Bez strasti, bez pohote, bez strahova.“ Ponovo se okrenula ka ogledalu.
„Možeš da ideš, Sadi.“ Ustao je i pošao ka vratima.
„I još nešto, Sadi.“
„Da, kraljice moja?“
„Žao mi je ako sam te namučila.“
On se zagleda u nju.
„Ne mnogo, naravno, već samo malčice“, dodala je, pa se vratila svom
odrazu.
Sadi je drhtao dok je zatvarao vrata za sobom. Malo kasnije je poslao po
Išusa. Odrpani jednooki plaćenik s oklevanjem je ušao u odaje vrhovnog
evnuha, a lice mu beše pomalo nepoverljivo.
„Sve je u redu, Išuse“, umiri ga Sadi. „Samo si radio ono za šta si
plaćen.“
„Kako si ga otkrio?“, upita ga ovaj kao kolegu. „Ljudi obično shvate da
su otrovani tek kad postane prekasno za protivotrov.“ „Od tvog napitka ostaje
kiselkast ukus u ustim a“, odgovori Sadi.
„Obučen sam da ga prepoznam.“
„Aha“, na to će Išus. „Moraću da poradim na tome. To je inače vrlo dobar
otrov.“
„Odličan, Išuse, odličan“, složi se Sadi. „Zato sam i poslao po tebe. Ima
jedan čovek kog bih se rado rešio.“
Išusovo se oko ozari i on zadovoljno protrlja dlanove. „Uobičajena
plata?“ „Naravno.“
„Ko je taj?“
„Murški izaslanik.“
Išusovo se lice na trenutak smrači. „Biće teško doći do njega.“ Počešao
se po štrokavoj glavi.
„Smislićeš ti već nešto. U tebe imam neograničeno poverenje.“ „Najbolji
sam u poslu“, složi se ovaj, bez lažne skromnosti.
„Taj mi izaslanik dosađuje nekakvim pregovorima koje želim da odložim
koliko god mogu“, nastavio je Sadi. „Njegova iznenadna smrt bi sve to malo
usporila.“ „Zaista ne moraš ništa da mi objašnjavaš, Sadi“, prekide ga Išus.
„Mene ne zanima zašto želiš da ga se rešiš.“
„Ali moraš da znaš kako. Iz više mi je razloga stalo da to izgleda kao
prirodna smrt. Možeš li da udesiš da on - a možda i još nekoliko članova
njegovog domaćinstva - podlegnu nekakvoj groznici, ili već nekoj drugoj
smrtonosnoj boljci?“ Išus se namršti. „Nije to lako. Takve se stvari mogu
oteti kontroli. Može da se na kraju zarazi i čitav komšiluk, i to tako da tek
poneko preživi.“ Sadi sleže ramenima. „Žrtve su ponekad neophodne. Možeš
li to da mi obaviš?“ Išus namršteno klimnu glavom.
„Onda neka tako i bude, a ja ću da sročim lepo pismo s izrazima
saučešća kralju Tauru Urgasu.“ Kraljica Silar je sedela za razbojem u velikoj
dvorani algarske tvrđave i tiho pevušila prodevajući čunak s kraja na kraj.
Sunce je prodiralo kroz visoke uske prozore i kupalo prostoriju zlaćanom
svetlošću. Kralj Čo-Hag i Hetar su bili otišli da pripreme mesto za veliki
logor nekoliko liga od istočne litice, gde će se smestiti vojska Alorna,
Arenda, Sendara i Tolnedranaca. Iako nije napustio zemlju, kralj je sva svoja
ovlašćenja prebacio na suprugu, sa čime su se složili i svi poglavari.
Algarska kraljica bila je tiha žena mirnog lica, na kome su se retko mogla
primetiti bilo kakva osećanja. Čitav je život provela u pozadini, često čak
toliko neprimetna da prisutni nisu ni shvatali da je i ona tu. Međutim, držala
je i oči i uši širom otvorene i uživala je neograničeno poverenje svog
obogaljenog supruga. Ćutljiva, crnokosa kraljica tačno je znala sve što se
dešava oko nje.
Elvar, algarijski prvosveštenik, sav u belom i silno ponosan na sopstveni
položaj, čitao joj je niz pažljivo sročenih proglasa kojima bi se takoreći sva
njena moć prebacila na njega, da bi joj onda snishodljivim glasom tumačio
šta je hteo da kaže.
„Da li je to sve?“, upitala ga je kad je završio.
„Sve je to za opšte dobro, vaše veličanstvo“, srdačno će on. „Čitav svet
zna da vlast nije za žene. Da pošaljem nekog po pero i mastilo?“ „Ne žuri,
Elvare“, smireno će ona, ne prestajući da tka.
„Ali ja...“
 „Znaš, baš mi sad nešto čudno pade na pam et“, reče ona i pogleda ga
pravo u oči. „Ti si Belarov prvosveštenik ovde u Algariji, ali nikada ne
napustaš Tvrđavu. Nije li to malčice čudno?“ „Vaše veličanstvo, moje me
obaveze primoravaju da...“ „Zar narod - deca Belarova - nije tvoja najveća
obaveza? Strašno je sebično od nas što te držimo ovde kad ti sigurno svim
srcem žudiš da kreneš među narod i širiš ljubav božiju.“ On samo zinu.
„Isto važi i za ostale sveštenike“, nastavila je. „Svi su se sjatili ovde u
Tvrđavi, skoljeni činovničkim dužnostima nedostojnim njihovih znanja. To se
odmah mora ispraviti.“
„Ali...“
„Ne, Elvare. Dužnost kraljice je i te kako jasna. Na prvom su mestu uvek
deca Algarije. Oslobađam te svih dužnosti u Tvrđavi kako bi mogao da se
posvetiš poslu koji si nekada odabrao.“ Iznenada se nasmešila. „Čak ću ti
sama napraviti i raspored“, reče veselo, pa zastade kao da razmišlja. „Ovo su
opasna vremena“, dodade, „pa ću ti dati i pratnju - nekoliko mojih rođaka
koji će voditi računa da ti ništa ne prekida put i ne ometa te uznemiravajućim
porukama iz inostranstva.“ Još jednom ga je pogledala. „To je sve, Elvare.
Bolje bi ti bilo da počneš da se pakuješ. Verujem da će mnogo vremena
proći dok se ne vratiš.“ Prvosveštenik stade da ispUsta zvuke kao da se
zagrcnuo.
„A, da, još nešto.“ Kraljica odabra novo povesmo pređe i podiže ga ka
svetlosti. „Već godinam a niko nije popisao krda. Pošto ćeš ionako biti na
putu, mogao bi da utvrdiš tačan broj ždrebadi u Algariji. Tako ćeš bar imati
čime da zabaviš mozak. S vremena na vreme mi pošalji izveštaj. Hoćeš li?“
Ponovo se posvetila tkanju.
„Možeš da ideš, Elvare“, rekla je mirno, čak ne našavši za shodno ni da
još jednom pogleda prvosveštenika, koji je, cepteći od besa, otrčao da počne
s pripremama za putnu robiju.
Lord Morin, prvi savetnik njegovog carskog veličanstva Ran Boruna
XXIII, s uzdahom uđe u carev lični vrt. Sve je slutilo na novu beskrajnu
žalopojku, kakve je već morao da sluša bar deset puta.
Car je ponekad imao neverovatnu sposobnost ponavljanja sopstvenih
reči. Međutim, Ran Borun je bio u nekom neobičnom raspoloženju. Sićušni
vladar, ćelav i kukastoga nosa, sedeo je u senci i slušao čavrljanje svog
kanarinca. „Znaš li da nikada više nije rekao ni reč, Morine?“, reče car kad
vide da mu se savetnik približava preko uredno ošišanog travnjaka. „Samo
onda kada je Polgara bila tu.“ Ponovo je pogledao zlatnožutu ptičicu i oči mu
se ispuniše tugom. Uzdahnuo je. „Mislim da sam u toj nagodbi izvukao deblji
kraj. Polgara mi je dala kanarinca, a zauzvrat mi uzela Se’Nedru.“ Prešao je
pogledom preko vrta okupanog suncem i m erm ernim zidovima lcoji su ga
opasavali. „Da li je to samo plod moje mašte, Morine, ili je palata zaista
postala nekako prazna i hladna?“ Ponovo je utonuo u turobno raspoloženje i
zagledao se nekud kroz grm tamnocrvenih ruža.
Uto se začu neki neobičan zvuk i lord M orin oštro pogleda cara, pomalo
uplašen da će ovaj ponovo početi istu priču. Međutim, ništa nije ukazivalo na
to. Savetnik tek tad shvati da se car kikoće. „Vide li ti kako me je
namagarčila, Morine?“, razdragano će Ran Borun. „Pa prosto me je primorala
na tu nagodbu. Kakvog li bi sina ta žena rodila! Bila bi to najveća carica u
istoriji Tolnedre.“ Ran Borun se sad već zacenio od smeha, dopustivši svom
potajnom ponosu zbog Se’Nedrine prepredenosti da izbije na svetlost dana.
„Ipak je ona vaša kći, veličanstvo“, prirneti Morin.
„Nije još napunila ni šesnaest godina, a uspela je da podigne onoliku
vojsku“, zadivljeno će car. „Izuzetno dete!“ Izgledalo je kao da se konačno
prenuo iz mrzovolje u kojoj se kiselio još od povratka u Tol Honet. Smeh
ubrzo um inu i on prepredeno začkilji očicama.
„One legije koje mi je preotela verovatno će početi da se čarkaju ukoliko
ih neko ne pritegne“, glasno je razmišljao.
„Mislim da se to sad tiče jedino Se’Nedre, vaše veličanstvo“, na to će
Morin, „ili pak Polgare.“
„Pa...
započe car, pa stade da se počeše po uvetu. „Nisam siguran, Morine. Nije
meni to baš najjasnije.“ Pogledao je savetnika.
„Jesi li upoznao generala Varanu?“
„Vojvodu od Anadile? Naravno, vaše veličanstvo. Prava vojničina -
pouzdan, skroman i veoma vispren.“ „On je stari prijatelj ove porodice“,
poveri mu Ran Borun. „Se’Nedra mu veruje i poslušaće njegove savete.
Otidi do njega, Morine, i predloži mu da pođe na kraći put. Možda bi mogao
da navrati do Algarije i da vidi kakvo je tamo stanje.“ „Siguran sam da će ga
to oduševiti“, na to će Morin. „U vojnom logoru je preko leta neverovatno
dosadno.“
 „To je samo predlog“, naglasi car. „Njegovo prisustvo u ratnoj zoni mora
biti potpuno nezvanično.“
„Naravno, vaše veličanstvo.“
„A ako slučajno natukne pokoji savet, ili čak ponudi nešto malo stručne
pomoći, mi o tome svakako ništa ne bismo znali, zar ne?
Na kraju krajeva, mene se ne tiče šta moji podanici rade u slobodno
vreme.“ „Svakako, vaše veličanstvo.“
Car se široko osmehnu. „A mi ćemo se držati te priče, zar ne Morine?“
„Kao muva meda, vaše veličanstvo“, ozbiljno mu odgovori Morin.
Dreznijski princ glasno podrignu majci na uvo, uzdahnu i uskoro joj zaspa
na ramenu. Kraljica Porena ga s osmehom vrati u kolevku i ponovo se okrete
ka žilavom muškarcu u neupadljivoj odeći, koji je sedeo zavaljen u fotelji.
Znali su ga samo po neobičnom nadim ku Šiljak. Bio je to prvi čovek
dreznijske obaveštajne službe i jedan od Poreninih najbližih saradnika.
„Elem“, nastavio je s podnošenjem izveštaja, „mala Tolnedranka i njena
vojska nalaze se na otprilike dva dana hoda od Tvrđave.
Na litici je već počelo dizanje skela, a i Čereci su spremni da dovuku
brodove od Aldurove reke.“ „To znači da se sve odvija kako treba“, reče
kraljica i vrati se na svoje mesto za stočićem kraj prozora.
„U Arendiji ima nekakvog komešanja“, primeti Šiljak, „ali to su
uobičajene zasede i zađevice. Ništa ozbiljno. Kraljica Lajla je uspela da
toliko izludi onog Tolnedranca Bravora da je na kraju možda čak i rešio da
napusti Sendariju.“ Počešao se po šiljatoj bradi. „Stigle su mi neobične vesti
iz Sthis Tora. Murzi pokušavaju da pregovaraju o nečemu, ali im izaslanici
umiru kao ludi. Pokušaćemo da Sadiju podmetnemo nekog ko bi mogao da
sazna šta se to dešava.
Da vidimo ima li još nečega... A, da. Honeti su se konačno ujedinili i
stali iza jednog kandidata - jedne nadobudne, osione budale koja se zamerila
maltene svakom u Tol Honetu. Pokušaće da mu kupe krunu, ali taj se u
vladanje razume ko magare u kantar.
Teško će ga oni dovesti na presto, uprkos svom njihovom novcu.
Mislim da je to otprilike sve, vaše veličanstvo.“
„Dobila sam pismo od Izlene“, na to će kraljica Porena.
„Da, vaše veličanstvo“, ljubazno će Šiljak. „Znam.“ „Pa ti si mi opet čitao
poštu!“, brecnu se kraljica.
 „Samo pokušavam da ostanem u toku sa zbivanjima, Porena.“ „Rekla sam
ti da to ne radiš.“
„Niste valjda očekivali da ću vas poslušati?“ Izgledao je iskreno
iznenađen.
Ona prasnu u smeh. „Nemoguć si.“
„Naravno da jesam. To se od mene i očekuje.“
„Možemo li nekako da joj pomognemo?“
„Poslaću nekoliko ljudi“, reče on. „Verovatno bismo mogli da to obavimo
preko Merel, grofice od Trelhajma. Počela je da pokazuje znake zrelosti, a
bliska je s Izlenom.“ „Mogli bismo da povedemo i malo više računa o
sopstvenim redovima“, predloži Porena. „Treba da priklještimo svakog ko
ima bilo kakve veze s kultom medveda. Možda će doći vreme kada ćemo
morati nešto da preduzmemo.“
Šiljak klimnu glavom u znak odobravanja.
Uto se začu kucanje na vratima.
„Da?“, reče Porena.
Vrata se otvoriše i promoli se glava jednog sluge. „Oprostite što smetam,
vaše veličanstvo“, reče, „ali tu je neki nadrački trgovac.
Zove se Jarblek. Kaže da bi porazgovarao s vama o lososu.“ To ga je
očigledno bilo zbunilo.
Kraljica Porena se uspravi u fotelji. „Neka uđe“, reče. „Odmah.“
Deveto poglavlje

OBRAĆANJA SVETINI BILA SU završena. Govori koji su princezu

Se’Nedru stajali toliko truda urodili su plodom te je sada sve manje morala
da bude u središtu zbivanja. Prvih je dana svim srcem uživala u
blagoslovenoj slobodi. Više nije bilo one strašne zebnje koja ju je obuzimala
pri pomisli da mora dva ili tri puta na dan da se obraća nepreglednom moru
vojske. Nije više osećala iscrpljenost i nije u po noći skakala unezverena iz
sna. Gotovo čitavih nedelju dana uživala je baškareći se u dokolici.
Vojska koju je okupila u Arendiji i severnoj Tolnedri poput mora je
nadirala ka podnožju Ulgolanda. Na čelu su išli mimbratski vitezovi u
bleštavim oklopima i s raznobojnim barjacima koji su se vijorili na vetru, a
za njima je stupala nepregledna Se’Nedrina pešadija sačinjena od Sendara,
Asturijanaca, Rivanaca i nešto malo Čereka. U samom središtu te mase,
slično učaurenom jezgru, išle su tolnedranske konjičke legije, prepoznatljive
po grimiznim zastavama i belim perjanicama. U početku joj je bilo prilično
neobično da jaše na čelu tolike vojske i da izdaje naređenja, ali živ se čovek
na sve navikne.
To što se vremenom sve više udaljavala od središta odlučivanja bila je
uglavnom njena krivica. Sada se sve vrtelo oko tehničkih detalja i zamornih
sitnica kao što su mesta za bivakovanje i organizacija poljske kuhinje, a njoj
je sve to bilo neizmerno dosadno.
Međutim, upravo su te pojedinosti bile uzrok sporog napredovanja njene
vojske.
Potpuno iznenadno i na sveopšte zaprepašćenje, kralj Fulrah od Sendarije
preuzeo je komandu u svoje ruke. On je odlučivao koliko će se kog dana
preći, kada će se vojska odmarati i gde će noćiti. To je proisteklo iz činjenice
da su kola s namirnicama bila njegova. Još u vreme kad su tek zašli u
severnu Arendiju, zdepasti je vladar samo pogledao nacrte planova koje su
alornski kraljevi napravili za snabdevanje vojske, pa odrečno odmahnuo
glavom i na sebe preuzeo taj deo poslova. Sendarija je zemljoradnička,
bogata zemlja i u određeno doba godine svi tamošnji putevi bili su zakrčeni
zaprežnim kolima. S gotovo nehajnom lakoćom, kralj Fulrah je izdao
nekoliko naređenja i uskoro su svi karavani pošli preko Arendije i Tolnedre i
udarili na istok, kako bi se priključili vojnoj sili. Sada su brzinu njihovog
nadiranja uslovljala škriputava zaprežna kola.
Samo ih je nekoliko dana delilo od dolaska do ulških planina kad se
snaga Fulrahove ličnosti konačno pokazala u punom sjaju.
„Fulraše“, pobuni se Rodar kad je sendarski kralj objavio da je ponovo
vreme za odmor, „nastavimo li ovako, nećemo ni do jeseni stići do litice.“
„Preteruješ, Rodare“, blago mu odgovori kralj Fulrah. „Baš lepo
napredujemo. Zaprežna kola su teška i stoga tegleći konji moraju često da
odmaraju.“ „Ne može to tako“, brecnu se Rodar. „Narediću pokret.“ „Kako ti
drago“, mirno će na to smeđobradi Sendar odmerivši Rodarovu trbušinu, „ali
ako danas premoriš moja tegleća grla sutra nećeš imati šta da jedeš.“
Niko nije rekao ni reč.
Prolazak kroz strm ine Ulgolanda bio je još sporiji. Se’Nedra je sa
zebnjom ušla u tu zemlju punu vrleti i gustih šuma. Još se živo sećala
prethodne zime i borbe s Eldrakom Grulom, napada Algrota i susreta s
Hrulgama. Ovog puta, međutim , nisu sreli mnogo čudovišta u ulškim
visovima. Njihova vojska beše tolika da su je se čak i najopakiji stvorovi
klonili. Mandoralen, baron od Vo Mimbra, pomalo ju je čežnjivo obaveštavao
šta je sve video.
„Odjašem li malo ispred vaskolike ove naše vojske, mogao bih da
naletim na kakvu beštiju zabave žudnu“, glasno je razmišljao jedne večeri
zureći u vatru.
„Tebi baš nikad nije dosta, a?“, poče da ga podbada Barak.
„Pusti to, Mandoralene“, reče Polgara vitezu. „Ti stvorovi nas ne diraju, a
i ulški Grolimi će biti zadovoljni ako ih ne diramo.“ Mandoralen uzdahnu.
„Uvek je takav?“, znatiželjno upita kralj Aneg Baraka.
„Ma ovo još nije ništa“, odgovori ovaj.
Iako je Rodara, Branda i Anega silno sekiralo što toliko sporo napreduju
kroz Ulgoland, vojska je time sačuvala snagu i prilično čila je izbila u
algarijsku ravnicu.
 „Idemo pravo ka Tvrđavi“, reče Rodar dok su se poslednje jedinice
slivale iz kamenitog klanca i širile po zatalasanoj niziji. „Moramo da se
pregrupišemo, a i ne vidim zašto bismo išli do litice ako skele još nisu
gotove. Osim toga, voleo bih da svaki Tul koji slučajno baci pogled odozgo
vidi kolika je naša vojska.“ I tako se zaputiše preko Algarije, ostavljajući za
sobom kilometar i po širok pojas ugažene trave. ogromna krda goveda
prestajala su da pasu kako bi mirnim pogledima ispratila toliku ljudsku silu,
da bi odmah potom nastavila tamo gde su stala, praćena budnim okom
algarskih pastira na konjima.
Logor koji su podigli oko Tvrđave protezao se kilometrima unaokolo,
tako da su noću vatre izgledale kao odraz zvezda u vodi.
Kada se konačno našla u udobnom smestaju, princeza Se’Nedra shvati da
su je sada još više gurnuli u zapećak. Sati su joj bili ispunjeni dosadom.
Naravno, i dalje su je o svemu obaveštavali. Ustanovljen je strogi raspored
obuke, delom zato što nisu svi dobrovoljci bili profesionalni vojnici, ali
uglavnom da dokolica ne bi dovela do problema s disciplinom. Pukovnik
Brendig, uzdržani sendarijski baronet bez i nagoveštaja smisla za humor,
svakog joj je jutra podnosio nepodnošljivo iscrpan izveštaj o jučerašnjim
časovima obuke, kao i o čitavom nizu dosadnih sitnica, koje su Se’Nedri bile
jednako mrske.
Jednog jutra, čim je Brendig izrecitovao svoje i povukao se, konačno je
prasnula. „Pomene li mi još jednom sanitetsko-zdravstvene mere,
provrištaću“, upozorila je princeza Adaru i Polgaru dok je mlatarajući
rukama besno hodala po sobi.
„Pa to za ovoliku vojsku jeste važno, Se’Nedra“, smireno je opomenu
Adara.
„Ali mora li vazdan da priča o tome? Gadne li teme!“ Polgara, koja je
dotle strpljivo učila malog Eranda da veže pertle na čizmicama, uputi
Se’Nedri samo jedan pogled, pa reče: „Zašto vas dve devojke malo ne
izjašete? Prijaće vam svež vazduh i kretanje.“ Plavokosu Mimbratkinju
Arijanu lako su pronašle, pošto su znale gde da je traže. Doduše, malo su je
teže primorale da se makar nakratko mane razmišljanja o Leldorinu od
Vildantora. On je zajedno s rođakom Torazinom - mladim asturijskim
rodoljubom koji se kasnije pridružio vojsci - pokušavao da grupu arendskih
kmetova nauči osnovama rukovanja lukom i strelom. Se’Nedra je naslutila da
je između njih dvojice ranije postojala izvesna netrpeljivost, koju je
predstojeći rat potisnuo u drugi plan. Torazin je uspeo da ih na konju
polumrtvom od umora sustigne na zapadnim obroncima Ulgolanda, posle
čega je usledilo srceparajuće izmirenje i dvojica mladića su sada bila bliskija
nego ikad. Arijana je, međutim , gledala jedino u Leldorina. Oči su joj se
caklile dok je sa zastrašujućom opčinjenošću zurila u njega.
Tri devojke obukoše laku kožnu algarsku odeću za jahanje i prođoše kroz
logor obasjan jarkim prepodnevnim suncem. Naravno, pratio ih je neizbežni
Olban, najmlađi sin Rivanskog Čuvara, s još nekolicinom vojnika. Se’Nedra
nije znala šta da misli o njemu.
Otkako ju je u Arendijskoj šumi jedan Murg napao iz zasede, mladi
Rivanac je samoga sebe proglasio starešinom njenog ličnog obezbeđenja i
više ga ništa nije moglo naterati da se mane te dužnosti.
Izgledalo je kao da je iz nekoga razloga zahvalan za priliku da joj služi, a
ona je neveselo morala da prizna da bi ga verovatno samo gruba sila omela u
tome.
Bio je topao, vedar dan, tako da se nebesko plavetnilo pružalo iznad
nepreglednog prostranstva algarijske ravnice, prekrivenog ustalasanom
visokom travom. Čim su malo odmakle od logora, Se’Nedra kao da ponovo
živnu. Jahala je belog konja kojeg joj je poklonio kralj Čo-Hag. Bila je to
trpeljiva, mirna životinja i ona ga nazva Plemić, mada je to bilo pomalo
neprimereno ime, s obzirom na to da je bio neverovatno lenj. Veći deo
njegove smirenosti verovatno je poticao odatle što mu je nova gospodarica
toliko sitna da takoreći nije ni osećao njenu težinu. Osim toga, Se’Nedra ga
je u naletima nežnosti toliko tetošila da mu je svaki čas davala j abuke i
komadiće slatkiša. Manjak kretanja i bogata ishrana na kraju su doveli dotle
da je Plemić počeo ozbiljno da se goji.
U društvu dveju drugarica, a pod budnim okom mladog Olbana, princeza
jurnu preko ravnice na svom guzatom paripu, uživajući u osećaju nesputane
slobode koji joj je jahanje pružalo.
U podnožju jedne dugačke blage padine zastadoše da odmore konje.
Plemić je šištao kao kovački meh i osvrtao se kako bi prekorno pogledao
svoju malu gospodaricu, ali ona ne obrati ni mrvu pažnje na njegove prećutne
žalbe. „Baš divan dan za jahanje“, oduševljeno je izjavila.
Arijana samo uzdahnu.
 Se’Nedra na to prasnu u smeh. „Ma hajde, Arijana, neće Leldorin nikud
da pobegne, a i nije zgoreg da muškarcima s vremena na vreme udarim o
malo čežnje.“ Arijana se slabašno osmehnu i još jednom uzdahnu.
„Međutim, ne bih rekla da je za nas dobro da čeznemo za njima“,
promrmlja Adara sasvim ozbiljno.
„Kakav je to divan miris?“, odjednom će Se’Nedra.
Adara podiže svoje porcelanski belo lice da omiriše povetarac, pa se
naglo osvrnu kao da pokušava da pronađe izvor miomirisa. „Dođite ovamo“,
reče neobično odlučnim glasom i povede ih ka drugom kraju brdašceta.
Otprilike na polovini travnate padine rastao je tamnozeleni žbun prekriven
bledoljubičastim cvetićima, oko kojih se sjatio roj plavih leptirova. Adara
dođe do žbuna i sjaha. Tiho je jeknula i klekla, a onda s ljubavlju obuhvatila
žbun rukama, kao da ga grli.
Se’Nedra se zaprepasti kad vide da su sive oči njene drugarice pune
suza, iako ova nije prestajala da se smeši. „Šta ti je, Adara?“, upitala ju je.
„Ovo je moje cveće“, razdragano odgovori devojka. „Nisam ni znala da je
ovoliko izraslo.“
„Ne razumem .“
„Garion ga je prošle zime stvorio samo za mene. Bio je to jedan cvetak.
Jedan jedini. Gledala sam kako ga stvara. Potpuno sam to bila smetnula s
uma. Sve dosad. Pogledaj koliko je izrastao za nepunu godinu dana.“
Se’Nedra oseti ubod ljubomore. Njoj Garion nikada nije stvorio cvet.
Sagla se i ubrala jedan, cimnuvši ga možda malo jače nego što je bilo
neophodno. „Malo je nakrivljen“, reče prezrivo pošto je dobro odmerila
cvetić, ali odmah se ugrizla za usnu.
Adara je prekorno pogleda.
„Ma samo se šalim“, brže-bolje reče Se’Nedra i izveštačeno se nasmeja.
Nije mogla da odoli porivu da i dalje traži mane na bledoljubičastom cvetiću,
ali njegov miris kao da joj je brisao sve brige i uzdizao joj duh u neslućene
visine.
I Arijana je sjahala i počela da udiše miomiris, mada još nije prestajala
da se mršti. „Mogu li da uberem nekoliko cvetića, gospo Adara?“, zapitala
je. „Sve mi se čini da u njima ima nečeg što bi zanimalo gospu Polgaru -
nekog lekovitog ulja, previše prefinjenog za moje skrom no poznavanje
melema i lekovitog bilja.“ Se’Nedra, koja se već bila okrenula da ode,
zastade i naglo se osvrnu. „Čudesno!“, uskliknu i ushićeno pljesnu ručicama.
„Zar neće biti divno ako se ispostavi da je tvoj cvet još i lekovit, Adara?
Možda će se koristiti za pravljenje nekog čudotvornog melema!
Nazvaćemo ga Adarina ruža, tako da će bolesnici doveka blagosiljati
tvoje ime.“ „Meni ovo baš i ne liči na ružu, Se’Nedra“, primeti Adara.
„Gluposti“, mirno će Se’nedra. „Ipak sam ja nekakva kraljica i ako ja
kažem da je to ruža, onda je to ruža i tačka. Iz ovih stopa idemo da ih
odnesemo gospi Polgari.“ Prišla je svom debelom konj u, koji je stajao i lenjo
merkao žbun kao da se premišlja da li da pojede nekoliko cvetova ili ne.
„Hajde, Plemiću“, prenaglašeno ga pozva princezica. „Moramo da se
galopom vratimo u Tvrđavu.“ Plemić samo žmirnu na pomen reči „galop“.
Polgara je pažljivo pogledala cvetiće, ali se, na razočaranje triju
devojaka, nije odmah izjasnila u pogledu njihovih lekovitih svojstava.
Se’Nedra se pokunjeno i bez mnogo reči vratila u svoje odaje da se posveti
svakodnevnim obavezama.
Pukovnik Brednig ju je već čekao tamo. Posle izvesnog razmišljanja,
zaključila je da je on sigurno najpraktičniji čovek kojeg je ikada upoznala.
Njemu nijedna pojedinost nije bila nebitna. Kod većine bi se ljudi tolika
opsednutost sitnicama mogla pripisati cepidlačenju, ali čvrsta vera da su sve
velike stvari sačinjene od manjih davala je njegovoj prilježnosti izvesnu
količinu dostojanstva. Izgledalo je kao da svuda uspeva da stigne. Pod
njegovim su budnim okom vojnici zatezali šatorsku užad, slagali razbacanu
oprem u u uredne gomile, a neretko i zakopčavali otkopčanu dugmad na
svojoj odeći.
„Nadam se da je njeno veličanstvo uživalo u jahanju“, ljubazno reče
pukovnik i nakloni se čim je Se’Nedra ušla u prostoriju.
„Hvala, pukovniče Brendiže“, odgovori princeza. „Moje veličanstvo je
uživalo.“ Tog je jutra bila džangrizavo raspoložena, a uvek je s neskrivenim
zadovoljstvom peckala tog uštogljenog Sendara.
Kratki osmeh očeša Brendigove usne, nakon čega on odmah pređe na
podnošenje podnevnog izveštaja. „Zadovoljstvo mi je da obavestim vaše
veličanstvo da su dreznijski majstori gotovo dovršili dizalice na vrhu litice“,
rekao je. „Preostalo im je još samo da nameste protivtegove pomoću kojih će
lakše izvući čerečke brodove na vrh.“ „Baš lepo“, reče Se’Nedra namestivši
odsutan, budalasti osmeh za koji je znala da ga dovodi do ruba živaca.
 Brendig stisnu zube, ali ničim drugim ne pokaza koliko ga to nervira.
„Čereci su počeli da sa brodova skidaju jarbole i oprem u kako bi olakšali
dizanje“, nastavio je, „a obezbeđivanje utvrđenih položaja na vrhu litice
odmaklo je nekoliko dana ispred predviđenog rasporeda.“ „Divno!“, ozareno
ciknu Se’Nedra i zapljeska ručicama glumeći detinjasto oduševljenje.
„Vaše veličanstvo,molim vas...“,prekorno će Brendig.
„Oprostite mi, pukovniče“, izvini se Se’Nedra i pogladi ga po mišici. „Vi
iz nekog razloga budite moje najmračnije porive. Smešite li se vi ikada?“ On
je pogleda mrtav ozbiljan. „Smešim se, vaše veličanstvo“, reče. „A, da, imate
posetioca iz Tolnedre.“
„Posetioca? Ko je to?“
„General Varana, vojvoda od Anadila.“
„Varana? Ovde? Otkud on u Algariji? Je li sam?“
„S njim je još nekolicina tolnedranske gospode“, odgovori Brendig. „Nisu
u uniformama, ali imaju vojničko držanje. Kažu da su ovde ličnim poslom.
General Varana je izrazio želju da vas pozdravi kad god to vama bude
odgovaralo.“ Se’Nedra je još od najranijeg detinjstva poznavala generala
Varanu. Bio je to trbušast čovek prosede kovrdžave kose, a zbog ukočenog
levog kolena je vidno hramao. Kao i svi članovi porodice Anadil - sa kojom
su se Boruni oduvek odlično slagali - bio je obdaren finim smislom za humor.
Obe ove loze poticale su s juga, tako da su u sukobima s m oćnim
severnjacima Anadili uvek držali stranu Se’Nedrinim precima. Iako je njihov
posed bio obično vojvodstvo, nikada se u njihovom odnosu prema
nadvojvodama iz kuće Boruna nije osećala snishodljivost. Štaviše, anadilske
su vojvode veoma često finim šalama bockale svoje moćne susede. Odavno
su ozbiljni istoričari i poznavaoci prilika tvrdili kako je prava šteta što kuća
Anadila nije i dovoljno bogata da se uključi u borbu za carski presto.
Kada je general Varana uhram ao u sobu u kojoj ga je Se’Nedra
nestrpljivo iščekivala, na usnama mu je lebdeo osmejak, a jednu je obrvu bio
upitno izvio. „Vaše veličanstvo“, pozdravio ju je i naklonio se.
„Čika Varana!“, uskliknu princeza i polete mu u zagrljaj. Varana joj nije
bio rođak, ali ga je oduvek volela kao rod rođeni.
„U šta se sad uvalila moja mala Se’Nedra?“ Nasmejao se i sklopio
mišićave ruke oko nje. „Ceo svet si izvrnula naglavce. Šta jedna Borunova
traži usred Algarije, i to još na čelu alornske vojske?“ „Napašću Mišrak ak
Tul“, vragolasto će ona.
„Ma nemoj! A zašto? Da nije kralj Getel od Tuldoma nekako uvredio
Borune? Ako jeste, ja o tome ne znam ništa.“ „Ovo je alornska stvar“, veselo
odgovori Se’Nedra.
„Aha. To valjda sve objašnjava. Alornima ne treba opravdanje ni za šta
što rade.“
„Ti se sprdaš samnom “, ljutnu se ona.
„Pa naravno, Se’Nedrice. Anadili se već hiljadama godina sprdaju s
Borunima.“ Napućila je usne. „Ovo je strašno ozbiljno, čika Varana.“
„Naravno da jeste“, složi se on i nežno joj debelim kažiprstom dotače
isturenu donju usnicu, „ali to nije razlog da ne zbijamo šale.“
„Nemoguć si“, ojađeno će ona, mada nije mogla da potisne osmeh.
„Otkud ti ovde?“
„Osmatram“, odgovori on. „Generali to stalno rade. Ovaj tvoj rat je
trenutno jedini koji se dešava, pa je nas nekoliko rešilo da navrati i baci
pogled. Morin nam je to predložio.“
„Očev savetnik?“
„Da, mislim da mu je to zvanje.“
„Morin nikada ne b i... on se sam toga ne bi dosetio.“ „Stvarno? I šta još
ima novo?“
Se’Nedra se nam ršti i stade da odsutno gricka pramen kose.
Varana pruži ruku i izvuče joj uvojak iz usta. „Morin radi samo ono što
mu moj otac naloži“, glasno je razmišljala Se’Nedra, ponovo počevši da
gricka kosu.
Varana joj ponovo izvuče pramen iz usta.
„Prestani“, reče mu ona.
„Zašto bih? Tako sam te odvikao i od sisanja palca.“ „To je nešto drugo.
Sad razmišljam.“
„Onda razmišljaj zatvorenih usta.“
„Bila je to očeva ideja, zar ne?“
„Ne usuđujem se da tvrdim kako znam careve misli“, odgovori on.
„E, pa, ja se usuđujem. Šta je taj stari lisac sad naumio?“ „Pokaži malo
više poštovanja, dete.“
„Kažeš da si došao ovamo da osmatraš?“
On klimnu.
 „A i da nabaciš pokoji predlog, zar ne?“
On sleže ramenima. „Ako imam kome. Nisam ovamo došao po službenoj
dužnosti. Naša državna politika mi to ne dopušta.
Tvoj položaj na rivanskom prestolu nije zvanično priznat u Tol Honetu.“
Ona ga pogleda ispod oka. „A ti saveti koje bi mogao da d aš...
Ako se slučajno zadesiš u blizini tolnedranske legije koja izgleda kao da
joj treba vođstvo, da li bi jedan od tih saveta možda glasio ’napred marš’?“
„Da, ako bude neophodno“, ozbiljno će on.
„A slučajno si poveo i nekoliko generala?“
„Da, mislim da se nekolicina njih zaista bavi tim poslom.“ Oči su mu
iskrile od prikrivenog veselja.
Se’Nedra se ponovo maši uvojka, a general joj ga ponovo izvuče iz ruke.
„Da li bi voleo da upoznaš kralja Rodara od Dreznije?“ „Bio bih
počastvovan da upoznam njegovo veličanstvo.“ „Sto ga onda ne bismo
potražili?“
„Zaista, zašto da ne?“
„O, baš te volim, čika Varana.“ Nasmejala se i ponovo mu se obisnula
oko vrata.
Kralja Rodara su pronašli kako s ostalim vojskovođama sastanči u
velikoj odaji koju im je Čo-Hag namenio upravo u tu svrhu.
Među okupljenima više nije bilo ni traga uštogljenosti i uglavnom se
sedeli udobno zavaljeni u fotelje i gledali kako debeli kralj u grimiznoj odori
uzicom odmerava rastojanja na velikoj karti koja je prekrivala čitav zid.
„Meni to ne izgleda baš toliko daleko“, obraćao se Čo-Hagu.
„To je zato što je karta ravna, Rodare“, odgovori ovaj. „Zemljište je tamo
prilično brežuljkasto. Veruj mi, trebaće nam tri dana.“ Kralj Rodar ispusti nim
alo otm en zvuk gađenja. „Onda je bolje da dignemo ruke od toga. Voleo bih
da sravnim te tvrđave sa zemljom, ali neću nikoga da šaljem na samoubilačke
zadatke.
Tri dana jahanja je previše.“
„Vaše veličanstvo“, ljubazno ga oslovi Se’Nedra.

„Da, dete?“, na to će Rodar, i dalje namršteno posmatrajući kartu.

„Želela bih da vam predstavim nekoga.“
Kralj se osvrnu.
 „Vaše veličanstvo“, službenim će glasom Se’Nedra, „dozvolite mi da vam
predstavim vojvodu od Anadila. Generale Varana, njegovo veličanstvo kralj
Rodar od Dreznije.“ Ova dvojica se nakloniše jedan drugome, sve vreme se
sumnjičavo odmeravajući.
„Priča o generalovoj slavi putuje brže od njega“, primeti Rodar.
„Ali je zato kraljevo ratničko umeće dobro čuvana tajna“, odgovori
Varana.
„Smatrate li da smo zadovoljili pravila o lepom ponašanju?“ „Ako i
nismo, možemo kasnije da pričamo kako smo bili neverovatno ljubazni jedan
prema drugom“, predloži Varana.
Kralj Rodar mu uputi srdačan osmeh. „Dobro, a sad da čujem šta vodeći
tolnedranski taktičar radi u Algariji?“
„Osmatra, vaše veličanstvo.“
„Ostaćete dosledni toj priči?“
„Naravno. Tolnedra mora da iz političkih razloga ostane po strani.
Siguran sam da je dreznijska obaveštajna služba upoznala vaše veličanstvo
sa stanjem stvari. O nih pet uhoda u carskoj palati zaista su majstori zanata.“
„Šest“, ispravi ga Rodar.
Geberal Varana na to izvi obrvu. „Trebalo je da pretpostavim tako nešto.“
„A i to se stalno m enja“, reče Rodar i sleže ramenima. „Poznata vam je
naša strategija?“ „Da, obavešten sam o tome.“ „I kakva je vaša procena - kao
posmatrača, naravno?“ „Odnos snaga vam nameće odbram beni stav.“
Rodar odmahnu glavom. „To bi bilo tako kad bismo morali da brinem o
jedino o Tauru Urgasu i Južnim Murzima, ali u Tul Zelik se iz dana u dan
iskrcava sve više ’Zakatove vojske. Ako se ukopamo i sačekamo da on prvi
napadne, dočekaćemo jesen u Maloriji, a sve smo ovo preduzeli kako bismo
omogućili Anegovoj floti da stigne do istočnog mora i odseče im pristup s
mora. Moraćemo malo da se kockamo ako želimo da pohod bude uspešan.“
Varana se bio zadubio u kartu. „Ako hoćete da se spustite do reke Mardu,
moraćete da odsečete tulsku prestonicu“, reče pokazavši Tul Mardu. „Grad
se nalazi na ostrvu, baš kao i Tol Honet, i to tačno na sredini reke. Nikako
nećete moći da prođete mimo njega ukoliko je u neprijateljskim rukama.
Morate prvo da osvojite taj grad.“ „To nam je već palo na pam et“, javi se
kralj Aneg iz svoje fotelje, s obaveznom čašom piva u ruci.
„Poznajete Anega?“, upita Rodar generala.
 Varana klimnu glavom. „Po čuvenju“, reče, pa se nakloni kralju Anegu.
„Vaše veličanstvo“, oslovi ga.
„Generale“, pozdravi ga kralj klimnuvši glavom.
„Ako je Tul Mardu dobro branjen, ostaćete bez trećine vojske dok ga
osvojite“, nastavi Varana.
„Izmamićemo ih iz grada“, objasni mu Rodar.
„Kako?“
„Za to ćemo se postarati Korodulin i ja“, tiho se oglasi Čo-Hag.
„Kad se popnemo na liticu, mimbratski vitezovi će krenuti napred i
sravniti sa zemljom svaki grad i varoš koji im se nađu na putu, a moji će
konjanici harati po selima i paliti useve.“ „Ali oni će znati da je to samo
odvlačenje pažnje, vaše veličanstvo“, upozori ga Varana.
„Naravno“, zabrunda Brand, „ali neće znati od čega im odvlačimo pažnju.
Ne verujem da će shvatiti da je naš cilj zapravo Tul Mardu. Trudićemo se da
naše haranje ne bude usmereno u jednom pravcu. Isprva će im gubitak useva
i nekoliko gradova biti podnošljiv, ali uskoro će morati nešto da preduzm u.“
„I mislite da će zato povući vojsku baš iz Tul Mardua?“ „Upravo tako“,
odgovori Rodar.
Varana odmahnu glavom. „Poslaće na vas Murge iz Rak Goske i
Malorijce iz Tul Zelika. Tako ćete umesto napada na Tul Mardu imati rat na
sve strane.“
„Tako biste vi postupili, generale Varana“, usprotivi se kralj Rodar, „ali vi
niste ni ’Zakat ni Taur Urgas. Naša strategija počiva upravo na proceni
njihovih ličnosti. Nijedan se neće pokrenuti dok ne bude potpuno siguran da
mu predstavljamo otvorenu pretnju, a čak i onda će se truditi da što više
poštedi svoje jedinice. Oni nas vide kao omanju neprijatnost koja im je dala
opravdanje za okupljanje vojske. Za njih će pravi rat početi tek kad udare
jedan na drugoga. Ako se oni budu držali po strani, kralj Getel će biti
prinuđen da nam se sam suprotstavi, možda sa simboličnom pomoći Murga i
Malorijanaca. Ako budemo dovoljno brzi, uspećemo da prebacimo Anegovu
flotu do Istočnog mora i sklonimo vojsku s litice pre nego što ovi shvate šta
smo naumili.“ „A onda?“
„A onda će Taur Urgas ostati u Rak Goski kao da ga je neko prikucao za
patos“, zakikota se kralj Aneg, „i navijaće za mene dok na Istočnom moru
budem potapao malorijske brodove.“ „A ’Zakat se neće usuditi da sam krene
na nas iz Tul Zelika“, dodade Brand. „Izgubi li previše ljudstva, postao bi
laka meta za Taura Urgasa.“
General Varana razmisli o svemu što je čuo. „Trostruki ćorsokak“, reče.
„Tri vojske na istoj zemlji, a nijedna neće biti voljna da se prva pokrene.“
„To je najbolji rat“, isceri se Rodar. „Niko neće biti povređen.“ „Jedino vam
je preostalo da pažljivo odmerite divljačnost napada kojima želite da
izmamite vojsku iz Tul Mardua“, primeti Varana. „Moraće da budu dovoljno
ozbiljni da postignu željeni učinak, ali ne previše, kako se ne bi uzbunili
’Zakat i Taur Urgas. Hodate po ivici, gospodo.“ Rodar klimnu glavom. „Zato
smo i oduševljeni što imamo najčuvenijeg tolnedranskog taktičara da nas
posavetuje“, reče, pa se kitnjasto nakloni.
„Molim vas, vaše veličanstvo“, poče da se brani general Varana. „Ja
jedino mogu da predlažem, ali ne i da savetujem. Posmatrač sme samo da
predlaže. Pojam savetovanje’ ukazuje na oblik saradnje koji bi se kosio s
tolnedranskim strogo neopredeljnim položajem.“ „Vala baš“, na to će kralj
Rodar, pa se okrenu ka Čo-Hagu. „Moramo obezbediti odgovarajući smestaj
za generala i njegovu svitu“, reče i široko se osmehnu.

Se’Nedra je s potajnim zadovoljstvom posm atrala početak čvrstog

prijateljstva te dvojice sjajnih ljudi. „Ostaviću vas da se zabavljate,
gospodo“, reče im. „Od tih vojničkih razgovora uvek me zaboli glava, a i
verujem da me ne biste uvalili u neku nevolju.“ Naklonila im se zadovoljno
se smeškajući i izašla iz prostorije.
Dva dana kasnije, pristigao je i Relg i doveo vojsku svojih sunarodnika iz
Ulgolanda. Taiba, koja se od dolaska u Tvrđavu uglavnom držala po strani,
pridružila se Se’Nedri i Polgari kad su izašle da dočekaju karavan
škriputavih kola kojima su Ulzi doputovali. Prelepa je Maraškinja na sebi
imala jednostavnu, gotovo strogu lanenu haljinu, ali ljubičaste su joj oči
blistale od radosti. Relg, odeven kao i ostali u oklop od Ijuspica koji mu je
poput gušterske kože prekrivao glavu i ramena, skočio je s čeonih kola i
samo je površno odgovarao na Barakova i Mandoralenova pitanja dok je
krupnim očima pretraživao grupu okupljenu pred kapijom. Kad je konačno
ugledao Taibu, izgledao je kao da mu je pao kamen sa srca. Bez ijedne reči
je pošao k njoj. Ćutali su, čak se i ne dodirujući, iako je njena ruka nekoliko
puta nesvesno polazila ka njemu.
 Stajali su okupani suncem, usredsređeni jedno na drugo, kao da na svetu
nema više nikoga. Taibin je pogled bio prikovan za Relgovo lice, ali u njemu
ne beše ni nagoveštaja onog ispraznog obožavanja s kakvim je Arijana zurila
u Leldorina. U njenim očima kao da je iskrilo nekakvo pitanje, ili možda čak
izazov. Relg je nju gledao s bolom čoveka rascepljenog između dve
neizdržive želje.
Se’Nedra ih je posmatrala nekoliko trenutaka, ali je na kraju ipak morala
da skrene pogled.
Ulzi su se smestili u polumračnim prostorijam a u podrum u Tvrđave,
kako bi Relg mogao da ih uvede u bolan postupak navikavanja na dnevnu
svetlost i nauči ih da odolevaju napadim a bezrazložnog straha kakve
doživljava svaki pripadnik njihovog soja kad se nađe pod otvorenim nebom.
Te je večeri pristigla i jedna grupica s juga. Tri muškarca, dvojica u
belim odorama i jedan u ritama, pojavila su se na kapiji i zatražila da uđu.
Algarski ih stražari odmah pustiše unutra, a jedan otrča u odaje gospe
Polgare da je izvesti o njihovom dolasku.
„Dovedi ih ovamo“, reče ona isprepadanom, prebledelom jadniku koji se
još tresao od straha. „Dugo nisu bili u ljudskom društvu, pa bi ovolika gužva
mogla malo da ih onespokoji.“ „Iz ovih stopa, gospo Polgara“, reče uzdrhtali
Algar i nakloni se, pa zastade. „Zar bi mi onaj stvarno ono učinio?“
„Koji i šta?“
„Onaj ružni. Rekao je da će...“ Stražar uto zaćuta, shvativši s kim
razgovara. „Nema potrebe da to sad ponavljam, gospo Polgara, ali bila je to
užasna pretnja za jednog muškarca.“ „O“, na to će ona. „Mislim da znam na
šta misliš. Ta mu je jedna od omiljenih. Ne boj se. On to govori samo da
privuče pažnju.
Čak nisam sigurna ni da bi to mogao nekome da uradi a da taj ostane
živ.“
„Odmah ću ih dovesti, gospo Polgara.“
Čarobnica se osvrnu ka Se’Nedri, Adari i Arijani, koje su joj se
pridružile za večerom. „Dame“, reče, „imamo goste. Dvojica su najdražesniji
ljudi na svetu, ali treći ima pomalo pogan jezik. Ako imate iole osetljive uši,
bolje bi vam bilo da izađete.“ Se’Nedra se seti poslednjeg susreta s ovom
trojicom i odmah ustade.
„To ne važi za tebe, Se’Nedra“, zaustavi je Polgara. „Bojim se da ćeš ti
morati da ostaneš.“
Princezica proguta knedlu. „Zaista bih otišla da sam na vašem mestu“,
reče drugaricama.
„Zar je toliko gadan?“, upita Adara. „Pa i pre sam slušala muškarce kako
psuju.“ „Ovakvog nisi“, upozori je Se’Nedra.
„Sad si mi raspalila znatiželju“, osm ehnu se Adara. „Mislim da ću ipak
ostati.“
„Nemoj posle da kažeš kako te nisam upozorila“, promrmlja Se’Nedra.
Beltira i Belkira bili su ljupki baš kao što ih je i upamtila, ali zato je
Beldin bio još ružniji i poganiji. Arijana je istrčala još pre nego što je završio
pozdravljanje s gospom Polgarom, a Adara preblede kao leš, ali ipak ostade
da sedi. Međutim, onda se odvratni čovečuljak okrenuo ka princezi Se’Nedri
i uputio joj nekoliko prostačkih pitanja od kojih je ova pocrvenela kao bulka.
Adara se samo izvinila i izašla.
„Šta je ovim tvojima curama, Polgara?“, nedužno upita Beldin češući se
po ulepljenoj bradi. „Nešto su brzo zanemoćale.“ „To su lepo vaspitane
dame, striče“, odgovori Polgara. „Njihove uši nisu spremne za određene
izraze.“
„I to je sve?“,upita on pa se grohotom nasmeja. „Onda ova crvenperka
ovde nije toliko fina.“ „Vaše reči su mi uvredljive koliko i mojim
drugaricama, poštovani Beldine“, kruto odbrusi Se’Nedra, „ali neću dozvoliti
da me otera pogana jezičina jednog nevaspitanog grbavca.“ „Nisi loša“,
pohvali je on, pa se prostački izvali u fotelji, „ali moraš naučiti da se opustiš.
Uvreda treba da ima određeni ritam i da teče sama od sebe. Moraš malo da
poradiš na tome.“ „Još je mlada, striče“, podseti ga Polgara.
Beldin se iskezi princezi. „Ma kako da nije.“
„Prestani“, reče mu Polgara.
„Došli smo...“
„...da se pridružimo pohodu', rekoše blizanci. „Beldin veruje...“ „...da
ćete se možda sukobiti s Grolimima...“
„...i da bi vam mogla zatrebati naša pomoć.“
„Jadno, zar ne?“, brecnu se Beldin. „Još nisu naučili da valjano govore.“
Potom pogleda Polgaru pravo u oči. „Da li je ovo sva vojska koju imate?“
„Cereci će nas sačekati kod reke“, odgovori ona.
„Nisi se pretrgla od govorancije“, na to će Beldin Se’Nedri.
 „Nemaš ni izbliza onoliko Ijudstva koliko ti treba. Južni Murzi se množe
kao crvi u trulom mesu, a Malorijci se roje kao muve.“ „Objasniću ti šta smo
naumili kad za to dođe vreme, striče“, obeća mu Polgara. „Uopšte ne
nameravamo da se sukobimo s čitavom angaračkom vojskom. Ovime im
samo odvlačimo pažnju.“ On se pakosno isceri. „Ne znam šta bih dao da sam
mogao da ti vidim lice kad si saznala da ti je Belgarat utekao“, reče.
„Ne bih sad o tome, poštovani Beldine“, posavetova ga Se’Nedra.
„Gospa Polgara je bila nezadovoljna Belgaratovom odlukom, tako da
možda nije smotreno sada potezati to pitanje.“

„Već sam imao prilike da prisustvujem Polgarinim izlivima besa“, reče on

i sleže ramenima. „Što ne pošalješ nekog po jedno prasence ili jagnjence,
Pol? Gladan sam.“
„Moraćeš da sačekaš da ga prvo ispeku, striče.“
On je zbunjeno pogleda. „A što?“, upita.
Deseto poglavlje

TREĆEG DANA, vojska se iz Tvrđave uputila ka privremenom logoru

koji su Algari podigli na obali Aldurove reke. Trupe sačinjene od pripadnika
različitih naroda u zasebnim su kolonama napredovale kroz travu koja im je
sezala do kolena. U sredini su stupali Tolnedranci, držeći se kao da su na
paradi. Njihovo ponašanje se značajno popravilo otkako su im se pridružili
general Varana i njegova pratnja. Se’Nedri se posle pobune na zaravni
nadomak Tol Vordua pridružilo veoma mnogo ljudi, ali među njima nije bilo
viših činova, tako da je uskoro zavladao nemar. General Varana nije ni reč
rekao povodom mrlja rđe na oklopima, a ni na to što je većina vojnika
neobrijana. Međutim, bio je dovoljan jedan njegov nezadovoljan pogled pa da
se to sredi. Čim su ga vodnici, koji su sada vodili legije, videli kako se blago
m ršti, mrlje su nestale, a redovno brijanje je ponovo ušlo u m odu. Doduše,
tu i tamo se videla i pokoja modrica, kao nem i svedok prilježnosti s kojom
su narednici ubeđivali legionare da prionu na brijanje, pa makar to morali da
potkrepe i pesnicama.
Odmah do Tolnedranaca jahali su mimbratski vitezovi u šljaštećim
oklopima, dok su se iz šume njihovih uzdigutih kopalja raznobojne zastave
vijorile na vetru. Lica im behu okupana ushićenjem i ničim više. Se’Nedra je
podozrevala da dobar deo njihove zastrašujuće slave potiče upravo od tog
potpunog nepostojanja bili čega što makar i podseća na misao. Uz samo malo
bodrenja, celokupna bi Mimbratska vojna sila s oduševljenjem jurnula u
napad na zimu ili na plimu.
S druge strane legionara stupali su asturijanski strelci odeveni u zelenu i
smeđu čoju. I oni su bili zdravo odlučni. Kako ni Asturijanci nisu bili
blagosloveni ništa većom pameću od Mimbrata, svi su se složili kako bi
trebalo um etnuti nekoga između njih ne bi li se predupredile moguće
neprijatnosti.
 Za njima su išli nam rgođeni Rivanci, svi do jednog u sivom, a i
nekolicina Čereka koji nisu otišli s flotom. Kraj Mimbrata je stupala
sendarijska pešadija u nadvoje-natroje skrpljenim uniformama, dok su se iza
svih njih truckala zaprežna kola s namirnicama, protežući se dokle pogled
seže. Za razliku od svih ostalih, Algari se nisu kretali u urednim povorkama,
već su na samim obodima vojne sile jahali u manjim ili većim raštrkanim
grupama, vodeći sa sobom rezervne konje i poludivlja goveda.
Se’Nedra je, ponovo u oklopu, jahala kraj generala Varane, pokušavajući
- bez mnogo uspeha - da mu objasni koja je svrha njenog prisustva u tom
pohodu.
„Drago dete“, na kraju će on, „ja sam Tolnedranac i vojnik. Ni jedno ni
drugo mi ne dozvoljava da prihvatim bilo kakav vid misticizma. Trenutno mi
je najveća briga kako prehraniti ovoliko ljudi.
Karavan kola s nam irnicam a proteže se sve do planina, pa čak i preko,
kroz Arendiju. Dalek je to put, Se’Nedra.“ „Kralj Fulrah se već pobrinuo za
to“, zaverenički će ona. „Dok smo mi polako napredovali, njegovi Sendari su
Velikim severnim putem prevezli zalihe u Aldurford, a onda ih rekom
prebacili sve do logora. Tamo nas već čeka izobilje nam irnica.“ General
zadovoljno klimnu glavom. „Izgleda da su se Sendari pokazali kao savršeni
pozadinci“, reče. „Da li su poneli i oružje?“ „Mislim da su pominjali nešto o
tome“, odgovori Se’Nedra. „Strele, rezervna koplja za vitezove i tome slično.
Izgledalo mi je da znaju šta rade pa se nisam previše raspitivala.“ „To je
detinjasto, Se’Nedra“, ljutnu se general. „Kad upravljaš vojskom, moraš znati
svaku pojedinost.“ „Ja ne upravljam vosjkom, čika Varana“, ispravi ga ona.
„Ja je samo predvodim. Upravlja kralj Rodar.“ „Ali pošla si u rat, Se’Nedra,
a u ratu ljudi ginu ili bivaju ranjeni.
Bolje bi ti bilo da pokažeš malo zanimanja za ono što se dešava oko tebe,
princezice. Znaš, to što ideš u borbu s jastukom preko glave neće ti
poboljšati šanse za uspeh.“ Okrenuo se i pogledao je. „I prestani da glođeš
nokte, Se’Nedra“, dodade. „Naružićeš ruke.“ U sredini ogromnog logora kraj
reke nalazio se skladišni prostor, tako da je sve to ličilo na pravi mali grad
sačinjen od šatora i uredno naslaganih zaliha i opreme. Duž obale se protezao
niz skela s namirnicama koje je tek trebalo istovariti.
„Vidim da tvoji ljudi nisu gubili vreme“, reče Rodar debeljuškastom
sendarijskom vladaru dok su jahali između ogromnih gomila četvrtastih bala s
namirnicama i gusto naslagane opreme. „Kako si znao šta treba dopremiti?“
„Pažljivo sam posmatrao dok smo prolazili kroz Arendiju“, odgovori mu
Fulrah. „Tako sam i shvatio šta će nam sve trebati - čizme, strele, mačevi i
tome slično. U ovom trenutku dovozimo samo hranu. Algarska stada će nam
biti izvor svežeg mesa, ali ljudima će se smučiti ako stalno budu jeli jedno te
isto.“ „Ovde si nakupio dovoljno hrane za godinu dana“, primeti Rodar.
Fulrah odmahnu glavom. „Samo četrdeset i pet“, ispravi ga.
„Hoću da ovde bude nam irnica za trideset dana i za još dve nedelje u
utvrđenju koje Dreznijci grade na vrhu litice. To nam je zaliha koju ne
moramo da načinjemo sve dok skele svakodnevno dopremaju nove
namirnice. Onog trenutka kad jasno utvrdite naše ciljeve, sve ostalo će se
svesti na prostu računicu.“ „Otkud znaš koliko jedan čovek može da pojede
za jedan dan?“, upita Rodar merkajući gomile hrane. „Nekad mi se jede više,
a nekad manje.“ Fulrah sleže ramenima. „Pronađe se nekakva sredina. Neki
jedu više, neki manje, ali na kraju se sve ipak svede na isto.“ „Fulraše, toliko
si praktičan da mi je ponekad muka od tebe“, reče Aneg.
„Pa neko mora da bude.“
„Zar u vama Sendarim a nema ama baš nim alo pustolovnog duha? Zar
nikada ne uradite nešto a da prvo niste sve razradili do u sitna crevca?“
„Ne, ako je ikako moguće“, blago će kralj Fulrah.
U srcu skladišnog prostora podignuto je nekoliko velikih šatora za
potrebe vojskovođa i njihove pratnje. U rano poslepodne, nakon što se
okupala i presvukla, princeza Se’Nedra ode do glavnog štaba da vidi šta se
dešava.
„Ukotvili su se otprilike kilometar nizvodno odavde“, podnosio je Barak
izveštaj svome rođaku. „Stigli su još pre četiri dana. Greldik se za sve
postarao.“ „Greldik?“, iznenadi se Aneg. „Pa on nema nikakav čin.“ „Ali
poznaje reku“, podseti ga Barak. „Taj je doplovio do svakog mesta do kog se
može doploviti i na kome se nešto može ućariti.
Rekao mi je da mornari ne prestaju da piju otkako su stigli. Znaju šta ih
čeka.“ Aneg se zakikota. „Onda je bolje da ih ne razočaramo. Rodare, kada
će konačno početi dizanje mojih brodova uz liticu?“ „Za jedno nedelju dana“,
odgovori Rodar preko svoje popodnevne užine.
„Taman koliko treba“, na to će Aneg, pa se ponovo obrati Baraku.
„Poruči Greldiku da ćemo s vučom otpočeti sutra ujutru, dok se mornari još
ne otrezne.“ Se’Nedra nije baš najbolje razumela na kakvu on to „vuču“
misli, sve dok sutradan ujutru nije otišla do obale i zatekla oznojene Čereke
kako izvlače svoje brodove na suvo koristeći jedino podm etače od oblica.
Prosto ju je zaprepastila količina truda da se napravi napredak od svega
jednog pedlja.
Nije samo ona bila začuđena. Kovač Durnik je bacio jedan pogled na ono
što ovi rade i odmah pošao da potraži kralja Anega. „Oprostite, vaša
svetlosti“, obrati mu se učtivo, „ali zar ovo nije štetno za čunove koliko i za
ljude?“ „Brodovi“, ispravi ga Aneg. „Ovo su brodovi. Čunovi su nešto
drugo.“ „Zovite ih kako vam drago, ali zar im ovo drndanje po oblicama neće
razglaviti spojeve?“ Aneg sleže ramenima. „Svaki brod curi pomalo“, reče.
„Osim toga, ovako se radi oduvek.“ Durnik brzo uvide jalovost razgovora s
čerečkim kraljem, te zato ode do Baraka, koji je namrgođeno posmatrao kako
njegov brod prilazi obali. „Zaista moćno izgleda kad je u vodi“, govorio je
crvenobradi orijaš svom prijatelju kapetanu Greldiku, „ali presešće nam
tolika moć kad počnemo da ga izvlačimo na obalu.“ „Sam si tražio najveći
mogući brod“, podseti ga Greldik, cereći se obešenjački. „Moraćeš da
nabaviš dovoljno piva da se napuni cela tvoja lađa, ako hoćeš da posada
bude dovoljno pijana da se upusti u izvlačenje, a da ne pominjem onaj stari
običaj da i kapetan mora u tome da učestvuje.“ „Glupog li običaja“, kiselo
progunđa Barak.
„Čini mi se da ti se smeši naporna nedelja, Barače“, reče Greldik, još se
šire kezeći.
Durnik ih obojicu povede u stranu i poče da im žustro nešto objašnjava i
da štapom isrtava nekakve planove po peščanoj obali.
Kako je njegova priča odmicala, ovi su ga sve pažljivije slušali.
Učinak tog razgovora video se sutradan, u vidu dve niske vešaljke sa po
desetak točkova sa svake strane. Dok su ostali Čereci stajali po strani i
rugali se, mornari su izvukli dva broda, pažljivo ih postavili u ležišta i čvrsto
privezali. Dobacivanje je, međutim, gotovo potpuno prestalo kad su posade
počele da kotrljaju ove skalamerije preko ravnice. Uto slučajno naiđe i Hetar,
pa se, videvši sve ovo, zbunjeno namršti. „A zašto ih sami gurate“, upita on,
„kad ste takoreći usred najvećeg krda konja na svetu?“ Barak ga pogleda
razrogačenim očima, a onda mu se Usta razvukoše u širok osmeh.
Ruganje koje se razlegalo dok su mornari izvlačili Barakov i Greldikov
brod i vezivali ih za ležišta splasnu do ljutitog gunđanja kad zaprege
algarskih konja takoreći bez ikakvog napora odvukoše neobična vozila ka
litici, lako pretekavši sve one koji su se upinjali iz petnih žila samo da
naprave još jedan korak. Da bi svemu dali i umetnički pečat, njih dvojica
zapovediše svojim ljudima da se izležavaju na palubi, nalivaju se pivom i
kockaju se.
Kralj Aneg je ozlojeđeno gledao svog rođaka kako se zadovoljno ceri s
ogromne lađe na točkovima. „E, sad mi je dosta!“, prasnuo je, pa skinuo
ulubljenu krunu s glave i tresnuo je o zemlju.
Kralj Rodar zadrža priseban izraz lica. „M oram priznati da je ovo mnogo
bolji način, Aneže. Siguran sam da postoji neki iskonski dubokoumni razlog
za sve ono upinjanje, znojenje i psovanje, ali ovo je svakako brže. Mislim da
se s time moramo pom iriti.“ „To je neprirodno“, procedi Aneg, besno
gledajući ona dva broda kako brzo odmiču.
Rodar sleže ramenima. „Sve izgleda neprirodno kad se proba prvi put.“
„Moram malo da razmislim“, turobno će Aneg.
„Ne bih previše razbijao glavu da sam na tvom mestu“, posavetova ga
Rodar. „Sa svakim kilom etrom praviš sve veću budalu od sebe, a Barak će
paradirati onom skalamerijom oko tvojih ljudi sve do litice, ako treba.“
„Misliš da bi on to stvarno učinio?“ „U to možeš da se opkladiš.“
Kralj Aneg gorko uzdahnu. „Idi i dovedi mi onog odvratno promućurnog
sendarskog kovača“, jetko je zapovedio nekom iz svoje pratnje. „Završimo
već jednom s ovim.“ Nešto kasnije tog dana, vojskovođe su se okupile u
glavnom šatoru da se dogovore šta im je dalje činiti. „Sada je najvažnije da
prikrijemo kolika je zapravo naša vojska“, obratio im se Rodar.
„Možda bi bilo bolje da ne odu svi odjednom do litice i tamo se razmile,
nego da se prebacuju u grupama i da se odmah penju u gornje utvrđenje.“
„Zar nas to neće nepotrebno usporiti?“, upita kralj Korodulin.
„Neće mnogo“, odgovori Rodar. „Prvo ćemo prebaciti tvoje vitezove i
Čo-Hagove konjanike, kako biste odmah počeli da žarite i palite. Tako će
Tuli imati o čemu da razmišljaju umesto da nagađaju koliko smo pešadije
doveli. Ne želimo da nam saznaju broja.“ „A mogli bismo i da zapalimo lažne
logorske vatre kako bi izgledalo da nas je mnogo više?“, ushićeno će
Leldorin.
„Cilj nam je da nam vojska izgleda manjom, a ne većom“, blagonaklono
mu objasni Brand. „Ne želimo da navedemo Taura Urgasa i ’Zakata da
pokrenu svoje jedinice. Ovo će biti jednostavan pohod budemo li morali da
se nosimo samo s Getelovim Tulima. Međutim, ako se umešaju Murzi i
Malorijci, biće to vrlo ozbiljan rat.“ „A baš to i hoćemo da izbegnemo“,
dodade kralj Rodar.
„Aha“, pokunjeno će Leldorin. „To mi uopšte nije palo na pamet.“
Pocrveneo je do ušiju.
„Leldorine“, javi se Se’Nedra ne bi li mu pomogla, „pošla bih u obilazak
jedinica. Hoćeš li da me otpratiš?“
„Naravno, vaše veličanstvo“, jedva je dočekao mladi Asturijanac.
„To je pametno“, s odobravanjem će Rodar. „Osokoli ih, Se’Nedra. Prešli
su dug put i možda im je duh malo klonuo.“ Uto ustade i Leldorinov rođak
Torazin, odeven kao i obično u crni kaputić i uske pantalone, pa reče: „Pošao
bih i ja, ako mogu.“ Drsko se nasmešio kralju Korodulinu. „Asturijanci su
vični kovanju zavera, ali im strategija nije jača strana, tako da ne verujem da
bih mogao bitno da doprinesem ovom skupu.“ Kralj Arendije samo se
osmehnu na ovu opasku. „Jamačno si oštra jezika,m ladi Torazine, ali ne
verujem da zaista si toliki neprijatelj krune kakvim sebe predstavljati šćaše.“
Torazin se kitnjasto nakloni, ne prestajući da se ceri. Čim su izašli iz šatora,
on se okrete ka Leldorinu. „Možda bih ga čak i zavoleo kad bi govorio kao
normalan svet“, reče.
„Nije strašno kad se malo navikneš“, odgovori Leldorin.
Torazin se na to nasmeja. „Kad bi mene neka gospa kao što je Arijana
sćela’ za prijatelja, jam ačno bih glagoljao kako god ušima njenim bude
blagougodno slušati“, reče, pa obešenjački pogleda Se’Nedru. „Koje bi
jedinice vaše veličanstvo želelo da prvo osokoli?“, reče u šali.
„Hajdemo do vaših zemljaka“, na to će ona. „S vama dvojicom bih otišla
u mimbratski logor samo ako vam pre toga neko oduzme oružje i dobro vam
zapuši usta.“ „Zar nam ne verujete?“, upita Leldorin.
„Znam vas ko zlu paru“, odgovori ona, blago zabacivši glavu.
„Gde su se Asturijanci smestili?“
„Tamo“, reče Torazin i pokaza ka južnom kraju logora.
Povetarac je donosio miris hrane iz sendarskih poljskih kuhinja, što je
princezu podsetilo na nešto. Umesto da besciljno baza među šatorima,
upustila se u potragu za tačno određenim osobama.
 Pronašla je Lamera i Detona, dvojicu kmetova koji su se njenoj vojsci
pridružili kod Vo Vakuna, baš dok su ispred iskrpljenog šatora dovršavali
ručak. Bili su uhranjeniji nego kad ih je poslednji put videla, a i pristojno
obučeni. Čim su je videli, nespretno su skočili na noge.
„Pa, dragi moji“, blago će ona ne bi li ih malo opustila, „kako vam se
dopada vojnički život?“
„Nemamo zamerki, vaše gospodstvo“, ponizno odgovori Deton.
„Al’ baš se mnogo hoda“, dodade Lamer. „Nisam ni znao da je
svet toliki.“
„A dobili smo i čizme“, reče Deton, pa podiže nogu da to i dokaže.
„Isprva su malo žuljale, al’ i to je prošlo.“ „Dobijate li dovoljno hrane?“,
upita Se’Nedra.
„Ma nego šta“, odgovori Lamer. „Sendari nam je čak i skuvaju.
Jeste li znali, vaše gospodstvo, da u Sendariji nema kmetova? Pa zar je to
moguće? Da se čovek lepo zamisli.“
„Vala baš“, složi se Deton. „Ljudi rade na imanjima i svi su siti i toplo
obučeni i imaju krov nad glavom, a nigde ni jednog jedinog kmeta.“ „Lepo su
vas opremili“, primeti princeza videvši da ova dvojica na sebi imaju i
kupaste kacige i debele kožne prsnike.
Lamer klimnu glavom i skide kacigu. „Ovaj čelik ne da da vam neko
prospe mozak“, reče. „Odmah su nas sve postrojili i podelili su nam kacige i
ove kožne jelečiće.“
„A svaki je pride dobio i koplje i nož“, dodade Deton.
„Jesu li vam pokazali kako da se njima služite?“, upita Se’Nedra.
„Još nisu, vaše gospodstvo“, odgovori Deton. „ Al’ učili smo kako se
gađa iz luka.“
Se’Nedra se osvrnu ka svojim pratiocima. „Možete li da pošaljete nekoga
da se postara za to?“, reče. „Hoću da svako bude u stanju makar da se
brani.“ „Prepustite to nama, vaše veličanstvo“, odgovori Leldorin.
Nedaleko odatle, jedan mladi km et sedeo je skrštenih nogu pred svojim
šatorom. Prineo je frulu usnama i zasvirao. Se’Nedra je imala prilike da u
carskoj palati u Tol Honetu sluša najbolje muzičare na svetu, ali ova ju je
pesma dirnula pravo u srce i oči joj se ispuniše suzama. Melodija se uznela
prema plavetnom nebu, slobodna poput ptice u letu.
„Ala je to lepo“, reče ona.
 Lamer klimnu glavom. „Ne razumem se u muziku“, reče, „al’
reko bih da je taj m alac dobar. Prava je šteta što je zveknut u glavu.“
Se’Nedra ga oštro pogleda. „Kako to misliš?“
„Potiče iz nekog sela s juga Arendijske šume. Čuo sam da tamo vlada
velika beda i da je ondašnji vlastelin strašno strog prema kmetovima. Ovaj
mali je siroče i bio je zadužen da čuva goveda.
Jednom je izgubio kravu i za kaznu su ga tukli dok gotovo nije izdahnuo.
Otada nije progovorio ni reč.“
„Znate li kako se zove?“
„Niko to ne zna“, odgovori Deton. „Nadziremo ga na smenu, kako bismo
bili sigurni da je jeo i da ima gde da spava. Više od toga se za njega ne može
učiniti.“
Uto Leldorin ispusti nekakav čudan zvuk i Se’Nedra sa zaprepašćenjem
shvati da mu suze u potocima liju niz obraze.
Dečak je, ne prestajući da izvodi svoju srceparajuću melodiju, savršeno
smireno pogledao Se’Nedru pravo u oči.
Nedugo potom su nastavili dalje. Princeza je bila svesna da je dvojici
kmetova neugodno u njenom prisustvu. Uverila se da su dobro i da je
obećanje koje im je dala ispunjeno, a to je bilo najvažnije.
Dok su se približavali sendarskom delu logora, Se’Nedra, Torazin i
Leldorin začuše nekakvo komešanje iza jednog velikog šatora.
„E, staviću ih gde ja Hoću i tačka“, ratoborno je tvrdio neki čovek.
„Ama, preprečio si ulicu“, odgovori mu drugi.
„Ulicu?“, podrugljivo će prvi. „O čemu ti pričaš? Pa nije ti ovo grad.
Nema ovde nikakvih ulica.“
„Slušaj prijatelju“, trpeljivo će drugi, „m i moramo da prođemo ovuda da
bismo stigli do skladišnog dela logora. A sada budi ljubazan pa skloni svoje
stvari i pusti me da radim ono što moram.
Nemam ja vremena da se prepucavam s tobom .“
„Neće meni da naređuje jedan sendarski kočijaš koji bi na mufte da se
izvuče iz borbe. Znaš, ja sam pravi ratnik.“ „Je l’te?“, jetko će Sendar. „A u
koliko si se to ratova borio?“ „Boriću se kad za to kucne čas.“
„E, pa, kucnuće ti pre nego što očekuješ ako ovog trena ne skloniš tu
opremu. Nemoj da moram da silazim odavde jerbo ću mnogo da se naljutim.“
„Evo, baš mi se gaće tresu od straha“, podsmešljivo će vojnik.
 „Ama hoćeš li ti da sklanjaš te stvari?“
„Neću.“
„Lepo sam te upozorio, prijatelju“, reče Sendar.
„Pipneš li mi stvari, razbiću ti glavu.“
„Ne. Pokušaćeš da mi razbiješ glavu.“
Usledili su zvuci koškanja i nekoliko oštrih udaraca.
„A sad se diži i miči svoje stvarf, reče kočijaš. „Imam ja pametnija posla
nego da zazjavam s tobom .“ „Udario si me kad nisam gledao“, vajkao se
vojnik.
„Hoćeš da te sad udarim dok gledaš?“
„Dobro, de, što se odmah ljutiš? Evo, sklanjam.“ „Baš mi je milo što smo
našli zajednički jezik.“ „Dešava li se ovo često?“, tiho zapita Se’Nedra.
Torazin klimnu glavom i široko se nasmeši. „Imate mnogo hvalisavaca u
vojsci, vaše veličanstvo“, reče. „Kako sendarski kočijaši obično nemaju
vremena da slušaju mitove i legende, a pesničenje im je, izgleda, u krvi,
njihove zađevice s vojnicima gotovo uvek se ovako završavaju. Neobično
poučno iskustvo.“ „Muškarci!“, na to će Se’Nedra.
U sendarskom delu logora zatekli su Durnika s dvojicom mladića.
„Ovo su moji stari prijatelji“, predstavio ih je princezi. „Samo što su se
iskrcali sa skele. Mislim da ste Randoriga već upoznali, princezo. Bilo je to
prošle zime na Faldorovom imanju.“ Se’Nedra je vrlo dobro upamtila
Randoriga. Trebalo je da se taj visoki, plećati momak oženi Zubretom,
Garionovom prvom ljubavi. Toplo ga je pozdravila i ljubazno ga podsetila da
su se već upoznali. Randorig je zbog jake arendske crte malo sporije
razmišljao, ali je zato njegov saputnik bio sve samo ne spor. Durnik ga je
predstavio kao Doruna, još jednog Garionovog druga iz detinjstva. Bio je to
sitan, žilav momak s isturenom adamovom jabučicom i pomalo buljavih
očiju. Posle prvih nekoliko trenutaka ustezanja, više ga niko nije mogao
ućutkati, a ni pratiti tok njegovih misli. Kao bez duše je blebetao
pokušavajući da jezikom sustigne mozak.
„Bilo je pomalo gadno dok smo se peli na planinu, vaše veličanstvo“,
rekao je kad ga je Se’Nedra upitala kakav je bio put. „Baš strm neki drum .
Čovek bi pomislio da bi iskusni putari kao što su Tolnedranci odabrali neku
blažu padinu, ali biće da ih mnogo više privlače prave linije, pa čak i kad to
nije najbolje rešenje. Čudan je to soj.“ Činjenica da je i Se’Nedra
Tolnedranka njega kao da se nije doticala.
„Jeste li išli Velikim severnim putem?“, upitala ga je.
„Da, sve do nekog mesta zvanog Aldurford. Baš čudno ime, zar ne? A
opet, kad malo bolje razmislite, shvatite da je potpuno smisleno. Ali to je
bilo tek posle murškog napada. E, takvu borbu sigurno niste videli.“
„Murzi?“, odsečno će Se’Nedra ne bi li zaustavila to zaošijano kolo misli.
On oduševljeno zaklima glavom. „Onaj što je bio zadužen za kola - onaj
veliki momak iz Murosa, ili mi se bar čini da je rekao da je odande. Je li,
Randoriže, reče li on da je iz Murosa ili Kamaara?
Stalno mešam ta dva mesta. Šta sam ono beše počeo da pričam?“
„Murzi“, podseti ga Durnik.
„A, da. Elem, taj što je bio zadužen za kola ispričao nam je kako je u
Sendariji pre rata bilo mnogo Murga koji su se pretvarali da su trgovci, a
zapravo su bili uhode. Kad je rat počeo, oni su pobegli u planine i sad vazdan
prave zasede i napadaju naša kola s namirnicama, ali mi smo ih spremni
dočekali, zar ne, Randoriže? Jedan Murg nam je dojahao do kola, a Randorig
ti ni pet ni sedam nego njega močugom - Bam! Evo, ovako! - i očas posla ga
zbaci s konja!
Kladim se da taj nije ni znao šta ga je snašlo!“ Dorun se tome kratko
nasmeja, pa brže-bolje nastavi da uz silnu glumu i kićenje opisuje njihovo
putešestvije.
Princezu je duboko kosnuo susret s Garionovim starim drugovima.
Štaviše, osećala je dodatni teret odgovornosti jer je shvatila da je njen pohod
uticao na gotovo svakog čoveka na zapadu. Otrgla je muževe od žena i očeve
od dece. Povela je obične ljude, koji nikada nisu odmakli dalje od susednog
sela, na put dug hiljadam a liga, kako bi se borili u ratu čija im svrha
najverovatnije nije ni jasna.
Narednog su jutra vojskovođe odjahale do građevine podno litice. Kad su
izbili na vrh padine, Se’Nedra trznu oštro Plemićeve uzde i zinu od čuda kad
je prvi put u životu videla istočnu liticu.
To je potpuno neverovatno! Pod kapom nebeskom nema ničega toliko
velikog! O grom na crna litica uzdizala se poput kamenog talasa,
zaustavljenog u pokretu da doveka obeležava granicu istoka i zapada i
onemogućava prelezak u oba smera. Stajala je tamo kao savršen simbol
razdvojenosti ova dva dela sveta i razlika nepremostivih poput te litice.
 Kada su se malo približili, Se’Nedra vide da se i u podnožju kamenog
zida i na njegovom vrhu užurbano obavljaju nekakvu radovi. Odozgo su se
spuštala debela užad povezana sa složenim sistemom koturova na tlu.
„Zašto su koturovi na zemlji?“, sumnjičavo će kralj Aneg.
Rodar sleže ramenima. „Otkud znam? Nije to moj posao.“ „Neka ti bude,
ali znaj da neću dopustiti tvojim ljudima ni da taknu moje brodove sve dok
mi neko ne objasni zašto koturovi nisu na vrhu nego na dnu.“
Kralj Rodar uzdahnu i rukom pozva nekog čoveka koji je dotle vredno
podmazivao pomenute koturove. „Imaš li možda crtež na kome se vidi kako
ovo čudo radi?“, upita debeli vladar umašćenog radnika.
Ovaj klimnu glavom pa ispod tunike izvuče smotuljak prljavog
pergamenta i pruži ga svom kralju. Rodar samo pogleda nacrt i prosledi ga
Anegu.
Čerek se zagleda u zamršeni crtež, trudeći se da razluči koja se linija gde
završava i zašto baš tu prolazi. „Ja ovo ne umem da rastumačim“, reče
ojađeno.
„Ne umem ni ja“, prijazno će Rodar, „ali zahtevao si da saznaš zašto su
koturovi dole umesto gore. Sve ti je lepo tu nacrtano.“ „Ali ja ovo uopšte ne
razumem.“
„Ko ti je kriv.“
Uto se nedaleko od njih razleže klicanje kad se kamena gromada velika
kao pola kuće, sva uvezana konopcima, dostojanstveno podiže uz liticu,
praćena glasnom škripom užadi.
„Moraš priznati da je ovo upečatljiv prizor, Aneže“, reče Rodar.
„Tim pre ako uočiš da čitavu stenu podiže samo onih osam konja tamo.
Uz pomoć protivtega, naravno“, dodade pokazavši ka kamenom bloku koji se
s ništa manje dostojanstva spUstao niz liticu.
Aneg samo zažmirka ka gromadama. „Durniče“, doviknu preko ramena,
„shvataš li ti kako ovo radi?“ „Da, kralju Aneže“, odgovori kovač. „Znate,
protivteg, baš kao što mu i ime kaže...“ „Samo mi ništa ne objašnjavaj, molim
te“,prekide ga Aneg. „Dovoljno mi je da neko kome verujem shvata šta se
ovde dešava.“ Nešto kasnije su na vrh litice podigli i prvi čerečki brod. Kralj
Aneg je samo nekoliko trenutaka gledao kako to napreduje, pa žmirnu i
okrete se na drugu stranu. „Ovo je neprirodno“, reče u pola glasa Baraku.
„U poslednje vreme često koristiš taj izraz“, primeti ovaj.
 Aneg ga mrko pogleda.
„Samo kažem...
nedužno će ovaj.
„Ne volim promene, Barače. Od njih se unervozim.“ „Svet se menja,
Aneže, i to iz dana u dan.“
„To ne mora da znači da ja svemu moram da se radujem“, procedi čerečki
kralj. „Odoh ja u šator da popijem čašicu-dve.“ „Treba li ti društvo?“ ponudi
se Barak.
„Mislio sam da više voliš da stojiš tu i gledaš kako se svet menja.“
„Može on to i bez mog nadzora.“
„Ne samo što može nego i hoće“, turobno će Aneg. „No, dobro.
Pođimo. Neću ovo više da gledam.“ I tako njih dvojica otidoše da potraže
nešto za piće.
Jedanaesto poglavlje

MAJSERANA, KRALJICA ARENDIJE, bila je utonula u misli. Sedela je

i vezla u suncem okupanoj dečjoj sobi u kraljevskoj palati u Vo Mimbru, dok
je njen sin, princ, gugutao i brbljao u kolevci, zaigran niskom šarenih kuglica
- tobožnjim poklonom dreznijskog princa.
Majserana nikada nije upoznala Porenu, ali ju je majčinstvo zbližilo s
majušnom vladarkom o čijoj je lepoti mnogo čula.
Nedaleko od nje sedela je Nerina, baronica od Vo Ebora. Obe su bile u
kadifi - kraljica u tamnoljubičastoj, a baronica u bledoplavoj - i imale su
šiljate bele kape, neobično omiljene među mimbratskim plemkinjama. Na
drugom kraju odaje je postariji leutar izvodio neku setnu melodiju.
Baronica je izgledala još neraspoloženije od kraljice. Otkako su
mimbratski vitezovi otišli u rat, njeni su podočnjaci iz nedelje u nedelju
postajali sve tamniji i više se gotovo uopšte nije smešila.
Na kraju samo uzdahnu i odloži đerđef u stranu.
„Uzdah tvoj svedok je tuge neizmerne što srce ti tišti, Nerina“, nežno će
kraljica. „O udesima ne razmišljaj, niti o čežnji svojoj, da u jad još dublji ne
potoneš.“
„Tad poučite me bezbrižnosti, veličansvo“, uzvrati ova, „jer jedino me
drugi tome načiti može. Srce mi tišti kam teške brige, a sve misli moje, ma
koliko ih krotiti htela, poput dece neposlušne iznova jure ka hudoj sreći što
moga gospodara i prijatelja našeg najbližega zadesiti može.“ „Neka uteha ti
bude što strah taj tišti svaku ženu mimbratsku, Nerina.“ Baronica ponovo
uzdahnu. „ Briga moja, avaj, žalobnog se ishoda tiče. Žena svaka koja srce
vezala je za jednog dragana sad sme se nadati da on će joj nepovređen iz rata
strašna vratiti se, ali meni, koja dvojicu zavoleh, takva sreća nasmešiti se ne
može jer makar jednoga ja izgubiti moram. Eto, to je ono što dušu mi tišti.“
Bilo je nekakvog tihog dostojanstva u Nerininom otvorenom prihvatanju
činjenice da su joj se dve velike ljubavi toliko ispreplele u srcu da ih više ne
može razdvojiti. Majserana je, u jednom naletu duboke pronicljivosti kakvi
često prate istinsko saosećanje, shvatila da je podeljeno srce njene
prijateljice postalo sama srž tragedije koja će priču o njoj, njenom suprugu i
Mandoralenu uzdići na nivo najtužnijih legendi. Kad bi jednoga volela makar
malo više, svega toga ne bi ni bilo, ali njena je ljubav bila tako savršeno
podeljena da je dosegla stanje nepromenljive ravnoteže, ostavljajući Nerinu
zauvek zamrznutu između njih dvojice.
Kraljica uzdahnu. Nerinino podeljeno srce donekle ju je podsećalo na
podeljenost Arendije, ali dok srce nesrećne baronice više nikada neće postati
celina, Majserana je bila rešena da još jednom pokuša da zaceli razdor
između Mimbrata i Asturijanaca. Zarad toga je u palatu pozvala nekoliko
najrazum nijih vođa pobunjeničkog severa - potpisala se titulom koju je retko
koristila: vojvotkinja od Asturije - i naložila im da sačine spisak svih svojih
žalbi.
Nešto kasnije tog poslepodneva, sedela je na dvostrukom arendijskom
prestolu, bolno svesna praznine pored sebe.
Predvodnik i predstavnik asturijanskih plemića bio je grof Reldegen,
visok, mršav muškarac olovnosive kose i brade, koji se u hodu pomagao
debelim štapom. Na sebi je imao zeleni kaputić i crne pantalone, a o boku
mač, baš kao i ostali njegovi sunarodnici. To što su naoružani došli pred
kraljicu izazvalo je žamor negodovanja, ali Majserana je odbila predloge da
naredi straži da ih silom razoruža.
„Grofe Reldegene“, pozdravila ga je kad je dohramao do prestola.
„Vaša milosti, odgovori on i nakloni se.
„Vaše veličanstvo“, zgranuto ga ispravi jedan dvoranin.
„Njena milost nas je pozvala ovamo kao vojvotkinja od Asturije“, osorno
mu je objasnio grof. „Mi tu titulu cenimo mnogo više nego neke novije,
veštačke.“ „Gospodo, molim vas“, odlučno se um eša kraljica. „Ja preklinjem
vas da ne raspirujemo danas stare zađevice, jer okupismo se da vidimo ima li
nade za mir. Molim vas, grofe Reldegene, da otvoreni budete. Zbacite s duše
teret što toliku pizmu stvori u srcima asturijskim. Govorite slobodno, grofe, i
ne strepite od odmazde za bilo šta što izgovorili budete.“ Sa strepnjom je
pogledala svoje savetnike. „Zapovedam da niko na odgovornost biti pozvan
ne sme zbog onoga što danas bude izgovoreno ovde.“
 Mimbrati mrko pogledaše Asturijance, a ovi im uzvratiše istom merom.
„Vaša milosti“, poče Reldegen, „naša najveća zamerka se, rekao bih,
odnosi na prostu činjenicu da Mimbratski plemići uporno odbijaju da priznaju
naše titule. Znam da su to samo prazna zvanja, ali sve to ukazuje na ozbiljno
potcenjivanje. Većina nas je potpuno ravnodušna prema privilegijama koje
titule nose, ali zato nas boli što nam se uskraćuje prilika da ispunjavamo
svoje obaveze. Naši najdarovitiji ljudi prinuđeni su da živote traće u
dokolici, a to je, ako smem da primetim, vaša milosti, veći gubitak za
Arendiju no što je uvreda za nas.“ „Lepo rečeno, grofe“, promrmlja kraljica.
„Ja bih bio rad da na ovo odgovorim, vaše veličanstvo“, javi se vremešni,
sedobradi baron od Vo Serina.
„Svakako, barone“, reče Majserana. „Hajde da svi budemo iskreni i
otvoreni jedni prema drugima.“ „Ako asturijski plemići ištu sebi titule, onda
neka ih i zatraže“, objavi baron. „Peti je vek kako kruna čeka da joj se oni na
vernost zakunu pa da im ih dodeli. Nijedna se titula tražiti, a ni priznati ne
može sve dok se njen nosilac zakletvom vladaru na vernost ne obaveže.“
„Nažalost, barone“, na to Reldegen, „mi nismo u mogućnosti da položimo
dotičnu zakletvu, jer još nas vezuje zavet koji su naši preci dali vojvodi od
Asturije.“
„Vojvoda asturijski kojeg pominjete već je pet vekova pokojan“, podseti
ga stari baron.
„Ali njegova loza nije prekinuta“, nije odustajao Reldegen. „Njena milost
je njegov direktni potomak, te je zato naša zakletva na vernost još na snazi.“
Kraljica pogleda jednog, pa drugog. „Ljubazni budite“, reče, „pa me ispravite
ako pogrešno vas razumeh. Znači li ovo što izrekoste ovde da u Arendiji
polovinu hiljaduleća već vlada razdor zbog jednog drevnog običaja?“
Reldegen zamišljeno napući usne. „Ima tu još koječega, vaša milosti, ali biće
da je ovo koren naših nesuglasica.“ „Pet stotina leta u krvoproliću i mržnji
zbog obične gluposti?“ Grof Reldegen poče da se premišlja. Nekoliko je puta
zaustio da kaže nešto, ali je svaki put zbunjeno odustajao. Na kraju prasnu u
smeh. „Pa zar nije to baš arendski?“, upita razdragano.
Stari baron od Vo Serina prvo ga zgranuto pogleda, a onda se i sam
zakikota. „Molim vam se, plemeniti Reldegene, da otkriće ovo u srcu svome
zaključate, inače predmet ćemo sprdnje vasceloj zemlji biti. Ne priznajmo da
pusta je glupost najjača crta ličnosti naših.“ „Zašto niko do sada ne otkri
besmislicu ovu vaskoliku?“, ljutito će Majserana.
Grof Reldegen tužno sleže ramenima. „Verovatno zato što Asturijanci i
Mimbrati ne razgovaraju jedni s drugima, vaša milosti.
Oduvek nam je preče bilo da se potučemo.“
„Dobro“, odlučno reče kraljica. „Šta nužno nam je sad da ovu žaljenja
vrednu zabunu razrešimo?“
Grof Reldegen pogleda barona. „možda nekakav proglas?“, predloži.
Starac zamišljeno klimnu glavom. „Neka.veličanstvo vas njeno razreši
zaveta ranijeg. Ne pamti se da tako nešto bi, ali izuzetaka će uvek biti.“ „I
onda ćemo se zakleti na vernost kraljici Arendije?“ „To zadovoljilo bi sve
zahteve časti i čestitosti.“ „Ali nisam li ja i dalje ista ona što bejah i pre?“,
pobuni se kraljica.
„Ne sasvim, vaše veličantvo“,objasni joj baron. „Vojvotkinja asturijska i
kraljica arendijska dve su različite titule. Vi zapravo ste dve osobe u telu
jednome.“ „Lepo ga zapetljaste, gospodo“, primeti Majserana.
„Verovatno je zato sve ovo toliko i trajalo, vaša milosti, reče Reldegen. „I
vi i vaš suprug imate po dve titule i dva nezavisna zvanja.“ Nije mogao da se
ne nasmeši. „Ne znam samo kako je toliko ljudi stalo na jedan presto“,
primeti, pa se uozbilji. „Ovime se neće sve rešiti, vaša milosti“, reče. „Zidovi
izmedu Mimbra i Asturije toliko su visoki da će se pokolenjima brisati.“
„Hoćete li i m užu mom e na vernost se zavetovati?“, upita kraljica.
„Kao kralju Arendije - da. Kao vojvodi od Mimbra - nikada.“ „I to je
nešto grofe. Sačinimo onda proglas taj. Dajte da mastilom i pergamentom
previjemo najtežu ranu jadne namarendije.“ „Prekrasno ste to rekli, vaša
milosti“, zadivljeno će Reldegen.
Ran Borun XXIII proveo je gotovo čitav svoj život unutar carskog
karantina u Tol Honetu. Čak su se i retka putovanja u druge velike
tolnedranske gradove obavljala zatvorenim kočijama. Vrlo je verovatno da taj
nikada nije izjedna prepešačio čitav kilometar, a čovek koji nikada nije
prepešačio kilometar ne može da ima jasnu predstavu koliko je to rastojanje.
Odavno su već njegovi savetnici razbijali glavu kako da ga navedu da shvati
pojam daljine.
Predlog za konačno razrešenje te njihove muke potekao je iz krajnje
neočekivanog izvora. Džibers, nekadašnji učitelj njegove kćeri, koji je godinu
dana ranije umalo izbegao zatvor ili nešto gore, prilično je snebivljivo izneo
svoju zamisao. On je, uostalom, sve radio snebivljivo. Očešavanje o carsku
nemilost zanavek je iz njega iskorenilo onaj nadobudni stav koji beše
nezaobilazna crta njegove ličnosti. Mnogi poznanici su s iznenađenjem
shvatili da im se taj proćelavi mršavi čovek zapravo dopada.
Džibers je primetio da bi car verovatno shvatio pojam rastojanja ako bi
uspeo da sve vidi u tačnoj razmeri. Kao i mnoge druge dobre zamisli koje su
se s vremena na vreme javljale u Tolnedri, i ova se ubrzo otrgla kontroli. Pola
hektara carskih vrtova pretvoreno je u umanjenu kopiju pogranične oblasti
između Algarije i Mišraka ak Tula. Zarad vernosti je od olova izlivena čitava
gomila dva prsta visokih čovečuljaka kako bi car mogao da zamisli sve što
se tamo dešava.
On je odmah izjavio kako bi zaista voleo da mu naprave još olovnih
vojnika, ne bi li mu i to pomoglo da shvatio kolike su razmere tamošnje
vojske, i u Tol Honetu je rođena nova privredna grana. Olovo je prekonoć
postalo redak metal.
Da bi imao bolji pogled na bojno polje, car se svakog jutra peo na
desetak metara visoku kulu koju su navrat-nanos podigli upravo u tu svrhu.
Odande je, uz pomoć jednog grlatog narednika carske garde, premestao
olovne jedinice konjice i pešadije u skladu s depešama koje su svakodnevno
pristizale iz Algarije.
Uskoro su generali počeli da masovno podnose ostavke. Kako su to
mahom bili ljudi u poodmaklim godinama, svakodnevno pentranje na carevu
kulu uopšte im nije lako padalo. Nebrojeno su puta pokušali da čovečuljku
kukastoga nosa objasne kako sasvim dobro vide i sa zemlje, ali on nije hteo
ni da čuje.
„Morine, izginućemo zbog njega“, ogorčeno se žalio jedan gojazni general
carevom savetniku. „Draže mi je da idem u rat nego da se četiri puta dnevno
verem uz one lestve.“ „Pomeri dreznijske kopljanike četiri koraka udesno!“,
urliknuo je narednik s kule, na šta desetorica slugu počeše da premestaju
olovne vojnike.
„Dužnost nam je da obavljamo delatnosti koje nam car propiše“,
neodređeno će Morin.
„Pa nisam tebe video da se penješ na kulu“, ljutnu se general.
„Meni je car namenio drugi posao“, pomalo samozadovoljno će Morin.
Te večeri je premoreni mali car jedva dočekao odlazak na počinak. „To je
strašno uzbudljivo, Morine“, mrmljao je pospano, grleći kadifom presvučenu
kutijicu punu zlatnih figurica koje su predstavljale Se’Nedru, Rodara i ostale
vojskovođe, „ali je i naporno.“ „Jeste, vaše veličanstvo.“ „Stalno mi se čini
da još štošta moram da uradim .“ „Tako vam je to s vođenjem vojske, vaše
veličanstvo“, primeti Morin, ali car je već bio zaspao.
Savetnik mu uze kutijicu iz ruku i navuče mu prekrivač do ramena.
„Spavaj, Ran Borune“, reče sasvim tiho. „I sutra ćeš se igrati svojim olovnim
vojnicima.“
Sadi se išunjao iz palate u Sthis Toru, upotrebivši tajna vrata kojim a se
iz robovskih odaja izlazilo u prljavu uličicu što je vijugala ka luci. Namerno
je sačekao poslepodnevni pljusak, a još je i obukao iznošenu odeću nosača.
S njim je bio i jednooki ubica Išus, takođe neupadljivo odeven. Sadijeve
mere opreza bile su potpuno uobičajene, što se nije moglo reći i za izbor
društva. Išus nije bio član dvorske straže, kao ni evnuhove lične pratnje, ali
sve je to tog poslepodneva bilo potpuno nebitno. Jednooki je bio potpuno van
svih dvorskih spletki, a pratila ga je reputacija da je bezuslovno odan svakom
trenutnom poslodavcu.
Spustili su se kišom okupanom ulicom sve do izvesnog ozloglašenog
svratišta za sirotinju. Prošli su kroz bučnu točionicu i zašli u splet prolaza i
sobičaka u zadnjem delu zgrade, gde su se mogli dobiti i drugi vidovi zabave.
U dnu jednog smrdljivog hodnika naišli su na mršavu ženu prodornog
pogleda, ruku od laktova do zglavaka prekrivenih jeftinim narukvicama, koja
im bez ijedne reči pokaza ka izgrebanim vratima, da bi se odmah potom
okrenula i otišla.
U štrokavom je sobičku krevet bio jedini komad namestaja. Na njemu su
ležala dva kompleta odeće koja je mirisala na katran i so, a na podu ih
dočekaše i dva vrča mlakog piva. Ćutke su se presvukli, a onda Išus ispod
glibavog jastuka izvadi dve perike i dve lažne brade.
„Kako mogu da piju ovo?“, upita Sadi mreškajući nos pošto je omirisao
sadržaj jednog vrča.
Išus sleže ramenima. „Alorni imaju čudan ukus. Ne moraš sve da ispiješ,
Sadi. Sipaj ga po odeći. Dreznijski mornari se često uliju iz zabave. Kako
izgledam?“ Sadi ga osmotri. „Kao budala“, reče. „Kosa i brkovi ti zaista loše
stoje, Išuse.“
Ovaj se nasmeja. „A tek tebi““ Potom sleže ramenima i prosu pivo po
tunici isprskanoj katranom. „Izgledom verovatno možemo da se provučemo
kao da smo iz Dreznije, ali je zato smrad savršen. Prilepi tu bradu malo bolje,
pa da krenem o dok nije prestala kiša.“ „Hoćemo li na zadnja vrata?“ Išus
odmahnu glavom. „Ako nas je neko pratio, sigurno će držati zadnja vrata na
oku. Izaći ćemo odavde kao pravi dreznijski mornari.“ „A šta to znači?“
„Sredio sam da nas izbace napolje.“
Sadija nikada niko niodakle nije izbacio, i novo mu iskustvo uopšte nije
bilo zabavno. Dvojica razbacanih siledžija koji su ih bez ikakvih počasti
bacili na ulicu bili su pritom prilično grubi, tako da je evnuh zaradio i
nekoliko ogrebotina i modrica.
Išus se uskobelja na noge pa poče da sipa psovke ka zatvorenim vratima
svratišta, a onda se povi i podiže Sadija iz blata. Glumeći pijanstvo, počeli
su da se teturaju ka dreznijskoj četvrti. Čim su ih izbacili iz svratišta, Sadi je
u ulazu preko puta primetio neku dvojicu, ali ovi nisu pošli za njima.
Čim su stigli do željenog dela grada, Išus ga povede ka kući dreznijskog
carinskog službenika Drobleka. Tamo su ih odmah uveli u slabo osvetljenu
ali veoma udobnu sobu u kojoj se znojio njihov predebeli domaćin. S njim je
bio i grof Melgon, tolnedranski ambasador plave krvi.
„Neobičan izbor odeće za vrhovnog evnuha Salmisrinog domaćinstva“,
primeti grof kad je Sadi skinuo lažnu bradu i periku.
„To je samo maska, dragi ambasadore“, odgovori ovaj. „Nije mi stalo da
svak živi zna za ovaj sastanak.“
„Možemo li da mu verujemo?“ oštro upita Droblek pokazavši na Išusa.
Sadi se tobože začudi. „Možemo li da ti verujemo, Išuse?“ „Platio si me
do kraja meseca“, odgovori ovaj slegnuvši ramenima. „Posle ćemo videti.
Možda ću dobiti bolju ponudu.“ „Vidite?“, obrati se Sadi onoj dvojici. „Išusu
možemo verovati sve do kraja meseca, i to onoliko koliko se ikome može
verovati u Sthis Toru. Do sada sam shvatio da je on vrlo jednostavan čovek.
Vaš je sve dok ga plaćate. Mislim da se to zove profesionalna čast.“ Droblek
nezadovoljno zagunđa. „Možemo li da pređem o na stvar? Zašto si se toliko
trudio da sazoveš ovaj sastanak? Zašto nas nisi lepo okupio u palati?“
„Dragi moj Drobleče“, promrmlja Sadi, „ti dobro znaš kakve sve glasine
kolaju palatom. Milije mi je da sve što se između nas desi ostane manje-više
poverljivo. Posetio me je izaslanik Taura Urgasa.“
Ona dvojica ne pokazaše da ih to iznenađuje.
 „Pretpostavljao sam da to već znate.“
„Nismo deca, Sadi“, reče grof Melgon.
„Trenutno pregovaram s novim ambasadorom iz Rak Goske“, napomenu
evnuh.
„Nije li to treći ovog leta?“, upita Melgon.
Sadi klimnu glavom. „Izgleda da su Murzi neobično podložni nekakvim
boleštinama koje haraju po močvari.“
„Primetili smo“, jetko će Droblek. „Kakvo je tvoje mišljenje o zdravlju
novog ambasadora?“
„Ne izgleda mi otpornije od svojih prethodnika. Već je počeo da
poboleva.“
„Možda će nekim čudom da se oporavi, nagovesti Droblek.
„Čisto sumnjam“, reče Išus, pa se zlobno nasmeja.
„Ta navika murških ambasadora da umru iznenada prilično je usporila tok
pregovora“, nastavi evnuh. „Voleo bih da vi, gospodo, obavestite kralja
Rodara i Ran Boruna da će se ta odlaganja verovatno nastaviti.“ „Zašto?“,
upita Droblek.
„Zato što hoću da shvate i cene moje napore da im pomognem u pohodu
na angaračka kraljevstva.“
„Tolnedra s tim pohodom nema ništa“, brzo ga ispravi Melgon.
„Naravno da nema“, s osmehom će Sadi.
„Koliko si daleko spreman da ideš, Sadi?“, znatiželjno upita Droblek.
„To zavisi od toga ko bude pobeđivao“, uglađeno odgovori Sadi.
„Ako pohod rivanske kraljice na istok počne da zapinje, pretpostavljam
da će zaraza konačno biti suzbijena i da će murški izaslanici prestati da
umiru kad im vreme nije. Tad bih već bio prinuđen da se nagodim s Taurom
Murgasom.“ „Zar ne misliš da je to pomalo podlo, Sadi?“, otrovno će
Droblek.
Evnuh sleže ramenima. „Mi smo podao soj, Drobleče“, reče iskreno.
„Zato i opstajemo. Nema niskih udaraca za jedan mali narod koji leži između
dve velesile. Poručite Rodaru i Ran Borunu da ću zavlačiti Murge sve dok
zapadu sve bude išlo kako treba.
Hoću da obojica budu svesni usluge koju im činim .“ „A hoćeš li
upozoriti ako budeš rešio da okreneš ćurak naopako?“, upita Melgon.
„Pa naravno da neću“, odvrati Sadi. „Pokvaren sam ko mućak, Melgone.
Nisam budala.“
„I nisi neki saveznik, Sadi“, reče Droblek.
„I ne pretvaram se da sam bolji. Mislim samo na sebe. U ovom trenutku,
moji se ciljevi slučajno poklapaju s vašima i to je sve, ali svejedno očekujem
da ova moja usluga ostane dobro upamćena.“ „Ti bi da sediš na obe stolice,
Sadi“, otvoreno ga optuži Droblek.
„Upravo tako“, s osmehom će Sadi. „Baš sam pravi gad.“ Kraljica Izlena
bila je van sebe od straha. Merel je ovoga puta zaista preterala. Savet koji im
je Porena poslala zaista je zvučao vrlo smisleno i pružao joj je mogućnost da
izvede briljantan potez kojim će jednom zasvagda razoružati Grodega i kult
medveda. I sama pomisao na nemoćni bes u koji će gurnuti ogromnog
sveštenika ispunjavala ju je zadovoljstvom. Kao i mnogi ljudi, kraljica Izlena
je toliko uživala u izmastanim pobedam a da joj se stvarnost takoreći nije ni
milila. Takva sanjarenja ne uključuju nikakav rizik, a sukob s neprijateljem
uvek ima povoljan završetak. Da su je ostavili na miru, Izlena bi verovatno
bila najsrećnija da se sve završi na tome.
Merel je, međutim, bila tvrd orah. Ono što je smislila mala dreznijska
kraljica odlično je zvučalo, ali ne beše bez mane: nisu imale dovoljno ljudi
da sve to sprovedu u delo. Stoga je Merel pronašla saveznika i uvela ga u
krug kraljičinih najbližih saradnika. Izvestan broj muškaraca iz Čereka nije
otišao s Anegom iz prostog razloga što su bili loši mornari. Na Merelino
uporno nagovaranje, kraljica Izlena je iznenada postala strastveni lovac.
Duboko u šumi, daleko od radoznalih ušiju, mogle su da na miru razgovaraju
o svemu.
„Kad ubijete zmiju, odsečete joj glavu“, objašnjavao je lovac Torvik dok
je s njima dvema sedeo kraj jezera. Njegovi su ljudi za to vreme prošivali
šumom kako bi nahvatali dovoljno divljači da zaista izgleda kao da je Izlena
provela čitav dan u mahnitom pokolju.
„Ništa nećete postići ako je štrickate od repa naviše“, nastavio je plećati
lovac. „Kult medveda nije vezan za jedno mesto. Uz malo sreće, uspećemo
da najvažnije članove okupimo u Val Alronu. To će verovatno toliko da
naljuti našu zmiju da će je izmamiti iz rupe.
A onda joj otfikarite glavu.“
Kraljica se stresla od Torvikovih poređenja. Uopšte nije bila sigurna da
taj prosedi nije mislio upravo ono što je rekao.
 A sad je i to obavljeno. Torvik i njegovi lovci čitave su se noći šunjali
mračnim ulicama Val Alorna, okupljali pospane pripadnike kulta medveda i u
grupama ih sprovodili do luke pa zaključavali u skladišta. Zahvaljajući
dugogodišnjem iskustvu, veoma su temeljno obavili svoj posao, tako da su
tog jutra na slobodi ostali jedino Belarov prvosveštenik i njegovih desetak
najbližih pomoćnika, koji su obitavali u hramu.
Kraljica Izlena je sada sedela, prebledela i uzdrhtala, na prestolu. Bila je
u ljubičastoj haljini i sa zlatnom krunom na glavi. U ruci je držala žezlo, čija
ju je težina donekle smirivala, pošto joj se činilo da bi, zlu ne trebalo, moglo
da joj posluži kao oružje. A bila je potpuno sigurna da će se upravo to i
desiti.
„Ti si za ovo kriva, Merel“, optužila je zlatokosu prijateljicu. „Da se nisi
mešala, ne bismo se uvalile u ovu gužvu.“
„Bile bismo u goroj“, mirno će Merel. „Saberi se, Izlena. Šta je tu je. Sad
nema povlačenja.“ „Plašim se Grodega“, otvoreno će kraljica.
„Neće biti naoružan. Ne može ti ništa.“
„Ja sam nejaka žena“, zacijuka Izlena. „Počeće da urla na mene i ja ću da
prem rem od straha.“
„Prestani da kukumavčiš, Izlena“, prasnu Merel. „Tvoja neodlučnost je i
dovela Čerek na rub propasti. Kad god je Grodeg podigao glas, ti si mu
popuštala, i to samo zato što se plašiš vike. Zar si podetinjila? Bojiš li se i
grmljavine?“ „Pazi na jezik, Merel“, iznenada planu Izlena. „Ipak sam ovde ja
kraljica.“ „Pa onda se, tako ti svih bogova, tako i ponašaj, a ne kao
isprepadana služavčica! Sedi uspravno kao da imaš kolac umesto kičme.
I štipni malo obraze. Bleda si kao krpa.“ Merel je sad bila potpuno
ozbiljna. „Slušaj me dobro, Izlena“, reče. „Primetim li najmanji nagoveštaj da
si počela da popuštaš, narediću Torviku da probode Grodega kopljem nasred
srede tvoje prestone dvorane.“ „Da se nisi usudila!“, zagrcnu se Izlena. „Pa
ne možeš ubiti sveštenika.“
„On je čovek, kao i svi drugi“, grubo joj odbrusi Merel. „Zabodi mu
koplje u trbušinu i umreće na licu mesta.“ „To čak ni Aneg ne bi smeo da
uradi.“
„Ja nisam Aneg.“
„Zadesiće te prokletstvo!“
„Ne bojim se ja nikakvog prokletstva.“
 Uto u prestonu dvoranu uđe Torvik, opušteno noseći kratko koplje za lov
na divlje svinje. „Dolazi“, obavesti ih mirno.
„Kuku meni“, zaciča Izlena.
„Mirna!“, dreknu Merel.
Grodeg je uleteo u prestonu dvoranu zajapuren od besa. Belaambarje
odora bila izgužvana kao da ju je na brzinu navukao, a seda kosa i brada
behu mu raščupane. „Hoću da razgovaram nasamo s kraljicom!“ urliknuo je
dok im se približavao preko poda zastrvenog otpacima.
„To može samo kraljica da odluči, a ne ti, cenjeni prvosvešteniče“, mirno
mu odgovori Merel.
„Zar sada grofica od Trelhajma govori u kraljičino ime?“, oštro se obrati
Grodeg Izleni.
Ova se prvo zbuni, ali onda vide da Torvik stoji tačno iza prvosveštenika.
Koplje više nije držao onako nehajno kao maločas.
„Smiri se, poštovani Grodeže“, reče kraljica, odjednom shvativši da život
razbesnelog sveštenika ne zavisi čak ni od njenih reči, nego od tona njenog
glasa. Na prvi njen drhtaj Merel će dati znak i Torvik će da zarije ono koplje
Grodegu u leđa s onoliko žaljenja s koliko bi zgnječio muvu.
„Hoću da razgovaramo nasamo“, tvrdoglavo je ponovio sveštenik.
„Ne.“
„Ne?“, urliknuo je od neverice.
„Čuo si me, Grodeže“, na to će ona. „I prestani da vičeš na mene.
Još odlično čujem.“
On prvo zinu, a onda dođe k sebi. „Zašto su svi moji prijatelji
pohapšeni?“, upita oštro.
„Nisu oni uhapšeni, poštovani prvosvešteniče“, odgovori kraljica.
„Dobrovoljno su se pridružili floti mog supruga.“ „Koješta!“,prezrivo će on.
„Bolje bi ti bilo da malo pripaziš na rečnik, Grodeže“, upozori ga Merel.
„Kraljica više nema strpljenja za tvoj bezobrazluk.“ „Bezobrazluk?“, zgranu
se on. „Kako se samo usuđuješ da mi se tako obraćaš?“ Uspravio se i
netremice se zagledao u kraljicu.
„Zahtevam razgovor nasamo“, reče joj gromoglasno.
Glas kojeg se Izlena ranije toliko bojala sada je počeo da je nervira. Ona
pokušava da toj budali spase život, a on viče na nju. „Poštovani Grodeže“,
reče neobično odlučnim glasom, „podigneš li još jednom glas na mene,
narediću da ti zapuše usta.“ Oči mu se razrogačiše od čuda.
„Nemamo mi o čemu da razgovaramo nasamo, Grodeže“, nastavila je
kraljica. „Možeš samo da izvršavaš moja naređenja, i to doslovno. Odavde
ćeš otići pravo u luku i ukrcati se na brod koji će te odvesti u Algariju. Tamo
ćeš se pridružiti čerečkoj vojsci u pohodu na Angarake.“ „Odbijam!“, odbrusi
Grodeg.
„Dobro razmisli“, tiho će Merel. „Odbijanje kraljičine zapovesti moglo bi
se smatrati veleizdajom.“
„Ja sam Belarov prvosveštenik“, procedi Grodeg kroza stisnute zube,
očigledno se silno naprežući da zadrži prisebnost. „Ne smete da me otpremite
kao nekakvog regrutovanog seljaka.“ „Živo me zanima da li je Belarov
prvosveštenik voljan da se u to i opkladf, prividno ravnodušno će Torvik.
Oslonio je koplje na pod pa iz pojasa izvadio brusni kamen i počeo da oštri
sečivo, iako je već bilo oštro kao britva. Grodegu se od metalnog zvuka
očigledno ledila krv u žilama.
„Sad pođi u luku, Grodeže“, reče Izlena, „i ukrcaj se na brod.
Ako nećeš, ideš pravo u tamnicu, gde ćeš se družiti s pacovima sve dok
se moj muž ne vrati iz rata. Sam izaberi hoćeš li se pridružiti Anegu ili
pacovima. Ali odluči brzo. Zaista si mi postao dosadan, a pravo da ti kažem,
gadno mi je i da te gledam.“
Kraljica Porena se u dečjoj sobi pretvarala da hrani sina. Iz poštovanja je
nisu uhodili dok doji. Međutim, nije bila sama. Bio je tu i Šiljak, koščati
vođa dreznijske obaveštajne službe. Za svaki slučaj je na sebi imao haljinu i
kapicu kao služavka i izgledao je iznenađujuće ženstveno i opušteno.
„Zar zaista ima toliko pripadnika kulta u obaveštajnoj službi?“, upita
kraljica pomalo onespokojeno.
Šiljak joj je sedeo okrenut leđima. „Bojim se da je tako, vaše
veličanstvo. Trebalo je da vodim o računa o tome, ali imali smo preča
posla.“
Porena razmisli malo, ne prestajući da ljuljuška svoju bebu.
„Izlena je već počela zar ne?“, upita.
„Tako su me jutros obavestili“, odgovori Šiljak. „Grodeg je već na putu
ka ušću Aldurove reke, a kraljičini ljudi obilaze unutrašnjost i regrutuju
svakog pripadnika kulta na kojeg naiđu.“ „Hoće li posao trpeti ako toliko
ljudi pošaljemo iz Boktora?“ „Snaći ćemo se, veličanstvo“, umiri je Šiljak.
„Skratićemo malo završnu godinu na akademiji, a diplomce ćemo obučavati
na licu mesta.“
„Onda neka tako i bude“, odluči kraljica. „Sve ih izbaci. Pronađi sve
pripadnike kulta u Boktoru i razdvoj ih. Pošalji ih na najbednije moguće
poslove i neka od jednog do drugog ne bude manje od pedeset liga. Nema
izuzetaka, iznenadnih bolesti i preobraćanja.
Dodeli svakome neko zaduženje, a onda se postaraj da to i urade.
Hoću da svaki pripadnik Belarovog kulta koji nam se uvukao u
obaveštajnu službu do večeri napusti Boktor.“
„Sa zadovoljstvom, Porena“, reče Šiljak. „Nego, kad sam već tu, onaj
nadrački trgovac Jarblek vratio se iz Jar Nadraka i ponovo hoće da s tobom
razgovara o lososu. Ko o čemu, taj o ribama.“
Dvanaesto poglavlje

DIZANJE ČEREČKE FLOTE na vrh istočne litice oteglo se na čitave

dve nedelje i kralj Rodar je bio vidno uznemiren tolikom sporošću.
„Znali ste da će ovo potrajati, Rodare“, reče mu Se’Nedra dok je huktao i
preznojavao se,hodajući gore-dole i bacajući uznemirene poglede ka
kamenom zidu. „Zašto se toliko nervirate?“ „Zato što su nam brodovi sad na
otvorenom, Se’Nedra“, brecnu se on, „a nemoguće ih je sakriti ili zamaskirati
dok traje dizanje. Oni su ključni za naš pohod i ako neko s druge strane
sabere dva i dva, lako bi nam se moglo desiti da umesto na Tule nabasamo
na sve Angarake.“ „Previše se sekirate“, reče ona. „Čo-Hag i Korodulin sad
tamo žare i pale sve u šesnaest. ’Zakat i Taur Urgas imaju pametnija posla
nego da razmišljaju šta se dešava na litici.“ „Mora de je mnogo lepo biti
toliko bezbrižan“, zlobno će on.
„Budite dobri, Rodare“, odgovori ona.
General Varana, još odeven u tolnedransku odoru, dohram a do njih, a na
licu mu beše onaj tobože snebivljiv izraz, koji je ukazivao na to da opet ima
nekakav predlog.
„Varana“, prasnu Rodar, „zašto niste u uniformi?“ „Zato što zvanično
uopšte nisam ovde, vaše veličanstvo“, mirno odgovori general. „Tolnedra nije
ni na čijoj strani.“ „Svi smo vrlo dobro svesni da je to šarena laža.“ „Ali i
nužnost. Car još održava diplomatske odnose s Taurom Urgasom i ’Zakatom.
Sve bi to palo u vodu da neko vidi tolnedranskog generala kako se šepuri u
uniformi.“ Sačekao je trenutak-dva.
„Da li bi jedan mali predlog uvredio vaše veličanstvo?“, upita.
„Zavisi od predloga“, odbrusi Rodar, ali se ugrize za usnu i odmah se
izvini. „Oprostite mi, Varana. Od ovog zastoja sam sav na tri ćoška. Šta ste
hteli da predložite?“
„Zar ne mislite da je došlo vreme da se štab prebaci na vrh litice? Sigurno
ćete hteti da sve teče glatko kad veći deo pešadije bude gore, a obično je
potrebno nekoliko dana za uhodavanje.“ Kralj Rodar je gledao kako se
čerečka gali ja polako diže uz kamenu liticu. „Ja se u tome voziti neću,
Varana“, reče savršeno mirnim glasom.
„Potpuno je bezbedno, vaše veličanstvo“, ubeđivao ga je Varana. „I sam
sam nekoliko puta išao gore-dole. Čak se i gospa Polgara jutros popela
dizalicom.“ „Polgara uvek može da odleti ako nešto krene naopako“, na to će
Rodar. „Ja nemam njene moći. Možete li da zamislite kolika bi se rupa
napravila kad bih pao s onolike visine?“ „Drugi način je mnogo teži, vaše
veličanstvo. S vrha litice se spUsta nekoliko jaruga. Malo smo ih raskrčili da
bi konji mogli da prođu, ali i dalje su prilično strm e.“ „Malo znojenja me
neće ubiti.“ Varana sleže ramenima. „Kako god vaše veličanstvo izvoljeva.“
„Ja ću vam praviti društvo, Rodare“, razdragano se javi Se’Nedra.
On je sumnjičavo pogleda.
„Ni ja ne verujem mašinama“, priznala mu je. „Odoh da se presvučem pa
možemo da krenemo.“ „Zar si mislila da danas idemo gore?“, ojađeno će on.
„A što bismo odlagali?“
„Znam bar tuce razloga.“
Ispostavilo se da je izraz „prilično strme“ bio debelo ublažavanje pravog
stanja stvari. „Strmoglave“ bi bilo mnogo primerenije.
Nagib je bio toliki da jahanje nije dolazilo u obzir, mada su duž najtežih
uspona bila razapeta užad kako bi se olakšalo penjanje.
Se’Nedra, odevena u kratku drijadsku tuniku, verala se vešto kao
veverica. Kralj Rodar je, međutim , napredovao mnogo sporije.
„Prestanite da ječite, Rodare“, rekla mu je posle otprilike sat vremena
pentranja. „Zvučite kao bolesna krava.“ „Nepravedna si prema meni,
Se’Nedra“, prošištao je, zastavši da otre znoj s lica.
„Nisam ni tvrdila da ću biti pravedna“, odgovorila mu je, obešenjački se
smejuljeći. „Hajde, čeka nas dug put“, dodala je i za tili čas se uzverala još
pedesetak metara.
„Baš si mogla nešto i da obučeš“, nabusito je prodahtao gledajući za
njom. „Prave dame ne pokazuju noge.“ „Šta fali mojim nogama?“
„Otkrivene su, eto šta im fali.“
„Ne budite tolika cepidlaka. Ovako mi je udobnije. Samo to je važno.
Idete li ili ne?“
 Rodar ponovo zaječa. „Zar nije vreme ručka?“
„Malopre smo ručali.“
„Stvarno? Vać sam zaboravio na to.“
„Vi zaboravite poslednji obrok još pre nego što počiste mrve sa stola.“
„Tako ti je to s debeljanima, Se’Nedra.“ Uzdahnuo je. „Poslednji obrok je
prošlost. Važan je jedino onaj naredni.“ Ojađeno je pogledao ka sledećem
usponu i ponovo zaječao.
„Sami ste hteli da idete ovim putem“, bezdušno ga je podsetila.
Sunce je već uveliko tonulo ka zapadu kad su izbili na vrh. Dok je kralj
Rodar pokušavao da dođe sebi, Se’Nedra stade da se znatiželjno osvrće. Duž
vrha litice bila je podignuta prilično dugačka i velika tvrđava. Kroz otvorenu
kapiju video se čitav niz manjih zidova, a ispred svakog je zjapio šanac pun
kočeva i trnja. Bilo je tu i nekoliko velikih spremišta, a iza manjih zidova
ređali su se nizovi šatora za smestaj vojske.
Sve je toliko vrvelo od užurbanosti da je čitavu visoravan obavijao oblak
prašine. Kroz kapiju je na iznurenim konjima upravo prolazila grupa algarskih
konjanika u osmuđenoj odeći, a svega nekoliko minuta kasnije odande je
izjahao odred mimbratskih vitezova u bleštavim oklopima. Barjaci su im se
vijorili s kopalja, a potkovice njihovih paripa kloparale su po kamenu dok su
odlazili u potragu za novim gradovima koje treba razoriti.

Ogromne dizalice na rubu litice škripale su i cvrčale od težine čerečkih

brodova, a unutar zidina se nazirao ostatak flote, koji je tu čekao selidbu do
gornjeg toka reke Mardu, otprilike pedeset liga odatle.
Polgara, Durnik i Barak pođoše da požele dobrodošlicu princezi i
prućenom dreznijskom kralju.
„Kakav je bio uspon?“, upita veliki Čerek.
„Užasan“, prošišta Rodar. „Ima li ovde nečega za jelo? Smršao sam bar
deset kila.“
„Ne vidi vam se“, na to će Barak.
„Toliko naprezanja nije zdravo za tebe, Rodare“, reče Polgara zadihanom
vladaru. „Što si se toliko zainatio?“ „Zato što imam užasan strah od visine“,
odgovori Rodar. „Radije bih se deset puta popeo istim ovim putem nego da
me dižu onom skalamerijom. Koža mi se naježi i od same pomisli na onoliku
prazninu pod sobom.“ Barak se na to naceri. „To je baš mnogo naježene
kože.“ „Molim vas, dajte mi nešto da jedem“, zavapio je Rodar.
„Može li hladna piletina?“, dobrodušno će Durnik pružajući mu pečeni
batak.
„Odakle ti piletina?“, kliknu Rodar i dočepa onaj batak.
„Doneli je Tuli“, reče kovač.
„Tuli?“, zaprepasti se Se’Nedra. „Šta Tuli rade ovde?“ „Došli su da se
predaju“, odgovori Durnik. „Čitava sela već nedelju dana dolaze ovamo.
Priđu ivici jarka oko utvrđenja i onda sednu i čekaju da ih neko zarobi.
Veoma su strpljivi. Ponekad prođe i po čitav dan pre nego što neko nađe
dovoljno vremena da ih zarobi, ali njima to kao da ne smeta.“ „A zašto žele
da budu zarobljeni?“, upita ga Se’Nedra.
„Zato što ovde nema Grolima“, objasni joj Durnik. „Nema Torakovih
žrtvenika i obrednih noževa. Izgleda da je Tulima draže da budu zarobljenici
nego da ostanu tamo. Uposlili smo ih na građevinskim radovima. Dobri su
radnici ako ima ko da ih nadzire.“ „Da li je to pametno?“, upita Rodar, punih
usta. „Možda među njima ima uhoda.“ Durnik klimnu glavom. „Znamo“, reče,
„ali time se obično bave Grolimi. Prosečan Tul nije dovoljno promućuran da
bi bio uhoda, tako da ovi moraju to da preuzmu na sebe.“
Rodar zapanjeno spusti batak. „Pustili ste Grolime u utvrđenje?“ „Ništa
strašno“, na to će Durnik. „Tuli znaju ko su među njima Grolimi, tako da smo
ih pustili da sami to reše između sebe. Obično ih odvedu otprilike kilom etar
i nešto niz liticu pa ih bace dole.
U početku su to hteli da rade ovde, ali su ih njihovi stari upozorili da
zaista ne bi bilo lepo da bacaju Grolime na ljude koji rade u podnožju, pa
zato sad to rade tamo gde nikome ne smetaju. Baš su ti Tuli jedan vrlo
uviđavan narod. Gotovo da ih čovek zavoli.“ „Izgoreo ti je nos, Se’Nedra“,
reče Polgara princezici. „Zar ti nije palo na pam et da poneseš šešir?“ „Od
šešira me zaboli glava“, odgovori ova i sleže ramenima. „A i neće mi nos
otpasti od malo opekotina.“
„Moraš misliti na svoj izgled, mila“, podseti je Polgara. „Kakva je to
kraljica kojoj se ljušti nos?“
„Ništa ne brinite, gospo Polgara. Pa vi to možete da sredite, zar ne? Znate
već...“ Se’Nedra rukom napravi pokret koji je trebalo da izgleda magijski.
Polgara joj samo uputi leden pogled.
Uto im se pridružiše i kralj Aneg od Čereka i plećati Rivanski Čuvar.
„Jesi li uživao u usponu?“, upita prvi Rodara.
„Hoćeš li ti da uživaš u razbijenom nosu?“, odbrusi ovaj.
Kralj Aneg se grohotom nasmeja. „Vidi,vidi“, reče, „što je neko danas
džangrizav! Dobio sam vesti od kuće i mislim da ćeš se makar malo
oraspoložiti kad ih čuješ.“
„Depeša?“, prostenja Rodar jedva se uskobeljavši na noge.
Aneg klimnu glavom. „Stigla je odozdo dok si se ti pentrao uz jarugu.
Nećeš verovati šta se tarno izdešavalo.“ „Da čujem.“
„Ali ozbiljno ti kažem da nećeš moći da veruješ.“ „Gukni, golube.“
„Stiže nam pojačanje. Izlena i Porena su poslednjih nedelja bile veoma
vredne.“
Polgara ga prostreli pogledom.
„Da budem iskren“, nastavi Aneg i podiže uredno presavijenu poruku,
„uopšte nisam bio siguran da Izlena ume da čita i piše dok nisam dobio ovo.“
„Ne zagonetaj, Aneže“, reče mu Polgara. „Šta su to naumile naše dame?“
„Izgleda da su se posle našeg odlaska pripadnici kulta medveda prilično
probahatili. Grodeg je verovao da je to pravi trenutak da preuzme vlast.
Počeo je da se šepuri po Val Alornu, a ispostavilo se da su se pripadnici
kulta uvukli u redove dreznijske obaveštajne službe. Izgleda da je to nešto
što su godinama pripremali. Elem, Porena i Izlena su počele da se dopisuju i
kada su shvatile kako sasvim malo nedostaje da Grodeg preuzme vlast u oba
kraljevstva, odlučile su da nešto preduzmu. Porena je sve njegove ljude
uklonila iz Boktora tako što ih je poslala na najodvratnija mesta kojih je
mogla da se seti, dok ih je Izlena regrutovala - i to sve do poslednjeg - i
poslala ih brodom da se pridruže našoj vojsci.“ „Molim?‘“ zagrcnu se Rodar.
„Neverovatno, zar ne?“ Aneg se široko osmehnu. „Najbolje je od svega
što je Izlena uspela da uradi ono što ja nikada ne bih mogao. Žene obično
nisu upoznate s finim sitnicama pri hapšenju plemića i sveštenika, kao što su
dokazi i tome slično, tako da će ono što bi meni grdno zamerili kod nje s
osmehom pripisati neznanju. Naravno, moraću da se izvinim Grodegu, ali tek
kad sve bude gotovo. Svi članovi kulta biće ovde i neće imati ni najmanjeg
razloga da se vrate kući.“ Rodar se nasmeši jednako zlobno. „Kako je
Grodeg to primio?“ „Bio je van sebe. Verovatno mu je Izlena sve lično
saopštila.
Ponudila mu je da bira između rata i tamnice.“ „Pa ne možeš Belarovog
prvosveštenika baciti u tamnicu“, začudi se Rodar.
„Izlena to nije znala, a Grodeg je znao da ona to ne zna. Našao bi se taj
okovan u najzabačenijoj ćeliji pre no što bi iko stigao da joj objasni da se to
ne sme. Zamislite samo moju Izlenu kako tom matorom torokalu postavlja
uslove.“ Anegov glas beše ispunjen snažnim ponosom.
Kralj Rodar ga lukavo pogleda. „U ovom će pohodu pre ili kasnije biti i
vrlo ozbiljnih bitaka“, reče.
Aneg klimnu glavom.
„A pripadnici kulta medveda ponose se svojim borilačkim umećem, zar
ne?“ Aneg ponovo klimnu i još se šire osmehnu.
„Biće to sjajni jurišnici, zar ne?“
Anegov osmeh postade jednako zloban.
„Sigurno će pretrpeti velike gubitke“, nagovesti dreznijski kralj.
„Ali sve je to zarad viših ciljeva“, nedužno će Aneg na to.
„Ako ste vas dvojica završili s naslađivanjem, mislim da je krajnje vreme
da se princeza skloni sa sunca“, obrati se Polgara dvojici nacerenih vladara.
Utvrđenje na vrhu litice vrvelo je i narednih nekoliko dana.
Čak i nakon što su podignuti i poslednji čerečki brodovi, Algari i
Mimbrati nastavili su da haraju po tulskoj zemlji. „U krugu od pedeset liga
nema više ni vlati pšenice“, obavestio je Hetar vojskovođe. „Moraćemo da
nastavimo dalje ukoliko želimo da pronađemo nešto što može da gori.“ „Jeste
li susreli mnogo Murga?“, upita Barak orlolikog Algara.
„Nekolicinu“, odgovori ovaj i sleže ramenima. „Ništa vredno pomena, ali
svaki čas smo naletali na ponekog.“ „Kako napreduje Mandoralen?“
„Već ga nekoliko dana nisam video“, reče Hetar. „Silan dim se dizao iz
pravca u kome je otišao, tako da verujem da je imao pune ruke posla.“
„Kakva im je unutrašnjost zemlje?“, upita kralj Aneg.
„Nije loše kad se prođe pobrđe. Doduše, tulsko kraljevstvo je u okolini
litice vrlo negostoljubivo.“
„Šta podrazumevaš pod negostoljubivim? Pa tuda ću morati da prođem sa
svojim brodovima.“
„Kamen, pesak, pokoji žbun i ni kap vode“, odgovori Hetar, „a vruće je
kao u peći.“
„E baš ti hvala“, na to će Aneg.
„Pa sami ste me pitali“, reče mu Hetar. „A sada moram da vas napustim.
Treba mi odmoran konj i još nekoliko baklji.“ „Zar ćeš opet u pohod?“, upita
Barak.
„Moram nekako da ubijem vreme.“
Kad se i poslednji brod našao na vrhu litice, dreznijske dizalice počeše da
prebacuju tone hrane i opreme. Skladišni prostor u utvrđenju uskoro je bio
krcat namirnicama. Tulski zarobljenici pokazali su se kao neprocenjivo
blago, pošto su bez ijedne žalbe ili ustezanja nosili sve što im se naredi.
Njihova gruba lica toliko su zračila otvorenom zahvalnošću i željom da
udovolje Se’Nedri da ih je bilo prosto nemoguće mrzeti, iako su zvanično bili
iz neprijateljskog tabora. Malo-pomalo, princeza je otkrivala koliko je
stravičan bio život tih ljudi. Među njima nije bilo porodice čijih nekoliko
članova nije završilo pod grolimskim noževima. Žrtvovani su bez pravila -
muževi i žene, deca i roditelji - tako da je najviši cilj u životu svakog Tula
bio da po svaku cenu izbegne takvu sudbinu.
Neprestani strah izbrisao je u njima i poslednji trag ljudskog saosećanja.
Živeli su otuđeno, bez ljubavi i prijateljstva, bez ijednog drugog osećanja
osim stalne strepnje i straha. Nezajažljivost po kojoj su Tulanke bile čuvene
nije imala nikakve veze s pohotom.
Bio je to samo nagon za opstankom. Uspevale su da izbegnu nož tako što
su uvek bile trudne. Njima nije upravljala požuda, nego strah - strah koji je u
njima ubijao sve ljudsko.
„Kako mogu da žive tako?“, ljutito je upitala princeza gospu Polgaru kad
su se jednom vratile u svoje odaje u stambenom delu utvrđenja. „Zašto se
lepo ne pobune i ne isteraju Grolime?“ „A ko bi podigao tu bunu,
Se’Nedra?“, mirno će Polgara. „Tuli znaju da ima Grolima koji mogu da
pročitaju tuđe misli s manje napora nego ti pismo. Svako ko makar počne da
razmišlja o bilo kakvom otporu za tili čas bi se našao na žrtveniku.“ „Ali to
nije život“, pobuni se Se’Nedra.
„Možda ćemo to uspeti da promenimo“, reče Polgara. „Na neki način, ovo
što radim o nije samo u korist zapada, već i za dobrobit svih Angaraka. Ako
pobedimo, oni će se osloboditi od Grolima.
Možda nam isprva neće biti zahvalni, ali s vremenom će početi to da
cene.“
„A što nam ne bi bili zahvalni?“
„Zato, mila, što ćemo pobediti samo ako ubijemo njihovog boga.
 Za tako nešto bi ti malo ko zahvalio.“
„Ali Torak je čudovište.“
„I dalje je on njihov bog“, odgovori Polgara. „Takav gubitak je veoma
teška i duboka povreda. Pitaj Ulge kako je to živeti bez boga.
U1 je već pet hiljada godina njihov bog, a oni se još sećaju kako im je
bilo pre nego što ih je prihvatio.“
„Pobedićemo, zar ne?“, iznenada upita princeza, dopustivši svim svojim
strahovima da izbiju na površinu.
„Ne znam, Se’Nedra“, tiho odgovori Polgara. „Niko to ne zna - ni ja, ni
Beldin, ni moj otac, pa čak ni Aldur. Možemo samo da pokušamo.“
„A ako izgubimo?“, uplašenim će glasom princeza.
„Bićemo porobljeni, baš kao što su Tuli sada“, reče Polgara. „Torak će
postati vrhovni bog i kralj celog sveta. Ostali bogovi biće prognani, a mi
ćemo svi ostati na milost i nemilost Grolimima.“ „Neću da živim u takvom
svetu“, izjavi Se’Nedra.
„Nikome se to ne mili.“
„Jesi li ikada videla Toraka?“, iznenada će princeza.
Polgara klimnu glavom. „Jednom ili dvaput. Poslednji put je to bilo kod
Vo Mimbra, uoči dvoboja s Brandom.“
„Kakav je?“
„On je pre svega bog. Ima neverovatnu snagu uma. Kad ti se obrati,
moraš da ga slušaš, a kada ti naredi nešto, moraš to da izvršiš.“
„Ti sigurno ne moraš.“
„Mislim da me nisi razumela, mila.“ Polgarino se lice uozbilji, a predivne
joj oči postadoše nedokučive kao mesec. Naizgled nesvesno je podigla
Eranda sebi u krilo. Dete joj se osm ehnu i, kao i uvek, podiže ručicu da
dotakne onaj njen beli pramen na čelu. „Torakovom glasu prosto ne možeš da
se odupreš“, nastavila je. „Svesna si da je izopačen i zao, ali kada ti se on
obrati, od tvoje volje ne ostane ti ni mrvica i znaš samo za strah.“ „Ali ti se
sigurno nisi plašila.“
„I dalje ne razumeš. Naravno da jesam. Svi smo se plašili, pa čak i moj
otac. Moli se da nikada ne upoznaš Toraka. Nije ti to neki tamo nadobudni
Grolim kao Čamdar ili podmukli stari čarobnjak kao Ktučik. On je bog.
Užasno je unakažen i neopisivo ozlojeđen.
Jednom mu je uskračeno nešto što je očajnički želeo, nešto toliko duboko
da ljudski um to ne može ni da pojmi, i on je od toga poludeo. Nije to ludilo
Taura Urgasa, koji je uprkos svemu i dalje ljudsko biće. Torakovo ludilo je
ludilo boga - ludilo bića koje može da otelotvori svoje izopačene zamisli.
Jedino mu se Kugla može odupreti. Ja bih možda uspela da izdržim neko
vreme, ali ako me napadne svom snagom, na kraju bih morala da mu dam ono
što želi, a to što on želi od mene toliko je strašno da mi se ne mili ni da
razmišljam o tome.“
„Mislim da vas baš i ne razumem, gospo Polgara.“ Garionova tetka se
zagleda u sićušnu devojčicu. „Možda zaista ne razumeš“, reče. „To sigurno
ima nekakve veze s delom prošlosti koje Tolnedransko udruženje istoričara
uporno izbegava. Sedi, Se’Nedra, pa ću pokušati da ti objasnim.“ Princezica
sede na klupicu. Polgara je bila nekako čudna - tiha i neobično zamišljena.
Prigrlila je Eranda i naslonila obraz na njegove plave uvojke, kao da je dodir
s dečačićem smiruje. „Postoje dva Proročanstva, Se’Nedra“, počela je da
objašnjava. „Međutim, doći će vreme kad će postojati samo jedno. Sve što je
bilo, što jeste i što će biti postaće deo onog Proročanstva koje ostane. Svaki
čovek, svaka žena i svako dete imaju dve moguće sudbine. Kod nekih su one
gotovo istovetne, ali u mom slučaju postoji suštinska razlika.“ „Ne
razumem.“ „Po Proročanstvu kome mi služimo - onome koje nas je dovelo
ovamo - ja sam čarobnica Polgara, Belgaratova kći i Belgarionova
zaštitnica.“ „A po drugom?“ „Po drugom sam Torakova nevesta.“ Se’Nedra
ostade bez daha.
„Sad ti je jasno zašto se bojim“, nastavila je Polgara. „Plašim se Toraka
još otkako mi je otac objasnio sve ovo kad sam bila otprilike kao ti sada. Ne
bojim se ja toliko njega samog, nego toga što znam da će ukoliko popustim -
ukoliko Torakova volja nadjača moju - Proročanstvo kome mi služimo
izgubiti. On tada neće dobiti samo mene, nego i čitavo čovečanstvo. Kada me
je kod Vo Mimbra pozvao, osetila sam - mada samo na trenutak - neizrecivu
potrebu da mu pritrčim. Ipak sam uspela da mu se oduprem.
Nikada mi u životu ništa nije bilo toliko teško. Međutim, upravo ga je
moj prkos doveo do dvoboja s Brandom, pošto je samo u tom dvoboju moć
Kugle mogla da se upotrebi protiv njega. Otac je stavio sav ulog na snagu
moje volje. Stari Vuk je ponekad izvrstan kockar.“ „Znači, ako...“ Se’Nedra
nije to mogla ni da izgovori.
„Ako Garion izgubi?“, dovršila je Polgara njenu misao, i to toliko mirno
da je bilo jasno da je mnogo puta razmatrala tu mogućnost. „Onda će Torak
ponovo zatražiti ruku svoje neveste, a na svetu više neće biti ničega što bi
moglo da mu se suprotstavi.“ „Radije bih umrla“, izusti princeza.
„I ja bih, Se’Nedra, ali mislim da mi ta mogućnost neće stajati na
raspolaganju. Torakova je snaga volje toliko veća od moje da bi lako mogao
da u meni ubije želju za smrću. Ako se to dogodi, verovatno ću biti van sebe
od sreće što sam njegova izabranica, mada će jedan deo mene nastaviti da
vrišti od užasa tokom bezbrojnih vekova koji slede.“ Kakva strašna misao.
Princeza ne mogaše da izdrži, nego se baci na kolena, pa prigrli Polgaru i
Eranda i briznu u plač.
„Hajde, hajde, nemaš potrebe za suzama, Se’Nedra“, nežno će Polgara,
jednom rukom milujući uplakanu devojčicu po glavi.
„Garion još nije stigao do Grada Beskrajne Noći, a Torak i dalje spava.
Imamo još malo vremena. Ko zna, možda ćemo na kraju čak i da pobedimo.“
Trinaesto poglavlje

ZBIVANJA U UTVRĐENJU naglo su se ubrzala čim je okončano dizanje

čerečke flote. Pešadijske jedinice kralja Rodara počeše da pristižu iz logora
kraj Aldurove reke i da se odmah penju strmim jarugama, dok su redovi kola
krcatih hranom i opremom čekali da se njihov tovar dizalicama prebaci duž
kilometar i po visokog bazaltnog zida. Mimbratske i algarske prepadne grupe
nastavile su da pre zore odlaze u potragu za nepoharanim gradovima i
usevima. Pljačkaški pohodi, divljačka pustošenja slabo branjenih naselja i
stravični požari na žitnim poljima konačno su podboli trome Tule na jadne
pokušaje otpora. Nihova je vojska uredno odlazila na mesta poslednjih
mimbratskih napada, ali je tamo uvek stizala sa zakašnjenjem od nekoliko
sati ili čak dana, tako da su zaticali samo dogorele ruševine, mrtve stražare i
isprepadano i opljačkano stanovništvo; ili su, ako su pak hteli da stanu na put
hitrim Algarima, nalazili jedino spaljenu zemlju. Uljezi su nastavljali da
haraju, a očajnički pokušaji branilaca da ih spreče u tome ostali su potpuno
jalovi.
Tulima nije ni palo na pamet da napadnu utvrđenje iz kog su napadači
dolazili, a i ako jeste, brzo su odbacili to rešenje. Oni jednostavno nisu bili u
stanju da se nose s takvim poduhvatom, nego su radije jurcali unaokolo,
pratili tragove i ogorčeno zamerali i jednim i drugim svojim saveznicima što
im ne pružaju više podrške.
’Zakatovi Malorijci su uporno odbijali da se maknu iz svojih logora oko
Tul Zelika, dok su Murzi Taura Urgasa u ime angaračkog jedinstva nekoliko
puta projahali južnim krajevima, mada je kralj Rodar iskreno sumnjao da se
tu radilo samo o strateškoj preraspodeli snaga. Kada je u blizini utvrđenja
uhvaćeno nekoliko murških izviđača, uvedene su svakodnevne patrole sa
zadatkom da čitavu oblast očiste od radoznalaca. Dreznijski kopljanici i
tolnedranski legionari na smenu su pretraživali suve, ispucale doline u
okolini, a algarski su se konjanici - da bi se tobože opustili posle palilačkih
pohoda - silno zabavljali igrom koju su nazvali „lov na Murge“. Malo-malo
pa su odlazili u obilazak okoline, nedužno ističući kako zarad bezbednosti
utvrđenja žrtvuju svoje vreme za odmor.
Naravno, nikoga nisu uspeli da zavaraju.
„Redovni obilasci su zaista neophodni, Rodare“, bio je uporan kralj Čo-
Hag. „Moja deca samo obavljaju svoju svetu dužnost.“ „Dužnost?“, frknu
Rodar. „Stavi Algara na konja i pokaži mu brdo iza kojeg još nije zavirio i za
tili čas će taj naći izgovor da ode da vidi šta ima iza.“
„Prestrog si prema nama“, reče Čo-Hag, praveći se da je duboko
povređen.
„Samo vas dobro poznajem.“
Se’Nedra i njene dve drugarice kiselo su posmatrale dolaske i odlaske
razdraganih Algara. Za razliku od Arijane, koja je bila malo mirnijeg duha i,
kao i sve Mimbratkinje, navikla da sedi i strpljivo čeka dok se muškarci
zabavljaju napolju, Garionovoj je rođaki Adari taj pritvor i te kako teško
padao. Kao prava Algarka, imala je urođenu potrebu da oseća vetar na licu i
čuje grmljavinu kopita.
Uskoro je postala džangrizava i počela da neprestano uzdiše.
„Pa, moje dame, šta ćemo danas da radimo?“, vedro je upitala Se’Nedra
jednog dana nakon doručka. „Kako da prekratimo vreme do ručka?“
Izgovarala je reči prenaglašeno, pošto je očigledno sve već bila smislila.
„Možemo sitan vez da vezemo“, predloži Arijana. „Tako ćemo prste svoje
i oči lepo zabaviti, dok nam usne i umovi za razgovor budu slobodni.“
Adara samo duboko uzdahnu.
„Ili bismo pak mogle da moga dragana gledamo dok kmetove uči
umetnosti borenja.“ Uvek je nalazila nekakav izgovor kako bi bar pola dana
mogla nesmetano da pilji u Leldorina.
„Nisam sigurna da bih ponovo bila u stanju da celoga dana gledam
gomilu muškaraca koji iz luka gađaju plast sena“, otrovno se oglasi Adara.
Se’Nedra shvati da je krajnje vreme da prekine prepirku. „A mogle bismo
i u obilazak“, predloži vragolasto.
„Se’Nedra, bar deset puta smo obišle svako spremište i svaki šator u
utvrđenju“, jetko će Adara, „i ako mi neki ljubazni postariji vojnik ponovo u
tančine objasni kako radi katapult, mislim da ću ga ubiti.“ „Da, ali nismo
obišle ostala utvrđenja, zar ne?“, lukavo će princeza. „Zar ne smatrate da je
to i naša dužnost?“ Adara je prvo iznenađeno pogleda, a onda joj se licem
razvuče osmeh. „Pa naravno“, složila se. „Nije mi jasno kako nam to ranije
nije palo na pamet. Baš smo bile nemarne, zar ne?“ Arijana se zabrinuto
namršti. „Verujem da bi kralj Rodar tome naumu mnogu manu pronašao.“
„Rodar nije tu“, reče Se’Nedra. „Otišao je s Fulrahom da vrše popis robe.“
„Gospa Polgara nam to jam ačno dopustila ne bi“, pokušala je ponovo
Arijana, ali joj se po glasu primećivalo da je počela da popušta.
„Ona je na sastanku s čarobnjakom Beldinom“, podseti je Adara, a oči su
joj se već vragolasto caklile.
Se’Nedra se osmehnu. „Drugim rečima, drage moje, ostale smo
prepuštene same sebi.“
„Ali karaće nas grdno kad vratile se budemo“, na to će Arijana.
„A mi ćemo da obesimo noseve“, zakikota se Se’Nedra.
Četvrt sata kasnije, princeza i njene dve drugarice, odevene u algarska
jahaća odela od meke crne kože, prođoše kroz kapiju glavnog utvrđenja. Sa
njima je bio i Olban, najmlađi sin Rivanskog Čuvara. Njemu se njihov naum
uopšte nije dopao, ali Se’Nedra mu nije dala vremena ni da razmisli, a kamoli
da pošalje poruku nekome ko bi očas posla mogao da im osujeti izlet. Bio je
veoma zabrinut, ali je, kao i uvek, bespogovorno pratio m alu rivansku
kraljicu.
Rovovi sa šiljcima bili su veoma zanimljivi, ali rov je ipak samo rov i
zaista bi retko ko našao iskreno zadovoljstvo u proučavanju umetnosti
kopanja.
„Vrlo lepo“, veselo reče Se’Nedra dreznijskom kopljaniku koji je
stražario na velikoj gomili zemlje. „Izvrsni šanci. A tek ovi čudesno oštri
kočevi...“ Osvrnula se ka jednoličnom predelu ispred utvrđenja. „Odakle
vam drvo za njih?“ „Dovezli su ga Sendari, vaše veličanstvo“, odgovori
stražar. „Mislim da su ga nabavili na severu. Tuli su sve to lepo isekli i
naoštrili.
Prave odlične kočeve ako im čovek lepo objasni šta hoće.“ „Zar nije
ovuda pre jedno pola sata prošla konjička patrola?“ prekide ga Se’Nedra.
„Jeste, vaše veličanstvo. Bio je to plem eniti H etar od Algarije s
nekolicinom svojih ljudi. Otišli su onuda“, reče stražar i pokaza ka jugu.
„Lepo“, na to će Se’Nedra. „Ako nas neko bude tražio, reci da smo otišle
s njima. Vratićemo se za nekoliko sati.“ Stražaru se to uopšte nije dopalo, ali
Se’Nedra požuri da predupredi svaki prigovor. „Hetar je rekao da će nas
čekati kod najjužnijeg utvrđenja“, reče, pa se obrati svojoj družini. „Ne
dopustimo da nas dugo čeka. Vi ste se, drage moje, zaista predugo
presvlačile.“ Uputila je stražaru ljubak osmejak. „Znate već kako to ide“,
reče mu. „Jahaće odelo mora da bude tip-top, a svaka dlaka na svom mestu.
To se ponekad otegne u večnost. Hajdemo, drage moje.
Požurimo, da nam se mili Hetar ne naljuti.“ Budalasto se zakikotala i
obola Plemića u galop.
„Se’Nedra“, zgranuto će Arijana čim su dovoljno odmakle, „pa ti si ga
slagala.“
„Naravno da jesam.“
„Ali to je strašno.“
„Još je strašnije ponovo čitavog dana vesti bele rade na podsuknji“,
odgovori princeza.
Prošle su i poslednja utvrđenja i pojas niskih brda. Iza se prostirala
ogromna dolina, na čijem su se drugom kraju, bar trideset kilometara od njih,
uzdizale sivkastosmeđe, goletne planine. Pojahale su pustim predelom,
osećajući se sićušno u tolikom bespuću.
Njihovi konji izgledali su tek kao mravi u ništavilu.
„Nije mi izgledalo ovoliko daleko“, promrmlja Se’Nedra pošto je
zaklonila oči od sunca ne bi li sagledala drugi kraj doline.
Dno doline bilo je savršeno ravno i tek tu i tamo prošarano niskim
trnovitim žbunjem i oblim kamenjem veličine pesnice.
Konjima su se oko kopita uzdizali oblačići žućkaste prašine. Iako je bilo
tek rano prepodne, sunce je već nemilosrdno pržilo. Vazduh je treperio od
vreline, tako da je izgledalo kao da sivkastozeleno grmlje poigrava, iako ne
beše ni daška vetra.
Bilo je sve vrelije. Nigde na vidiku nije bilo ni kapi vode, a znoj se
takoreći odmah sušio na sapima njihovih zadihanih konja.
„Mislim da bismo mogle da počnemo da razmišljamo o povratku“, reče
Adara. „Nikada nećemo stići do onih brda na drugom kraju doline.“ „U pravu
je, vaše veličanstvo“, složi se Olban. „Već smo se previše udaljili.“ Se’Nedra
zaustavi Plemića, a ovaj odmah obori glavu kao da je potpuno iscrpljen. „Ma
prestani da se prenemažeš“, opomenu ga ona. Uopšte joj se nije dopadao
razvoj događaja. „Bilo bi lepo kad bismo našli neko senovito mesto“, reče.
Usne joj behu suve, a sunce kao da ju je tuklo po nezaštićenom temenu.
„Predeo ovaj ne obiluje preimućstvom takvim, princezo“, reče Arijana,
zagledana u pustoš koja ih je okruživala.
„Da li se iko setio da ponese vodu?“, upita Se’Nedra dok je maramicom
brisala znoj s čela.
Nije.
„Možda bi zaista trebalo da se vratimo“, nevoljno je rekla. „Tamo ionako
nema ničega.“
„Neko ide“, oštro izgovori Agara i pokaza ka grupi konjanika koja je
upravo izašla iz jaruge prikrivene brežuljkom, otprilike kilom etar i po od
njih.
„Murzi?“, izusti Olban, a ruka mu sama polete ka maču.
Adara zakloni oči od sunca i pažljivo se zagleda u konjanike.
„Ne“, reče. „To su Algari. Vidi se po tome kako jašu.“ „Nadam se da
imaju vodu“, reče Se’Nedra.
Desetak Algara galopiralo je pravo prema njima, dižući oblak prašine oko
sebe. Adara se iznenada zagrcnu i preblede.
„Šta je bilo?“, upita je Se’Nedra.
„S njima je i Hetar“, procedi Algara.
„Kako si ga prepoznala s ovolikog rastojanja?“ Adara se ugrize za usnu,
ali ne reče ni reč.
Hetar je bio van sebe od besa kad je zaustavio konja. „Šta vi radite
ovde?“, oštro upita. Zbog kukastog nosa i crnog perčina izgledao je nekako
divlje, zastrašujuće.
„Malo smo izjahale, Hetare“, veselo će Se’Nedra, trudeći se da ne obori
pogled.
On kao da je nije čuo. „Jesi li ti šenuo, Olbane?“, strogo je upitao mladog
Rivanca. „Zašto si dozvolio damam a da napuste utvrđenje?“
„Ja ne mogu da njenom veličanstvu govorim šta da radi“, ukočeno
odgovori ovaj i pocrvene do ušiju.
„Ma, hajde, Hetare“, pobuni se Se’Nedra. „Šta tu im a strašno što smo se
malo izjurcali?“
„Koliko juče smo nedaleko odavde ubili tri Murga“, reče joj Hetar. „Ako
vam je do jurcanja, eno vam utvrđenja pa jurcajte do mile volje. Nemojte bez
zaštite zalaziti u neprijateljsku zemlju.
Bilo je to vrlo budalasto, Se’Nedra. Idemo natrag.“ Lice mu se beše
natuštilo kao olujni oblak i nikome nije bilo ni nakraj pameti da se raspravlja.
„Baš smo i sami hteli to da uradim o“, potišteno promrmlja Adara.
Hetar zabrinuto pogleda njihove konje. „Pa bar si ti Algarka, Adara“,
oštro primeti. „Zar se nisi setila da poneseš vodu za konje?
Kako si samo mogla da bez ikakvih mera predostrožnosti izvedeš konja
napolje po ovakvom vremenu?“
Adarino bledo lice snuždi se još više.
Hetar zgroženo odmahnu glavom. „Napojte im konje“, odsečno je naredio
svojoj pratnji. „Vratićemo ih u utvrđenje. Vaš izlet je završen, devojke.“
Adara se bila sva zacrvenela od stida. Vrpoljila se u sedlu ne bi li nekako
izbegla Hetarov oštar, neumoljiv pogled. Čim joj se konj napio vode, trznula
je uzde i zarila pete u bokove životinje, na šta ova poskoči i ju rn u u smeru
iz kog su došle.
Hetar opsova i jurnu za njom.
„Šta ona to radi?“, upita Se’Nedra.
„Ukor Hetarov gadno je zaboleo našu nežnu družicu“, primeti Arijana.
„Njegovo joj je mišljenje važnije čak i od života.“ „Hetar?“, zaprepasti se
Se’Nedra.
„Zar oko tvoje ne vide kud pogled družice naše često bludi?“, pomalo
iznenađeno će Arijana. „Izgleda da princeza ne gleda mnogo bližnje svoje.“
„Hetar?“, ponovi Se’Nedra. „Pojma nisam imala.“ „Može bit to zato što sam
roda mimbratskoga“, zaključi Arijana. „Gospe naše vične su nalaženju
znakova naklonosti što druge ih junacim a šalju.“ Hetaru je trebalo stotinak
metara da sustigne Adarinog konja.
Istrgao joj je uzde iz ruke i naglo ih cimnuo, a onda ju je oštro zapitao šta
to radi. Adara se osvrtala oko sebe, pokušavajući da sakrije lice.
Uto Se’Nedra uoči nekakav pokret na desetak metara od njih dvoje.
Zaprepašćeno je gledala kako se iz peska između dva kržlja va žbuna izdiže
Murg u oklopu i odbaČuje komad debelog smeđeg platna kojim je dotle bio
pokriven. Strela mu je već bila u ruci.
„Hetare!“, vrisnu Se’Nedra kad Murg podiže luk.
Hetar mu je bio okrenut leđima, ali zato Adara vide šta mu se sprema. U
trenutku očajanja istrže mu iz ruku svoje uzde i nalete svojim konjem na
njegovog, na šta se ovaj zatetura, saplete i pade. Hetar još nije ni dotakao
zemlju, a Adara je već jurnula pravo na Murga.
Nije ni trepnuo kad je odapeo strelu na devojku.
Iako Dosta daleko od njih, Se’Nedra je jasno čula kako se strela zariva u
Adarino telo. Tog se zvuka s užasom sećala do kraja života.
Adara se presamiti i jednom se rukom uhvati za strelu koja joj je štrčala
iz grudi, ali to je nije sprečilo da u punoj brzini pregazi Murga. On pade i
zakotrlja se pod kopitima njenog konja, ali odmah potom žustro ustade i
poteže mač. Međutim, Hetar je već bio kraj njega. Sablja blesnu na suncu.
Murg samo jeknu i pade.
Hetar se, još držeći okrvavljenu sablju u ruci, besno okrete ka Adari.
„Glupačo glupa!“, zaurlao je, ali odmah zaćuta. Njen konj se zaustavio
nedaleko od mrtvog Murga. Ona je klonulo sedela, ruku pritisnutih na grudi,
a crna joj je kosa poput vela pokrivala bledo lice. A onda se sručila na tlo.
Hetar kriknu, pa odbaci sablju i pritrča devojci.
„Adara!“, zavapi princezica, a ruke joj od užasa poleteše prem a licu.
Kada je Hetar okrenuo pogođenu devojku, videlo se kako joj strela štrči iz
grudnog koša i podrhtava u ritm u sve slabijih otkucaja njenog srca.
Kad su im se i ostali pridružili, Hetar je već držao Adaru u naručju i
neutešno gledao njeno bledo lice. „Budalice moja“, mrmljao je u očaju.
„Budalice moja.“ Arijana skoči iz sedla još pre no što joj se konj čestito
zaustavio, pa pritrča Hetaru. „Ne pomerajte je, gospodaru“, oštro mu
zapovedi. „Ta joj strela probuši pluća i s pokretom svakim novim samo će
ranu napraviti grđu.“ „Izvadi je“, procedi Hetar kroza zube.
„Avaj, gospodaru. Time bismo štetu još veću načinili.“ „Ali ne mogu
ovakvu da je gledam.“ Glas mu je bio na ivici plača.
„A ti onda ne gledaj, gospodaru“, odbrusi mu Arijana, pa kleče kraj
Adare i položi ruku na njeno grlo.
„Nije mrtva, zar ne?“, molećivo je upita Hetar.
Arijana odmahnu glavom. „Rana je teška, ali života još ima u njoj.
Zapovedi ljud’ma svojim da časa ne čase no da nosiljku naprave. Družicu
moju dragu moramo odmah na brigu gospi Polgari poveriti, pre no što i
poslednja joj kap života iscuri.“ „Zar baš ništa ne možeš da preduzmeš?“,
prokrklja on.
„Ne ovde, u ovoj žegom spaljenoj pustari, gospodaru. Nemam ni melema
ni alata, a biće da ova rana nadilazi umeće moje. Gospa joj je Polgara sad
jedina nada. Nosiljku, gospodaru. De, poteci!“ Kada je kasnije tog dana
konačno izašla iz Adarine bolesničke sobe, Polgara je bila neraspoložena, ali
joj je zato pogled bio tvrđi od kamena.
„Kako joj je?“, zapita Hetar. Satima je šetkao gore-dole po hodniku
bunkera, zastajući jedino da u nem oćnom besu pesnicom udari grubi kameni
zid građevine.
„Malo je bolje“, odgovori Polgara. „Najgore je prošlo, ali još je veoma
slaba. Pitala je za tebe.“
„Oporaviće se, zar ne?“ U Hetarovom se glasu jasno čuo prizvuk straha.
„Verovatno, ako ništa ne pođe po zlu. Mlada je, a i rana je izgledala
mnogo opasnije nego što je zaista bila. Dala sam joj nešto od čega će biti
vrlo orna za razgovor, ali ne zadržavaj se previše kod nje. Treba joj odmora.“
Polgarin pogled pređe na Se’Nedrino suzam a obliveno lice. „Idi da je vidiš,
ali posle toga dođi u moju sobu, veličanstvo“, reče kruto. „Nas dve moramo
nešto da raščistimo.“ Adarino belo lice bilo je uokvireno šumom tamnosmeđe
kose, koja je sada pokrivala gotovo čitav jastuk. Videlo se da je iznurena,
iako su joj oči bile veoma sjajne, mada pomalo izgubljene. Arijana joj je
sedela kraj uzglavlja.
„Kako si, Adara?“, upita Se’Nedra tihim ali vedrim glasom, kakvim se
ljudi uvek obraćaju bolesnicima.
Adara joj se slabašno osmehnu.
„Da li te boli?“
„Ne“, samrtničkim glasom odgovori Adara. „Ne boli, ali sva sam kao
omamljena. Čudno.“
„Zašto si to uradila, Adara?“, otvoreno je upita Hetar. „Nisi smela onako
da srljaš.“ „Previše se družiš s konjima, gospodaru Ša-dare“, reče mu ona s
osmehom. „Zaboravio si da prepoznaješ osećanja sopstvene vrste.“
„Šta si time htela da kažeš?“, zbunjeno će on.
„Upravo to što sam i rekla. Kad kobila zaljubljeno gleda pastuva, odmah
ti je jasno šta se tu dešava, zar ne? Ali kad se to isto desi ljudima, ti ništa ne
primećuješ.“ Zakašljala se.
„Je li ti dobro?“, zabrinuto upita on.
„Iznenađujuće dobro, s obzirom na to da umirem .“ „Šta to pričaš? Ne
umireš.“
 On se ponovo nasmeši. „Molim te, nemoj“, reče. „Znam šta sledi posle
strele u grudima. Zato sam te i pozvala ovamo. Želela sam da ti još jednom
vidim lice. Odavno ga već gledam.“ „Umorna si“, grubo će on. „Osećaćeš se
bolje kad se naspavaš.“ „Sita ću se naspavati“, tužno odvrati ona, „samo ne
verujem da ću posle bilo šta da osećam. Biće to onaj san iz kog se niko nije
probudio.“
„To je glupost.“
„Naravno, ali i sušta istina.“ Uzdahnula je. „Eto, dragi Hetare, konačno si
uspeo da mi jednom zasvagda umakneš. Ali nisam se predavala. Čak sam
molila Gariona da mi pomogne čarobnjaštvom.“ „Gariona?“
Ona klimnu glavom. „Vidiš li koliko sam očajna bila? Međutim, rekao je
da ne može da mi pomogne.“ Namestila je prezriv izraz lica. „Džaba ti
čarobnjaštvo kad ne možeš njime nekoga da nateraš da se zaljubi.“ „Da se
zaljubi?“, preneraženo ponovi on.
„A o čemu misliš da ti sve vreme pričam? O lepom vremenu?“
Blagonaklono mu se nasmešila. „Ponekad si glup kao točilo.“ On je i dalje
zbunjeno buljio u nju.
„Ne boj se, gospodaru. Uskoro ću prestati da te proganjam i bićeš
slobodan kao ptica.“
„Razgovaraćemo o ovome kad ti bude malo bolje“, ozbiljno odgovori on.
„Nikada meni neće biti bolje. Jesi li ti gluv? Hetare, ja umirem.“ „Ne“, na
to će on. „Istini za volju, ti ne umireš. Polgara nam je rekla da ćeš se
oporaviti.“
Adara brzo pogleda Arijanu.
„Rana tvoja smrtonosna nije, mila moja“, nežno potvrdi Mimbratkinja.
„Svega mi, ti umreti nećeš.“ Adara zažmuri. „Baš nezgodno“, reče dok joj se
krv pela u obraze. A onda je pogledala Hetara. „Izvini. Ne bih ti ni reč rekla
da sam znala da će ovi nadobudni iscelitelji da mi spasu život. Čim ustanem
iz kreveta, vratiću se u svoje pleme i više nikada ti neću dodijavati svojim
budalaštinama.“ Hetar ju je samo gledao, bez ikakvog izraza na licu. „Ne bih
voleo da se to dogodi“, reče i nežno je uhvati za ruku. „Ti i ja treba da
popričamo o koječemu. Sad nije ni vreme ni mesto za to, ali nemoj da bi ti
palo na pamet da mi pobegneš.“ „Ti to samo iz ljubaznosti“, uzdahnu ona.
„Ne. Ozbiljan sam. Sad imam da razmišljam o još nečemu osim 0
ubijanju Murga. Verovatno će mi trebati neko vreme dok se ne saživim s tim,
ali zaista ćemo morati da razgovaramo kad malo razmislim o svemu.“
Ona se ugrize za usnu i pokuša da sakrije pogled. „Kakvu sam gužvu
napravila“, reče. „Da je neko drugi to uradio, ja bih mu se smejala. Zaista bi
bilo bolje da se više nikada ne vidimo.“ „Ne“, odlučno će on, ne ispuštajući
njenu ruku. „Ne bi bilo bolje.
I ne pokušavaj da se sakriješ od mene jer ću te naći, pa makar morao da
svakog konja u Algariji pošaljem da te traži.“ Ona ga zbunjeno pogleda.
„Zar si zaboravila da sam ja Ša-dar? Konji rade ono što im naredim.“
„Nije pošteno“, ljutnu se ona.
On joj se nasmeši. „A pošteno je tražiti od Gariona da na meni primeni
svoje moći?“
„Joj“, reče ona i pocrvene.
„Sad odmor joj treba“, obavesti ih Arijana. „Sutra danak kad osvane,
pričaćete iznova.“
Kad su izašli u hodnik, Se Nedra se okrete ka visokom mladiću pa reče:
„Baš si mogao da joj daš malo više nade, znaš?“ „Još je rano“, na to će on.
„Mi smo uzdržan soj, princezo. Ništa ne govorimo tek reda radi. Adara me
potpuno razume.“ Izgledao je zastrašujuće kao i uvek, sav u crnoj koži,
strogog lica i s perčinom nalik grivi, koji mu je padao preko ramena.
Međutim, pogled kao da mu beše malo blaži, a među obrvama mu se pojavila
majušna bora koja je svedočila o zbunjenosti. „Zar Polgara nije rekla da idete
kod nje?“, upitao ju je, ljubazno je otpravivši.
Se’Nedra ode gunđajući sebi u bradu o potpunoj neuviđavnosti muške
polovine čovečanstva.
Gospa Polgara čekala ju je u svojoj sobi. „Dakle?“, reče čim je princeza
ušla. „Hoćeš li me udostojiti objašnjenja?“ „Šta treba da objasnim?“
„Onu budalaštinu koja Adaru zamalo nije stajala glave.“ „Ne mislite
valjda da sam ja za to kriva?“, ljutnu se Se’Nedra.
„A ko je? Šta ste tražile tamo?“
„Išle smo na izlet. Strašno je dosadno povazdan čamiti u ovom
kazamatu.“
„Dosada. Odličan razlog da pobiješ svoje drugarice.“ Princeza samo zinu
i preblede.
„Šta misliš, Se’Nedra, čemu služe ova ovolika utvrđenja? Verovatno da
nam pruže kakvu-takvu zaštitu.“ „Nisam znala da tamo ima Murga“,
procijuka princeza.
„Pa si našla odličan način da to saznaš.“
Spoznaja onog što je uradila sruči se na Se’Nedru poput lavine.
Počela je sva da drhti, a ruka joj polete ka ustima. Ona je kriva za sve!
Ma koliko vrdala i pokušavala da izbegne odgovornost, njena je glupost
umalo nije lišila jedne od najboljih drugarica. Adara je mogla da životom
plati njenu detinjastu nesmotrenost. Se’Nedra zari lice u šake i poče da rida.
Polgara ju je pustila da se isplače, ostavivši joj dovoljno vremena da
prihvati sopstvenu krivicu. Kada je konačno progovorila, u glasu joj ne beše
ni nagoveštaja blagonaklonosti. „Suzama se krv ne pere, Se’Nedra“, reče.
„Mislila sam da mogu početi da verujem u tvoje prosuđivanje, ali izgleda da
sam pogrešila. Sad idi. Mislim da večeras više nemam šta da ti kažem.“
Uplakana princeza istrča napolje.
Četrnaesto poglavlje

„DA LI JE CELO OVO MESTO OVAKVO?“, upita kralj Rodar dok su

prolazili kroz još jednu ravnu šljunkovitu dolinu, okruženu goletnim brdim a
koja su, reklo bi se, podrhtavala od jare. „Nisam video drvo otkako smo
otišli iz utvrđenja.“ „Predeo će se promeniti za jedno dvadeset liga, vaše
veličanstvo“, tiho odgovori Hetar, trudeći se da pravi što manje pokreta.
„Biće drveća kad počnem o da silazimo. Nisko je i kržljavo, ali bar će
malo razbiti jednoličnost.“
Povorka se protezala kilometrima iza njih, tanušna kao vlas kose naspram
nepreglednog bespuća i razaznatljiva pre kao dugačak oblak žute prašine
nego kao niz ljudi i konja. Čerečki brodovi su se, pokriveni debelim platnom,
truckali u svojim vešaljkama po kamenitom tlu. Oblak prašine polegao je po
njima kao peščani pokrov.
„Dajem kraljevstvo za povetarac“, čežnjivo će Aneg dok je otirao znoj s
lica.
„Bolje je ovako, Aneže“, ispravi ga Barak. „Ovde ti očas posla počne
peščana oluja.“
„A ima li još mnogo do te reke?“, tužno upita kralj Rodar zureći u
jednolični predeo. Žega nimalo nije štedela debelog vladara. Lice mu je bilo
crveno kao cvekla, a odora natopljena znojem.
„Četrdeset liga, baš kao i malopre“, odgovori Hetar.
Geveral Varana dojaha s čela povorke na svom čilašu. Na sebi je imao
kratki kožni kilt i jednostavan prsnik na kome, baš kao ni na kacigi, nije bilo
nikakvih oznaka čina. „Mimbratski vitezovi su upravo potamanili još jednu
grupu Murga“, reče.
„Koliko ih je bilo?“, upita kralj Rodar.
„Dvadesetak. Trojica ili četvorica su uspela da umaknu, ali Algari su im
za petama.“ „Zar ne bi trebalo da izviđači idu malo više ispred nas?“,
zabrinuto će kralj Aneg, ne prestajući da briše lice. „Ovi brodovi ne liče baš
toliko na zaprežna kola. Ne mili mi se da se silom probijam do reke Mardu,
ako uopšte i stignemo donde.“ „Već sam razaslao svoje ljude na sve strane,
Aneže“, pokušao je Čo-Hag da ga umiri.
„Da li je iko do sada video nekog Malorijca?“, upita Aneg.
„Ne“, odvrati Čo-Hag. „Nailazili smo samo na Tule i Murge.“ „Izgleda da
je ’Zakat zaveo red u Tul Zeliku“, primeti Varana.
„Voleo bih da znam više o tom čoveku“, zamišljeno će Rodar.
„Carski izaslanici kažu da je pravi gospodin“, reče Varana. „Obrazovan i
uglađen.“ „Siguran sam da taj ima i mračnu stranu“, na to će Rodar. „Nadraci
ga se plaše više nego ičega, a njih je teško zaplašiti.“ „Baš me briga kakav je,
sve dok mirno sedi u Tul Zeliku“, reče Aneg.
Uto ih pristiže pukovnik Brendig, koji je jahao pozadi, s pešadijom i
zaprežnim kolima. „Kralj Fulrah traži da zastanemo radi odmora“, obavesti ih.
„Zar opet!“ ljutnu se Aneg.
„Već dva sata smo u pokretu, vaše veličanstvo“, podseti ga Brendig.
„Ovoliko vrućine i prašine pešadiji pada vrlo teško. Ljudi će se toliko
iscrpsti da neće moći da se bore.“ „Zaustavi povorku, pukovniče“, reče
Polgara sendarskom baronetu. „Mislim da se možemo uzdati u Fulrahovu
reč“, objasni, pa se okrete ka čerečkom kralju. „Ne ponašaj se kao nadžak-
baba, Aneže“, prekorila ga je.
„Živ sam se skuvao, Polgara“, tužno će on.
„A ti onda pokušaj da pešačiš nekoliko kilometara“, medenim glasom
reče ona. „Možda ćeš steći kakvu-takvu predstavu kako je pešadiji.“
Aneg se namršti, ali ne reče ni reč.
Princeza zaustavi svog oznojenog konja kad vide da povorka usporava.
Postala je veoma ćudjiva posle Adarinog ranjavanja. Griža savesti što je
drugarici ugrozila život toliko ju je izjedala da se zatvorila u neku vrstu
ljušture, što je za nju bilo veoma neobično stanje. Skinula je slameni šešir
koji joj je još u utvrđenju napravio jedan zarobljeni Tul i začkiljila ka nebu.
„Stavi taj šešir na glavu, Se’Nedra“, opomenu je gospa Polgara.
„Ne bih volela da dobiješ sunčanicu.“
Princezica je posluša. „Vraća se“, reče i pokaza ka tačkici visoko na
nebu.
„Izvinite, ali moram nešto da obavim“, reče Varana i stade da okreće
konja.
„Ne budite detinjasti,Varana“,reče mu kralj Rodar. „Zašto uporno odbijate
da priznate da taj čovek može da izvodi stvari u koje vi ne želite da
verujete?“ „To je pitanje doslednosti, vaše veličanstvo“, odgovori general.
„Tolnedranci ne veruju u čarobnjaštvo. Ja sam Tolnedranac i stoga nikada
neću priznati da ono postoji. Doduše“, dodao je, „moram priznati da su
njegove vesti iznenađujuće tačne, ma kako da do njih dolazi.“
Veliki jastreb iznenada se kao kamen sunovrati ka zemlji da bi tek u
poslednjem trenutku raširio krila i sleteo ispred okupljenih vojskovođa.
General Varana odlučno okrete leđa i s naizgled dubokim zanimanjem se
zagleda u jedno goletno brdo u daljini.
Jastreb takoreći nije ni skupio krila kad poče da treperi i preobražava se.
„Zar ste opet stali?“, prasnu Beldin.
„Vojska mora da se odmori“, reče mu Polgara.
„Nije ti ovo nedeljni đir, Polgara“, odbrusi on, pa poče da se češe ispod
pazuha, ne prestajući da truje vazduh oko sebe najstrašnijim mogućim
psovkama.
„Šta ti je?“, blago ga upita Polgara.
„Vaške“, progunđa on.
„Kako si ih dobio?“
„Kad sam išao da pitam druge ptice jesu li videle nešto. Mislim da sam ih
pokupio u lešinarskom gnezdu.“
„Šta ti je trebalo da ideš da se družiš s lešinarima?“ „Nisu oni baš toliko
loši, Pol. Imaju veoma važnu ulogu u prirodi, a i ženke su im privlačne na
neki svoj osoben način. Zatekao sam jednu kako kljuca neku strvinu
dvadesetak liga južno odavde.
Posle sam odleteo da proverim ono što mi reče da je videla. Jedna četa
Murga ide pravo na vas.“
„Koliko ih ima?“, odmah zapita general Varana, još se ne okrećući ka
njemu.
„Otprilike hiljadu“, reče Beldin. „Brzo napreduju i verovatno ćete koliko
sutra ujutru naleteti na njih.“
„Hiljadu Murga nije ništa“, namršteno će kralj Rodar, „ili bar ne za
ovoliku vojnu silu. Ali zašto bi neko tek tako žrtvovao hiljadu ljudi? Šta Taur
Urgas hoće time da postigne?“ Potom se okrenu ka Hetaru. „Molim te, odjaši
napred i poruči Korodulinu i baronu od Vo M andora da nam se pridruže.
Hteo bih da čujem i njihovo mišljenje.“ Hetar klimnu glavom i potera konja
ka čelu povorke, gde je sve bleštalo od mimbratskih oklopa.
„Ima li među njima Grolima?“, upita Polgara štrokavog grbavca.
„Ne, osim ako nisu dobro sakiveni“, odgovori ovaj. „Doduše, ni ja ih
nisam previše tražio kako se ne bih odao.“ General Varana se iznenada manu
pažljivog proučavanja okolnih brda i okrete konja kako bi se uključio u
razgovor. „Mislim da je ta murška povorka samo znak dobre volje Taura
Urgasa. Verovatno hoće da se dodvori kralju Getelu. Pošto Malorijci odbijaju
da napuste Tul Zelik, on veruje da će steći tulsku naklonost ako pošalje
jednu četu u odbranu njihovih gradova i sela.“ „Tu ima nekog smisla,
Rodare“, složi se Aneg.
„Možda“, zamišljeno će ovaj, „mada Taur Urgas ne razmišlja kao
razumno čeljade.“
Uto dojahaše i kralj Korodulin, Mandoralen i baron od Vo Ebora. Oklopi
su im bleštali na suncu, ali im se po zajapurenim i iznurenim licima videlo
kako se osećaju u tim čeličnim kutijama.
„Kako samo izdržavate?“, upita Rodar.
„Navika, vaše veličanstvo“, odgovori Korodulin. „Oklop ovaj neugodan
biti ume, al’ naučismo i to da istrpimo.“ General Varan im u kratkim crtama
objasni šta se dešava.
Mandoralen sleže ramenima. „Vremena za priču nema. Sad povešću
nekoliko desetina ljudi da uklonimo tu pretnju što s juga nam preti.“
Na to Barak pogleda Anega. „Shvataš li sad šta sam hteo da ti kažem?“,
reče. „Eto, zato sam bio toliko nervozan u Ktol Murgosu.“ Kralj Fulrah, koji
je u međuvremenu dojahao da se pridruži sastanku, tiho se nakašlja. „Mogu li
ja nešto da predložim?“, upita.
„S osobitim zadovoljstvom saslušaćemo nesumnjivo pametan savet kralja
sendarskoga“, odgovori Korodulin i duboko se pokloni.
„Ta murška četa zapravo ne predstavlja nikakvu ozbiljnu pretnju?“, upita
Fulrah.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovori Varana, „tim pre što znamo za njih.
Verujemo da ih je Taur Urgas poslao ne bi li malo smirio Tule.
Njihovo prisustvo u našoj blizini verovatno je čista slučajnost.“
„Svejedno, ne bih voleo da vide moje brodove“, odlučno će Aneg.
 „Činjenica je da bilo koja naša jedinica lako može otkloniti tolicnu
pretnju“, nastavi Fulrah, „ali zar za borbeni duh vojnika ne bi bilo bolje da tu
pobedu odnese čitava ova vojska?“ „Nisam siguran da te u potpunosti
shvatam, Fulraše“, reče Aneg.
„Umesto da Mandoralen sam pregazi tu muršku četu, zašto ne bismo iz
svakog dela naših snaga odabrali predstavnike koje ćemo poslati na njih? Ne
samo što ćemo tako steći malo iskustva u usaglašavanju taktike nego ćemo
malo i osokoliti ljude. Zahvaljujući toj lakoj pobedi, bolje će se držati kad
zaista zagusti.“ „Ti me, Fulraše, ponekad zaista zadiviš“, reče Rodar. „Čini
mi se da je jedina muka s tobom što uopšte ne izgledaš toliko promućurno.“
Sastav čete koja će poći u napad na Murge određen je žrebom, i to ponovo
po Fulrahovom predlogu. „Tako neće biti glasina da je ovo neka elitna
jedinica.“
Dok je glavnina snaga nastavila da odmiče ka gornjem toku reke Mardu,
umanjena verzija njihove vojske pošla je pod Barakovim, Hetarovim i
Mandoralenovim vođstvom na jug da presretne i zaustavi neprijatelja.
„Biće sve u redu, zar ne?“, uznemireno je upitala Se’Nedra Polgaru dok
ih je gledala kako se preko bezvodne doline udaljavaju ka brdima u daljini.
„Sigurna sam da hoće, mila“, smireno joj odgovori Polgara.
međutim, princeza te noći nije ni trenula. Prvi put su pripadnici njene
vojske otišli u pravu borbu i ona se do jutra prevrtala i bacakala zamišljajući
svakojake nesreće.
Vratili su se sutradan, sredinom prepodneva. Bilo je nekoliko previjenih
rana i desetak praznih sedala, ali sva lica behu ozarena pobedom.
„Fina bitkica“, izvestio je Barak, široko se smešeći. „Napali smo ih malo
pre zalaska sunca. Nisu ni znali šta ih je snašlo.“ General Varana, koji je išao
s njima u svojstvu posmatrača, dao je okupljenim kraljevima nešto podrobniji
opis. „Sve je proteklo uglavnom onako kako smo i očekivali“, reče.
„Asturijanski strelci su ih odmah zasuli strelama, a pešadija se za to vreme
rasporedila po vrhu padine. Izmešali smo legionare, dreznijske kopljanike,
Sendare i arendijske kmetove, a strelci su ostali iza i nisu prestajali da
rešetaju neprijatelja. Murzi su, baš kao što smo i očekivali, odmah krenuli u
juriš. Čereci i Rivanci su im odmah zašli iza leđa, dok su ih Algari kosili s
bokova. Čim je murški napad počeo da jenjava, na njih su krenuli mimbratski
vitezovi.“ „Bilo je veličanstveno!“, ozareno reče Leldorin. Imao je zavoj na
nadlaktici, ali to mu nije smetalo da mlatara rukama dok objašnjava. „Murzi
su se bili potpuno pogubili, kad ti se začu nešto nalik grmljavini i vitezovi
nagrnuše iza brda - a podigli su koplja tako da su im zastavice samo lepršale
- pa ti se kao čelična lavina stuštiše na ove. Zemlja se tresla od topota
kopita. A onda su u poslednjem trenutku oborili koplja. Bilo je to kao da
gledate obrušavanje talasa. Nisu čak ni usporili kad su naleteli na Murge.
Prošli su kroz njih kao da ih nema! Naprosto su ih smlavili, a onda smo se mi
sjurili da dovršimo posao. Čudesno!“ „Nije ništa bolji od Mandoralena, zar
ne?“, Barak će Hetaru.
„Mislim da im je to u krvi“, mudro odgovori ovaj.
„Da li se neko izvukao?“, upita Aneg.
Barak se zlokobno osmehnu svom rođaku. „Kad je pao mrak, čuli smo
nekolicinu kako pokušava da se izvuče. Počistili su ih Relg i njegovi Ulzi.
Ne brini, Aneže, niko neče moći da ovo ispriča Tauru Urgasu.“ „On sad
sigurno sedi i čeka vesti“, široko se smešio Aneg.
„Nadam se da je strpljiv čovek“, na to će Barak, „pošto će ih se sit
načekati.“
Arijana odmah uze da previje Leldorinu ranu, grdeći ga što se nije čuvao.
Međutim, to je daleko premašivalo običnu pridiku.
Odjednom je postala izuzetno rečita, a duge, zamršene rečenice njenom su
zanovetanju dale toliku dubinu i širinu da je njen dragan uskoro bio na ivici
suza. Iako potpuno bezopasna, ta je rana postala simbol njegovog
nepoštovanja Arijanine ličnosti. Izgledali su kao mučenica i paćenik.
Se’Nedra je primetila kako ta devojka vešto izvrće svako Leldorinovo
neubedljivo opravdanje u još grđu ličnu uvredu i potrudila se da to umeće
odloži u zaseban odeljak svog preprednog uma, za slučaj da joj zatreba
jednog dana. Naravno, Garion je bistriji od Leldorina, ali uz malo vežbe će i
ona postati dovoljno vešta da ga uvuče u tu igru.
Za razliku od njihovog, Taibin i Relgov susret protekao je bez ijedne reči.
Prelepa Maraškinja, koja se spasla iz robovskih laguma pod Rak Ktolom
samo da bi se obrela u još težem ropstvu, poletela je ka ulškom fanatiku čim
ga je ugledala. Tiho je jeknula i zagrlila ga. Relg se na to trže, ali njegovo
nagonsko „Ne dodiruj m e“ ipak mu zamre na usnama dok ju je razrogačenim
očima gledao kako se privija uz njega. Uto se Taiba priseti njegove
odvratnosti prema dodirim a i povuče se, ali nastavi da ga upija svojim
blistavim ljubičastim očima. A onda, sporo kao da stavlja šaku u vatru, Relg
je uhvati za ruku. Ona se zbuni od neverice, pa pocrvene. Nekoliko trenutaka
su samo stajali tako i gledali se, a onda otidoše držeći se za ruke. Taiba je
bila stidljivo oborila pogled, ali joj je na punim, putenim ustima ipak
poigravao pobednički osmejak.
Pobeda nad Murzima neverovatno je podigla borbeni duh čitave vojske.
Jara i prašina nisu im više ubijale volju kao prvih dana marša i između
različitih je naroda počelo da vlada sve čvršče drugarstvo.
Trebalo im je još četiri dana da stignu do gornjeg toka Mardua i jedan da
se spuste do mesta sa koga su bezbedno mogli da porinu brodove. Hetar i
njegova patrola odoše u izvidnicu i izvestiše da se otrpilike deset liga
nizvodno nalazi još samo jedan brzak, posle koga reka usporava i nastavlja
da mirno teče kroz tulsku niziju.
„Brodove možemo i da nosimo oko brzaka“, reče Aneg. „Hajde da ih
porinem o već jednom . Dovoljno smo vremena izgubili.“ Obala je na tom
mestu bila prilično visoka, ali vojnici prionuše na ašove i budake i uskoro se
ukazala blago nagnuta rampa niz koju su lako porinuli brodove.
„Trebaće nam malo vremena da podignemo jarbole“, reče Aneg.
„Ostavi to za kasnije“, na to će Rodar.
Čerečki ga kralj besno pogleda.
„Previsoki su, Aneže. Osim toga, ovde ionako ne možeš da razviješ jedra.
I najgluplji Tul na svetu shvatiće šta se dešava kad vidi kako mu se rekom
približava šuma jarbola.“ Već je bio pao mrak kad su svi brodovi konačno
bili porinuti.
Polgara je pozvala princeze, Arijanu i Taibu da joj se pridruže na palubi
Barakove galije. Povetarac je nežno mreškao površinu vode.
Tulska travnata polja pružala su se u nedogled pod sve tamnijim nebom
na kome su se zvezde palile jedna za drugom.
„Koliko je daleko Tul Mardu?“, upitala je Se’Nedra Baraka.
Orijaš se počeša po bradi i zagleda se niz reku. „Trebaće nam jedan dan
do brzaka“, reče, „i još jedan da ih obiđemo, a onda još dva dana plovidbe.“
„Četiri dana“, jedva čujno će ona.
On klimnu.
„Jedva čekam da se i ovo okonča“, uzdahnu ona.
„Sve u svoje vreme, Se’Nedra“, reče on. „Sve u svoje vreme.“
Petnaesto poglavlje

BRODOVI SU VEĆ BILI opasno pretovareni, a ukrcalo se tek pola

vojske. Dok su Čereci vredno veslali ka brzacima, elgarski konjanici i
mimbratski vitezovi pratili su ih obalom, a za njima su na rezervnim konjima
išli oni delovi pešadije za koje nije bilo mesta na galijama.
S obeju strana reke protezale su se blago zatalasane padine obrasle
visokom, požutelom travom. Tu i tamo su se mogli videti šumarci niskih
četinara nalik smrčama, dok su kraj vode rasle vrbe i drač.
Još je vladala zapara, mada je i ljudima i konjima zbog vlažnijeg vazduha
to sad bilo mnogo podnošljivije nego na kamenitoj visoravni kojom su došli.
Svima su im ovi predeli bili potpuno nepoznati, tako da su konjanici oprezno
jahali, sve vreme držeći ruke blizu oružja.
A onda, tek što su izašli iz jedne široke krivine, ugledaše uspenušane
kovitlace brzaka. Barak naglo okrete rudu kormila i nasuka svoj brod na
obalu. „Izgleda da je došlo vreme da još malo pešačimo“, progunđao je.
Na pramcu je, međutim , došlo do ozbiljne prepirke. Smeđobradi kralj
Fulrah glasno se protivio odluci da se kola s namirnicama ostave iznad
brzaka. „Pa nisam dovlačio čak dovde da bih ih tek tako ostavio“,
objašnjavao je s neuobičajenom žestinom.
„Previše nas usporavaju“, reče mu Aneg. „Fulraše, nemam o vremena.
Moramo da prođem o Tul Mardu pre nego što Murzima ili Malorijcima svane
šta smo naumili.“ „A nisu vam bila spora kad ste bili gladni i žedni u onoj
pustari“, brecnu se Fulrah.
„To je bilo tamo. Sada smo ovde. Moram da mislim na svoje brodove.“
„A ja moram da mislim na svoja kola.“
„Ništa im neće biti, Fulraše“, pokuša da ga smiri Rodar. „Zaista moramo
da požurimo, a tvoja kola nas zaista zadržavaju.“ „Ako ih neko nađe i zapali
ih, nećete imati hrane za povratak u utvrđenja, Rodare.“
 „Ostavićemo nekoga da ih čuva. Urazumi se. Previše brineš.“ „Pa neko
mora. Vi Alorni uporno zaboravljate da je borba samo pola ratovanja.“
„Prestani da se ponašaš kao neka babuskera, Fulraše“, ljutito će Aneg.
Fulrah se ukruti. „Praviću se da nisam čuo tvoju poslednju opasku,
Aneže“, reče jetko, pa se okrete i žurno ode.
„Šta li ga je samo spopalo?“, nedužno će čerečki kralj na to.
„Aneže, ako ne naučiš da držiš jezik za zubima, moraćemo da ti stavimo
brnjicu“, reče mu Rodar.
„Mislio sam da smo došli da se borim o protiv Angaraka“, blago će
Barak. „Jesam li nešto propustio?“
Ovo prepucavanje zabrinulo je Se’Nedru, te ona ode kod Polgare da s
njom podeli svoje strepnje.
„Ništa se ti ne sekiraj, m ila“, odgovori čarobnica ne prestajući da umiva
Eranda. „Malo su napeti zbog predstojeće bitke i ništa više.“
„Ali oni su muškarci“, ozlojeđeno će Se’Nedra. „Prekaljeni ratnici.“
„A kakve to sad ima veze?“, upita je Polgara i uze ubrus.
Princeza je ostala bez reči.
Obilazak brzaka protekao je glatko i brodovi su se već u kasnim
poslepodnevnim satima ponovo našli u vodi. Se’Nedra samo što se nije
razbolela od nepodnošljive napetosti koja je zavladala. Pohod za koji je
mesecima okupljala ljude a potom ih i vodila bližio se vrhuncu. Njena vojska
će za dva dana napasti Tol Mardu. Da li je pravo vreme za to? U stvari, da li
je to uopšte neophodno? Zašto lepo ne prenesu brodove oko grada i tako
izbegnu borbu? lako su je alornski kraijevi uveravali da taj grad mora pasti,
njena je sumnja rasla iz časa u čas. A ako je sve ovo velika greška? Stajala
je na pram cu Barakovog broda i naizmenično brinula i sekirala se, tupo
zureći u široku reku koja je vijugala tulskom ravnicom.
Izvečeri drugog dana po prolasku brzaka, Hetar se vrati iz izvidnice i
zaustavi konja na severnoj obali reke. Počeo je da maše rukom i Barak
odmah okrete rudu kormila i pritera veliki brod bliže mestu na kome je stajao
visoki Algar.
„Do grada ima još otprilike dve lige“, doviknu mu Hetar. „Ako se previše
približite, stražari bi mogli da vas vide sa zidina.“ „To znači da smo dovoljno
blizu“, zaključi Rodar. „Prenesite ostalima da se ukotve. Sačekaćemo da
padne noć.“ Barak klimnu glavom i dade znak najbližem mornaru, na šta ovaj
podiže dugačku m otku na čijem se vrhu nalazila svetlocrvena zastavica.
Brodovi iza njih istog trenutka počeše da se zaustavljaju. Začu se škripa
čekrka dok su se sidra spuštala na rečno dno i uskoro se čitava flota lagano
ljuljuškala u mestu.
„Meni se ovo i dalje nimalo ne dopada“, reče Aneg. „U mraku štošta
može da nam krene naopako.“
„Isto koliko i njima“, na to će Brand.
„Bar deset puta smo pričali o ovome, Aneže“, reče Rodar. „Složili smo se
da je ovako najbolje.“ „Niko nikada nije uradio ništa slično“, nije se dao
Aneg.
„Pa u tome i jeste suština, zar ne?“, podseti ga Varana. „Oni u gradu ništa
ne slute.“
„Jesi li siguran da tvoji ljudi vide u mraku?“, oštro upita Aneg Relga.
Ovaj klimnu glavom, ne prestajući da vrhom prsta prelazi preko oštrice
svog kukastog noža. „Ono što je vama mrak, nama je dnevna svetlost“, reče.
Aneg namršteno pogleda ka večernjoj rumeni. „Uh, što m rzim da prvi
nešto isprobavam“, reče.
Noć se polako spuštala na ravnicu. Iz trščaka nadom akobale čulo se
pospano čavrljanje ptica, a žabe su već počinjale svoju večernju pesmu dok
se konjica postrojavala u polumraku. Na čelu su bili zbijeni redovi
mimbratskih vitezova na bornim paripima, a iza njih su se Algari prosuli
poput crnog mora. Jedinice na južnoj obali predvodili su Čo-Hag i Korodulin,
a one na severnoj Hetar i Mandoralen.
Mrak je bio sve gušći.
Mladi Mimbrat koji je ranjen u napadu na muršku četu stajao je naslonjen
na ogradu broda i zamišljeno zurio u daljinu. Imao je crnu kovrdžavu kosu i
snežnobeo ten kao kakva curica. Uprkos širokim ramenima i snažnom vratu,
pogled mu beše nevin kao u deteta, a lice pomalo setno.
Čekanje je sad već postalo nepodnošljivo i Se’Nedra je prosto morala da
s nekim porazgovara. Prišla je mladiću kraj ograde.
„Zašto si tužan, plemeniti viteže?“, tiho ga je upitala.
„Zato što mi zbog rane ove beznačajne ne dadoše da večeras i ja u pohod
krenem, vaše veličanstvo“, odgovori on i dotače se po ramenu u udlazi. Nije
pokazivao da ga je iznenadilo njeno prisustvo, kao ni činjenica da mu se
obratila.
 „Zar toliko mrziš Angarake da te boli što propUstaš priliku da ih ubijaš?“,
upita ga ona blago podsmešljivo.
„Ne, mila gospo“, odgovori on. „Nijednoga čoveka ja ne mrzim, ma koje
rase bio. Tužim zato što u nadmetanju ovom da se okušam neću moći.“ „U
nadmetanju? Ti to tako vidiš?“
„O, da, vaše veličanstvo. A u kome bih ga svetlu drugom gledao?
U meni pizme spram naroda angaračka nema, a i nedostojno je takmaca
svoga mrzeti. Nekoliki je borac pao od koplja moga ili pak mača na turnirim
a viteškim, al’ nijednoga ja mrzeo nisam. Naprotiv, drag mi beše svaki dok
kidisasmo jedan na drugoga.“ „Iako ste pokušavali da osakatite jedan
drugog?“ Se’Nedru je više od svega zaprepastilo mladićevo opušteno
držanje.
„Sve je to nadmetanja deo, vaše veličanstvo. Pravog će pobednika
odlučiti jedino smrt il’ povreda teška jednoga takmaca.“ „Kako se zoveš,
plemeniti viteže?“, upita ga ona.
„Ja sam ser Beridel“, odgovori ovaj. „Sin sam Andoriga, barona od Vo
Enderiga.“
„To je onaj s jabukovim drvetom?“
„Baš taj, vaše veličanstvo.“ Mladiću kao da bi drago što je ona čula za
njegovog oca i neobičnu dužnost koju mu je Belgarat nametnuo. „Moj otac
sad jaše rame uz rame s kraljem Korodulinom, a i ja bih noćas s njima da me
ne osujeti ova zlosrećna rana.“ Tužno je pogledao svoju slomljenu ruku.
„Biće i drugih noći, ser Beridele“, pokušala je da ga uteši, „i drugih
nadmetanja.“ „ Vaistinu, vaše veličanstvo“, složi se on. Lice mu se nakratko
ozari, ali onda se s uzdahom vratio u svoje turobno raspoloženje.
Se’Nedra ga prepusti mračnim mislima i ode dalje.
„Znaš, s njima ti nema razgovora“, odjednom se začu neki promukli glas
iz mraka. Bio je to grbavac Beldin.
„On kao da se ničega ne boji“, reče Se’Nedra pomalo ustegnuto.
Taj joj je pogani čarobnjak uvek ulivao nespokoj.
„On je Mimbratski Arend“, prezrivo će Beldin. „Nema ti taj dovoljno
mozga za strah.“
„Jesu li vojnici kao on?“
„Nisu. Većina ih se plaši, ali ipak će iz ovog ili onog razloga otići u
napad.“ „A ti?“, nije mogla da se uzdrži Se’Nedra. „Plašiš li se ti?“ „Ja se
plašim nečeg drugog“, kiselo će on.
„Čega to?“
„Belgarat, Pol, blizanci i ja odavno smo već u ovome i više me brine da
nešto ne krene naopako nego što se plašim za sopstveno zdravlje.“
„Šta može da krene naopako?“
„Proročanstvo je veoma složeno i ne kaže baš sve. Koliko ja znam, za sve
ovo postoje dva jednako moguća ishoda. Čak i najmanja sitnica može da
donese prevagu jednom ili drugom. Moglo bi to da bude nešto što sam
prevideo. Eto, toga se plašim.“ „Svi radimo najbolje što umemo.“ „Možda to
nije dovoljno.“ „Šta još možemo da preduzmemo?“
„Ne znam i baš me to i plaši.“
„Zašto brineš zbog nečeg na šta ne možeš da utičeš?“ „Sad već govoriš
kao Belgarat. I on ponekad ima običaj da slegne ramenima i prepusti se sreći.
Ja pak volim da je sve pod konac.“ Pogled mu odluta u tamu. „Noćas bi ti
bilo bolje da se držiš Polgare, malena“, reče. „Ne odvajaj se od nje. Možda
na kraju završiš na nekom neočekivanom mestu, ali ni za živu se glavu se ne
odvajaj od nje.“ „Šta to znači?“ „Ja ne znam šta to znači“, ljutnu se on, „ali
znam da ona, ti, kovač i ono nahoče treba da ostanete zajedno. Dogodiće se
nešto neočekivano.“
„Neka nesreća? Onda moramo da upozorim o i ostale.“ „Ne znam da li će
to biti nesreća“, odgovori on. „Baš to me i grize. Možda tako mora biti, a u
tom slučaju nije na nama da se mešamo. Mislim da bi trebalo da ovim
okončamo naš razgovor.
Idi pronađi Polgaru i ne odvajaj se od nje.“
„Dobro, Beldine“, krotko će Se’Nedra.
Čim zvezde počeše polako da se pale, čerečka flota podiže sidra i tiho
kliznu rekom ka Tul Marduu. Iako ih je od grada delilo još nekoliko
kilometara, svi su izdavali naređenja glasnim šapatom i vodili računa da uz
što manje galame pomeraju opremu, pritežu kaiševe, obavljaju poslednje
provere oružja i nabijaju kacige dublje na oči.
Relg je na sredini palube vodio versku službu za svoje sunarodnike,
jedva čujno mrmljajući na grlenom ulskom jeziku. Bleda su lica bili
nagaravili čađu, tako da su se jedva videli dok su se tiho molili svom
čudnom bogu.
„Od njih nam sve zavisi“, reče Rodar Polgari dok su stajali i posmatrali
ih. „Jesi li sigurna da je Relg pravi čovek za ovo? Ponekad mi deluje vrlo
plahovito.“ „Ne brini za njega“, odgovori ona. „Ulzi imaju više razloga da
mrze Toraka nego Alorni.“ Kad brodovi skrenuše iza jedne okuke, oko nepun
kilometar nizvodno ukaza se utvrđeni grad Tul Mardu, podignut na ostrvu
usred reke. Na bedemu se videlo nekoliko baklji dok je iznutra dopirao
slabašan sjaj. Barak se okrete i nakratko otkri čkiljavu svetiljku, štiteći je
telom, tek koliko je bilo dovoljno da je oni iza vide.
Sidra jedva čujno kliznuše u tamnu vodu. Začu se tiha škripa užadi i flota
se zaustavi.
Negde u gradu neki pas uzbuđeno zalaja. Potom se začu kako se vrata
otvaraju s treskom i bolno cičanje, a onda ponovo zavlada mir.
„Ne treba mi čovek koji šutira sopstvenog psa“, promrmlja Barak.
Relg i njegovi ljudi tiho otidoše do ograde i počeše da se niz užad
spuštaju u čamčiće koji su ih već čekali u vodi.
Se’Nedra ih je posmatrala kao bez daha, napinjući se ne bi li uspela da
nešto vidi u mraku. Na bledoj svetlosti zvezda razaznala je nekoliko mrlja
kako odm iču ka gradu, ali onda se i one stopiše s tamom. Začu se tihi
pljusak vesla i kako neko besno sikće na nekog drugog. Osvrnula se i
ugledala kako iz smera ukotvljene flote dolazi bezbroj malih čamaca.
Jurišnici tiho produžiše napred, sledeći Relga i njegove Ulge ka utvrđenoj
tulskoj prestonici na ostrvu.
„Jesi li siguran da ih ima dovoljno?“, šapatom upita Aneg Rodara.
Trbušasti dreznijski kralj klimnu glavom. „Oni samo treba da nam
obezbede mesto za iskrcavanje i postaraju se da kapija ostane otvorena kad
Ulzi obave svoj deo posla.“ Blagi noćni vetar namreška vodu i zaljulja
brodove. Potpuno van sebe od napetosti, Se’Nedra prstima dotače amajliju
koju joj je Garion poklonio. Žam or mnogih razgovora ispuni joj uši.
„Jaga, tor gohek vita.“ Bio je to Relg. Nekome je šapatom izdavao
naređenja . „Ka tak. Viid!“ „Pa?“, upita je Polgara izvivši obrvu.
„Ne razumem šta kaže“, bespomoćno će Se’Nedra. „Priča na ulškom.“
Uto začu nekakvo stenjanje koje kao da je doprlo iz same amajlije, ali
neko kao da ga silom prekide.
„M-m-mislim da su upravo nekoga zaklali“, drhtavim glasom objavi
Se’Nedra.
„Dakle, počelo je“, reče Aneg s nekakvim mračnim zadovoljstvom.
 Se’Nedra pusti amajliju. Nije više mogla da sluša zvuke pokolja.
Nastavili su da čekaju.
A onda se prolom i vrisak ispunjen neizdrživim bolom.
„To je to!“, objavi Barak. „Idemo! Diži sidro!“, doviknu svojim ljudima.
Iznenada pod zidinama Tul Mardua na dva mesta planuše vatre i u
njihovom se odsjaju vide kako prom iču mračne prilike. Onda se iz grada
začu zveket teških lanaca i škripavo cviljenje kad široka kapija stade da se
spUsta, praveći pritom most od ostrva do severne obale reke.
„Na vesla!“, zapovedi Barak, pa pomeri rudu kormila i usmeri brod pravo
prema kapiji.
Na bedemima se upali još baklji i začu se preplašena vika. Gvozdeno
zvono poče da poziva na uzbunu.
„Uspelo je!“, obradova se Aneg, pa razdragano odalami Rodara po
leđima. „Stvarno je uspelo!“
„Pa naravno da je uspelo“, ponosno odgovori ovaj. „Ne udaraj me toliko
jako, Aneže. Lako mi izađu modrice.“ Kako više nije postojala potreba za
tišinom, prolomio se oduševljeni urliknjihove flote. Baklje sinuše i obasjaše
licavojnika načičkanih na ogradama brodova.
Iznenada nešto veliko pljusnu u vodu dvedesetak metara od Barakovog
broda i okupa sve prisutne na palubi.
„Katapult!“, uzviknu Barak i pokaza prstom ka zidinama, gde je ogromna
drvena konstrukcija borne mašine, slična džinovskoj bogomoljki, već spuštala
svoju dugačku ruku da uzme novi kamen i zavitla ga na njih. Međutim, sve to
stade kad kiša strela zasu vrh bedema i uskoro je buljuk Dreznijaca,
prepoznatljivih po dugačkim kopljima, zauzeo taj položaj.
„Pazite, vi dole“, doviknu jedan onima što su se tiskali u podnožju zida,
pre nego što se katapult prevalio preko ivice i razbio se o stenje.
Začu se i topot kopita preko spuštenog m oŠta i Mimbrati nagrnuše u
grad.
„Čim pristanemo, hoću da vi, princeza i ostale dame odete na severnu
obalu“, reče Rodar Polgari. „Držite se podalje od gužve.
Ovo će verovatno potrajati do zore, a zaista nema potrebe da se izlažete
opasnosti.“
„Dobro, Rodare“, složi se ona, „a ni ti nemoj da radiš ništa nepromišljeno.
Znaš, prilično si dobra meta.“ „Čuvaću se, Polgara, ali ne bih ovo propustio
ni za živu glavu.“ Nasmejao se razdragano kao dečkić. „Godinama se nisam
ovoliko zabavljao“, reče.
Polgara ga samo odmeri pogledom. „M uškarcf, reče tonom koji je sve
govorio.
O dred mimbratskih vitezova otpratio je dame i Eranda gotovo kilom etar
uzvodno, sve do jedne zgodne pećine na severnoj obali i podaleko od reke
konjanika koja je hrlila ka gradu. Uvalica je bila s tri strane zaklonjena
strmim obalama, a s četvrte se nalazilo blago nagnuto peščano žalo. Durnik i
Olban hitro podigoše šator i upališe im vatru, pa se uspentraše na obližnju
stenu da posmatraju napad.
„Sve se odvija kako treba“, obavestio ih je kovač. „Čerečki brodovi su se
naređali preko čitavog južnog kanala. Čim se povežu mostovima, pešadija će
moći da pređe na ostrvo.“ „Možeš li da vidiš jesu li naši već osvojili i južnu
kapiju?“ upita Olban propinjući se na prste ne bi li bolje video.
„Nisam siguran“, odgovori Durnik. „Vidim samo da se baš tu bije boj.“
„Eh, sve bih dao da sam sad tamo“, tužno će Olban.
„Sedi gde si, mladiću“, oštro ga opomenu Polgara. „Sam si se proglasio
telohraniteljem rivanske kraljice i ne možeš sad da odjuriš samo zato što je
negde drugde zabavnije!“. „Da, gospo Polgara“, postiđeno će mladić. „Samo
sam ..
„Šta?“
„Samo bih voleo da znam šta se dešava. Otac i brat mi se tamo bore, a ja
moram da stojim ovde i samo gledam.“ Uto mlaz plamena sunu iz grada i
obasja reku crvenom svetlošću.
Polgara uzdahnu. „Zašto m oraju baš uvek da zapale nešto?“, tužno upita.
„Verovatno da bi napravili veći metež“, odgovori Durnik.
„Možda“, na to će ona, „ali prečesto sam ovo viđala. Uvek ista priča.
Prosto ne može bez vatre. Zaista ne mogu ovo da gledam.“ Potom se okrete i
udalji se od obale.
Noć je bila duga kao večnost. Pred zoru, kad su zvezde već počele da se
gase, princeza Se’Nedra je potpuno iznurena stajala na travnatoj obali iznad
pećine i s mešavinom gađenja i opčinjenosti posmatrala kako umire grad Tul
Mardu. Čitavi kvartovi su goreli, a svaki čas bi se vatrom et varnica
uskovitlao ka nebu s mesta na kome se urušio još jedan krov. Zamišljala je
da će biti uzbudljivo i ushićujuće, a ispostavilo se da je stvarnost potpuno
drugačija i sada joj se povraćalo od onog što je uradila. Ipak je još jednom
prinela prste medaljonu. Mora da sazna šta se dešava tamo. Ma koliko
događaji u gradu bili strašni, još je gore čekati u neznanju.
„Lepa bitka“, začula je Anegov glas. Zvučao je kao da stoji na nekom
veoma visokom mestu - možda na gradskom bedemu.
„Ništa posebno“, odgovori mu Barak, grof od Trelhajma. „Ono malo
Murga borilo se prilično žestoko, ali Tuli su se utrkivali ko će pre da nam se
preda.“
„Šta je bilo s njima?“, upita kralj Čo-Hag.
„Okupili smo ih na glavnom trgu“, odgovori Barak. „Sad se zanimaju
ubijanjem Grolima koje smo isterali iz hrama.“ Aneg se na to pakosno
zakikota. „Kako je Grodeg?“, upita.
„Izgleda da će preživeti“, reče mu Barak.
„Šteta. Kad sam video da ga je neko udario sekirom u leđa, ponadao sam
se da mi je neko bar tu bedu skinuo s vrata.“ „Nisko ga je pogodio“, tužno
kaza Barak. „Sekira mu je slomila kičmu, ali ništa drugo nije pogodila.
Ostaće nepokretan, ali ipak živ.“ „Ti Murzi baš ništa ne umeju valjano da
urade“, s gađenjem će Aneg.
„Doduše, lepo su proredili članstvo kulta medveda“, pokuša Barak da ga
razvedri. „Ne znam da li ih je ostalo više od dva tuceta. Moram priznati da su
se dobro borili.“ „Zato su i došli. Šta misliš, koliko još ima do zore?“ „Oko
pola sata.“ „Gde je Rodar?“ „On i Fulrah pustoše skladišta“, reče kralj Čo-
Hag. „Murzi su ovde imali zalihe i Fulrah je rešio da ih zapleni.“ „Onda će
tako i biti“, reče Aneg. „Možda bi bilo bolje da pošaljemo nekog po njih.
Uskoro ćemo morati da mislimo na odlazak odavde. Čim se razdani, svako u
krugu od dvadeset liga po dimu će znati šta se ovde dogodilo. Vreme je da
flota pođe dalje, a i vas čeka dug put natrag do utvrđenja.“ „Koliko će vam
trebati da stignete do Istočnog m ora?“, upita Čo-Hag.
„Nekoliko dana“, odgovori Aneg. „Brod se prilično brzo kreće kad mu
pomaže i struja. Vama će trebati bar nedelju dana da se vratite do litice, zar
ne?“
„Verovatno“, odgovori Čo-Hag. „Pešadija ne može brzo da se kreće. Eno
Brendiga! Reći ću mu da potraži Rodara.“ Potom doviknu sendarskom
plemiću: „Pukovniče Brendiže, potražite Rodara i poručite mu da nam se
pridruži.“ „Šta to bi?“, iznenada će Barak.
 „Šta?“, ozbiljno ga upita Aneg.
„Učinilo mi se da sam video nešto na jugu, tamo gde se naziru ona brda.“
„Ništa ne vidim .“
„Pojavilo se samo na trenutak, kao da se kreće.“ „Verovatno se neki
murški izvidnik prikrada da bolje vidi šta se dešava“, nasmeja se Aneg. „Ne
verujem da ćemo dugo moći da prikrivamo šta se ovde desilo.“ „Eno ga
opet“, na to će Barak.
„Sad sam ga i ja video“, potvrdi Čo-Hag.
Zavladala je tišina. Nebo je već bilo mnogo svetlije. Se’Nedra se nije
usuđivala ni da diše.
„Belara mu!“, zapanjeno će Aneg. „Nadiru kao poplava!“ „Leldorine!“,
viknu Barak. „Brendig je otišao po Rodara. Nađi ih i reci im da odmah dođu.
Ravnica južno od reke prekrivena je Murzima.“
Šesnaesto poglavlje

„GOSPO POLGARA!“, vrisnu Se’Nedra i podiže zastor na vratima

šatora. „Gospo Polgara!“ „Šta je bilo, Se’Nedra?“, začu se Polgarin glas iz
mraka.
„Barak i Aneg su na bedemu“, preplašeno reče princeza. „Videli su
muršku vojsku kako nadire s juga.“ Polgara brzo izađe, vodeći pospanog
Eranda za ruku. „Gde je Beldin?“, odmah je upitala.
„Još od sinoć ga nisam videla.“
Polgara zabaci glavu i sklopi oči. Nekoliko trenutaka kasnije začu se
lepet krila i veliki jastreb slete nedaleko od razigrane vatre.
Beldin poče da sipa najstrašnije psovke još dok se nije čestito ni vratio u
ljudsko obličje.
„Kako su ti promakli?“ upita ga Polgara.
„Imaju Grolime“, progunđa on, pa začini to biranim kletvama.
„Sigurno su osetili da ih tražim pa im se vojska kretala samo noću, kako
bi mogli da je štite.“
„A gde su bili preko dana?“
„Verovatno u tulskim zaseocima. Ima ih na desetine i zaista mi nije ni
palo na pamet da ih izbliza osm otrim .“ Ponovo je počeo da psuje, ali ovoga
puta sebe, zato što nije primetio toliku vojsku.
„Badava ti sada psovanje“, mirno će Polgara. „Šta je - tu je.“ „Nažalost,
nije to sve, Pol“, reče stari čarobnjak. „Sa severa dolazi još jedna vojska,
ništa manja od ove. Čine je Malorijci, Nadraci i Tuli. Našli smo se
priklešteni između njih.“ „Koliko im još vremena treba da stignu ovamo?“,
upita ona.
Beldin sleže ramenima. „Ne mnogo. Murzi treba da pređu kamenjar, tako
da neće stići bar još jedan sat, ali zato će Malorijci biti ovde mnogo pre njih.“
Tad i Polgara poče da sočno psuje sebi u bradu. „Idi kod Rodara“, reče
grbavcu, „i poruči mu da Anegova flota mora odmah da isplovi kako je
Angaraci ne bi potopili katapultima.“ Starac klimnu glavom i malo se povi,
pa raširi ruke kao krila i ponovo se pretvori u pticu.
„Olbane“, pozva Polgara mladog Rivanca, „idi pronađi Mandoralena i
Hetara i reci im da odmah dođu ovamo. Požuri.“ Ovaj je samo zbunjeno
pogleda i otrča po konja.
Uto se i Durnik sjuri niz travnatu obalu i pridruži im se na malom žalu.
Lice mu beše zabrinuto. „Gazdarice Pol, vi i mlade dame morate odmah da
idete odavde“, reče. „Sprema se bitka, a nijednoj od vas tu nije mesto.“
„Nikud ja ne idem, Durniče“, odgovori ona, s tek neznatnim nagoveštajem
ljutnje. „Ja sam sve ovo počela i nemam nameru da bežim.“
Arijana odmah shvati šta se dešava i vrati se u šator po svoju platnenu
torbu s lekarijama. „Imam li dopuštenje vaše, gospo Polgara?“, upitala je
čarobnicu kao da se obraća starijoj koleginici.
„Povređenih zasigurno biće, pa bi trebalo melema za rane njihove da
pripremim. Predaleko je ova uvala da ranjenike čak ovamo donose.“ Polgara
razmisli pa reče: „Dobro, ali vodi računa da se ne približavaš previše.“ I
Taiba navuče ogrtač. „Poći ću s tobom “, reče Arijani. „Ne znam mnogo o
vidanju, ali usput ćeš me naučiti.“
„Idi i isprati ih, Durniče“, reče Polgara kovaču, „a onda se vrati.“ Ovaj
klimnu glavom i ode da pomogne dvema ženama da se popnu uz obalu.
Uto dojuriše Mandoralen i Hetar.
„Postoji li ikakva mogućnost da se povučemo pre nego što neprijatelj
stigne?“ „Avaj, moja gospo“, odgovori veliki vitez. „Odveć su nam blizu.
Osim toga, mi dođosmo ovamo da brodovlju čerečkome prolaz
obezbedimo do mora istočnoga. Sad druge nam nema do da neprijatelja
zadržavamo dok brodovi ne odm aknu malko kako ih Angaraci katapultima
potpopili ne bi.“ „Nisam ovo ovako zamišljala“, reče ona, pa ponovo poče da
kune.
Stigoše i Rivanski Čuvar Brand i general Varana, pa se pridružiše
Mandoralenu i H etaru na vrhu strme obale. Tad sva četvorica sjahaše i
spustiše se u uvalu. „Počeli smo da povlačimo vojsku iz grada“, reče visoki
Rivanac, „a većina brodova je već podigla sidra.
Ostali su samo oni koji sačinjavaju most preko južnog kanala.“ „Postoji li
mogućnost da se čitava vojska iskrca samo na jednu obalu?“, upita Polgara.
 On odmahnu glavom. „Nemamo vremena, Polgara.“
„Ostanemo li podeljeni“, podseti ga ona, „ni jedan ni drugi deo vojske
neće moći da se suprotstavi Angaracima.“
„Nema nam druge, draga moja“, reče general Varana. „Moramo da branim
o obe obale sve dok flota ne prođe.“
„Izgleda da je Rodar loše procenio njihove namere“, reče Brand.
„Bio je toliko siguran da Taur Urgas i ’Zakat neće ni prstom mrdnuti da
uopšte nije ni razmatrao ovu mogućnost.“ General Varana sklopi ruke na
leđima pa stade da se duboko zamišljen šetka gore-dole po maloj uvali. „Čini
mi da počinjen da shvatam svrhu one murške čete koju smo potukli u
brdima“, reče.
„Kako to mislite?“, zbuni se Mandoralen.
„Bilo je to iskušavanje naše rešenosti“, objasni mu Varana. „Angarake je
zanimalo kada ćemo preći na ono radi čega smo došli.
Jedno od osnovnih pravila ratovanja glasi da se ne treba upUstati u
ozbiljnije sukobe zbog običnih čarki. Ona četa je bila mamac koji smo mi
nažalost zagrizli.“
„Hoćete da kažete da nije trebalo da ih napadnemo?“, upita Hetar.
Varana ga tužno pogleda. „Baš tako. Tako smo se odali i pokazali im da
ovaj pohod nije obično čarkanje. Potcenio sam Taura Urgasa. Žrtvovao je
hiljadu ljudi samo da bi saznao naše namere.“ „I šta sad?“, upita Hetar.
„Pripremimo se za borbu“, odgovori mu Varana. „Voleo bih da smo na
nekom povoljnijem mestu, ali moraćemo nekako da se snađemo i tu gde smo
se zadesili.“ Hetar se zagleda preko reke, a na orlovskom mu se licu jasno
videla glad. „Pitam se hoću li stići da pređem na južnu obalu“, reče.
„Južna ili severna“, zbunjeno će Brand, „kakva je razlika?“ „Tamo su
Murzi“, odgovori Hetar. „Zaista nemam ništa protiv Malorijaca.“
„Ovo nije lično razračunavanje, gospodine Hetare“, podseti ga Varana.
„Meni jeste“, namrgođeno će ovaj.
„Sad postarat se moramo da gospa nam Polgara i princeza na sigurnome
budu“, reče Mandoralen. „Nek jedan ih odred otprati do litice natrag.“
Brand odmahnu glavom. „Sigurno ima patrola na sve strane“, reče. „To ne
bi bilo bezbedno.“
„U pravu je, Mandoralene“, reče Polgara vitezu. „Osim toga, sad vam je
potreban svaki čovek.“ Zastala je i zagledala se ka severoistoku. „A tu je i
ono.“ Pokazala je ka teškim oblacima koji su počeli da se valjaju iz daljine.
Gagatnocrni i uskomešani,bili su iznutra obasjani mestimičnim bleskovima
munje.
„O1uja?“, iznenađeno zapita general Varana.
„Ne u ovo doba godine, a pogotovu ne odande“, odgovori Polgara.
„Grolimi nešto smeraju, a za to ću seja postarati. Razvijte trupe, gospodo.
Ako nam već ne gine bitka, dočekajmo je spremni.“ „Brodovi su krenuli“,
izvesti ih Durnik kad se s Olbanom vratio pred pećinu, „a vojska napUsta
grad.“
Pristiže i kralj Rodar. Široko mu je lice bilo musavo od čađi i znoja.
„Aneg odlazi“, reče, pa zastenja dok je sjahivao.
„Gde je Fulrah?“, upita Brand.
„Ostao je da prevede glavninu snaga na južnu obalu.“
„Zar time neće nas s ove strane ostaviti oslabljene?“, ljubazno će general
Varana.
„Onaj most je preuzak“, objasni mu Rodar. „Trebali bi nam sati da
prebacimo dovljno Ijudi preko. Brendigovi ljudi su već počeli da
potkopavaju oslonce, tako da ćemo srušiti most pre nego što Angaraci
stignu.“
„A zašto?“, upita Se’Nedra.
„Tul Mardu ima važan strateški položaj, vaše veličanstvo“, objasni joj
general Varana. „Ni u kom slučaju ne želimo da Angaraci zauzmu ostrvo.“
Potom pogleda kralja Rodara. „Jeste li već razmišljali o taktici?“, upita ga.
„Voleo bih da omogućim Anegu bar pola dana prednosti“, odgovori
Rodar. „Dvadesetak liga nizvodno, tlo oko reke postaje m očvarno, tako da
Angaraci neće moći da priđu dovoljno da ga ometu. Hajde da napravimo isti
raspored vojske kao pre - kopljanici, legije, Sendari i tako redom . Strelci će
davati podršku iz pozadine, a Algari neka udare s bokova. Mimbratske
vitezove bih držao po strani sve dok se ne nakupi dovoljno Malorijaca za
prvi napad.“ „Tako nećete pobediti, vaše veličanstvo, ako smem da
primetim“, reče general Varana.
„Nismo došli ovamo da pobedimo, Varana“, na to će Rodar. „Hoćemo da
šest sati zamajavamo Angarake, a onda ćemo se povući.
Neću da rasipam ljudske živote pokušavajući da dobijem bitku koju ne
mogu da dobijem.“ Potom se okrete ka Hetaru. „Pošalji svoje konjanike da
prokrstare duž obeju obala i da uklone svakog Malorijca kojeg nađu. Možda
’Zakat i Taur Urgas nisu sagledali značaj naše flote. Angaraci su slabi
mornari i verovatno neće shvatiti koliko Aneg može da im naudi sve dok ne
bude prekasno.“ „Izvinite, vaše veličanstvo“, pobuni se Varana, „ali čitava
vaša strategija - pa čak i to s flotom - samo odlaže konačni obračun.“ „To i
pokušavamo, Varana“, odbrusi mu Rodar. „Sve je ovo obična lakrdija. Ono
važno dogodiće se kad Belgarion stigne u Ktol Mišrak. Pođimo, gospodo.
Malorijci samo što nisu stigli, a ne bih voleo da ih dočekam nespreman.“
Oblak što im ga je Polagara pokazala približavao im se uznemirujuće
brzo, sličan uskomešanoj ljubičastoj tami na krivim nogam a od munja.
Prethodio mu je vreo vetar koji je povijao travu do zemlje i primoravao
konjske grive i repove da divlje šibaju. Čim su kralj Rodar i ostali pošli da
dočekaju malorijsku vojsku, Polgara se, bledoga lice i kose raščupane od
vetra, sa Se’Nedrom i Durnikom pope na travnatu obalu, odakle su
posmatrali približavanje onog oblaka. „Uzmi malog, Se’Nedra“, reče smireno,
„i ne ispuštaj ga ni za živu glavu.“ „Da, gospo Polgara“, reče Se’Nedra i
pruži ruke da prihvati dečačića. Maleni se ozbiljnog lica i bez imalo straha
privi uz nju. Prigrlila ga je, držeći njegov obraz uz svoj.
„Erand?“, reče on i pokaza ka nadolazećoj oluji.
A onda se među redovima njihove vojske iz zemlje uzdigoše nekakve
senovite prikaze u crnim plaštovima i s maskama od bleštavog čelika,
naoružane kratkim kopljima. Jedan mladi mimbratski vitez bez razmišljanja
poteže mač iz korica i zamahnu na jednog.
Sečivo je prošlo kroz neprijatelja bez ikakvog učinka, ali zato mladić
poče da se grči kad mu se munja zalepi za vrh kacige i poče da se uvija
poput svetlosne zmije. Dim je kuljao iz vizira dok se mladi Mimbrat živ
pekao u svom oklopu. Konj mu pade na kolena kad i njega zahvati treperava
sablasna svetlost. Munja u jednom trenutku nestade, ostavljajući za sobom
njihova dva trupla.
Polgara prosikta nešto, pa podiže glas. Nije izgledala kao da viče, ali
njene su reči stigle i do poslednjeg vojnika. „Ne dodirujte te prikaze“,
upozorila ih je. „To su samo prividi Grolima i ne mogu vam ništa ukoliko ih
ne dirate. Tu su samo da bi navukli munje na vas i zato ih izbegavajte.“
„Ali, gospo Polgara“, obrati joj se Durnik, „vojska neće moći da zadrži
formaciju ukoliko bude ševrdala pred tim senima.“ „Njih prepusti meni“,
namrgođeno će ona. Podigla je ruke visoko iznad glave i stisla pesnice. Lice
joj poprimi izraz duboke usredsređenosti. Izgovorila je jednu jedinu reč i
istovremeno raširila prste.
Trava, koja se od vrelog vetra dotle povijala ka njima, sad poleže na
suprotnu stranu, odgurnuta snagom Polgarine reči. Dok je ista ta sila prelazila
preko privida Grolima, prikaze počeše da se grče i mreškaju se, a onda se uz
tihe praske raspsnuše u krpice mraka.
Polgara se zagrcnu kada je i poslednja prikaza nestala, i verovatno bi se
onesvestila da Durnik nije priskočio da je pridrži. „Je li vam dobro?“,
zabrinuto ju je upitao.
„Samo trenutak“, reče ona klonuvši mu u naručju. „Ovo je bilo veoma
naporno.“ Uputila mu je slabašan osmeh, a onda ponovo klonula.
„Da se ne vrate?“, uplašeno će Se’Nedra. „Ovo ipak nije povredilo prave
Grolime, zar ne? Samo njihove senke.“ Polgara se umorno nasmeja. „O, da, i
te kako ih je povredilo“, reče. „Ti Grolimi više nemaju senke. Nijedan više
nikada neće moći to da uradi.“ „Baš nikada?“
„Baš.“
Uto im se pridruži i Beldin, jedva sletevši od jakog vetra.
„Imamo posla, Polgara“, reče čim se povratio u ljudsko obličje.
„Moramo da razbijemo ovu oluju koju dovlače sa zapada. Razgovarao
sam s blizancima. Oni će udariti s juga ako ti i ja krenem o odavde.“ Ona ga
upitno pogleda.
„Njihove snage stupaju za olujom“, objasni joj on. „Nema svrhe da sad
pokušavamo da je odbijemo. Previše se zalaufala. Preostaje nam samo da
napravimo procep negde na zadnjem delu, tako da se sve sruči na Angarake.“
„Koliko Grolima drži tu oluju?“, upitala ga je.
„Ko zna?“, odgovori on i sleže ramenima. „Sigurno ulažu i poslednji delić
snage samo da joj održavaju pravac, tako da će, ako nas četvoro istovremeno
ošinemo po zadnjem kraju, pritisak unutar oblaka učiniti ostalo.“ „A zašto je
ne pustite da prođe?“, upita Durnik. „Naši vojnici nisu deca. Neće se
razbežati od malo kiše.“ „Nije to malo kiše, kovaču“, kiselo će Beldin,
trenutak pre no što nešto veliko i belo tresnu nekoliko koraka od njih. „Ako
te četiri-pet ovakvih zrna grada zvekne u glavu, nećeš dočekati da saznaš
ishod bitke.“ „Pa veliko je kao kokošije jaje“, zaprepasti se Durnik.
„A veća verovatno tek slede“, odbrusi mu Durnik, pa se ponovo obrati
Polgari. „Daj ruku“, reče. „Daću znak Beltiri i onda ćemo svi zajedno da
udarimo. Spremi se.“
Nove grudve leda zaprastaše po travi, a jedna zaista velika s
neverovatnom silinom udari u obližnju stenu i rasprsnu se u paramparčad. Iz
pravca vojske čulo se kako grad rešeta oklope mimbratskih vitezova i dobuje
po štitovima zbunjene pešadije.
Uskoro s ledom poče da se meša i kiša. PljUstalo je u slapovima, koje je
divlji vetar bacao poput talasa na uzburkanom moru.
Ništa se nije videlo, a jedva da se moglo i disati. Olban priskoči da
štitom pokrije Se’Nedru i Eranda. Samo je žmirnuo kad ga grudva leda
odalami po ramenu, ali ruka mu nije ni zadrhtala.
„Uspeli smo, Pol!“, viknu Beldin. „Uđarimo još jednom. Eto im sad
njihove oluje!“
Polgarino se lice krivilo od naprezanja i samo što se nije onesvestila kad
su ona i Beldin ponovo zavitlali svoje udružene volje u uzavrelo nebo. Začu
se neverovatan prasak kad udari sila na silu.
Nebo se pocepa nadvoje i munje stadoše da paraju vazduh, sudaraju se
poput ogromnih bleštavih strela i rešetaju zemlju vatrenim loptama. Ljudi su
padali kao pokošeni i u trenutku se pretvarali u ugljenisane, crne gomilice
koje su se dimile na pljusku. Međutim, nije samo vojska zapadnih zemalja
pretrpela gubitke.
Ona neizdrživa oluja promenila je sm er kada je sila koju su na nju sa
severne obale odaslali Polagara i Beldin, a sa južne blizanci, rasporila zadnji
kraj oblaka, čime se glavnina njenog rušilačkog dejstva sručila na nadolazeću
malorijsku vojsku. Zemlja se nije videla od spaljenih leševa kad je čitava
zavesa od munja kao džinovska metla počistila njihove gusto zbijene redove.
Kada se pocepalo tkanje grolimske čarolije koje je dotle guralo oluju ka reci,
olujni vetar se iznenada s urlikom okrete i zasu Angarake kišom i tučom.
Iz središta onog jezovitog crnog oblika stadoše da se ka zemlji spuštaju
tamni kovitlaci nalik zlokobnim, razurlanim prstima.
Jedan se trznu kao da napreže poslednju mrvu snage, pa ošinu posred
srede malorijske vojske. Krhotine su prstale na sve strane dok je užasni
vrtlog s jezivom neumoljivošću napredovao nepravilnom putanjom, meljući
pod sobom sve u širini od dvesta metara. Mahniti vetrovi u srcu kovitlaca
divljački su kidali ljude i konje, tako da su komadići oklopa i ostaci crvenih
tunika - kao i nešto još strašnije - pljuštali po zaprepašćenim i užasnutim
Malorijcima koji su stajali s obeju strana te jezive prtine i gledali kako im ta
pošast nemilice melje vojsku.
„Divno!“, oduševljeno će Beldin, pa poče da poskakuje od zlu-radog
zadovoljstva.
Iznenada se začu zvuk roga i gusto zbijeni redovi dreznijskih kopljanika i
tolnedranskih legionara krenuše ka unezverenoj malorijskoj vojsci. Odmah
iza njih je Mandoralen, kome se voda slivala niz oklop, jahao na čelu
Mimbratskih vitezova. Silovito su se obrušili na zbunjenog i obeshrabrenog
neprijatelja. U trenutku sudara prolomio se jeziv, parajući tresak, prošaran
vriskom. Malorijci počeše da padaju kao snoplje, a onda se okretoše i
stadoše da beže, ali tad Algari dojuriše s bokova i počeše da ih seku u trku.
Mandoralenov rog se ponovo oglasi i Mimbrati zaustaviše konje, pa ih
okrenuše i poteraše u galop, ostavljajući za sobom potpunu pustoš.
Kiša je počela da jenjava i sada se već bila pretvorila u nasumične nalete
pljuska, a među uskomešanim oblacima poče da se pomalja nebesko
plavetnilo. Rasturena grolimska oluja počela je da se razilazi iznad ravnica
Mišraka ak Tula.
Se’Nedra pogleda ka južnoj obali i vide da je i tamo najgore prošlo i da
snage pod Čo-Hagovim i Korodulinovim vođstvom uveliko kasape prve
redove rastrojene murške vojske. Potom se zagledala ka mestu na reci gde se
pre nalazio most od čerečkih brodova. Oluja ih je sve razjurila i sada je s te
strane ostrva ponovo bila samo voda. Već su i poslednje jedinice napUstale
grad i preko mosta prelazile na severnu obalu reke. Jedan visoki Sendarijac
sa samog začelja ne časeći časa pođe uzvodno, ka njima. Kada se malo
približio, Se’Nedra vide da je to Randorig, Garionov stari drug s Faldorovog
imanja. Ridao je.
„Dobri Durniče“, grcao je kad im je prišao, „Dorun je mrtav.“ „Molim?“,
trže se iznurena Polgara.
„Dorun, gazdarice Pol“, jecao je Randorig. „Udavio se. Baš smo prelazili
na južnu obalu kad je oluja pokidala veze između brodova.
Dorun je pao u vodu a nije znao da pliva. Pokušao sam da ga spasem, ali
potonuo je pre nego što sam uspeo da ga uhvatim.“ Visoki mladić zari lice u
šake.
Polgara preblede, a oči joj se ispuniše suzama. „Pobrini se za njega,
Durniče“, reče kovaču, pa se okrete i pođe, glave pognute u žalosti.
„A pokušao sam, Durniče“, ridao je Randorig. „Stvarno sam hteo da ga
dohvatim, ali bila je velika gužva i nisam uspeo da stignem na vreme. Video
sam kad je potonuo i više nikako nisam mogao da mu pomognem .“ Durnik
potišteno zagrli uplakanog mladića. I njemu su oči bile pune suza. Nije rekao
ni reč.
Se’Nedra, međutim , nije mogla da plače. Ona je pružila ruku i iščupala
te miroljubive mladiće iz njihovih domova da bi ih odvukla preko pola sveta,
a sada je jedan od Garionovih najstarijih prijatelja nestao u ledenoj reci
Mardu. Njegova smrt njoj ide na dušu, ali svejedno nije mogla da zaplače.
Odjednom ju je ispunio strahovit bes. Okrenula se ka Olbanu. „Pobij ih!“,
prosiktala je stisnutih zuba.
„Molim, kraljice?“, zbuni se momak.
„Idi!“, zapovedi mu ona. „Uzmi mač i idi! Idi i ubij koliko god možeš
Angaraka. Za mene, Olbane. Ubij ih za mene!“ A onda je zaplakala.
Olban prvo pogleda neutešnu princezicu, pa malorijsku vojsku koja se još
nije povratila od mim bratskog kasapljenja. Ozareno je podigao mač. „Kako
moja kraljica zapoveda!“, uzviknu i jurnu po konja.
Još dok su desetkovani prednji redovi malorijske vojske bežali pred
algarskim sabljama, veliki broj njihovih sunarodnika jurnu napred i uskoro
prekriše niske brežuljke na severnoj obali. Zbog njihovih je crvenih tunika
izgledalo kao da sama zemlja krvari.
Međutim, ovoga puta nisu Malorijci pošli u napad, nego plećati Tuli.
Neodlučno su marširali napred, ka položajima. Odmah iza njih jahali su
Malorijci i gonili ih bičevima.
„To baš liči na njih“, procedi Beldin. „’Zakat hoće da žrtvuje Tule kako bi
sačuvao svoju vojsku za obračun s Taurom Urgasom.“ Se’Nedra podiže
uplakano lice. „Šta ćemo sad?“, upita grbavog čarobnjaka.
„Pobićemo Tule“» nabusito će on. „Biće dovoljan jedan ili dva
Mimbratska napada da se rasture. Oni nisu nikakvi vojnici i razbežaće se čim
im pružim o priliku.“ Dok se neprijateljska vojska poput blata sporo slivala
ka redovim a kopljanika i legionara, asturijski strelci postrojiše se iza
pešadije i podigoše lukove. Kiša strela ispuni vazduh. Tuli se uskomešaše
kad red za redom poče da pada pokošen, a uzvici Malorijaca u pozadini kao
da poprimiše očajnički prizvuk. Vazduh se ispuni praskanjem bičeva.
 Tad se oglasi Mandoralenov rog i pešadija se razmače da mimbratski
vitezovi još jednom napadnu. Bilo je dovoljno da Tuli samo vide jahače i
konje u oklopima kako nadiru ka njima pa da se razbeže i pritom pregaze i
samelju Malorijce s bičevima.
„Toliko o Tulima“, reče Beldin dok je sa zadovoljnim smeškom sve ovo
posmatrao. A onda se zlobno isceri. „Pretpostavljam da će ’Zakat zbog ovoga
da natrlja uši kralju Getelu.“
Mandoralenovi vitezovi se vratiše na svoje položaj iza pešadije.
Dve vojske su se gledale preko ledine zasejane mrtvim Angaracima.
Se’Nedra stade da se trese kad mraz iznenada poče da se navlači na
bojno polje. Sunce se već uveliko probijalo kroz ostatke grolimskog oblaka,
ali njegova se toplina uopšte nije osećala. lako više nije bilo ni daška vetra,
postajalo je sve hladnije. A onda s tla i s mračne površine reke poče da se
diže pramenje magle.
Beldin prosikta. „Polgara“, pozvao je ožalošćenu čarobnicu, „potrebna si
mi.“
„Ostavi me na miru“, odgovori ona turobno.
„Posle plači“, podviknu on. „Grolimi izvlače toplotu iz vazduha. Ukoliko
ne podignem o vetar, uskoro će magla moći nožem da se seče.“ Ona se
osvrnu i uputi mu leden pogled. „Ti nemaš poštovanja ni prema čemu, zar
ne?“, reče mirno.
„Ne previše“, pomirljivo će on, „ali to sad nije važno. Ako Grolimi
navuku dovoljno magle, Malorijci će nas pregaziti dok još ne budem o znali
šta nas je snašlo. Hajde, Pol. Ljudi ginu. To se dešava.
Možeš i posle da žališ.“ Pružio je ka njoj svoju kvrgavu ruku.
Magla poče da se zgušnjava i podiže. Polje pred redovima pešadije kao
da zatreperi pre nego što ga je progutao talas beline.
„Vetar, Pol“, reče Beldin i stisnu je za ruku. „Iz sve snage.“ Borba koja je
usledila odvijala se bez ijednog zvuka. Polgara i Beldin sjediniše svoje volje
i usredsrediše ih na traženje rupe u masi mrtvački mirnog vazduha koji je
potiskivao maglu ka obali. Naleti vetra počeše da kovitlaju belo pramenje,
ali ubrzo malaksaše.
„Jače, Pol“, nagovarao ju je Beldin. Znoj mu je lio niz nakazno lice dok
se napinjao da se izbori s tolikom masom nepokretnog vazduha.
„Ne ide ovako“, reče ona i izvuče ruku iz njegove. Lice joj beše napeto
od umora. „Nemamo za šta da se uhvatimo. Šta rade blizanci?“ „Taur Urgas
je sa sobom poveo jerarhe iz Rak Ktola“, odgovori grbavac. „Blizanci imaju
pune ruke posla s njima. Od njih nam sad nema vajde.“ Polgara se uspravi.
„Pokušali smo da delujemo previše blizu“, reče. „Čim mi uskomešamo malo
vazduha, deset Grolima skoči da to priguši.“
„Baš tako“, složi se Beldin.
„Moraćemo da posegnemo malo dalje“, nastavila je ona. „Počnim o da
pomeramo vazduh negde van njihovog domašaja, tako da će, kad stigne
ovamo, već imati dovoljno ubrzanje da ga oni ne mogu zaustaviti.“
Beldin se namršti. „Opasno je, Pol“, reče joj. „Sve i da nam to pođe za
rukom, potpuno ćemo se iznuriti. Ako nas posle ponovo napadnu, nećemo
moći da se odbranimo.“
„Znam da je ovo kockanje“, na to će ona, „ali Grolimi su tvrdoglavi i
trudiće se da održavaju ovaj oblak magle čak i kad to više ne bude imalo
smisla. A i umoriće se. Možda ni oni više ništa neće moći da urade.“ „Ne
volim možda.“ „Imaš li bolji predlog?“
„Ne, bojim se da nemam .“
„Onda smo se dogovorili.“
Ponovo se uhvatiše za ruke.
Princezi se činilo da to traje čitavu večnost. S knedlom u grlu je zurila u
njih dvoje dok su sklopljenih očiju stajali držeći se za ruke i u mislima jurili
sušnim goletima zapada ne bi li dovukli dovoljno vrelog vazduha u dolinu
reke Mardu. Osećala je kako zlokobni grolimski mraz okiva nepokretni
vazduh oko njih i opire se svakom pokušaju da se razveje gusta magla na
obali.
Polgara je plitko disala dok su joj se grudi nadimale a lice grčilo od
nadljudskog napora. Beldin je stajao povijen napred i napinjao se kao da
pokušava da pomeri planinu.
A onda Se’Nedra na tren oseti miris prašine i suve trave. Trajalo je
kratko i isprva je mislila da joj se to samo učinilo, ali onda je zapahnu
ponovo, jače, i magla poče da se talasa. Međutim, miris ponovo uminu, baš
kao i dašak vetra koji ga je doneo.
Tad Polgara zaječa kao da se davi i gusta belina stade da se kovitla.
Mokra trava pod Se’N edrinim nogama zatalasa se kad prašnjavi miris tulske
visoravni postade jači.
 Izgledalo je kao da se u silu kojom su Grolimi držali maglu uvukao nemir
dok su očajnički pokušavali da suzbiju povetarac iz sušnih predela na
zapadu. Pritisak poče da popušta kad slabiji među njima stadoše da se
onesvešćuju od napora.
Povetarac se pojača i pretvori se u vreo vetar koji je mreškao površinu
reke i povijao travu. Magla stade da se komeša kao da je živa i da se grči od
svakog dodira suvog vazduha.
Se’Nedra je sad već mogla da vidi zgarišta Tul Mardua i redove pešadije
na obali reke.
Vetar se još više pojača i potpuno razveja maglu, konačno dozvolivši
jutarnjem suncu da sve okupa zlaćanom svetlošću.
„Polgara!“, preplašeno kriknu Durnik.
Se’Nedra se osvrnu i vide kako čarobnica, samrtno bledog lica, polako
pada.
Sedamnaesto poglavlje

LELDORIN OD VILDANTORA uznemireno je šetkao duž redova svojih

strelaca, svaki čas zastajkujući da oslušne hoće li iz guste magle dopreti
makar kakav zvuk. „Čuješ li nešto?“, upitao je zabrinuto obližnjeg
tonedranskog legionara.
Ovaj odmahnu glavom.
Slična pitanja čula su se sa svih strana.
„Čuješ li nešto?“
„Čuješ li ti nešto?“
„Šta li rade?“
Uto se spreda začu tih škljocaj.
„Evo ih!“, zavikaše svi.
„Čekaj!“, prasnu Leldorin kad jedan njegov zemljak podiže luk.
„Možda je to samo neki ranjeni Tul. Štedi strele.“
„Osećam li ja to povetarac?“, zapita se jedan dreznijski kopljanik. „Daj
Belare da je ovo stvarno povetarac.“ Leldorin se zagleda u maglu i stade da
se uznemireno igra tetivom luka.
Slabašni dašak vazduha pomilova ga po obrazu.
„Vetar“, reče neko.
„Vetar“, pronese se kroz čitavu vojsku.
Međutim, lahor uminu i magla se ponovo zgusnu, reklo bi se još više
nego pre.
Neko ogorčeno zaječa.
Tad magla poče da se komeša i kovitla. To jeste vetar.
Leldorinu zastade dah.
Magla se pokrenu i poče da kao voda curi po zemlji.
„Tamo se nešto kreće!“, viknu jedan Tolnedranac. „Sprem’te se!“ Sivkasti
kovitlaci stadoše da se kreću sve brže, hlape i tope se na prašnjavom vetru
što je zaduvao kroz dolinu. Leldorin začkilji.
Nešto se zaista kretalo, i to jedva sedamdeset metara ispred prvih redova
pešadije.
A onda, kao da je sav njen otpor skrhan u jednom trenutku, magla
zatreperi i iščile, a sunce konačno uspe da se probije do tla.
Malorijci su bili preplavili čitavo polje. Stali su u pola koraka kad ih je
izenadila svetlost.
„Sad!“, viknu Leldorin i podiže luk. Njegovi strelci učiniše isto, a
istovremeno okidanje hiljade tetiva prolomilo se kao gromoglasni akord.
Strele prošištaše pešadiji iznad glava u talasu koji je na trenutak izgledao kao
da stoji nepokretno u vazduhu, da bi se odmah potom sručio u gusto zbijene
malorijske redove.
Neprijatelji - uhvaćeni u mučkom napadu - nisu se mnogo kolebali, a ni
oklevali. Prosto su nestali. Zaorio se horski uzdah kad čitavi pukovi počeše
da padaju pod asturijanskom ubojitom kišom.
Leldorinova se ruka od brzine takoreći nije ni videla dok je uzimao jednu
po jednu strelu koje je prethodno zabio u tlo, smireno je ubacivao u luk,
napinjao tetivu i okidao. Nije se zaustavljao ni za trenutak. Strele kao da su
klizile po nekom velikom m ostu iznad pešadije i rešetale neprijateljsku
vojsku.
Leševi Malorijaca ležali su u pravilnirn gomilama, kao da je neka
džinovska kosa prošla kroz njihove redove.
Tad se ponovo razleže moćni zvuk Mandoralenovog roga i redovi
pešadinaca i strelaca počeše da se razmiču, a zemlja da podrhtavala pod
konjima Mimbratskih vitezova.
Ionako već potpuno obeshrabreni, Malorijci se, kad videše konjanike u
oklopima kako nezaustavljivo nadiru, razbežaše na sve strane.
Leldorinov rođak Torazin razdragano se nasmeja, pa spusti luk da se
naruga neprijateljima u bekstvu. „Uspeli smo, Leldorine!“, povika kroz smeh.
„Isprašili smo im guzice!“ A onda se osvrnuo. S lukom u rukama, crne lcose
kose zabačene unatrag, lica obasjanog iskrenom radošću. Leldorin će ga dok
je živ takvim pamtiti.
„Torazine! Pazi!“, kriknu mladi plemić, ali već beše prekasno.
Malorijci su na kišu asturijanskih strela uzvratili istom merom .
Iz stotina katapulta skrivenih iza brežuljaka severno od reke vinu se čitav
roj kamenica koje se obrušiše na redove pešadije na obali. Jedna gromada
veća od čovečije glave udari Torazina pravo u prsa i obori ga na zemlju.
„Tore!“, jeknu Leldorin i pritrča rođaku. Torazinove su oči bile
sklopljene, a iz nosa mu je tekla krv. Grudni koš beše mu smrskan.
„Pomozite me!“, dozva on kmetove koji su stajali nedaleko odatle. Ovi
mu poslušno priđoše, ali njihovi su pogledi bili jasniji od svake reči: Torazin
je već mrtav.
Barakje sav nam rgođen stajao za kormilom svoje lađe. Veslači su
zamahivali u ritmu potmulog dobovanja i brod je prosto klizio niz reku.
Kralj Aneg od Čereka stajao je naslonjen na ogradu. Skinuo je kacigu ne
bi li mu svež vazduh oduvao miris paleži iz kose. Ni njegovo lice nije bilo
nimalo opuštenije. „Šta misliš, kakvi su nam izgledi?“
„I nisu neki“, nabusito odgovori Barak. „Nismo računali da će nas Murzi i
Malorijci napasti kod Tul Mardua. Vojska nam se podelila nadvoje, a nijedna
polovina nije brojno jača od neprijatelja. Bojim se da su nagraisali.“ Osvrnuo
se ka grupici uskih brodova koji su ih sledili. „Zatvaraj!“, zaurlao je ka
njima.
„Malorijci na vidiku! Na severnoj obali!“,povika mornar s osmatračnice.
„Otprilike osamsto metara ispred nas.“ „Polivaj palubu“, zapovedi Barak.
Mornari zahvatiše vodu vedricama vezanim za užad i prosuše je po
drvenoj palubi.
„Daj znak brodovim a iza nas“, reče Aneg bradatom Čereku koji je stajao
na samoj krmi. Ovaj samo klimnu glavom i podiže motku s velikom
zastavom, pa poče njome da maše.
„Pažljivo s tom vatrom!“, doviknu Barak onima što su stajali oko
izdignute platiorme ispunjene šljunkom i užarenim ugljevljem.
„Ako se zapalimo, moraćemo da plivamo do Istočnog m ora.“ odmah
ispred platiorme stajala su tri katapulta, napeta i spremna za paljbu.
Kralj Aneg začkilji ka Malorijcima okupljenim oko desetak sličnih
naprava na severnoj obali. „Bolje bi ti bilo da sad pošalješ brodove sa
strelama“, predloži.
Barak progunđa nešto, pa se okrete ka onim brodovima iza i rukom
napravi pokret kao da nešto seče, na šta ovi jurnuše napred.
Svaki je na pramcu imao napeti katapult pun strela. Zahvaljujući struji,
lako su prestigli komandni brod.
 „Puni!“, viknu Barak onim a oko žeravice. „I nemoj da bi mi neko
ogaravio palubu!“
Na to mornari dugačkim gvozdenim kukam a izvadiše iz ugljevlja tri
zemljana ćupa napunjena smešom katrana, smole i nafte, pa ih hitro umočiše
u burad s katranom i obmotaše krpama natopljenim naftom. Tek onda ih
spustiše u korpe katapulta.
U međuvremenu su brodići munjevitom brzinom dojurili do obale na
kojoj su se Malorijci još mučili da valjano okrenu katapulte. Strele poleteše
uvis i poput smrtonosne se kiše stuštiše na vojsku u crvenim tunikama.
Barakov brod dolete odmah iza njih i približi se žbunovitoj obali.
Crvenobradi orijaš stajao je za kormilom i netremice posmatrao svog
katapultistu, prosedog ratnika mišica debelih poput balvana, koji je pak
čkiljio ka nizu zaseka na ogradi. Nad glavom je držao dugačak beli štap i
njime pokazivao levo ili desno, što je Barak pratio finim pomeranjem rude
kormila. Kad se štap iznenada spusti, on stisnu rudu i ukopa se u mestu, a
mornari pripremljenim bakljama pripališe krpe na ćupovima.
„Pali!“, viknu katapultista. Poluge sa zaglušujućim praskom poleteše
napred i zavitlaše plamteću tanad ka Malorijcima koji su još pokušavali da
izađu na kraj sa svojim bojnim mašinama. Ćupovi se raspukoše, a njihov se
sadržaj rasu na sve strane. Malorijski katapulti buknuše istog trenutka.
„Vrlo dobro“, zadovoljno reče Aneg.
„Dečja igra“, odgovori Barak. „Položaj obale zaista nam je išao naruku“,
dodade pa se osvrnu. Brodići skriveni iza Greldikove lađe već su zasipali
neprijatelja novom kišom strela, katapult na njegovoj palubi samo je čekao
da ponovi paljbu ćupovima. „Izgleda da Malorijci nisu ništa bistriji od
Murga. Zar im nije palo na pamet da možemo i mi njih da gađamo?“ „To je
zajednička crta svih Angaraka“, objasni mu Aneg. „Shvatio sam to čitajući
njihove spise. Torak ne drži do razmišljanja.“ Tad Barak sumnjičavo odmeri
svog rođaka. „Nešto sam razmišljao, Aneže. Sva ona gužva koju si napravio
u Rivi kad si čuo da će Se’Nedra biti na čelu vojske... Čini mi se da nisi bio
baš sasvim iskren. Previše si ti promućuran da bi toliko tvrdoglavio oko
nečega što zapravo uopšte nije ni važno.“ Aneg mu namignu.
„Nije ni čudo što te zovu Aneg Lukavi“, zakikota se Barak. „Pa čemu
onda onoliko galame?“
„Da bih Brandu izbio zube“, reče kralj Čereka i široko se osmehnu.
„Jedini je on m ogao to da spreči, ali nisam mu dao priliku.
Rivanci su ti vrlo staromodan soj, Barače. Stao sam na Brandovu stranu
da bih preuzeo sve pričanje na sebe. Tako je, kad sam se povukao, on ostao
vezanih ruku.“
„Bio si vrlo uverljiv. Na trenutak sam mislio da si šenuo.“ „O,
zahvaljujem“, odgovori kralj Čereka posprdno se naklonivši. „Kad imaš lice
kao što je moje, lako navedeš ljude da pomisle najgore o tebi. Ne libim se da
to iskoristim s vremena na vreme. A evo nam i Algara“, dodade i pokaza
rukom ka brdu iza zapaljenih malorijskih katapulta. Konjanici su se poput
čopora vukova stuštili na zbunjene vojnike.
Aneg uzdahnu. „Voleo bih da znam šta se sad zbiva kod Tul Mardua“,
reče, „ali bojim se da to nikada nećemo saznati.“ „Mrka kapa“, složi se
Barak. „Svi ćemo potonuti u istočnom moru.“ „Ali povući ćemo mnogo
Malorijaca za sobom, zar ne, Barače?“ Riđobradi mu se umesto odgovora
zlobno nasmeši.
„Zaista mi ne pada teško što ću se utopiti“, reče Aneg kiselo.
„Možda će ti se posrećiti da završiš sa strelom u stomaku.“ „Hvala ti
lepo“ jetko će kralj.
Posle otprilike sat vremena, nakon što su na isti način uništili još tri
angaračka uporišta na obali, zernljište oko reke postade močvarno i na kraju
se pretvori u more trske i rogoza. Na Barakovu zapoved, mornari čvrsto
privezaše splav s gomilom suvog drveta za neko stablo što je virilo iz vode i
zapališe ga. Kad se vatra malo razgorela, sasuli su u nju vedricu punu
zelenkastih kristala.
Debeli stub zelenog dima vinu se u nebo.
„Nadam se da Rodar ovo vidi“, reče namršteni kralj Čereka.
„Ako ga ne vidi on, videće Algarf, odgovori Barak, „pa će ga oni
izvestiti.“
„Valjda su imali dovoljno vremena da se povuku.“
„Nadam se da jesu. Ali, baš kao što si rekao malopre, mi to verovatno
nikada nećemo saznati.“ Čo-Hag, vrhovni poglavar svih algarskih plemena,
dojaha do kralja Korodulina od Arendije. Magla se gotovo sasvim beše
povukla, ostavivši za sobom samo paperjasto pramenje. Nedaleko od njih,
blizanci-čarobnjaci sedeli su pognutih glava na zemlji i dahtali od iznurenosti.
Čo-Hag se strese kad pomisli šta bi se desilo da ta dva dražesna starčića nisu
bila s njima. Odvratne grolimske prikaze što su iznikle iz zemlje neposredno
pre napada i najhrabrija su srca ispunile strahom. Pa ona oluja koja se
obrušila na vojsku, i na kraju magla. Starčići su, međutim , mirno dočekali i
odbili svaki grolimski napad. A sada dolaze Murzi i kucnuo je čas da
čarobnjaštvo ustupi mesto čeliku.
„Pustimo ih da još malo priđu“, tiho reče on dok je s Korodulinom gledao
kako čitavo more neprijatelja napreduje prema redovima dreznijskih
kopljanika i tolnedranskih legionara.
„Da r sigurni u to ste, vrli Čo-Haže?“, upita mladi arendski kralj
zabrinuto. „Zar do sada običaj ne bi da mimbratski vitezovi napadom u čelo
napad dočekaju? Zbunjen sam što sad prvo biste ih s krila udarili.“ „Tako će
izginuti više Murga, Koroduline“, odgovori Čo-Hag namestivši kljaste noge
udobnije u uzengijama. „Kad tvoji vitezovi udare s bokova, čitavi će murški
pukovi ostati otcepljeni od glavnine snaga, a onda će ih dokrajčiti pešadija.“
„Teško mi pada da razmišljam o vojsci bez konja“, prizande Korodulin.
„Neznanje moje o pešadiji zaista ogromno je.“ „Nisi jedini, prijatelju“, reče
mu Čo-Hag. „I meni je to strano koliko i tebi. Međutim, ne bi bilo lepo od
nas da i njima ne dopustimo da poseku pokojeg Murga, zar ne? Ipak su prešli
dalek put.“ Kralj Arendije se duboko zamisli. Očigledno mu je bilo potpuno
strano sve što iole podseća na humor. „O tome ne razmišljah“, reče iskreno.
„Zbora nema - sebično bi odveć bilo da uskratimo im učešće u delu bitke.
Šta mislite, koliko bi Murga bilo pošteno da prepustimo im?“ „Pa, ne
znam. ozbiljno će Čo-Hag. „možda nekoliko hiljada.
Ne bih da ispadne da škrtarimo, ali ne moramo baš da budemo ni previše
darežljivi.“
Korodulin uzdahnu. „Tanka je linija kojom hodimo, plemeniti Čo-Haže.
Ko zna gde je tačno granica između škrtosti i nepotrebnog rasipništva?“ „I to
je deo kraljevanja, Koroduline.“ „Vaistinu, Čo-Haže, vaistinu.“ Mladi kralj
ponovo uzdahnu i sav se predade razmišljanju o tome koliko neprijatelja
treba da prepusti pešadiji. „Mislite li da će dva Murga po glavi dovoljno biti
onim a što bez konja se bore?“, upita bojažljivo.
„Meni to zvuči razumno.“
Korodulin se osmehnu od olakšanja. „Onda neka im toliko i bude“, reče
svečano. „Nikada se ranije nisam bavio raspodelom Murga, ali što se mora -
nije teško.“
 Kralj Čo-Hag na to prasnu u smeh.
Gospa Arijana zagrli uplakanog Leldorina preko ramena i nežno ga
odvuče od ležaja na kome je počivalo telo njegovog rođaka.
„Zar baš ništa ne možeš da učiniš, Arijana?“, preklinjao ju je kroz suze.
„Možda postoji neki oblog... ili melem ...“ „Ovo prevazilazi znanja moja,
gospodaru moj“, nežno odgovori ona. „Delim tvoju bol zbog smrti njegove.“
„Ne reci to, Arijana. Torazin ttije mrtav.“
„Žao mi je, gospodaru“, na to će ona. „Njega više nema i nijedan ga
melem niti vidar sad ne može vratiti.“ „Može Polgara“, reče Leldorin, a oči
mu zaiskriše od tračka nade.
„Pošalji po Polgaru.“
„Nemam koga da pošljem, gospodaru“, reče Arijana osvrnuvši se po
sklepanom šatoru u kome su ona i Tiba sa još nekoliko pomoćnika pomagale
ranjenima. „Unesrećeni sad ištu mnogo pažnje i brige naše.“
„Onda idem sam“, reče Leldorin, pa ponovo briznu u plač i izjuri iz
šatora.
Arijana tužno uzadhnu i navuče ćebe preko Torazinovog bledog lica.
Potom se okrete prema ranjenicima koji nisu prestajali da pristižu.
„Ne traćite vreme na ovoga, gospo“, reče joj neki mršavi arendski kmet
kad se nadvila nad njegovog sadruga.
Arijana ga upitno pogleda.
„Mrtav je“, objasni ovaj. „Malorijska ga je strela pogodila pravo u grudi.“
Spustio je pogled na pokojnika. „Siroma Deton“, uzdahnuo je. „Umro mi je
na rukama. Znate li koje su mu bile poslednje reči?“ Ona odmahnu glavom.
„Rekao je: ’Bar sam doručkovao ko čovek’. A onda je umro.“ „Pa zašto
donese ga ovamo kad znao si da mrtav je već?“, nežno ga upita ona.
Mršavi kmet se strese. „Nisam mogao da ga ostavim tamo u blatu, kao
krepalu džukelu“, reče. „Niko se o njemu nije starao za života, niti je on to
tražio. Bio mi je drug i nisam hteo da ga ostavim da leži kao gomila đubreta.“
Ogorčeno se nasmejao. „Njemu je sad verovatno svejedno, ali ovako bar ima
malo dostojanstva.“ Zbunjeno je pogladio mrtvog druga po ramenu. „Izvini,
Detone“, reče, „ali mislim da bi ipak trebalo da se vratim u bitku.“ „Kako ti
je ime, prijatelju?“, zapita Arijana.
„Zovu me Lamer, vrla gospo.“
„Zar oni tamo baš ne mogu bez tebe?“
 „Ne verujem u to, gospo. Služim se lukom i strelom, ali nisam baš mnogo
vičan.“
„Onda potrebniji si meni ovde“, reče ona. „Mnogo je ranjenih, a nema ko
da mi pomogne. Ti možda veseljak nisi, al’ osećam da veliku dušu imaš.
Hoćeš li da pomogneš mi?“
On je pogleda. „Šta treba da radim?“
„Idi tamo gde Taiba zavoje iskuvava“, reče Arijana. „Prvo vidi treba li joj
pomoć, a onda mi ona kolica s čaršavima doguraj. Posle ću ti novi posao
pronaći.“
„Dogovoreno“, odgovori Lamer i ode ka ognjištu.
„Kako da joj pomognemo?“, upita princeza Se’Nedra nakaznog Beldina.
Polgara je, potpuno belog lica, onesvešćena ležala u Durnikovom naručju.
„Pusti je da se naspava“, odbrusi Beldin. „Biće joj dobro za dan-dva.“
„A šta joj je?“, zabrinuto upita Durnik.
„Iznurena je“, brecnu se čarobnjak. „Zar to nije očigledno?“ „Zar od
dizanja vetra? Pa video sam je kako izvodi sto puta teže stvari.“
„Ti čak i ne znaš o čemu pričaš, kovaču“, procedi Beldin. I sam je bio
bled i tresao se. „Kad počneš da se petljaš s vremenskim prilikama, hvataš se
u koštac s najmoćnijim silama na svetu. Radije bih zaustavio poplavu ili
pomerio planinu nego da u nepokretnom vazduhu izazovem povetarac.“ „Ali
Grolimi su dovukli čitavu oluju“, reče Durnik.
„Taj vazduh se već kretao. Potpuno je drugačije kad je sve mirno. Imaš li
ti najblažu predstavu koliko vazduha moraš da pokreneš da bi stvorio jedan
jedini dašak vetra? Znaš li ti koliki je to pritisak i koliko je sav taj vazduh
težak?“ „Vazduh nema težinu“, ljutito će Se’Nedra.
„Ma šta mi reče?“, prezrivo će Beldin. „Da sam juče umro, ne bih to
saznao. Hoćete li vas dvoje već jednom da um uknete i pustite me da dođem
do daha?“ „Ali zašto se ona onesvestila a ti nisi?“, nije odustajala Se’Nedra.
„Ja sam jači od nje“, odgovori Beldin, „a i poganiji. Kad se uzbudi, Pol se
svim srcem unese u ono što radi. Oduvek je takva. Sad se napregla preko
granice svojih moći i to ju je iscrplo.“ Starac se onda uspravi, pa se otrese
kao pas kad izađe iz vode, i stade da se ljutito osvrće oko sebe. „Imam još
posla“, reče. „Dobro smo izmorili malorijske Grolime, ali ipak ne bi bilo
zgoreg da ih još malo držim na oku. Vas dvoje ostanite s njom i čuvajte ono
dete.“ Rekavši to, pokaza ka Erandu, koji je stajao na peščanoj obali i
ozbiljno ih posmatrao.
Beldin se povi i pretvori se u jastreba, pa se vinu u vazduh još pre nego
što mu se sve perje čestito uredilo.
Se’Nedra ga je ispratila pogledom, a onda se ponovo vratila onesvešćenoj
Polgari.
Korodulinovi vitezovi napali su neprijatelja u poslednjem trenutku.
Slično dvema džinovskim kosama, vitezovi na oklopljenim paripima
jurnuli su s bokova i spuštenim kopljima stali da prosecaju put kroz muršku
hordu koja je jurišala ka kopljanicima i legionarima.
Učinak je bio užasan. Sve se orilo od vriske i silovitih udara čelika o
čelik. Iza vitezova je ostala prtina od iskasapljenih Murga, slična šancu
širokom nekoliko stotina metara, ispunjenom leševima.
Kralj Čo-Hag gledao je sve to s vrha jednog brega zapadno od poprišta
pokolja i zadovoljno klimao glavom. „Eto, tako“, reče, pa se okrete ka
nestrpljivim licima svojih sunarodnika. „Hajde, deco moja“, reče mirno, „da
koljemo Murge.“ Potom se galopom sjuriše niz breg, pa obiđoše krila
neprijateljske vojske i stadoše da im kasape nepripremljenu pozadinu.
Algari su i ovom prilikom primenili svoju čuvenu taktiku „poseci i beži“,
tako da su posle munjevitih uletanja među unezverene Murge na sve strane
nicale gomile leševa. Kralj Čo-Hag lično je predvodio nekoliko takvih juriša,
a saborci su mu s divljenjem i ponosom posmatrali legendarno sabljaško
umeće dok su udarci pljUstali po angaračkim glavama i ramenima. Čitava
njihova veština ratovanja počivala je na brzini - iznenadni napad na brzom
konju i niz žustrih udaraca sabljom, a onda još brži beg, pre nego što
protivnik shvati šta ga je snašlo. U čitavoj Algariji ne beše bržega od Čo-
Haga.
„Kralju moj!“, povika jedan od njegovih ljudi i pokaza ka nekolicini gusto
zbijenih murških pukova u plitkoj udolini nekoliko stotina metara od mesta
na kome su se nalazili. „Eno crnog barjaka!“ Čo-Hagove se oči zacakliše kad
mu čitavo telo ispuni životinjska žudnja. „Moj barjak ovamo!“, urliknuo je,
na šta odmah dojuri barjaktar s tamnocrveno-belim stegom poglavara nad
poglavarima. „U boj, sokolovi moji!“, viknu Čo-Hag i potera konja pravo u
onu udolinu. Vitlajuči sabljom, kljasti algarski kralj poveo je svoje ljude u
srce murške horde. Ratnici su sekli levo i desno, ali Čo-Hag je jurišao prema
crnom barjaku Taura Urgasa.
 Uskoro je među telesnom stražom ugledao i skerletni oklop murškog
kralja. Čo-Hag podiže okrvavljenu sablju i povika: „Stani i bori se, murško
pseto!“ Taur Urgas iznenađeno okrete konja i s nevericom se zabulji u
algarskog vladara, da bi mu se odmah potom oči iskolačile od bezum nog
besa. Tad mu se usnice isprskane pljuvačkom povukoše u besnome kezu.
„Pustite ga!“, prokrkljao je. „Raščistite mu put!“ Njegovi telohranitelji ga
zbunjeno pogledaše.
„Napravite mesta za kralja Algarije!“, zakrešta Taur Urgas. „On je moj““
Tad se murške trupe povukoše u stranu kako bi Čo-Hag mogao da prođe.
Algarski kralj zaustavi konja. „Kucnuo je i taj čas, Taure Urgase“, reče
hladno.
„Baš tako, Čo-Haže“, odgovori ovaj. „Godinama več iščekujem ovaj
susret.“
„Da sam znao da je tako, ranije bih došao.“
„Danas ti je sudnji dan, Čo-Haže.“ Pogled murškog kralja sada je več bio
potpuno pom račen od ludila, a s uglova usana poče da mu curi pena.
„Zar ćeš praznim pretnjam a da mi izađeš na megdan, Taure Urgase? Da
nisi možda zaboravio kako se drži mač?“
Taur Urgas na to bezumno zakrešta, pa izvuče veliki mač iz korica i
potera konja ka Čo-Hagu. „Umri!“, zaurlao je, počevši da mlatara po
vazduhu. „Umri, Čo-Haže!“ Nije to bio dvoboj, pošto u dvobojima postoje
izvesna pravila.
Dva su kralja divljački udarala jedan drugog, poneseni hiljadugodišnjom
potiskivanom mržnjom od koje im je ključala krv. Taur Urgas, sada već
potpuno lud, blebetao je i grcao dok je mlatarao velikim mačem,a Čo-Hag je,
hladan poput leda i ruke brže od zmijskog jezika, sabljom odbijao
protivnikove napade i uzvraćao kao da šiba bičem, iznova zasecajući ramena
i lice murškog kralja.
Dve vojske, potpuno zatečene tolikim njihovim divljaštvom, razm akoše
se da svojim kraljevima naprave mesta za borbu na život i smrt.
Za razliku od Murga, koji nije prestajao da sipa gadurije dok je m ahnito
vitlao mačem, algarski je poglavar potpuno staloženo izbegavao njegove
napade, uzvraćao i nastavljao da kasapi protivnikovo lice.
U trenutku razbistrenja svesti, Urgas zaurla kao zver i obode konja pravo
prema Čo-Hagovom. Uspravio se u uzengijama i obem a rukama uhvatio mač
kao da je sekira kojom će dokrajčiti omraženog neprijatelja. Međutim, Čo-
Hag cimnu uzde i vrdnu u stranu, pa svom snagom gurnu vrh sablje ka Tauru
Urgasu. Začu se paranje metala kad čelično sečivo probode Murgov
krvavocrveni oklop i izbi mu na leđima.
Već toliko mahnit da nije ni primetio da je smrtno ranjen, Taur Urgas
ponovo podiže mač, ali ruke ga izdadoše i oružje mu ispade. U neverici je
buljio u sablju što mu je štrčala iz prsa, a na Usta mu udari krvava pena. Tad
sunu šakama kao kandžama da iščupa Algarevo lice, ali Čo-Hag mu samo
prezrivo odgurnu ruke u stranu. Začu se šištavi zvižduk kad je jednim
potezom izvadio dugačko zakrivljeno sečivo iz Murgovog tela.
„Eto, i to smo obavili, Taure Urgase“, reče savršeno mirno.
„Ne!“, zakrešta ovaj, pa stade da čeprka oko bodeža za pasom.
Čo-Hag ga je mirno posmatrao. Murškom kralju iz Usta šiknu
tamnocrvena krv i on pade s konja. Posle silnog koprcanja i pljuvanja uspeo
je da se nekako uskobelja na noge, ne prestajući da psuje čoveka koji ga je
upravo smrtno ranio.
„Dobro si se borio“, reče mu Čo-Hag i hladno se nasmeši, pa okrete
konja da se vrati otkud je došao.
Taur Urgas ponovo pade, i stade da od nemoćnog besa grebe zemlju.
„Dođi i bori se“, grcao je. „Vrati se.“
Čo-Hag se osvrnu preko ramena. „Izvinite, vaše veličanstvo“, odgovori,
„ali imam neke neodložne obaveze. Siguran sam da ćete me razumeti.“ A
onda odjaha.
„Vrati se!“, zavapi Taur Urgas, pa nastavi da naizmenično bljuje krv i
psovke i prstima kopa tlo. „Vrati se!“ Tad klonu licem u okrvavljenu travu.
„Dođi i bori se!“, dahtao je.
Kada ga je Čo-Hag poslednji put video, kralj Ktol Murgosa je grizao
busen i drhtavim prstima grebao zemlju.
Murškom se vojskom pronese uzdah, a algarskom se prolomi klicanje
dok je kralj Čo-Hag ponosito jahao da se ponovo pridruži svojima.
„Evo ih ponovo“, reče general Varana smireno, baš kao što i dolikuje
iskusnom vojniku, dok je gledao more Malorijaca kako nadire ka njima.
„Pa gde je taj znak?“, nestrpljivo će Rodar, pomno posmatrajući nizvodni
tok reke. „Šta Aneg čeka?“ Prolomi se zaglušujući tresak kad se dve vojske
sudariše. Dreznijski kopljanici stadoše da ubadaju širokim sečivima, sejući
pustoš među napadačima, a legionari spojiše štitove, stvorivši tako
neprobojni zid u koji su Malorijci bezuspešno udarali. Na kratku ali jasnu
zapovest, oni se razmakoše malo kako bi svaki mogao da kroz tako stvoren
zazor gurne koplje. Njihova su bila kraća od dreznijskih, ali dovoljno
dugačka da posluže svrsi. Iz prvih redova Malorijaca razleže se vriska i oni
popadaše pred legionare.
„Hoće li se ipak probiti?“,prodahta Rodar. Iako sam nije učestvovao u
bici, ostajao je bez daha kad god Malorijci napadnu.
Varana smireno odmeri razvoj događaja. „Neće“, zaključi. „Ne ovog puta.
Jeste li osmislili povlačenje? To neće biti lako, s obzirom na to da je već
počela borba prsa u prsa.“ „Zato i čuvam Mimbrate“, odgovori Rodar. „Hoću
da im konji budu odmorni za poslednji juriš. Čim namaneg da znak,
Mandoralen i njegovi će da potisnu neprijatelja, a mi ćemo da uhvatimo
maglu.“ „To će ih samo nakratko zadržati“, primeti Varana. „Brzo će vas
ponovo poterati.“
„Saćekaćemo ih uzvodno.“
„Dugo ćete putovati do litice ako na svakih pola kilometra budete
zastajkivali da odbijete neprijatelja.“ „Ama znam!“, prasnu Rodar. „Imate li vi
neki pametniji predlog?“ „Nemam“, odgovori Varana. „Samo sam izneo svoje
mišljenje.“ „Ma zašto li nam još ne daje znak?“, oćajavao je Rodar.
Na jednoj mirnoj padini podalje od bitke, onaj prostodušni dečak iz
arendske šume ponovo je svirao u svoju frulicu. Melodija beše neizmerno
tužna, ali se uprkos tolikom žalu uzdizala do samog neba. Niti je on shvatao
šta se to dešava, niti je iko obraćao pažnju na njega. Sedeo je tog sunčanog
prepodneva na travnatoj padini i svu svoju napaćenu dušu prelivao u muziku.
Malorijski vojnik koji mu se prikradao s leđa nije imao sluha.
Nije znao - ili ga nije ni bilo briga da zna - da je melodija koju taj dečak
svira nešto najlepše što je ljudsko uho ikada čulo.
Uskoro se pesma prekinula da se više nikad ne nastavi.
Reka ranjenika koji su pristizali u Arijaninu poljsku bolnicu postala je
tolika da je mlada Mimbratkinja bila prinuđena da donese i neke teške
odluke. Primaće samo one koji imaju izgleda da prežive. Smrtno ranjeni su
dobijali gorki napitak da im ublaži bolove, a onda su ostavljani da um ru.
Srce joj se kidalo kad god je tako nešto morala da odluči i oči joj stalno behu
pune suza.
 A onda u šator uđe Brand, Rivanski Čuvar, i to vidno potresen.
Verižnjača mu beše sva krvava, a veliki okrugli štit ispresecan dubokim
tragovima mača. Za njim uđoše trojica njegovih sinova i unesoše klonulo telo
svog najmlađeg brata Olbana.
„Možeš li da mu pomogneš?“, tiho upita Brand.
Devojci je bio dovoljan samo jedan pogled pa da zna da rani na
dečakovim grudima nema leka. „Mogu da mu olakšam muke“, pokušala je da
izbegne odgovor. Klekla je kraj Olbana, pa mu pridigla glavu i prinela mu
šolju usnama.
„Oče“, reče momčić kad je otpio jedan gutljaj, „moram nešto da ti
kažem.“
„Kasnije ćeš“, grubo ga prekide Brand. „Kad ti bude malo bolje.“ „Neće
mi biti bolje, oče“, jedva čujno prošaputa Olban.
„Gluposti“, na to će Brand, ali bez i trunke uverenosti u glasu.
„Nemam još mnogo vremena, oče“, reče Olban i iznemoglo se zakašlja.
„Molim te da me saslušaš.“
„Dobro, Olbane“, reče Čuvar, pa se nagnu da čuje sinovljeve poslednje
reči.
„Kada je Belgarion stigao u Rivu... Nisam mogao da podnesem što su te
svrgnuli s položaja, oče. Bilo je to jače od mene.“ Dečak se ponovo zakašlja
i na usnama mu se pojaviše kapljice krvi.
„Pa dovoljno me dobro poznaješ da znaš da mi to nije teško palo,
Olbane“, nežno će Brand.
„Sada to znam“, uzdahnu dečak. „Tada sam bio mlad i tašt. I onda je
došao Belgarion - taj nikogović iz Sendarije - i zbacio te s mesta koje ti
pripada.“
„To nije bilo moje mesto, Olbane“, ispravi ga Brand, „nego njegovo.
Belgarion je rivanski kralj, a to nema veze ni sa položajem ni sa zvanjem To
je obaveza, i to njegova, ne moja.“ „Mrzeo sam ga“, prošaputa Olban. „Pratio
sam ga kao senka.
Kud on - tud i ja.“
„Ali zašto?“, zapita Brand.
„Isprva ni sam nisam znao. A onda je jednog dana izašao iz prestone
dvorane, ogrnut plaštom i s krunom na glavi. Izgledao mi je toliko naduveno
od sopstvene važnosti, kao da je zaista kralj, a ne najobičnija sendarska
sudopera. Tad sam shvatio šta mi je činiti. Izvadio sam bodež i hitnuo mu ga
u leđa.“ Brand se sledi.
„Dugo sam ga izbegavao posle toga“, nastavio je Olban svoju ispovest.
„Znao sam da je to što sam uradio užasno. Shvatio sam to onog trena kad mi
je bodež poleteo iz ruke. Nadao sam se da, ako ga se budem klonio, neće
shvatiti ko je pokušao da ga ubije.
Ali on ima moć, oče. On zna ono što običan čovek ne može znati. Pozvao
me je jednog dana i vratio mi onaj bodež kojim sam ga gađao. Rekao mi je da
nikada nikome ne kažem šta sam uradio.
Zbog tebe je to učinio, oče - da od tebe sakrije moju bruku.“ Brand se na
to samo nam ršti i ustade. „Hajdemo“, reče ostaloj trojici sinova. „Bitka još
nije završena i zaista nemam vremena za izdajnike.“ Namerno je okrenuo leđa
sinu na samrti.
„Trudio sam se da mu delom zahvalim na milosti, oče“, zavapi Olban.
„Bio sam spreman da svojim životom branim njegovu kraljicu. Zar se to ne
računa?“ Brand ne promeni izraz lica, niti se osvrnu.
„Belgarion mi je oprostio, oče. Zar ti ne možeš?“
„Ne“, promuklo odgovori Brand. „Ne mogu.“
„Molim te, oče“, preklinjao ga je Olban. „Zar nemaš nijednu suzu za
mene?“
„Nijednu“, odgovori Brand, ali Arijana je videla da je to laž.
Oči tog diva u sivom bile su pune suza, ali lice mu ostade nepomično kao
da je od kamena. Izašao je iz šatora a da više nije rekao ni reč.
Braća, jedan po jedan, stisnuše Olbanu ruku, a onda otidoše za ocem.
Dečak je još neko vreme tiho jecao, ali onda slabost i Arijanin napitak
učiniše svoje i on zadrema. Posle nekog vremena se pridigao i rukom pozvao
m ladu Mimbratkinju. Ona kleknu kraj njega i podupre ga rukom, pa se saže
da mu čuje poslednje reči. „Molim te“, prošaputa on, „prenesi njenom
velilčanstvu ovo što sam ispričao ocu i reci joj koliko se kajem zbog svega.“
Tad mu glava klonu i on izdahnu u Arijaninom naručju.
Nije imala vremena za tugovanje jer su baš tad trojica Sendara u šator
unela telo pukovnika Brendiga. Leva ruka bila mu je potpuno smrskana.
„Rušili smo mostove ka gradu“, reče jedan od one trojice. „Jedan stub se
nikako nije dao i na kraju je pukovnik sišao da ga preseče mačem. Uspeo je,
ali most se srušio na njega.“
 Arijana mu pregleda ostatke ruke. „Bojim se da ti nema leka, gospodaru“,
reče mu. „S rukom ćeš se svojom oprostiti, da se zbog nje ne bi sa životom
oprastao.“
Brendig samo klimnu glavom. „To sam i očekivao“, reče. „Ne gubimo
vreme.“
„Tamo!“, kliku Rodar i pokaza rukom niz reku. „Dim! Zelen je! To je
znak. Sad možemo otpočeti s povlačenjem.“
General Varana je, međutim , i dalje zurio uzvodno. „Bojim se da je sad
kasno za to, vaše veličanstvo“, reče tiho. „Malorijci i Nadraci su stigli do
reke zapadno od nas. Sva je prilika da nam je odstupnica presečena.“
Osamnaesto poglavlje

VEST O SMRTI TAURA URGASA pronela se murškom vojskom u vidu

gromoglasnog uzdaha, nakog čega trupe u crnom prosto izgubiše volju za
borbu. Činjenica beše da su ga se svi plašili, ali njegovo im je ludilo ulivalo
uverenje da su nepobedivi. Činilo im se da njemu ništa ne može stati na put i
da će i oni, kao oruđa njegovog okrutnog uma, donekle podeliti tu
neranjivost. Sada, posle njegove pogibije, svaki je Murg osetio hladni dodir
svesti da je i sam smrtan. Pritisak na južnu obalu vidno popusti.
Kralj Čo-Hag je s mračnim zadovoljstvom gledao taj pad murške
odlučnosti, a onda se uputi između pešadije i Mimbratskih vitezova da bi se
pridružio ostalim vojskovođama. Iz pravca sendarskih jedinica u susret mu je
jahao kralj Fulrah. Onako dežmekast, smeđobradi je vladar izgledao gotovo
komično u bleštavom prsniku, ali na sečivu njegovog mača još su se videli
tragovi nedavne upotrebe, a kaciga mu beše ulubljena na nekoliko mesta. Sve
je to kazivalo da je kralj Sendarije i te kako učestvovao u bici.
„Jesi li video Anegov znak?“, upita Fulrah čim su se sreli.
Čo-Hag odmahnu glavom. „Ne znam zašto ga još nema“, reče.
„Treba da se dogovorimo šta nam je činiti. Jesi li video Korodulina?“
„Eno ga kod ranara“, odgovori Fulrah.
„Povređen je?“, zapanji se Čo-Hag.
„Ne bih rekao da je ozbiljno. Pošao je da pomogne svom prijatelju,
baronu od Vo Ebora, ali ga je neki Murg udario topuzom u glavu. Spasla ga
je kaciga. Pomalo krvari iz ušiju, ali ranari kažu da će se oporaviti. Bojim se
da je baron u mnogo gorem stanju.“ „Ko onda vodi Mimbrate?“ „Andorig.
Dobar je ratnik, mada pomalo ograničen.“ Čo-Hag se nasmeja. „Upravo si
opisao većinu Arenda, prijatelju. Svi su oni dobri ratnici i svi do jednog
pomalo ograničeni.“ Sjahao je i čvrsto se uhvatio za sedlo kad mu slabašne
noge zaklecaše. „Rekao bih da možemo da se dogovaramo i bez Andoriga.“
Osvrnuo se da pogleda Murge, koji su se već uveliko povlačili.
„Trebalo bi da odemo odavde čim ugledamo Anegov znak. Murzi su sada
obeshrabreni, ali verovatno će se ponovo osokoliti kad se malo saberu.“
Fulrah klimnu glavom. „Zaista si ubio Taura Urgasa u dvoboju?“ Čo-Hag
potvrdi. „1 nije bio neki dvoboj. Kad je stigao do mene, već je bio toliko
mahnit da se takoreći nije ni branio. Čim nam Aneg da znak, poslaćemo
Mimbrate u juriš. Murzi će se verovatno razbežati, a i ja ću s mojima da ih
još malo razjurim. To će vama i pešadiji dati dovoljno vremena da krenete
uzvodno. Andorig i ja ćemo štititi leđa dok malo ne odmaknete. Kako ti to
zvuči?“ Kralj Fulrah klimnu glavom. „Smisleno“, odgovori. „Misliš li da će
poći za nama?“
Čo-Hag se široko osmehnu. „Pokušaću da im stavim do znanja da to ne bi
bilo mudro“, reče. „Imaš li predstavu šta se dešava preko reke?“ „Teško je
reći, ali mislim da nam ne ide baš najbolje.“ „Možemo li nekako da im
pomognemo?“ „Ne bih rekao“, odgovori Fulrah.
„Ni ja“, složi se Čo-Hag, pa ponovo uzjaha. „Odoh da dam uputstva
Andorigu. Ti pazi na Anegov znak.“ „Belgarate!“, tiho pozva Se’Nedra,
čvrsto stežući amajliju. „Belgarate, čujete li me?“ Stajala je nekoliko koraka
od mesta na kome je Durnik pokušavao da onesvešćenu Polgaru smesti što
udobnije. Sklopila je oči i trudila se da svaki delić svesti usmeri na slanje
misli ka nebu. Celim je srcem žudela da razgovara sa starim čarobnjakom.
„Se’Nedra?“ Starčev je glas bio jasan kao da ovaj stoji iza nje.
„Šta to radiš? Gde je Polgara?“
„O, Belgarate!“ Princeza je gotovo zaplakala od olakšanja. „Pomozite
nam. Gospa Polgara je izubila svest, a Malorijci ponovo napadaju. Iskasapili
su nas, Belgarate. Pomagajte.“ „Smiri se“, preseče je on. „Šta se dogodilo
Pol? Gde ste sad?“ „Kod Tul Mardua“, odgovori Se’Nedra. „Morali smo da
zauzmemo grad kako bi čerečka flota mogla da prođe. Malorijci i Murzi su
nam se prikrali. Još od jutros nas ne ostavljaju na miru.“ Belgarat poče da
psuje. „A zašto je Pol u nesvesti?“, oštro zapita.
„Prvo su Grolimi dovukli strašnu oluju, a posle su napravili maglu.
Gospa Polgara i Beldin su izazvali vetar i ona se posle toga onesvestila. On
je rekao da se premorila i da mora da odspava.“ „Gde je Beldin sada?“
„Rekao je da ide da pripazi na Grolime. Možete li nam pomoći?“
„Se’Nedra, ja sam sada hiljadu liga daleko od vas. Garion, Svileni i ja smo u
Maloriji - takoreći Toraku ispred nosa. Mahnem li malo jače, probudiću ga, a
Garion još nije spreman za susret s njim .“ „Onda smo propali“, zavapi
Se’Nedra.
„Umukni“, brecnu se on. „Nije sad trenutak za treskanje o patos.
Moraćeš da probudiš Polgaru.“
„Hteli smo, ali Beldin je rekao da je pustim o da se odmori.“ „Neka se
odmara kasnije“, odbrusi Belgarat. „Da li je tu negde ona torba koju vazdan
vuklja sa sobom - ona u kojoj drži sve one travuljine?“
„Da. Jeste. Videla sam je malopre kod Durnika.“ „I on je s vama?
Odlično. A sada me slušaj, i to dobro. Uzmi torbu i otvori je. Ono što ti treba
nalazi se u svilenoj vrećici. Ne diraj bočice i teglice. U njima su joj otrovi.
Treba da pronađeš žuti prah oporog mirisa. Razmuti otprilike jednu kašičicu
tog praha u lončiću ključale vode, pa onda taj lončić stavi Polgari kraj glave i
pokrij je plaštom, tako da se nadiše isparenja.“ „I šta će onda biti?“
„Probudiće se.“
„Sigurno?“
„Ne raspravljaj se sa m nom, dete. Veruj mi da će je to probuditi. Ta
isparenja bi probudila i lipsalog magarca. Ona će, čim se razbudi, već da
smisli nešto.“ Se’Nedra još nije bila završila. „Da li je tu Garion?“, upita
posle malo premišljanja.
„Spava. Imali smo tešku noć.“
„Kada se probudi, recite mu da ga volim.“ Izrekla je to brzo, kao da se
plaši da će, ako još jednom razmisli, izgubiti hrabrost.
„Što da ga zbunjujem?“, upita je starac.
„Belgarate!“, ojađeno će ona.
„Šalio sam se. Preneću mu. A sad na posao. Nemoj ovo više da radiš. Ja
ovde pokušavam da se prišunjam Toraku, a to nije lako kad se dovikujem s
nekim ko je hiljadu liga daleko.“ „Pa nismo vikali.“
„O, i te kako jesmo. Ovo je poseban vid vikanja, ali je i dalje vikanje. A
sada sklanjaj prste s tog medaljona i radi nešto.“ Zavladao je muk.
Pošto je zaključila da Durnik, naravno, ne bi to mogao da razume,
Se’Nedra odluči da preužme stvar u svoje ruke. Prčkala je po prtljagu dok
nije pronašla omanji lončić. Napunila ga je vodom i pristavila na vatru koju
je kovač zapalio još prethodne večeri.
Onda je otvorila Polgarinu torbu. Dečačić Erand je stajao i ljubopitljivo
je posmatrao.
„Šta se to dešava, princezo?“, upita Durnik ne ispuštajući onesvešćenu
Polgaru iz naručja.
„Spremam nešto od čega će joj biti bolje“, slaga Se’Nedra.
„Jesi li sigurna da znaš šta radiš? Neke od tih trava su vrlo otrovne.“
„Tačno znam šta tražim “, odgovori ona.
Kada je konačno pronašla žuti prah, ispostavilo se da toliko zaudara da
su joj oči zasuzile. Pažljivo je odmerila potrebnu količinu i umešala je u
vodu. Isparenja su toliko smrdela da je Se’Nedra morala da hoda glave
okrenute u stranu dok je nosila bućkuriš ka Polgari. Spustila joj je lončić kraj
bledog lica i pokrila joj glavu ogrtačem. „Nađi mi neki štap“, reče princeza
kovaču.
Ovaj joj pruži ostatak polomljene strele.
Se’Nedra je pažljivo podvuče pod ogrtač i napravi mali šator nad
Polgarinom glavom.
„I šta sad?“, upita Durnik.
„Sad čemo da sačekamo“, odgovori Se’Nedra.
Uto iz pravca bojišta dojaha nekoliko ranjenih Sendarijaca, pa se
zaustaviše poviše uvalice. Bili su isprskani krvlju, a poneki je čak imao i
zavoje. Međutim, za razliku od većine ranjenika koji su pristigli toga jutra,
ovi su još nosili oružje.
Polgara se zakašlja pod ogrtačem.
„Šta si to uradila?“, kriknu Durnik, pa je brže-bolje otkri.
„Morala sam“, odgovori Se’Nedra. „Pitala sam Belgarata šta da radim i
on mi je rekao da moram da je probudim i objasnio mi kako to da izvedem.“
„Povredićeš je“, ljutnu se Durnik, pa u iznenadnom naletu besa, toliko
nesvojstvenom njegovoj pitomoj ličnosti, šutnu onaj lončić, koji se otkotrlja
po pesku gotovo do ivice vode.
Polgarini kapci zadrhtaše i ona se još jednom zakašlja, ali kada je
konačno otvorila oči, pogled joj beše prazan i tup.
„Možete li da nam date malo vode?“, upita ih jedan Sendar kad se
grupica spusti u uvalu.
„Imate čitavu reku na raspolaganju“, odsutno će Se’Nedra, pa pokaza
rukom iza sebe, ne skrećući pogled s Polgarinog lica.
Durnik ih, međutim , zbunjeno pogleda pa se brže-bolje lati mača.
 Uto muškarci u sendarijskoj nošnji skočiše na njih. Čak su trojica bila
potrebna da obuzdaju snažnog kovača i sapnu mu ruke.
„Vi niste Sendari“, reče on ne prestajući da se otima.
„Lepo si to primetio“, odgovori jedan, ali s toliko grlenim naglaskom da
mu je govor bio gotovo potpuno nerazgovetan. Drugi isuka mač i stade iznad
obeznanjene Polgare. „Prestani da se bacakaš, druže“, reče Durniku i podm
uklo se naceri, „inače ću da ubijem ovu ženu.“ „Ko ste vi?“, oholo će
Se’Nedra. „Šta vi zamišljate?“ „Mi smo vam pripadnici lične careve garde“,
uglađeno odgovori onaj s mačem. „Došli smo, vaša visosti, da vam
prenesemo poziv njegovog carskog veličanstva ’Zakata od Malorije. Njegovo
veličanstvo vas moli da mu ukažete čast svojom posetom njegovom šatoru.“
A onda se uozbilji i pogleda svoje sadruge. „Drž’te ih“, reče, „pa da se
gubimo odavde pre no što neko naiđe i počne previše da zapitkuje.“
„Ukopavaju se“, obavesti Hetar kralja Rodara pokazujući rukom ka zapadu i
putu kojim su ranije hteli da se povuku. „Već su poprečno u odnosu na reku
napravili rov dugačak gotovo kilometar.“ „Možemo li ikako da ih obiđemo?“,
upita Rodar.
Hetar odmahnu glavom. „Sve vrvi od Nadraka.“
„Onda ćemo morati kroz njih“, zaključi kralj Dreznije.
„Konjica nije baš pogodna za napad na rovove“, podseti ga Hetar.
„Onda ćemo da ih pregazimo pešadijom“, na to će Rodar. „Imamo izvesnu
prednost. Asturijski lukovi imaju veći dom et od malorijskih. Prebacićemo
strelce na čelo. Oni će lepo počistiti rovove, a kopljanici će dovršiti posao.“
Potom se osvrnu ka generalu Varani. „Mogu li vaši legionari da se uključe
ako im omogućimo pristup?“ Varana klimnu glavom. „Imamo posebnu obuku
za rovovsku borbu“, reče. „Raščistićemo rovove očas posla.“ „Moraćemo da
ponesemo ranjenike sa sobom“, reče Rodar.
„Neka neko potraži Polgaru i princezu. Vreme je da krenemo.“ „A kakav
nalog za Hetara vrlog i mene ima vaše veličanstvo?“, upita Mandoralen.
Oklop rnu je bio sav očukutan, ali on je govorio mirno kao da nije čitavo
jutro proveo u ljutom boju.
„Ti i tvoji vitezovi čuvajte nam odstupnicu“, odgovori mu Rodar.
„Pazite da nam neko ne naskoči na grbaču.“ Potom se okrete ka Hetaru.
„A ti i tvoji konjanici krenite na Nadrake. Ne bih da nam smetaju dok
budemo čistili rovove.“
 „To je očajnički potez, kralju“, ozbiljno će general Varana. „Napad čak i
na najslabije utvrđenje uvek odnese mnogo žrtava, a da ne pom injem to što
vam je još jedna vojska za leđima. Ako vam ovi odbiju napad, naći ćete se
između dve brojnije sile. Smlaviće vas na licu mesta.“ „Znam“, turobno
priznade Rodar, „ali možemo da se izvučemo jedino ako probijemo sebi put.
Nema nam drugog izlaza odavde.
Objasnite ljudima da moramo zauzeti neprijateljske rovove već u prvom
napadu, inače ćemo svi ovde izginuti. Pa, gospodo, nek vam je sa srećom.“
I tako je Mandoralen još jednom poveo svoje vitezove u juriš, a Malorijci
su se ponovo povukli, potpuno zaprepašćeni silovitošću s kojom im je
mimbratska konjica samlela prve redove. Ovoga puta, međutim, kopljanici i
legionari ne pođoše za njima, nego skrenuše levo i pođoše za Sendarima i
Asturijancima, koji su već počeli da odm iču ka zapadu.
Mimbrati su skupo platili ovaj juriš. Konji bez jahača pomamljeno su
jurcali na sve strane, unoseći dodatni metež u malorijske redove. Tu i tamo
se moglo videti kako bleštavi oklop tone u more crvenih tunika. Iznova su
Mimbrati jurišali pravo na skerletni talas i uspevali da koliko-toliko uspore
Malorijce, ali ne i da ih zaustave.
„Biće gusto, vaše veličanstvo“, reče general Varana kralju Rodaru dok su
jahali ka neprijatelju koji se sporo povlačio iz rovova. „Čak i ako se
probijemo, Malorijci će nam biti za petama.“ „Neobično ste nadareni da
primetite očigledno, generale“, odgovori Rodar. „Čim se probijemo,
poslaćemo strelce na začelje, tako da će Malorijci da ulete u kišu strela. To
će ih malo zadržati.“ „Ukoliko strelci pre toga ne ostanu bez strela“, dodade
Varana.
„A kada se probijemo, poslaću Algare napred. Fulrah je kod brzaka
ostavio čitave tovare strela.“
„Ali to je dva dana hoda odavde.“
„Zar baš sve morate da sagledate s mračnije strane?“ „Samo pokušavam
da budem od pomoći, vaše veličanstvo.“ „A da malo pomažete nekom
drugom?“
Algari su se prebacili na desno krilo i razdvojili se u grupice kako bi
napali Nadrake na padinam a oko reke. Na čelu je jahao Hetar.
Crni mu se perčin vijorio, a oči svetlucale poput žeravica dok je s
isukanom sabljom u ruci vodio svoje ljude u boj. Isprva je izgledalo kao da
će Nadraci pokušati da odbiju njihov napad, ali onda se iznenada okrenuše i
stadoše da beže ka reci.
Usred tog sveopšteg meteža, nekoliko jahača s nadračkim barjakom krenu
ka Algarima. Jedan je mahao belom krpom na kratkom štapu. Zaustavili su
se pedesetak metara ispred Hetara.
„Moram da razgovaram s Rodarom“, kreštavo povika jedan od Nadraka.
Bio je visok i mršav, rošavog lica i retke brade, ali na glavi je imao krunu.
„Da li je ovo neka smicalica?“, doviknu mu Hetar.
„Natavno da jeste, magarče nijedan“, odvrati onaj mršavko. „Ali nije
namenjena tebi. Odmah da si me odveo Rodaru.“ „Drži ih na oku“, reče Hetar
najbližem plemenskom poglavaru, pokazavši mu na reke Nadraka koje su se
slivale ka malorijskim rovovima. „Odoh da odvedem ovu budalu Rodaru.“
Potom se okrete pa povede nadračke konjanike ka pešadiji.
„Rodare!“, zakrešta onaj s krunom kad su se primakli dreznijskom kralju.
„Odgovaraš li ti ikada na pisma?“ „Šta to radiš, Drosta?“, doviknu mu Rodar.
„Okrećem ćurak, Rodare“, odgovori kralj Drosta lek Tun i gotovo se
neuračunljivo nasmeja. „Hoću da pređem na vašu stranu.
Već nedeljama se dopisujem s tvojom ženicom. Zar ti ništa nije javila?“
„Mislio sam da igraš neku svoju igru.“
„Pa naravno da igram svoju igru“, zakikota se kralj Nadraka. „Ja uvek
čuvam ponešto u rukavu. Dok ti i ja pričamo, moja vojska vam otvara put za
povlačenje. Hteli biste da se povučete, zar ne?“ „Naravno da bismo hteli.“
„I ja bih. Moji će da počiste malorijske rovove, i onda ćemo svi zajedno
da pobegnemo uzvodno.“
„Ne verujem ti, Drosta“, nabusito će Rodar.
„Rodare“, posprdno će Drosta, tobože se rastuživši, „kako možeš da
kažeš nešto takvo starom prijatelju?“ Ponovo se zakikotao, još kreštavije i
uznemirenije nego pre.
„Zanima me zašto si odlučio da usred bitke promeniš stranu, tim pre što
pobeđujete.“
„Rodare, Malorijci su mi preplavili kraljevstvo. Ako vam ne pomognem
da ih pobedite, ’Zakat će prosto da proguta Gar og Nadrak. Nemam sad
vremena da ti sve potanko objašnjavam. Prihvataš li moju pomoć?“ „Sad
prihvatam svaćiju pomoć.“ „Kasnije ćemo lepo da se isponapijamo i da o
svemu natenane popričamo, ali hajde da se prvo pokupimo odavde pre nego
što ’Zakat čuje za ovo i lično dođe da mi iščupa uši.“ Kralj Gar og Nadraka
ponovo prasnu u kreštav, ludački smeh. „Učinio sam to, Rodare“, izusti
oduševljeno. „Izdao sam ’Zakata od Malorije i izvukao se.“
„Još se nisi izvukao, Drosta“, jetko će Rodar.
„Ali izvući ću se budem li brzo trčao, Rodare, a sad mi se baš pritrčalo.“
’Zakat, ozloglašeni malorijski car, bio je čovek srednje visine, blistave
crne kose i bledomrke kože. Lice mu beše pravilno i bilo bi čak privlačno da
mu oči ne behu ispunjene dubokom setom. Imao je otprilike trideset pet
godina, a nosio je jednostavnu odoru od belog pamuka, bez ikakvih ukrasa i
obeležja visokog položaja.
Sedište mu se nalazilo u središtu logora, koji se poput beskrajnog mora
prosuo po ravnici Mišrak ak Tula. Pod šatora bio je zastrven skupocenim
malorijskim ćilimima, a lakirani stolovi i stolice bogato ukrašeni zlatnim i
sedefnim intarzijama. Sve je bleštalo od svetlosti sveća. Odnekud se čula i
grupica muzičara koji su tiho izvodili nekakvu setnu melodiju.
Jedino društvo caru je pravila jedna mlada mačka - potpuno obična,
prugasta i pomalo nezgrapna jer još ne beše dosegla punu zrelost. Sa
zanimanjem je gledao kako vreba lopticu od zgužvanog pergamenta i nečujno
joj se prikrada po debelom ćilimu.
Kad princezu Se’Nedru i ostale uvedoše u šator, ’Zakat sede na niski,
meki divan i rukom im dade znak da ćute, ni na trenutak ne odvajajući pogled
s mačkice. „Lovi“, promrmlja tiho.
Mače se prikralo zamišljenom plenu, a onda se zgrčilo i počelo da šiba
repom i nestrpljivo da se premesta s jedne prednje šape na drugu. Tad skoči
na lopticu. Pergament zašUsta, a ono prepadnuto odskoči. Potom bojažljivo
ćušnu lopticu šapom i tako otkri potpuno novu igru, pa stade da trapavo
trčakara po šatoru, oduševljeno jureći svoju igračku.
’Zakat se setno osmehnu. „Još je mlada“, reče, „i štošta treba da nauči.“
Potom ustade i nakloni se Se’Nedri. „Vaša visostf, pozdravi je zvanično. Glas
mu beše jasan, ali istovremeno i nekako mrtav.
„Vaše carsko veličanstvo“, uzvrati ona i ljubazno klimnu glavom.
„Izvoli, dobri čoveče“, obrati se onda ’Zakat Durniku, koji je još
pridržavao omamljenu Polgaru, pa pokaza ka onom divanu, „spusti gospu
ovde. Odmah ću poslati po v id aref „Vaše veličanstvo je veoma ljubazno“,
izrecitova Se’Nedra ono što su pravila lepog ponašanja od nje zahtevala, ali
je sve vreme na njegovom licu tražila ma kakav nagoveštaj pravih namera.
„Iznenađena sam vašom predusretljivošću s obzirom na okolnosti u kojima se
susrećemo.“ On se ponovo nasmeši, ali sada već pomalo prezrivo. „A svi
Malorijci su potpuno ludi, baš kao i Murzi. Ljubaznost nam ne pristaje, zar
ne?“
„Zaista malo znamo o Maloriji i njenom stanovništvu“, odgovori princeza.
„Zaista nisam znala šta da očekujem.“ „Baš čudno“, primeti car. „A ja, eto,
štošta znam o vašem ocu i vašim alornskim saveznicima.“ „Vaše veličanstvo
ima Grolime da ga o svemu obaveštavaju“, reče Se’Nedra, „dok mi moramo
da se uzdamo u obične ljude.“ „Precenjujete Grolime, princezo. Oni su prvo
odani Toraku, a tek onda sopstvenom ustrojstvu. Meni kažu samo ono što
žele da mi kažu, mada s vremena na vreme odaberem jednog pa iščeprkam
još ponešto na ovaj ili onaj način, koliko da ostalima pokažem šta se dešava
s onima koji kriju tajne.“ Uto u šator uđe jedan sluga, pa pade na kolena i
priljubi čelo uz ćilim.
„Da?“, obrati mu se ’Zakat.
„Vaše carsko veličanstvo je tražilo da mu dovedemo tulskog kralja“, reče
sluga.
„A, da. Zamalo da zaboravim. Izvinite, princezo Se’Nedra. Ovo neće
dugo trajati. Molim vas da se vi i vaši prijatelji udobno smestite.“ Namršti se
kad vide Se’Nedrin oklop. „Prvo ćemo nešto pojesti, a onda će žene iz moje
pratnje naći neku primereniju odeću za vas i gospu Polgaru. Treba li ovom
detetu nešto posebno?“ Znatiželjno je pogledao Eranda, koji je
pomnoposmatrao mačkicu.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovori Se’Nedra. Možda će s ovim ljubaznim
gospodinom izaći na kraj lakše nego što je očekivala.
„Uvedite tulskog kralja“, zapovedi ’Zakat i umorno prekri oči rukom.
„Iz ovih stopa, vaše veličanstvo“, reče sluga, pa se uskobelja na noge i
unatraške izađe iz šatora ne prestajući da se klanja.
Getel, kralj Mišrak ak Tula, bio je debeljko slabe smeđe kose i podbulog
bledog lica. D rhtao je dok su ga uvodili u šator. „V-v-vaše carsko
veličanstvo“, mucao je promuklo.
„Zaboravio si da se pokloniš, Getele“, ljubazno ga podseti ’Zakat.
Na to jedan od malorijskih stražara stisnu pesnicu i zari je debeljku u
stomak. Tulski vladar se presamiti.
 „To je već mnogo bolje“, zadovoljno će ’Zakat. „Pozvao sam te zbog
nekih prilično neprijatnih vesti koje sam dobio s bojišta. Obavestili su me da
se tvoja vojska nije dobro pokazala kod Tul Mardua, Getele. Nisam ratnik,
ali verujem da su tvoji mogli da odbiju makar jedan napad mimbratskih
vitezova pre nego što su se razbežali. Međutim, čujem da nisu. Imaš li ti
nekakvo objašnjenje?“ Getel nešto nepovezano zablebeta.
„Tako sam i mislio“, prekide ga ’Zakat. „Iz iskustva znam da je
neposlušnost odraz lošeg vođstva. Izgleda da nisi dovoljno ohrabrio svoju
vojsku. To je ozbiljan previd, Getele.“ „Oprostite mi, strašni ’Zakate“, zavapi
tulski kralj i pade na kolena.
„O, pa naravno da ti oprastam, dragi prijatelju“, na to će ’Zakat.
„Kako si samo mogao da pomisliš drugačije? A opet, red bi bio da te
nekako kaznim. Zar se ne slažeš?“
„U potpunosti prihvatam svoju odgovornost“, izjavi Getel, ali ne pokuša
da ustane.
„Izvrsno, Getele. Zaista izvrsno. Baš mi je drago što ovaj razgovor teče
toliko glatko. Uspeli smo da izbegnemo svaku neprijatnost.“ Potom se obrati
slugi. „Da li bi bio ljubazan da odvedeš kralja napolje i postaraš se da ga
propisno išibaju?“, upita.
„Iz ovih stopa, vaše carsko veličanstvo.“
Getel je izgledao kao da će mu oči iskočiti iz glave kad ga dvojica
vojnika podigoše na noge.
„Nego“, zamišljeno će ’Zakat, „šta da radim o s njim kad ga išibamo?“
Razmišljao je nekoliko sekundi. „Ah, znam. Ima li u blizini kakvo veće
drvo?“ „Ne, vaše carsko veličanstvo. Na sve strane je samo trava.“ „Šteta“,
uzdahnu ’Zakat. „Hteo sam da naredim da te razapnu, Getele, ali bojim se da
ću morati da smislim nešto drugo. Zadovoljiću se i s pedeset dodatnih
udaraca.“ Getel ponovo poče da bulazni.
„Ma hajde, dragi moj. Ništa ti to neće pomoći. Ipak si ti, je 1’ te, kralj i
moraš svojim ljudima da daš primer. A sad potecite. Imam goste. Nadam se
da ćemo na ovaj način tvojoj vojsci dati malo više podstreka za ubuduće.
Ovako će im biti jasno da ću, ako sam tebe ovako kaznio, prema njima biti
mnogo stroži. A kad se oporaviš, postaraj se da im i sam to utuviš u glavu,
inače ti sledećeg puta ne gine razapinjanje. Vodite ga“, dodade, jedva se
osvrnuvši preko ramena.
 „Oprostite zbog ovog, vaša visostf, izvinio se Se’Nedri. „Ovakve sitnice
mi odnesu čitav dan.“
Tulski kralj je ridao dok su ga odvlačili iz šatora.
„Naredio sam da postave trpezu za vas i vaše prijatelje, princezo“,
nastavio je ’Zakat. „Sve same birane đakonije. Posle ćemo se postarati da se
udobno smestite i da vam ničega ne zafali.“ „Ne bih da uvredim vaše carsko
veličanstvo“, odvažno će Se’Nedra, „ali zanimaju me vaše namere u vezi s
nama.“ „Budite spokojni, princezo“, odgovori ’Zakat onim svojim beživotnim
glasom.
„Čuo sam da je onaj ludak Taur Urgas mrtav. Nikada neću moći da vam
se dostojno odužim za tu uslugu i zaista vam ne želim nikakvo zlo.“ Potom se
osvrnu ka uglu šatora, gde je mačkica sada zadovoljno prela ležeći na leđima
u Erandovom krilu.
Dečačić ju je češkao po stomaku i smešio se. „Baš dražesno“ setno
promrmlja ’Zakat.
Malorijski car potom ustade i priđe divanu na kome je Polgara ležala u
Durnikovom naručju. „Kraljice moja“, reče ’Zakat i nakloni joj se s
najiskrenijim poštovanjem. „Vaša lepota premašuje sve priče koje sam o njoj
čuo.“ Carobnica otvori oči i hladno ga pogleda. Se’Nedrino srce poskoči od
radosti. Polgara se vratila.
„Veoma ste ljubazni, gospodine“, odgovorila mu je tiho.
„Vi jeste moja kraljica, Polgara“, na to će ’Zakat. „Sada mi je jasno zašto
moj bog već vekovima čezne za vama“, reče, pa uzdahnu kao da ga je
ponovo poklopio talas sete.
„Šta će biti s nama?“, upita Durnik, ne ispuštajuću Polgaru iz zaštitničkog
zagrljaja.
’Zakat ponovo uzdahnu. „Bog mog naroda nije ni dobar ni blag“, reče
kovaču. „Da se ja pitam, sve bi bilo drugačije, ali ja se ne pitam. Ja sam
Angarak i moram se povinovati volji Torakovoj.
San Zmajboga bliži se kraju i nema mi druge no da učinim onako kako je
on zapovedio. Iako me srce zbog toga boli, moraću da vas sve četvoro
predam Grolimima. Oni će vas potom izručiti Torakovom učeniku Zedaru, u
Gradu Noći u Ktol Mišraku. Vaša je sudbina sad u njegovim rukama.“
Treći deo

MALORIJA
Devetnaesto poglavljje

GOTOVO NEDELJU DANA SU OSTALI u logoru kao lični gosti cara

’Zakata, pošto je ovaj, reklo bi se, iz nekog čudnog razloga uživao u
njihovom društvu. Smestio ih je unutar lavirinta malih i velikih svilenih
šatora, zajedno s članovima svog domaćinstva, a lično se starao da im ničega
ne nedostaje.
Princeza Se’Nedra nikako nije uspevala da pronikne u ćud tog neobičnog
čoveka tužnih očiju. Iako je bio oličenje uljudnosti, nikako nije mogla da
zaboravi onaj razgovor s kraljem Getelom. Njegova okrutnost bila je još
jezivija zato što nije pokazivao nikakva osećanja. Osim toga, izgledalo je kao
da nikad ne spava. Neretko se dešavalo da u pola noći oseti želju da s nekim
porazgovara pa da pošalje po Se’Nedru. Nikada joj se nije izvinio što joj
prekida odmor, pošto mu verovatno ni nakraj pameti nije bilo da joj njegove
želje mogu pričiniti bilo kakvu neugodnost.
„Gde se kralj Rodar obučavao za vojevanje?“, upitao ju je ’Zakat tokom
jednog noćnog razgovora. „Ništa od onog što sam znao o njemu nije
ukazivalo na taj njegov dar.“ Sedeo je zavaljen u ljubičaste jastuke dok mu je
nežna svetlost sveća poigravala po licu, i gladio usnulo mače u krilu.
„Zaista ne znam, vaše veličanstvo“, odgovori Se’Nedra, odsutno se
igrajući rukavom svilene haljine koju je dobila još prvog dana boravka u
logoru. „Tek sam ga zimus upoznala.“
„Čudno je to“, glasno je razmišljao car. „Oduvek smo ga smatrali
matorom budalom koja trčkara za svojom m ladom ženicom. Ovako nešto od
njega nismo očekivali. Pažnja nam je bila usmerena na Branda i Anega, ali
prvi je suviše povučen da bi bio dobar vođa, a drugi previše nestalan. A onda
se niotkuda pojavi Rodar i uzme stvari u svoje ruke. Čudni su ti Alorni, zar
ne? Kako jedna razborita Tolnedranka uopšte može da ih trpi?“ Ona se
nasmeši. „Privlačni su na neki svoj način, vaše veličanstvo“, prilično mu je
drsko odgovorila.
„Gde je Belgarion?“ Pitanje je došlo bez ikakvog upozorenja.
„Ne znamo, vaše veličanstvo“, oprezno će Se’Nedra. „Gospa Polgara je
bila van sebe od besa kad je pobegao.“ „I to još s Belgaratom i Keldarom“,
dodade car. „Čuli smo za poteru. Recite mi, princezo, nije li kojim slučajem
poneo Ktrag Jasku sa sobom?“
„Šta je Ktrag Jaska?“
„Plamen-kamen. Vi zapadnjaci zovete ga Aldurova kugla.“ „Nisam
ovlašćena da govorim o tome“, pomalo izveštačeno reče Se’Nedra, „a
prilično sam uverena da vam dobro vaspitanje ne dopušta da silom izvučete
iz mene ono što vas zanima.“ „Princezo“, prekorno će car.
„Izvinite, vaše veličanstvo“, reče ona i uputi mu onaj detinjasti osmeh
koji joj je uvek bio oružje za slučaj krajnje nužde.
’Zakat joj se nežno nasmeši. „Vi ste prava mala opasnica, Se’Nedra“,
reče.
„Jesam, vaše veličanstvo“, iskreno će ona. „Šta je navelo vas i Taura
Urgasa da zaboravite staro neprijateljstvo i udružite se protiv nas?“ Ovim je
htela da mu pokaže kako i ona um e da postavlja neočekivana pitanja.
„Naš napad nije bio udružen, princezo“, odgovori on. „Samo sam
odgovorio na potez Taura Urgasa.“
„Ne razumem .“
„Dok se on držao Rak Goske, ja nisam imao nikakvog razloga da
napUstam Tul Zelik, ali morao sam nešto da preduzm em kad je pošao na
sever. Tulske zemlje su na takvom m estu da zaista nisam smeo da dopustim
da ih zauzme neprijatelj.“
„A šta sad, ’Zakate?“, bezobrazno će princeza. „Taur Urgas je mrtav. Gde
ćete naći sebi novog neprijatelja?“
On joj se hladno osmehnu. „Pa vi baš ništa ne znate o nama, Se’Nedra.
Taur Urgas je bio samo simbol murškog fanatizma. On je sad mrtav, kao i
Ktučik, ali murški narod živi, baš kao što će živeti i Malorijci kad mene više
ne bude. Naše neprijateljstvo je staro vekovima. Međutim, sada je jedan
malorijski car konačno u položaju da jednom zasvagda pregazi Ktol Murgos i
postane vrhovni gospodar svih Angaraka.“ „Dakle, ipak je osnovni razlog
moć?“ „A šta drugo?“, tužno će on. „Kada sam bio mlad, verovao sam da nije
sve u tome, ali ispostavilo se da nisam bio u pravu.“ Setno je uzdahnuo kad
mu licem prelete grč boli. „1 sami ćete vremenom to uvideti. Vaš Belgarion
će se s godinama hladiti i sve će više zadovoljstva nalaziti u moći. Kad ona
konačno prevlada i kad ostane samo vlastoljublje, on i ja ćemo udariti jedan
na drugog kao dva ogm orna talasa. Neću ga napadati dok potpuno ne sazri.
Kakvo bi mi to zadovoljstvo bilo da uništim nekoga ko još nije sagledao
stvarnost? Tek kada konačno prestane da se zavarava i kada mu ostane samo
žudnja za moći, on će mi biti dostojan protivnik.“ Namrštio se, pa je
pogledao očima hladnim kao led. „Rekao bih da sam vam dovoljno
dosađivao, princezo“, reče. „Vratite se u postelju da sanjate o ljubavi i
sličnim glupostima. Uživajte u snovima dok možete, pošto ni oni neće još
dugo poživeti.“ Sutradan ujutru Se’Nedra uđe u šator u kome se Polgara
oporavljala od borbe s Grolimima. Bila je budna ali potpuno iznurena.
„Nije ovaj ništa zdraviji u glavu od Taura Urgasa“, reče princeza. „Toliko
je obuzet željom da postane vladar svih Angaraka da uopšte nije primetio
naše prave namere.“ „Možda će se osvestiti kad Aneg počne da mu potapa
brodove“, odgovori Polgara. „Sad nam nema druge nego da ga slušamo i
pravimo se fine.“ „Zar ne bi trebalo da pobegnemo?“ „Ne.“ Se’Nedra je
zbunjeno pogleda.
„Dešava se ono što je zapisano da će se desiti. Postoji neki razlog što nas
četvoro - ti, Durnik, Erand i ja - treba da odemo u Maloriju i nije na nama da
se mešamo u to.“ „Znali ste da će ovako biti?“
Polgara joj se umorno nasmeši. „Znala sam kud treba da odemo, ali ne i
kako ćemo. ’Zakat nas ni na koji način u tome ne ometa, pa je bolje da ga ne
ljutimo.“ Se’Nedra ozlojeđeno uzdahnu. „Kako god vi kažete, gospo
Polgara“, reče.
Nešto kasnije tog dana do cara ’Zakata stigli su prvi izveštaji o
aktivnostima kralja Anega u Istočnom moru. Se’Nedra je bila prisutna kad su
mu doneli poruku i jedva je prikrila iznenađenje kada je prvi put videla
nagoveštaj ljutnje u njegovom ponašanju.
„Jesi li siguran u ovo?“, oštro zapita pokazavši pergament uzdrhtalom
glasniku.
„Ja sam samo doneo poruku, strašni gospodaru“, stade da tuli glasnik,
potpuno oduzet od straha.
„Jesi li bio u Tul Zeliku kad su se naši brodovi vratili u luku?“ „Bio je
samo jedan brod, strašni gospodaru.“
 „Jedan od pedeset?“, nije mogao da poveruje ’Zakat. „Da ostali možda
nisu pristali negde drugde?“
„Mornari kažu da nisu, vaše carsko veličanstvo.“
„Pa kakav je to divljak taj Aneg od Čereka?“, upita ’Zakat Se’Nedru.
„Na svakom tom brodu bilo je bar dve stotine ljudi.“ „Kralj Aneg je Alorn,
vaše veličanstvo“, mirno mu odvrati ona.
„To vam je prilično nepredvidiv soj.“
’Zakat jedva povrati prisebnost. „Shvatam“, reče. „Upravo to ste od
početka i nameravali, zar ne, princezo? Čitav onaj napad na Tul M ardu bio
je samo varka.“
„Niste sasvim u pravu, vaše veličanstvo. Objasnili su mi da grad m ora
pasti kako bi flota mogla da nastavi put ka m oru.“ „Ali zašto je pobio moje
vojnike? Ja nemam ništa protiv Alorna.“ „Ali Torak ima - ako sam dobro
razumela - a upravo će on stati na čelo ujedinjenih Angaraka. Zaista ne
možemo dopustiti vašoj vojsci da se iskrca na ovaj kontinent, vaše
veličanstvo. Bila bi to prevelika prednost za Toraka.“ „On spava i još
godinam a se neće probuditi.“ „Naša saznanja ukazuju da će se to dogoditi
mnogo, mnogo ranije.
I sam Belgarat je čvrsto uveren da Torak tek što se nije probudio.“ On se
zamisli. „Onda moram da vas sve predam Grolimima“, reče. „Nadao sam se
da će Polgara moći da malo povrati snagu pre nastavka putovanja, ali ako je
ovo što kažete tačno, nema vremena za gubljenje. Poručite prijateljima da se
spakuju, princezo.
Sutra ujutru polazite u Tul Zelik.“
„Biće kako kažete, vaše veličanstvo“, reče Se’Nedra i nakloni se.
Odjednom ju je obuzela jeza.
„Ja sam vam svetovan čovek, princezo“, reče ’Zakat, kao da želi da joj
objasni svoju odluku. „Klanjam se Torakovom oltaru kad prilike to zahtevaju
od mene, ali ne pretvaram se da sam veliki vernik. Neću da se mešam u
Belgaratov i Zedarov sukob, a pogotovu mi ne pada na pamet da stanem
između Toraka i Aldura kad krenu jedan na drugoga. Iskreno vam savetujem
da se povedete za mojim primerom.“ „To ne zavisi od mene, vaše
veličanstvo. Uloga u svemu ovome dodeljena mi je još mnogo pre mog
rođenja.“
On se tobože začudi. „O, mislite na Proročanstvo? I mi, Angaraci, imamo
jedno, a ne verujem da je vaše imalo pouzdanije od našeg. Sve su to samo
obmane kojima sveštenstvo drži lakoverne u šaci.“ „Znači li to da vi ni u šta
ne verujete, vaše veličanstvo?“ „Verujem jedino u sopstvenu moć. Sve ostalo
je besmisleno.“ Grolimi koji su ih pratili na sever preko suncem spržene
ravnice Mišraka ak Tula bili su hladni ali uljudni. Se’Nedra ne beše sigurna
treba li za to da zahvali upozorenju malorijskog cara ili strahu od Polgare.
Vreme letjih žega već beše prošlo i u vazduhu se osećao miris prašine. Tu i
tamo su se videli zaseoci od po nekoliko kućica sa slamnatim krovovima,
načičkanih oko utabanih ulica. Namršteni i preplašeni mestani ćutke su
gledali kako Torakovi sveštenici, odbojni i hladni, prolaze kroz njihova
naselja.
Predeli zapadno od Tul Zelika izgledali su kao more crvenih šatora, pošto
je tu bilo glavno okupljalište malorijske vojske. Međutim, nigde ne beše ni
žive duše osim čuvara. Sve su jedinice već bile otišle da se pridruže ’Zakatu
kod Tul Mardua, a priliv novih snaga iznenada beše prekinut.
Sam Tul Zelik izgledao je kao i svaka druga luka i zaudarao je na so,
ribu, katran i trule alge, a sive kamene zgrade bile su nalik njihovim žiteljima
- niske i zdepaste. Sve kaldrmisane ulice spuštale su se ka pristaništu
smeštenom na laktu širokog estuarskog zaliva, sa čije se druge strane nalazilo
još jedno, gotovo istovetno.
„A koji je ono grad?“, znatiželjno upita Se’nedra jednog Grolima,
zagledana preko mutne vode ka onoj drugoj luci.
„Jar Marak“, uljudno joj odgovori ovaj.
„Aha“, reče ona, prisečajuči se dosadnih časova geografije. Dva grada,
jedan tulski a drugi nadrački, gledala su se preko širokog ušća reke Kordu,
čijom je sredinom prolazila državna granica Mišraka ak Tula i Gar og
Nadraka.
„Mislim da će car, čim se vrati iz Tul Mardua, sravniti ono mesto sa
zemljom“, reče drugi Grolim. „Vrlo je nezadovoljan ponašanjem Drostine
vojske na bojištu, tako da im sad ne gine zaslužena kazna.“ Produžili su
pravo do pristaništa, gde je tek nekoliko brodova stajalo privezano za
dokove.
„Moja posada odbija da isplovi“, rekao je Grolimima kapetan broda na
koji je trebalo da se ukrcaju. „Čereci kruže unaokolo kao čopor vukova i
pale i potapaju sve što plovi.“
 „Čerečka flota je sada na jugu“, reče vrhovni Grolim u njihovoj pratnji.
„Čerečka flota je svuda, poštovani svešteniče“, ispravi ga kapetan.
„Prekjuče su spalili četiri priobalska grada dvesta liga južno odavde, a juče
su potopili desetak brodova stotinu liga na sever.
Ne biste verovali koliko su brzi. Ne zadržavaju se čak ni da pošteno
opljačkaju gradove koje osvoje.“ Stresao se. „Oni nisu ljudi.
Oni su pošast.“
„Isplovićemo za sat vremena“, nije odustajao Grolim.
„To jedino ako vaši sveštenici umeju da veslaju i upravljaju brodom “, na
to će kapetan. „Moje mornare je strah da isplove.“ . „Ubedićemo ih“,
zloslutno reče Grolim. Izdao je nekoliko naređenja svojim ljudima i za tili čas
se na uzdignutoj krmenoj palubi pojavi žrtvenik s mangalom punim užarenog
ugljevlja.
Grolimski sveštenik zauze svoje m esto.pa visoko podiže ruke i zapoja
dubokim glasom. U desnoj mu je šaci blistao nož. Njegovi pomoćnici
nasumice odabraše jednog mornara i odvukoše ga na krmenu palubu.
Se’nedra je užasnuto posmatrala kako tog unezverenog jadnika stavljaju na
žrtvenik i savršeno smireno kolju. Tad glavni Grolim podiže njegovo srce.
„Primi našu ponudu, Zmajbože angarački!1, povika gromoglasno, pa se okrete
i spusti srce u mangal. Ono prvo stade da se dimi i da jezivo cvrči, ali ubrzo
pocrne, skvrči se i nestade u plamenu. S pramca se oglasi gong,
pozdravljajući svojom metalnom jekom prinošenje žrtve.
Grolim za žrtvenikom okrete se ka prebledelim mornarima.
Krv mu se još slivala niz ruke. „Naš obred nastaviće se sve dok brod ne
isplovi“, objavi. „Ko će sledeći da podari svoje srce našem voljenom bogu?“
Isplovili su kao munja.
Se’Nedra zgroženo skrete pogled i osvrnu se ka Polgari. Videla je da ovoj
oči plamte od mržnje i da je sva u grču od neke unutrašnje borbe. Dobro ju je
poznavala i znala je da samo zahvaljujući neverovatnoj moći volje Polgara
odoleva želji da strašno kazni okrvavljenog Grolima. Jednom je rukom čvrsto
držala Eranda.
Se’Nedra nikada nije videla takav izraz na dečakovom licu. Pogled mu
beše tužan i pun saosećanja, a istovremeno ispunjen čeličnom rešenošću, kao
da bi - da može - uništio svaki Torakov oltar na svetu.
„Pođite u potpalublje“, reče im jedan Grolim. „Za nekoliko dana stići
ćemo do obala Malorije.“
Zaplovili su na sever, držeći se nadračke obale i spremni da se iskrcaju
na najbliže žalo čim se na pučini ukaže prvi čerečki brod.
A onda se u datom trenutku malorijski kapetan zagledao u daljinu, pa
progutao knedlu i oštro okrenuo rudu kormila, te brod zaplovi ka otvorenom
moru.
Sutradan su na jugu ugledali stub gustog, crnog dima, a narednog je dana
more bilo puno ugljenisanih greda i leševa, koji su se, onako bledi i nabrekli,
ljuljuškali na talasima. Preplašene mornare više niko nije morao bičem da
opominje da svom snagom prionu na vesla.
Jednog sumornog jutra, kada je vazduh bio težak od oluje koja tek što
nije počela, na pučini se ukaza dugačka tamna linija. Mornari udvostručiše
napore u očajničkoj želji da što pre stignu do sigurnosti malorijskog kopna.
Nadom akobale su spustili čamce u vodu i u njima se prevezli do žala od
tamnog šljunka, prekrivenog beličastom skramom od soli. Talasi su
proizvodili neobičan zvuk sličan žalobnim uzdasima. Malo podalje od obale
čekala ih je grupa Grolima na konjima.
Na crnim su odorama imali grimizne pojaseve.
„Prvosveštenici, hladno primeti Polgara. „To bi valjda trebalo da nam
služi na čast.“
Glavni Grolim iz njihove pratnje otrča do onih na konjima, pa pade ničice
pred njima i stade da im nešto govori. Jedan od njih, starac izboranog lica i
upalih očiju, sjaha nesigurno i pođe ka Se’Nedri i njenim saputnicima.
„Kraljice moja“, obrati se Polgari i duboko se pokloni, „ja sam Urtag,
prvosveštenik Kamatske regije. Moja sabraća i ja došli smo da vas otpratimo
do Grada Noći.“
„Razočarana sam što Zedar nije došao da me sačeka“, hladno mu
odgovori čarobnica. „Ne verujem da je ophrvan tugom.“ Urtag je ljutito
pogleda. „Ne hulite na svoju sudbinu, kraljice Angaraka“, posavetova je.
„Mene čekaju dve sudbine, Urtaže“, na to će ona. „Još se ne zna koja će
prevagnuti.“
„Ja nemam nikakve sumnje u vezi s tim“, reče on.
„To je sigurno zato što nisi stisnuo petlju da razmotriš i drugu
mogućnost“, odgovori mu ona. „Hoćemo li da pođemo? Ova vetrometina
zaista nije zgodno mesto za filozofske rasprave.“ Grolimski prvosveštenici
doveli su im i konje, tako da su uskoro ostavili more za sobom i uveliko
jezdili preko niskih, šumovitih brda, odmičući ka severoistoku. Priobalje je
uglavnom bilo obraslo crnim smrčama, ali čim su prešli prvi vrh, obreli su se
u šumi belokorih jasika. Se’Nedru su ta uspravna bela stabla podsećala na
leševe i ubrzo ju je obuzelo nekakvo turobno, nezdravo osećanje.
„Gazdarice Pol“, progovori Durnik gotovo šapatom, „zar ne bi trebalo da
osmislimo nekakav plan?“
„Plan za šta, Durniče?“, upita ga ona.
„Pa za bekstvo, naravno.“
„Ali mi ne želimo da bežimo, Durniče.“
„Stvarno?“
„Grolimi nas vode baš tamo kud smo pošli.“
„A zašto smo pošli u taj njihov Ktol Mišrak?“
„Zato što moramo da nešto obavimo.“
„Iz onog što sam čuo rekao bih da je to pogano mesto“, na to će on.
„Jeste li sigurni da niste nešto pogrešili?“
Ona se naže ka njemu i stisnu ga za mišicu. „Dragi moj Durniče“, reče,
„moraćeš da mi veruješ na reč.“ „Naravno, gazdarice Pol“, na to će on.
„Samo, zar ne bi trebalo da znam šta nas tamo očekuje? Znate, za slučaj da
treba da vas zaštitim.“ „Kad bih znala šta nas očekuje, rekla bih ti to,
Durniče“, reče ona, „ali ne znam. Jedino znam da nas četvoro treba da odemo
u Ktol Mišrak. Ono što će se tamo odigrati ne može se završiti bez nas.
Svako će imati svoj zadatak.“
„Čak i ja?“
„Ti posebno, Durniče. Isprva nisam shvatala ko si ti zapravo i zato sam i
pokušavala da te odgovorim od ovog puta. Ali sada znam ko si. Ti si tu da bi
uradio nešto od čega će zavisiti hoće li se sve sve ovo završiti na jedan ili
drugi način.“
„A šta to?“
„E, to ne znamo.“
On razrogači oči. „A ako pogrešim?“, upita zabrinuto.
„Ne bih rekla da možeš da pogrešiš“, pokuša ona da ga smiri.
„Koliko sam razumela, to što ćeš da uradiš potpuno će prirodno proisteći
iz onog što zapravo jesi.“ Tužno mu se nasmešila. „Ti jednostavno nisi u
stanju da pogrešiš, Durniče - baš kao što nisi u stanju da slažeš ili ukradeš.
Tebi je urođeno da postupaš ispravno i zato prestani da brineš.“ „Lako je
vama to da kažete, gazdarice Pol“, reče on, „ali ako nemate ništa protiv, ja bih
ipak malčice brinuo. U sebi, naravno.“ Polgara se na to razdragano nasmeja.
„Dragi, najdraži Durniče“, reče i uhvati ga za ruku. „Šta bih ja bez tebe?“ On
se zarumene i pokuša da skrene pogled, ali prosto nije mogao da odlepi oči
od njenih i stoga još jače pocrvene.
Izašli su iz jasikove šume i obreli se u čudnoj pustoši. Iz isprepletanih
živica uzdizalo se belo stenje, slično spomenicima na zapuštenom groblju, a
granje osušenog drveća pružalo se ka nebu nalik prstima okamenjenim u
molitvi. Horizont se nije video od oblaka, toliko crnih da je izgledalo kao da
imaju ljubičast preliv. Se’Nedri bi čudno što se oblaci naizgled uopšte ne
pomeraju. Nigde ne beše ni traga nikakvom naselju, pa čak ni bilo kakvom
znaku kraj puta.
„Zar ovde niko ne živi?“, upitala je Polgaru.
„U čitavom Ktol Mišraku nema više nikoga osim nekolicine Grolima“,
objasni joj čarobnica. „Torak je razrušio čitav grad i prognao njegove
stanovnike onog dana kad je moj otac s čerečkim kraljem i njegovim
sinovima ukrao Kuglu iz gvozdene kule.“ „A kada se to desilo?“ „Veoma
davno, Se’Nedra. Ukoliko se nismo prevarili, bilo je to onog dana kad smo se
Beldaran i ja rodile - onog dana kad nam je um rla majka - ali nismo sasvim
sigurni. U to vreme nismo baš mnogo držali do računanja vremena.“
„Ako je Belgarat bio ovde kad je vaša majka umrla, ko se starao o
vama?“ „Beldin, naravno“, odgovori Polgara i osmehnu se. „Nije bio baš
najbolja pomajka, ali davao je sve od sebe.“
„Zato ga toliko volite?“
„Između ostalog.“
Onaj zlokobni oblak i dalje se nije pomerao. Bio je stamen kao planinski
venac i sve viši kako su mu se približavali.
„Čudnog li oblaka“, primeti Durnik, sumnjičavo odmeravajući tu
neprozirnu ljubičastu zavesu. „Oluja samo što nije počela, a on kao da se
uopšte ne pomera.“
„I ne pomera se, Durniče“, reče mu Polgara. „Nikada se nije ni pomerao.
Kada su Angaraci podigli Ktol Mišrak, Torak je postavio ovaj oblak da
zaštiti grad. O tad je ovde.“ „Koliko je to vremena?“ „Oko pet hiljada
godina.“ „I sunce tu ama baš nikada ne sija?“
 „Ama baš nikada.“
Grolimski prvosveštenici počeše da se značajno zgledaju i Urtag naredi
da stanu. „Moramo da se najavimo“, objasni, „da straža slučajno ne pomisli
da smo uljezi.“ Ostali žustro zaklimaše glavama pa iz odora izvukoše čelične
maske i brižljivo ih staviše na lica. Onda svaki otkači sa sedla debelu baklju
i pripali je mumlajući kratku molitvu. Zelenkasti plamen ispUstao je smrdljiv,
sumporast dim.
„Živo me zanima šta bi se desilo kad bih vam ugasila baklje“, reče
Polgara i zlobno se osmehnu. „A nije da ne mogu.“ Urtag je zabrinuto
pogleda. „Nije sad trenutak za igrarije, gospo“, upozorio ju je. „Stražari su
nemilosrdni prema uljezima. Životi nam zavise od ovih baklji i zato vas
molim da ne činite ništa što bi nam natovarilo nevolju na vrat.“ Ona se samo
veselo nasmeja.
Bilo je sve mračnije kako su odmicali dublje u oblak. Nije to bila ona
jasna noćna tama, već pre nekakva glibava pom rčina ili duboka, nepokretna
senka. Izbili su na vrh padine i na drugoj strani ugledali uvalu na čijem su
dnu, jedva vidljive u pomrčini, stajale ruševine Grada Noći. Kržljavo žbunje i
polegla trava nezdravog izgleda prosto su vapili za suncem. Tu i tamo moglo
se videti stenje prekriveno gadnim lišajevima koji izjedaju kamen, dok su se
po vlažnome tlu na sve strane širile velike gljivičaste guke, kao da je i sama
zemlja bolesna.
Grolimi podigoše baklje visoko i povedoše ih sporim , opreznim korakom
ka dnu te kužne jame i razvalinama Ktol Mišraka.
Čim su ušli u grad, Se’Nedra je uočila da se nešto šunja između kamenja.
Nekakve tamne prilike žurno su se kretale između ruševina, proizvodeći pri
tom glasno lupkanje i grebanje, svojstveno šapama s kandžama. Neka su
stvorenja bila uspravna, a neka ne.
Se’Nedra se sledi od straha. Stražari Ktol Mišraka nisu bili ni zveri ni
ljudi i prosto su odisali mržnjom prema svakom živom biću, ma koje vrste
ono bilo. Još se više plašila da će neki iskočiti pred nju i svojom je
nakaznošću oterati u ludilo.
Dok su odmicali razrušenom ulicom, Urtag poče da drhtavim glasom poje
drevnu molitvu Toraku. Vlažni vazduh kao da postade još hladniji. Ruševine
kuća bile su prekrivene istim onim gadnim lišajevima, a plesni su se širile na
sve strane. Bledi grozdovi gljivica rasli su iz svih uglova i pukotina i svuda
se osećao vlažni, gnjili vonj truljenja. Tu i tamo mogle su se videti barice
sluzave, ustajale vode.
U samom središtu grada čekao ih je patrljak ogromne gvozdene kule.
Iskidani stubovi prizemlja bili su deblji od ljudskog struka. Južno odatle
video se zarđali trag na mestu gde se kula srušila uništivši sve pod sobom.
Gvožđe se tokom vekova od rđe rastočilo u vlažno crvenkasto blato po čijem
se prostiranju videlo koliko je velika bila ta neverovatna građevina.
Stubovi behu takođe prilično propali, a vreme je zaoblilo oštre ivice
preloma. Rđa se mešala s nekakvom crnom sluzi koja se poput usirenih
krvavih bljuvotina slivala niz površinu gvozdenih ploča.
Urtag - sada se već uočljivo tresao - sjaha pred ogromnim lučnim ulazom
i pokaza im da ga slede ka odškrinutim gvozdenim vratima. Našli su se u
odaji ništa manjoj od prestone dvorane u Tol Honetu. Prvosveštenik ih bez
ijedne reči povede ka novim lučnim vratima, pa niz gvozdeno stepenište čiji
se kraj gubio u mraku.
Na dnu, petnaestak metara ispod površine tla, čekala su ih nova vrata od
kovanog gvožđa, sva išarana velikim okruglim zakivcima.
Urtag bojažljivo zakuca, na šta se s druge strane začu šuplja jeka.
„Ko to dolazi da ometa san angaračkog Zmajboga?“, oštro upita neki
prigušeni glas.
„Ja sam Urtag, prvosveštenik iz Kamata“, preplašeno se predstavi
Grolim. „Izvršio sam naređenje i predajem zarobljenike učeniku Torakovom.“
Prvo je zavladao muk, a onda se razleže čegrtanje debelog lanca i klizanje
ogromne reze. Vrata zaškripaše i polako se otvoriše.
Se’Nedri se oduze dah. Na vratima ih je čekao Belgarat! Tek nakon
nekoliko trenutaka počela je da uočava sitne razlike koje su jasno kazivale
da to nije stari čarobnjak već neko toliko nalik njemu kao da mu je rođeni
brat. Međutim, bilo je tu i suštinskih razlika. Starac je imao užagren pogled
ispunjen mešavinom tuge, straha i neizrecivog samoljublja, ali iznad svega
toga beše slepo obožavanje svojstveno čoveku koji se u potpunosti predao
svom strašnom gospodaru.
„Dobro došla u grobnicu jednookog boga, Polgara“, pozdravio je
čarobnicu.
„Odavno se nismo videli, Zedare“, odgovori ona neobično mirno.
„Odrekao sam se prava na to ime“, reče on s nagoveštajem žaljenja u
glasu.
„Sam si tako odlučio, Zedare.“
On sleže ramenima. „Možda“, reče, „a možda i nisam. Možda je tako
moralo biti.“ Širom je otvorio vrata. „Izvolite, uđite. Ova grobnica je podesna
za život ukoliko nemate velike prohteve.“ Potom se okrete ka Urtagu.
„Ispunio si svoju dužnost, Urtaže, prvosvešteniče Torakov, i za to ćeš biti
nagrađen. Dođi.“ Uveo ih je u prostoriju pod svodovima. Zidovi odaje bili su
sazdani od velikih kamenih blokova naslaganih bez vezivne mase, a ujedno
su služili i kao oslonac velikim gvozdenim lučnim nosačima tavanice, ali i
čitave zgrade. Veliki mangali u uglovima donekle su ublažavali hladnoču
tolikog kamena i gvožđa. Na sredini prostorije nalazio se sto s nekoliko
stolica, a na njemu su dve velike sveće gorele nepokretnim plamenom jer u
mrtvom vazduhu grobnice nije bilo ničega što bi ga nateralo da zatreperi. Uza
zid je stajalo nekoliko smotanih slamarica i gomila uredno složene vunene
ćebadi.
Zedar zastade kraj stola da uzme jednu sveću, pa ih povede preko
popločanog poda do lučne niše na drugom kraju odaje. „Evo tvoje nagrade,
Urtaže“, reče Grolimu. „Dođi i pogledaj lice svog boga.“ Podigao je sveću.
Na kamenom odru ležalo je ogromno telo prekriveno crnim ogrtačem.
Lice mu beše sakriveno bleštavom čeličnom maskom, na kojoj oba oka behu
zatvorena.
Urtag prestrašeno pogleda, pa pade ničice na pod.
Tad se začu dubok, promukao uzdah i ona prilika u niši se promeškolji u
snu. Se’Nedra je užasnuto posmatrala kako se ogromno, skriveno iice okreće
ka njima. Levi čelični kapak se podiže, a unutra se umesto nekadašnjeg oka
video jezivi plamen. Čelično lice poče da se pomera kao da je od krvi i mesa
i iskrivi se u izraz prezira prema svešteniku na podu. Bleštave usne stadoše
da se miču.
Urtag se na to prenerazi i podiže glavu da sasluša duboko mrmljanje koje
je jedino on mogao jasno da čuje. Jezivi glas mu je nešto šaputao.
Prvosveštenik prvo preblede, a onda mu se lice izobliči od neizrecivog
straha. Mrmljanje nije prestajalo. Reči su bile nerazgovetne ali dovoljno
upečatljive. Se’Nedra očajnički zapuši uši dlanovima.
A onda Urtag vrisnu i uskobelja se na noge - lice mu je bilo potpuno belo,
a oči su mu izgledale kao da će svakog časa iskočiti iz glave - pa poče da
nerazgovetno blebeće i istrča napolje. Njegova je vriska odjekivala
gvozdenim stepeništem dok je užasnuto bežao iz porušene kule.
Dvadeseto poglavlje

ŠAPUTANJE SE POJAVILO ČIM SU ON, Belgarat i Svileni stigli na

malorijsku obalu. Isprva je bilo nerazgovetno, tek malo više od neprestanog
šištavog mrmora u ušima, ali kako su odmicali ka jugu, počeše da se
razaznaju pojedine reči. Pominjale su se majka, kuća, ljubav i smrt - dakle
sve ono što odmah zaokuplja punu pažnju.
Za razliku od Morindije, severna je Malorija bila sva u niskim brdim a
obraslim žilavom, tamnozelenom travom. Između njih su pod olovnosivim
nebom vijugale bezimene, mutne reke. Već nedeljama nisu videli ni tračak
sunca. S Istočnog mora su se valjali gusti oblaci, a oštar, hladan vetar, koji je
sa sobom nosio miris polarnog leda, neprestano im je duvao u leđa kao da ih
gura ka jugu.
Belgarat se bio pretvorio u sušti oprez i nigde ne beše ni traga onom
dremežu s kojim je proputovao civilizovaniji deo sveta.
Garion je osećao kako starac um om oprezno ispipava okolinu ne bi li
otkrio kakvu skrivenu opasnost. Toliko je nežno to radio, kao da sporo
ispUsta dah, umetnički ga prikrivajući u hujanju vetra kroz visoku travu.
I Svileni je bio oprezan i često je zastajkivao da oslušne ili pak da onjuši
vazduh. Povremeno je čak i silazio s konja i prislanjao uvo uz zemlju kako bi
čuo dolazi li im neko u susret.
„Ubi me ovo iščekivanje“, reče čovečuljak posle jednog takvog zastoja.
„Opreznost je majka sigurnosti, na to će Belgarat. „Jesi li čuo nešto?“
„Učinilo mi se da sam čuo glistu kako prokopava tunel“, veselo će
Svileni, „ali nije bila orna za priču. Znate već kakve su gliste.“ „Dosta.“
„Pa samo sam odgovorio na vaše pitanje, Belgarate.“ „Umukni već
jednom!“
„Garione, pa i ti si čuo kad me je pitao, zar ne?“ „Ne pamtim da je iko
ikada umeo da me iznervira kao ti“, reče Belgarat čovečuljku.
 „Znam“, na to će ovaj. „Zato to i radim. Baš umem da budem naporan, zar
ne? Kad ćemo ponovo da zađemo u šumu?“ „Za nekoliko dana. Još smo
Dosta daleko od šumskih predela.
Duga zima i kratko leto ne daju drveću da raste ovde.“ „Dosadnog li
mesta“, primeti Svileni gledajući preko beskrajnih, jednoličnih travnatih
bregova.
„Kakve su okolnosti, nemam ništa protiv malo dosade. Druga krajnost mi
ne zvuči nimalo primamljivo.“
„Slažem se.“
Nastavili su put kroz sivkastozelenu travu, visoku konjima do kolena.
Garion ponovo začu onaj šapat u glavi. „Počuj me, Dete Svetlosti.“ Ta se
rečenica sasvim razgovetno razabirala u onom mrmoru i sa zastrašujućom je
snagom okovala njegovu pažnju. Napregnuo se ne bi li čuo još nešto.
„Ne bih to radio da sam na tvom mestu “ reče mu onaj dobro poznati
opori glas.
„Šta?“
„Ne bih slušao ono što mi on kaže.“
„A ko je on?“
„Pa Torak, naravno. A šta si ti mislio?“
„Probudio se?“
„Nije još. Ili bar ne sasvim, mada, ako ćemo pravo, nikada nije sasvim ni
zaspao.“
„Šta hoće?“
„Pokušava da te nagovori da ga ne ubiješ.“
„Pa nije valjda da me se plaši?“
„Naravno da te se plaši. Ni on o ishodu svega ovoga ne zna ništa više
nego ti i zato te se boji koliko i ti njega.“ Od toga mu bi malčice lakše. „Šta
da radim ako nastavi da mi šapuće?“
„Ne možeš ti tu ništa. Samo ne radi ono što ti kaže.“ Te su se večeri, kao
i obično, ulogorili u dolini između dva brda.
Ni ovoga puta nisu palili vatru kako ne bi odali svoj položaj.
„Dosadila mi je suva hrana“, žalio se Svileni dok je glodao komad
sušenog mesa. „Ova govedina je žilava kao stari opasač.“ „Taman možeš
malo da vežbaš vilice“, na to će Belgarat.
„Kad hoćete, vi baš umete da budete gadan starac.“ „Dani su sve kraći“,
primeti Garion ne bi li okončao njihovu prepirku.
„Leto je na izmaku“, reče Belgarat. „Za koju nedelju nastupiće jesen, a ni
zima nije daleko.“
„Živo me zanima gde ćemo biti kad dođe zima“, pomalo će bojažljivo
Garion.
„Batali ćorava posla“, reče mu Svileni. „Od mnogo razmišljanja nem a
vajde, a samo ćeš se unervoziti.“
„To već jesam“, na to će Garion. „Sad mogu samo da budem
unervoženiji.“
„Postoji li reč ’unervoženiji’?“, upita Svileni Belgarata.
„Sada postoji“, odgovori starac. „Garion ju je upravo izmislio.“ „Eh, kad
bih ja um eo da izmišljam reči..
zadivljeno reče Svileni Garionu, a očice mu bezobrazno zasjaše.
„Ne sprdaj se sa m nom , Svileni. Već imam dovoljno muka.“ „Hajdemo
na spavanje“,predloži Belgarat. „Ovaj razgovor ionako nikud ne vodi, a sutra
nas čeka dug put.“ Te se noći onaj šapat uvukao Garionu u san, ali ovog puta
se više slio slikama nego rečima. Bila je tu ponuda prijateljstva u vidu
srdačno ispružene ruke. Ono osećanje usamljenosti koje ga je pohodilo
otkako je saznao da je siroče kao da je počelo da uzmiče i odjednom je
očajnički poželeo da potrči ka toj ruci.
Potom je potpuno jasno video dve prilike koje stoje jedna kraj druge -
visokog, plećatog muškarca i ženu čiji mu lik beše toliko poznat da mu se
srce steglo. Njega nikada pre nije video, a opet mu nije bio potpuno nov. Lice
mu beše nadljudski lepo, najlepše koje je Garion ikada video. Nju je,
naravno, prepoznao. Taj beli pramen i čudesne plave oči gledao je celog svog
života. Prelepi neznanac i tetka Pol pružiše ruke ka njemu.
„Bićeš naš sin“, šapnu mu onaj glas. „Naš voljeni sin. Ja ću ti biti otac, a
Polgara majka. Nije to bajka, Dete Svetlosti, jer ja mogu sve.
Polgara će zaista biti tvoja majka i sva njena ljubav biće namenjena samo
tebi, a ja, tvoj otac, voleću vas oboje. Zar ćeš nas napustiti i vratiti se teškom
životu siročeta? Može li se ta studena praznina porediti s toplinom
roditeljskog zagrljaja? Dođi, Belgarione, i prihvati našu ljubav.“ Prenuo se iz
sna, sav znojav i uzdrhtao, i seo. „Treba mi pomoć“ reče u sebi i otisnu se u
hodnike uma ne bi li pronašao onu drugu, bezimenu svest.
„Šta se dereš?“, upita ga onaj opori glas.
 „On vara“, besno će Garion.
„Vara? Da to nije neko došao i doneo nekakavpravilnik dok me nije
bilo?“
„Znaš ti dobro šta hoću da kažem. Ponudio mi je da učini tetku Pol
mojom majkom ako uradim ono što on želi“ „Laže. Prošlost ne može
dapromeni. Ne obraćaj pažnju.“ „Kako? Stalno mi prčka po umu i dira me
tamo gde sam najosetljiviji.“ „Misli na Se’Nedru. To ćega zbuniti.“
„Na Se’Nedru?“
„Kad godpokuša da te zavara Polgarom, pomisli na tvoju detinjastu
princezicu. Seti se kako je izgledala onog dana kad si virio dok se kupala u
Šumi Drijada.“ „Nisam virio!“ „Ma nemoj? A kako se onda toliko dobro
sećaš svake pojedinosti?“ Garion pocrvene. Potpuno je bio zaboravio da još
neko može da zaviri u njegova sanjarenja.
„Samo se ti usredsredi na Se’Nedru. Toraku će to verovatno ići na živce
barkoliko i meni.“ Onaj glas tu zastade kao da razmišlja. „Zar zaista ni o
čemu drugom ne možeš da razmišljaš?“, upita.
Garion nije ni pokušao da odgovori na ovo pitanje.
Nakon dva dana pojavi se i prvo drveće, kržljavo i retko, između kojeg
su pasla neka stvorenja ravnodušna i mirna poput domaćih goveda. Nastavili
su ka jugu, a šumarci se, sve gušći i veći, na kraju stopiše u četinarsku šumu.
Torakov ulizivački šapat nije prestajao, ali Garion mu se sad
suprotstavljao mislima o maloj crvenokosoj princezi. Tačno je mogao da
oseti neprijateljev bes kad god svojim mastarijama rasturi sve one brižljivo
složene prizore kojima je ovaj pokušavao da mu obuzme misli. Torak ga je
navodio da uporedi samoću i strah s jedne strane i toplinu prodičnog ognjišta
s druge, a Se’N edrin se lik tu nikako nije uklapao. Garion je uskoro shvatio
da bog ima veoma ograničeno shvatanje ljudske vrste. Posle vekova i vekova
opsednutosti htenjim a i žudnjam a svetskih razm era, on prosto više nije
mogao da pojmi složene i neretko protivurečne želje koji su pokretački poriv
gotovo svakog čoveka. Garion je to iskoristio da suzbije podmukli,
zavodljivi šapat kojim je Torak pokušavao da ga odgovori od prave svrhe
njegovog puta.
Sve mu je to bilo odnekud poznato, kao da se jednom već dogodilo -
možda ne u dlaku isto, ali veoma slično. Neprestano je pretraživao sećanja ne
bi li otkrio razlog tom neobičnom osećanju. A onda mu je oči otvorilo jedno
suvo drvo, skroz kvrgavo i ugljenisano od udara groma. Iz jednog ugla ga je
podsećalo na konjanika u crnom koji ga posmatra. Kako je bilo oblačno, drvo
nije bacalo senku i taj se prizor iznenada poput komadića slagalice uglavio u
svoje mesto. Čitavog ga je detinjstva pohodio i posmatrao onaj čudni,
zlokobni jahač u crnom , koji čak ni po najjačem suncu nije imao senku. Bio
je to Murg Ašarak, Grolim kojeg je Garion uništio u svom prvom
čarobnjačkom okršaju. Samo, da li je to baš tako? Oduvek je između Gariona
i te prilike u crnom postojala nekakva neobična veza. Bili su neprijatelji i to
se nijednog trenutka nije dovodilo u pitanje, ali bilo je u tome i nekakve
čudne bliskosti, nečega što ih je vuklo jednog drugom. Garion poče da
istražuje i jednu prilično neverovatnu mogućnost. A šta ako onaj crni jahač
nije bio Ašarak, ili ga je - ako tojeste bio on - zapravo koristila neka druga,
mnogo jača svest?
Što je više o tome razmišljao, bio je sve uvereniji da je nehotično naleteo
na samu suštinu. Torak je time pokazao da njegova svest, iako mu telo
počiva u dubokom snu, može da putuje svetom i utiče na događaje. Naravno
da je i Ašarak bio umešan, ali nije on bio glavni pokretač. Mračni bog ga je
još od najranijeg detinjstva držao na oku. Strah koji je osećao u onom
tamnom jahaču nije bio Ašarakov nego Torakov. On je od početka znao ko je
Garion, kao što je znao i da će isti taj Garion jednom uzeti mač rivanskog
kralja i izaći na megdan koji je predskazan još pri stvaranju sveta.
Osetivši iznenadni poriv, gurnuo je levu šaku u tuniku i napipao
medaljon. Potom se blago iskrenuo i pružio desnu ruku ka jabuci mača na
leđima, kako bi položio onaj beli beleg na desnom dlanu na Kuglu.
„Sad znam ko si“, reče u sebi, pustivši da mu se misao vine put oblačnog
neba. „Možeš do mile volje da mi se ulaguješ, ali ja se predomisliti neću.
Tetka Pol nije tvoja žena, niti sam ti ja sin. Bolje bi ti bilo da se maneš
igranja s mojim umom, nego se pripremaj, pošto dolazim da te ubijem.“
Kugla blesnu od oduševljenja što je Garion otvoreno izazvao Mračnog boga,
a mač sinu plavičastim sjajem, koji se video čak i kroz korice.
Nakratko je zavladao muk, a onda se ono što je donedavno bio šapat
pretvori u zaglušujući urlik. „Onda dođi, Belgarione, Dete Svetlosti“,
odgovorio mu je Torak. „Ja čekam te u Gradu Noći. I svu svoju volju i svu
kuraž ponesi, jer spreman sam da na megdan ti izađem.“ „Šta to radiš, tako ti
svih sedam bogova?“, gotovo je vrisnuo Belgarat, lica izobličenog od besa.
 „Torak mi već nedelju dana šapuće“, mirno objasni Garion i skloni ruku s
Kugle. „Svasta mi je nudio ako odustanem od svega. Na kraju mi je dosadio
i rekao sam mu da umukne.“ Belgarat zamlatara rukama i stade da sipa
psovke.
„Deda, on zna da dolazimo“, pokuša Garion da umiri pobesnelog starca.
„Zna ko sam još od onog dana kad sam se rodio. Celog me je života pratio.
Ne možemo da ga iznenadimo i badava nam ovoliki trud. Hoću da zna da
dolazim. Neka sad i on malo strepi.“ Svileni je buljio u njega. „Pravi Alorn“,
reče.
„More, prava budala je to!“, prasnu Belgarat, pa se ponovo okrete ka
Garionu. „Zar ti nije palo na pamet da treba misliti i na još ponešto osim
Toraka?“, oštro ga zapita.
Garion samo trepnu.
„Ktol Murgos ima i nekakvo obezbeđenje, usijana glavo! Upravo si o
našem dolasku obavestio svakog Grolima u krugu od stotinu liga.“ „Nisam o
tome razmišljao“, promumla Garion.
„Nisam ni mislio da jesi. Ti ponekad prosto ne umeš da misliš.“ Svileni
se bojažljivo osvrnu oko sebe. „I šta ćemo sad?“, zapita.
„Daj da uteknemo odavde što pre možemo“, reče Belgarat, pa prostreli
Gariona pogledom. „Jesi li siguran da nemaš i nekakvu trubu kod sebe?“,
kiselo ga upita. „Možda bi voleo da objaviš naš dolazak.“ Potom prezrivo
odmahnu glavom i priteže uzde. „U galop“, reče.
Dvadeset prvo poglavlje

JASIKE SU SE, ONAKO BELE, vitke i potpuno prave, uzdizale ka

mrtvom nebu, slične rešetkama kakvog beskrajnog kaveza. Laganim su
hodom sledili Belgarata dok ih je oprezno vodio kroz nepregledno
prostranstvo te tihe šume.
„Ima li još mnogo?“, napeto upita Svileni starca.
„Još otprilike dan hoda“, odgovori ovaj. „Oblaci se zgušnjavaju.“
„Rekoste da se nikada ne razilaze?“
„Nikada. Stoje tu otkako ih je Torak ostavio.“ „A ako dune vetar? Zar ih
on ne bi uskomešao?“ Belgarat odmahnu glavom. „Ovde ne važe obična
pravila.
Osim toga, ono što izgleda kao oblak lako m ože biti nešto sasvim
drugo.“ „Šta?“ „Samo privid. Bogovi su veoma vični obmanjivanju.“ „Traže
li nas Grolimi sada?“
Belgarat klimnu glavom.
„A sprečavate li ih vi da nas nađu?“
„Naravno“, odgovori starac, pa ga pogleda. „Otkud najednom tolika
razgovorljivost? Več sat vremena nisi zaklopio gubicu.“ „Malo sam napet“,
priznade čovečuljak. „Uvek se unervozim kad sam u nepoznatoj zemlji.
Prijatnije se osećam kad unapred znam sve mogućnosti za bekstvo.“
„Uvek si spreman da uhvatiš maglu?“
„Takav mi je posao. Šta to bi?“
I Garion je čuo isti zvuk. Daleko ispred njih neka se životinja oglasila
dubokim lavežom, ali uskoro joj ih se pridruži još nekoliko. „Vukovi?“,
upita.
Belgarat se namršti. „Ne“, reče, „nisu ovo vukovi.“ Potom trznu uzde i
obode konja u kas. Trula ilovača prigušila je topot kopita.
„Pa šta je to, deda?“, upita Garion kad je pristigao starca.
 „Torakovi Tragači“, kratko odgovori Belgarat.
„Psi?“
„Ne baš. To je posebna vrsta Grolima. Kada su Angaraci podigli grad,
Torak je zaključio da treba nekako da obezbedi okolinu.
Neki Grolimi su dobrovoljno pristali da poprime životinjski oblik.
Promena je bila trajna.“
„Već sam izlazio na kraj s psima čuvarima.“, samouvereno će Svileni.
„Ovo je nešto drugo. Pokušajmo da im umaknemo.“ Belgarat nije zvučao
previše sigurno u to.
Oboli su konje u galop. Granje ih je šibalo po licima dok su preskakali i
obilazili panjeve, pa je Garion morao rukom da se zaštiti.
Izbili su na vrh onižeg brda i jurnuli naniže. Onaj lavež bio im je sve bliži.
A onda se konj Svilenog saplete i čovečuljak umalo izlete iz sedla. „Ne
možemo ovako, Belgarate“, reče kad su starac i Garion stali da ga sačekaju.
„Ovo tlo je preopasno za galop.“ Belgarat podiže ruku i oslušnu. Lavež je
zaista bio jači. „Ionako nas sustižu“, reče pomirljivo.
„Moraćete da smislite nešto“, reče Svileni nespokojno se osvrćući.
„Radim na tome“, odgovori Belgarat, pa podiže lice kao da miriše
vazduh. „Produžimo. Oseća se vonj stajaće vode. U ovom kraju ima mnogo
močvara. Možda ćemo uspeti da prikrijemo trag kad zađemo među njih.“
Jurnuli su ka dnu doline. Smrad ustajale vode postajao je sve jači.
„Tamo“, reče Garion i pokaza ka zamućenoj površini koja poče da se
nazire među drvećem.
Bila je to prilično velika močvara, smrdljiva i sluzava, okružena gustim
žbunjem. Iz vode su štrčala mrtva stabla, a njihove gole grane su se kao ruke
ispružene u jalovoj molitvi dizale ka ravnodušnom nebu.
Svileni nam reška nos. „Ovde toliko sm rdi da bismo svemu živom mogli
da zametnemo trag“, reče.
„To ćemo tek da utvrdimo“, odgovori mu Belgarat. „Pravim psima bismo
verovatno utekli, ali ne zaboravi da su ovo ipak Grolimi.
I dalje su razum na bića, tako da se ne oslanjaju samo na njuh.“ Naterali
su preplašene konje da zagaze u mutnu vodu, pa stadoše da vrludaju između
golih debala, često menjajući pravac. Trulo rastinje koje se pritom podiglo s
dna samo je još pojačalo onaj smrad.
Lavež je bio sve bliži. Sada se u njemu već čuo i prizvuk oduševljenja i
gladi.
„Rekao bih da su izbili na obalu močvare“, reče Svileni iskrenuvši glavu
da bi bolje čuo.
Lavež postade zbunjen.
„Deda!“, kriknu Garion i cim nu uzde.
Tačno ispred njih, u plitkoj, zamućenoj vodi stajalo je stvorenje nalik
crnom , zabalavljenom psu. Bio je ogroman - visok gotovo koliko i konj - i
mišićav, a oči su mu gorele zlokobnim zelenkastim plamenom. Iz usta,
okrutno iskrivljenih naniže, štrčali su bar pedalj dugi očnjaci niz koje se
slivala pena.
„Sad si naš“, zarežao je promuklo. Dok je govorio, pomerao je gubicu
kao da žvaće reči.
Svileni se istog trena maši rukom za skriveni bodež.
„Pusti“, zaustavi ga Belgarat. „Ovo je samo prikaza. Senka.“ „Oni to
mogu?“, zagranu se čovečuljak.
„Rekoh ti da su oni Grolimi.“
„I to gladni“, zabrunda pas. „Odmah se vraćam sa svojom braćom da se
najedemo ljudskog mesa“, dodade, pa zatreperi i nestade.
„Sad znaju gde smo“, preplašeno će Svileni. „Preduzmite nešto,
Belgarate. Zar čarobnjaštvo ovde ne pomaže?“ „Tako bismo odali naš tačan
položaj. Ima ovde još koječega osim Tragača.“
„Nema veze. O drugima ćemo brinuti kad nas napadnu. Videste li vi one
zube?“ „Dolaze“, zabrinuto će Garion. Čulo se pljuskanje vode.
„Učinite nešto, Belgarate!“
Nebo nad njima se smrači i vazduh najednom postade užasno težak. U
daljini se čula potmula tutnjava grmljavine. Šumom kao da se proneo dubok
uzdah.
„Nastavimo“, reče Belgarat te nastaviše da kroz sluzavu vodu gacaju ka
drugom kraju močvare. Jasike koje su tamo rasle iznenada okrenuše
srebrnastu donju stranu lišća naviše, tako da je izgledalo kao da je šumom
prošao ogroman talas.
Tragači su sad već bili veoma blizu. Gotovo su radosno lajali dok su
pljuskali po smrdljivoj vodi.
A onda sevnu plavičastobela munja, pa se prolomi prasak groma i kiša
stade da lije kao da su se sastavili nebo i zemlja. Šum iznenadnog pljuska
gotovo je potpuno prigušio grmljavinu. Vetar je urlikao dok je čupao lišće s
jasika i kovitlao ga u vazduhu. Kapi kiše padale su gotovo vodoravno, a
močvara kao da je proključala.
„Je li ovo vaše maslo?“, doviknu Svileni Belgaratu.
međutim, starčevo je zaprepašćeno lice jasno govorilo koliko je i sam
iznenađen. Onda se obojica okrenuše ka Garionu. „Jesi li ti ovo uradio?“,
upita Belgarat.
„Nije on nego ja.“ Iz Garionovih se Usta začu neki nepoznat glas.
„Predugo radim na ovome da bi me na kraju osujetio čopor džukaca.“
„Ništa nisam čuo“, zadivljeno će Belgarat, otirući kišu s lica.
„Čak ni šapat.“
„Prekasno si osluškivao“, objasni mu glas Garionovog unutrašnjeg druga.
„Još prošlog proleća sam pripremio ovu oluju, ali tek je sada stigla ovamo.“
„Znao si da će nam trebati?“
„Očigledno. Pođite na istok. Psi ne mogu da vas slede po ovakvom
vremenu. Obiđite grad i priđite mu s istočne strane. Tamo ima manje
stražara.“ I dalje je lilo kao iz kabla, s povremenim prastanjem gromova i
sevanjem.
„Koliko će još trajati ova kiša?“, pokušao je Belgarat da nadjača riku
vetra.
„Dovoljno. Nedelju dana se navlačila nad Istočnim m orem .
Jutros je opustošila obalu. Pođite na istok.“ „Možemo li usput da
popričamo?“, upita Belgarat. „Imam štošta da te pitam.“ „Nije sad vreme za
ćeretanje, Belgarate. Potecite. Ostali su jutros stigli u Ktol Mišrak, malo pre
oluje. Tamo je već sve spremno i zato morate da žurite.“
„To će se odigrati večerasV'
„Da, ukoliko stignete na vreme. Torak samo što se nije probudio. Bolje bi
vam bilo da budete tamo kad otvori oči.“ Belgarat otre vodu s lica i zabrinuto
pogleda. „Hajdemo“, reče, pa ih kroz kišu povede ka obali močvare.
Pljusak i urlik oluje nisu se smirivali ni narednih nekoliko sati.
Natopljeni, iznureni i poluslepi od lišća i grančica koje je vetar kovitlao
po vazduhu, njih trojica su odmicali ka istoku. Lavež Tragača prvo je dobio
zbunjen, pa ozlojeđen prizvuk kad je kiša sprala sve mirise, a onda se
potpuno izgubio.
Predveče su stigli do niza onižih brda. Kiša se u međuvremenu svela na
dosadno, neprijatno rominjanje, tek s vremena na vreme prošarano naletima
ledenog vetra i mestimičnim pljuskovima.
„Jeste li sigurni da znate put?“, upita Svileni Belgarata.
„Naći ću ga“, namrgođeno će ovaj. „Ktol Mišrak ima veoma osoben
miris.“ Kiša nastavi da jenjava i prestala je da pada otprilike u isto vreme
kad su stigli do kraja šume. Miris koji je Belgarat pomenuo uopšte nije bio
miris, već pre prigušena, memljiva mešavina različitih smradova. Najjače se
osećala mokra rđa, mada se jasno razabirao i teški zadah ustajale vode, kao i
vonj gljivica i plesni. Sve bi se to moglo opisati jednom rečju - truljenje. Kad
stigoše i do poslednjeg drveća, Belgarat zaustavi konja. „E, pa, stigli smo“,
reče tiho.
Čitava je kotlina bila osvetljena slabašnim, beličastim sjajem koji kao da
je dopirao sa samog tla. Na njenom dnu stajali su ostaci razrušenog grada.
„Kakva je to čudna svetlost?“, napeto upita Garion.
„Fosforescencija“, promrmlja Belgarad. „Potiče od gljivica kojih ovde
ima u izobilju. Pošto sunčeva svetlost ne dopire ovamo, stekli su se pogodni
uslovi za pojavu kojekakvog gadnog rastinja koje uspeva u mraku. Konje
ćemo ostaviti ovde“, dodade pa sjaha.
„Da li je to pametno?“, upita Svilenikad i sam učini isto. „Možda će nam
trebati za beg.“ Čovečuljak se, još m okar do gole kože, tresao od hladnoće.
„Neće“, mirno će Belgarat. „Ako sve protekne kako treba, ništa nam neće
stajati na putu. U suprotnom će nam ionako biti svejedno.“
„Nikad nisam voleo čvrste dogovore“, jetko će Svileni.
„Onda si na pogrešnom mestu“, uzvrati mu Belgarat. „Ovo što ćemo
uraditi nepromenljivije je od svega na svetu. Kad jednom počne, više nema
povratka.“
„Dobro, ali nigde ne piše da moram da uživam, zar ne? Šta sad?“ „Garion
i ja ćemo se presvući u nešto neupadljivije. Ti si majstor za neopaženo
kretanje u mraku, ali mi nism o.“ „Koristićete čarobnjaštvo Toraku ispred
nosa?“, zgranu se Svileni.
„Bićemo tihi“, umiri ga Belgarat. „Promena oblika je gotovo potpuno
usmerena ka unutra, tako da se pritom ionako ne diže mnogo buke.“ Potom se
okrete ka Garionu. „Polako ćemo“, reče. „Tako će se i to malo zvuka
rasplinuti i utišati. Jesi li me razumeo?“ „Mislim da jesam, deda.“ „Ja ću
prvi, a ti gledaj“, reče starac, pa pogleda ka konjima. „Odmaknimo se malo.
Konji se plaše vukova. Ne bih da baš sad polude.“ Pošli su ivicom šume i
zaustavili se nešto dalje.
„Ovo će biti dovoljno“, reče Belgarat. „Sad dobro pazi.“ Usredsredio se i
uskoro mu telo poče da treperi i svetluca. Menjao se zaista sporo, tako da
mu je nekoliko trenutaka lice bilo vučje koliko i ljudsko. Jedini zvuk bio je
tek jedva čujan šapat. Uskoro je sve bilo gotovo i sada se umesto starca pred
njima nalazio veliki srebrni vuk.
„A sada ti“, reče on Garionu, tek neznatno promenivši izraz lica -
saglasno vučjem načinu izražavanja.
Garion se duboko usredsredi i u mislima stvori željeno obličje.
Promena je bila toliko spora da mu se na trenutke činilo da oseća kako
mu po celom telu rastu dlake.
Svileni je u međuvremenu natrljao lice i šake zemljom kako bi smanjio
belasanje kože. Završio je i upitno pogledao u vukove.
Belgarat klimnu glavom i povede ih ka trulim ruševinama Ktol Mišraka.
U polum raku su se nazirala i druga stvorenja koja su njuškala i
prepipavala zemlju. Neka su mirisala na pse, a neka na gmizavce. Na
uzvišenjima i stenam a stajali su Grolimi u crnim odoram a i s navučenim
kapuljačama. Očima i umovima su pretraživali okolinu.
Zemlja pod Garionovim šapama bila je mrtva. U njoj ne beše nikakvog
rastinja, niti bilo kog oblika života. Dva vuka i Svileni između njih šunjali su
se ka ruševinama, krijući se iza stenja i u suvim jarugam a koliko je god to
bilo moguće. Garionu se činilo da to traje već čitavu večnost, ali Belgarat
kao da nije obraćao pažnju na vreme. Povremeno su - naročito pri prolasku
kraj Grolima - napredovali doslovno korak po korak. Polako ali sigurno su se
približavali Gradu Noći.
Dvojica Torakovih sveštenika stajala su i razgovarala nedaleko od
razrušenog zida. Zahvaljujući izoštrenim čulima, Garion je mogao da jasno
čuje svaku njihovu reč.
„Izgleda da su se Tragači noćas uznemirili“, reče jedan.
„To je zbog oluje“, odgovori drugi. „Uvek su takvi kad je loše vreme.“
„Baš me zanima kako je to biti Tragač“, pitao se prvi.
„Pitaj ih da te prime među svoje redove.“ „Toliko radoznao već nisam.“
Svileni i dva vuka prođoše tiho poput pramena magle na svega nekoliko
metara od stražara i ušunjaše se u Grad Noći. Tu su već mogli brže da se
kreću. Držeći se senke, Belgarat ih povede između srušenih zgrada ka srcu
grada i patrljku gvozdene kule koji se, onako crn, jasno ocrtavao spram
tmurnog neba.
Smrad rđe, buđi i truljenja bio je sve jači i prosto je u talasima
zapljuskivao Garionovo izoštreno čulo njuha. Cvrsto je stisnuo čeljust i
trudio se da misli na nešto drugo.
„Ko ide?“, oštro viknu neko tačno ispred njih. Jedan Grolim s isukanim
mačem izađe na ulicu i zagleda se tačno ka mestu gde su njih trojica
skamenjeno stajala. Garion je osetio kako Svileni polako pruža ruku i izvlači
bodež koji mu beše skriven ispod potiljka. Usledio je odsečan pokret rukom i
tih treperav šum kad je nož poleteo kroz vazduh.
Grolim zaječa i naglo se presamiti, a onda uzdahnu i sruši se.
„Hajdemo!“, reče Svileni i protrča kraj mrtvog Grolima.
Garion jurnu za njim. Miris sveže krvi iznenada je pobudio neki nov, ljuti
ukus u njegovim ustima.
Stigli su do spleta izuvijanih greda i zgužvanih ploča - jedinih ostataka
ogromne gvozdene kule - i kroz odškrinuta se vrata ušunjali u potpuni mrak
koji je unutra vladao. Tu je preovlađivao miris rđe, mada se kroz njega
provlačio zadah iskonskog zla.
Garion zastade da onjuši vazduh. Osetio je kako mu se kostreši krzno na
vratu. Jeđva je odoleo iznenadnom porivu da potmulo zareži.
Osetio je kad ga je Belgarat očešao po boku. Pošao je za starim vukom,
pustivši da ga kroz potpuni mrak vodi samo čulo mirisa.
Na kraju ogromne, prazne odaje čekala su ih još jedna vrata.
Belgarat se tu zaustavi i do Gariona ponovo dopre jedva čujni šapat -
znak da je starac ponovo uzeo ljudsko obličje. Garion se usredsredi i polako
se vrati u svoj stari oblik.
Svileni je za to vreme siktao sočne psovke sebi u bradu.
„Šta je bilo?“, upita ga Belgarat.
„Ostavio sam tamo nož“, procedi čovečuljak kroza zube. „Taj mi bio
jedan od najdražih.“
„Šta ćemo sad, deda?“, upita Garion šapatom.
„Sići ćemo stepeništem koje se nalazi iza ovih vrata.“ „A šta je dole?“
„Podrum. Neka vrsta grobnice u koju je Zedar doneo Torakovo telo.
Možemo li da krenemo?“
Garion uzdahnu, pa se isprsi. „Zato smo i došli“, reče.
Dvadeset drugo poglavlje

„NE OČEKUJEŠ VALJDA DA POVERUJEM U TO, ZEDARE?“ Garion

je baš hteo da se maši brave na vratima u dnu stepeništa.
„Ne možeš izbeći odgovornost time što se pozivaš na nekakav tobožnji
viši cilj“, ponovo se začu isti glas.
„Zar nas sve ne vode neki viši ciljevi, Polgara?“, odgovori neko, tužno i
umorno u isti mah. „Ne kažem da sam bez mane, ali zar i moje otpadništvo
nije predskazano? Vaseljena je raspolućena još na početku vremena i sada će
se dva Proročanstva konačno sukobiti i sve će biti razrešeno. O tkud znaš da
upravo ono što sam ja uradio nije presudno za taj susret?“ „Vrdaš, Zedare“,
reče mu tetka Pol.
„Otkud ona ovde?“, upita Garion šapatom Belgarata.
„Zato što i ona mora da bude tu“, zadovoljno odgovori ovaj.
„Slušaj.“
„Ova prepirka nikuda ne vodi, Polgara“, reče Zedar Otpadnik.
„Svako od nas veruje da je ispravno postupao i nikada nećemo uspeti da
jedno drugome promenimo mišljenje. M animo se toga.“ „Neka ti bude,
Zedare“, hladno odvrati ona.
„I šta sad?“, šapnu Svileni.
„Trebalo bi da su i ostali tu“, tiho odgovori Belgarat. „Bolje da proverimo
jesu li, pre nego što banemo unutra.“ Gvozdena vrata nisu dobro zaptivala i
pomalo svetlosti se probijalo kroz spoj s dovratkom. Garion je uspeo da u
tom slabašnom sjaju razazna Belgaratovo lice.
„Kako ti je otac?“, upita Zedar ravnodušno.
„Isto. Znaš da je strašno ljut na tebe.“
„Valjda je to i razumljivo.“
„Sve je pojeo, gospo Polgara“, začu se Se’Nedrin glas. Garion iznenađeno
pogleda Belgarata, ali starac samo prisloni prst na usta.
 „Razvuci mu jednu slamaricu, mila“, reče joj tetka Pol, „i pokrij ga
ćebetom. Već je kasno i pospan je.“
„Ja ću“, ponudi se Durnik.
„Dobro je“, prošaputa Belgarat. „Svi su tu.“
„Kako su dospeli ovamo?“, upita Svileni.
„Nemam ni najblažu predstavu, a i ne zanima me. Važno je da su tu.“
„Drago mi je što ste ga spasli od Ktučika“, reče Zedar. „Zavoleo sam ga
dok je bio kod mene.“
„Gde si ga našao?“, upita tetka Pol. „Uopšte nismo mogli da pogodimo iz
koje zemlje potiče.“ „Ne sećam se“, odgovori Zedar pomalo zabrinutim
glasom. „Možda u Kamaaru ili Tol Honetu, ili pak negde na drugom kraju
Malorije. Stalno zaboravljam sitnice. Maltene kao da mi nešto ne da da ih
zapamtim.“ „Napregni se“, reče ona. „Možda je važno.“
Zedar uzdahnu. „Dobro, kad si baš zapela“, reče, pa ućuta utonuvši u
misli. „Pre jedno pedeset-šezdeset godina spopao me neki nemir“, poče on
priču. „Moje me nauke više nisu zanimale i prepirke s ovim ili onim
grolimskim strujama već su me strašno zamarale. Počeo sam da lutam i
uopšte nisam obraćao pažnju na to gde sam. Verovatno sam bar pet puta
prokrstario kraljevstvima Zapada i angaračkim zemljama.
Baš kad sam prolazio kroz jedan grad, sinu mi jedna zamisao.
Svi znamo da će Kugla spaliti svakog ko je dotakne ukoliko u srcu ima
ma i najmanji nagoveštaj zla, ali šta ako je to neko potpuno nedužan?
Zaprepastila me je jednostavnost rešenja. Ulica je vrvela od ljudi, a meni je
trebalo malo mira da razmislimo svemu. Skrenuo sam u neko zapušteno
sokače i doslovno naleteo na tog dečačića. Kao da me je čekao. Tad mu je
bilo otprilike dve godine i tek što je bio prohodao. Pružio sam ruku i rekao
mu: „Imam erand za tebe, dečačiću“, na šta mi on priđe i ponovi: ’Erand.’
Nikada ga nisam čuo da kaže nešto drugo.“
„Šta je Kugla učinila kada ju je prvi put dotakao?“, upita tetka Pol.
„Zatreperila je. Kao da ga je prepoznala. Mogao bih se zakleti da je među
njima nešto prostrujalo kada ju je dotakao.“ Uzdahnuo je. „Ne, Polgara, ne
znam ko je on, ili bolje reći šta je. Možda je čak i samo opsena. Ideja da
upotrebim dete toliko mi je iznenada došla da uopšte nije nemoguće da mi ju
je neko usadio. Štaviše, mislim da je sasvim moguće da nisam ja našao njega,
nego on mene.“ Ponovo je zaćutao.
 S druge strane vrata zavladao je dug muk.
„Zašto, Zedare?“, sasvim tiho upita tetka Pol. „Zašto si izdao našeg
gospodara?“ Glas joj beše neobično saosećajan.
„Da spasem Kuglu“, tužno odgovori on. „Ili je bar tako bilo u početku.
Na prvi pogled me je potpuno opčinila. Kada ju je Torak ukrao našem
učitelju, Belgarat i ostali su odmah stali da smišljaju kako silom da mu je
oduzmu, ali ja sam sve vreme znao da Aldur neće da udari na Toraka jer od
toga ne bi bilo vajde. Zaključio sam da ako sila ne pomaže, onda možda
lukavstvo hoće. Stoga sam i otišao Toraku i lažno mu se zakleo na vernost.
Nadao sam se da ću tako pridobiti njegovo poverenje i dobiti priliku da
ukradem Kuglu.“ „Šta ti se onda dogodilo, Zedare?“, otvoreno ga upita ona.
Ponovo je zavladala m učna tišina.
„O, Polgara!“, zajecao je Zedar. „Ti ne znaš kako je to! Bio sam siguran u
sebe - potpuno uveren da ću uspeti da deo uma sačuvam od Torakove moći -
ali strašno sam pogrešio! Strašno! Njegov um i volja potpuno su me obuzeli.
Uhvatio me je za ruku i srušio svu moju odbranu. Jednim jedinim dodirom,
Polgara!“ Glas mu tu postade užasnut. „On ti dosegne u dubinu duše. Znam
da je gnusan, izopačen i nepojmljivo zao, ali kad me on pozove, ja odmah
dođem. Ispunjavam svaku njegovu zapoved iako mi duša od bola. Čak mi i
sada, dok spava, drži srce u šaci.“ Ponovo je zajecao.
„Zar nisi znao da se ne možeš odupreti bogu?“, upita ga ona sažaljivo.
„Da li si to učinio iz sujete, Zedare? Jesi li toliko bio siguran u sebe da si
poverovao kako ćeš ga nadm udriti i prikriti svoje prave namere?“ Zedar
uzdahnu. „Možda“, priznao je. „Aldur je bio blag gospodar. Nikada me nije
suočio sa svojim um om , tako da nisam znao šta me čeka. Torak nije blag.
On uzima ono što poželi, a ako mora da ti pritom iščupa dušu, ućiniće to a da
i ne trepne. Videćeš kolika je njegova moć, Polgara. Uskoro će se probuditi i
ubiće Belgariona. Čak ni kralj Rive nije dostojan takm ac tolikom zlu. A
onda će tebe da uzme za nevestu. Oduvek priča o tome. Ne opiri mu se,
Polgara. Poštedi sebe patnje. Na kraju ćeš ionako popustiti. Zelećeš ga.
Žudećeš za njim .“ Uto se začu nekakav šum i bat hitrih koraka.
„Durniče!“, kriknu tetka Pol. „Ne!“
„Šta se dešava?“, upita Garion Belgarata.
„Baš ono što treba!“, odgovori starac. „Otvaraj vrata!“ „Vrati se, budalo
jedna!“, viknu Zedar.
 Začu se snažan tresak i zvuk tela koja u žaru borbe preturaju namestaj.
„Lepo sam ti rekao“, ponovo viknu Zedar. „Vrati se.“ Uto se začu snažan
udarac i lom kostiju.
„Zedare!“, zaurla Belgarat i poče da drm usa bravu.
Sve se zatreslo od iznenadnog praska.
„Durniče!“, vrisnu tetka Pol.
Belgarat besno podiže pesnicu, pa je udruži s voljom i snažno odalami po
vratima, koja od siline udarca iskočiše iz šarki.
Uleteli su u podzem nu odaju pod gvozdenim lukovima, pocrnelu od
starosti. Garion je na brzinu, ali potpuno staloženo, kao da je neko obrisao
sva osećanja iz njega, osmotrio unutrašnjost prostorije. Video je Se’Nedru i
Eranda čvrsto zagrljene kraj zida, tetku Pol kako stoji kao skamenjena i
razrogačenih očiju zaprepašćeno bulji u Durnikovo sklupčano telo na podu.
Njegovo bledo lice moglo je značiti samo jedno. Tad joj se lice iskrivi od
strašne spoznaje - spoznaje o nepopravljivom gubitku. „Ne!“, ote joj se krik.
„Durniče moj! Ne!“ Pritrčala je nepokretnom kovaču i pala na kolena.
Prigrlila ga je i zakukala od boli i očajanja.
Garion je tad prvi put video Zedara Otpadnika. I on je zurio u Durnikovo
telo. Na licu mu se video očaj zbog svesti da je konačno počinio nešto što će
mu jednom zasvagda ugasiti i poslednju nadu u spasenje. „Budalo jedna“,
mrmljao je. „Zašto? Zašto si me naterao da te ubijem? To je poslednje što
sam želeo da uradim .“ Tad Belgarat, neumoljiv kao sama smrt, jurnu preko
rasturene sobe i obruši se na čoveka kojeg je nekada nazivao bratom.
Zedar ustuknu pred tolikim besom starog čarobnjaka. „Nisam hteo,
Belgarate“, zavapi dok je pokušavao da se zaštiti rukama. „Ta budala me je
napala. Nisam hteo da ..
„T i...“, procedi Belgarat kroz stisnute zube. „Ti... ti...“ Međutim, nije
rekao ništa. Nema tih reči koje bi opisale njegov bes. Podigao je ruke i
počeo da pesnicama udara Zedara po licu. Otpadnik se zatetura unatrag, ali
Belgarat pođe za njim ne prestajući da ga tuče.
Garion je naizmenično osećao treperenje volje i kod jednog i drugog, ali
bila su ih obuzela toliko jaka osećanja da su potisnula svaku misao. Stoga su
se kao poslednji pijanci valjali po podu, ritali se, grebali i pesničili - Belgarat
nošen besom, a Zedar strahom i jadom.
Otpadnik u naletu očajanja poteže bodež koji mu je visio za pasom, ali
Belgarat ga dograbi obema rukama i poče da mu udara šaku o pod. Nož se
otkotrlja, a njih dvojica stadoše da se rvu ne bi li ga dohvatili. Vukli su se i
grebali, lica nepokretnih od napora, pokušavajući da se dočepaju bodeža.
Tokom tih nekoliko sekundi magnovenja, Garion je bez razmišljanja
izvukao veliki mač iz korica, ali i Kugla i sečivo ostadoše potpuno
ravnodušni prema tuči dvojice čarobnjaka.
Belgarat dočepa Zedara za grlo, na šta ovaj poče da ga u očajanju grebe
po rukama. Lice Starog Vuka beše životinjski iskeženo.
Usne su mu se potpuno zadigle sa stisnutih zuba dok je davio drevnog
neprijatelja. A onda, kao da ga je napustio i poslednji trag razuma, on ustade
i podiže Zedara s poda. Jednom ga je rukom držao za grlo dok ga je drugom
udarao. Između dva udarca besno je upro prstom u pod, na šta se prolomi
strašna škripa i među kamenim se pločama otvori velika pukotina. Stenje je
cvilelo od strahovite sile koja ga je kidala. Obojica se zateturaše i upadoše u
zjap. Zemlja se zatrese i pukotina se sama od sebe zatvori.
Garion je, Usta otvorenih od zaprepašćenja.buljio u jedva uočljivu
izlomljenu liniju na mestu gde su do malopre bila dva čarobnjaka.
Se’Nedra vrisnu od užasa i pokri lice rukama.
„Učini nešto!“, dreknu Svileni na Gariona, ali ovaj je samo stajao kao
oduzet i buljio u pod.
„Polgara!“ očajnički se Svileni obrati čarobnici, ali ona je, još ophrvana
neopisivim bolom, samo klečala s Durnikovim beživotnim telom u naručju i
neutešno jecala dok ga je ljuljuškala napred-natrag.
Uto se odnekud prolomi snažan, potm uo prasak, a za njim još jedan.
Strašna borba nije prestala čak ni u utrobi zemlje.
Garion se kao opčinjen zagleda ka niši u zidu. Uspeo je da u prigušenoj
svetlosti razazna obrise usnulog Kal Toraka. Potpuno lišen
osećanja,posmatrao je svog neprijatelja, uočavajući svaki detalj. Video je
crni ogrtač i čeličnu masku. I Ktrek Goru, Torakov veliki crni mač.
Iako nije mogao ni da se makne, pa čak ni da nešto oseti, u njemu se
odigravala žestoka borba, možda čak i strašnija od one koja je Belgara i
Zedara poslala pod zemlju. Dve sile koje su se nekada davno razdvojile i
vekovima lutale hodnicima vremena konačno su se ponovo susrele, i to baš u
Garionovom umu. Tako je otpočeo konačni obračun između dva
Proročanstva. Osećao je kako njegova najdublje ukorenjena uverenja i
saznanja počinju da se menjaju.
Torak se trže kad isto stade da se odigrava i u njemu.
Gariona počeše da saleću užasni prizori iz uma uspavanog boga i on
shvati koliko su lažne bile sve one ponude prijateljstva i Ijubavi. Na trenutak
je uspeo da vidi šta bi ga snašlo da je u njemu prevladao strah od konačnog
obračuna. Ne samo što kod Toraka ne bi našao obećanu ljubav, nego bi
završio u nezamislivo izopačenom ropstvu.
Ali on nije popustio. Uspeo je da se odupre snazi Torakovog um a i da se
u potpunosti prepusti vođstvu onog oporog glasa koji ga je dotle vodio.
Štaviše, potpuno se odrekao svojeg ja i postao oruđe u službi Proročanstva.
Više se nije plašio. Bio je Dete Svetlosti koje s mačem u ruci čeka početak
borbe na život i smrt s mračnim bogom.
A tada, dok je Svileni besomučno pokušavao da prizove pameti bilo
Polgaru bilo Gariona, kameni pod se raspuče i Belgarat izađe iz utrobe
zemlje.
Iako odsutan i zbunjen, Garion je primetio da više nema ni traga starcu
kojeg je nekada poznavao. Prepredeni pripovedač beše nestao. Nije više bilo
čak ni onog nadžak-dede koji ih je poveo u potragu za Kuglom. Sada je tu
bio jedino besmrtni čarobnjak Belgarat. Stajao je i svetlucao od aure
neverovatne moći.
Dvadeset treće poglavlje

„GDE JE ZEDAR?“, upita tetka Pol. Bila je podigla uplakano lice s

Durnikovog beživotnog tela i sada je netremice gledala svoga oca.
„Ostavio sam ga dole“, turobno odgovori Belgarat.
„Da li je mrtav?“
„Nije.“
„Vrati ga.“
„Zašto.“
„Da se ja razračunam s njim.“ Oči joj besno blesnuše.
Starac odmahnu glavom. „Ne, Pol“, reče. „Nikada nikoga nisi ubila. Neka
tako i ostane.“
Ona nežno položi Durnikovo telo na pod i ustade. Bledo joj je lice bilo
iskrivljeno od neizrecive boli i strašne želje. „Onda ja idem po njega“, reče,
pa podiže obe ruke kao da hoće pesnicama da udari u pod.
„Ne“, reče Belgarat i zaustavi je. „Nećeš.“
Stajali se jedno naspram drugog, zaleđeni u strašnom, nemom sukobu.
Tetka Pol je isprva izgledala kao da je ljuti Belgaratovo mešanje. Podigla je
ruku kako bi snagom volje ošinula po podu, ali on je ponovo zaustavi.
„Pusti me, oče.“
„Ne.“
Ona na to udvostruči napor i poče da se previja kao da se čupa iz stiska
neke nevidljive sile. „Pusti me, starče“, vrištala je.
„Ne. Nemoj, Pol. Ne teraj me da budem grub.“
Pokušala je još jednom , mada sad već potpuno slomljena, a on još
jednom svojom voljom zaustavi njenu. Namrštio se i stisnuo zube.
Ona na to očajnički udari svom snagom uma u nevidljivu prepreku koju
je starac podigao, ali on ostade nepomičan poput stene.
A onda joj ramena klonuše i ona se ponovo spusti kraj Durnika i zaplaka.
 „Žao mi je, Pol“, nežno će Belgarat. „To je zaista bilo poslednje što sam
želeo da uradim. Jesi li dobro?“
„Kako možeš to da me pitaš?“, ojađeno procedi ona, ne prestajući da krši
ruke nad Durnikovim telom.
„Nisam na to mislio.“
Ona mu okrete leđa i zari lice u šake.
„Ionako mislim da ne bi mogla da stigneš do njega, Pol“, reče starac.
„Vrlo dobro znaš da ono što jedno od nas učini drugo ne može poništiti.“
Uto Svileni, potpuno preneraženog lica, prošaputa: „A šta ste mu uradili?“
„Odvukao sam ga sve do sloja zdrave stene, a onda sam ga utisnuo u
nju.“ „A zar ne može on sad da se vrati istim putem kao i vi?“ „Ne. Više ne
može. Čarobnjaštvo se svodi na misao, a nijedan čovek ne može tačno da
ponovi misao drugoga. Zedar će ostati u steni, ili bar dok ja ne odlučim da ga
oslobodim.“ Rekavši to, starac tužno pogleda Durnikovo telo pa dodade: „A
ne verujem da ću to ikada poželeti.“ „Umreće u steni, zar ne?“, upita Svileni.
Belgarat odmahnu glavom. „Neće. I za to sam se pobrinuo.
Ostaće zatočen u kamenu dok je sveta i veka.“
„Belgarate, ali to je užasno“, zgroženo će Svileni.
„Ne manje nego ovo“, reče starac, pa pokaza ka kovaču.
Garion ih je video i čuo je svaku njihovu reč, ali osećao se kao da su
zapravo negde drugde. Svi ostali su mu bili tek tamo negde, na rubu svesti.
Za njega je u podzemnoj odaji postojala samo jedna osoba, a to je Kal Torak,
njegov smrtni neprijatelj.
Bog se sve nemirnije trzao u snu. Zahvaljujući neobično izoštrenoj svesti
- pojačanoj njegovom voljom, a i s podrškom Kugle i onog drugog prisustva
u umu, onog koje je oduvek nazivao oporim glasom - prepoznao je bol u
pokretima unakaženog boga.
Torak se zapravo previjao u polusnu. Rane kod ljudi vremenom zacele, a
bol se postepeno smanjuje sve dok potpuno ne nestane, zato je sve to deo
ljudskog bitisanja. Čoveku je suđeno da s vremena na vreme bude povređen i
stoga ima urođenu moć oporavka.
S druge strane, bogovi su neranjivi, te im stoga to nije ni potrebno. Ni
Torak nije bio izuzetak. Oganj kojim ga je Kugla spržila kada je njome
pokušao da uništi svet još mu je pržio meso, a bol se tokom svih tih vekova
nije smanjio ni za mrvu. Lice mu se još pušilo ispod čelične maske, a ono
oko je buktalo neugasivim plamenom. Garion se strese, gotovo se sažalivši
nad njegovom beskrajnom patnjom.
Tad se mali Erand otrgnu iz Se’Nedrinog zagrljaja, pa odlučno pođe ka
drugom kraju podzem ne odaje. Zaustavio se, čučnuo i položio ručicu na
Durnikovo rame, pa ga nežno prodrm usao kao da hoće da ga probudi.
Zbunio se kad shvati da kovač ne odgovara. Još jednom ga je protresao, ali
sad malo jače.
„Dođi, Erande“, tužno ga pozva Se’Nedra. „Sad mu više nema pomoći.“
Erand se samo osvrnu ka njoj i ponovo se zagleda u Durnika.
Onda nežnim ali čudnim pokretom pomilova kovača po ramenu, pa tužno
uzdahnu i vrati se princezi. Privila ga je uza se i gorko zaplakala, a on je na
to istim onim čudnim pokretom pomilova po crvenoj kosi.
Uto se iz niše u zidu začu dug, prom ukao uzdah. Garion se netremice
zagleda u tom pravcu i jače stisnu balčak svog hladnog mača. Torak se
osvrnu ka njemu. Oči su mu bile otvorene. U onom spaljenom je još i sad
buktao jeziv plamen.
Belgarat šištavo udahnu vazduh kad je Torak podigao ugljenisani patrljak
leve ruke kao da hoće da rastera ostatke sna. Desnica mu odmah polete ka
balčaku Ktreg Gorua.
„Garione!“, pozva ga Belgarat, ali on je samo stajao, okovan silama što su
mu se sjatile u umu, i zurio u Toraka. Međutim, jedan njegov deo borio se da
se oslobodi i ruka mu zadrhta od želje da podigne mač.
„Još ne “ prošaputa onaj glas.
„Garione!“, podviknu Belgarat, pa - reklo bi se, u naletu očajanja - jurnu
kraj zbunjenog mladića i baci se ka bogu na kamenom odru.
Torak pusti balčak mača pa gotovo prezrivo dohvati starca za tuniku i
odiže ga lako kao što bi neko podigao dete. Čelična maska se iskrivi u
podrugljiv osmeh. A onda, silovito poput olujnog vetra, Torak samo snagom
uma zavitla Belgarata na drugi kraj prostorije, iščupavši mu pritom prednji
deo tunike. Nešto mu zasvetluca u ruci i Garion shvati da je to čarobnjakov
srebrni lanac s amajlijom - medaljonom s ugraviranim vukom. Taj je privesak
na neki način oduvek bio srce Belgaratove moći, a sada se našao u ruci
njegovog vekovnog neprijatelja.
Mračni bog zlokobno sporo ustade s odra i pogleda ih odozgo.
Ktreg Goru mu se ponovo nađe u ruci.
 „Garione!“, vrisnu Se’Nedra. „Učini nešto!“
Torak pođe ka ošamućenom Belgaratu i podiže mač, ali uto se tetka Pol
hitro pridiže i stade između njih.
Bog na to spusti mač, a Usta mu se razvukoše u gnusan osmeh.
„Nevesto moja“, prošaputa odvratnim glasom.
„Nikada, Torače“, ponosno će ona.
On kao da nije čuo njeno odbijanje. „Konačno mi dođe, Polgara“, reče
zlurado.
„Došla sam da gledam kako umireš.“
„Ja da umrem, Polgara? Zar ja? Ne, ljubovce moja, ne dođe ti zato. Moja
te je volja privukla, baš kao što i rečeno bi. Sad moja si. De, dođi, voljena.“
„Nikada!“
„Nikada, Polgara?“ U promuklom se glasu oseti nagoveštaj nečeg
zlokobnog. „Pokorićeš se ti, nevestice moja. Slomiću te. Opiranje tvoje veću
slast mojoj pobedi daće. Svejedno ćeš moja biti. Dođi.“ Moć njegove volje
bila je tolika da čarobnica poče da se klati kao breza na vetru. „Neću“,
izustila je, pa sklopila oči i okrenula lice u stranu.
„Pogledaj me, Polgara!“, zapovedi on tiho, kao da prede. „Sudba sam
tvoja. Sve što ikada si volela sad neka nestane i voli samo mene. Pogledaj
me.“ Ona bespomoćno podiže glavu i pogleda ga. Mržnja i otpor kao da
stadoše da se tope i na lice joj se useli užasan strah.
„Raspašćeš se, voljena“, reče on. „Dođi mi.“
Ona mora da mu se odupre! Zbunjenost sad beše prošla i Garion
odjednom sve shvati. Ovo je prava bitka. Propali su ako tetka Pol poklekne.
Radi ovog su došli!
„Pomozi joj!“, reče mu onaj unutrašnji glas.
„Tetka Pol!“,pozva je Garion u mislima . „Seti seDurnika!“ Znao je, iako
nije znao odakle to zna, da će je jedino to sprečiti da se preda. Počeo je da je
zasipa svojim sećanjima na Durnika - na njegove snažne ruke dok radi u
kovačnici, na ozbiljan pogled i tihi glas, ali više od svega na svu neiskazanu
ljubav koju je ta poštenjačina osećala prema Polgari i oko koje se vrteo sav
njegov život.
Ona poče da se pomera protiv svoje volje. Bilo je to tek meškoljenje,
prebacivanje težine kao da se sprema da napravi odlučujući prvi korak ka
Toraku. Učini li to, sve je gotovo. Međutim, Garionova je sećanja udariše
kao malj. Iako su ramena već bila počela da joj poraženo padaju, ona se
iznenada uspravi a oči joj blesnuše od novog naleta prkosa. „Nikada!“, reče
bogu koji ju je čekao.
„Neću!“
Torak se uozbilji. Oči mu blesnuše kad je obrušio razornu moć svoje
volje na nju, ali ona je stajala postojano, držeći se za sećanja na Durnika kao
da je to nešto toliko čvrsto da je čak ni volja Mračnog boga ne može od njih
otrgnuti.
Kada je shvatio da ona neće popustiti i da mu nikada neće pružiti svoju
ljubav, Torakovo se lice iskrivi od nemoćnog besa. Polgara ga je pobedila, i
osećao se ne samo kao da mu je zarila nož u stomak, nego i da je potom stala
da ga polako obrće. Osujećen, razjaren i potpuno van sebe što ne može da
slomi nečiju volju, Torak iznenada podiže glavu i zaurla. Taj životinjski krik
bio je zapravo jauk neizrecive ozlojeđenosti.
„Onda ima da vas nema!“, viknuo je. „Umrite i ti i tvoj otac!“ Ponovo je
podigao mač.
„Sad, Belgarione!“, dreknu onaj unutrašnji glas.
Kugla, koja je ostala potpuno hladna tokom čitavog zastrašujućeg sukoba
tetke Pol i unakaženog boga, iznenada blesnu, a mač rivanskog kralja buknu,
obasjavši celu odaju plavom svetlošću.
Garion skoči da zaustavi smrtonosni udarac koji je već počeo da se
spUsta ka nezaštićenom licu njegove tetke.
Udarac čelika o čelik odjeknuo je poput ogromnog zvona. Treperavi zvuk
je nastavio da se odbija o zidove podzemne odaje. S
Torakovog mača pokulja kiša varnica. Ono zdravo oko razrogači se kad
je prepoznao rivanskog kralja, plarnteći mač i Aldurovu kuglu.
Garion je po tom pogledu znao da je ovaj sad potpuno zaboravio tetku
Pol i da je svu svoju pažnju preusmerio na njega.
„Sretosmo se konačno, Belgarione“, pozdravi ga bog. „Čitavu te večnost
čekah da dođeš i suočiš se sa sudbom svojom. Zdravo bio, Belgarione, i
zbogom ostaj.“ Rekavši to, on ponovo zamahnu, ali Garion ne časeći časa
podiže mač i odajom se ponovo razleže metalni zvon.
“Još si dečak, Belgarione“, reče Torak. „Zar na megdan hteo si da izađeš
volji jednog boga? Predaj mi se i poštedeću ti život bedni.“ Volja angaračkog
boga tada se obruši na njega i istog je trena shvatio koliko je teško moralo
malopre biti tetki Pol. Osetio je neodoljivu želju da se pokori toj
neverovatnoj sili, ali tad se iz vekova prošlosti zaori gromoglasno „Ne!“ svih
onih čiji su životi doveli do tog trenutka i onih čiji životi sad zavise od njega.
Iako je stajao sam pred Torakom, Belgarion Rivanski nije bio sam i Torakova
ga moć nije mogla poljuljati.
Prkosno je podigao usplamteli mač.
„Kako hoćeš“, urliknu Torak. „Do smrti, Belgarione!“ Isprva je izgledalo
kao da je posredi tek neobična igra svetlosti, ali samo što je to pomislio,
Garion shvati da zaista Torak raste, širi se i bubri. Začuo se jeziv parajući
zvuk kada je probio zarđalu tavanicu.
I ponovo bez razmišljanja - čak se i ne zapitavši kako se to radi - Garion i
sam poče da raste, pa i on probi tavanicu.
Dva divovska protivnika stajala su jedan prema drugom među trulim
razvalinama Grada Noći, pritisnutog večnom tminom.
„Stekli su se potrebni uslovi“, progovori onaj opori glas iz Gariona.
„Da, biće da je tako“, odgovori drugi, jednako ravnodušan glas sa
Torakovih čeličnih usana.
„Hoćemo li da mešamo ostale u ovo?“, upita Garionov glas.
„Mislim da nema potrebe. Ova dvojica su dovoljno snažna da izdrže ono
što mora da se desi.“
„Onda, da počnemo?“
„Slažem se.“
Garion iznenada oseti olakšanje kao da su nestale stege koje mu nisu dale
ni da makne. I Torak se oslobodi, pa podiže Ktreg Goru i besno se iskezi.
Borba je bila veličanstvena. Kamenje je prstalo od udaraca. Mač
rivanskog kralja treperio je od plavog plamena dok je Ktreg Goru, Torakovo
senovito sečivo, ostavljao za sobom trag od mraka. Bez misli i bez ijednog
drugog osećanja osim zaslepljujuće mržnje, njih dvojica su se mačevala među
ruševinama, uništavajući sve oko sebe. Čak je i vreme podivljalo. Vetar je
urlikao i jaukao u trulim ruševinama. Munje zapalacaše oko divovskih
takmaca, a zemlja poče da tutnji i podrhtava pod njihovim ogrom nim
stopalima.
Tamni oblak koji je pet hiljada leta skrivao Grad Noći pod svojim
mračnim okriljem stade da ključa i komeša se. Nebo osuto zvezdama
ukazivalo se na trenutke i nestajalo iza uzavrelog crnila. Grolimi se - kako
ljudski tako i neljudski - vrišteći od straha razbežaše na sve strane kad dva
diva počeše da se bore takoreći njima iza leđa.
Garion je usmeravao udarce ka Torakovoj slepoj strani, a Mračni bog se
trzao od svetlosti Kugle kad god mu se rasplamsali mač približi. Doduše, i
Garionu se od njegovog senovitog sečiva ledila krv u žilama.
Nije očekivao da će biti toliko ravnopravni protivnici. Razlika u visini je
postala nebitna kada su obojica narasli do divovskih razmera, a Garionovo
neiskustvo potiralo se se s Torakovom obogaljenošću.
Međutim, poprište megdana je bilo prilično varljivo. Povlačeći se pred
iznenadnom kišom udaraca, stao je petom na gomilu kamenja, na šta se ona
rasturi a on zamlatara rukama i pade.
Torakovo zdravo oko slavodobitno sinu dok je zamahivao Ktreg Goruom,
ali Garion obema rukama dohvati balčak i uspe da svojim plamenim mačem
zaustavi strahoviti udarac. Kiša varnica ga zasu kad se sečiva sudariše.
Torak tad ponovo zamahnu, ali onda mu čeličnim licem prelete izraz nalik
žudnji. „Pokori se!“, urliknuo je.
Garion ga je samo gledao i upinjao se da smisli šta da uradi.
„Ne želim ja smrt tvoju, dečače“, gotovo molećivo će Torak.
„Pokori mi se i život ću ti pokloniti.“
A onda Garionu sve postade jasno. Njegov neprijatelj zaista nije želeo da
ga ubije, već samo da ga porazi. Torakova pokretačka sila bila je žeđ za
vlašću! Eto, to je bila prava suština njihove borbe.
„Mač svoj odbaci, Dete Svetlosti, i pokloni mi se“, zapovedi bog, još
jednom pokušavši da ga samelje snagom volje.
„Neću“, izusti Garion dok se otimao toj strašnoj prinudi. „Ubij me, ali
neću ti se pokoriti.“
Torakovo se lice iskrivi kao da je Garionovo odbijanje udvostručilo
njegov vekovni bol. „Ali moraš“ reče gotovo plačnim glasom.
„Snaga tvoja dostojna mojoj nije. Pokori mi se.“ „Neću!“, viknu Garion,
pa iskoristi Torakovo iznenađenje tolikom žestinom njegovog odgovora i
otkotrlja se u stranu i ustade.
Sad mu je sve bilo jasno i tačno je znao kako će pobediti.
„Slušaj me dobro, obogaljeni i prezreni bože“, procedio je kroza zube. „Ti
nisi ništa. Tvoj narod te se plaši, ali te ne voli. Pokušao si da prevarom
zadobiješ moju ljubav, a silom ljubav tetke Pol, ali odbili smo te i ona i ja. Ti
možda jesi bog, ali nisi ništa. U čitavoj vaseljeni ne postoji niko i ništa ko će
tebe da voli. Usamljen si i prazan. Čak i ako me ubiješ, ja ću biti pobednik, a
ti ćeš, omražen i prezren, do sudnjega dana tuliti nad svojim bednim
životom.“ Ove su reči pogodile Toraka kao udarci, a Kugla, kao da ih je i
sama osetila, nanovo blesnu i ošinu unakaženog boga svojom ubistvenom
mržnjom. Eto, to je bio taj događaj na koji je čitav kosmos čekao od početka
vremena. Zato je Garion morao da dođe u taj istruleli grad - ne da porazi
Toraka, već da ga odbije.
Dete Mraka urliknu od bola i srdžbe, pa visoko podiže crni mač i jurnu
na rivanskog kralja. Garion nije ni pokušao da odbi je udarac, nego obema
rukama čvrsto dograbi balčak pa se zatrča ka neprijatelju.
Bilo je neverovatno lako. Vrh njegovog mača prodro je u Torakova prsa
glatko kao prut u vodu, a Kugla kao da je počela da sasipa svoju moć u
usplamtelo sečivo.
Bog u grču raširi prste i Ktreg Goru se zakotrlja po tlu. Otvorio je Usta
da zaurla, ali iz njih poput krvi sunu plavi plamen. Strgnuo je blistavu čeličnu
masku s lica i otkrio grozotu koju je dotle skrivala. Tad mu suze linuše iz
očiju - i iz zdravog i iz onog spaljenog - ali i one behu vatrene, jer mu je mač
rivanskog kralja napunio telo svojom plavom vatrom.
Zateturao se unatrag. Začu se metalno šištanje kad mu sečivo izađe iz
tela, ali oganj koji je ono u njemu zapalilo nije se ugasio.
Plavi plamenovi stadoše da mu ližu između prstiju dok je pokušavao da
rukom zatvori ranu na prsima. Vatra je kapala oko njega i pravila bleštave
barice na trulom kamenu.
Nakazno lice, išarano plamenim suzama, potpuno se izobličilo od bola.
Podigao je pogled ka nebu, pa širom raskrilio ruke i, ophrvan samrtnim
mukama, urliknuo: „Majko!“ Zvuk njegovog glasa proneo se i do najdalje
zvezde.
Stajao je tako još jedan trenutak, ruku podignutih kao u molitvi, a onda se
zateturao i sručio pred Garionom.
Zavladao je potpun muk. S Torakovih se usana tad razleže zavijajući
vrisak koji uminu kad mračno Proročanstvo odlete u bespuća večnosti,
odnevši sa sobom i senku crnog mača.
Ponovo je zavladala tišina. Uskovitlani oblaci zastadoše u pokretu, a sve
zvezde koje su se dotle ukazale utrnuše. Čitav je svemir zadrhtao i zaustavio
se. Nastupio je trenutak potpunog mraka kad se sva svetla na svetu pogasiše
i svako se kretanje prekide. U tom strašnom trenutku, sve što postoji - sve
što je bilo, što jeste i ono što će tek biti - stade da se usmerava saglasno
Proročanstvu. Oduvek su postojala dva, a sada je ostalo samo jedno.
A onda, isprva jedva osetno, vetar poče da duva i razgoni kužni zadah
Grada Noći. Zvezde blesnuše kao da je neko prosuo dragulje po crnoj noćnoj
kadifi. Kada se svetlost vratila, Garion je i dalje umorno stajao nad telom
boga kojeg je upravo ubio. Sečivo mača još je treperilo od plavičastog sjaja.
Osećao je kako Kugla likuje u hodnicima njegovog uma. Bio je svestan da su
se tokom onog trenutka kada je sve stalo on i Torak vratili u prirodnu
veličinu, ali bio je preumoran da razmišlja o tome.
Uto iz razrušene grobnice izađe Belgarat, iznuren i potresen. U ruci je
stiskao pokidani lanac s medaljonom. Zastao je i zagledao se u Gariona i
mrtvog boga.
Kroz jeku vetra se čulo kako negde u daljini Torakovi Tragači bolno
zavijaju za gospodarem.
Belagart se uspravi pa raširi ruke ka nebu, zauzevši položaj neobično
sličan onom koji Torak napravio pre no što je umro.
„Gospodaru!“, prolomio se njegov glas. „Gotovo je!“
Dvadeset četvrto poglavlje

SVE SE ZAVRŠILO, ALI GARIONOVA je pobeda imala gorak ukus.

Nije prijatno ubiti boga, ma koliko izopačen ili zao bio. I tako je Belgarion
Rivanski tužno stajao nad telom palog neprijatelja dok je vetar blagim
mirisom praskozorja zasipao trule ruševine Grada Noći.
„Žališ li, Garione?“, tiho upita Belgarat i položu dlan unuku na rame.
Garion uzdahnu. „Ne, deda“, reče. „Mislim da ne. Ili bar ne ozbiljno.
Tako je moralo biti, zar ne?“
Belgarat ozbiljno klimnu glavom.
„Jedino mi je žao što je na kraju ostao sasvim sam. Sve sam mu oduzeo
pre nego što sam ga ubio. To mi baš i ne služi na čast.“ „Baš kao što si
rekao: tako je moralo biti. Jedino si ga tako mogao pobediti.“
„Samo bih voleo da sam mu bar nešto ostavio i to je sve.“ Uto se iz
ruševina gvozdene kule pojavi tužna povorka. Tetka Pol, Svileni i Se’Nedra
nosili su telo kovača Durnika, a kraj njih je, sav ozbiljan, stupao Erand.
Gariona prože nalet neizdržive tuge. Durnik, njegov najstariji prijatelj,
sada je mrtav i beo, a on ga, potpuno pom eten onim unutrašnjim promenama
koje su prethodile obračunu s Torakom, nije čestito ni ožalio.
„Znaš, i to je bilo neophodno“, tužno mu reče Belgarat.
„Zašto, deda? Zašto je Durnikm orao daum re?“,iedva je izustio Garion, a
oči mu se napuniše suzama.
„Zato što je njegova smrt dala tvojoj tetki snagu da se odupre Toraku.
Proročanstvo je oduvek imalo tu jednu manu - mogućnost da Pol popusti.
Toraku je bilo potrebno da ga zavoli makar jedna jedina osoba. To bi ga
učinilo nepobedivim.“ „Šta bi bilo da mu se predala?“
„Ti bi izgubio borbu. Zato je Durnik morao da umre.“ Starac žalosno
uzdahnu. „Voleo bih da je moglo biti drugačije, ali ovo je bilo neizbežno.“
Ono troje položiše Durnikovo telo na zemlju. Se’Nedra pokunjeno priđe
Belgaratu i Garionu i bez ijedne reči gurnu svoju ruku u njegovu. Stajali su i
gledali kako Polgara, sada već nesposobna i da plače, nežno ispravlja
kovačeve ruke i noge i pokriva ga svojim ogrtačem. Kada je završila, sela je
i pridigla njegovu glavu sebi u krilo pa oborila glavu i počela odsutno da ga
miluje po kosi.
„Ne mogu ovo da izdržim“, iznenada zajeca Se’Nedra, pa zari lice
Garionu u rame i zarida.
Uto usred sveopšte tame blesnu svetlost. Garion je zaprepašćeno gledao
kako se iz uskomešanih oblaka spUsta zaslepljujući plavi zrak. Kao da se
čitav grad kupao u njegovom treperavom sjaju.
Uskoro se s noćnog neba spustiše i drugi svetlosni stubovi - crveni, žuti,
zeleni i neki u bojama kojima on čak nije ni znao imena - pa se poput kraja
duge poređaše kraj tela mrtvog Toraka. Tad u sredini svakog tog zraka poče
da se razaznaje neka svetlucava prilika. To su se bogovi vratili na zemlju da
ožale mrtvog brata. Garion je odmah prepoznao Aldura, a za njim i sve
ostale. Mara je i dalje kukao, dok se mrtvooki Isa lagano lelujao, slično
gmizavcu, u stubu svetlozelene svetlosti. Nedra je bio van sebe od besa, a
Čaldan dostojanstven. Mladoliki Belar, plavokosi bog Alorna, kao da se
drsko smejuljio, mada nije žalio ništa manje od ostalih. Bogovi su svoj
povratak obznanili i odgovarajućim zvukom. Smrdljivi vazduh Ktol Mišraka
ožive kad svaki stub svetlosti poče da ispUsta drugi ton. Zvuci se sliše u
savršenom skladu, toliko savršenom da je izgledalo da tu leže odgovori na
sva ikada postavljena pitanja.
Na kraju se polako spusti i stub zaslepljujuće bele svetlosti, a u
njegovom je srcu stajao Ul - neobični bog u beloj odori, kojeg je Garion imao
prilike da vidi u Prolguu.
Tad mu priđe Aldur, još okupan plavičastim sjajem, pa reče: „Oče, tvoj
sin a naš brat sada je mrtav.“ Svetlucavo i treperavo obličje oca svih bogova
priđe nepokretnom Torakovom telu. „Pokušah da te vratim na pravi put, sine
moj“, reče tiho, a jedna mu suza pođe niz obraz. Potom se okrete ka Alduru.
„Uzmi telo brata svoga, pa ga podigni na neko primerenije mesto. Srce mi se
cepa kad ga vidim da na zemlji počiva.“ Aldur i njegova braća tad podigoše
Torakovo telo i položiše ga na veliki kameni blok među ruševinama, pa
stadoše oko tog priručnog odra da u tišini ožale angaračkog boga.
Bez i najmanje trunke straha, a reklo bi se čak i bez svesti da te
svetlucave prilike što su sišle s neba uopšte nisu ljudi, Erand se
samouvereno zaputi pravo prema Ulu i cimnu kraj njegove bele odore.
„Oče“, reče.
Ul spusti pogled na mališana.
„Oče“, ponovi Erand, verovatno čuvši kad ga je Aldur tako oslovio,
otkrivši pritom pravu istinu o ulškom bogu. „Oče“, još jednom reče mališan,
pa se okrete u ručicom pokaza ka Durnikovom telu.
„Erand!“ Ovo je više zvučalo kao naređenje nego kao molba.
Ul ga tužno pogleda. „To je nemoguće, drago dete“, reče mu.
„Oče“, nije odustajao dečak. „Erand.“
Ul upitno pogleda Gariona. U očima mu se jasno očitavao nemir.
„Molba ovog deteta je veoma ozbiljna“, reče, ne obraćajući se pritom
Garionu nego onoj drugoj svesti, „i ja zaista osećam obavezu da mu iziđem u
susret, ali time bih prešao granicu koja se ne prelazi.“ „Neka tako i ostane“,
odgovori mu onaj glas kroz Garionova usta. „Tvoji su sinovi preke naravi,
sveti Ule, i ako im jednom dopustiš da pređu granicu, možda će pasti u
iskušenje da to ponovo urade. Tako bi se jednom moglo dogoditi da promene
ono što se ne sme menjati. Ne dajmo im oruđe koje bi ponovo moglo da
rascepi Sudbinu na dva različita toka.“ Ul uzdahnu.
„Nego, hoćete li ti i tvoji sinovi da pozajmite svoje moći mom oruđu i
tako njemu prepustite da pređe tu granicu?“ Ul ga zbunjeno pogleda.
„Tako će granica ostati zaštićena, a ti ćeš ispuniti detinju molbu. To je
jedino rešenje.“ „Pravo zboriš“, složi se Ul, pa se okrete.
Božji otac i njegov najstariji sin Aldur razmeniše čudne poglede, na šta
ovaj napusti odar mrtvoga brata i ode do tetke Pol, koja je još sedela pognuta
nad Durnikovim telom.
„Teši se, kćeri, reče joj, „jer njegova je žrtva bila tebe radi i radi čitavog
ljudskoga roda.“
„Slaba mi je to uteha, gospodaru“, odgovori ona, suznih očiju.
„Bio je najbolji među svim ljudima.“
„Svi umiru, kćeri moja. I najbolji isto kao i najgori. Sigurno si to mnogo
puta videla za života.“
„Jesam, gospodaru, ali ovo je drugačije.“ „Kako to, mila moja Polgara?“
Izgledalo je kao da Aldur tačno zna kuda vodi njihov razgovor.
Ona se ugrize za usnu. „Volela sam ga, gospodaru“, reče konačno.
 Nagoveštaj osmeha zatitra Alduru na usnama. „Zar je baš toliko bilo
teško prevaliti to preko usana, kćeri moja?“ Ona se umesto odgovora ponovo
povi nad Durnikom.
„Želiš li da čoveka ovog među žive vratimo, kćeri moja?“, upita je on.
Ona podiže glavu. „To je nemoguće, gospodaru“, reče. „Molim te da se
ne poigravaš mojom tugom.“
„Zamisli ipak da to je moguće“, reče on. „Želela bi to?“ „Svim srcem.“
„Ali zašto? Kakav to zadatak imaš za čoveka tog kad toliko želiš da
vratimo ti ga?“
Ona se ponovo ugrize sa usnu. „Da mi bude muž, gospodaru“, reče
pomalo prkosno.
„A i ovo jedva izgovori. Jesi li sigurna, kćeri, da ljubav ta ne potiče od
bola što mori te i da nećeš jednoga dana čoveku tome leđa okrenuti? On je,
ne zaboravi, tek čovek običan.“ „Durnik nije običan“, brecnu se ona. „On je
najhrabriji i najbolji čovek na svetu.“ „Ne shvati me pogrešno, Polgara, ali
čovek taj moći tvoje nema. Ni Volja ni Moć ne rade za njega.“
„Zar je to važno, gospodaru?“
„Brak na ravnopravnosti počiva, kćeri. Kako će te taj dobri, hrabri čovek
kroz život pratiti kad moći tvoje nema?“ Ona ga bespomoćno pogleda.
„Da li bi se ti, Polgara, žrtvovala za njega? Da li bi ti postala ravna
njemu. I odrekla se sve moći svoje?“ Ona ga pogleda, pa razmisli, i na kraju
jednostavno izgovori: „Da.“ Garion je bio preneražen, ali ne toliko Polgarinim
pristankom koliko Aldurovim predlogom. Njena moć bila je njena suština.
Ako joj to oduzmu, biće joj isto kao da joj uzmu sve. Šta će onda ona da
radi? Kako će živeti? Bila je to okrutna pogodba, a Garion je verovao da je
Aldur blag bog.
„Žrtvu tvoju prihvatiću, Polgara“, reče Aldur. „Sa ocem svojim i braćom
svojom razgovaraću. Te moći smo se zarad opšteg dobra svi mi odrekli, te
stoga svi moramo pristanak svoj dati za kršenje prirodnoga toka stvari.“
Potom se okrete i vrati se tužnom skupu oko Torakovog odra.
„Kako samo može?“, upita Garion dedu, ne ispuštajući Se’Nedru iz
zagrljaja.
„Šta to?“
„Da joj tek tako traži da se odrekne svoje moći. Zar je to neće uništiti?“
„Mnogo je jača nego što misliš, Garione“, pokuša Belgarat da ga smiri, „a
Aldurovo razmišljanje zvuči sasvim smisleno. Nema tog braka koji bi opstao
uprkos tolikoj razlici.“ Uto se iz grupe svetlucavih bogova prolom i jedan
glas. „Ne!“ Bio je to Mara, neutešni bog istrebljenog maraškog naroda. „Što
da oživimo čoveka tog kad sva moja preklana deca još leže mrtva?
Obazre li se Aldur na moje molbe? Priteče li on meni u pomoć kad njih
su klali? Ne pristajem.“ „Ovo nisam očekivao“, promrmlja Belgarat. „Bolje
da preduzmem nešto pre nego što bude kasno.“ Otišao je do grupe bogova i
naklonio im se s poštovanjem. „Oprostite što vas prekidam“, reče, „ali upitao
bih brata svoga učitelja prihvata li jednu marašku ženu u zamenu za pristanak
da oživimo Durnika?“ Mara iznenada prestade da plače i izbulji se u njega.
„Maraška žena?“, oštro reče. „Nema takve. Moje bi srce znalo da u
Maragoru postoji makar i jedna živa duša.“ „Naravno, gospodaru Mara“, brzo
se složi Belgarat, „ali šta je s onima koji su kao roblje odvedeni iz
Maragora?“ „Znaš li ti takvu, Belgarate?“, upita Mara, ispunivši se
očajničkom žudnjom.
Starac klimnu glavom. „Pronašli smo je u lagumima pod Rak Ktolom,
gospodaru. Zove se Taiba. Ostala je samo ona, ali takva bi žena mogla
postati majka naroda, pogotovu ako je čuva bog pun ljubavi.“
„Gde je sad ta moja kćer Taiba?“
„O njoj se stara jedan Ulg, Relg“, odgovori Belgarat. „Mislim da su se
veoma zbližili“, dodade učtivo.
Mara ga zamišljeno pogleda. „Ona sama ne može izroditi ceo narod“,
reče, „ma koliko bog bio pun ljubavi. Potrebno je dvoje.“ Potom se obrati
Ulu. „Hoćeš li mi dati tog Ulga, oče?“, zapita. „On će biti otac naroda mog.“
U1 se prodorno zagleda u Belgarata. „Ti znao si da Relga još jedan
zadatak veliki čeka“, reče.
Belgarat se gotovo vragolasto osmehnu. „Siguran sam da Gorim i ja
možemo sve da sredimo, presveti“, reče samouvereno.
„Da niste nešto zaboravili, Belgarate?“, bojažljivo se javi Svileni.
„Relg ima onu svoju muku.
Belgarat ga samo prostreli pogledom.
„Samo sam mislio da to treba pomenutf, nedužno će čovečuljak.
Mara ih oštro pogleda. „O čemu je reč?“
„Sitnica, gospodaru“, brzo će Belgarat. „Siguran sam da će Taiba umeti s
tim da izađe na kraj. Uopšte ne sumnjam u nju kad su takve stvari u pitanju.“
„Hoću sve da znam“, reče Mara.
Belgarat uzdahnu i još jednom mrko pogleda Svilenog. „Relg je verski
fanatik, gospodaru“, reče. „Zbog takvih svojih ubeđenja on se gnuša... hm ...
određene vrste međuljudskih odnosa.“ „Njemu je očinstvo suđeno“, reče Ul.
„Njegovo će dete biti posebno. Objasniću mu to. Pokoran je i zarad mene će
sva gnušanja svoja prevazići.“ „Dakle, daćeš mi ga, oče?“, upita Mara.
„Tvoj je, ali uz uslov jedan. Docnije ćemo o tome.“ „Tad pobrinimo se za
Sendara vrlatog“, reče Mara, a njegovoj vekovnoj tuzi više ne beše ni traga.
„Belgarione“ reče onaj glas u njegovom umu.
„Da?“
„Oživljavanje tvog prijatelja sad zavisi jedino od tebe.“ „Od mene? Ali
zašto baš ja?“
„Zar baš uvek moraš to da pitaš? Želiš li da Durnik oživi?“ „Naravno, ali
ja to ne umem. Ne znam čak ni odakle da počnem.“ „Već si to radio. Sećaš li
se ždrebeta upećini bogova?“ Garion je to bio gotovo potpuno zaboravio.
„Ti si moje oruđe, Belgarione. Uvek ću paziti da ne pogrešiš, ili bar
gotovo uvek. Opusti se. Reći ću ti šta da radiš.“ Garion nije bio ni svestan da
ga je već poslušao. Pustio je Se’Nedru iz zagrljaja i, ne ispuštajući mač iz
ruke, pošao ka tetki Pol i Durniku. Pogledao ju je kako sedi i grli glavu
mrtvog kovača u krilu, pa se i sam spustio kraj nje.
„Meni za ljubav, Garione“, prošaputala je.
„Ako ikako budem mogao, tetka Pol“, odgovori on, pa onda, čak i ne
znajući zašto to čini, položi mač na tlo i sklopi prste oko Kugle na jabuci
balčaka. Čuo se samo tihi škljocaj kad se dragulj otkačio iz ležišta.
Nasmešeni Erand priđe Durniku s druge strane, pa sede i uhvati kovačevu
beživotnu ruku. Garion uze Kuglu obem a rukama i položi je na pokojnikova
prsa. Jedva je bio svestan da su mu u međuvremenu prišli i bogovi i da su
stali oko njih i uhvatili se za ruke. Unutar tako nastalog kruga pojavi se jarka
svetlost, koja poče da trepti, a Kugla u Garionovim rukama zasija kao da joj
odgovara.
Ponovo se obreo pred onim praznim, crnim zidom, jednako neprobojnim i
nepromenljivim kao pre. Kao i u pećini bogova, Garion oprezno dlanom
pritisnu samu materiju smrti, ne bi li uspeo da u njoj napipa svog prijatelja i
izvuče ga u svet živih.
Ovog je puta bilo drugačije. Ždrebe koje je spasao u pećini nikada
zapravo nije ni živelo, osim u majčinoj utrobi. Njegova je smrt bila krhka
koliko i život, tako da ga je našao odmah iza granice.
Durnik je, međutim, bio odrastao čovek i njegova je smrt - baš kao i
njegov život - bila mnogo ozbiljnija. Gurnuo je najjače što je mogao, osetivši
kako mu u tome pom ažu udružene volje svih bogova. Zid nije popuštao.
„Upotrebi Kuglu!“, zapovedi mu glas.
Ovoga puta Garion usredsredi svu moć - i svoju i onu koju su mu pružali
bogovi - na kamenu lopticu u rukama. Kugla zatreperi, pa zasja punim
sjajem, i onda ponovo zatreperi.
„Pomozi mi!“, zapovedi joj Garion.
Kao da ga je razumela, Kugla buknu raznobojnom svetlošću.
Zid poče da popušta.
Tad mu se Erand ohrabrujuće nasmeši pa i on položi ručicu na
rasplamsalu Kuglu.
Zid se raspuče. Durnikove grudi počeše da se nadimaju i on se zakašlja.
Bogovi se s poštovanjem odmakoše od njih, a tetka Pol ciknu od
olakšanja pa stade da grli oživelog kovača.
„Erand“, zadovoljno reče m ališan Garionu, a on se, potpuno iznuren,
uskobelja na noge i otetura odatle.
„Jesi li dobro?“, upita ga Se’Nedra, pa mu provuče glavu ispod pazuha i
prebaci njegovu ruku preko svojih nejakih ramena.
On klimnu glavom mada su mu kolena pomalo klecala.
„Nasloni se na mene“, na to će ona.
On zausti da se usprotivi, ali ona mu šakom čvrsto poklopi usta.
„Ne raspravljaj se sa m nom , Garione“, reče mu. „Znaš da te volim i da
ćeš ionako morati da se celog života oslanjaš na mene, tako da bi ti
najpametnije bilo da odmah počneš da vežbaš.“ „Izgleda da će se u mom
životu desiti velike promene, gospodaru“, reče Belgarat Alduru. „Do sada je
Polgara uvek bila uz mene, sprem na da priskoči kad god je pozovem. Dobro,
nekad više a nekad manje voljno, ali bila je tu. Sada, međutim , ima preča
posla.“ Uzdahnuo je. „Valjda je prirodno da deca jednog dana odrastu i
zasnuju sopstvenu porodicu.“
„Ta ti uloga slabo pristaje, sine moj“, reče mu Aldur.
Belgarat se široko nasmeši. „Tebi ništa ne promakne, gospodaru“, reče,
pa se ponovo uozbilji. „Polgara mi je bila kao sin, ali vreme je da je pustim
da bude žena. Predugo sam odbijao to da priznam.“ „Kako god ti kažeš, sine
moj“, reče Aldur. „A sada, moiim ti se, otidite malo dalje i ostavite nas da ga
kao porodica ožalimo.“ Osvrnuo se ka Torakovom telu na odru, a onda
pogleda Gariona. „Još jedan zadatak za tebe imam, Belgarione“, reče. „Kuglu
uzmi pa je bratu mome na mrtve grudi stavi.“ „Da, gospodaru“, poslušno
odgovori Garion. Pustio je Se’Nedru i otišao do odra, sve vreme se trudeći
da ne pogleda u unakaženo lice mrtvog boga. Pružio je ruku i položio
plavičasti kamen na Kal Torakova prsa, a onda odstupio. Princezica mu se
ponovo umigolji u zagrljaj, pa i ona njega zagrli oko pasa. Nije mu to bilo
neprijatno, ali na trenutak mu kroz glavu prolete misao da će ljudima možda
čudno izgledati ukoliko ona do kraja njihovih života nastavi s ovim izlivima
nežnosti.
Bogovi ponovo napraviše krug a Kugla ponovo zasja. Unakaženo lice
poče da se menja i zarasta. Svetlost oko bogova se pojača, a sjaj Kugle oboji
se svim mogućim bojama. Torakovo je lice, kada ga je Garion poslednji put
video, bilo mirno i bez ijedne ogrebotine. Bilo je to prelepo lice, ali ipak
mrtvo.
Svetlost se tad toliko pojača da se više nije moglo gledati. Kad je
uminula, Garion ponovo pogleda ka odru, ali bogovi i Torakovo telo već
behu nestali. Ostala je samo Kugla, koja se nežno presijavala na grubom
kamenu.
Tad Erand, samouveren kao i uvek, priđe odru. Propeo se na prste da
dohvati svetlucavi kamen, pa ga onda donese Garionu.
„Erand, Belgarione“, reče odlučno i pruži mu Kuglu. Gariona prože čudan
osećaj u trenutku kad su im se ruke dodirnule.
Svi se okupiše oko tetke Pol i Durnika. Na istoku je već počelo da rudi i
rumen zore već je bojila poslednje ostatke oblaka koji je nekada pokrivao
Ktol Mišrak. Bila je to užasna noć, puna velikih događaja, ali sada je sve to
ostalo iza njih i mirno su stajali i ćutke posmatrali izlazak sunca.
Prošla je i ona strašna oluja. Nebrojeno je mnogo godina Vaseljena bila
rascepljena, a sada je ponovo bila jedno. Ako počeci uopšte postoje, onda je
to bio početak. A baš je tako i izgledalo kada se sunce promolilo kroz oblake
da označi početak novog dana.
Epilog

OSTRVO VETROVA
Dvadeset peto poglavlje

BELGARION RIVANSKI JE VRLO LOŠE spavao noć uoči svoje

svadbe.
Sve bi bilo mnogo lakše da su se on i Se’Nedra tiho venčali nedugo posle
obračuna s Torakom. Tada su oboje bili toliko umorni i potreseni onim
događajima da nisu imali snage ni za šta drugo osim potpune iskrenosti. Za
tih nekoliko dana otkrio je da se ona mnogo promenila. Zaljubljenim je
pogledom pratila svaki njegov pokret, a nežni su joj prstići, kao da je
neprestano osećala potrebu da ga dodiruje, svaki čas bili na njegovoj kosi,
licu ili rukama. Volela je da mu se prikrade, bez ikakvog obzira na to ko je
prisutan ili šta se dešava, i da mu se ušuška u zagrljaj, što njemu - to je
morao da prizna - uopšte ne beše mrsko.
Ali ti dani, avaj, nisu potrajali. Čim se uverila da je on dobro i da je
stvaran, a ne nekakva tvorevina njene mašte koja bi svakog trena mogla da
ispari, Se’Nedra poče postepeno da se menja. Ponašala se kao da je on njena
svojina. Posle početnog oduševljenja, princeza je polako ali sigurna počela
da navrće vodu na svoju stranu, mada on nikako nije uspevao da dokuči njen
krajnji cilj.
A sada ga je još samo nekoliko sati delilo od dana kada će ona ozvaničiti
svoje vlasništvo nad njim. Spavao je nemirno i na mahove, a čudni snovi su
mu se preplitali sa sećanjima dok je nakratko uranjao u njih, poput ptice koja
leti nisko nad talasima.
Ponovo je bio na Faldorovom imanju. Čak i u snu je mogao jasno da čuje
udarce Durnikovog malja i da oseti miomirise iz kuhinje tetke Pol. Bili su tu i
Randorig, Zubreta i Dorun, a Bril je izvirivao iza ugla. Probudio se i u
polusnu počeo da se prevrće po kraljevskom krevetu. To je nemoguće.
Dorun je mrtav - udavio se u reci Mardu - a Bril je poginuo pri padu preko
ograde Rak Ktola.
 Potom se obreo u palati u Sthis Toru, gde ga je Salmisra, golotinje tek
jedva prekrivene providnom tkaninom, ledenim prstima milovala po licu.
Ali Salmisra više nije žena. Svojim je očima video kada se pretvorila u
zmiju.
Uto Eldrak Grul odalami svojom batinom sa šiljcima po zaleđenom tlu i
zaurla: „Dođe, ’Grat! Bori!“, a Se’Nedra poče da vrišti.
U toj zbrci snova i sećanja ugledao je i Ktučika kako se, lica iskrivljenog
od straha, ponovo rasprskava u onoj kuli u Rak Ktolu.
Na kraju se ponovo obreo u trulim ruševinama Ktol Mišraka.
Ponovo je držao usplamteli mač i gledao Toraka kako, lijući vatrene suze,
širi ruke ka ukomešanim oblacima i očajnički viče: „Majko!“ Prenuo se i
napola ustao, sav se tresući - kao i uvek kad sanja taj san - ali gotovo odmah
ponovo zaspa.
Stajao je na palubi Barakovog broda nadomak malorijske obale i slušao
kako kralj Aneg objašnjava zašto je njegov bradati drug lancima vezan za
jarbol.
„Morali smo, Belgarate“, tužno je govorio raščupani vladar.
„Usred one oluje pretvorio se u medveda. Čitave je noći rikao na posadu,
da bi se tek u zoru ponovo vratio u Ijudsko obličje.“
„Odveži ga, Aneže“, zgroženo će Belgarat. „To mu se više neće
desiti, sve dok je Garion živ i zdrav.“
Seo je u krevetu. E, to je već nešto novo. Znači da su
Barakove povremene promene imale svrhu.
„Ti si Garionov zaštitnik“, objasnio je Belgarat orijašu. „Zato si se i
rodio. Kad god se Garion nađe u smrtnoj opasnosti, ti se pretvoriš u medveda
kako bi ga zaštitio.“ „Hoćete da kažete da sam i ja čarobnjak?“, zgranuto će
Barak.
„Ne baš. Promena oblika nije nešto posebno teška, a i ne izvodiš je
svesno. To ne radiš ti nego Proročanstvo.“ Barak je ostatakputovanja do
Mišrak ak Tula proveo u smišljanju odgovarajućeg načina da taj podatak
smesti na svoj porodični grb.
Garion siđe s velikog kreveta s baldahinom i ode do prozora. Bilo je
proleće i zvezde su svetlucale nad usnulom Rivom i tamnim vodama Mora
vetrova. Ni nagoveštaja skorom svitanju. Uzdahnuo je i nasuo sebi vodu iz
bokala na stočiću pa se vratio u krevet i ponovo utonuo u nemiran san.
 Sada se obreo u Tul Zeliku, a Hetar i Mandoralen su podnosili izveštaj o
kretanju malorijskog cara’Zakata. „Sada je u opsadi Rak Goske“, govorio je
Algar kukastoga nosa. Lice mu je bilo nekako blaže otkako ga je Garion
video poslednji put, kao da je doživeo nekakvu značajnu promenu. Hetar se
tad okrete ka njemu. „Na kraju ćeš morati da preduzmeš nešto u vezi sa
’Zakatom“ reče. „Sigurno ga nećeš pustiti da vršlja ovuda kao po svojoj
prćiji.“ „Zašto baš ja?“, izlete Garionu.
„Zato što si ti vrhovni poglavar Zapada.“
Ponovo se probudio. Uopšte nema sumnje da će pre ili kasnije zaista
morati da se suoči sa ’Zakatom. Možda će posle venčanja imati vremena da
se pozabavi time. Ta ga misao lecnu. Čudno je, ali on uopšte nema predstavu
šta će se dešavati posle venčanja. Kao da se našao pred nekakvim ogromnim
vratima iza kojih se prostire svet u kojem nikad nije bio. ’Zakat će da
pričeka. Garion mora prvo da izađe na kraj s venčanjem.
U tom magnovenju, negde između snova i sećanja, porazgovarao je čak i
s njenim carskim visočanstvom.
„Glupo je, Se’Nedra“, branio se. „Zašto bih jahao unaokolo i
vitlao mačem ako već ni sa kim nemam nameru da se borim ?“
„Treba da te vide, Garione“, strpljivo će ona, kao da razgovara s detetom.
„Na tvoj su poziv napustili ognjišta i pošli u rat.“
„Nikoga ja nisam zvao.“
„Ja sam to obavila u tvoje ime. Sama samcijata sam ti okupila
vojsku, i to više nego dobru. Ponosiš li se mnome?“
„Nisam ti ja rekao da to radiš.“
„Samo zato što si previše ponosan da moliš. To ti je velika mana,
Garione. Nikada ne smeš da se ustežeš da tražiš usluge od onih
koji te vole. Svaki ovaj vojnik te voli. Zbog tebe su mi se odazvali.
Zar je vrhovnom gospodaru Zapada toliko teško da svoju vernu
vojsku nagradi malim znakom pažnje? Ili si možda postao toliko
ohol da više ne umeš ni ’hvala’ da kažeš?“
„Izvrćeš činjenice, Se’Nedra. Znaš, često to radiš.“
Ona je, međutim, već prešla na novu temu, kao da su s ovom
završili. „Naravno da ćeš nositi krunu, a i neki lep oklop. Mislim da bi
jedna dobra verižnjača bila sasvim primerena.“
„Neću da izigravam budalu samo da bih zadovoljio tvoju potrebu za
jeftinim paradiranjem .“ Oči joj se napuniše suzama, a donja usna poče da joj
podrhtava. „Ti me više ne voliš“, procijukala je.
Čak je i u snu zaječao. Uvek se tako završi. Tom predstavom je svakog
puta uspevala da istera svoje. Naravno, on zna da je to gluma. I zna da ona to
čini samo da bi na kraju bilo po njenom, ali šta da radi? Ma oko čega da se
svađaju, ona nekako sve izvrne dok ne napravi sebi uvod za onu strašnu
optužbu, posle koje se gasi i najslabija njegova nada da će se makar jednom
završiti po njegovom.
Gde li je samo naučila da tako bestidno glumi?
I tako je Garion, u verižnjači i s krunom na glavi, ponosito podigao
plameni mač i izjahao iz utvrđenja na litici da pozdravi oduševljenu
Se’Nedrinu vojsku.
Svasta se izdešavalo otkako su se on, Svileni i Belgarat prošlog proleća
išunjali iz rivanske citadele. Mladi kralj je konačno odustao od pokušaja da
se naspava i sad je samo ležao na velikom krevetu i zurio u baldahin. A
Se’Nedra, istini za volju,jeste podigla svu onu vojsku. Što je više slušao o
tom pohodu, sve joj se više divio i to ne samo tolikoj njenoj odvažnosti, nego
i neverovatnoj volji i uloženom trudu. Naravno, i drugi su joj pomagali i
usmeravali je, ali je sve to u suštini uspelo njenom zaslugom. Čak je počeo i
da je se pomalo pribojava. Oženiće se jednom vrlo odlučnom devojkom koja
se uopšte ne opterećuje skrupulama.
Okrenuo se i zario pesnicu u jastuk, nadajući se da će tim starim, dobro
znanim pokretom prizvati makar malo sna, ali ponovo je utonuo u ono
magnovenje. Sada je video Relga i Taibu kako idu prema njemu i drže se za
ruke!
Potom se obreo u Tvrđavi, na ivici Adarinog kreveta. Njegova prelepa
rođaka bila je bleđa nego što ju je pam tio i nije prestajala da kašlje. Tetka
Pol joj je, čak i dok su njih dvoje razgovarali, stavaljala meleme na ranu, koja
se bila zagadila i umalo je nije stajala života.
„Htela sam u zemlju da propadnem“, objašnjavala mu je Adara.
„Posle toliko truda da on ništa ne sazna, sve sam mu istrtljala a da čak
nisam ni bila na samrti.“
„Hetar?“, ponovi Garion. Već je tri puta to rekao.
„Garione, ozbiljno ću se naljutiti na tebe ne prestaneš li to da ponavljaš“,
oštro mu reče Adara.
 „Izvini“, pokuša on da je umiri. „Jednostavno ga nikada nisam
posmatrao u tom svetlu. Odličan mi je prijatelj, ali nije mi izgledao kao
neko ko može da voli. Toliko je ... ne znam ... nekako neumoljiv.“ „Imam
razloga da verujem da se to može promeniti“, reče Adara i pocrvene, a onda
se ponovo zakašlja.
„Popij ovo, mila“, reče tetka Pol prinevši joj šolju iz koje se nešto dimilo.
„Pazi, odvratno je“, upozori on rođaku.
„Dosta je bilo, Garione“, reče tetka Pol. „Dobro se snalazim i bez tvojih
opaski.“
U narednom je trenutku bio u pećinam a pod Prolguom, gde je posmatrao
kako Gorim izvodi skrom ni obred sjedinjenja Relga i Maraškinje koja mu je
iz korena promenila život. Kada je osetio da tu ima još nekoga, Garion se
zapita da li je iko rekao Relgu za pogodbu koja je zaključena u Ktol Mišraku.
Isprva je hteo da mu sam ispriča, ali je ipak odustao. Možda bi trebalo pustiti
Relga da se polako navikava na promene. Venčanje s Taibom sigurno je iz
temelja uzdrm alo njegova uverenja. Na kraju obreda je jasno osetio kako
Mara oduševljeno likuje. Uplakani bog je prestao da plače.
Badava, pomisli Garion. Nema mu sna i tačka - ili bar ne okrepljujućeg.
Zbacio je prekrivač i obukao se. Vatra u kam inu je bila zapretena pa ju je
prodžarao da se razgori. Seo je u fotelju i zamišljeno se zagledao u igru
plamenova.
Možda bi se sve dobro završilo čak i da je venčanje obavljeno odmah po
povratku u Rivu, ali pripreme za kraljevsku svečanost tolikih razmera ne bi
se mogle prekonoć obaviti, a mnogi koji bi im bili dragi gosti još su se
oporavljali od rana što su ih zadobili u bici kod Tul Mardua.
Tako je Se’Nedra imala dovoljno vremena da do mile volje kroji i
prekraja. Kao da je imala jasnu predstavu - samo njoj znanu, naravno - kakav
on treba da bude i bila je pošto-poto rešena da ga, ma koliko se on bunio i
opirao, ugura u taj kalup. Ništa je nije moglo odvratiti od tog cilja. To mu ne
beše pravo. On je nju prihvatio takvu kakva je. Imala je svojih mana - i to
mnogo - ali on je bio spreman da se s njima pomiri. Zašto i ona ne bi mogla
da njemu ukaže istu čast? Međutim, kad god je pokušao da udari šakom o
sto i odlučno odbije neki njen ćef, ona bi samo procijukala ono kobno „Ti
mene više ne volis‘. Belgarion Rivanski nekoliko puta te zime umalo nije
pobegao od kuće.
 A sada je ponovo došlo proleće i prošle su bure koje su odsecale Ostrvo
vetrova od ostatka sveta. Dan za koji se Garionu činilo da ga nikada neće
dočekati sad je bio opasno blizu. Kucnuo je čas da uzme princezu Se’Nedru
za ženu i više nema vremena za bekstvo.
Znao je da će se, nastavi li da razmišlja o svemu, na kraju potpuno
izbezumiti, pa je zato ustao i obukao jednostavnu tuniku i čakšire. Nije ni
pogledao kitnjastu odeždu koju mu je Se’Nedra namenila.
Beše ostalo još sat vremena do svitanja kada je mladi rivanski kralj
otvorio vrata svojih odaja i išunjao se u pusti hodnik.
Neko vreme je lunjao polumračnim dvoranama Citadele, da bi se na kraju
obreo pred vratima tetke Pol. Bila je već budna i sedela je ispred vrate,
držeći u rukama šolju mirišljavog čaja. Na sebi je imala tamnoplavu haljinu,
a crna kosa joj je poput baršunastog talasa padala preko ramena.
„Poranio si“, primetila je.
„Nisam mogao da spavam.“
„Šteta. Čeka te naporan dan.“
„Znam. Zato i nisam mogao da zaspim.“
„Jesi li za čaj?“
„Ne, hvala.“ Seo je u bogato izrezbarenu fotelju s druge strane kamina.
„Sve se menja, tetka Pol“, reče posle nekoliko trenutaka tišine. „Od danas će
sve biti drugačije, zar ne?“
„Verovatno“, reče ona, „ali to ne znači da će promena biti nagore.“ „A
kako se ti osećaš pred svoje venčanje?“
„Prilično sam nervozna“, mirno će ona.
„Zar ti?“
„Nikada se još nisam udavala, Garione.“
Ta mu misao nikako nije davala mira. „Jesi li sigurna da je to pametno,
tetka Pol?“, upitao ju je. „Mislim na to da se ti i Durnik uzmete istog dana
kad i Se’Nedra i ja. Ipak si ti najpoznatija žena na svetu i trebalo bi da tvoje
venčanje bude nešto posebno.“
„Upravo to smo i hteli da izbegnemo, Garione“, odgovori ona.
„Durnik i ja želimo skromno, mirno venčanje, pa smo se nadali da ćemo
se provući neopaženo u metežu oko tvog slavlja.“
„Kako je on? Ima nekoliko dana kako ga nisam video.“
„Još je pomalo čudan. Mislim da to nikada više neće biti onaj
 Durnik kakvog smo poznavali.“
„Ali dobro mu je, zar ne?“, zabrinuto će Garion.
„Dobro mu je, Garione. Samo je drugačiji i to je sve. Doživeo je nešto
što niko pre njega nije i to ga je promenilo. I dalje je praktičan kao pre, ali
sada sagledava stvari i s druge strane. Mislim da mi se to prilično dopada.“
„Zar baš morate da odete iz Rive?“, iznenada će on. „Zašto ne ostanete u
Citadeli?“ „Hoćemo da kućimo svoju kuću, Garione“, reče mu ona,
„da budemo malo sami. Osim toga, ostanem li ovde, kad god se ti i Se’Nedra
sporečkate, jedno će doći da mi lupa na vrata. Vaspitavala sam vas najbolje
što sam umela, ali dalje ćete morati sami.“
„Kuda ćete?“
„U Dolinu. Kuća moje majke još je tamo i u dobrom je stanju. Treba
samo zameniti slamu na krovu i popraviti vrata i prozore. Durnik će se
postarati za to. I Erandu će tamo biti lepo.“
„Erandu? Vodite i njega?“
„Neko mora da se stara o njemu, a ionako sam navikla da se neki dečačić
vrzma oko mene. Osim toga, otac i ja smo zaključili da bi za njega bilo dobro
da neko vreme bude podalje od Kugle.
On je i dalje jedini osim tebe koji može da je dodirne. Možda bi neko
poželeo da to zloupotrebi isto kao Zedar.“
„Ali zašto bi? Toraka više nema. Šta će Kugla nekom drugom?“
Ona ga ozbiljno pogleda, a onaj njen beli pramen kao da blago zasja. „Ne
verujem da je Kugla samo zato stvorena, Garione“, reče. „Još nije sve
gotovo.“ „Kako to? Šta još treba da se dovrši?“ „Ne znamo. Mrinski kodeks
se ne završava susretom Deteta Svetlosti i Deteta Tame. Sada si ti Čuvar
Kugle, a ona je jednako moćna kao pre i zato nemoj da je ćušneš u neki
budžak i zaboraviš. Dobro pazi i ne daj da te zatupe obične sitnice. Čuvanje
Kugle je i dalje tvoja prva dužnost, a ja neću biti tu da te svakodnevno na to
podsećam .“ Bila mu je mrska i sama pomisao na to. „A šta ako neko dođe u
Dolinu da otme Eranda? Nećeš moći da ga zaštitiš bez...“ Zaćutao je. Još
nisu razgovarali o tome.
„Izgovori to, Garione“, otvoreno reče ona. „Suoči se s istinom. Hteo si da
kažeš da više nemam moć.“
„Kakvo je to osećanje, tetka Pol? Da li je to kao kad nešto izgubiš?
Nešto kao praznina?“ „Osećam se isto kao pre, mili. Naravno, nisam ni
pokušala da nešto uradim otkako sam se odrekla moći. Možda bi me neuspeh
zaboleo. Nije mi baš stalo da to iskusim, pa zato nisam ni pokušavala.“
Slegla je ramenima. „Taj deo mog života je završen i nema mi druge nego da
nastavim dalje. Ne brini za Eranda. Beldin je u Dolini, a i blizanci. To je
dovoljno moći na jednom mestu da ga zaštiti od bilo čega.“ „A zašto Durnik
provodi toliko vremena s dedom?“, iznenada upita Garion. „Povazdan su
zajedno otkako smo stigli u Rivu.“
Ona mu se zaverenički osmehnu. „Mislim da mi pripremaju nekakvo
iznenađenje“, reče. „Svadbeni poklon. Ne zna se koji je od njih dvojice
providniji.“
„Šta će to biti?“, bio je radoznao Garion.
„Zaista ne znam, a i ne pada mi na pamet da čeprkam. Šta god to bilo,
zaista se trude i ne bih da njuškanjem pokvarim iznenađenje.“ Pogledala je
kroz prozor. Počelo je da sviće. „A sada bi trebalo da pođeš, dušo“, reče.
„Moram da se spremim. Za mene je ovo poseban dan i želim da izgledam
najlepše što mogu.“ „Ali ti si uvek prelepa, tetka Pol“, iskreno će on.
„O, hvala, Garione“, reče ona nasmešivši se gotovo kao devojčica, „ali
ipak ne bih ništa htela da prepustim slučaju.“ Kritički ga je odmerila i
pogladila ga po obrazu. „Zašto se ne okupaš, mili?“, reče.
„A mogao bi i da opereš kosu i nađeš nekog da te obrije.“
„To mogu i sam, tetka Pol.“
„Mislim da to ne bi bilo pametno, Garione. Nervozan si, a nije mudro
prinositi britvu licu kad ti se ruke tresu.“
On se pomalo tužno nasmeja pa je poljubi i pođe ka vratima. A
onda zastade i okrete se prema njoj. „Volim te, tetka Pol“, reče.
„Znam, dušo. I ja volim tebe.“
Posle kupanja je pošao da potraži Leldorina. Između ostalih razrešenih
pitanja bio je i bračni status mladog Asturijanca i njegove poluzvanične
supruge. Arijani je konačno dozlogrdilo da čeka da Leldorin nešto preduzme,
pa je na kraju uzela stvar u svoje ruke i preselila se kod njega. Bila je vrlo
odlučna, a ni on se nije previše opirao. Leldorinov je izraz lica nakon toga
postao malo budalastiji nego inače, a Arijana je, iako je sva blistala od sreće,
bila i pomalo samozadovoljna. Po tome su ga njih dvoje na neki čudan način
prilično podsećali na Relga i Taibu. On je po venčanju stalno izgledao
začuđeno, a na njoj se primećivalo isto ono zadovoljstvo kao kod Arijane.
Garion nije mogao da se ne zapita hoće li se sutra ujutru probuditi i na
Se’Nedrinim usnama ugledati isti taj samozadovoljni osmeh.
Nije on bez razloga pošao da potraži svog asturijskog prijatelja.
Se’Nedra je iskukala da se posle venčanja održi veliki bal, a Leldorin je
dobio zaduženje da nauči Gariona da pleše.
Sve dame su oduševljeno primile vest o balu, ali muškarci nisu bili toliko
jednoglasni. Najžešće se opirao Barak. J a da ti igram dok me svi gledaju?“,
oštro je upitao princezu, potpuno van sebe od besa. „Što se lepo ne
isponapijamo kao ljudi? To sav normalan svet radi na svadbama.“ „Ništa ti
neće faliti, rekla mu je Se’Nedra i pomilovala ga po obrazu iako je znala
koliko ga to nervira. „Barače, zar ne bi plesao meni za ljubav?“, dodala je i
izveštačeno zatreptala.
Barak je otišao odatle ne prestajući da psuje sebi u bradu.
Garion je zatekao Leldorina i Arijanu kako guguću uz doručak.
„Želi li veličanstvo vaše da pridruži nam se?“, ljubazno mu ponudi ona.
„Hvala, mila gospo“, ljubazno uzvrati on, „ali danas mi nešto
nije do jela.“
„Živci“, mudro zaključi Leldorin.
„Mislim da sam manje-više sve savladao“, prešao je Garion
odmah na srž problema, „ali i dalje me zbunjuje ono ukrštanje.
Uvek se sapletem.“
Leldorin se odmah lati lutnje, a Arijana stade da Gariona vodi kroz taj
složeni proces.
„Vaše će veličanstvo vrstan plesač biti“, pohvalila ga je na kraju časa.
„Ma samo bih da preživim do kraja a da se ne sapletem i padnem pred
svima.“ „Nevestica vaša pridržaće vas spotaknete li te se.“
„U to se već ne bih kladio. Možda bi s uživanjem gledala kako pravim
budalu od sebe.“
„O, ala vi ne poznajete ćud žensku“, reče Arijana, pa s obožavanjem
pogleda Leldorina, što joj ovaj blentavo uzvrati.
„Prestanite, vas dvoje“, brecnu se on, „ili bar sačekajte dok ne ostanete
sami.“
„Šta ću kad mi je srce toliko puno Ijubavi da to prosto ne mogu da
sakrijem?“, zaneseno će Leldorin.
„Primetio sam“, jetko će Garion. „Odoh sad da potražim Svilenog, tako
da možete kom otno da se prepustite ljubavisanju.“ Arijana prvo pocrvene,
pa se nasmeši. „Da smatramo to kraljevskim naređenjem, vaše veličanstvo?“,
vragolasto ga upita.
Maltene je izjurio napolje.
Svileni se prethodne večeri vratio s istoka i Garion je jedva čekao da
čuje novosti. Zatekao je malog Dreznijca kako uživa u jarebicama i kuvanom
vinu.
„Da nije to malo teško za doručak?“, upita ga.
„Ne volim kašu, pa to ti je“, odgovori Svileni. „Čovek mora da
mnogo ogladni pa da to jede.“
Garion odmah pređe na stvar. „Šta se dešava u Ktol Murgosu?“
„’Zakat i dalje drži Rak Gosku pod opsadom“, reče Svileni. „Međutim, ne
prestaje da dovodi vojsku. Prilično je jasno da će odmah potom udariti na
južni Ktol Murgos.“ „Jesu li i Tuli s njim?“ „Tek malo njih. Ostali su zauzeti
istrebljivanjem Grolima iz kraljevstva. Oduvek sam mislio da su Tuli glup
narod, ali iznenadio bi se koliko su maštoviti u iznalaženju novih i zanimljivih
načina za ubijanje Torakovih sveštenika.“ „Držaćemo ’Zakata na oku“, reče
Garion. „Ne bih voleo da mi se prikrade s juga.“
„Mislim da slobodno možeš da računaš na to da ti se neće prikrasti“, na
to će Svileni. „Štaviše, poslao ti je čestitku.“ „Šta mi je poslao?“ „On je lepo
vaspitan čovek, Garione, a uz to i političar. Gadno se potresao kad je čuo da
si ubio Toraka. Mislim da te se zapravo plaši i da ne bi hteo da ti se zamera,
ili bar ne dok ne završi s južnim Ktol Murgosom.“ „Ko vodi Murge sad kad
nema više Taura Urgasa?“ „Urgit, treći sin njegove druge žene. Posle njegove
smrti je došlo do borbe za presto između sinova njegovih žena. Čujem da je
bilo mnogo mrtvih.“
„Kakav je taj Urgit?“
„Spletkaroš. Ne bih rekao da je dostojan protivnik ’Zakatu, ali Malorijci
će narednih dvadeset-trideset godina imati šta da rade. Posle će ovaj biti star
i možda više neće imati volje da ti zadaje glavobolje.“
„Nadajmo se da je tako.“
„Ah, umalo da zaboravim: Hetar se prošle nedelje oženio tvojom
rođakom.“ „Adarom? Zar ona nije bolesna?“
„Očigledno nije. Dolaze na tvoje venčanje s Čo-Hagom i Silar.“
„Zar su baš svi rešili da se žene?“
 Svileni se nasmeja. „Ja nisam , druže moj. Uprkos sveopštoj pomami da
se zaplovi bračnim vodama, ja još nisam izgubio šesto čulo. Hvatam maglu
čim zagusti. Trebalo bi da Algari stignu tokom prepodneva. Sreli su
Korodulina i njegovu svitu pa dolaze svi zajedno. Njihov brod je isplovio iz
Kamaara odmah za mojim.“ „Dolazi li i Mandoralen?“ Svileni klimnu
glavom. „S njim je i baronica od Vo Ebora.
Baron se još nije dovoljno oporavio za toliko dalek put. Mislim da želi da
umre kako im više ne bi stajao na putu.“
Garion uzdahnu.
„Ne žalosti se, Garione“, reče mu Svileni. „Arendi zapravo uživaju u
takvim jadima. Mandoralenu baš pristaje da dostojanstveno pati.“ „Odvratan
si“, ukori Garion čovečuljka.
Svileni samo sleže ramenima. „Takav sam od glave do pete“, reče
pomirljivo.
„A kuda češ ti kad...“ Nije dovršio pitanje.
„Kad se uverim da si se oženio?“, zadovoljno to učini Svileni
umesto njega. „Čim se otreznim od večerašnje pijanke, otići ću u Gar og
Nadrak. Tamo su se sada otvorile nove mogućnosti. Održavam prepisku s
Jarblekom. Uortačićemo se.“ „Ti i Jarblek?“
„Nije on toliko loš kad ga držiš na oku, a i prepreden je. Verovatno ćemo
sjajno sarađivati.“ „Mogu da zamislim“,nasmeja se Garion. „Svaki je za sebe
pogan do srži, ali zajedno ćete svakom poštenom trgovcu odrati kožu s leđa.“
Svileni se zlobno nasmeši. „Upravo smo tako nešto i nameravali.“
„Verujem da ćete se obogatiti.“
„Ne bih se žalio“, reče Svileni, a pogled mu odluta u daljinu. „A opet,
nije sve u tome“, dodade. „Sve je to igra. Novac ti samo obezbeđuje
prednost, ali važno je igrati.“ „Mislim da sam to već jednom čuo od tebe.“
„Pa, ništa se u međuvremenu nije promenilo, Garione“, reče čovečuljak i
nasmeja se.
Venčanje tetke Pol i Durnika obavljeno je bez mnogo halabuke u maloj
kapeli u zapadnom krilu Citadele. Prisustvovalo mu je tek nekoliko zvanica.
Bili su tu, naravno, Belgarat i blizanci Beltira i Belkira, kao i Svileni i Barak.
Uz tetku Pol, prelepu u haljini od tamnoplave kadife, stajala je kraljica Lajla,
a uz Durnika Garion.
Obred je obavio grbavi Beldin, konačno pristojno odeven i s neobično
blagim izrazom na ružnom licu.
Gariona su sve vreme morila protivurečna osećanja. Malo ga je zabolelo
kad je shvatio da tetka Pol više nije samo njegova. Dete skriveno negde
duboko u njemu bilo je grdno uvređeno. S druge strane, bilo mu je drago što
se udaje baš za Durnika. Ako ju je iko zasluživao, onda je to on. Oči te
prostodušne dobričine bile su ispunjene bezgraničnom ljubavlju i jednostavno
nije mogao da odlepi pogled s njenog lica dok je sva ozbiljna stajala kraj
njega.
Dok su mladenci razmenjivali zavete, Garion začu tihi šum.
Kraj vrata kapelice, u dugačkom ogrtaču s navučenom kapuljačom i s
neprozirnim velom preko lica, stajala je princeza Se’Nedra. Silno joj je bilo
stalo da se pridržava drevnog tolnedranskog običaja po kome Garion ne sme
da je vidi na dan venčanja. Verovatno se pod ogrtačem i velom osećala kao
da je nevidljiva. Tačno je mogao da zamisli koliko je samo mozgala dok
pronašla rešenje tog problema. Ništa je ne bi sprečilo da prisustvuje
Polgarinom venčanju, ali nije htela da prekrši ni jedno jedino pravilo. Samo
se nasmešio i nastavio da prati obred.
Izraz Beldinovog lica naveo ga je da se ponovo osvrne i zagleda ka dnu
kapelice. Stari čarobnjak kao da se prvo iznenadio, a onda smirio. Garion
isprva nikoga nije video, ali onda mu za oko zapade nekakav pokret među
krovnim gredama. Jedna avetinjski bela snežna sova došla je da prisustvuje
venčanju.
Kada je sve bilo gotovo i kada je Durnik s mnogo poštovanja i prilično
nespretno poljubio nevestu, bela ptica raširi krila i u potpunoj tišini oblete
kapelom. Kratko se zadržala nad srećnim mladencima kao da im time daje
blagoslov, a onda u dva zamaha krilima dolete iznad Belgarata. Stari
čarobnjak na to samo obori pogled.
„Slobodno je pogledaj, oče“, reče mu tetka Pol. „Neće otići dok je ne
pozdraviš.“
Belgarat uzdahnu i pogleda pravo u svetlucavu pticu koja je lebdela nad
njim. „Još mi nedostaješ“, reče joj. „I posle toliko vremena.“ Sova ga pogleda
zlatnožutim očima, a onda zatreperi i nestade.
„Pa to je prosto neverovatno“, ote se kraljici Lajli.
„Neverovatan smo ti mi soj, Lajla“, reče joj tetka Pol, „a imamo i zdravo
čudne prijatelje i rodake.“ Onda se nasmešila i privila se uz Durnika. „Osim
toga“, reče, a u oku joj blesnu iskra, „na šta bi to ličilo da se devojka uda bez
majčinog blagoslova?“
Posle venčanja su se hodnicima Citadele zajedno vratili u središnji deo
tvrđave i stigli do ulaza u odaje tetke Pol. Garion je hteo da posle čestitanja
pođe za Svilenim i Barakom, ali Belgarat mu položi ruku na rame pa reče:
„Sačekaj malo.“ „Ostavimo ih malo same, deda“, na to će Garion.
„Samo nekoliko minuta“, umiri ga starac ne prestajući da se smejulji.
„Voleo bih da vidiš nešto.“ Tetka Pol upitno podiže obrvu kad Garion i
Belgarat uđoše za njima. „Da to nije neki drevni nakaradni običaj, oče?“,
reče.
„Ne, Pol“, nedužno će on. „Garion i ja smo samo hteli da ti nazdravimo.“
„Šta li sad smeraš, Stari Vuče?“, upita ona znatiželjno ga pogledavši.
„Zar ja uvek nešto smeram?“
„Dovoljno često, oče“, odgovori ona, ali ipak donese četiri kristalna
pehara i vrč starog tolnedranskog vina.
„Nas četvoro smo jednom davno otpočeli sve ovo“, reče Belgarat.
„Možda bi trebalo da se, pre nego što se rastanemo, podsetimo da smo prešli
dug put i da smo svasta proživeli. Rekao bih da smo se svi promenili na ovaj
ili onaj način.“ „Ti se i nisi baš toliko promenio, oče“, jetko će ona. „Pređi na
stvar.“
Belgaratove su se oči sad prosto caklile od zadovoljstva. „Durnik ima
nešto za tebe“, reče.
Ovaj proguta knedlu. „Sada?“,bojažljivo upita starog čarobnjaka.
Belgarat klimnu glavom.
„Znam koliko voliš lepe stvari - kao što je ona ptica tamo“, reče Durnik i
pokaza ka kristalnoj ptičici koju joj Garion poklonio.
„Hteo sam da ti i ja poklonim nešto slično, ali ne razumem se u obradu
stakla, a ni u dragulje. Ja sam kovač i znam jedino s čelikom .“ Počeo je da
odmotava nešto zavijeno u tkaninu. Ispostavilo se da je to umetnički
napravljena čelična ruža, koja tek što je počela da se rascvetava. Bila je
savršena do najsitnijeg detalja i prosto je isijavala nekom unutrašnjom
lepotom.
„O, Durniče“, izusti tetka Pol iskreno zadivljena. „Prelepa je.“ On joj,
međutim , ne dade ružu. „Jeste, ali nema boju“, primeti on nezadovoljno, „a i
ne miriše.“ Onda nervozno pogleda Belgarata.
 „Hajde“, reče mu starac, „onako kako sam ti pokazao.“
Durnik se ponovo okrete ka tetki Pol. „Ja nemam šta da ti pružim, draga
Pol“, reče skromno, „osim čistog srca i... ovog.“ Podigao je ružu, a lice mu
poprimi izraz duboke usredsređenosti.
Garion je jasno čuo taj zvuk, dobro poznat, sličan šapatu ogromnog talasa
a opet ispunjen neobičnom treperavom jekom. Blistava ruža u Durnikovoj
ruci kao da zatreperi, pa poče da se menja. Spoljne latice postadoše bele kao
sneg, a one unutrašnje, koje su se tek otvarale, bile su pune tamnocrvene
boje. Kada je završio, Durnik pruži oživeli cvet tetki Pol. Čak se videla i
rosa na laticama.
Njoj se ote iznenađeni uzdah dok je gledala ružu. Nikada na svetu nije
bilo lepšeg cveta. Prihvatila ju je drhtavom rukom, a oči joj se ispuniše
suzama. „Kako je to moguće?“, upita zadivljeno.
„Durnik je sada novi čovek“, reče Belgarat. „Koliko ja znam, niko pre
njega nije umro i ponovo oživeo. To je moralo da ga makar malo promeni. S
druge strane, oduvek sam sumnjao da negde iza tog lica vrednog dobričine
čuči pesnička duša. Možda se promenio samo utoliko što je pustio tog
pesnika da se pokaže.“
Postiđeni Durnik vrhom prsta oprezno dotače ružu. „Ovaj cvet ima jednu
prednost, draga Pol“, reče joj. „Unutrašnjost ruže je još od čelika, tako da ona
nikad neće izbledeti ili svenuti. Doveka će ostati kakva je sad. Tako ćeš čak
i usred zime imati bar jedan svež cvetak.“ „O, Durniče!“, ciknu ona i čvrsto
ga zagrli.
Kovač joj pomalo nespretno uzvrati zagrljaj. „Ako ti se zaista sviđa,
mogu ja još da ti ih napravim“, reče. „Možda čak i čitav ružičnjak. Uopšte
nije teško kad jednom time ovladaš.“ Njene se oči, međutim, iznenada
razrogačiše kao da se nečeg setila. I dalje jednom rukom grleči Durnika,
osvrnula se ka kristalnoj ptici. „Leti“, reče, na šta svetlucava ptičica raširi
krila i doleprša joj na pruženu ruku. Znatiželjno je pogledala ružu, pa uronila
kljun u kap rose, a onda zabacila glavu i ushićeno zapevala. Tetka Pol malo
jače ispruži ruku i kristalna ptičica se vrati na svoju granu. Odjek njene
pesme još je lebdeo u tišini sobe.
„Mislim da je vreme da se Garion i ja povučemo“, reče Belgarat, a
pogled mu postade raznežen i nedokučiv.
Tetka Pol se zamisli sumnjičavo ga merkajući, a onda se besno izbulji u
njega. „Samo trenutak, Stari Vuče“, reče ledenim glasom. „Ti si ovo znao sve
vreme, zar ne?“
„Šta to, Pol?“, nedužno će on.
„Da Durnik... Da ja...“ Bilo je to prvi put da ona ostane bez reči. „Znao
si!“,viknu.
„Naravno da sam znao. Čim se Durnik probudio, osetio sam neku
promenu u njemu. Čudi me kako i sama nisi to primetila. Doduše, morali
smo Dosta da radimo dok to nije izbilo na površinu.“ „Zašto mi nisi rekao?“
„Nisi me pitala, Pol.“ „Ti. Jedva je uspela da se sabere. „Pustio si me da
mesecima verujem kako više nemam moć, a ona je sve vreme bila tu!
Ništa se nije promenilo a ti nisi našao za shodno da mi to kažeš?“ „Ma
daj, Pol. Kad bi malo manje razmišljala, shvatila bi da se moć ne gubi tek
tako. Kad je imaš - imaš je.“
„Ali naš gospodar je rekao da ...“
Belgarat podiže ruku. „Ako sad malo umukneš, možda ćeš se setiti da te
je samo pitao da li bi bila spremna da se zarad braka odrekneš svoje
nezavisnosti i da ne budeš ništa jača od Durnika.
Kako nije mogao da tebi oduzme moć, očigledno je bio nameran da učini
nešto drugo.“
„Pustio si me da verujem ...“
„Pa ne mogu ti ja narediti u šta da veruješ, Pol“, odgovori on smirenim
tonom.
„Prevario si me!“
„Nisam, Pol“, ispravi je on. „Sama si sebe prevarila.“ A onda joj se nežno
nasmeši. „A sada, pre nego što opleteš po meni, razmisli malo. Sve u svemu,
ništa strašno ti se nije desilo, a i mnogo je lepše što si to ovako saznala, zar
ne?“ Osmeh mu se raširi. „Ako će ti tako biti lakše, smatraj ovo mojim
svadbenim darom“, dodade.
Ona se sva naroguši, očigledno spremna za svađu, ali on joj se samo
vragolasto osmehnu. Štošta je ostalo nedorečeno, ali bilo je očigledno da je iz
ove svađe on izašao kao pobednik. Kad više nije mogla čak ni da glumi
ljutnju, ona se samo bespomoćno nasmeja i nežno ga uhvati za ruku. „Ti si
jedan užasan starac, oče“, reče.
„Znam“, iskreno će on. „Idemo li, Garione?“
Belgarat je počeo da se kikoće čim su izašli u hodnik.
 „Šta je toliko smešno?“, upita Garion.
„Mesecima sam iščekivao ovaj trenutak“, odgovori mu deda, ne
prestajući da se cereka. „Jesi li joj video lice kad je sve shvatila? Sve ovo
vreme se vukla unaokolo s onim izrazom dostojanstvene velikomučenice da
bi na kraju shvatila da je to bilo potpuno nepotrebno. Nadam se da je nešto
naučila iz ovoga.“ „Lepo ti je rekla da si užasan starac“, nasmeja se Garion.
Belgarat se isceri. „Trudim se.“
Stigoše i do kraljevskih odaja, gde je Gariona čekala svečana odeća za
venčanje.
„Deda“, reče on kad je seo i počeo da izuva čizme, „hteo sam nešto da te
pitam. Torak je pre smrti prizivao majku.“
Belgarat samo klimnu glavom i uze vrč.
„Ko je njegova majka?“
„Vaseljena.“
„Ne shvatam.“
Starac se zamišljeno počeša po kratkoj sedoj bradi. „Ako sam dobro
razumeo, svaki bog je začet kao ideja u Ulovom um u i njega smatraju ocem,
ali vaseljena ih je donela na svet. Ni meni to nije baš najjasnije. Bilo kako
bilo, Torak je znao da umire i stoga se obratio vaseljeni, verujući da ga još
jedino ona voli. Naravno, nije bio u pravu. Voleli su ga i Ul i ostali bogovi,
iako su znali koliko je izopačen i zao postao. Čak je i Vaseljena žalila za
njim.“
„Vaseljena?“
„Zar nisi osetio? Bio je to onaj trenutak kada se sve zaustavilo i sva se
svetla pogasila.“
„Mislio sam da mi se učinilo.“
„Nije, Garione. Na tren je sve zastalo i sve se ugasilo - ama baš sve i
ama baš svuda. Tako je vaseljena oplakala mrtvog sina.“
Garion razmisli o tome što je čuo. „Ipak je morao da umre, zar ne?“
Belgarat klimnu glavom. „Samo tako se sve moglo vratiti na pravi put.
Torak je morao da umre kako bi sve moglo nastaviti svojim tokom. U
suprotnom bi zavladao haos.“ „Deda“, iznenada reče Garion setivši se
nečega, „ko je Erand?“ „Ne znam“, odgovori starac. „Možda je samo
neobičan dečačić.
A možda je i nešto drugo. Bolje bi ti bilo da počneš da se oblačiš.“
„Trudio sam se da ne razmišljam o tome.“
„Ma hajde, molim te. Pa ovo ti je najsrećniji dan u životu.“
„Stvarno?“
„Možda će ti biti lakše ako budeš to ponavljao u sebi.“
Svi su se složili da bi obred sjedinjenja Se’Nedre i Gariona u bračnu
zajednicu trebalo da obavi Gorim. Krhki starčić je u etapama doputovao iz
Prolgua - prvo u nosiljci kroz sendarijske pećine, pa Fulrahovom kraljevskom
kočijom do Sendara, da bi se tu ukrcao na brod za Rivu. Otkriće da je ulški
bog zapravo otac svih bogova pogodilo je crkvene krugove kao grom. Čitave
biblioteke prepune beskrajnih filozofskih rasprava u jednom su jedinom
trenutku postale postale potpuno besmislene, a svi sveštenici na svetu još su
pokušavali da se oporave od zaprepašćenja. Grodeg, Belarov prvosveštenik,
onesvestio se kad je čuo ovu novost. Ionako već doživotno obogaljen
povredom koju je zadobio tokom bitke kod Tul Mardua,veoma je loše
podneo taj udarac. Kada se konačno probudio iz nesvesti, njegova je posluga
shvatila da je potpuno podetinjio, tako da je sada dane provodio među
igračkama i šarenim krpicama.
Kraljevsko venčanje obavljeno je u prestonoj dvorani. Svi su bili tu:
Rodar u grimiznoj odori, Aneg u plavoj, Fulrah u smeđoj a Čo-Hag u crnoj.
Brand je, lica još ozbiljnijeg posle sinovljeve smrti, bio u ruvanskoj sivoj
nošnji. Bilo je tu i drugih kraljevskih zvanica.
Ran Borun XXIII, u dugačkoj zlatnoj tunici, neobično se živahno šegačio s
ćelavim Sadijem. Njih dvojica su se začuđujuće dobro slagala. I jednom i
drugom je odgovaralo novonastalo stanje na zapadu i novi savez je očigledno
bio na pomolu. Među kraljevima je bio i Korodulin u svojoj ljubičastoj
odeći, ali nije mnogo govorio.
Onaj udarac u glavu oštetio mu je sluh pa je mladom arendijskom kralju
očigledno bilo neugodno u većem društvu.
U središtu grupe vladara stajao je Drosta lek Tun iz Gar og Nadraka, u
odrpanom žutom prsluku. Nervozni i omršaveli nadrački kralj govorio je u
kratkim, žustrim naletima i kreštavo se smejao.
Tog je poslepodneva sklopio mnoge dogovore, od kojih je neke čak
namerava i da poštuje.
Belgarion Rivanski, naravno, nije učestvovao u njihovim razgovorima, niti
je to želeo. Misli su mu bile odlutale na potpunu drugu stranu. Sav u plavom,
uznemireno je šetkao po sporednom sobičku u kome je s Leldorinom čekao
zvuk fanfara - znak da može da uđe u prestonu dvoranu. „Voleo bih da je sve
već gotovo“, ponovio je šesti put.
„Strpi se, Garione“, šesti put mu reče Leldorin.
„Šta toliko čekaju?“
„Verovatno da im neko kaže da je njeno visočanstvo spremno.
Ona je u ovom trenutku mnogo važnija od tebe. Tako ti je to
s venčanjima.“
„Blago tebi. Ti i Arijana ste lepo pobegli i venčali se bez ove gungule.“
Leldorin se tužno nasmeja. „Ni ja nisam to izbegao, Garione“, reče, „već
samo malo odložio. Sve ove pripreme potpuno su pomamile Arijanu i zapela
je da napravimo propisno venčanje čim se vratimo u Arendiju.“ „Šta to ima u
venčanju što ženama toliko pomuti razum?“ „Ko zna?“, reče Leldorin
slegnuvši ramenima. „Ćud je ženska...
Ali i sam ćeš to uskoro da otkriješ.“
Garion ga samo kiselo pogleda i namesti krunu. „Voleo bih da je sve već
gotovo“, reče još jednom.
Uskoro se prestonom dvoranom Citadele razleže zvuk fanfara i vrata se
otvoriše. Garion još jednom drhtavim rukama popravi krunu i pođe na susret
sa sudbinom. Iako je poznavao većinu prisutnih, sva su mu lica izgledala
mutno dok je s Leldorinom stupao između upaljenih podnih ognjišta, polako
napredujući ka prestolu. Veliki mač je ponovo visio na svom mestu a sa
njegove je jabuke blistala Aldurova kugla.
Čitava se dvorana šarenela od stegova, barjaka i obilja poljskog cveća.
Čak su i same zvanice u svili, kadifi i brokatu svih mogućih boja podsećale
na šareni vrt dok su se propinjale da bolje vide mladoženju.
Pred prestolom ga je čekao Gorim u beloj odori i blagonaklono mu se
smešio. „Zdravo bio, Belgarione“, reče tiho kad se Garion popeo do njega.
„Presveti Gorime“, uzvrati on pozdrav i nervozno se nakloni.
„Opusti se, sine moj“, reče starac kad vide koliko se Garionu tresu ruke.
„Trudim se, presveti.“
Fanfare se ponovo oglasiše i otvoriše se vrata na drugom kraju dvorane.
Carska princeza Se’Nedra, u mlečnobeloj venčanici opšivenoj biserima, ušla
je u pratnji svoje rođake Ksere. Izgledala je prelepo. Plamenocrvenu je kosu
bila svu prebacila preko jednog ramena, a na glavu je stavila onaj svoj
omiljeni šareni zlatni venčić. Na ozbiljnom joj se licu videlo tek malo
rumenila. Oči je bila smerno oborila, ali je jednom ipak na tren podigla
pogled ka Garionu i on vide iskrice ispod gustih trepavica. Tada je postao
potpuno svestan da je sva ta njena smernost najobičnija gluma. Stajala je na
vratima dovoljno dugo da svi imaju vremena da joj se siti nadive, a onda je
uz pratnju nežnog zvuka harfe pošla ka svom premrlom mladoženji. Nije
mogao a da još njenom ne pomisli kako je sve ipak moglo da prođe i bez
dveju Barakovih kćerčica koje su išle ispred neveste i zasipale joj put
cvećem.
Kada je stigla do prestola, Se’Nedra nežno poljubi starog Gorima u obraz
i stade kraj Gariona. Oko nje se širio nekakav cvetni miomiris od koga mu
zaklecaše kolena.
Gorim pogleda prisutne, pa im se obrati. „Okupili smo se danas“, reče,
„da prisustvujemo konačnom ostvarenju Proročanstva koje nas je žive i
zdrave provelo kroz najstrašnije opasnosti i dovelo do ovog radosnog
trenutka. Rivanski kralj se vratio. Izašao je na megdan našem iskonskom
neprijatelju i pobedio ga. Njegova nagrada sad stoji rame uz rame s njim.“
Nagrada? Nije dotle posmatrao Se’Nedru u tom svetlu. Razmišljao je još
malo o tome tokom Gorimovog govora, ali ničega se pametnog nije dosetio.
Uto oseti oštar ubod u rebra.
„Priberi se“, šapnu mu Se’Nedra.
Uskoro su stigli i do pitanja i odgovora. Garionov je glas bio pomalo
promukao, ali to se i moglo očekivati. Za razliku od njega, Se’Nedra je
odgovarala jasno i glasno. Zar ne bi mogla makar da se pretvara da je
uzrujana? Samo malo?
Razmenili su prstenje koje im je Erand prineo na somotskom jastučetu.
Dečačić je krajnje ozbiljno shvatio svoj zadatak, ali čak se i on smejuljio. E,
to je već pogodilo Gariona. Zar baš svi moraju da mu se smeju iza leđa?
Obred se završio Gorimovim blagoslovom od kojeg Garion nije čuo ni
reč. Aldurova Kugla je sve vreme nepodnošljivo samozadovoljno sijala i
ispunjavala mu uši pobedničkom pesmom, kao da se i ona na svoj osobeni
način pridružuje čestitkama.
Se’Nedra se okrete ka njemu. „Dakle?“, prošaputa.
„Šta?“, odvrati on.
„Zar nećeš da me poljubiš?“
 „Zar ovde? Pred svima?“
„Takav je običaj.“
„Glupog li običaja.“
„Samo ti mene poljubi, Garione“, reče ona i ohrabrujuće mu se nasmeši,
„a posle ćemo da razgovaramo o tome.“
Pokušao je da to učini dostojanstveno i zvanično - u skladu s duhom
čitavog događaja, ali Se’Nedri tako nešto ne beše ni nakraj pameti. Toliko se
predano bacila na posao da se Garion gotovo prepao. Obmotala mu je ruke
oko vrata i prilepila usne uz njegove.
Već se zapitao koliko je daleko sprem na da ide. Kolena su počela da mu
klecaju.
Spaslo ga je oduševljeno klicanje koje se prolomilo dvoranom.
Nevolja je s ljubljenjem na javnim mestima u tome što čovek nikad nije
siguran koliko ono treba da traje. Ako je prekratko, neko bi mogao da se
nađe uvređen; ako je pak predugo, svi će početi da se smeju. Ne prestajući
da se bleskasto smeška, Belgarion Rivanski se okrete ka svojim gostima.
Odmah posle venčanja otpočeo je svadbeni bal s gozbom. Zvanice su,
veselo ćeretajući, dugačkim hodnikom prešle u bogato ukrašenu i osvetljenu
dvoranu. Orkestar je bio sačinjen od rivanskih muzičara pod vođstvom
smušenog arendijskog dirigenta, koji se zdušno trudio da ih spreči da njegove
kompozicije izvode kako oni hoće.
Usledilo je ono čega se Garion najviše plašio. Bal je morao da otvori
kraljevski par. Od njega se očekivalo da odvede Se’Nedru na sredinu
dvorane i pred svima s njom odigra prvi ples. Još nisu bili ni stigli donde kad
je s užasom shvatio da se više ne seća ničega što ga je Leldorin učio.
Tog je proleća na južnim dvorovimabio naročito omiljen jedan vrlo
graciozan ali i složen ples. Igrači su morali da se okrenu na istu stranu - ali
tako da muškarac ne bude tačno iza žene, već da se malo pomeri u stranu - a
onda da ispruže ruke i prepletu prste.
Sve mu to nije bilo teško. Mnogo su ga više brinuli svi oni brzi, stini
koraci u skladu s muzikom.
Na kraju je ipaksve proteklo kako treba. Međutim, miris Se’Nedrine kose
nastavio je da ga opija i u jednom je trenutku video koliko mu se tresu ruke.
Na kraju plesa gosti im oduševljeno zapljeskaše, a orkestar odmah poče da
svira novu melodiju i uskoro se sve pretvorilo u razigrani vrtlog boja.
 „Valjda smo bili dobri“, promrmlja Garion.
„Bili samo baš kako treba“, smiri ga Se’Nedra.
Nastavili su da plešu.
„Garione“, uskoro će ona.
„Da?“
„Da li me stvarno voliš?“
„Naravno da te volim. Kako možeš da me pitaš nešto toliko glupo?“
„Glupo?“
„Izvini“, brže-bolje će on. „Loše sam se izrazio.“
„Garione“, ponovo će ona posle nekoliko koraka.
„Da?“
„Znaš, volim i ja tebe.“
„Naravno da znam .“
„Naravno? Da ne uzimaš ti to pomalo zdravo za gotovo?“
„Moramo li sad da se svađamo?“, ojađeno će on.
„Mi se ne svadamo, Garione“, nadm eno odgovori ona. „Razgovaramo.“
„Aha“, uzdahnu on. „Onda je sve u redu.“
Svako je želeo da pleše s mladencima. Se’Nedra je prelazila od kralja do
kralja kao kakva posebna nagrada, dok je Garion isto to uljudno radio s
plemkinjama i kraljicama. Sićušna plavokosa Porena od Dreznije dala mu je
odličan savet, baš kao i prelepa Izlena od Čereka. Debeljuškasta kraljica
Lajla bila je majčinski blagonaklona, mada i pomalo šaljiva. Silar mu je vrlo
ozbiljno čestitala, a Majserana mu nagovestila da bi mnogo bolje igrao kad ne
bi bio toliko krut.
Ipak mu je najbolji savet dala Barakova žena, Merel, za tu priliku
odevena u haljinu od zelenog brokata. „Svađaćete se, i to je potpuno
prirodno“, rekla mu je dok su plesali, „ali nikada nemojte zaspati dok se ne
pomirite. Dugo mi je trebalo da to naučim.“ Na kraju je zaigrao i s rođakom
Adarom.
„Jesi li srećna?“, upitao ju je.
„Ne možeš ni da zamisliš koliko“, odgovorila mu je i nasmešila se.
„To znači da se ipak sve dobro završilo, zar ne?“
„Baš tako. Kao da je bilo zapisano. Odjednom je sve leglo na svoje
mesto.“
„Možda i jeste bilo zapisano“, na to će on. „Ponekad mi se čini da
zapravo vrlo malo upravljamo svojim životima. Siguran sam da ja svojim ne
upravljam.“
Ona se nasmeši. „Duboke su to misli za jednog mladoženju.“ A onda se
iznenada uozbilji. „Ne puštaj Se’Nedru da se igra tobom “, posavetovala ga
je. „I ne daj joj da uvek bude po njenom .“
„Čula si šta se dešavalo?“
Ona klimnu glavom. „Neka te to ne brine previše. Samo te iskušava.“
„Hoćeš da kažeš da i dalje treba nešto da dokazujem?“
„Sa Se’Nedrom ćeš to verovatno morati svakodnevno da radiš.
Dobro poznajem tvoju princezicu, Garione. Jedini dokaz koji je njoj
zapravo potreban jeste dokaz da je voliš. Stoga se ne usteži da joj to kažeš.
Verujem da ćeš se iznenaditi koliko će biti spremnija na dogovor ako joj to
budeš dovoljno često ponavljao.“
„Ali ona to već zna.“
„Svejedno moraš to da joj kažeš.“
„Šta misliš, koliko često treba to da ponavljam?“
„Pa, otrpilike svakog sata.“
Prosto nije znao šali li se ona s njim ili ne.
„Primetila sam da su Sendari prilično uzdržani“, reče ona. „To ti kod
Se’Nedre neće proći. Zaboravi sve što su te učili i otvoreno joj reci šta
osećaš. Veruj mi da će ti se isplatiti.“
„Pokušaću“, reče on.
Nasmejala se i nežno ga poljubila u obraz. „Jadni moj Garione“, reče.
„Zašto sam jadan?“
„Štošta još treba da naučiš.“
Ples se nastavio.
Potpuno iznureni i gladni kao vukovi, Garion i njegova neveŠta proguraše
se do bogate trpeze i sedoše da nešto pojedu. Hrana je bila izvrsna. Dva dana
uoči venčanja, tetka Pol je dostojanstveno ušetala u kraljevsku kuhinju i
preuzela komandu. Na kraju je sve ispalo savršeno. S pretrpanog stola širili
su se slasni miomirisi.
Kralj Rodar prosto nije mogao da prestane da štrpka đakonije.
Garion je posmatrao razigrane parove kako prolaze i osećao olakšanje što
se izvukao iz tog zaošijanog vrtloga. Kroz gužvu su promicali i njegovi
prijatelji. Barak je, onako veliki a opet neobično nežan, plesao sa svojom
ženom Merel. Lepo su pristajali jedno drugom. Prođoše i Leldorin i Arijana,
potpuno izgubljeni jedno u drugom. Relg i Taiba su sedeli po strani i držali se
za ruke. Njegov je izraz lica i dalje bio blago zbunjen, ali ne i nezadovoljan.
Hetar i Adara su u sredini dvorane plesali s urođenom okretnošću ljudi
koji čitav život provode u sedlu. Njegovo je orlovsko lice sad izgledalo
nekako drugačije, a ona je blistala od sreće. Garion zaključi da je pravi čas
da posluša Adarin savet. Povio se ka Se’Nedrinom ružičastom uvcetu i tiho
se nakašljao. „Volim te“, prošaputao je. Prvi put mu nije bilo lako da to
prevali preko usana, pa je rešio da pokuša još jednom, ne bi li se malo
navikao. „Volim te“, ponovio je. Sad je već bilo mnogo lakše.
Princezu kao da je udario grom. Prvo je pocrvenela kao bulka, a onda
oduševljeno razrogačila oči. Kao da joj se čitavo srce popelo u zenice.
Nesposobna da progovori, samo je podigla ruku i nežno ga pogladila po
obrazu. On joj uzvrati pogled, potpuno zatečen učinkom koji su na nju imale
te dve reči. Adara je ipak bila u pravu. Zahvaljujući njenom savetu osećao se
sigurnije nego mesecima unazad.
Čitava se dvorana šarenela od razigranih zvanica. Međutim, nisu svi
učestvovali u sveopštem veselju. Mandoralen je plesao s baronicom od Vo
Ebora, a lica su im jasno oslikavala tragediju što im je obeležila živote.
Nedaleko od njih je Svileni igrao s kraljicom Porenom. Na čovečuljkovom
licu ponovo je bio onaj ogorčeni, samoprezirni izraz koji je Garion prvi put
video na dvoru kralja Anega u Val Alornu.
Uzdahnuo je.
„Zar te već obuzela seta, mužu moj?“, upita ga Se’nedra i vragolasto
namignu. Ponovo mu se, iako su sedeli, uvukla u zagrljaj i prosto ogrnula
njegovom rukom. Mirisala je prelepo. Tek tad je primetio koliko joj je koža
nežna i topla.
„Samo sam setio nečeg“, odgovorio je na njeno pitanje.
„Dobro. Bolje je da sad istreseš sve to iz sebe. Ne bih volela da mi
kasnije budeš tužan.“ On pocrvene do ušiju, a ona se bezobrazno nasmeja.
„Rekla bih da do tog ’kasnije’ nije još mnogo ostalo“, reče ona. „Treba da
odigraš jedan ples s gospom Polgarom, a ja s tvojim dedom. Posle toga
možemo da se povučemo. Bio je ovo dug dan.“
„Da, baš sam umoran“, složi se on.
„Dan jeste bio dug, ali još nije gotov, Belgarione Rivanski, značajno će
ona na to.
Još pomalo zbunjen ovom opaskom, otišao je do tetke Pol i Durnika, koji
su sedeli i posmatrali ples. „Hoćeš li da igraš sa m nom, tetka Polgara?“,
upitao je i učtivo se naklonio.
Ona ga pogleda pomalo zbunjeno. „Dakle, konačno si se pomirio s tim “,
reče.
„S čim?“
„S tim ko sam ja zapravo.“
„Pa znam ko si.“
„Ali nikada me ranije nisi oslovio punim imenom , Garione“, reče ona, pa
ustade i rukom mu zagladi kosu. „Rekla bih da je to značajan pomak napred.“
Zaplesali su, obasjani svetlošču sveča, uz milozvučne tonove lutnji i
flauta. Polgarini su pokreti bili mnogo odmereniji i sporiji od onog
Leldorinovog preplitanja nogama. A onda je shvatio da ga je vratila u duboku
prošlost i dostojanstvene korake koje je nekada davno naučila tokom
boravka kod vacitskih Arenda. Kretali su se kroz svetinu sporo, prefinjeno i
pomalo setno, baš kao u plesu od pre dvadeset i pet vekova - plesu čije je
korake sad pamtila jedino Polgara.
Se’Nedra je bila potpuno crvena u licu kad ju je Belgarat predao Garionu
da odigraju poslednji ples. Starac se vragolasto smejuljio kad se naklonio
svojoj kćeri i zaigrao s njom. Ostali su blizu jedni drugima, tako da je Garion
jasno čuo kad je tetka Pol upitala: „Jesmo li sve dobro uradili, oče?“
Belgaratov osmeh postade potpuno iskren. „O, da, Polgara“, reče. „Štaviše,
mislim da smo bili odlični.“ „Znači, vredelo je truda?“ „Da, Pol, i te kako je
vredelo.“
Potom se izgubiše među igračima.
„Šta ti je rekao?“, šapatom je upitao Se’Nedru.
Ona na to ponovo pocrvene. „Nije važno. Možda ću ti reći kasnije.“
Opet ta reč.
Ples je završen i zavladala je tišina puna iščekivanja. Se’Nedra priđe ocu
i poljubi ga u obraz, a onda se vrati do Gariona. „Dakle?“, reče mu.
„Šta?“
Nasmejala se. „Nepopravljiv si“, reče, pa ga uhvati za ruku i
odlučno ga izvede iz dvorane.
U vrlo sitan sat - možda je čak bilo i dva po ponoći - Belgarata obuze
neki nemir, pa uze vrč piva i uputi se u šetnju pustim hodnicima Citadele. Sit
se isterevenčio i osećao se malo podnapito, mada ni izbliza koliko većina
zvanica, koje su već uveliko bile obeznanjene od pića.
Zastao je da pogleda stražara koji je hrkao sedeći u bari prolivenog piva,
a potom nastavio dalje, pevušeći neku samo njemu znanu melodiju i s
vremena na vreme veselo poigravajući. Hteo je da se vrati po još piva.
Dok je prolazio kraj prestone dvorane, vide da su vrata odškrinuta i da
unutra nešto svetli. Znatiželjno je provirio unutra da vidi ko bi to mogao biti.
Dvorana beše pusta, a svetlost je poticala od Kugle na jabuci mača rivanskih
kraljeva.
„A, ti si to“, obrati se čarobnjak kamenu, pa pomalo teturavo ode do
podnožja prestola. „Pa, stara moja“, reče i zaškolji ka Kugli, „izgleda da smo
ostali sami.“
Kugla zatreperi u znak pozdrava.
Belgarat sede na ivicu postolja trona i otpi veliki gutljaj piva.
„Dug smo put prešli, zar ne?“, razgovorljivo se obrati Kugli.
Kamen nije obraćao pažnju na njega.
„Voleo bih da nisi uvek toliko ozbiljna. Ponekad si baš dosadna.“ Starac
otpi još jedan gutljaj.
Proveli su još neko vreme u tišini, a onda Belgarat izu čizmu pa stade da
zadovoljno migolji prstima.
„Zar baš ništa ne shvataš, stara moja?“, upita on Kuglu. „Ipak ti je srce
kameno. Znaš za odanost, mržnju i nepokolebljivu odlučnost, ali rekao bih da
slabo razumeš čovečnija osećanja, kao što su saosećanje, prijateljstvo i
ljubav. Ljubav pre svega. Prava je šteta što su ti toliko strana, jer upravo su
ta osećanja odlučila konačni ishod svega ovoga. Od samog su početka bila
neraskidivo utkana, ali tebe to ionako ne zanima, zar ne?“
Kugla ga i dalje nije primećivala, pošto joj je pažnja očigledno bila
usmerena nekuda drugde.
„Ama, šta to toliko pažljivo slušaš?“, radoznalo će starac.
Kugla je dotle postojano isijavala jasnu, svetloplavu svetlost ali sad prvo
zatreperi, a onda kroz plavetnilo poče da se provlači bledoružičasta nijansa,
koja se postepeno pojačavala, sve dok se čitava kugla nije doslovno
zarumenela.
Belgarad se osvrnu u pravcu kraljevske ložnice. „A, to li je“, reče, pa se
zakikota.
Kugla pocrvene.
Belgarat prasnu u smeh, pa obu čizmu i nesigurno ustade.
„Možda sam te potcenio“, reče kamenu. Iskapio je i poslednju kap iz
vrča. „Zaista bih voleo da ostanem i malo ćaskam s tobom“, reče, „ali
ponestalo mi je piva. Siguran sam da mi nećeš zameriti.“
Kada je stigao do velikih vrata, zastao je da još jednom s osmehom
pogleda zajapurenu Kuglu. Onda se ponovo zakikota, pa izađe i tiho zatvori
vrata za sobom.

Ovako se završava Belgarijada,

započeta Pionom proročanstva.
Ruka smrtnika ovde spušta pero,
a istorija nastavlja da ispisuje stranice sudbine,
koje ćemo možda jednom imati priliku da pročitamo.