Dejvid Edings

KRALJ MURGA

Druga knjiga Malorijade

Prevela Suzana Stevanović

Naslov originala
David Eddings
KING OF THE MURGOS
Denu, iz razloga koje će on shvatiti, i našoj dragoj Džejni, samo zbog toga što je
takva kakva jeste.
Želeo bih da naglasim koliko dugujem supruzi Li Edings za podršku, doprinos
i svesrdnu saradnju za vreme razvijanja ove priče. Bez njene pomoći ništa se
od ovoga ne bi ostvarilo.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim svom uredniku Lesteru del
Reju za strpljenje i popustljivost, kao i za silne doprinose, tolike da se ne
mogu izbrojati.
 Prolog

O tome kako oteše Belgarionovog sina i kako on saznade daje otmičar baš
onaj Zandramas na kojeg ga moćna Aldurova kugla upozori.
iz Žitija Belgariona Silnog (Uvod, IV tom)

Priča kaže da u najranijim danima bogovi sačiniše svet i ispuniše ga

svakojakim zverima i pticama i biljkama. Oni i ljude sačiniše, a svaki bog
odabra rasu ljudi da je predvodi i nad njom vlada. Ipak, bog Aldur nijednu ne
izabra, već odluči da živi usamljen u svojoj kuli i pomno proučava sazdanje
koje načiniše.
Ali onda dođe vreme kada jedno gladno dete stiže u Aldurovu kulu, a Aldur
ga uze i nauči ga Volji i Reči, kojima se sva moć može dozvati, i to na način
koji ljudi čarobnjaštvom nazivaju. A kada se dete pokaza kao valjano, Aldur ga
nazva Belgarat i načini ga svojim učenikom. Kako je vreme proticalo, dođoše
i ostali i postadoše učenici Alldurovi. Međ njima beše i nakazno dete koje
Aldur prozva Beldin.
A onda dođe dan kad uze Aldur jedan kamen, pa ga oblikova i Kuglom
prozva, jer taj kamen čak sa zvezda bejaše pao i silnu je moć sadržao. Bejaše
to jezgro jednog od dva proročanstva - dva proročanstva koja se od početka
vremena za prevlašću sukobljavahu.
Ali bog Torak požele kamen, te ga ukrade, jer mu Mračno proročanstvo
dušu već bejaše preuzelo. A onda se ljudi Alorije, znani kao Alorni, susretoše s
Belgaratom, koji Čereka Plećatog i tri sina njegova daleko na Istok povede,
onde gde Torak bejaše izgradio Ktol Mišrak, Grad noći večne. Oni se
prikradoše da Kuglu ukradu i s njom se vratiše.
Po savetu bogova, Belgarat podeli Aloriju na kraljevstva: Čerek, Drezniju,
Algariju i Rivu, a imena im nadenu po onima koji ga na putešestviju bejahu
pratili. A Rivi Gvozdenoj Ruci, što bejaše predodređen da Ostrvom vetrova
vlada, poveri čuvanje Kugle, koju Riva na balčak ogromnog mača smesti, te ga
okači iza prestola na zid Dvorane rivanskoga kralja.
Tada se Belgarat uputi u svoj dom, ali tamo zateče strahotu. Voljena mu
žena Poledra na porođaju svet živih napusti, ali mu dve kćeri bliznakinje
podari. On zatim posla ljupkiju kćer Beldaran da bude žena Rivi Gvozdenoj
Ruci i da s njim lozu rivanskih kraljeva osnuje. Druga kćer Polgara s njim
ostade, jer u tamnoj kosi imaše beli pramen, koji beleg čarobnica bejaše.
Hiljadama se godina sve povoljno odvijaše na Zapadu jer beše čuvan
snagom Kuglinom. A onda svanu užasan dan, kad kralja Gorega od Rive, i
sinove njegove, i sinove njegovih sinova groznom prevarom ubiše. Jedno
dete ipak uteče, a zatim ga Belgarat i Polgara prikrivahu. Brand, čuvar
rivanski, skrhano preuze vlast na Ostrvu umesto ubijenog vladara, a njegovi
sinovi nastaviše da čuvaju Aldurovu kuglu, i svi behu znani po imenu Brand.
A onda dođe vreme kada Zedar Otpadnik pronađe jedno dete koje toliku
nevinost posedovaše da mogaše Kuglu da dodirne a da u ognju ne nestane. I
tako Zedar Kuglu ukrade i uteče ka mestu na kojem njegov strašni gospodar
Torak skriven ležaše.
Kad Belgarat ču ovo, uputi se ka mirnoj sendarskoj farmi gde Polgara
odgajaše dečaka po imenu Garion, a koji bejaše poslednji naslednikloze
rivanske. Povedoše dečaka s njima u potragu za Kuglom. Nakon silnih
opasnih pustolovina pronađoše dete i nazvahu ga Erand. A onda se s
Erandom, nazvanim Nosilac Kugle, vratiše da je na mač smeste.
I tada Garion, pod imenom Belgarion, koje dobi jer pokaza da dar
čarobnjaštva poseduje, saznade o Proročanstvu, koje mu otkri da se približilo
vreme kada se on kao Dete Svetlosti mora suočiti sa zlim bogom Torakom, i
da mora ubiti ili biti ubijen. Ophrvan strahom otisnu se na istok ka Gradu
večne noći da se sa sudbom susretne. I desi se da mu ogromni mač s
Aldurovom kuglom pomogne da u bici prevagne i boga ubije.
Zatim Belgariona, naslednika Rive Gvozdene Ruke, krunisaše kao kralja
rivanskog i vrhovnog gospodara Zapada. On za ženu uze tolnedransku
princezu Se’Nedru, a Polgara za muža odanog kovača Durnika, nakon što ga
bogovi iz mrtvih podigoše i dodeliše mu dar čarobnjaštva da ženi jednak
bude. Ona se s Durnikom i Belgaratom uputi u Aldurovu dolinu u Algariji s
namerom da tamo odgajaju čudesnog milog dečaka Eranda.
Protekoše godine dok je Belgarion učio kako da bude muž svojoj mladoj
nevesti. Poče da usavršava čarobnjački dar i vladavinu s prestola. Mir potraja
na Zapadu sve dok se nevolje ne zapodenuše na jugu, kad malorijski car Kal
Zakat objavi rat kralju Murga. A zatim se i Belgarat vrati s puta iz Malorije da
im prenese rđave glasine o kamenu po imenu Sardion. Ipak, šta je to moglo
biti, sem predmet straha, on nije mogao kazati.
A onda jedne noći, kad mladi Erand bejaše u poseti rivanskoj Citadeli,
njega i Belgariona probudi glas Proročanstva tako što im se oglasi u glavi i
usmeri ih u prestonu dvoranu. I tada se desi da plava Kugla na balčaku mača
najednom ljutito sevnu crvenom bojom i progovori rečima: „Pazite se
Zandramasa!“ Ali niko nije znao ko ili šta je Zandramas.
Pošto prođoše godine čekanja Se’Nedra otkri da nosi dete. Ali mahniti
pripadnici Kulta medveda opet su delali, vičući na sav glas da nijedna
Tolnedranka ne sme da bude kraljica i da se mora zameniti nekom
čistokrvnom Alornkom.
Kada kraljičina trudnoća već bejaše poodmakla, ubica je na kupanju
napade i bezmalo udavi. Ubica se tada pope na kulu Citadele i skoči pravo u
smrt. Ali dreznijski pustolovac princ Keldar, koji takođe bejaše poznat i po
imenu Svileni, uoči po ubičinom odelu da je možda pripadnik kulta. Belgarion
bejaše razjaren, ali se ipak ne uputi odmah u boj.
Vreme proteče i kraljica Se’Nedra podari zdravog naslednika rivanskom
prestolu. A koliko silno bejaše veselje u zemljama Alorna, pa i dalje! I
plemstvo se okupi u Rivi da u veselju ovo radosno rođenje proslavi.
Nakon što svi napustiše Rivu i u Citadeli se nanovo uspostavi mir,
Belgarion nastavi s proučavanjima drevnoga Proročanstva, koje ljudi zvahu
Mrinski kodeks. Čudnovata mrlja ga je već poduže uznemiravala, ali napokon
otkri da je može razgonetnuti pod Kuglinim svetlom. Tada sazna da Mračno
proročanstvo i njegove obaveze kao Deteta Svetlosti nisu okončane
Torakovim svrgnućem. Dete Tame sada je Zandramas, kojeg će sresti u
vremenu koje tek treba da nastupi „na mestu koje više ne postoji“.
Teško mu beše u duši dok žurno hitaše da se u Aldurovoj dolini susretne s
dedom Belgaratom. Pa čak i tada, dok sa starcem razgovaraše, glasnik im
prenese novu, groznu vest. Ubice se u okrilju noći probiše u Citadelu, te ubiše
odanog rivanskog čuvara Branda.
Belgarion s Belgaratom i tetkom Polgarom pohita u Rivu, gde se jedan od
ubica slabašno održavaše u životu. Stiže i princ Keldar i otkri da je ubica bez
svesti pripadnik Kulta medveda. Novi dokaz pak otkri da Kult okuplja trupe u
Reonu, u Drezniji, i gradi flotu u Žarviksholmu, na čerečkim obalama.
I tada kralj Belgarion objavi rat Kultu medveda. Sledeći savet ostalih
alornskih vladara, usmeri se najpre na brodogradilišta u Žarviksholmu s
namerom da ukloni opasnost od neprijateljske flote na Moru vetrova. Napad
mu beše brz i svirep. Žarviksholm sravniše sa zemljom, a dopola izgrađenu
flotu pretvoriše u oganj pre negoli i jedno jedino korito dodirnu vodu.
Ipak, pobeda se pretvori u prah i pepeo kad do njega stiže glas iz Rive. Tek
rođeni sin mu bejaše otet.
Belgarion, Belgarat i Polgara čarobnjaštvom se pretvoriše u ptice i za
jedan dan odleteše u Rivu. Grad Riva već bejaše od kuće do kuće pretražen. Ali
uz Kuglinu pomoć Belgarion uspe da isprati trag otmičara do zapadne obale
ostrva. Tamo pak naiđoše na družinu Čereka, te se okomiše na njih. Jedan
Čerek osta živ, te ga Polgara primora da govori. On izjavi da dete ukradoše po
naredbama Ulfgara, vođe Kulta medveda, čije utočište bejaše u Reonu, u
istočnoj Drezniji. Ipak, pre negoli Polgara mogaše da dozna od njega još neki
podatak, pripadnik kulta jurnu s vrha litice i hitnu se u smrt koja ga čekaše na
stenama.
Onda usmeriše rat ka Reonu. Belgarion otkri da su mu trupe silno
brojčano nadjačane i da ih na putu ka gradu čeka klopka. Taman kada se
suočavaše s porazom, princ Keldar stiže sa snagama nadračkih najamnika, te
izokrenu ishod boja. Ojačani Nadracima, Rivanci započeše opsadu Reona.
Belgarion i Durnik udružiše volju da oslabe zidine grada, sve dok ih
opsadne sprave barona Mandoralena ne srušiše. Rivanci i Nadraci,
predvođeni Belgarionom, nahrliše u grad. U gradu započe ljuti boj, ali
pripadnici Kulta ipak bejahu nadjačani, a većinu ih pobiše. Utom Belgarion i
Durnik zarobiše Ulfgara, vođu Kulta.
Iako Belgarion već bejaše znao da mu sin nije u gradu, ipak se ponada da
će temeljnim propitivanjem od Ulfgara iznuditi odgovor na to kud denuše
dete. Vođa Kulta tvrdoglavo odbijaše da odgovori, a onda Erand, iznenadno,
pravo iz Ulfgarovog uma, izvuče podatke.
Bejaše jasno da je Ulfgar odgovoran za nasrtanje na Se’Nedru, međutim
on nemaše nikakvog udela u otmici deteta. Glavni mu cilj odista bejaše smrt
Belgarionovog sina, poželjno pre rođenja.
Očigledno da ništa ne znade o otmici, što se nikako ne poklapaše s
njegovim pozivom.
Utom im se pridruži čarobnjak Beldin. Smesta razotkri da Ulfgar bejaše
Harakan, sluga poslednjeg Torakovog učenika Urvona. Harakan tada
najednom nesta, a Beldin pohita za njim.
I tada stigoše glasnici iz Rive. Istraga koja se odvijaše nakon
Belgarionovog odlaska otkri da neki pastir u brdima bejaše video siluetu koja
možda u naručju imaše odojče kako se ukrcava na brod njisanske izrade i
otplovljava ka jugu.
Utom se ukaza prikaza Siradis, proročice iz Kela, da im još ponešto kaže.
Ona potvrdi da dete ote Zandramas, koji bejaše ispleo takvu mrežu obmane
ne bi li optužio Harakana da čak i pripadnici Kulta koji bejahu ostavljeni da
na njih naiđu poverovaše u ono što Polgara iznudi od zarobljenika na litici na
Ostrvu vetrova.
Jasno je, ona im kaza, da Dete Tame ote odojče s nekom namerom. A ta
namera bejaše povezana sa Zandramasom. Više od toga ne htede da kaže,
sem što otkri one koji moraju na put s Belgarionom. Potom ostavi svog
nemog vodiča, grdosiju Tota, da s njima krene, te nestade.
Belgarionu nade potonuše u vodu pošto saznade da im otmičar beži
nekoliko meseci i da trag postaje neizmerno nejasan. Ipak, smrknuto povede
saputnike u poteru za Zandramasom, ako treba i do ivice sveta, pa i dalje.
 Deo prvi
ZMIJSKA KRALJICA
 Prvo poglavlje

Obavijen tamom, Garion je mogao da čuje odjek kapljica kako dosadno

padaju u sporim ujednačenim razmacima. Vazduh oko njega bio je leden, a
miris stenja i prašine mešao se s plesnivim zadahom gotovo bezbojnih
biljaka što su rasle u tami i izbegavale svetlost. Zatekao je sebe kako se
napreže da uhvati sve bezbrojne zvukove koji su se prožimali kroz mračne
pećine Ulga vlažni odjek kapljica vode, prašnjavo kotrljanje izmeštenih
kamenčića dok se polako spuštaju niz plitke nagibe i žalobno hučanje
vazduha koje je s površine prodiralo do njih kroz uzane pukotine u stenama.
Belgarat zastade i podiže zadimljenu baklju, koja ispuni prolaz titravim
narandžastim svetlom, a senke oko njih zaigraše. „Sačekajte časak“, reče, a
zatim se uputi niz mračnu prostoriju gegajući se u pohabanim rasparenim
čizmama po hrapavom podu. Ostali iz družine ostadoše da čekaju, a tama
poče sve više da ih obavija.
„Mrzim ovo“, promrmlja Svileni više za sebe. „Jamačno mrzim ovo.“
Čekali su.
Rumeni se treptaj Belgaratove baklje nanovo pojavi daleko na drugoj
strani podzemne prostorije. „U redu je“, uputi im. „Ovuda.“
Garion obgrli Se’Nedru oko majušnih ramena. Za vreme puta iz Reona ka
jugu postala je veoma ćutljiva, pošto je bilo i više nego očigledno da njihov
celi pohod na Kult medveda u istočnoj Drezniji nije postigao ništa više od
toga što je Zandramasu podario skoro neizmernu prednost s otetim
Geranom. Osujećenost koja je Gariona naginjala da udari pesnicom u stenje i
da beznadežno i besno zaurla uticala je na to da Se’Nedra zaroni u duboku
potištenost, tako da se sada obamrla od očaja teturala kroz mračne pećine
bez ikakvog zanimanja ili brige za to kud će je odvesti. Okrenuo se ka Polgari,
lica koje je u potpunosti odavalo sve njegove duboke brige. Uzvratila mu je
pogled ozbiljno ali ipak donekle neuznemireno. Sklonila je prednji deo plavog
ogrtača i nakratko pokrenula prste pokazujući znake tajnog dreznijskog
jezika. „Proveri da li joj je dovoljno toplo“, rekla je. „Sada je veoma osetljiva na
hladnoću...“
Nekoliko očajnih pitanja odjeknuše Garionu u glavi, ali nije bilo moguće
da glasno upita sa Se’Nedrom u zagrljaju.
„Veoma je važno da ostaneš priseban, Garione“, Polgara mu reče prstima.
„Nemoj da dozvoliš da sazna koliko si zabrinut. Pazim na nju, tako da ću znati
šta da radim kad dođe vreme.“ Belgarat opet zastade, tegleći resicu uveta, i
upitno pogleda ka mračnom prolazu pred njima, a zatim i ka mračnom
prolazu nalevo.
 „Nisi se valjda opet izgubio?“, optuži ga Svileni. Sitni Dreznijac lasičjeg
lica skinuo je bisernosivi dublet ukrašen draguljima i zlatnim lančićima, tako
da je sada nosio staru smeđu tuniku, izlizanu od mnogobrojnog nošenja,
krzneni ogrtač s rupama od moljaca, kao i bezobličnu ulubljenu kapu, nanovo
se upustivši u jednu od svojih mnogobrojnih uloga.
„Dakako da se nisam izgubio", uzvrati mu Belgarat. „Samo nisam baš
tačno siguran gde se trenutno nalazimo.“ „Belgarate, to je upravo ono što
izgubiti se znači.“ „Budalaštine. Mislim da bi valjalo da krenemo ovuda.“
Pokaza prstom ka prolazu s leve strane.
„Misliš?“
„Ovaj, Svileni, započe kovač Durniktiho i obazrivo, „stvarno bi bilo
neophodno da se malo stišaš. Čini mi se da tavanica uopšte nije stabilna, a
ponekad je samo glasniji zvuk dovoljan da je sruši.“
Svileni se ukoči uperivši oči zloslutno naviše, a graške znoja mu izbiše na
čelu. „Polgara“, prošapta zastrašeno, „reci mu da prestane.“
„Ostavi ga na miru, Durniče", reče staloženo. „Znaš i sam kako mu je u
pećinama."
„Jednostavno sam mislio da bi to morao da zna, Pol“, objasni kovač.
„Svašta se dešava u pećinama.“
„Polgara!“, zavapi Svileni. „Molim te!“
„Idem da vidim kako ide Erandu i Totu s konjima“, Durnik će. Pogleda
preznojenog čovečuljka. „Barem pokušaj da ne vičeš“, posavetova.
Nakon što su prešli prvo skretanje izvijene odaje, prolaz ih uvede u
ogromnu pećinu s dugačkim nizom kvarca preko tavanice. Na nekom je
mestu, možda čak i kilometrima daleko, ovaj niz dopirao do površine i
odbijao sunčevu svetlost koja se zatim prelamala preko listića kvarca, a
potom prelivala u pećinu kao treptava duga koja je plamtela i gubila se,
ogledavši se u iskričavoj površini plitkog jezerceta nasred pećine. Daleko s
druge strane jezera mali je vodopad beskonačno skakutao s kamena na
kamen i punio pećinu svojom muzikom.
„Se’Nedra, vidi!“, viknu Garion.
„Šta to?“ Podigla je glavu. „O da“, nezainteresovano će, „veoma lepo.“ A
zatim ponovo uteknu u svoj svet tišine.
Garion bespomoćno pogleda tetku Pol.
„Oče“, oglasi se Polgara, „mislim da je baš vreme ručku. Čini mi se da je
ovo povoljno mesto da se malo odmorimo i nešto prezalogajimo."
„Pol, nikada nećemo stići ukoliko stajemo na svaki kilometar ili dva.“
„Zašto se uvak raspravljaš sa mnom, oče? Da ti nije to neko uvrnuto
pravilo?"
On je ošinu pogledom, a zatim se okrenu, mrmljajući nešto sebi u bradu.
Erand i Tot dovedoše konje do obale kristalnog jezerceta da ih napoje. Bili
su čudno neusklađen par. Erand je bio sitan mladić plave valovite kose u
jednostavnom braon seljačkom odelu. Tot ga je nadvisivao kao da je nekakvo
džinovsko drvo koje se izdiže iznad mladice. Iako je zima već dolazila u
kraljevstva Zapada, nemi rmpalija je i dalje nosio samo sandale, kratku tuniku
s kaišem na struku i neizbeljenu vunenu tkaninu prebačenu preko ramena.
Nage ruke i noge bile su mu kao ogromne cepanice, a mišići bi mu pri svakom
pokretu nabrekli i zgrčili se. Smeđa kosa neodređene dužine bila mu je
zalizana i privezana na potiljku kratkom kožnom vrpcom. Slepa Siradis im je
rekla da će im ova tiha grdosija pomoći u potrazi za Zandramasom i
Garionovim otetim sinom, ali dosad se činilo kao da ih Tot jednostavno
nezainteresovano prati, ne dajući nikakvu naznaku da ga uopšte brine kud su
se uputili.
„Da li bi mogla da mi pomogneš, Se’Nedra?“, upita Polgara ljubazno dok je
razvezivala trake s jednog paketa.
Se’Nedra, obamrlog lica, odsutno krenu polako preko glatkog kamenog tla
pećine i ćutke stade pored konja s teretom.
„Treba nam hleb“, kaza Polgara, preturajući po paketu kao da je nesvesna
očigledne devojčine odsutnosti. Izvadila je nekoliko dugačkih tamnosmeđih
vekni seljačkog hleba i poređala ih kao cepanice sitnoj kraljici na ruke. „I sir,
naravno", dodala je podigavši kotur sendarskog sira zaštićenog voskom.
Zatim napući usne. „A možda i malo slanine, šta kažeš?“
„Valjda“, izjavi Se’Nedra bezizražajno.
„Garione", nastavi Polgara, „da li bi mogao da namestiš ovu tkaninu preko
onog pljosnatog kamena?“ Zatim opet pogleda Se’Nedru. „Kako samo mrzim
da jedem na nepokrivenom stolu, a ti?“
„Aha“, odgovori Se’Nedra.
Donesoše na improvizovani sto vekne hleba, sir zaštićen voskom i
slaninu. Polgara pucnu prstima i odmahnu glavom. „Zaboravila sam nož. Da li
bi mogla da ga doneseš?“
Se’Nedra klimnu glavom i uputi se nazad ka konju sa zavežljajima.
„Šta nije u redu s njom, tetka Pol?“, prošapta Garion napeto.
„Pati od neke vrste melanholije, mili.“
„Je 1’ opasno?"
„Jeste ukoliko poodmakne."
„Možeš li da uradiš nešto? Mislim, možeš li joj dati neki lek ili nešto?“
„Radije ne bih, sem ako ne moram, Garione. Ponekad lekovi samo
zavaraju simptome, pa se izrode neki drugi problemi. Uglavnom je najbolje
pustiti da se sve odvija prirodno."
„Tetka Pol, ne mogu da je gledam ovakvu.“
„Moraćeš da izdržiš neko vreme, Garione. Samo se drži kao da nisi
svestan njenog ponašanja. Još nije u potpunosti spremna da izađe iz ovoga.“
Okrenu se, toplo se osmehujući. „O, tu si“, reče i uze nož od Se’Nedre. „Hvala
ti, mila.“
 Svi su se okupili oko Polgarinog privremenog stola kako bi pojeli
jednostavan ručak Dokje jeo, kovač Durnikje zamišljeno posmatrao kristalno
jezerce. „Pitam se ima li ribe“, nagađao je.
„Ne, mili“, kaza Polgara.
„Moguće je, Pol. Ako je jezerce nastalo od površinskih tokova, ribe su
možda povučene dole dok su još bile male i...“
„Ne, Durniče.“
On uzdahnu.
Nakon ručka su se opet našli u beskonačnim izvijenim prostorijama,
nanovo prateći Belgaratovu treptavu baklju. Sati su se nizali dok su se
naporno vukli kilometrima kroz tminu koja ih je sa svih strana pritiskala.
„Još koliko treba da idemo, deda?“, upita Garion starca nakon što mu se
približio.
„Teško mi je da tačno odredim. Razdaljine mogu poprilično da zavaraju u
špiljama."
„Imaš li ikakvu predstavu o tome zašto smo morali da dođemo baš ovde?
Postoji li nešto u Mrinskom kodeksu, ili u Darinskom kodeksu, što govori o
nečemu što bi možda trebalo da se desi ovde u Ulgolandu?"
„Ne a da ja mogu da se setim.“
„Možda smo loše protumačili?"
„Naš je druškan bio prilično izričit, Garione. Rekao je da se moramo
zaustaviti u Prolguu, na putu ka jugu, jer će se nešto što mora da se odigra
tamo i odigrati."
„Može li to da prođe bez nas?“, navaljivao je Garion. „Sve vreme samo
lutamo po pećinama, dok se Zandramas sve više udaljava s mojim sinom."
„Šta je to?“, upita Erand iznenadno negde iza njih. „Učinilo mi se da sam
čuo nešto.“
Zastadoše da bi bolje oslušnuli. Zvuk plamena Belgaratove baklje Garionu
odjednom postade zaglušujući, pošto se naprezao pokušavajući da dosegne
kroz tamu ne bi li uhvatio i najudaljeniji zvuk. Sporo padanje kapljica
odjekivalo je mekanim zvucima odnekud iz mraka, a tihi huk vazduha
nadirao je kroz pukotine i naprsline u kamenju kao žalosna pratnja. A onda,
Garion veoma nejasno začu pevanje, hor koji je poprilično neusklađeno ali i
duboko posvećeno pevao himnu Ulu, odjekujući kroz mračne pećine već pet
milenijuma.
„Oh, Ulzi“, Belgarat će zadovoljno. „Nadomaksmo Prolgua. Možda ćemo
sada otkriti šta je to što bi trebalo da se odigra ovde.“
Prešli su još kilometar i po duž prolaza koji je najednom postao veoma
strm, vodeći ih sve dublje u središte zemlje. Jakf, začu se oštri glas odnekle
pred njima. „Taća velk?“ „Belgarat, lijun hak“, smireno odgovori stari
čarobnjak na pitanje.
„Belgarat?“ Glas zazvuča iznenađeno. „Zađek kalig, Belgarat?“
 „Marekeg Gorim, lijun zađek.“
„Vid mo. Mar išum Ulgo.“
Belgarat ugasi baklju dok se čuvar Ulgolanda približavao noseći iznad
glave fosfornu kuglu koja je svetlela u mraku.
„Jad ho, Belgarat. Groja UL.“
„Jad ho“, odgovori starac na ritualni pozdrav. „Groja UL.“
Niski plećati Ulg kratko se pokloni, a zatim se okrenu da bi ih poveo
tamnim prolazom. Zelenkasta postojana svetlost iz kugle koju je nosio širila
je jezivi odsjaj u mračnoj prostoriji i bojila im lica avetinjskim bledilom.
Prešli su još oko kilometar i po, a onda se prolaz pretvori u ogromnu pećinu
gde je bledi sjaj ovog čudesnog hladnog svetla koje su Ulzi osmislili treptao
pred njima iz stotina otvora visoko na kamenom zidu. Obazrivo su prešli
preko uzanog grebena do podnožja kamenog stepeništa isklesanog u
kamenom zidu pećine. Vodič se nakratko obrati Belgaratu.
„Moraćemo da ostavimo konje ovde“, zausti starac.
„Mogu ja da ostanem", ponudi se Durnik
„Ne. Ulzi će pripaziti na njih. Hajdemo gore.“ Zatim krenu uz strmo
stepenište.
Penjali su se ćutke, a bat njihovih koraka muklo je odzvanjao na drugoj
strani pećine, iza njih.
„Molim te, nemoj toliko da se naginješ nad ivicom, Erande“, oglasi se
Polgara kad su bili na pola puta.
„Samo sam hteo da vidim koliko ima do podnožja“, odgovorio je. „Jesi li
znala da dole ima vode?“
„To je jedan od razloga zašto bih radije volela da se ne naginješ."
On joj uputi kratak osmejak i nastavi da se penje.
Na vrhu stepeništa nađoše se na ivici mračnog podzemnog ponora od
nekoliko stotina metara, a zatim stupiše u odaju gde su Ulzi živeli i radili u
malim kockastim ćelijama isklesanim u kamenu. Iza ove odaje ležala je
Gorimova poluosvetljena pećina s jezercetom na kojem se nalazilo ostrvo, i
na njemu čudno izgrađena piramidalna kuća okružena visokim belim
stubovima. Na udaljenom kraju mermernog prelaza koji je vodio preko jezera
stajao je Gorim Ulga, kao i uvek, odeven u belu odoru, i gledao preko vode.
„Belgarate“, oglasi se drhtavim glasom, „jesi li to ti?“
„Da, ja sam, Sveti“, odgovori starac. „Možda si mogao da pretpostaviš da
ću se ponovo pojaviti.“
„Dobro došao, stari prijatelju."
Belgarat se uputi ka prolazu, ali Se’Nedra projuri pored njega, s bakrenim
kovrdžama koje se zavijoriše za njom, i polete ka Gorimu raširenih ruku.
„Se’Nedra?“, reče, trepnuvši kad mu se obisnu oko vrata.
„Oh, sveti Gorime“, zajeca ona, uronivši mu glavu u rame, „neko mi je oteo
bebu.“
 „Šta su uradili?“, viknu on.
Garion krenu skoro nehotice preko prelaza ka Se’Nedri, ali ga Polgara
zaustavi spustivši mu ruku na rame. „Sačekaj još malo, mili“, promrmljala je.
„Ali...“
„Možda joj je baš ovo potrebno, Garione.“
„Ali, tetka Pol, plače.“
„Jeste, mili. I to je upravo ono što sam čekala. Moramo joj dozvoliti da
ispolji svu tugu, pre nego što počne da je se oslobađa."
Gorim je, mrmljajući blago utešnim glasom, grlio sitnu kraljicu dok je
jecala. Nakon što je bura jadanja počela da jenjava, on podiže izborano lice.
„Kada se to desilo?“, upita.
„Pred kraj leta“, odgovori Belgarat. „Veoma duga priča.“
„Uđite, onda, svi“, reče Gorim. „Sluge će pripremiti hranu i piće, pa
možemo da razgovaramo dok obedujete."
Ušli su u koloni u piramidalnu kuću na Gorimovom ostrvu i stupili u
poveću glavnu odaju s kamenim klupama i stolom, okruženi čudnim
zidovima koji su se sužavali ka tavinici, dok su kristalne svetiljke visile na
lancima s tavanice. Gorim nakratko prozbori s tihim slugom, a zatim se
okrenu i dalje držeći Se’Nedru u zagrljaju. „Sedite, prijatelji“, kaza.
Kad su se smestili za kameni sto, jedan od Gorimovih slugu unese
poslužavnik s izglancanim kristalnim vrčevima i nekoliko boca jakog ulškog
pića.
„A sada“, svetac će, „šta se to desilo?“
Belgarat napuni vrč, a potom ukratko ispripoveda Gorimu šta se sve
izdešavalo u prošlih nekoliko meseci o Brandovom ubistvu, o pokušaju da se
poseje klica razdora među Alornima, kao i o pohodu na utvrđenje Kulta u
Žarviksholmu.
„Onda“, nastavi on s pričom kad je Gorimov sluga uneo poslužavnike sa
svežim voćem i povrćem i pečenjem s ražnja, koje se još dimilo, „gotovo
istovremeno kad smo zauzeli Žarviksholm, neko se ušunjao u rivansku
Citadelu i oteo princa Gerana iz kolevke. Kada smo se vratili na ostrvo, otkrili
smo da Kugla može da prati detetov trag barem dok smo na kopnu. Odvela
nas je do zapadne strane ostrva, gde smo se susreli s nekoliko Čereka,
pripadnika Kulta medveda, koje je otimač tu ostavio. Ispitali smo ih, a oni su
nam rekli da je otmicu naredio novi vođa Kulta, Ulfgar.“
„Ali ono što su vam ispričali nije bilo istina?“, Gorim će pronicljivo.
„Samo polovina“, odgovori Svileni.
„Zapravo, nevolja je bila u tome što ni oni sami nisu znali šta je istina“,
produži Belgarat. „Bili su veoma pažljivo pripremljeni, tako da je priča koju
smo čuli od njih bila veoma moguća posebno ako se uzme u obzir da smo već
bili u ratu s Kultom. Kako god, krenusmo u pohod na poslednje utočište Kulta
u Reonu, u severnoistočnoj Drezniji. Nakon što smo osvojili grad i zarobili
Ulfgara, istina je počela da izlazi na videlo. Ispostavilo se da je Ulfgar
malorijski Grolim po imenu Harakan i da nema baš ništa s otmicom. Pravi
zločinac je, u stvari, onaj tajanstveni Zandramas o kome sam ti pričao pre
nekoliko godina. Nisam u potpunosti siguran kakva je Sardionova uloga u
svemu ovome, ali iz nekih razloga, Zandramas želi da odnese bebu na mesto
koje se spominje u Mrinskom kodeksu mesto koje više ne postoji. Urvon
očajnički želi da ovo spreči, toliko da je poslao potrčka na zapad da ubije
bebu kako bi sve ovo zaustavio."
„Imate li ikakvu predstavu o tome gde bi trebalo da tražite?“, upita Gorim.
Belgarat slegnu ramenima. „Samo nekoliko nagoveštaja. Ubeđeni smo da
je Zandramas napustio Ostrvo vetrova na njisanskom brodu, pa ćemo krenuti
odatle. Kodeks kaže da bi trebalo da pronađem Sardionovu putanju u
misterijama, a potpuno sam siguran da, kada nađemo Sardion, Zandramas i
beba neće biti mnogo daleko. Možda mogu da nađem poneko uputstvo u
proročanstvima ako ikada naiđem na prave prepise.“
„Takođe, izgleda da su i kelski proroci direktno umešani“, dodade Polgara.
„Proroci?“, Gorim je bio zapanjen. „Nikada nisu tako nešto uradili.“
„Znam“, odgovorila je. „Jedna od njih devojka po imenu Siradis pojavila se
u Reonu i dala nam neka dodatna saznanja i tačna uputstva.“
„To nimalo ne liči na njih.“
„Imam utisak da se približava konačni svršetak, Sveti“, kaza Belgarat. „Svi
smo bili toliko usredsređeni na Garionov susret s Torakom da smo prevideli
činjenicu da je pravi susret onaj koji se mora odigrati između Deteta Svetlosti
i Deteta Tame. Siradis nam je rekla da će taj susret biti i poslednji, i da će se
ovom prilikom jednom zasvagda sve odlučiti. Pretpostavljam da je to razlog
zbog kojeg proroci napokon otvoreno delaju.“
Gorim se namršti. „Nikada ne bih mogao da ih zamislim kako se brinu za
tuđa posla“, ozbiljno će.
„Ko su tačno ti proroci, sveti Gorime?“, Se’Nedra će tiho.
„Oni su naši rođaci, dete“, odgovori jednostavno.
Pogled joj je odao zbunjenost.
„Nakon što bogovi sačiniše ljudske rase, došlo je vreme odabira“,
pojasnio je. „Bilo je sedam rasa i sedam bogova. Ipak, Aldur je odabrao da
sam krene svojim putem, tako da je to značilo da će jedna rasa ostati
neodabrana i bez boga.“
„Da“, klimnula je glavom, „već sam negde čula taj deo priče." „Svi smo mi
isti“, nastavi Gorim. „Mi, Morindimi, Karendi sa severa Malorije, Melsini na
dalekom istoku i Dali. Mi smo najsličniji Dalima, ali još otkad smo krenuli na
zapad u potrazi za bogom Ulom, oni uperiše oči ka nebu s namerom da čitaju
zvezde. Navaljivali smo da i oni krenu s nama, ali ipak nisu hteli.“ „Dakle, više
niste povezani, je 1’ tako?“, upitala je.
„Nekoliko puta su neki proroci došli da nas vide, uglavnom kada su bili na
zadacima o kojima nisu mogli da pričaju. Proroci su veoma mudri, jer
priviđenje koje im se javlja daje im saznanja o prošlosti, sadašnjosti i
budućnosti i što je najvažnije, samo značenje.“
„Jesu li im onda proroci samo žene?“
„Nisu. Ima i muškaraca. Kad im se pojavi vid, vežu oči da zaustave običnu
svetlosi ne bi li jasnije videli onu drugačiju. Uvek su u paru s nekim zauvek.“
„Zašto ih se Grolimi toliko plaše?“, Svileni će iznenadno. „Obreo sam se
nekoliko puta u Maloriji, gde sam mogao da vidim malorijske Grolime kako u
potpunosti pomahnitaju na sam pomen Kela.“
„Pretpostavljam da su Dali preduzeli određene mere ne bi li zadržali
Grolime dalje od Kela. U pitanju je sama srž njihovog učenja, a Grolimi su
netrpeljivi prema svemu što je neangaračko.“ „Koja je suština njihovog
postojanja, Sveti?“, upita Garion. „Nisu oni samo proroci, Belgarione“,
odgovori Gorim. „Dali su upućeni u sve izdanke tajnih znanja vračanje,
čarobnjaštvo, magiju, veštičarenje i više od toga. Niko sem njih ne zna tačno
koja im je suština. Šta god da je u pitanju, u potpunosti su mu posvećeni i oni
u Maloriji i ovi na zapadu.“
„Na zapadu?“, Svileni žmirnu. „Nisam znao da i ovde ima Dala.“
Gorim klimnu glavom. „Bili su odvojeni Istočnim morem kada je Torak
iskoristio Kuglu da bi urušio svet. Zapadne Dale porobili su Murzi u trećem
milenijumu. Ali gde god da žive, na istoku ili zapadu, eonima su radili na
istom zadatku. Koji god da je taj zadatak, ubeđeni su da sudba svih bića zavisi
od toga.“ „Da li je zaista tako?“, Garion će.
„Ne znamo, Belgarione. Ne znamo koji je zadatak, tako da ne možemo ni
pretpostaviti njegov značaj. Znamo samo da oni ne prate nijedno od
proročanstava koja gospodare svemirom. Oni veruju da im je zadatak dodelio
neki veći usud.“
„I to je ono što me brine“, reče Belgarat. „Siradis se sprda s nama koristeći
one uvijene nagoveštaje, a koliko mi je poznato, poigrava se i sa
Zandramasom. Ne volim kada me neko vuče za nos posebno ne iz razloga
koje ne razumem. Zapetljala je čitavu rabotu, a stvarno ne volim
zapetljavanje. Ja volim lepe proste situacije i lepa laka rešenja.“
„Kao ’Dobro protiv Zla’?“, predloži Durnik.
„Ta ti je teška, Durniče. Radije bih to nazvao kao ’oni protiv nas’. To
uklanja suvišnosti i dozvoljava ti da smesta pređeš na posao.“ Garion je
proveo besanu noć i ustao rano s jakom glavoboljom. Neko je vreme sedeo na
kamenoj klupi u glavnoj odaji Gorimove kuće, a potom, osetivši mrzovolju i
nelagodnost, izađe iz kuće i pogleda preko mirnog jezerceta oko ostrva. Slabo
svetlo koje je izbijalo iz kugli, lancima prikačenim za tavanicu pećine, bacalo
je magličaste zrake na površinu jezera a sjaj je ispunio pećinu bledom
svetlošću koja je više ličila na svetlost iz snova negoli na bilo kakvu vrstu
svetlosti ovoga sveta. Dok je stajao na obali vode izgubljen u mislima,
krajičkom oka uhvati kretanje daleko na drugoj strani.
Približavale su se pojedinačno ili u grupama, po dve ili tri blede devojke s
ogromnim tamnim očima i kosom bez pigmenta, kao i ostali Ulzi. Sve su
nosile jednostavne bele haljine.
Stidljivo se okupiše na obali daleko s druge strane mermernog mostića
čekajući u magličastoj svetlosti. Garion ih je posmatrao preko jezera, a onda
im doviknu: „Želite li nešto?“
Kratko su prošaptale nešto među sobom, a zatim gurnuše jednu od njih
da govori u njihovo ime. „Mi mi želimo da vidimo princezu Se’Nedru“, izjavi
bojažljivo devojka porumenelog lica. „To jest, ukoliko nije zauzeta."
Zastajkivala je u govoru, kao da priča jezikom koji joj nije dovoljno poznat.
„Proveriću da li se probudila“, ponudi Garion.
„Hvala vam, gospodaru“, odgovori ona i uteče nazad ka sigurnosti grupe
drugarica.
Garion se vrati unutra i zateče Se’Nedru kako sedi u krevetu. Na licu nije
imala ni tračak one obamrlosti i nezainteresovanosti, tako očigledne u
poslednjih nekoliko nedelja, a oči su joj bile budne. „Rano si ustao“, zaključila
je.
„Imao sam malo problema sa spavanjem. Jesi li ti dobro?“ „Jesam,
Garione. Zašto pitaš?“
„Samo sam...“ Zastade i slegnu ramenima. „Traže te neke Ulžanke. Žele da
te vide.“
Ona se namršti. „Ko bi to mogao da bude?“
„Čini mi se kao da te poznaju. Rekoše da žele da vide princezu Se’Nedru.“
„Pa, naravno!“, viknu i đipi iz kreveta. „Umalo da zaboravim na njih.“
Navrat-nanos navuče plavozelenu haljinu i izlete iz sobe.
Garion znatiželjno krenu za njom, ali ipak zastade u glavnoj odaji
zatekavši Polgaru, Durnika i Gorima kako ćutke sede za stolom.
„O čemu se radi?“, upita Polgara, isprativši pogledom sitnu kraljicu koja je
tuda projurila.
„Napolju su neke Ulžanke“, Garion će. „Čini mi se da su joj drugarice.“
„Bila je veoma omiljena za vreme prethodne posete“, reče Gorim.
„Devojke iz Ulgolanda su veoma stidljive, ali Se’Nedra se ipak sprijateljila sa
svima. Obožavale su je.“
„Oprostite mi, Vaša svetosti“, Durnik će, „da li je Relg tu negde? Mislio sam
da ga obiđem kad smo već došli.“
„Relg i Taiba su se odselili u Maragor s decom“, odgovori Gorim.
„U Maragor?“, trepnu Garion. „Šta se desilo s tamošnjim duhovima?“
„Bog Mara ih štiti“, kaza Gorim. „Izgleda da postoji neka vrsta dogovora
između Mare i Ula. Nisam siguran da u potpunosti razumem, ali Mara
navaljuje da su Taibina deca Marazi, te se zakleo da će ih nadgledati u
Maragoru.“
 Garion se smrači. „Ali zar im prvorođeni sin neće jednog dana postati
Gorim?“
Starac klimnu. „Hoće. Oči su mu i dalje plave poput safira. U početku sam
bio zabrinut, Belgarione, ali sada sam sasvim siguran da će Ul u pravo vreme
vratiti Relgovog sina u ulške pećine.“ „Kako je Se’Nedra jutros, Garione?“,
Polgara će ozbiljno. „Čini mi se da je opet ona stara. Da li to znači da joj je
dobro?“
„To je dobar znak, mili. Ipak, možda je još rano da budemo sigurni. Zašto
ne bi otišao da pripaziš na nju?“
„Važi.“
„Pazi samo da ti namera ne bude očigledna. Ovo je mnogo važno, tako da
nikako ne želimo da sazna da je uhodimo."
„Biću obazriv, tetka Pol.“ Izašao je i krenuo u šetnju oko malog ostrva kao
da proteže noge. Često je pogledavao ka skupini daleko na drugoj obali. Blede
Ulžanke u belim haljinama načičkale su se oko Se’Nedre. Njena zelena haljina
i jarkocrvena kosa isticale su se usred skupine, skoro kao da blešte. Garionu
se u glavi smesta pojavi jasna slika. S tako žarkim bojama, Se’Nedra Je l’čila na
usamljenu crvenu ružu koja raste među belim ljiljanima.
Prošlo je oko pola sata i Polgara izađe iz kuće. „Garione“, pozva, „jesi li
video Eranda od jutros?“
„Nisam, tetka Pol.“
„Nema ga u sobi.“ Blago se namršti. „O čemu li taj dečak razmišlja?
Pokušaj da ga nađeš.“
„Da, gospo“, smesta je odgovorio. Krenuo je preko prolaza, smejući se u
sebi. Uprkos svemu što se odigralo, on i tetka Pol uvek su se vraćali
istovetnom odnosu koji su gajili još otkad je bio dečak. Bio je sasvim ubeđen
da uglavnom nije ni shvatala da je kralj, pa ga je često slala da obavlja sitne
zadatke a da joj i ne padne na pamet da bi mu to bilo ispod časti. Štaviše,
zatekao bi samog sebe kako mu to čak i ne pada teško. Vraćanje u rutinu,
kada on bez pitanja izvršava njene bezuslovne naredbe, oslobađalo ga je
neophodnosti donošenja teških odluka i opet ga vodilo u one dane kada je bio
jednostavan dečak sa sela, bez briga i obaveza koje su se nametnule s
rivanskom krunom.
Se’Nedra je s drugaricama sedela na stenama nedaleko od maglovite
obale jezera. Razgovor utihnu, a Se’Nedra se opet smrači.
„Jesi li dobro?“, upita je pošto im se pridružio.
„Jesam“, odgovorila je. „Samo razgovaramo, to je sve.“
Pogleda je, ali ipalc odluči da ništa više ne kaže. Umesto toga upita: „Jesi li
videla Eranda?“
„Nisam. Zar nije u kući?“
Odmahnu glavom. „Mislim da je otišao u obilazak. Tetka Pol mi je rekla da
ga nađem.“
 Jedna mlada Ulžanka prošapta nešto Se’Nedri.
„Saba kaže da ga je videla u glavnoj prostoriji kada je dolazila ovamo“,
Se’Nedra će. „To je bilo pre oko sat vremena.“
„U kom je to pravcu?"
„Tamo.“ Pokazala je ka otvoru koji je vodio nazađ kroz stenje.
On klimnu glavom. „Da li ti je dovoljno toplo?“, upita je.
„Dobro mi je, Garione.“
„Brzo se vraćam“, kaza i uputi se ka prostoriji koju mu je pokazala. Bilo
mu je neprijatno što je primoran da tek tako prođe pored nje, ali mogućnost
da je i najmanja opaska vrati u onu groznu utučenost uticala je na to da
postane obazriv i poluuplašen da progovori i reč o tome. Telesna bolest je
nezgodna, ali umna bolest je sasvim zastrašujuća.
Ušao je u prostoriju koja je, nalik svim pećinama i prolazima u kojima su
Ulzi provodili dane, bila slabo osvetljena maglovitim sjajem fosfornog
kamenja. Ćelije s obe strane prostorije bile su pažljivo sređene. Video je
čitave porodice kako doručkuju za stolom, očigledno nesvesni činjenice da su
istureni delovi njihovih odaja pristupačni pogledima prolaznika.
Pošto je samo nekoliko Ulga znalo Garionov jezik, bilo je nemoguće da se
raspita da li je Erand prošao tuda, tako da je ubrzo shvatio da manje-više
besciljno luta nadajući se da će naleteti na prijatelja. Na drugom kraju
prostorije naišao je na ogromnu pećinu, gde je isklesano stepenište vodilo
duboko u tamu.
Razmislio je o tome da Erand možda nije otišao da poseti konja, ali nešto
mu je ipak govorilo da treba da se okrene i prati široki kružni greben uz ivicu
ponora. Nije prešao ni nekoliko stotina metara, kad začu glasove iz tamnog
prolaza što je vodio kroz stenje. Odjeci su se mešali, te je bilo gotovo
nemoguće da izdvoji pojedinačne reči, ali se Garionu ipak učini da je jedan od
glasova bio Erandov. Ušao je u prolaz i nastavio dalje prateći zvuk.
U početku nije bilo nikakve svetlosti u nekorišćenoj prostoriji, tako da se
morao pridržavati za hrapavi kameni zid dok se probijao napred, ali nakon
što je prešao prvo skretanje, ugleda svetlost pred sobom čudno, postojano,
beličasto isijavanje, veoma različito od prigušenog, zelenkastog, fosfornog
sjaja koji je obično osvetljavao mračni svet pećina. A zatim hodnik koji je
pratio naglo skrenu ulevo, omogućivši mu da ugleda Eranda kako razgovara s
visokom prikazom u beloj odori. Garion se razrogači. Svetlost koju j e video
izbij ala j e iz prikaze, i on smesta oseti prisustvo uzvišenog bića.
Svetleća se prikaza ne pomeri, već progovori mirnim, tihim glasom.
„Pridruži nam se, Belgarione, dobrodošao si.“
Dok je ćutke izvršavao naredbu, Garion primeti da drhti. Utom se prikaza
u belom okrenu, te on otkri da gleda pravo u Ulovo bezvremeno lice.
„Upućivao sam ovog ovde mlađanog Erionda o zadatku koji leži pred
njime“, progovori otac bogova.
 „Erionda?“
„To mu je pravo ime, Belgarione. Napokon je došlo vreme da ostavi
dečačko ime i preuzme ovo pravo. Isto kao što ti beše skriven pod onim
tvojim prostim ’Garion’, tako se i on skrivaše pod ’Erand’. U ovome leži
mudrost, jer pravo ime nekoga sa golemim zadatkom pred sobom može
često doneti nevolju ako vlasnik još nije preuzeo svoje sledovanje."
„Baš je dobro ime, zar ne, Belgarione?" Eriond će ponosno.
„Odlično je, Erionde“, saglasi se Garion. Kugla s balčaka ogromnog mača u
koricama na Garionovim plećima planu plavim svetlom kao da uzvraća
rasplamteloj beličastoj svetlosti Ula, a bog klimnu glavom, odajući priznanje
Kugli.
„Zadaci su postavljeni za obojicu“, nastavi Ul, „kao i za one koji vas na
putu prate. Svi zadaci moraju biti okončani pre nego što se susret između
Deteta Svetlosti i Deteta Tame nanovo zadesi."
„Molim vas, presveti Ule“, zausti Garion, „možete li mi reći da li mi je sin
dobro?“
„Dobro je, Belgarione. Onaj koji ga čuva pazi na sve njegove potrebe.
Trenutno nije u opasnosti.“
„Hvala vam“, Garion će pun zahvalnosti. A zatim se ispravi. „Koji je moj
zadatak?“, upita.
„Kelska ti je proročica već otkrila zadatak, Belgarione. Ti si onaj koji
Zandramasu mora preprečiti put ka Sardionu, jer ukoliko se Dete Tame
domogne ovog strahotnog kamena sa tvojim detetom, Tama će prevladati
posle konačnog susreta."
Garion se okuraži a zatim promumla sledeće pitanje, strahujući od
odgovora. „U Ašabinskim predskazanjima piše o tome kako će se Bog Tame
opet pojaviti“, reče. „Da li to znači da će se Torak opet roditi i da ćemo morati
iznova da se borimo?"
„Ne, Belgarione. Moj se sin neće vratiti. Tvoj ognjeni mač isisao je iz njega
čitav život, i nema ga više. Suparnik u ovom okršaju biće opasniji. Duh koji je
u Toraku obitavao našao je drugu žrtvu za upravljanje. Torak beše nagrđen i
nesavršen zbog svojega ponosa. Onaj koji će se namesto njega uzdići samo li
ti u zadatku svom ne uspeš postaće nepobediv, i ni mač tvoj, niti svi
ovozemaljski mačevi, neće biti dovoljni da mu se suprotstave.“ „To znači da
ću morati da se sukobim sa Zandramasom“, Garion će ljuto. „Imam dovoljno
povoda, to je barem izvesno.“ „Susret između Deteta Svetlosti i Deteta Tame
neće biti susret između tebe i Zandramasa“, reče Ul.
„Ali Kodeks kaže da je Zandramas Dete Tame“, uzjoguni se Garion.
„Trenutno, jeste kao što si i ti trenutno Dete Svetlosti. Ali to će breme
preći s tebe na ostale pre negoli se odigra konačni susret. Znaj još ovo:
događaj koji otpoče rođenjem tvojega sina mora biti okončan u određeno
doba. Mnogi zadaci leže pred tobom i tvojim saputnicima, i svi oni moraju
biti obavljeni pre doba predodređenog za susret. Samo li ti ili neko od tvojih
saputnika ne uspe u zadatku, onda će sav trud što ga vekovima ulagasmo
propasti. Ovaj konačni okršaj između Deteta Svetlosti i Deteta Tame mora
biti celostan, i u svim se neophodnim uslovima mora odigrati, jer sve će se
ono što se odvoji ovim okršajem sjediniti. Sudba ovoga sveta a i svih ostalih
leži u tvojim rukama, Belgarione, a ishod neće zavisiti od tvojega mača, već od
izbora koji moraš načiniti."
Otac bogova pogleda obojicu s ljubavlju. „Nemojte strahovati, deco moja“,
zausti, „jer iako ste kojekako drugačiji, isti duh delite. Ispomažite se,
podržavajte se i tešite se saznanjem da sam s vama.“ A onda svetla prikaza
zatreperi i nestade, a ulške pećine ostadoše da odjekuju zvukom kao od
nekog nezamislivo ogromnog zvona.
 Drugo poglavlje

Neko je bezbrižno spokojstvo preplavilo Gariona; odlučnost umnogome

slična onome što beše osetio za vreme susreta s Torakom u ruševinama
Grada večne noći na drugoj strani sveta. Što se više prisećao te grozne noći,
sve više se približavao zastrašujućoj istini. Unakaženi bog nije težio
isključivo fizičkoj pobedi. Pokušavao je svom svojom strahotnom snagom da
ih pokori, i ono što ga je napokon porazilo nije bio Garionov ognjeni mač, već
nepopustljivi otpor da budu poraženi. Sporo, nalik prolamanju zore, istina
prodre u Garionov um. Iako zlo možda deluje nepobedivo vrebajući svet iz
mraka, ono ipak hrli na svetlost, i mrak može prevagnuti jedino predajom
svetlosti. Sve dok je Dete Svetlosti odlučno i nepokorno, biće i nepobedivo.
Dok je kroz tamu slušao poslednje nejasne odjeke Ulovog odlaska, Garion je,
izgleda, uspeo da prodre pravo u protivnikov um. Jer Torak jeste bio uplašen,
i sada isti taj strah obitava u Zandramasovom srcu.
A onda, Garion spozna još jednu istinu, istinu istovremeno toliko
jednostavnu i duboku da mu je njeno poimanje prodrmalo svaki delić tela.
Mrak ne postoji! Ono što je bilo toliko silno i golemo nije ništa drugo do sama
odsutnost svetlosti. Sve dok se Dete Svetlosti toga odlučno pridržava u svojoj
glavi, Dete Tame nikada neće doći do pobede. Torak je to znao, Zandramas to
zna, a sada je, napokon, i Garion uspeo da shvati, i to saznanje sada u njemu
izazva iznenadno likovanje.
„Mnogo je lakše kad shvatiš, zar ne?“, smireno upita mladić kojeg su
oduvek zvali Erand.
„Znaš o čemu razmišljam, zar ne?“
„Da. Da li ti to smeta?“
„Ne. Mislim da ne.“ Garion pogleda uokolo. Prostorija u kojoj su se nalazili
bila je veoma mračna, pošto je Ul otišao. Garion je znao kojim putem da se
vrate, ali prosvetljenje koje je upravo doživeo na neki je način tražilo potvrdu
od nekoga sa strane. Okrenu glavu ka Kugli na balčaku. „Možeš li nam
pozajmiti malo svetlosti?“, upita.
Kugla odgovori tako što planu plavom vatrom i istog trenutka Garionu
ispuni um zvonkom pesmom. Garion pogleda Erionda. „Hoćemo li nazad?
Tetka Pol je bila malo zabrinuta kad nije uspela da te nađe.“
Pošto se okrenuše i uputiše nazad niz pusti prolaz kojim su došli, Garion
srdačno obgrli mladića oko ramena. Iz nekog razloga, baš sada je osetio da su
veoma bliski.
Izronili su iz prolaza pravo na ivicu tamnog ponora, gde su bleda svetla
kao tačkice šarala strme zidine, a žuborenje vodopada odnekle pod njima
oglasi se kao šapat.
Garion se odjednom seti nečega od juče. „Šta je to što toliko brine tetku
Pol a ima veze s tobom i vodom?“, upita radoznalo.
Eriond se nasmeja. „A, to. Kad sam bio mali baš pošto smo se uselili u
Poledrinu kolibu u Dolini dešavalo mi se da često upadnem u reku.“
Garion se osmehnu. „Čini mi se da je to sasvim normalno.“ „Iako se nešto
slično odavno nije desilo, mislim da Polgara oseća da to čuvam za neku
posebnu priliku ili nešto slično.“ Garion prsnu u smeh. Ušli su u hodnik s
poređanim ćelijama, koji je vodio ka Gorimovoj pećini. Kako su prolazili, Ulzi
koji su tu obitavali i radili zaprepašćeno su ih gledali.
„Ovaj, Belgarione", zausti Eriond, „Kugla još uvekplamti.“
„Uh“, odgovori Garion, „zaboravio sam na to.“ Osvrnu se preko ramena i
pogleda razdragani rasplamteli kamen. „U redu je“, obrati mu se. „Možeš da
prestaneš.“ Poslednji je Kuglin odsjaj izgledao nekako razočarano. Ostali iz
družine okupili su se u glavnoj odaji Gorimove kuće. Polgara podiže pogled
kad su ušli. „Gde ste vi...“, započe, a onda zastade, nakon što je malo pažljivije
pogledala Erionda u oči. Umesto toga upita: „Nešto se desilo, zar ne?“
Eriond klimnu glavom. „Jeste“, odgovori. „Ul je poželeo da razgovara s
nama. Bilo je neophodno da shvatimo određene pojedinosti.“
Belgarat odgurnu tanjir i lice mu postade napeto. „Zar ne bi bilo najbolje
da nam ispričate o tome?“, uputi im. „Samo polako, i nemojte nešto da
propustite.“
Garion se približi stolu i sede kraj Se’Nedre. Pažljivo je opisivao susret s
ocem bogova, pokušavajući da što bolje i tačnije ponovi Ulove reči. „A zatim
reče da Eriond i ja delimo isti duh i da moramo da se ispomažemo i
podržavamo“, okonča priču.
„I to je sve?“, upita Belgarat.
„Manje-više, jeste.“
„I rekao nam je da će biti s nama“, dodade Eriond.
„Zar nije ništa određenije rekao o vremenu kad će se sve okončati?“,
navali starac donekle zabrinuto.
Garion odmahnu glavom. „Nije. Žao mi je, deda. Ali bojim se da nije.“
Belgarat najednom postade ogorčen. „Mrzim da radim po planu koji
nikada nisam video“, promumla. „Ne mogu da odredim da li zaostajem s
poslom ili žurim.“
Se’Nedra je prikovano posmatrala Gariona, lica koje je istovremeno
odavalo i brigu i olakšanje. „Jeste li u potpunosti sigurni da je rekao da je
beba dobro?“, žustro upita.
„Rekao je da je dobro", Eriond će utešno. „Rekao nam je da onaj koji ga
čuva pazi na sve njegove potrebe i da trenutno nije u opasnosti.“
„Trenutno?!“, povika Se’Nedra. „Šta bi to trebalo da znači?“ „Se’Nedra,
ništa odredenije nije rekao“, kaza Garion.
 „Zašto nisi pitao Ula gde je?“
„Zato što sam siguran da mi ne bi odgovorio. Pronalaženje Gerana i
Zandramasa je moj posao i mislim da mi ne bi dozvolili da ga izbegnem tako
što bi ga neko drugi obavio umesto mene.“
„Oni? Ko su ti ’oni’?“
„Proročanstva oba. Igraju igru, a svi mi moramo da poštujemo pravila čak
i kad ne znamo koja su.“
„Kakvo lupetanje.“
„Idi pa im sama to reci. Nisam ja sve ovo smislio.“
Tetka Pol je čudno posmatrala Erionda. „Jesi li znao?“, upita. „O svom
imenu, naravno?“
„Znao sam da imam i drugo ime. Uvek kada bi me zvala Erand, iz nekog
sam razloga imao utisak da to nije to. Da li ti mnogo smeta, Polgara?“
Ona ustade osmehujući se, obiđe oko stola i toplo privi Eranda u zagrljaj.
„Ne, Erionde“, reče, „uopšte mi ne smeta.“
„Šta je tačno zadatak koji ti je Ul namenio?", upita Belgarat. „Rekao je da
ću znati kad bude vreme.“
„Zar je to sve?“
„Rekao je da je veoma važno i da će me to promeniti.“ Belgarat odmahnu
glavom. „Zašto baš uvek sve mora da bude u zagonetkama?“, jadikovao je.
„To je još jedno od pravila koja je Garion malopre pomenuo“, saopšti
Svileni nalivajući vrč iz boce. „Onda, šta ćemo sad, starče?“
Belgarat promisli o tome, vukući resicu uveta i gledajući u jednu škiljavu
svetiljku. „Mislim da je prilično bezbedno da kažem kako je ovaj događaj ono
što je trebalo da se desi u Prolguu“, izjavi, „i pretpostavljam da je vreme da
krenemo dalje. Ne bi nam škodilo da poranimo tamo gde smo se uputili, ali
ubeđen sam da bi bila potpuna propast ako bismo zakasnili.“
Ustade i spusti ruku Gorimu na nejako rame. „Pokušaću da te izveštavam
s vremena na vreme“, obeća. „Da li bi mogao da pitaš nekoga da nas izvede iz
pećina u Arendiju? Zelim što pre da se domognem površine."
„Naravno, stari prijatelju“, odgovori Gorim, „neka vas Ul vodi.“
„Nadam se da će bar neko“, promumla Svileni.
Belgarat ga ošinu pogledom.
„U redu je, Belgarate“, stade Svileni da se dodvorava. „Činjenica da se uvek
gubiš nimalo ne umanjuje poštovanje prema tebi. Uveren sam da je to samo
loša navika koju si pokupio ko zna gde verovatno zato što si bio opterećen
mnogo važnijim stvarima.“
Belgarat se okrenu ka Garionu. „Zar smo stvarno morali da ga
povedemo?“
„Da, deda, bez sumnje.“
Ubrzo posle svitanja, dva dana kasnije, domogoše se nepravilno
oblikovanog otvora pećine koji je vodio ka brezovoj šumi. Bela stabla
podizala su gole grane ka dubokoplavom nebu, a opalo lišće je prekrilo tlo
zlatnim prekrivačem. Ulzi koji su ih vodili kroz pećine ustuknuše od svetla i
umakoše nazad u sklonište. Promrmljali su nekoliko reči Belgaratu, on im
zahvali, a zatim se utopiše u okrilje tame.
„Ne možete ni da zamislite koliko mi je bolje“, izjavi Svileni s olakšanjem
kad je izašao izpećine i počeo da razgleda oko sebe kroz ledeni osunčani
jutarnji vazduh. Ponegde među drvećem videla su se ostrvca smrznutog
snega kako svetlucaju pod kosim zracima jutarnjeg sunca, a odnekle sleva
začu se planinski potok kako žubori preko kamenja.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome gde se nalazimo?" upita Durnik
Belgarata nakon što su izjahali kroz breze.
Starac pogleda ispod oka za sobom i odmeri ugao tek izašlog sunca.
„Pretpostavljam da smo u brdima nad srednjom Arendijom", odgovori.
„Južnije od Arendske šume?“, Svileni će.
„Nisam siguran.“
Čovečuljakpogleda unaokolo. „Bolje da malo pronjuškam", reče. Onda
uperi prst ka brdu koje se promaljalo iz šume. „Možda ću uspeti nešto da
vidim odande.“
„ A ja mislim da bi doručak bio sasvim odgovarajući", Polgara će. „Hajde
da nađemo čistinu i založimo vatru.“
„Neću dugo“, reče Svileni, okrenu konja i odjaha kroz bela brezina stabla.
Ostali se uputiše niz padinu, praćeni šuštanjem lišća sa svakim korakom
konja po dubokom zlatastom prekrivaču. Zašli su stotinak metara u šumu, a
onda naiđoše na čistinu s potokom čiji su žubor čuli kad su izlašli iz pećine.
Polgara zauzda konja. „Poslužiće“, presudila je. „Garione, zašto ti i Eriond ne
biste sakupili drva za vatru? Mislim da bi nam slanina i prepečen hleb veoma
prijali.“
„Da, tetka Pol“, reče istog trenutka i skliznu sa sedišta. Eriond mu se
pridruži, i utonuše nazad međ bela stabla u potrazi za opalim granama.
„Prijatno je što smo opet pod suncem“, zausti Eriond izvlačeći veliku
granu pod palim stablom. „I pećine su lepe, ali nekako volim da vidim nebo.“
Garion oseti ogromnu bliskost prema iskrenom mladiću. Iskustvo koje su
podelili u pećini uticalo je na to da postanu još bliskiji i otkrilo jednu misao
koja je već nekoliko godina postojala zakopana Garionu u podsvesti. To što su
i njega i Erionda odgajali tetka Pol i Durnik umnogome je uticalo da se
osećaju skoro kao da su braća. Razmišljao je o tome dok je vezivao nekoliko
većih grana dužim konopcem. Skoro istovremeno shvati da zna veoma malo
o Eriondu i o tome šta mu se dešavalo pre nego što su ga našli u Rak Ktolu.
„Erionde“, započe znatiželjno, „zar ne možeš da se setiš baš ničega o mestu
gde si živeo pre nego što te je Zedar našao?“
Mladić zamišljeno pogleda ka nebu. „Bio je to neki grad, barem mislim da
jeste“, odgovori. „Mislim da se mogu setiti ulica i radnji."
 „Pamtiš li majku?“
„Ne. Ne sećam se da sam dugo živeo na nekom mestu ili da sam duže
ostao s istim ljudima. Čini mi se da sam jednostavno išao od vrata do vrata, a
ljudi bi me uvodili u kuću, davali mi nešto za jelo i mesto za spavanje."
Gariona smesta preseče nagli osećaj saosećanja. Eriond je siroče, kao i on čak
i više od njega. „Možeš li se setiti dana kad te je Zedar pronašao?“, upita.
Eriond klimnu. „Mogu“, odgovori, „veoma jasno. Bilo je oblačno, bez
ikakvih senki, tako da nisam mogao da odredim koje je doba dana. Naleteo
sam na njega u veoma uskoj ulici u nekom sokaku, čini mi se. Sećam se da je
imao povređen pogled kao da mu se nešto užasno desilo.“ Uzdahnu. „Siroti
Zedar.“ „Da li je uopšte pričao s tobom?“
„Ne baš često. Govorio mi je samo da ima neki nalog za mene. Ipak, s
vremena na vreme dešavalo se da bunca u snu. Sećam se da bi tada često
izgovarao ’gospodaru’. Ponekad kada bi to izgovorio, glas mu je bio pun
ljubavi. A uglavnom bi to izgovarao pun strahopoštovanja. Činilo mi se kao da
ima dva sasvim različita gospodara."
„I imao je. Prvo je bio Aldurov učenik. A tek kasnije mu je Torak postao
gospodar."
„Šta ti misliš, zašto je to uradio, Belgarione? Mislim na to što je promenio
gospodare.“
„Ne znam, Erionde. Stvarno ne znam.“
Durnik je založio vatricu nasred čistine, a Polgara je, pevušeći sebi u
bradu, ređala lončiće i tiganje odmah pored vatre. Garion i Eriond počeše da
lome sakupljene grane na odgovarajuće delove, kad Svileni dojaha s brda i
pridruži im se. „Može dosta toga da se vidi odozgo“, podnese izveštaj nakon
što je sjahao. „Udaljeni smo oko deset liga od glavnog druma iz Murosa.“ „Jesi
li video reku Malerin?“, upita Belgarat.
Svileni odmahnu glavom. „Nisam“, odgovori, „ali na jugu ima jedna
poveća dolina. Pretpostavljam da reka protiče tuda.“ „Onda sam bio
poprilično blizu sa svojom pretpostavkom. Kakav je teren odavde do glavnog
druma?“
„Biće malo nezgodno probiti se do druma“, Svileni će. „Strmo je, a šume
izgledaju dosta gusto.“
„Moraćemo da se potrudimo da stignemo što pre. Čim stignemo do
glavnog druma, bićemo bezbedni."
Svileni napravi kiseli izraz lica. „Ipak, imamo drugi problem“, kaza. „Sa
zapada dolazi oluja.“
Durnik podiže glavu, pomirisa ledeni vazduh i klimnu. „Sneg“, potvrdi on.
„Može da se namiriše."
Svileni ga zgroženo pogleda. „Morao si to da izrekneš, Je l’, Durniče?",
uputi mu skoro optužujuće.
Durnik je izgledao donekle zbunjeno.
 „Zar nisi znao da se nevolja može prizivati pričom?“ „Svileni, to je
budalaština.“
Čovečuljak frknu. „Znam ali, svejedno, tačno je.“ Doručak koji je tetka Pol
pripremila sadržao je hleb, suvo voće i slaninu, i bio je sasvim jednostavan,
ali je ipak uspeo sve da ih zadovolji. Kada su završili, nanovo se spakovaše,
ugasiše vatru vodom iz ledenog potoka i izjahaše niz strmu padinu, prateći
nabujali potok kroz šumu belih breza.
Durnik dojaha do Tota. „Reci mi, Tote“, reče kao da oprobava teren, sve
vreme odmeravajući zapenjenu vodu kako preskače kamenje pozelenelo od
mahovine, „jesi li se ikada okušao u pecanju?“
Grdosija se stidljivo osmehnu.
„Vidiš, imam žice i udice u jednoj torbi. Možda, ukoliko nam se ukaže
prilika...“ Durnikove reči ostadoše da vise u vazduhu. Totu se raširi kez na
licu.
Svileni se uspravi u uzengijama i zagleda pred sobom. „Oluja će doći za
manje od pola sata“, izjavi.
Belgarat progunđa. „Sumnjam da ćemo negde da stignemo dok naiđe“,
kaza.
„Mrzim sneg“, Svileni se mrgodno strese.
„To je čudna osobina za jednog Dreznijca."
„Pa šta ti misliš, zašto sam zbrisao iz Dreznije?“
Dok su silazili niz padinu, pred njima se nagomilaše teški oblaci. Jutarnja
svetlost prvo izblede, a zatim i nestade, jer prvi olujni oblaci jurnuše visoko
nad njima i ukaljaše plavo jesenje nebo. „Počinje“, Eriond će razdragano kad
je prvih nekoliko pahuljica zaigralo i zakovitlalo se na oštrom vetru koji je
dolazio s grebena pred njima.
Svileni kiselo pogleda mladića, natuknu ulubljenu kapu preko ušiju i
ogrnu se bolje dronjavim ogrtačem. Pogleda Belgarata. „Pretpostavljam da ne
nameravaš da uradiš nešto u vezi s ovim?“, upita zajedljivo.
„Ne bi bilo mudro.“
„Ponekad me baš razočaraš, Belgarate“, reče Svileni, još više se šćućurivši
u ogrtač.
Sneg je sve jače vejao, a drveće oko njih postade zamagljeno i mutno zbog
belog zastora snega koji se komešao kroz šumu.
Prešli su oko kilometar i po nizbrdo i izašli iz brezove šume, a ušli u
tamnozelenu šumu visokih jela. Gusto zimzeleno drveće zaustavilo je snažan
vetar, a sneg je lenjo prodirao kroz granje i u tankom sloju obasipao tlo šume
prekriveno iglicama drveća. Belgarat otrese sneg s nabora ogrtača i stade da
razgleda okolo ne bi li odredio pravac kretanja.
„Opet si se izgubio?“, upita Svileni.
„Ne baš.“ Starac pogleda Durnika. „Koliko bismo dugo morali da se
spuštamo niz brdo da izbegnemo oluju?“, upita.
 Durnik se počeša po bradi. „Ne mogu tačno da odredim“, odgovori.
Okrenu se nemom čoveku pored sebe. „Šta ti misliš, Tote?“, upita.
Grdosija podiže glavu i pomirisa vazduh, a onda rukom načini čitav niz
čudnih pokreta.
„Verovatno si u pravu“ saglasi se Durnik. Zatim se okrenu ka Belgaratu.
„Ukoliko padina nastavi da se spušta pod ovim uglom, trebalo bi da se
nađemo izvan snežnog pojasa posle podne ako nastavimo da se krećemo.“
„Dobro onda, čini mi se da je najbolje da nastavimo“, izreče Belgarat i
povede ih nizbrdo u brzi kas.
I dalje je vejalo. Tanak sloj snega na tlu postade prekrivač, a senke koje su
lebdele među tamnim stablima nestadoše, pošto je sneg sa sobom doneo i
svoju čudesnu bezizvornu svetlost.
Zastali su negde oko podneva da nakratko ručaju hleb i sir, a zatim
nastaviše sa spuštanjem kroz šumu ka Arendiji. Do posle podneva, baš onako
kako su Durnik i Tot pretpostavili, sneg se pomeša s ledenom kišom. Uskoro
su i poslednje oveće mokre pahulje nestale, pa su sada jahali kroz dosadnu
sitnu kišu što je rominjala kroz drveće.
Kasno posle podne vetar se pojača, a kiša koju je nanosio bila je hladna i
neprijatna. Durnikpogleda unaokolo. „Mislim da bi sada bilo pravo vreme da
pronađemo mesto za počinak“, reče. „Trebaće nam sklonište od vetra, i biće
nezgodno da nađemo suvo granje za vatru.“
Ogromni Tot, kome su se noge bezmalo vukle po zemlji dok je jahao,
pogleda oko sebe i zatim pokaza ka gustom čestaru zimzelenih mladica pred
njima na drugom kraju širokog pašnjaka u koji su upravo bili zašli. Opet je
napravio čudne pokrete rukom. Durnik ga je nekoliko trenutaka napeto
posmatrao, a zatim klimnu glavom i njih dvojica odjahaše do čestara, sjahaše
i započeše posao.
Logor koji su sačinili bio je duboko zavučen među vitkim stablima
čestara, na mestu dokle vetar nije dopirao, a gusto granje je čuvalo od kiše
kao kosi krov. Presavili su visoke mladice u polukrug i privezali vrhove jednih
za stabla drugih na taj način sačinivši građevinu nalik povećoj kupoli. Zatim
su zaklon prekrili platnom i pažljivo ga privezali. Konačna je građevina bila
kružnog oblika s otvorenim prednjim delom, veličine poveće sobe. Kod
otvora su iskopali rupu za vatru i ogradili je kamenjem.
Kiša je nakvasila šumu, tako da je skupljanje drva za potpalu bilo teško, ali
Garion je po iskustvu koje je stekao u potrazi za Kuglom pretraživao
zaklonjene rupe pod palim truplima, mesta u zavetrini pod velikim drvećem i
šipražje pod stenama gde su se suve grane mogle naći. Do večeri je uspeo s
Eriondom da nagomila poveću hrpu drveta za vatru nedaleko od ognjišta gde
su Polgara i Se’Nedra pripremale večeru.
Manji izvor se nalazio stotinak metara niz padinu, i Garion se uputi
nizbrdo, uz često proklizavanje, s dve kožne mešine za vodu okačene o rame.
Kad je počeo da se probija nazad kroz drveće s punim mešinama vode što su
mu se ljuljale pored butina, svetlost se brzo gubila pod tamnim zimzelenim
drvećem na udaru vetra, a crvenkasti odsjaj vatre u logoru veselo je pozivao k
sebi.
Polgara je okačila mokri ogrtač o granu i tiho pevušila, više za sebe, dok je
sa Se’Nedrom radila pokraj vatre.
„O, pa hvala vam, Vaše veličanstvo", saopšti Se’Nedra kad joj je Garion
predao mešine s vodom. Osmejak koji mu je podarila bio je nekako setan, kao
da se svesno trudila da izgleda bezbrižno.
„Zadovoljstvo je moje, Vaše veličanstvo“, odgovori on uz kitnjast naklon.
„Valjani sluga može uvek da pronađe vodu kad mu kuvarev pomoćnik to
naloži."
Ona se kratko osmehnu, poljubi ga u obraz, a onda uzdahnu i vrati se
seckanju povrća za paprikaš koji je Polgara krčkala.
Nakon večere su dremljivo sedeli pored vatre i slušali zavijanje vetra u
krošnjama i dobovanje kiše u šumi oko njih.
„Koliko smo danas prešli?“, upita Se’Nedra pospanim glasom, navaljena o
Garionovo rame.
„Sedam ili osam liga, pretpostavljam", odgovori Durnik. „Sporo ide kad ne
pratimo put.“
„Ići ćemo brže kada se napokon domognemo puta iz Murosa, koji vodi do
Velikog vašara“, nadoveza se Svileni. Oči mu se zacakliše na tu pomisao, a
dugački šiljati nos mu se zamrda.
„Zaboravi na to“, reče Belgarat.
„Trebaće nam namirnice, Belgarate“, Svileni će, i dalje zacakljenih očiju.
„Mislim da je najbolje da se Durnik pobrine za to. Čini mi se da oni koji
posluju s tobom nekako uvek dobiju stav osramoćenih kad malo bolje
promisle.“
„Ali, Belgarate, mislio sam da si rekao kako moramo da hitamo.“
„Ne shvatam kakve to veze ima jedno s drugim."
„Uvek se brže putuje kada te neko pojuri zar nisi to dosad primetio?"
Belgarat ga prostreli dugim pogledom. „Batali, Svileni“, kaza, „Zašto ne
bismo otišli na počinak?“, predloži ostalima. „Sutra nas čeka dug dan.“
Ponoć je već uveliko prošla kad se Garion odjednom probudi. Ležao je
umotan u ćebad pored Se’Nedre, slušajući njeno ravnomerno disanje i blago
dobovanje kiše o granje. Vetar je prestao, a od vatre u prednjem delu
ušuškanog skloništa ostalo je samo nekoliko crvenih žeravica. Istresao je iz
glave poslednje ostatke sna pokušavajući da se seti šta ga je to probudilo.
„Nemoj da praviš buku“, oglasi se Belgarat tiho s druge strane skloništa.
„I tebe je nešto probudilo, deda?“
„Polako se izvuci iz ćebeta“, kaza starac toliko tihim glasom da je jedva
dopro do Gariona, „i uzmi mač.“
 „Šta se dešava, deda?“
„Slušaj!“, Belgarat će.
Odnekle u tami visoko nad njima začu se iz kiše tupo lepetanje ogromnih
krila i iznenada sevnu tamnocrvena svetlost. Krila još jednom zalepetaše, a
onda zvuk utihnu.
„Polazi, Garione“, požurivao ga je Belgarat. „Uzmi mač i pokrij nečim
Kuglu da ne bi videla njenu svetlost."
Garion se iskobelja iz pokrivača i stade da opipava po tami ne bi li
pronašao mač Rive Gvozdene Ruke.
Nanovo se nad njima začu lepetanje ogromnih krila, a odmah za njim
usledi i čudan siktavi krikponovo ispraćen sevanjem tamnocrvene svetlosti.
„Šta je to bilo?“, zavapi Se’Nedra.
„Ne pomeraj se, devojče!“, viknu Belgarat.
Ležali su ukočeno u mraku dok se lepetanje udaljavalo kroz kišnu noć.
„Šta je to, Belgarate?“, upita Svileni napeto.
„Ogromna zver“, odgovori starac mirno. „Vid joj nije baš najbolji i glupa je
kao klada, ali je ipak veoma opasna. Krenula je u lov. Verovatno je namirisala
konje, ili nas.“
„Kako to da znaš da je ženka?“, upita Durnik.
„Zato što je jedina na celom svetu. Retko izlazi iz pećine, ali tokom
mnogih vekova dovoljno je ljudi uspelo nakratko da primeti njenu priliku,
tako da su joj dali počasno mesto u svim onim legendama.“
„Polako postajem veoma nervozan“, promrmlja Svileni.
„Uopšte ne liči na zmajeve sa svih onih crteža", nastavi Belgarat, „ipak,
jeste velika, i zaista leti.“
„Ma daj, Belgarate“, Durnik će podrugljivo. „Zmajevi ne postoje.“
„Drago mi je što to čujem. A sada, zašto ne izađeš i saopštiš joj to?“
„Je 1’ ona isto ono stvorenje koje smo čuli one noći u planinama nad
Maragorom?“, upita Garion.
„Jeste. Jesi li uzeo mač?“
„Jesam, deda.“
„Odlično. A sada, išunjaj se veoma polako i prekrij žeravice pepelom.
Vatra je privlači, pa bi bilo bolje da ne iskušavamo sudbinu da budemo
sprženi.“
Garion se veoma polako probi do otvora skloništa i hitro nabaca pepeo
preko vatre.
„Ona je zaista leteći gušter?“, prošapta Svileni muklo.
„Nije“, odgovori Belgarat, „zapravo je vrsta ptice. Ima dug zmijski rep i
pokrivena je nečim što više liči na krljušt nego na perje. Takođe, ima i zube
mnogo vrlo dugačkih oštrih zuba.“ „Koliko je tačno velika?“, Durnik će.
„Sećaš li se Faldorovog ambara?“
„Da.“
 „E pa, otprilike toliko.“
Iz daljine se opet začu parajući krik i za njim usledi tamnocrveni plamen.
„Oganj joj i nije tako strašan', tiho nastavi Belgarat s objašnjavanjem,
„verovatno zato što je drveće toliko mokro. Prava nevolja nastaje kad uhvati
nekog u suvoj travi. Velika je, ali ne i mnogo hrabra a na zemlji je trapava kao
prase na zaleđenoj bari. Ako dođe do borbe, verovatno nećemo moći mnogo
da joj naudimo. Najbolje je da je uplašimo.“
„Ako dođe do borbe?“, zagrcnu se Svileni. „Nisi valjda ozbiljan.“
„Možda nećemo imati izbora. Ako je gladna i ako namiriše nas ili konje,
raskrčiće drveće ne bi li nas našla. Ima vrlo malo slabih tačaka. Najslabija joj
je verovatno rep. Krila su joj ogromna, tako da neće moći da vidi dobro iza
sebe, a kada je na tlu, ne može brzo da se okreće.“
„Čekaj da vidim da li sam razumeo kako treba“, Svileni će. „Tražiš od nas
da se prišunjamo iza zmaja i zveknemo ga po repu, je l’ tako?“
„Otprilike.“
„Belgarate, jesi li u potpunosti izgubio razum? Zasto jednostavno ne
iskoristiš magiju da je oteraš?“
„Zato što je otporna na magiju“, objasni Polgara mirno. „Mala finesa koju
je Torak dodao kada je s ostalim bogovima načinio njenu vrstu. Toliko je bio
zadivljen idejom zmaja da ga je odabrao za totemsko stvorenje. Pokušao je na
sve moguće načine da ga načini nepobedivim.“
„To mu je bila jedna od karakternih mana“, dodade Belgarat zajedljivo. „U
redu, zmaj je trapav i glup i nije navikao na bol. Ako smo dovoljno pažljivi,
verovatno ga možemo uplašiti da pobegne a da nikog ne povredi."
„Vraća se“, Eriond će.
Slušali su kako lepet ogromnih krila odzvanja po mokroj šumi.
„Hajdemo na čistinu“, Belgarat će napeto.
„Izvrsna ideja“, saglasi se Svileni. „Ako ću ovo da radim, želeo bih da imam
dovoljno prostora za beg.“
„Se’Nedra“, Polgara će, „idi što dublje u čestar. Nađi mesto da se sakriješ."
„Da, gospo Polgara“, odgovori Se’Nedra preplašenim glasićem.
Išunjali su se iz skloništa u mrak. Kiša je popustila i sada je rominjala kroz
sumaglicu među drvećem. Konji privezani nedaleko odatle snažno su frktali,
a Garion je mogao da oseti oštar miris njihovog straha koji je nadjačavao
smolasti miris četinara.
„U redu“, prošapta Belgarat. „Raširite se i budite oprezni. Ne pokušavajte
da napadnete sem ako niste sigurni da joj je pažnja usmerena na nešto
drugo.“
Iskradoše se iz čestara i uputiše se preko široke poljane. Garion se
pažljivo kretao s mačem u ruci, opipavajući nogama da nema prepreka na tlu.
Kada je prešao čistinu, naišao je na ogromno stablo i obišao ga.
Čekali su ukočeni, pogleda uperenog ka kišnom noćnom nebu.
 Glasno lepetanje ogromnih krila odjeknu kroz šumu i ponovo začuše onaj
zaglušujući krik. Dok se zvuk širio oko njih, Garion ugleda iznad sebe ogromni
talas plamena praćen dimom i u samom ognju odraz zmaja. Bila je veća nego
što bi mogao da pomisli. Krila su joj mogla baciti senku veličine jednog ara.
Čeljusti su joj bile razjapljene, tako da je jasno video oštre zube s ognjem kako
se promalja između njih. Imala je dug zmijski vrat, ogromne kandže i dug
gušterski rep koji je šibao kroz vazduh za njom dok se spuštala ka čistini.
A onda, Eriond izađe iz skloništa iza drveta i uputi se ka sredini poljane,
tako spokojno kao da je krenuo u prepodnevnu šetnju.
„Erionde!“, vrisnu Polgara, a neman uz pobedonosni krik jurnu pravo na
čistinu. Kidisala je na mladića isturenim kandžama. Ogromni talasi
tamnonarandžastog ognja pokuljaše joj iz razjapljenih čeljusti pravo ka
njemu. Strahujući za dečaka koji mu je toliko prirastao za srce, Garion pojuri s
isukanim mačem; ali dok je jurišao na ogromnu zver, oseti iznenadni poznati
talas Polgarine volje i primeti da je Eriond nestao, pošto ga je ona sklonila
negde na sigurno.
Zemlja se zatrese kad ala slete na tlo, ispustivši zaglušujući krik koji
ispuni čistinu crvenim ognjem. Bila je čudovišno ogromna. Polusavijena krila
pokrivena krljuštima nadvijala su joj se više nego ijedna kuća. Rep koji je
šibao na sve strane bio je deblji nego trup konja, a izvijene su joj čeljusti s
načičkanim zubima bile užasavajuće. Smrad od kojeg bi svakom pripala muka
ispunjavao je vazduh svaki put kada bi bljuvala vatru. Pod svetlom njenog
ognja Garion jasno ugleda žute oči koje su parale okolo. Po onome što im je
Belgarat ispričao, očekivao je zaglupljen pogled, ali ove oči koje su sevale
pretražujući čistinu bile su prisebne i ispunjene silnom zastrašujućom željom
da ubije.
Utom se Durnik i Tot baciše na nju. Jurnuli su iz skloništa, Durnik sa
sekirom a Tot s kovačevim zaoštrenim ašovom, i stadoše vredno da udaraju
izvijeni rep. Dok je razjarenim pogledom sevala po čistini, Svileni hitro jurnu
iza nje s oštrim dreznijskim mačem široke oštrice. Zabode ga nekoliko puta u
koren ogromnog repa. A onda, kad se zabatrgala da se okrene i uzvrati mu na
napad, on zbrisa nazad u sigurnost šume.
I tada, Eriond opet stupi nasred čistine. Bez ikakvog znaka straha ozbiljno
je izronio iz okrilja šume i krenuo pravo ka pobesneloj zveri. „Zašto ovo
radiš?“, upita mirno. „Znaš da sada nije ni vreme ni mesto za to.“
Zmaj kao da je ustuknuo na zvuk njegovog glasa, i oči mu postadoše
obazrive.
„Ne možeš da pobegneš od onoga što će se desiti", nastavio je ozbiljno.
„Niko od nas ne može i ništa nećeš promeniti ovom budalaštinom. Bolje ti je
da odeš. Stvarno ne želimo da te povredimo.“
Neman je oklevala, a Garion je osetio ne samo da je zbunjena već i
preplašena. A onda, izgledalo je kao da se opet povratila. Uz razjareni krik,
kroz razjapljene čeljusti posla ogroman plamen ka Eriondu, a on ne uradi
ništa da pobegne.
Svaki živac u Garionovom telu navali da potrči mladiću u pomoć, ali nije
bio u stanju da pomeri ni jedan jedini mišić. Stajao je s mačem u ruci,
bespomoćno ukočen u svojoj nemoći.
Kako je plamen jenjavao, Eriond se pojavi neozleđen, odlučnog lica
ispunjenog sažaljenjem. „Nadao sam se da možemo da prođemo i bez ovoga“,
uputi zmaju, „ali nisi nam baš dala neki izbor.“ Uzdahnu. „U redu, Belgarione“,
reče, „nateraj je da ode ali, molim te, nemoj mnogo da je ozlediš."
Kao da su ga ove reči nekako u potpunosti oslobodile sputanosti, Garion,
osetivši kako ga ushićenje sve više osvaja, jurnu pravo iza zmaja s mačem
koji istog trena planu i osu čitavu kišu udaraca na njena nezaštićena leđa i
rep. Grozni smrad oprljenog mesa ispuni čistinu, a neman zapišta od bola. Od
muke je zamlatarala repom, tako da je Garion sada mahao mačem Rive
Gvozdene Ruke više da bi se odbranio od neprestanog šibanja repom negoli
iz svesnog truda da naudi zveri. Oštrica mača je lako prošla kroz krljušt, meso
i kosti i glatko odrubila oko metar i po repa koji se grčio.
Parajući se krik gromoglasno prolomi zmaju iz čeljusti, a oganj pokulja ka
nebu u obliku zastrašujućeg oblaka. Ogroman mlaz krvi koja se pušila šiknu iz
rane od mača pravo ka Garionovom licu i namah ga zaslepi.
„Garione!“, zavapi Polgara. „Pazi!“
On poče rukama grčevito da sklanja vrelu krv s očiju. Zmaj se zastrašujuće
brzo okrenu, rovareći kandžama po zemlji i zaglušujuće mlateći krilima.
Kugla buknu jakim ognjem, a plavi joj plamen pokulja uz mač, cvrčeći i
dimeći, dok se probijao kroz gustu krv na oštrici. Usred napada čeljustima
zmaj ustuknu od užarenja plamenog mača. Garion podiže oštricu i zmaj
ponovo ustuknu, udaljavajući se korak po korak preko pokisle čistine.
Bila je preplašena! Plavi oganj mača ju je iz nekog razloga prestrašio!
Kričeći, pokušavala je očajnički da se odbrani, bljujući oganj nalik onom u
kovačnicama, i sve više je uzmicala, a krv iz ranjenog repa je i dalje šikljala po
čistini. Bilo je očigledno da nije mogla da se suprotstavi nečemu što ima veze
s Kuglinim plamenom. I opet, osetivši onaj neobuzdani talas ushićenja kako
ga preplavljuje, Garion podiže mač, a vreli mu stub ognja šiknu kroz vrh.
Udari na zver tim plamenim bičem i začu se pucanje i cvrčanje dok joj je
mačem pržio krila i pleća. Okrutno ju je šibao plamenom mača, sve dok se
ona uz bolni ropac ne okrenu i pobeže, razdirući zemlju kandžama i očajno
mašući ogromnim jedrastim krilima.
Uz veliki napor se hitnu u vazduh i zagrabi na krilima kroz noć, naprežući
se da podigne ogromno telo. Zakačila je gornje krošnje na obodu poljane
pokušavajući da se u naletu straha podigne iznad šume kako bi bila na
sigurnom. Odletela je ka jugozapadu kričeći, ostavivši za sobom maglovit
vazduh ispunjen vrelim oblacima vatre i krvavi trag koji se pušio.
 Dok su posmatrali kako ogromna zver leti po kišnom nebu, obavi ih
zaglušujuća tišina.
Polgara se pojavi samrtno bleda iz okrilja drveća i okomi se na Erionda.
„O čemu si razmišljao?", upita zastrašujuće tiho.
„Ne razumem te, Polgara“, odgovorio je zbunjeno.
Suzdržavala se uz primetni napor. „Zar ti reč ’opasnost’ ništa ne znači?“
„Misliš na zmaja? Oh, ona, u stvari, uopšte nije toliko opasna.“ „Mogla je do
obrva da te obavije vatrom, Erionde“, naglasi Svileni.
„A, to“, nasmeja se Eriond. „Ali ta vatra nije stvarna.“ Pogledao Je l’ca oko
sebe. „Zar niste znali?“, upita donekle iznenađeno. „To je bila samo prikaza. I
to je upravo ono što je zlo oduvek i bilo prikaza. Žao mi je ako ste se zabrinuli,
ali nisam imao vremena za objašnjavanje.“
Tetka Pol je kratko piljila u neuznemirenog mladića, a onda pogleda
Gariona sa još uvek isukanim ognjenim mačem. „A ti ti...“ Reči je nekako
izneveriše. Polako je spustila glavu u drhtave šake. „Ova dvojica“, izreče
užasnutim glasom. „Ova dvojica! Mislim da ne mogu da podnesem sve ovo
njih.“ Durnik ju je ozbiljno posmatrao, a onda pruži ogromnu sekiru grdosiji
Totu. Prišao joj je i zagrlio je oko ramena. „Ajde, ajde“, reče. Nakratko se činilo
kao da se odupire, ali mu ipak uroni lice u rame. „Hajdemo, Pol“, uputi joj
blago i nežno je okrenu da bi je otpratio do skloništa. „Ujutru ništa neće
izgledati ni približno ovoliko loše.“
 Treće poglavlje

Garion je malo spavao te kišne noći. Srce mu je i dalje lupalo od

uzbudenja, tako da je ležao pored Se’Nedre pod prekrivačem, prisećajući se i
nanovo preživljavajući susret sa zmajem. Baš pred svitanje uspeo je da se
dovoljno smiri i shvati misao koja mu je ispunila glavu tokom borbe. Uživao
je. On je, zapravo, uživao u sukobu koji bi ga inače preplašio, i što je više
razmišljao o tome, sve mu je bilo jasnije da se to ne dešava prvi put. Još od
najranijeg detinjstva, uvek kada bi bio u nevolji, preplavio bi ga isti taj osećaj
razularenog uzbuđenja.
Sendarski zdrav razum koji je stekao kroz vaspitanje govorio mu je da je
ta njegova ushićenost prema sukobu i opasnosti verovatno bolesni izdanak
alornskog nasleđa i da bi trebalo da nastoji da ga strogo kontroliše, iako je
duboko u sebi osećao suprotno. Napokon je dobio odgovor na pitanje „Zašto
baš ja?“, koje je često umeo da zavapi u prošlosti. Bez sumnje je baš on
odabran za ovakve grozne strašne zadatke upravo zato što im je baš on
savršeno odgovarao.
„Baš to radim“, promrmljao je sebi u bradu. „Uvek kada se desi nešto
mnogo opasno, s čime nijedan razuman čovek ne bi ni pokušao da se suoči,
oni pošalju mene.“
„Šta to, Garione?“, promumla Se’Nedra pospano.
„Ništa, draga“, odgovori joj. „Samo sam glasno razmišljao. Spavaj.“
„Mmm“, promrmlja ona i privi se još bliže, ispunivši mu nozdrve toplim
mirisom svoje kose.
Zora se poput sve svetlijeg bledila lagano promaljala kroz visoke krošnje
pokisle šume. Dosadno se rominjanje pridruži jutarnjoj magli koja se dizala
sa šumskog tla u obliku vlažnog sivkastog oblaka oko tamnih stabala jele i
smreke.
Garion se prenu iz polusna i ugleda senovite obrise Durnika i Tota kako
smireno stoje pored ugašenog ognjišta na prednjem delu skloništa. Izvuče se
pažljivo iz ćebeta da ne probudi svoju usnulu ženu i navuče vlažne čizme.
Zatim se uspravi, odenu ogrtač i uputi se kroz šator da im se pridruži.
Pogleda ka mutnom jutarnjem nebu. „Znači, još uvek pada“, kaza tihim
glasom kojim ljudi obično progovaraju kad ustanu pre svitanja.
Durnik klimnu glavom. „U ovo doba godine kiša pada i duže od nedelju
dana.“ Otvori kožnu vrećicu koju je držao oko struka i izvadi
smotuljakpiljevine. „Mislim da je najbolje da upalimo vatru“, reče.
Tot, ogroman i nem, obiđe logor malo dalje od njih, podiže dve kožne
mešine za vodu i uputi se niz strmu padinu prema izvoru. Uprkos ogromnom
telu, nije proizveo skoro nikakav šum dok je prolazio kroz žbunje obavijeno
maglom.
Durnik kleknu pored mesta za vatru i pažljivo nagomila suve grančice u
sredini. Zatim položi šaku piljevine pored grančica i izvadi kremen i kresivo.
„Tetka Pol još spava?“, upita Garion.
„Drema. Kaže da joj je prilično prijatno da se izležava u toplom krevetu
dok neko drugi loži vatru.“ Durnik se nežno nasmeja.
Garion se takođe osmehnu. „Verovatno se sada sveti zbog svih godina
kada bi obično prva ustala.“ Zastade. „Da li je još uvek uznemirena zbog
onoga od sinoć?“, upita.
„O“, progovori Durnik nagnut nad ognjištem krešući kremen kresivom,
„mislim da se do sada već malo primirila.“ Kremen i kresivo su pravili
prigušene zvuke nalik kuckanju, a sa svakim bi se kuckanjem prosula čitava
kiša iskričavih varnica pravo u središte ognjišta. Jedna pade na piljevinu i
kovač poče lagano da duva sve dok se jezičak narandžastog plamena ne
podiže sa sredine. Zatim pažljivo smesti piljevinu pod grančice, a plamen se
pojača i raširi, suvo pucketajući. „Eto“, kaza, ugasi vatru na piljevini i vrati je
nazad s kremenom i kresivom u vrećicu.
Garion čučnu pored i stade da lomi suve grane na manje delove.
„Sinoć si bio veoma hrabar, Garione“, reče Durnik dok su ložili malu vatru.
„Mislim da ’lud’ bolje pristaje", kaza Garion oporo. „Da li bi iko sa imalo
zdravog razuma uradio nešto slično? Prava nevolja je što se obično uvek
zadesim usred ovakvih dešavanja i pre no što razmislim koliko bi to moglo
biti opasno. Ponekad pomislim da je deda u pravu. Možda me je tetka Pol ipak
ispustila na glavu dok sam bio mali.“
Durnik se tiho zakikota. „Sumnjam da se to desilo“, reče. „Veoma je
pažljiva s decom i ostalim lomljivim stvarčicama.“
Dodavali su pruće na vatru sve dok se veseli plamen ne rasplamsa, a onda
se Garion uspravi. Vatra je bacala odblesak na okolnu maglu koja poprimi
slabi crvenkasti sjaj kao da je deo neke druge, nejasne stvarnosti, kao da su
preko noći nesvesno omaškom prešli granice ovog sveta i obreli se u
kraljevstvu magije i čarolije.
Baš kada se Tot vrati s izvora s dve prepune vodene mešine, Polgara se
pojavi iz šatora, češljajući dugu tamnu kosu. Iz nekog razloga je izgledalo kao
da joj je beli pramen tog jutra bleštao iznad leve obrve. „Veoma lepa vatra,
mili“, reče i poljubi muža. A onda pogleda Gairona. „Jesi li dobro?“, upita.
„Molim? O, da. Dobro sam.“
„Da ti nije ostala neka posekotina, modrica ili opeklina o kojoj se niste
sinoć pobrinuli?“
„Nije. Izgleda da sam se izvukao bez i najmanje ogrebotine." Oklevao je.
„Sinoć si bila mnogo ljuta, tetka Pol? Na Erionda i mene?“
„Jesam, Garione, baš jesam ali to je bilo sinoć. Šta bi danas želeo da
doručkuješ?“
Malo kasnije, nakon što se bleda svetlost zore već uveliko uvukla međ
drveće, Svileni je, ruku ispruženih nad ognjem, stajao drhteći pored ognjišta i
podozrivo promatrao lončić koji je tetka Pol postavila na pljosnati kamen kraj
same ivice vatre, u kojem se nešto krčkalo. „Ovsena čorba?“, upita. „Zar
opet?“ „Topla ovsena kaša“, ispravi ga tetka Pol, mešajući dugačkom
varjačom sastojke u lončiću.
„Isto je, Polgara.“
„Ne baš. Čorba je ređa.“
„Gušće ili ređe, meni je sve to isto.“
Pogleda ga s podignutom obrvom. „Reci mi, prinče Keldare, zašto si baš
uvek ujutru toliko nezgodan?“
„Zato što prezirem jutra. Jedini razlog zbog kojeg uopšte i postoji nešto
poput jutra jeste da bi se sprečilo da se noć i poslepodne odjednom sudare.“
„Možda bi jedan od mojih napitaka mogao da ti poboljša raspoloženje.“
Pogled mu postade obazriv. „ A, neka. Hvala u svakom slučaju, Polgara.
Pošto sam se već skroz rasanio, mnogo mi je bolje.“ „Baš mi je drago zbog
toga. A sada, da li bi se malo sklonio odatle? Potreban mi je taj deo vatre da
pripremim slaninu.“ „Kako ti kažeš.“ A onda se okrenu i pohita nazad u šator.
Belgarat, koji se izležavao na debljem sloju ćebadi, podrugljivo pogleda
čovečuljka. „Za naizgled veoma visprenog čoveka, ipak imaš naviku da se
ponekad baš ušeprtljaš, zar ne?“, upita. „Zar do sada nisi naučio da ne smeš
da dosađuješ Pol dokkuva?“
Svileni nešto progunđa i podiže svoj krzneni ogrtač s rupama od moljaca.
„Idem da proverim konje“, reče. „Hoćeš li sa mnom?“ Belgarat odmeri
Polgarinu sada siromašnu zalihu drveta za vatru. „To možda i nije loša
zamisao", kaza i ustade.
„Idem i ja s vama“, Garion će. „Malo bih da protegnem noge. Kao da sam
spavao na panju.“ Prebaci kaiš korice mača preko ramena i krenu za njima iz
šatora.
„Ono što se desilo je prosto neverovatno, zar ne?“, promrmlja Svileni kad
su stigli do čistine. „Mislim na zmaja. Pod dnevnim svetlom sve mi deluje
nekako obično.“
„Ne baš“, reče Garion pokazujući na ostatakzmajevog repa, koji je
prekriven kljuštima ležao na drugom kraju čistine. Vrh repa se još uvek blago
trzao.
Svileni klimnu. „Svakako se na ovo obično ne može nabasati u laganoj
jutarnjoj šetnji." Pogleda Belgarata. „Postoji li mogućnost da nam opet
dosađuje?", upita. „Putovanje bi moglo da postane veoma nezgodno ukoliko
bismo bili primorani da se osvrćemo na svakom koraku. Jesu li zmajevi
osvetoljubivi?“ „Na šta ciljaš?“, starac će.
„Pa ipakjoj je Garion presekao rep. Misliš li da će možda to shvatiti kao
ličnu uvredu?“
„Bilo bi neuobičajeno“, odgovori Belgarat. „Mislim da joj mozak nije toliko
razvijen.“ Namršti se zamišljeno. „Ipak, plašim se da postoji nešto
neverovatno izvitopereno u ovom sukobu." „Sama pomisao na to je
izvitoperena“, strese se Svileni. Belgarat odmahnu glavom. „Nisam na to
ciljao. Nisam sasvim siguran da li sam umislio ili ne, ali sve mi se nekako čini
kao da je namerno tražila baš nekoga od nas.“
„Erionda?“, predloži Garion.
„Nekako je tako izgledalo, zar ne? Ali kada ga je napokon našla, izgledalo je
skoro kao da je on nju preplašio. I na šta je tačno mislio kada joj je rekao ono
uvrnuto?“
„Ko zna?“, Svileni slegnu ramenima. „Oduvek je bio čudno čeljade. Ja
mislim da ne živi u istom svetu kao i mi.“
„ Ali nije mi jasno zašto se toliko uplašila Garionovog mača?“ „Taj je mač
preplašio silne armije, Belgarate. Sam oganj mu je poprilično strašan."
„Ali ona voli vatru, Svileni. Imao sam prilike da je vidim kako pokušava da
bude snebivljiva i zavodljiva ne bi li dobila ambar za spaljivanje, a jednom je
čakletela okolo celih nedelju dana sve dok joj kapilari nisu popucali od
šumskog požara. Ima nešto vezano za sinoćni događaj što mi nikako ne da
mira.“ Eriond, pažljivo zaobilazeći mokro žbunje, išeta iz gaja gde su bili
privezani konji.
„Jesu li dobro?" upita Garion.
„Konji? Jesu, Belgarione. Dali je doručakveć gotov?“
„Ako ćeš ga tako nazvati, jeste“, odgovori Svileni jetko. „Polgara je stvarno
dobra kuvarica, Keldare“, poče Eriond ozbiljno da ga ubeđuje.
„Ali čak i najbolji kuvar ne može mnogo toga da uradi s kašom.“
Eriondu se oči zacakliše. „Sprema kašu? Obožavam kašu.“ Svileni se
zagleda u njega, a onda se žalosno okrenu ka Garionu. „Vidiš li sada koliko je
omladina iskvarena?“, mudrovao je. „Samo im daj i najmanji nagoveštaj
dobrog vaspitanja i eto, izgubljeni su zauvek." Ispravi se. „U redu“, natmureno
će, „hajde da završimo s tim.“
Nakon doručka su rasturili noćni logor i odjahali kroz slabu kišu što je
sipila iz tmurnog neba. Desi se da su oko podneva stigli do prostrane
zakošene čistine koja se ispunjena žbunjem i povremenim panjevima
protezala oko pola kilometra u širinu, a u središtu joj ležaše široki blatnjavi
put.
„Veliki drum iz Murosa“, Svileni će donekle zadovoljno. „Zašto su posekli
drveće?“, upita Eriond.
„Imali su nevolje s razbojnicima koji su pravili zasede pored puta.
Raskrčen prostor s obe strane puta obezbeđuje putnicima pravednu priliku
da uteknu.“
Izjahali su iz pokisle šume i uputili se ka blatnjavom putu preko čistine s
niskim rastinjem. „Sada možemo malo da pohitamo“, reče Belgarat i podbode
konja u galop.
Nekoliko sati su neprestanim kasom pratili put ka jugu. Pošto su napustili
šumovita brdašca, umesto šuma nastupiše talasaste livade. Domogoše se
vrha jednog brega i zaustaviše se da nakratko odmore zadihane konje. Malo
dalje na severozapadu nazirala se tamna ivica ogromne Arendske šume,
mutne kroz sumaglicu i kišu, a nedaleko pred njima stajao je sumoran
mimbratski zamak sivih zidina koje su se visoko uzdizale nad poljima.
Se’Nedra uzdahnu dok je zurila u mokru dolinu i tvrđavu koja je izgledala
kao da u kamenju od kojeg je sačinjena krije svu tvrdoglavost i obazrivu
sumnjičavost koje su bile sama srž arendskog društva.
„Jesi li dobro?“, upita je Garion, strahujući da joj uzdah možda najavljuje
vraćanje setne melanholije iz koje se tek nedavno trgla.
„Postoji nešto veoma žalosno u vezi s Arendijom“, odgovori mu. „Toliko
hiljada godina mržnje i jada, i šta su na kraju dokazali? Čak i onaj zamak
izgleda kao da plače.“
„To je zbog kiše, Se’Nedra“, reče pažljivo.
„Nije“, opet uzdahnu. „Ima tu još nečega.“
Veliki se drum iz Murosa kao neka velika blatnjava žuta brazgotina
protezao kroz polja potamnele pokisle trave, vodeći sve dalje ka arendskoj
dolini, i narednih nekoliko dana jahali su pored ogromnih visokih
mimbratskih tvrđava i sela s jadnim kolibama sa slamnatim krovovima, gde
se dim širio kroz vazduh kao neko grozno isparenje i pekao oči, a kmetovi u
ritama nosili beznadežne izraze na licu, svedočeći o životu preživljenom u
patnji i očaju. Svaku noć su proveli u groznim bednim krčmama pored puta,
smrdljivim od pokvarene hrane i neopranih tela.
Četvrtog dana popeše se na brdo s kojeg je pucao pogled na bleštavi
prizor Velikog arendskog vašara na raskršću Velikog druma iz Murosa i
Velikog zapadnog puta. Šatori i logori protezali su se više od jedne lige u svim
pravcima, nakinđureni i raskošni u plavim, crvenim i žutim bojama koje su se
isticale pod raskvašenim sivim nebom, s natovarenim kolima koja su kao
mravi milela preko ravnice iz tog ogromnog trgovačkog središta i ka njemu.
Svileni naheri otrcanu kapu. „Bilo bi dobro da se spustim dole i nakratko
razgledam pre nego što nastavimo", zausti. „Već neko vreme nismo u toku s
dešavanjima, tako da ne bi škodilo da se malo raspitam.“
„U redu“, odobri Belgarat, „ali bez smicalica."
„Smicalica?"
„Znaš ti dobro na šta ciljam, Svileni. Pripazi malo na svoje nagone."
„Veruj mi, Belgarate."
„Radije ne bih, kad bih mogao da biram."
Svileni se nasmeja i podbode konja.
Ostatak družine sporo krenu niz dugu padinu, dok je Svileni galopirao
pravo ka privremenom gradu sačinjenom od šatora u moru blata. Kako su se
približavali vašaru, Garion je sve bolje čuo neskladnu graju koja je ispunjavala
vazduh poput neke vrste povika i žamora, nastalih od hiljadu istovremeno
izvikivanih glasova. Takođe, zapahnuše ga mnogobrojni mirisi začina i hrane,
retkih miomirisa i konjskih štala.
Belgarat zauzda konja. „Hajde da ovde sačekamo Svilenog", kaza. „Ne
želim da upadnemo u neku nevolju."
Privezali su konje pored puta na ledenoj kiši i posmatrali sporu kolonu
teretnih kola koja se probijaju kroz klizavu kaljugu na blatnjavom putu pred
njima.
Oko četrdeset pet minuta kasnije Svileni uz veliki napor krenu uz brdo.
„Mislim da je najbolje da se pažljivo približimo", reče, a lukavo lice mu je sada
bilo ozbiljno.
„U čemu je problem?“, upita Belgarat.
„Nabasao sam na Delvora“, odgovori Svileni, „a on mi reče da je tu neki
angarački trgovac koji se raspituje o nama.“ „Hajde onda da jednostavno
zaobiđemo vašar“, predloži Durnik.
Svileni odmahnu glavom. „Valjalo bi da otkrijemo barem nešto o tom
ljubopitivom Angaraku. Delvor je ponudio da se smestimo kod njega na dan-
dva, ali možda ne bi bila toliko loša ideja da obiđemo vašar i uđemo s juga.
Možemo se pridružiti nekom karavanu koji dolazi iz Tol Honeta. Tako nam
namera neče biti toliko očigledna.“
Belgarat nakratko razmotri predlog škiljeći ka kišnom nebu. „U redu“,
odluči. „Ne želim da gubim vreme, ali mi se ne sviđa ni da nas neko prati.
Hajde da vidimo šta Delvor ima da kaže.“ Obišli su široki polukrug kroz
mokru travu i domogli se blatnjavog Velikog zapadnog puta na nekih
kilometar i po južnije od vašara. Nekoliko tolnedranskih trgovaca ogrnutih
raskošnim krznom jahali su na čelu kolone škriputavih kola, te se Garion s
prijateljima nenametljivo pridruži na začelju, baš kada je delimična tmina
neba najavljivala početak sumorne kišne večeri.
Uzani sokaci između šatora i logora bili su pretrpani trgovcima iz svih
krajeva sveta. Gnjecavo blato bilo je duboko do članaka i išarano kopitima
stotina konja i otiscima stopala živopisno odevenih trgovaca koji su vikali i
klicali i prepirali se, ne obraćajući pažnju na blato i kišu. Baklje i svetiljke
sjajile su na otvorenim tezgama prekrivenim debelim platnom, gde su se
mogle naći svakojake dragocenosti neprocenjive vrednosti neobično
izložene pored bronzanih ćupova i oskudnih poslužavnika.
„Ovuda“, zausti Svileni i skrenu u sokak „Delvorovi šatori su nekoliko
stotina metara odavde.“
„Ko je Delvor?“, upita Se’Nedra Gariona kad su prolazili pored bučnog
logora-krčme.
„Keldarov prijatelj. Kad smo prošli put prolazili ovuda, imali smo priliku
da ga sretnemo. Mislim da je član dreznijske obaveštajne službe.“
Ona šmrknu. „Zar nisu svi Dreznijci članovi obaveštajne službe?“
On se nasmeši. „Verovatno jesu“, saglasi se.
Delvor ih je čekao u prednjem delu logora s plavo-belim prugama.
Keldarov prijatelj gotovo da se uopšte nije izmenio za sve godine otkad ga je
Garion poslednji put video. Jajasta glava bila mu je obrijana, a ophođenje mu
je još uvek bilo prepredeno i peckavo kao i ranije. Na sebi je imao ogrtač
ukrašen krznom, čvrsto navučen preko ramena, a mokra mu je ćela svetlucala
• od kiše. „Sluge će se postarati za konje“, kaza pošto su sjahali. „Hajde da se
sklonimo pre nego što vas ugleda isuviše ljudi.“ Krenuli su za njim u topao,
dobro osvetljen šator, a on pažljivo priveza platno šatora za njima. Šator je
bio skoro jednako udoban kao što bi bila neka dobrostojeća kuća. Bilo je
stolica i divana, kao i veliki kitnjasti sto s raznim đakonijama. Pod i zidovi bili
su obojeni u plavo, svetiljke su s tavanice visile na lancima, a u svakom se
ćošku nalazila gvozdena peć ispunjena svetlucajućim žeravicama. Delvorove
sluge u jednostavnoj nošnjipreuzeše pokisle ogrtače od Gariona i njegovih
prijatelja i odnesoše ih kroz platnenu zavesu koja je vodila u pomoćni šator.
„Molim vas“, Delvor će ljubazno, „sedite. Bio sam dovoljno slobodan da
pripremim večeru.“
Svileni je razgledao dok su sedali. „Lepo sređeno", primeti. Delvor slegnu
ramenima. „Malo planiranja i nešto malo više novca, i šator ne mora da bude
toliko neudoban.“
„A uz to je i pokretan“, nadoveza se Svileni. „Ako neko želi da brzo zbriše,
može da skupi šator i ponese ga sa sobom. Teško je uraditi nešto slično s
kućom.“
„Između ostalog i to“, saglasi se Delvor ljupko. „Molim vas, prijatelji,
počnite s večerom. Poznato mi je kakav se smeštaj i hrana nude u Arendiji.“
Večera koju su im poslužili bila je izuzetno dobra, kao plemićka gozba.
Odresci mesa s kuvanim lukom, graškom i šargarepom koji su plivali u
ukusnom umaku od sira pušili su se sa srebrnih tanjira. Beli hleb je bio od
najfinije vrste, i još se pušio tek izvađen iz pećnice, a izbor vina je bio
izvrstan.
„Izgleda da imaš nadarenog kuvara, Delvore", primeti Polgara.
„Zahvaljujem, gospo“, uzvrati on. „Plaćam mu godišnje nekoliko kruna
više, a ima i lošu narav, ali mislim da vredi uprkos troškovima i otežavajućim
okolnostima."
„Šta je s onim ljubopitljivim angaračkim trgovcem?“, upita Belgarat nakon
što se poslužio s nekoliko odrezaka.
„Dojahao je na vašar pre nekoliko dana s petoricom-šestoricom slugu, ali
bez teretnih konja i kola. Konji su im izgledali veoma iscrpljeno, kao da su
došli u velikoj žurbi. Nakon što je pristigao, nije sklopio nijedan posao.
Proveo je vreme zapitkujući okolo sa svojim podanicima.“
 „Jesu li se izričito raspitivali o nama?“
„Ne poimence, Drevni, ali način opisivanja nije ostavio dovoljno prostora
sumnji. Nudio je novac za obaveštenja malo veću količinu novca.“
„Iz koje je rase Angaraka?“
„Tvrdi da je Nadrak, ali ako je on Nadrak, onda sam ja Tul. Mislim da je
Malorijac. Srednje je visine i nezgrapan, uvek sveže obrijan i pristojno
odeven. Čudne su mi jedino njegove oči. Izgleda da su potpuno bele izuzev
zenica. One i nemaju boju.“
Tetka Pol iznebuha podiže glavu. „Slepac?“, upita.
„Slepac? Ne, mislim da nije. Mislim da može da vidi kud ide. Zašto pitate,
gospo?“
„To što si upravo opisao jeste posledica jednog veoma retkog stanja“,
odgovori. „Većina onih koji pate od toga jesu slepi.“ „Ukoliko nameravamo da
odjašemo odavde a da nam ne bude za petama za samo desetak minuta,
moraćemo da smislimo nešto da mu odvučemo pažnju i zadržimo ga“, Svileni
će. „Imaš li i dalje one olovne novčiće koje si onomad sakrio u murškom
šatoru?“
„Nažalost, nemam, Svileni. Morao sam da prođem carinske provere na
tolnedranskoj granici pre nekoliko meseci. Mislio sam da nije najmudrije da
dozvolim carinicima da pronadu nešto takvo u prtljagu, tako da sam ih
zakopao pod jednim drvetom."
„Olovni novčići?“, Se’Nedra će zbunjeno. „Zar njima uopšte može nešto da
se kupi?“
„Pozlaćeni su, Vaše veličanstvo“, pojasni Delvor. „Izgledaju potpuno isto
kao tolnedranske zlatne krune.“
Se’Nedra smesta poblede. „Pa to je užasno!“, zavapi.
Kao odgovor na njenu žustru reakciju, Delvoru lice postade zbunjeno.
„Njeno veličanstvo je Tolnedranka, Delvore“, podseti ga Svileni, „a
krivotvorenje novca pogađa u samu srž tolnedranskog postojanja. Mislim da
je to nekako povezano s njihovom religijom."
„Meni to uopšte nije zabavno, prinče Keldare", brecnu se Se’Nedra jetko.
Nakon večere su proveli još neko vreme u udobnom razgovoru kakve
vode siti ljudi u toplom, a onda ih Delvor povede u pomoćni šator podeljen na
odaje za počinak. Garion je utonuo u san skoro istog trena kada je dodirnuo
jastuk i ujutru se probudio mnogo odmorniji nego prethodnih nedelja. Tiho
se odenu kako ne bi probudio Se’Nedru i uputi se u glavni deo logora.
Svileni i Delvor su tiho razgovarali za stolom. „Velika se nevolja sprema u
Arendiji", pričao je Delvor. „Vesti o pohodu na Kult medveda uskomešale su u
alornskim kraljevstvima krv svim mladićima usijane glave i Mimbratima i
Asturijcima. Sama pomisao na to da se negde odvijala bitka bez njihovog
učešća ispunila je mlade Arende besom.“
„To nije ništa novo“, reče Svileni. „Dobro jutro, Garione.“ „Gospodo“,
odgovori Garion ljubazno i povuče stolicu. „Vaše veličanstvo“, pozdravi ga
Delvor i okrenu se ka Svilenom. „Ipak, od ratobornosti mladih plemiča više
me brine nemir koji nastaje među kmetovima.“
Garion se priseti oronulih koliba u selima pored kojih su prošli u
poslednjih nekoliko dana i beznadežnih pogleda na licima stanovnika. „Imaju
dovoljno razloga da budu nezadovoljni, zar ne mislite tako?“, reče.
„Prvi bih se složio s vama, Vaše veličanstvo", kaza Delvor, „a i nije prvi put
da se ovako nešto dešava. Ipak, sada je malo ozbiljnije. Vođe gomilaju zalihe
oružja veoma naprednog. Kmet s vilom ne predstavlja izazov naoružanom
mimbratskom vitezu. Nasuprot tome, kmet sa samostrelom je sasvim
drugačija priča. Desilo se nekoliko incidenata i još nekoliko odmazdi."
„Kako su kmetovi uopšte uspeli da se domognu oružja?“, upita Garion.
„Uglavnom nemaju ni šta da jedu. Kako onda mogu da priušte kupovinu
samostrela?“
„Uvoze ih sa strane“, objasni Delvor. „Još uvek nismo uspeli da
ustanovimo gde se tačno nalazi izvor, ali kristalno je jasno da neko želi da
obezbedi arendskom plemstvu da ostane zauzeto kod kuće kako se ne bi
moglo baviti nevoljama na nekom drugom mestu.“
„Možda Kal Zakat?“, predloži Svileni.
„Vrlo moguće“, saglasi se Delvor. „Nema sumnje da su težnje malorijskog
cara svetskih razmera, a komešanje u zapadnim kraljevstvima mu može
postati najbolji saveznik ukoliko odluči da usmeri armije u suprotnom smeru
nakon što napokon ubije kralja Urgita.“
Garion prostenja. „Samo mi to treba“, reče, „još nerviranja.“ Pošto su im
se ostali pridružili u glavnoj prostoriji, Delvorove sluge unesoše obilan
doručak. Bilo je tu poslužavnika natrpanih jajima, slaninom i kobasicama, kao
i onih ispunjenih voćem i ukusnim kolačima.
„E ovo nazivam pravim doručkom", Svileni će u žaru. Polgara mu uputi
hladan pogled. „Hajde, prinče Keldare, reci“, kaza. „Ubeđena sam da imaš
svakakve zanimljive doskočice.“ „Zar bih ja rekao nešto o izuzetnoj kaši koju
nam spremaš svakog jutra, vrla gospo?“, upita, glumeći nevinašce.
„Ne bi se usudio ako brineš za zdravlje“, Se’Nedra će milo. Jedan sluga
uvređeno stupi u šator. „Napolju je neki nepodnošljivi prljavi grbavac,
Delvore“, izvesti. „U životu nisam video nekoga toliko poganog jezika, i
zahteva da ga pustim. Želite li da ga oteram?“
„O, pa to može da bude samo stric Beldin', Polgara će. „Poznajete ga?“,
Delvor je bio iznenađen.
„Znam ga još odmalena", odgovori. „Uopšte nije toliko loš koliko izgleda,
kad se napokon naviknete." Blago se namršti. „Najbolje je da ga pustite“,
posavetova. „Mnogo je neprijatan kad ga neko iznervira.“
„Belgarate", protutnja Beldin nakon što je grubo odgurnuo nevoljnog
slugu, „zar ste tek dovde stigli? Mislio sam da ste već u Tol Honetu.“
 „Morali smo da svratimo u Prolgu da se nađemo s Gorimom“, odgovori
Belgarat suzdržano.
„Nije toliko daleko, tikvane“, prasnu Beldin iznervirano. Sitan je grbavac
bio uobičajeno prljav. Mokre rite koje je koristio kao odeću bile su tu i tamo
privezane za telo trulim vrpcama. Komadići grančica i slame štrčali su mu u
zamršenoj kosi. Ružno lice mu je bilo crno poput olujnog oblaka dok se
teturao na kratkim krivim nogama do stola da bi se poslužio komadom
slanine.
„Molim te, striče, budi uljudan", zausti Polgara.
„Zašto bih?“ Pokaza činijicu na stolu. „Šta imate tu?“ „Džem“, odgovori
Delvor donekle uplašeno.
„Zanimljivo“, Beldin će. Zamoči prljavu šaku u činiju i poče da trpa
grudvice džema u usta. „Nije loše“, reče i poliza prste. „Striče, tamo ti je hleb“,
Polgara uperi prstom.
„Ne volim hleb“, progunđa dok je brisao šake o odeću.
„Jesi li uspeo da uhvatiš Harakana?“, upita Belgarat.
Beldin sasu takvu seriju groznih psovki da je Se’Nedra sasvim prebledela.
„Opet mi je zbrisao. Nemam vremena za jurnjavu s njim, tako da sam
primoran da zaboravim na zadovoljstvo da ga presečem napola.“ Opet je
zaronio šaku u činiju sa džemom.
„Ako naletimo na njega, pobrinućemo se u tvoje ime da bude tako“,
ponudi Svileni.
„On je čarobnjak, Keldare. Ako naletiš na njega, obesiće ti creva na
tarabu.“
„I nameravao sam da to prepustim Garionu.“
Beldin spusti praznu činiju i podrignu.
„Mogu li vas počastiti još nečim?“, upita Delvor.
„Ne, hvala, sad sam sit.“ Okrenu se ka Belgaratu. „Nameravaš li da stignete
do Tol Honeta pre leta?“
„Beldine, ne zaostajemo baš toliko“, pobuni se Belgarat. Beldin načini
nepristojan zvuk. „Držite širom otvorene oči dok idete na jug“, savetovao je.
„Pojavio se neki Malorijac koji se raspituje o vama. Vrbovao je najamnike
svugde duž Velikog zapadnog puta.“
Belgarat ga ošinu pogledom. „Jesi li uspeo da saznaš kako se zove?“
„Koristi nekoliko imena. Najčešće se spominje ’Naradas’." „Imaš li ikakvu
predstavu o tome kako izgleda?“, upita Svileni.
„Uspeo sam da saznam samo da ima čudne oči. Sudeći po onome što mi je
rečeno, oči su mu skroz bele.“
„Vidi“, Delvor kaza, „vidi, vidi, vidi.“
„Šta to treba da znači?“, Beldin će.
„Belooki gospodin je upravo ovde na vašaru. I ovde je zapitkivao.“
„Onda je sve jasno. Neka mu neko hitne nož u leđa.“ Belgarat odmahnu
glavom. „Legionari koji patroliraju po vašaru uzbude se kad se pojave
nepoznati leševi“, kaza.
Beldin slegnu ramenima. „Zveknite ga onda po glavi, pa ga odvucite
nekoliko kilometara u dolinu. Prerežite mu grkljan i zakopajte ga u rupu.
Verovatno neće da iznikne do proleća." Pogleda Polgaru sa zlobnim
osmehom na ružnom licu. „Devojče, ugojićeš se ako nastaviš da grickaš taj
kolač. Ionako si već prilično bucmasta.“
„Bucmasta?“
„U redu je, Pol. Neki ljudi vole devojke s povećom zadnjicom.“
„Striče, zašto ne obrišeš džem sa brade?“
„Sačuvaću ga za ručak.“ Počeša se pod mišicom.
„Opet buve?“, hladno ga upita.
„Uvek je moguće. Doduše, nekoliko buva mi ne smeta. Bolje su društvo od
većine ljudi koje poznajem."
„Kuda ćeš sad?“, Belgarat će.
„Nazad u Maloriju. Planiram da se neko vreme vrzmam oko Daršive ne bih
li uspeo da nešto iskopam o Zandramasu.“
Delvor je ispod oka sumnjičavo posmatrao namrštenog čovečuljka.
„Nameravate odmah da krenete, gospodaru Beldine?“, upita.
„Zašto pitaš?“
„Želeo bih da porazgovaramo nasamo, ukoliko imate malo vremena.“
„Tajne, Delvore?“, Svileni će.
„Ne baš, staro momče. Imam jednu ideju, ali želim da je prvo malo
razradim pre nego što ti kažem.“ Okrenu se opet grbavcu. „Gospodaru
Beldine, želite li da odemo u kraću šetnju? Možda bi vam se predlog svideo,
nećemo dugo.“
Beldin je izgledao radoznalo. „Važi“, saglasi se i njih dvojica izađoše u
jutarnju izmaglicu.
„O čemu li se radi?“, upita Garion Svilenog.
„Ma to je neka grozna navika koju je Delvor pokupio na Akademiji. Voli da
izvodi mudre spletke bez prethodnog upozorenja. Na taj način posle može
samo da se zavali i naslađuje zbog zaprepašćenja i divljenja svih oko sebe.“
Čovečuljak uperi pogled ka stolu. „Mislim da ću da pojedem još malo
kobasice", reče, „a možda i još koje jaje. Dug je put do Tol Honeta, pa bih
mogao da napravim zalihe zbog sve one kaše.“
Polgara pogleda Se’Nedru. „Jesi li primetila kako određeni ljudi umeju da
načine opasku za koju smatraju da je smešna, pa je posle koriste sve dok
ostalima toliko ne dosadi da bi zaplakali?“
Se’Nedra pogleda Svilenog sa slabim žarom u očima. „Primetila sam tako
nešto, gospo Polgara. Smatrate da je to posledica ograničene mašte?“
„Sigurna sam da ima veze s tim, mila“, tetka Pol pogleda Svilenog s vedrim
osmehom. „I, Keldare, želiš li još da se igraš?“
 „O, ne, Polgara. Radije ne bih.“
Nedugo posle podneva Delvor i Beldin se vratiše samozadovoljnih lica.
„Gospodaru Beldine, bila je to izvrsna predstava“, pohvali Delvor sitnog
grbavca pošto su ušli.
„Dečja igra.“ Beldin negodujuće slegnu ramenima. „Svi nesumnjivo veruju
da nakazno telo krije manjkav um. Mnogo puta sam to iskoristio u svoju
korist.“
„Ubeđen sam da će nam kad-tad ispričati o čemu se radi“, Svileni će.
„Nije toliko zapetljano, Svileni", kaza Delvor. „Možete sada da odete bez
brige za ljubopitljivog Malorijca."
„Je l’?“
„Pokušavao je da kupi informacije“, Delvor slegnu ramenima, „a mi smo
mu ih prodali, tako da je otišao žustrim galopom."
„Kakve informacije ste mu prodali?"
„Bilo je to ovako“, započe Beldin. Još više se pognu, namerno
naglašavajući svoju nakaznost, a lice mu pridobi izraz neverovatne tupavosti.
„Mož’ ti bude po volji“, zausti pištavim glasom koji je odavao pokornu
glupavost, „čuo sam da tražiš nekoga i kako ’oćeš da platiš da saznaš gde su.
Znam ti ja te ljude koje tražiš, i mogu da kažem gde su bili ako ćeš dobro da
mi platiš. Kol’ko nudiš?“
Delvor se oduševljeno zasmeja. „Naradas je u potpunosti poverovao.
Odveo sam gospodara Beldina kod njega i rekao mu da sam našao nekog ko
zna nešto o onima za kojima traga. Ustanovili smo svotu, a zatim ga je vaš
prijatelj sasvim zavarao.“ „Kuda si ga poslao?“, upita Belgarat.
„Ka severu.“ Beldin slegnu ramenima. „Rekao sam mu da sam vam video
logor pored puta u arendskoj šumi i da je jednom vašem saputniku loše pa
ste morali da se zaustavite kako biste ga malo povratili.“
„Zar nimalo nije posumnjao?“, upita Svileni.
Delvor odmahnu glavom. „Dešava se da ljudi posumnjaju zbog pomoći
ponuđene bez posebnih pobuda. Dao sam Naradasu sve razloge da pomisli
da sam iskren. Prevario sam gospodara Beldina u ogromnoj meri. Naradas
mu je dao nekoliko srebrnjaka za obaveštenje. Moja je cena pak bila mnogo
veća.“ „Izuzetno“, promrmlja Svileni s divljenjem.
„Doduše, ima nešto što treba da znaš o Belookom“, uputi Beldin
Belgaratu. „On je malorijski Grolim. Nisam ga mnogo propitivao jer nisam
želeo da primeti šta radim, ali uspeo sam barem toliko da shvatim. Bolje da
ga se pripazite, veoma je moćan.“
„Jesi li uspeo da saznaš za koga radi?“
Beldin odmahnu glavom. „Odustao sam istog trena kad sam saznao ko je.“
Grbavčevo lice postade smrknuto. „Pripazi na njega, Belgarate. Izuzetno je
opasan.“
Belgarat se smrači. „I pazim, Beldine“, kaza.
 „Znam, ali postoji nešto što ti nikada ne bi uradio. Naradas ne oseća takvu
vrstu ograničenja."
 Četvrto poglavlje

Jahali su na jug narednih šest dana. Potamnela zimska trava pored puta
povijala se pod hladnim vetrom, a nepregledna dolina južne Arendije ležala je
mirna i svenula pod kristalnoplavim nebom. Retko bi prošli pored sela s
kolibama od blata i pruća u kojima su odrpani kmetovi nastojali da prebrode
još jednu zimu, a još ređe pored uzdignutih kamenih utvrđenja u kojima je
neki ponositi mimbratski baron pazio na svoj posed.
Poput svih puteva koji su bili deo tolnedranske saobraćajne mreže, i na
Velikom zapadnom putu bilo je patrola carskih legionara u grimiznim
uniformama. Garion i njegovi prijatelji s vremena na vreme naišli bi i na
ponekog trgovca koji je obazrivo putovao ka severu u pratnji stamenih
najamnika s rukama pažljivo smeštenim blizu oružja.
Jednog ledenog jutra domogoše se reke Arend i preko iskrićavog plićaka
ugledaše šumu Vordu u severnoj Tolnedri.
„Želiš li da svratimo u Vo Mimbr?“, upita Svileni Belgarata.
Starac odmahnu glavom. „Mandoralen i Leldorin su verovatno već
obavestili Korodulina o onome što se desilo u Drezniji, tako da uopšte nisam
raspoložen da provedem tri-četiri dana slušajući razglabanja ukrašena svim
onim ’mojega’ ’tvojega’ ’glede toga’ i slično. Sem toga, želim da što pre
stignemo u Tol Honet.“
Nakon što su zagazili u plićak prelaza, Garion se doseti nečega. „Moramo
li da se zaustavimo na carini?“, upita.
„Jamačno“, odgovori Svileni. „Svi moraju da prođu kroz carinu sem
samoproglašenih krijumčara, naravno." Pogleda Belgarata. „Želiš li da se
postaram za stvari kad stignemo tamo?“
„Samo nemoj da budeš preterano domišljat.“
„Belgarate, tako nešto mi i ne pada na pamet. Samo želim priliku da
oprobam ovo.“ Rukama pokaza odrpanu odeću na sebi.
„Baš sam razmišljao o tome šta si namerio s odabirom odeće“, reče
Durnik.
Svileni mu uputi prepreden mig.
Izjahali su iz gaza i ušli u šumu Vordu, pravilno posađenog drveća i
uređenog rastinja. Nisu prešli ni ligu kad naiđoše na belu građevinu u kojoj se
nalazila carina. Jedan ugao dugačke građevine slične skladištu pokazivao je
znake skorašnjeg požara, a krov od crvenih crepova bio je poprilično oprljen
po ivicama. Petorica-šestorica neurednih vojnika carinske službe zguralo se
oko vatrice u blatnjavom dvorištu i ispijalo jeftino vino ne bi li odagnali
hladnoću. Jedan bradonja u zarđalom oklopu nevoljno ustade, stade nasred
puta i podiže snažnu ruku. „Dalje nećete proći“, objavi. „Odvedite konje pored
zgrade i otvorite prtljag radi provere.“
Svileni stupi napred. „Naravno, naredniče“, odgovori poniznim
dodvoravajućim glasom. „Nemamo šta da sakrijemo."
„To ćemo mi da odlučimo“, reče neobrijani vojnikblago se teturajući dok
im je blokirao put.
Carinik ogrnut ćebetom izađe iz stanice. Bio je to onaj isti čovek kojeg su
sreli pre mnogo godina za vreme potrage za Zedrom i Kuglom. Ipak, prilikom
prethodnog susreta izgledao je nekako uobraženo i samozadovoljno. Sada
mu se na rumenom licu očitavao razočaran izraz čoveka koji preživljava s
ubeđenjem da ga je život nekako prevario. „Imate li šta da prijavite?“, navali
grubo.
„Ništa na ovom putovanju, nažalost, Vaša ekselencijo“, odgovori Svileni
žalobno. „Mi smo samo siromašni putnici ka Tol Honetu.“
Debeljuškasti službenik se zapilji u čovečuljka. „Da se nismo već negde
sreli? Jeste li vi kojim slučajem Radek iz Boktora?“ „Baš taj, Vaša ekselencijo.
Imate izvrsno pamćenje.“
„U ovom je zanimanju to neophodno. Kako ste prošli onomad sa
sendarskom vunom?“
Svilenom lice postade setno. „Ni približno kako sam se nadao. Vreme se
promenilo pre nego što sam stigao u Tol Honet, tako da je cena pala na pola
prave vrednosti.“
„Žao mi je što to čujem“, izjavi službenik kao po navici. „Da li biste sada
otvorili prtljag?“
„Poneli smo samo hranu i odeću", sitni Dreznijac skoro zajeca.
„Iskustvo mi kaže da ljudi ponekad umeju da zaborave da nose vredne
drangulije. Otvorite prtljag, Radeče.“
„Kako vi kažete, ekselencijo.“ Svileni se otetura s konja i stade da
odvezuje trake s prtljaga.
„O, kako bih samo želeo da imam drangulije“, zavapi tragično, „ali onaj
nesrećni okršaj na tržištu s vunom pokrenuo je moje dugotrajno propadanje,
nažalost. Skoro da sam ostao bez posla.“
Službenik je gunđao i nekoliko minuta preturao po zavežljajima, sve
vreme drhteći. Napokon, uputi Svilenom ogorčeni pogled. „Izgleda da pričaš
istinu, Radeče. Žao mi je što sam sumnjao u tebe.“ Protrljao je ruke ne bi li ih
ugrejao. „Teška su vremena. U poslednjih šest meseci nije prošlo čak ni nešto
što bi vredelo kao pošteno mito.“
„Čuo sam da je bilo nekih nevolja ovde u Vorduu", Svileni će žalosno dok je
opet vezivao zavežljaje. „Nešto u vezi s odvajanjem od ostatka Tolnedre."
„Najveća glupost u istoriji carstva", prasnu službenik. „Nakon smrti
nadvojvode Kadora svi od Vordua su ostali bez mozga.
Trebalo je da pretpostave da je onaj prikan bio najamnik sa strane."
 „ A ko je bio taj prikan?“
„Onaj tobože istočnjački trgovac. Zadobio je poverenje Vordua i uobrazio
ih laskanjem. Kad je napokon završio posao, oni su zaista poverovali da su
dovoljno sposobni da vode svoje kraljevstvo nezavisno od ostatka Tolnedre.
Ali i onaj Varana je prepreden, pravo da vam kažem. Načinio je dogovor s
kraljem Korodulinom i, nedugo potom, svi od Vordua su se koprcali dok su
mimbratski vitezovi pljačkali sve pred sobom.“ Pokaza ka oprljenom delu
stanice. „Vidite li ovo? Cela jedna njihova jedinica je došla ovde i pokrala
zgradu. A zatim su je spalili.“ „Užasno“, saosečao je Svileni s njim. „Je 1’ neko
uspeo da sazna za koga je radio taj samoproglašeni trgovac?“
„Budale u Tol Vorduu sigurno nisu, ali ja sam znao ko je istog trenutka kad
sam ga video.“
„Oh?“
„Rivanac je, a to je sasvim dovoljno da se krivica za sve ovo prida kralju
Belgarionu. Ionako je odvajkada mrzeo Vordue, tako da je skovao ovaj plan ne
bi li im smanjio moć u severnoj Tolnedri.“ Sumorno se iskezi. „Doduše, dobio
je ono što je zaslužio. Primorali su ga da se venča princezom Se’Nedrom, a
ona mu zagorčava život.“
„Kako možete da budete tako sigurni da je najamnik Rivanac?“, upita
Svileni radoznalo.
„Veoma lako, Radeče. Rivanci su izdvojeni na ostrvu hiljadama godina.
Normalno je da se rađaju sa svakakvim nakaznostima i manama.“
„Bio je nakazan?“
Službenik odmahnu glavom. „Oči su mu u pitanju“, kaza. „Nisu imale
nikakvu boju bile su potpuno bele.“ Stresao se. „Jezivo je kad vidiš tako
nešto.“ Navuče još više ćebe oko ramena. „Žao mi je, Radeče, smrzavam se.
Idem unutra, tamo je toplo. Možete da idete.“ Uz te reči pohita ka stanici i
toploti ognjišta.
„Zar to nije zanimljivo?“, zausti Svileni kad su izjahali. Belgarat se mrštio.
„Ovo nas navodi na pitanje za koga ovaj belooki poslovni čovek radi“, reče.
„Za Urvona?“, predloži Durnik. „Možda je postavio Harakana da radi na
severu, a Naradasa na jugu i da obojica pokušaju da zakuvaju što više
nevolja.“
„Možda“, progunđa Belgarat, „ali opet, možda i ne.“
„Moj dragi prinče Keldare", reče Se’Nedra, pošto je rukom u rukavici
sklonila kapuljaču, „koja je tačno svrha onog dodvoravanja i jadikovanja?“
„Uživljavanje u ulogu, Se’Nedra“, odgovori joj razdragano. „Radek iz
Boktora je bio razmetljivi uobraženi magarac sve dok je bio bogat. Sada kada
je siromašan, ponaša se skroz drugačije. Takva je ljudska priroda.“
„Ali Radek iz Boktora ne postoji.“
„Jamačno da postoji. Upravo si ga videla. Radek iz Boktora postoji u
sećanjima ljudi svud na svetu. Štaviše, stvarniji je na više načina nego ona
beskorisna pijanica od malopre.“
„Ma nije. Upravo si ga izmislio."
„Dakako da jesam, i veoma sam ponosan na to. Njegovo postojanje,
prošlost i čitav život poznati su javnosti. Stvaran je koliko i ti.“
„To je besmisleno, Svileni“, usprotivi se ona.
„Samo ti se tako čini jer nisi Dreznijka, Se’Nedra.“ Domogli su se Tol
Honeta nekoliko dana kasnije. Carski grad od belog mermera bleštao je na
ledenoj zimskoj svetlosti, a legionari-čuvari pred izrezbarenom bronzanom
kapijom kao i uvek bili su stameni i nalickani. Pošto su Garion i njegovi
prijatelji otkaskali do kapije preko mosta popločanog mermerom, vojnik koji
je bio narednik jedinice ugleda Se’Nedru i prilepi stegnutu pesnicu za
izglancan oklop u znak pozdrava. „Vaša visosti“, pozdravi je. „Da sam znao da
dolazite, poslao bih pratnju.“
„U redu je, naredniče“, odgovori umornim glasićem. „Da li biste mogli da
pošaljete nekog od vaših ljudi u palatu da obavesti cara o našem dolasku?“
„Iz ovih stopa, Vaša visosti“, kaza, još jednom odsalutira i propusti ih da
prođu.
„Tako bih želeo da se jednog dana bar neko u Tolnedri seti da si udata“,
promrmlja Garion, donekle ozlojeđen zbog toga.
„U čemu je problem, mili?“, upita Se’Nedra.
„Zar nikako ne mogu da shvate da si sada rivanska kraljica? Svaki put kad
ti se neko obrati s Vaša visosti osetim se kao nekakav prilepak kao da sam
sluga ili nešto slično.“
„Da malo ne preteruješ, Garione?“
On nabusito progunđa, i dalje se osećajući pomalo uvređeno.
Uz široke avenije Tol Honeta uzdizale su se gorde prostrane kuće
tolnedranskog plemstva. Stubovi i kipovi bili su načičkani pred njima,
svedočeći o ogromnom razmetljivom hvalisanju, a bogato odeveni trgovački
plemići na ulicama šetali su nakićeni draguljima neprocenjive vrednosti.
Svileni ih je pogledavao dok su prolazili, a zatim se žalosno zagledao u svoje
otrcano iznošeno odelo. Ojađeno uzdahnu.
„Još uvek se uživljavaš u ulogu, Radeče?“, priupita Polgara.
„Delimično", odgovori. „Jamačno da bi Radek bio ljubomoran, ali moram
da priznam da i meni donekle nedostaje otmenost.“
„Kako uopšte možeš da razlikuješ sve te izmišljene likove?“
„Usredsređenost, Polgara“, kaza, „usredsređenost. Ne možeš da pobediš
ni u jednoj igrariji ako nisi usredsređen.“
Carski dvor beše sačinjen od mermernih zgrada sa skulpturama,
okruženih visokim zidinama smeštenim na vrhu zapadnog dela grada.
Obavešteni o njihovom dolasku, legionari na kapiji pozdraviše družinu skoro
iznebuha odrešitim vojnim salutiranjem. Iza kapije je bilo popločano
dvorište, a u podnožju mermernog stepeništa koje je vodilo ka zgradi
ograđenoj stubovima stajao je car Varana. „Dobro došli u Tol Honet“, reče
pošto su sjahali. Se’Nedra pojuri k njemu, ali se ipak u poslednjem trenutku
zaustavi i službeno ga pozdravi. „Vaše carsko veličanstvo“, kaza.
„Zašto si toliko službena, Se’Nedra?", upita, raširivši ruke ka njoj.
„Molim te, ujače“, reče ona gledajući ka redu službenika palate na vrhu
stepeništa, „ne ovde. Ako me ovde poljubiš, prelomiće se nešto u meni i
zaplakaću, a Borun nikada ne plače u javnosti.“
„Oh“, izusti on uz pogled pun razumevanja, a zatim se okrenu ostatku
družine. „Uđite. Hajde da se sklonimo od hladnoće.“ Okrenu se, ponudi
Se’Nedri ruku i hramljući krenu uz stepenište.
Iza vrata se ukaza ogromna kružna prostorija s kupolom. Duž zidova su
bile poređane mermerne biste tolnedranskih vladara poslednjeg milenijuma.
„Liče na družinu džeparoša, zar ne?“, uputi Varana Garionu uz luckasti
osmeh.
„Ne vidim ovde tvoju bistu “, odgovori Garion.
„Carski vajar ima problema s mojim nosem. Anadili su potomci seljačkog
plemena i nos mi nije dovoljno carski za njegov ukus.“ Proveo ih je kroz široki
prolaz u veliku prostoriju osvetljenu svećama, s crvenim tepihom i zavesama
i mekanim nameštajem iste nijanse. U svakom je ćošku stajala po jedna sjajna
gvozdena peć, a odaja je bila prijatno topla. „Molim vas“, reče car, „smestite
se. Poslaću po toplo piće i narediću da se pripremi večera.“ Kratko se obrati
legionaru pred vratima, a Garion i njegovi prijatelji skinuše ogrtače i
posedaše.
„A sada“, zausti Varana pošto je zatvorio vrata, „šta vas dovodi u Tol
Honet?“
„Čuo si vesti o pohodu na Kult medveda?", upita Belgarat. „I o njegovom
uzroku?“
Car klimnu glavom.
„Ipak, ispostavilo se da je pohod bio upućen u pogrešnom pravcu. Kult
nije bio umešan u otmicu princa Gerana, iako su postojale naznake da jeste.
Osoba za kojom tragamo je znana pod imenom Zandramas. Da li ti to ime
nešto govori?“
Varana se namršti. „Ne“, odgovori, „ne bih rekao.“
Belgarat nakratko predstavi situaciju, ispričavši Varani ono što su do tada
saznali o Zandramasu, Harakanu i Sardionu. Nakon što je završio izlaganje,
car kao da je oklevao.
„Mogu da prihvatim skoro sve što si mi ispričao, Belgarate“, kaza, „ali
nešto od toga...“ Slegnu ramenima raširivši ruke.
„U čemu je problem?"
„Varana je sumnjičav, oče“, Polgara će. „O nečemu radije ne bi razmišljao.“
„Čak i nakon svega što se desilo u Tul Marduu?“, Belgarat će iznenađeno.
„To je stvar principa, Belgarate“, nasmeja se Varana. „Verovatno ima veze
s time što sam Tolnedranac i vojnik."
Belgarat ga pogleda kao da ga sve ovo zabavlja. „U redu, onda, možeš li da
prihvatiš činjenicu da otmica možda ima veze s političkim pobudama?"
„Jašta. U politiku se razumem.“
„Dobro je. Odvajkada su u Maloriji postojala dva glavna središta moći
presto i crkva. Sada, izgleda kao da Zandramas pokušava da osnuje i treće
središte. Ne možemo da odredimo da li je ikako Kal Zakat direktno umešan,
ali se iz nekih pobuda Urvon i Zandramas otimaju za vlast. Garionov sin je iz
nekog razloga u samoj srži tog otimanja.“
„Sem toga, tokom putešestvija smo naišli na nagoveštaje da iz ovog ili
onog razloga Malorijci nikako ne žele da mi budemo umešani", nadoveza se
Svileni. „U Arendiji ima najamnika koji zakuvavaju situaciju, a sasvim je
moguće da izvesni Malorijac stoji iza odvajanja Vordua.“
Varana ga ošinu pogledom.
„Čovek po imenu Naradas.“
„E, to ime sam već čuo“, reče car. „Navodno je to neki angarački trgovac
koji je došao ovde ne bi li pregovarao o nekim prilično raznolikim uslovima
trgovanja. Dosta putuje i troši mnogo novca. Savetnici za trgovinu smatraju
da je podanik kralja Urgita. Sada kad Zakat drži rudnike u istočnom Ktol
Murgosu, Urgitu su očajno neophodna sredstva da finansira rat koji je tamo u
toku.“
Svileni odmahnu glavom. „Mislim da nije tako“, kaza. „Naradas je
malorijski Grolim. Malo je verovatno da radi za kralja Murga.“
Neko učtivo zakuca na vrata.
„Da?“, oglasi se Varana.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe gospodar Morin, carski blagajnik. Sada je
bio veoma star i neopisivo mršav. Slabe su mu kovrdže potpuno pobelele.
Koža mu je imala onaj voskasti odsjaj koji se može videti kod veoma starih
ljudi, a kretao se veoma sporo. „Dreznijski izaslanik, Vaše veličanstvo",
najavio je drhtavim glasom. „Tvrdi da ima veoma važne vesti za vas i za vaše
goste.“
„Bolje ga onda pusti da uđe, Morine.“
„Neka mlada dama je s njim, Vaše veličanstvo", dodade Morin. „Dreznijska
plemkinja, pretpostavljam.“
„Primićemo ih oboje“, reče Varana.
„Po vašoj želji, Vaše veličanstvo", odgovori Morin uz ukočen naklon.
Pošto je stari blagajnik uveo izaslanika i pratnju u sobu, Garion trepnu od
iznenađenja. „Njegova ekselencija, princ Keldon, izaslanik dreznijskog
kraljevskog dvora“, najavi Morin, „i vrla gospa, markiza Lizel, ah ovaj...“, poče
da zamuckuje.
„Špijun, Vaša ekselencijo“, dodade Lizel samouvereno.
„Da li je to službena titula, vrla gospo?“
 „Štedi dosta vremena, ekselencijo.“
„Ah“, uzdahnu Morin, „kako se samo svet menja. Smatrate li da bi Vaše
gospodstvo trebalo caru da predstavim kao zvaničnog špijuna?“
„Mislim da je dosad i sam shvatio, gospodaru Morine“, kaza, te mu uz
naklon dodirnu ruku.
Morin se pokloni i polako se odgega iz sobe.
„Kakav drag starac“, promrmlja ona.
„O, zdravo da si, rođače“, uputi Svileni izaslaniku.
„Rođače“, odgovori princ Keldon suzdržano.
„Zar ste rođaci?“, upita Varana.
„Daleki, Vaše veličanstvo', odgovori Svileni. „Majke su nam bile rođake u
drugom kolenu ili beše trećem?"
„Mislim da je pre četvrto", uzvrati Keldon. Odmeri rođaka lasičjeg lica.
„Izgledaš nekako odrpano, matori“, primeti. „Poslednji put kad sam te video
bio si natrpan zlatom i draguljima."
„Prerušen sam, rođače“, Svileni će ljupko. „Ne bi ni trebalo da me
prepoznaš."
„O“, uzvrati mu Keldon, a zatim se okrenu ka caru. „Molim vas, oprostite
nam zbog zbijanja šale, Vaše veličanstvo. Keldar i ja smo suparnici još
odmalena."
Svileni se iskezi. „Bila je to mržnja na prvi pogled“, saglasi se. „U
potpunosti se gnušamo jedan drugog.“
Keldon se osmehnu. „Kad smo bili mali, obično su morali da sakriju
noževe kada su se naše porodice posećivale."
Svileni znatiželjno pogleda Lizel. „Šta ćeš ti u Tol Honetu?“, upita je.
„To je tajna.“
„Kadifa je donela nekoliko poslanica iz Boktora“, objasni Keldon, „i
određena upustva.“
„Kadifa?“
„Blesavo, zar ne?“, Lizel prasnu u smeh. „Mada, mogli su da mi odaberu i
gori nadimak“
„Bolji je od jednog koji mi pada na pamet“, saglasi se Svileni.
„Budi fin, Keldare."
„Hteli ste da nam saopštite nešto što mislite da moramo da znamo, prinče
Keldone?“, Varana će.
Keldon uzdahnu. „Žao mi je što vas moram izvestiti da je kurtizana Betra
ubijena, Vaše veličanstvo."
„Molim?“
„Sinoć su je ubice uhvatile u zasedu u zabačenom sokaku na povratku s
poslovnog putovanja. Ostavili su je tako da umre, ali je ipak uspela da se
domogne naše kapije i prenese nam vesti pre nego što je preminula.“
Svileni potpuno preblede. „Ko je odgovoran?“, navali.
 „Još radimo na tome, Keldare", odgovori mu rođak. „Sumnjamo na
nekoliko ljudi, ali naravno, nijedna od tih sumnji nije dovoljno čvrsta da
bismo mogli da je iznesemo pred sud.“
Car natmureno ustade sa stolice. „Moramo da obavestimo neke ljude o
ovome“, reče ljuto. „Da li biste krenuli sa mnom, prinče Keldone?"
„Naravno, Vaše veličanstvo.“
„Molim vas da nam oprostite što vas napuštamo“, obrati se Varana
ostatku družine. „Mnogo je važno da se smesta ovime pozabavimo." Zatim
povede dreznijskog izaslanika iz sobe.
„Da li je mnogo patila?“, Svileni bolno upita devojku poznatu kao Kadifa.
„Koristili su bodeže, Keldare“, odgovori mu jednostavno. „To nikada nije
prijatno.“
„Shvatam.“ Lasičje mu lice postade nepokolebljivo. „Da li je mogla ikako
da nagovesti ko stoji iza ovoga?“
„Saznala sam da to ima veze s nekoliko stvari. Spomenula je da je nekada
obavestila cara Varanu o spletkama vezanim za život njegovog sina.“
„Honeti!“, procedi Se’Nedra.
„Zašto tako misliš?“, upita Svileni hitro.
„Garion i ja smo bili prisutni kada je to ispričala Varani. To je bilo u vreme
očeve sahrane. Betra je tajno došla u palatu i ispričala nam kako dvojica
honetskih plemića grof Elgon i baron Kelbor kuju zaveru da ubiju Varaninog
sina.“
Svilenom Je l’ce bilo poput kamena. „Hvala ti, Se’Neđra“, izjavi smrknuto.
„Keldare, postoji još nešto što bi trebalo da znaš“, Kadifa će tiho. Pogleda
lica oko sebe. „Svi ćemo ćutati o ovome, Je l’ tako?“
„Dakako“, Belgarat će ubedljivo.
Kadifa se okrenu Svilenom. „Betra je bila Lovac“, reče mu.
„Lovac? Betra?“
„Već nekoliko godina. Kada se borba za otcepljenje zahuktala u Tolnedri,
kralj Rodar je bio uputio Dževelina da preduzme neke mere ne bi li se
osiguralo da će Rana Boruna naslediti neko s kime bi Alorni mogli da žive.
Dževelin je došao u Tol Honet i naredio Betri da se pobrine za to.“
„Izvinite, ali“, Belgarat ih prekinu, očiju zacakljenih od radoznalosti, „šta je
tačno ’Lovac’?"
„Naš najtajanstveniji špijun“, odgovori Kadifa. „Lovčev identitet je poznat
jedino Dževelinu, a Lovčeva oblast delovanja su najosetljivije situacije stvari
u koje se dreznijska kruna jednostavno ne može otvoreno uplitati. Kako god,
kada je bilo skoro sasvim jasno da će nadvojvoda Noragon iz kuće Honeta
postati sledeći car, kralj Rodar je nametnuo Dževelinu određena uputstva, i
nekoliko meseci kasnije Noragon je slučajno pojeo kvarne ostrige veoma
kvarne ostrige.“
„To je bilo Betrino maslo?“, Svileni je bio iznenađen.
 „Bila je izuzetno dovitljiva.“
„Markizo Lizel?“, zausti Se’Nedra, popreko je pogledavši.
„Da, Vaše veličanstvo?“
„ Ako je Lovčev identitet toliko duboka državna tajna u Drezniji, kako to
da ste vi znali o tome?“
„Poslali su me iz Boktora s određenim uputstvima za nju. Ujak je znao da
sam čovek od poverenja.“
„Ali upravo ste nam otkrili tajnu, zar ne?“
„Sada je to svršeno, Vaše veličanstvo. Betra je mrtva. Neko drugi će biti
Lovac. Kako god, pre nego što je umrla, Betra nam je prenela da je neko
saznao za njeno učešće u zaveri vezanoj za smrt nadvojvode Noragona i
preneo obaveštenje. Ona veruje da je upravo to obaveštenje pokrenulo napad
na nju.“
„To jamačno sužava izbor na Honete, zar ne?“, Svileni će.
„Keldare, nemamo jasne dokaze“, upozori Kadifa.
„Meni su dovoljni.“
„Nećeš valjda da preduzmeš nešto prenagljeno?“, upita. „Dževelinu se to
nikako neće dopasti, znaš i sam.“
„Njegov problem.“
„Nemamo dovoljno vremena da se uplićemo u tolnedransku politiku,
Svileni“, nadoveza se Belgarat strogo. „Nećemo dugo ostati.“
„Ne treba meni toliko vremena."
„Moraću da izvestim Dževelina o tvojim namerama“, upozori Kadifa.
„Dabome. Ali obaviću posao pre nego što ti izveštaj stigne u Boktor.“
„Veoma je važno da nas ne osramotiš, Keldare.“
„Veruj mi“, reče i tiho napusti sobu.
„Uvek se unervozim kad to kaže“, promrmlja Durnik.
Rano ujutru Belgarat i Garion napustiše palatu s namerom da posete
Univerzitetsku biblioteku. Bilo je hladno na širokim ulicama Tol Honeta, a
oštar je vetar duvao s reke Nedran. Retki trgovci ranoranioci umotani u
ogrtače žustro su hodali mermernim drumovima, a družine jednostavno
odevenih radnika hrlile su iz siromašnijih delova grada, glava spuštenih zbog
jakog vetra i ruku duboko zavučenih u džepove.
Garion je s dedom prošao pustu glavnu pijacu, tako da se ubrzo nađoše
pred velikim zdanjem okruženim mermernim zidinama, te prođoše kroz
kapiju s carskim znamenjem. Trava u dvorištu zdanja bila je uredno
pokošena kao i ona oko palate, a široke mermerne staze pružale su se preko
travnjaka od zgrade do zgrade. Uputiše se jednom od njih i uskoro naiđoše na
oholog učenjaka u crnoj odori kako zamišljeno korača s rukama na leđima.
„Izvinite“, obrati mu se Belgarat, „da li biste mogli da nas uputite u
biblioteku?“
„Molim?“ Čovekpodiže pogled, zaškiljivši.
 „Biblioteka, dragi gospodine“, odgovori Belgarat. „U kom je pravcu?“
„O“, zausti učenjak. „Tamo negde.“ Neodređeno odmahnu rukom.
„Možete li da budete malo jasniji?“
Učenjak uvređeno pogleda starca u ritama. „Pitajte vratara“, reče grubo.
„Zauzet sam. Bavim se jednim zadatkom već dvadeset godina i sada skoro da
sam našao rešenje.“
„Je l’? A koji je taj zadatak?"
„Sumnjam da bi to bilo zanimljivo neobrazovanom prosjaku“, odgovori
učenjak oholo, „ali ako baš želite da znate, pokušavao sam da izračunam
tačnu težinu sveta.“
„I to je sve? Za to vam je trebalo dvadeset godina?“, Belgarat je izgledao
iznenađeno. „Rešio sam taj zadatak još odavno i to samo za nedelju dana.“
Učenjak se zapilji u njega prebledevši. „Ali to je nemoguće!“, uzviknu.
„Jedino sam se ja time bavio. Niko ranije nije postavio ovo pitanje.“
Belgarat prsnu u smeh. „Žao mi je, učeni čoveče, ali to je pitanje već bilo
postavljeno nekoliko puta. Do najboljeg rešenja koje sam ikada čuo došao je
čovek po imenu Talgin mislim da je to bilo na Univerzitetu u Melsinu. Bilo je
to još u drugom milenijumu. Trebalo bi da postoji prepis proračuna u vašoj
biblioteci."
Učenjak silno zadrhta, a oči mu se iskolačiše. Ćutke se okrenu na peti i
prošiša preko travnjaka, a odora mu se zavijori za njim.
„Pripazi na njega, Garione“, Belgarat će mirno. „Verovatno je krenuo baš
ka biblioteci.“
„I koliko tačno svet teži?“, Garion će znatiželjno.
„Odkud ja to mogu da znam?“, odvrati mu Belgarat. „Nijedan razuman
čovek ne treba da se raspituje o tome.“
„Ali šta je onda s onim Talginom kojeg si malopre spomenuo onaj koji je
sastavio proračun?“
„S Talginom? Oh, ne postoji takva osoba. Upravo sam ga izmislio.“
Garion se zablenu u njega. „Uradio si nešto užasno, deda“, optuži ga.
„Upravo si tom laži uništio čitav život onog učenjaka.“
„ Ali ga je nagnalo da nas odvede u biblioteku“, starac će lukavo. „Sem toga,
možda će sada napokon da usmeri svoju pažnju na nešto što ima više smisla.
Biblioteka je u onoj zgradi s kulom. Upravo je protrčao uz stepenište. Idemo?“
Prošli su kroz glavni ulaz biblioteke i našli se u mermernoj okrugloj
prostoriji, a tačno u njenom središtu nalazio se jedan visoki izrezbareni sto.
Ćelavi mršavko za stolom marljivo je prepisivao iz debele knjige. Iz nekog
razloga je Garionu bio poznat, te se on namršti dok su se približavali stolu
pokušavajući da se seti odakle ga poznaje.
„Mogu li nekako da vam pomognem?", upita mršavko, podigavši pogled s
knjige kad je Belgarat prišao stolu.
„Možda i možete. Tražim prepis Proročanstava zapadnih Grolima."
 Mršavi se čovek namršti, češući uvo. „To bi trebalo da se nalazi u odeljku
za komparativnu teologiju“, nagađao je. „Da li biste mogli da pretpostavite
kada je nastala zbirka?“
Belgarat se isto tako namršti, piljeći u kupolu kružne građevine dok je
razmišljao o pitanju. „Moja je pretpostavka da je nastala na početku trećeg
milenijuma“, napokon zausti.
„Dakle, ili tokom druge Honetske ili druge Vorduske dinastije“, kaza
učenjak. „Verovatno ćemo lako naći.“ Ustade. „Ovamo“, reče pokazujući ka
jednom prolazu koji se ulivao u okruglu prostoriju. „Molim vas, krenite za
mnom.“
Garion nikako nije mogao da se otrgne dosadnom osećaju da poznaje
ovog ljubaznog uslužnog učenjaka. Ovaj čovek je bez sumnje posedovao bolje
manire od onog oholog samodovoljnog merača sveta kojeg su sreli napolju, a
onda... Setio se. „Učitelju Džiberse?“, upita s nevericom. „Jeste li to vi?“
„Jesmo li se već negde sreli, gospodine?“, upita Džibers uljudno dok je
zbunjeno odmeravao Gariona.
Garionu se lice raširi u osmeh. „Zapravo i jesmo, učitelju Džiberse.
Upoznali ste me s budućom suprugom.“
„Nekako ne mogu da se setim...“
„O, mislim da možete. Iskrali ste se jedne noći iz palate i izjahali ka Tol
Borunu. Naišli ste na družinu trgovaca za vreme putovanja. A dosta ste
iznenadno pobegli kada je moja supruga rekla da je napuštanje Tol Honeta
bila njena zamisao, a ne Rana Boruna.“
Džibers trepnu, a oči mu se razrogačiše. „Vaše veličanstvo“, reče uz
naklon. „Oprostite mi što vas nisam odmah prepoznao. Vid mi nije dobar kao
nekada.“
Garion se nasmeja i razdragano ga potapša po ramenu. „U redu je,
Džiberse“, kaza. „Nisam nameravao da na ovom putovanju razglašavam ko
sam."
„I kako je malena Se’Nedra, ovaj... Njeno veličanstvo?"
Baš kad je Garion hteo da počne da prepričava ženinom bivšem učitelju o
otmici njihovog sina, Belgarat ga obazrivo gurnu. „Ovaj... dobro je, stvarno je
dobro", reče umesto toga.
„Neizmerno mi je drago da to čujem“, reče Džibers s osmehom punim
ljubavi. „Bila je sasvim nemoguća učenica, ali nekako imam utisak da je sva
zabava nestala iz mog života nakon što smo se rastali. Bio sam oduševljen
kada sam čuo o vašem neočekivanom venčanju, a takođe nimalo iznenađen,
kao što su moje kolege bile, kad sam čuo da je podigla armije i odmarširala na
Tul Mardu. Oduvek je bila jedno neustrašivo devojče a i izvrsnog uma.“ Uputi
Garionu pogled kao da se izvinjava.
„Da budem iskren, zapravo, moram vam reći da je bila lenja i nemarna
učenica.“
 „Bio sam u prilici da povremeno iskusim te njene osobine.“ Džibers se
nasmeja. „Ubeđen sam da jeste, Vaše veličanstvo", reče. „Molim vas, prenesite
joj moje pozdrave...“ Oklevao je. „A i ako mislite da nije preterano moju
naklonost.“
„Hoću, Džiberse“, Garion obeća. „Hoću.“
„Ovo je odeljak za komparativnu teologiju u biblioteci“, reče ćelavi
učenjak pošto je odgurnuo teška vrata. „Svi su spisi zavedeni i prikupljeni po
dinastijama. Odeljak sa starinskim spisima nalazi se iza ovog zida.“ Povede ih
kroz uzak prolaz između visokih polica ispunjenih zbirkama s kožnim
koricama i čvrsto privezanim svicima. Mršavko napokon zastade i prevuče
prstom preko jedne police. „Prašina“, frknu neodobravajuće. „Izgleda da ću
morati da malo strože porazgovaram s nastojnicima.“
„U prirodi je knjiga da skupljaju prašinu“, reče Belgarat.
„ A priroda je nastojnika da izbegavaju da urade išta u vezi s tim“, dodade
Džibers uz podrugljivi osmeh. „O, tu smo.“ Zastade nasred donekle šireg
prolaza gde su se na knjigama nazirali znaci starih vremena. „Molim vas,
budite pažljivi s njima“, kaza dodirnuvši jednu zbirku uz čudnu naklonost.
„Stare su i trošne. Dela koja su napisana u vreme druge Honetske dinastije
nalaze se tamo, a ona iz druge Vorduske dinastije su ovde. Podeljene su po
kraljevstvima iz kojih potiču, tako da ćete verovatno lako pronaći onu koja
vam treba. Oprostite, ali ne bi trebalo dugo da se zadržavam van svog radnog
stola. Neke kolege umeju da postanu nestrpljive i da počnu da kopaju po
policama po svom nahođenju. Ponekad ume da potraje i nedeljama da vratim
knjige na mesto.“
„Siguran sam da ćemo moći i sami da se snađemo, učitelju Džiberse“,
Belgarat će ubedljivo, „hvala vam na pomoći.“ „Zadovoljstvo je moje“,
odgovori Džibers uz blagi naklon. Opet pogleda Gariona. „Nećete da
zaboravite da pozdravite malenu Se’Nedru od mene?“
„Obećavam da neću, učitelju Džiberse.“
„Hvala vam, Vaše veličanstvo.“ Mršavi se čovek tada okrenu i udalji iz
prostorije s policama za knjige.
„Kakva razlika“, primeti Belgarat. „Verovatno je ono malo zastrašivanja
što mu je Se’Nedra priredila u Tol Borunu istreslo svu oholost iz njega.“
Starac je napeto piljio u police. „Moram da priznam da je sposoban učenjak.“
„Zar on nije samo bibliotekar?“, upita Garion. „Neko ko pazi na knjige?“
„Tu i počinje učenjaštvo, Garione. Sve knjige sveta ti ne bi pomogle
ukoliko su samo nabacane na jednu gomilu.“ Blago se sagnu i izvuče crni
zavijeni svitak s donje police. „Evo ga“, izjavi pobedonosno. „Džibers nas je
doveo na pravo mesto.“ Uputi se ka bočnoj strani odeljenja gde su sto i klupa
bili smešteni pod visokim uskim prozorom i gde je zlatni odsjaj blede
sunčeve svetlosti kupao kameni pod. Sede i pažljivo razveza vrpce koje su
čvrsto držale crni somotni omotač svitka. Dok je izvlačio svitak, promrmlja
brojne prilično oštre kletve.
„U čemu je problem?“, upita Garion.
„Grolimska budalaština“, protutnja Belgarat. „Pogledaj ovo.“ Izvadio je
svitak. „Pogledaj pergament."
Garion se zablenu u njega. „Izgleda mi kao svaki drugi pergament.“
„Od ljudske je kože“, frknu starac zgađeno.
Garion zgroženo ustuknu. „Užasno.“
„Ne radi se o tome. Ionako je onaj čija je koža već završio s njenom
upotrebom. Nezgoda je u tome što ljudska koža ne može da upije mastilo.“
Odmotao je oko pola metra svitka. „Pogledaj ovo. Toliko je izbledelo da ne
možeš da razaznaš reči.“
„Možeš li da uradiš nešto da se slova opet pojave? Kao onda sa Anegovim
pismom?“
„Garione, ovaj svitak je star oko tri milenijuma. Rastvor koji sam koristio
za Anegovo pismo verovatno bi ga potpuno uništio.“
„A čarolije?“
Belgarat odmahnu glavom. „Jednostavno je isuviše osetljiv." Opet poče da
psuje dok je odmotavao svitak centimetar po centimetar, pomerajući ga
tamo-amo ne bi li uhvatio malo više svetlosti. „Evo jednog dela“, promumla
delimično iznenađeno.
„O čemu je?“
„...u potrazi za putanjom Deteta Tame u kraljevstvu zmijskom...“ Starac
podiže pogled. „To je bar nešto.“
„Šta to znači?“
„Upravo ono što i govori. Zandramas se uputio u Njisu. Tamo ćemo mu
ući u trag.“
„Deda, to smo već znali.“
„To smo pretpostavljali, Garione. U tome je razlika. Zandramas nas je već
jednom namamio na pogrešan trag. Sada barem znamo zasigurno da smo na
pravom putu.“
„To i nije nešto, deda.“
„Znam, ali bolje išta nego ništa.“
 Peto poglavlje

„Ma, vidi ovo“, izjavi Se’Nedra negodujuće sledećeg jutra. Samo što je bila
ustala, stajala je pored prozora umotana u topli ogrtač.
„Hmm?“, promumla Garion pospano. „Šta to, draga?“ Ušuškano je ležao
pod debelim toplim prekrivačem i sasvim ozbiljno razmišljao o tome da se
vrati na spavanje.
„Vidi se odavde, Garione. Dođi.“
On uzdahnu, izvuče se iz kreveta i bos otapka do prozora.
„Zar nije odvratno?“, navali ona.
Tlo unutar carskog zdanja bilo je prekriveno belim pokrivačem, a krupne
lenje pahulje padale su kroz miran vazduh.
„Zar nije čudno što u Tol Honetu pada sneg?“, upita je.
„Garione, u Tol Honetu nikada ne pada sneg. Poslednji put kada sam ga
ovde videla, imala sam pet godina.“
„Čudna je ovo zima.“
„E pa, onda, vraćam se u krevet, i neću da ustanem sve dok se i poslednji
ostaci ne otope.“
„Znaš i sama da nije neophodno da izlaziš na sneg.“
„Ne želim ni da ga gledam.“ Prošišala je do kreveta s baldahinom, ispustila
ogrtač na pod i uvukla se pod prekrivač. Garion slegnu ramenima i uputi se
nazad ka krevetu. Sasvim je u redu da prespava još sat-dva.
„Molim te, navuci zavese oko kreveta", reče ona, „i nemoj mnogo da praviš
buku kad budeš izlazio.“
Kratko je zurio u nju, a onda uzdahnu. Navukao je teške zavese oko
kreveta i pospano počeo s odevanjem.
„Budi zlatan, Garione“, uputi mu ljupko, „i svrati do kuhinje da im kažeš da
ću ovde doručkovati.“
E ovo je bez sumnje, primeti on, nepravda. Nabusito navuče ostatak odeće.
„Nego, Garione?“
„Da, draga?“ Suzdržavao se s naporom.
„Ne zaboravi da se očešljaš. Ujutru ti kosa uvek izgleda kao metla“, izjavi
pospano na ivici sna.
Zatekao je Belgarata kako neraspoložen sedi pored prozora neosvetljene
trpezarije. Iako je bilo dosta rano, na stolu pred starcem stajao je vrč. „Možeš
li da poveruješ u ovo?“, zgroženo će, piljeći ka mekanim uskovitlanim
pahuljama.
„Ne verujem da će potrajati, deda.“
„Sneg nikada ne pada u Tol Honetu!“
 „To mi je upravo Se’Nedra otkrila.“ Garion posegnu ka sjajnom
gvozdenom peharu.
„Gde je ona?“
„Vratila se u krevet.“
„To možda i nije toliko loša zamisao. Zašto joj se nisi pridružio?“
„Odlučila je da je vreme da ustanem."
„Baš nepravedno."
„I ja sam to pomislio.“
Belgarat se odsutno počeša po uhu, i dalje piljeći u sneg. „Predaleko smo
na jugu da potraje duže od dan-dva. Sem toga, Erastida je preksutra. Mnogi će
putovati zbog praznika, tako da nećemo biti preterano sumnjivi.“
„Misliš li da bi valjalo sačekati?“
„Donekle je i logično. Ionako ne bismo daleko odmakli kroz sneg.“
„Šta si onda isplanirao za danas?“
Belgarat podiže vrč. „Mislim da ću da dovršim piće i da se vratim u
krevet.“
Garion povuče stolicu prevučenu crvenim somotom i sede. Budući da ga
je nešto mučilo već nekoliko dana, rešio je kako je sada pravo vreme da to
iznese na videlo.
„Deda?“
„Da?“
„Zašto mi se čini kao da se sve ovo već nekada desilo?“
„Šta to sve ovo’?“
„Sve. Angaraci pokušavaju u Arendiji da zakuvaju nešto isto kao i kada
smo tragali za Zedrom. Zavere i ubistva u Tolnedri isto kao i prošli put.
Naleteli smo na čudovište samo što je sada to bio zmaj umesto Algrota ali
ipak je veoma slično. Nekako imam utisak kao da se sve što se desilo kada
smo pokušavali da nađemo Kuglu ponavlja. Naišli smo na iste ljude na
Delvora, na carinika, pa čak i na Džibersa.“
„Vidiš, Garione, to ti je veoma zanimljivo pitanje." Belgarat je, odsutno
otpivši gutljaj iz vrča, kratko promislio o tome. „Ukoliko razmisliš o tome na
određeni način, i ima smisla.“ „Ne razumem.“
„Mi smo na putovanju ka sledećem susretu Deteta Svetlosti i Deteta
Tame“, pojasni Belgarat. „Taj će susret biti ponavljanje događaja koji se
odigravao iznova i iznova nekoliko puta od početka vremena. Pošto je taj
događaj isti, ima smisla da i okolnosti koje do njega vode budu slične.“ Još
malo je promislio o tome. „Naime“, nastavi on, „one kao da treba da se dese,
zar ne?“ „Plašim se da je to malo preterano za moja shvatanja.“ „Postoje dva
proročanstva dve strane istog. Nešto se desilo pre nezamislivo mnogo
vremena kad su se razdvojila."
„Da, to shvatam.“
„Nakon što su se razdvojila, stvari su na neki način stale.“ „Koje stvari?“
 „Donekle je teško objasniti to rečima. Hajde da to nazovemo tok po kojem
sve treba da se odvija budućnost, pretpostavljam. Dokle god su te dve sile
odvojene i jednake budućnost neće početi. Svi mi prolazimo, nanovo i
nanovo, kroz iste nizove događaja.“
„Kada će se to okončati?"
„Onda kada jedno proročanstvo uspe da prevlada nad drugim. Kada Dete
Svetlosti napokon porazi Dete Tame, ili obrnuto."
„Mislio sam da sam to već postigao."
„Garione, izgleda da to nije bilo dovoljno za kraj.“
„Ali ubio sam Toraka, deda. Šta drugo može da bude više dovoljno za
kraj?“
„Jeste, Garione, ubio si Toraka. Ali nisi ubio ukorenjeno Proročanstvo.
Mislim da je neophodno da se desi nešto značajnije od jednostavnog
mačevanja u Gradu večne noći da se ovo razreši."
„Kao šta?“
Belgarat raširi ruke. „Ne znam. Stvarno ne znam. Doduše, ova tvoja
zamisao možda može da bude neizmerno korisna.“
„Je l’?“
„Ako će se odvijati nizovi događaja slični ranijim možda ćemo uspeti da
shvatimo šta možemo da očekujemo, zar ne? Možda bi mogao da razmisliš o
tome recimo, da provedeš ovo jutro u razmišljanju šta se tačno dešavalo
prošli put.“
„Šta ćeš ti?“
Belgarat iskapi piće i ustade. „Kao što rekoh vraćam se u krevet.“
Posle podne ljubazan službenik u smeđoj odeždi zakuca na vrata sobe u
kojoj je Garion čitao i obavesti ga da car Varana želi da ga vidi. Garion ostavi
knjigu i krenu za službenikom ka Varaninoj radnoj sobi kroz mermerne odaje
što su odjekivale.
„O, Belgarione", uputi mu Varana čim je ušao. „Stigle su neke vesti koje će
ti možda biti zanimljive. Molim te, sedi.“
„Vesti?“, upita Garion smestivši se u kožnu fotelju pored carevog radnog
stola.
„Čovek kojeg ste spominjali pre neki dan Naradas viđen je ovde u Tol
Honetu.“
„Naradas? Kako je uspeo da stigne toliko brzo? Poslednje što sam čuo o
njemu bilo je da juri severno od Velikog vašara u Arendiji."
„Da li vas je pratio?“
„Raspitivao se dosta o nama i delio novac na sve strane.“
„Mogu da naredim da ga uhvate ako želiš. I sam bih želeo da ga ispitam, a
čak mogu i da ga zadržim nekoliko meseci ukoliko je to neophodno."
Garion razmisli o tome. Napokon, pomalo sa žaljenjem odmahnu glavom.
„On je malorijski Grolim, tako da u kakvu god ćeliju da ga strpate verovatno
može za samo nekoliko minuta da se izbavi."
„Carska je tamnica neizmerno bezbedna, Belgarione", Varana će
jogunasto.
„Nije dovoljno bezbedna, Varana.“ Garion se osmehnu setivši se carevih
tvrdoglavih ubeđenja. „Reći ću samo da Naradas ima neka neuobičajena
sredstva na raspolaganju. Nalik onima koje nerado spominjete.“
„Ah“, Varana će zgroženo, „to.“
Garion klimnu glavom. „Možda bi duže staze bilo bolje da ga tvoji ljudi
jednostavno drže ne oku. Ukoliko ne shvati da znamo da je ovde, možda će
nas odvesti do ostalih ili barem do određenih obaveštenja. Koliko sam
shvatio, Harakan je takođe viđen u Tolnedri, pa bih želeo da otkrijem da li
postoji neka povezanost između njih dvojice.“
Varana se osmehnu. „Život ti je daleko složeniji od mog, Belgarione“, reče.
„Moram da se suočavam sa samo jednom stvarnošću.“
Garion se široko osmehnu. „Pomaže mi da ispunim slobodno vreme“,
odgovori on.
Začu se slabo kucanje na vratima, a zatim se gospodar Morin polako
dogega u sobu. „Oprostite što smetam, Vaša veličanstva, ali stigle su neke
izuzetno uznemirujuće novosti iz grada.“
„Je 1’?“, zausti Varana. „Šta se desilo, Morine?"
„Neko ubija članove Honetske porodice veoma tiho, veoma uspešno. Od
sinoć je već nekoliko njih umrlo.“
„Otrov?“
„Nije, Vaše veličanstvo. Ubica dela otvorenije. Nekoliko njih je preksinoć
ugušio jastukom, a desio se i jedan grozan pad. Najpre je delovalo kao da su
umrli prirodnom smrću. Ipak, ubica je sinoć koristio nož.“ Morin
neodobravajući odmahnu glavom. „Neprijatno“, šmrknu. „Veoma neprijatno.“
Varana se smrknu. „Mislio sam da su se plemići primirili. Mislite li možda
da su Horbiti u pitanju? Ponekad izgleda kao da su večna zlopamtila.“
„Niko ne zna, Vaše veličanstvo. Honeti su užasnuti. Ili beže iz grada ili
preuređuju svoje domove u tvrđave.“
Varana se osmehnu. „Smatram da bih mogao da živim s nevoljama
Honeta. Da nije taj drugar ostavio neki znak prepoznavanja? Možemo li da ga
poredimo s nekim poznatim ubicom?“
„Nemamo nikakav trag, Vaše veličanstvo. Da postavim čuvare oko kuća
Honeta barem oko onih koji su ostali?“ „Imaju oni svoje vojnike.“ Varana
slegnu ramenima. „Ali počnite istragu i potrudite se da taj drugar sazna kako
želim da razmenim koju reč s njim.“
„Uhapsićeš ga?“, upita Garion.
„O, mislim da neću da idem toliko daleko. Samo želim da saznam ko je on i
da mu predložim da malo više poštuje zakone. Ko li bi to mogao da bude?“
Garion je, doduše, imao neke sumnje.
 Proslava Erastide bila je u punom jeku u Tol Honetu, a slavljenici su se,
mnogi poprilično pijani, teturali i zanosili od jedne proslave na drugu, dok su
se velike porodice utrkivale u bezočnom prikazivanju bogatstva. Prostrane
palate bogatih i moćnih bile su ukrašene ogromnim šarenim platnima i
lampama u boji. Čitava bogatstva su protraćena na obilne gozbe, a sami su
zabavljači često umeli da prekorače granice dobrog ukusa. Iako je slavlje na
dvoru bilo pristojnije, car Varana je, ipak, bio primoran da uputi
gostoprimstvo i ljudima koje Je l’čno prezirao.
Slavlje koje je dugo pripremano baš za ovaj poseban događaj obuhvatalo
je državni pir i veliki bal. „A vas dvoje ćete biti počasni gosti“, uputi Varana
nepokolebljivo Garionu i Se’Nedri. „Ako ja moram da trpim, trpećete i vi.“
„Ujače, ali ja radije ne bih“, uzvrati mu Se’Nedra uz tužan osmejak.
„Trenutno nisam raspoložena za slavlja."
„Ne možeš da promeniš život, Se’Nedra“, reče joj nežno. „Možda slavlje pa
čak i ovo izveštačeno na dvoru može da pomogne da skreneš misli od žalosne
sudbine.“ A zatim je pogleda prepredeno. „Sem toga“, nastavi, „ukoliko se ne
pojaviš, svi oni Honeti, Horbiti i Vordui ima da kriju osmehe iza rukava zbog
tvoje odsutnosti."
Se’Nedra žustro podiže glavu, a oči joj se zacakliše. „Izgleda da jeste tako,
zar ne?“, odgovori. „Mada, nemam šta da nosim.“
„Se’Nedra, čitavi ormari u kraljevskim odajama ispunjeni su tvojim
haljinama“, podseti je on.
„O, da. Zaboravila sam na to. Važi, ujače, biću srećna da dođem.“
I tako se desi da je Se’Nedra u plišanoj krem haljini i s mrežom ukrašenom
draguljima koja joj je podizala žarkocrvene kovrdže koraknula te večeri u
plesnu dvoranu, držeći podruku supruga, kralja Rive. Garion je u
pozajmljenom plavom dubletu, koji mu je primetno bio tesan u ramenima,
prihvatio čitavo dešavanje s manjkom ushićenja. Kao najpočasniji državni
gost bio je primoran da stoji više od sat vremena i dočekuje čitavu kolonu
gostiju u glavnoj dvorani, mrmljajući sve vreme isprazne odgovore na šale
udešenih Horbita, Vordua, Ranita i Boruna i njihovim često lakoumnim
ženama. Honeti su pak očigledno bili odsutni.
Pri kraju naizgled beskrajne svetkovine prišla im je Dževelinova
plavokosa nećaka markiza Lizel u predivnoj haljini od svetloljubičastog
brokata, držeći podruku princa Keldona. „Hrabro, Vaše veličanstvo“,
promrmlja dok se klanjala Garionu. „Čak ni ovo ne traje zauvek iako možda
tako deluje.“
„Hvala, Lizel“, odgovori oporo.
Nakon što se napokon približio kraj prijema, Garion poče učtivo da ide od
zvanice do zvanice, slušajući stalno ponavljanu izjavu: „U Tol Honetu nikada
ne pada sneg.“
Na drugom kraju dvorane obasjane svećama družina arendskih muzičara
prebirala je po svom repertoaru prazničnih pesama koje su bile slične u svim
kraljevstvima Zapada. Laute, viole, harfe, flaute i oboe stvarale su vrlo tihu
pozadinu žamoru carevih zvanica.
„Naložio sam gospi Aldimi da nas zabavlja večeras", pričao je Varana
grupici Horbita. „Zamišljeno je da njeno pevanje bude vrhunac večeri.
Nažalost, zbog promene vremena strahuje da izađe iz kuće. Verujem da
veoma pazi na zdravlje zbog glasa.“ „Dobro je i uradila“, dama iz porodice
Ranita koja je stajala tik iza Gariona promrmlja svojoj drugarici. „Glas joj nije
nešto posebno, a vreme je nije štedelo nema sumnje da je Aldima sve ove
godine provela nastupajući po krčmama.“
„Nije običaj da Erastida prođe bez pevanja“, nastavi Varana s pričom.
„Možda ćemo uspeti da ubedimo neku od ovih divnih dama da nas počaste
nekom pesmom.“
Krupnija sredovečna dama iz porodice Boruna žustro odgovori na carev
predlog, te se treperavim sopranom pridruži muzičarima u izvođenju stare
omiljene pesme, dosta se namučivši da izvede visoke tonove. Pošto je
završila i zadihano se uspravila crvenog lica, careve zvanice je obasuše
učtivim aplaudiranjem kraćim od pet sekundi. Potom se svi vratiše
ispraznim razgovorima.
A zatim muzičari ispuniše vazduh toliko starom arendskom baladom da
joj se poreklo gubilo u magli drevnih vremena. Poput mnogih arendskih
pesama, i ova je imala setan prizvuk s početkom u molu, a zatim je prelazila
preko čitavog spleta i vodopada nota na lauti. Pošto se viola dubokih tonova
priključila glavnoj melodiji, začu se raskošni kontra alt. Žamor je postepeno
zamro, pošto je glas primorao zvanice da zaćute. Garion je bio zatečen.
Nedaleko od orkestra markiza Lizel je pevala podignute glave. Glas joj je bio
predivan. Boja glasa joj je bila čista i dirljiva, i blaga kao med. Ljudi oko nje se
povukoše iz dubokog poštovanja prema predivnom glasu, dopustivši joj da
stoji sama pod zlatastim svetlom sveća. A onda se, na Garionovo ogromno
iznenađenje, Se’Nedra pridruži mladoj Dreznijki u svetloljubičastoj haljiini
pod svetlom sveća. Dok Je l’lauta izvijala visoke tonove, malena rivanska
kraljica podiže sitno tužno lice i pridruži glas markizinom. Bez ikakve muke
je čistim glasom dosegla visoke tonove u tako savršenom skladu s notama i
bojom flaute da je bilo skoro nemoguće razlikovati koji tonovi dolaze od
njenog pevanja a koji od instrumenta. Povrh toga, glas joj je prožimala
srceparajuća tuga, jad zbog kog se Garionu knedla pope u grlo, a oči mu
zasuziše. Uprkos slavlju oko nje, bilo je sasvim jasno da je Se’Nedra duboko u
srcu još uvek prikrivala ožalošćenost, tako da joj nijedno veselje niti ijedna
zabava ne mogu umanjiti patnju.
Kad se balada okončala, oglasi se zaglušujući aplauz. „Još!“, povikaše.
„Još!“
Okuraženi klicanjem, muzičari započeše još jednu baladu sličnog
prizvuka. I opet lauta ispuni vazduh zvonkim tonovima, ali ovog puta kada je
viola uvela Lizelin glas u glavnu melodiju pridruži joj se i treći glas glas koji je
Garion znao tako dobro da nije ni morao da proverava ko peva.
Polgara se u tamnoplavoj haljini sa srebrnim vezom pridruži Lizeli i
Se’Nedri pod zlatastim svetlom. Glas joj je bio raskošan i blag kao i markizin,
ali je bio ophrvan takvom patnjom da je daleko nadmašivala Se’Nedrinu
patnja za mestom ko'je više ne postoji i koje se nikada više ne može vratiti. A
potom, kada se zvuk flaute podiže sa Se’Nedrinim kontra altom, i Polgara
podiže svoj glas. Harmonija koju su tom prilikom sačinile bila je veoma
različita od tradicionalnog izvođenja koji je bio uobičajen u zapadnim
kraljevstvima. Arendski su muzičari suznih očiju pratili ove drevne tonove
uspevši da ožive melodiju koja nije mogla da se čuje hiljadama godina.
Pošto i poslednji tonovi ove predivne pesme utihnuše, nastupi zapanjena
tišina. Potom se zvanice, među kojima su mnogi otvoreno zajecali, oglasiše
aplauzom, a Polgara izvede dve devojke iz kruga zlataste svetlosti.
Belgarat im, nekako čudno kraljevski u snežnobeloj tolnedranskoj odeždi,
ali bez pogovora, s punim srebrnim vrčem u ruci i tajanstvenog pogleda,
prepreči put.
„I, oče?“, upita ona.
Ćutke je poljubi u čelo i pruži vrč. „Bilo je predivno, Pol, ali zašto da oživiš
nešto što je mrtvo i nestalo tokom svih ovih vekova?"
Ona ponosito podiže bradu. „Oče, sećanja na Vo Vakun neće umreti sve
dok sam živa. Nosiću ih večno u srcu, i uvek ću, što je češće moguće, poželeti
da podsetim ljude da je jednom postojao sjajan grad ispunjen ljupkošću,
hrabrošću i lepotom, i da je ovaj dosadan svet u kojem živimo dopustio da on
iščezne.“
„Ovo ti veoma teško pada, Polgara, zar ne?“, upita je ozbiljno.
„Da, oče, teško mi je teže nego što mogu da iskažem ali i ranije sam trpela
bol, tako da...“ Reči su ostale da lebde u vazduhu dok je ona blago slegala
ramenima i kraljevskog se držanja uputila iz dvorane.
„Kako to da gospa Polgara gaji tako jaka osećanja prema vacitskim
Arendima?“, upita Se’Nedra pošto su zaplesali.
„Dugo je živela u Vo Vakunu kada je bila mlada“, odgovori Garion. „Mislim
da je volela grad i ljude i to mnogo.“
„Imala sam utisak da će mi srce prepući dok je pevala baladu."
„Moje skoro i da jeste“ Garion će tiho. „Toliko je propatila, ali mislim da ju
je uništenje Vo Vakuna pogodilo više negoli išta drugo. Nikada nije oprostila
dedi što nije pritekao u pomoć kada su Asturijci uništili grad.“
Se’Nedra uzdahnu. „Toliko mnogo patnje postoji na svetu.“ „Ali tu je i
nada“, podseti je on.
„Da, ali majušna." Opet uzdahnu. A onda, na njenim usnama zaigra
vragolasti osmejak. „Ona je balada skrhala sve prisutne dame“, iskezi se ona.
„Skroz ih je skrhala.“
„Ljubavi, pokušaj da ne likuješ toliko u javnostf, nežno je izgrdi. „Uopšte
nije prikladno."
„Zar ujak Varana nije rekao da sam počasni gost?“
„Ovaj, jeste."
„Onda je ovo slavlje u moju čast“, reče i zabaci glavu, „likovaću koliko mi je
volja.“
Kad su se vratili u odaje koje im je Varana obezbedio za ostanak, zatekoše
Svilenog kako greje ruke pored ognjišta. Čovečuljak je imao podmukao,
donekle zabrinut izraz na licu, a od glave do pete beše umotan u začađavljene
rite. „Gde je Varana?“, upita napeto pošto su stupili u odaju obasjanu
svećama.
„Dole je u dvorani, zabavlja zvanice“, reče Garion.
„Čime si se bavio, prinče Keldare?“, upita Se’Nedra nabravši nos zbog
napadnog smrada njegove odeće.
„Prikrivanjem“, odgovori on, „pod gomilom đubreta. Mislim da je
najpametnije da napustimo Tol Honet što pre.“
Belgarat ga popreko pogleda. „Svileni, šta si tačno radio?“, navali na njega.
„I gde si bio prethodnih nekoliko dana?“ „Tamo-amo“, vrdao je Svileni.
„Stvarno bi valjalo da se okupam.“
„Pretpostavljam da ne znaš ništa o tome šta se dešavalo s Honetskom
porodicom, Je l’ tako?“, upita Garion.
„O čemu se radi?“, Belgarat će na to.
„Provodio sam današnje popodne s Varanom kad je gospodar Morin
došao da podnese izveštaj. Honeti umiru u velikom broju. Po poslednjem
računu, umrlo ih je osmoro ili desetoro.“ „Zapravo, dvanaestoro“, ispravi ga
Svileni sitničavo. Belgarat ošinu pogledom čovečuljka lasičjeg lica.
„Objašnjenje bi ti dobro došlo.“
„Ljudi umiru“, Svileni slegnu ramenima. „To se stalno dešava.“ „Da li im je
neko pomogao u tome?“
„Možda malo.“
„A da se ti nisi ponudio?“
„Zar bih uradio tako nešto?“
Belgarat se smrknu. „Tražim istinu, prinče Keldare.“
Svileni izveštačeno raširi ruke. „A šta je istina, prijatelju stari? Da li iko
može reći šta je istina a šta nije?“
„Ovo niJe l’ilozofska rasprava, Svileni. Jesi li otišao da svrgneš Honete?“
„Ne znam baš da li bih rekao svrgnuti’. Ta reč zvuči nekako okrutno. Ja se
ponosim svojom prefinjenošću.“
„Jesi li pobio te ljude?“
„Pa“, započe Svileni donekle uvredeno, „ako ćeš tako da kažeš...“
„Čak dvanaestoro?“, Durnik će zapanjeno.
 „I još jedan koji verovatno neće preživeti“, naglasi Svileni. „Prekinuli su
me pre nego što sam mogao u potpunosti da se pobrinem za njega, ali mislim
da sam obavio veći deo posla.“ „Čekam, Svileni“, Belgarat će natmureno.
Svileni pomirisa prljavi rukav i napravi grimasu. „Betra i ja smo bili
veoma dobri prijatelji.“ Slegnu ramenima, kao da je ta izjava sve objasnila.
„Ali...“, Durnik se pobuni. „Zar nije jednom pokušala da te ubije?“
„Ah, to. To nije bilo toliko važno. Bio je to samo posao ništa lično.“
„Zar nije najličnije moguće kad pokušaš nekoga da ubiješ?“
„Jamačno da nije. Upleo sam se u nešto čime se ona bavila. Vidi, imala je
dogovor s tulskim izaslanikom, i...“
„Prestani da menjaš temu, Svileni", Belgarat će.
Svileni ga pogleda odlučno. „Betra je bila posebna", odgovori. „Prelepa,
nadarena i potpuno iskrena. Divio sam joj se. Skoro se može reći da sam je i
voleo na neverovatno poseban način. Sama pomisao na to da je neko smatrao
prikladnim da je prekolje nasred ulice izuzetno me vređa. Uradio sam ono što
sam smatrao odgovarajućim.“
„Uprkos važnosti našeg posla?“, Belgaratovo lice beše natmureno poput
olujnog oblaka. „Kako si mogao da napustiš sve i da otrčiš u svoju malu ličnu
osvetu?“
„Belgarate, postoji nešto čemu jednostavno ne smeš da dozvoliš da
izmakne. To je i stvar principa. Mi ne dopuštamo da ubijanje člana dreznijske
obaveštajne službe prođe nekažnjeno. Loše je za poslovanje da dozvolimo
ljudima da gaje zamisao kako mogu da pobegnu s nečim takvim. Kako god,
prve noći sam imao problema u pokušaju da sve izgleda kao da se desilo
prirodnim putem.“
„Prirodnim putem?“, upita ga Durnik. „Kako uopšte ubistvo može da
izgleda prirodno?"
„Molim te, Durniče. Ubistvo je tako ružna reč.“
„Ugušio ih je jastukom u njihovim posteljama“, objasni Garion.
„ A jedan je prikan kao slučajno pao kroz prozor“, nadoveza se Svileni. „S
velike visine koliko se sećam. Sleteo je na gvozdenu ogradu.“
Durnik se strese.
„Uspeo sam preksinoć da posetim njih petoro, ali za ove metode potrebno
mi je dosta vremena, tako da sam sinoć bio malo otvoreniji. Doduše, malo
sam vapio za vremenom s baronom Kelborom. On je, zapravo, naredio
Betrino ubistvo. Lepo smo se isćaskali pre nego što nas je napustio.“
„Kelborov dom je najčuvaniji u Tol Honetu“, kaza Se’Nedra. „Kako si
uopšte uspeo da uđeš?“
„Ljudi retko gledaju u nebo posebno kada pada sneg. Popeo sam se na
krov. U svakom slučaju, Kelbor mi je preneo neke korisne vesti. Ispostavilo se
da je čovek koji je Honetima ispričao o Betrinom delanju bio Malorijac."
„Naradas?“, Garion smesta upita.
 „Nije on, ovaj je imao crnu bradu.“
„Onda Harakan?“
„Garione, mnogi ljudi imaju bradu. Potreban mi je malo čvršći dokaz nije
da se protivim zamisli da iseckam Harakana na komade, ali mrzim kada pravi
krivac zbriše, jer sam isuviše usredsređen na starog prijatelja." Lice mu se
opet smrknu. „Naročito je tako zato što je, uzevši u obzir ono što mi je Kelbor
ispričao, ovaj koristan Malorijac osmislio Betrino ubistvo i učestvovao u
njemu čineći uslugu Honetskoj porodici.“
„Stvarno bih volela da odeš da se okupaš, prinče Keldare“, Se’Nedra će.
„Šta je uopšte moglo toliko da te opsedne da se sakriješ u gomili đubreta?"
On slegnu ramenima. „Prekinuli su me u poslednjoj poseti, tako da me je
jurila gomila ljudi. Sneg je još dodatno zapetljao stvari. Bilo je neizmerno lako
da prate tragove. Morao sam negde da se sakrijem, a đubre se pokazalo kao
izuzetno korisno.“ Lice mu postade zgađeno. „U Tol Honetu nikada ne pada
sneg.“
„Iznenadio bi se kad bi čuo koliko mi je ljudi to danas reklo“, Garion
promrmlja.
„Stvarno mislim da je najbolje da odmah nestanemo", Svileni će.
„Zašto bismo?“, upita Durnik. „Zbrisao si, zar ne?“
„Zaboravljaš na tragove, Durniče.“ Svileni podiže jedno stopalo. „Rivanske
čizme naklonjen sam im, jamačno. Veoma su udobne, ali ostavljaju drugačije
tragove. Očekujem da je samo pitanje vremena kada će neko uspeti da poveže
konce, a nipošto nisam raspoložen da izbegavam napade Honetskih ubica.
Jeste da su prilično tupavi, ali mogu da budu malo nezgodni."
Utom se vrata veoma tiho otvoriše, a Svileni se nagonski sagnu, tražeći
rukama noževe u prljavom dubletu.
„Iju“, blago zausti Kadifa u svetloljubičastoj haljini, pošto je ušla u sobu i
zatvorila vrata, „da nismo malo nervozni večeras?"
„Šta ti radiš ovde?“, navali Svileni na nju.
„Pozvana sam na carski bal. Ne možeš ni da zamisliš koliko tračeva može
da se pokupi na sličnim dešavanjima. Čitava dvorana bruji o nesrećama koje
su zadesile Honete poslednjih nekoliko noći. Pod tim okolnostima, mislila
sam da ti je možda palo na pamet kako je mudro da odemo."
„Da odemo?“
„O, zar ti ne rekoh? Kako sam samo zaboravna. Pridružiću vam se na
putovanju.“
„Sasvim je sigurno da nećeš!“, Belgarat će na to.
„Mrzim da vam protivurečim, Drevni“, ona će sa žaljenjem, „ali postupam
po naređenju.“ Pogleda Svilenog. „Ujak je bio pomalo uznemiren zbog tvog
delanja poslednjih nekoliko godina. Veruje ti, dragi moj Keldare nemoj nikada
da pomisliš drugačije ali ipak, iz nekog razloga želi da te neko drži na oku.“
Namršti se. „Mislim da će se veoma razljutiti kad čuje o tvojim ponoćim
posetama Honetskoj porodici.“
„Znaš i sama kakva su pravila, Lizel“, odgovori Svileni. „Betra je jedna od
nas. Ne smemo da dozvolimo da ovo prođe nekažnjeno."
„Naravno. Međutim, Dževelin više voli da lično izda naređenja o odmazdi.
Ova tvoja žustra osveta će mu oduzeti tu priliku. Svileni, previše si
samostalan. I sam znaš da je u pravu. Neophodno je da te neko nadgleda.“
Skoro neprimetno steže usne. „Ipak, moram da priznam, ovo je veoma dobro
obavljeno.“
„Slušaj me sada, mlada damo“, Belgarat će sa žarom. „Ne radim kao vodič
za dobrobit dreznijske špijunske mreže.“
Uputivši mu razoružavajući osmejak, s naklonošću ga potapša po
bradatom obrazu. „O, hajde, Belgarate“, kaza, molećivih blagih braon očiju,
„budite razumni. Zar ne bi bilo uljudnije i podesnije da me sami prihvatite u
družinu nego da vas pratim? Pratiću naređenja, Cenjeni, želeli vi to ili ne.“
„Zašto baš ja uvek moram da budem okružen ženama koje odbijaju da
rade kako im se kaže?“
Ona se razrogači. „Zato što vas volimo, o, Večni“, objasni s preterivanjem.
„Vi ste odgovor na snove svih devojaka, te vas pratimo sa slepim
obožavanjem.“
„Dosta je bilo, gospođice“, uzvrati joj zloslutno. „Ne ideš s nama i tačka.“
„Znas! opori glas u Garionovoj glavi poče da mudruje, „mislim da sam
konačno uspeo da otkrijem u čemujeBelgaratov problem. U njegovoj
dosadnoj glupavoj tvrdoglavosti. Zapravo, uopšte nema razloga da donosi
ove sporedne odluke. Stalno to radi i baš me nervira.“
„Misliš da je predviđeno da i ona krene?“, izusti Garion iznenađen što je
to, zapravo, uradio naglas.
„Naravno dajeste. Šta ti misliš, zašto sam pregrmeo sve nevolje da bi ona
stigla u Tol Honetpre nego što vi odete? Hajde, reci mu to“
Belgaratov izraz lica je pak sasvim jasno pokazivao da mu je Garionova
nenamerna izjava već rekla da je njegovo mišljenje neprihvatljivo. „Još jedna
poseta, pretpostavljam?“, reče bezmalo zgroženo.
„Jeste, deda“, odgovori mu Garion. „Pribojavam se da jeste.“ „Ona ide s
nama, je l’ tako?“
Garion klimnu glavom.
„Kako samo volim da gledam njegove reakcije kada izgubi u raspravi“,
kaza opori glas nadobudno.
Polgara prsnu u smeh.
„Šta je toliko smešto, Pol?“, navali Belgarat na nju.
„Ništa, oče.“
On iznebuha podiže ruke. „Hajde“, kaza ogorčeno. „Pozovite sve iz Tol
Honeta da nam se pridruže. Baš me briga.“
„O, oče“, uputi mu Polgara, „prestani da budeš takvo džangrizalo.“
 „Džangrizalo? Pol, pripazi na svoj govor.“
„ Ali, oče, to je veoma teško, a i čovek izgleda smešno kada to radi. A sada,
hajde da napravimo nekoliko planova. Dok se ostali presvlače i pakuju, zašto
ti i Garion ne biste otišli da objasnite Varani kako moramo da krenemo?
Smislite neki dobar izgovor. Mislim da nije neophodno da sazna o
Keldarovim noćnim delatnostima.“ Zamišljeno uperi pogled ka tavanici.
„Durnik, Eriond i Tot mogu da spreme konje, naravno“, razmatrala je, „a
takođe, imam mali zadatak i za tebe, prinče Keldare.“ „Stvarno?“
„Okupaj se temeljno."
„Mislim da bi trebalo da se opere i odeća“, naglasi on, pogledavajući
dublet i pantalone koje su smrdele na đubre.
„Ne, Svileni. Ne da se opere, već da se spali.“
„Ne možemo da krenemo večeras, gospo Polgara“, reče Se’Nedra. „Sve
gradske kapije su zaključane, a legionari ih neće otvoriti ni zbog koga sem
ako to nije izričita careva naredba."
„Mogu ja da vas izvedem iz grada“, Kadifa će samouvereno. „Kako ćeš to
da izvedeš?"
„Verujte mi.“
„Kako samo želim da ljudi prestanu to da mi govore.“
„O, uzgred“, nastavi ona, „danas sam videla jednog našeg starog prijatelja.
Poveća družina Honeta jahala je ka južnoj kapiji.“ Pogleda Svilenog. „Keldare,
izgleda da si ih stvarno prestravio. Vodili su sa sobom čitave jedinice vojnika
samo da bi te zadržali što dalje. Kako god, u samom središtu družine, od
glave do pete odeven kao tolnedranski gospodin, bio je jedan Malorijac
Harakan.“
„Vidi, vidi“, Svileni će. „NiJe l’ to interesantno?“
„Prinče Keldare", Kadifa će milo, „molim te, idi i poseti kupatila ili, ako
ništa drugo, nemoj da stojiš toliko blizu.“
 Šesto poglavlje

Ledena siva magla podigla se s reke i raširila kroz široke avenije Tol
Honeta. Sneg je prerastao u kišu u ledenu susnežicu koja je rominjala kroz
maglu, a po ulicama i avenijama obrazovalo se smeđe blato, izrovano i
ispresecano tragovima teretnih kola i kočija, za razliku od krovova i dvorišta
i dalje prekrivenih belim pokrivačem. Bila je skoro ponoć kada su Garion i
ostali tiho napustili oblast carskog zdanja, a nekoliko družina na koje su
naleteli na ulicama bile su prilično željne pića.
Na kestenjastoj kobili, dobro umotana u teški sivi ogrtač, Kadifa ih
povede pored mermernih kuća trgovačkih plemića Tol Honeta i preko prazne
glavne pijace, a potom i kroz siromašnije delove grada koji su gledali ka jugu.
Pošto su skrenuli u poprečnu ulicu, iz magle se začu zapovednički glas: „Stoj!“
Kadifa se uspravi na konju i ostade mirna ne bi li sačekala da skupina
legionara naoružanih kopljima i sa šlemovima i grimiznim ogrtačima
izmaršira iz magle prožete kišom. „Molim vas, kojim poslom?“, upita
zapovednik patrole odsečno.
„Nije baš poslom, dragi prijatelju“, Kadifa će vedro. „Krenuli smo u
zabavu. Vojvoda Norejn je organizovao slavlje u svojoj kući. Poznajete
vojvodu, je l’ da?“
Deo sumnjičavosti iščile zapovedniku s lica. „Ne, gospo, ne poznajem“,
odgovori. „Žao mi je, ali ne.“
„Ne poznajete Norija?!“, uzviknu Kadifa. „Kako neobično! Mislila sam da
ga svi u Tol Honetu znaju barem on tako tvrdi. Siroti Nori, biće skroz skrhan
kada čuje ovo. Znate šta? Zašto vi i vaši ljudi ne biste krenuli s nama da ga
upoznate? Očaraćete ga. Slavlja su mu uvek veoma zabavna.“ Uputi
zapovedniku glupavi osmejak, gledajući ga pravo u oči.
„Žao mi je, gospo, ali na dužnosti smo. Nego, jeste li sigurni da ste krenuli
pravom ulicom? Zašli ste u grozniji deo grada, a ja nikako ne mogu da se
setim da iko od plemstva živi u okolini.“
„Krenuli smo prečicom“, uputi mu Kadifa. „Vidite, idemo ovom ulicom, a
onda skrenemo levo.“ Oklevala je. „Ili beše desno? Zaboravila sam kako je
tačno, ali sigurna sam da neko od mojih prijatelja zna put.“
„Morate da budete izuzetno pažljivi u ovom delu grada, gospo. Ima dosta
razbojnika i secikesa.“
„Iju!“
„Trebalo je da ponesete baklje.“
„Baklje? O, velike mi Nedre, nipošto! Miris dima ume da se zadrži
nedeljama u kosi. Jeste li sigurni da ne možete da nam se pridružite? Norijeva
slavlja su tako predivna.“
„Prenesite vojvodi pozdrave, gospo.“
„Hajdemo, onda“, obrati se Kadifa ostalima iz družine. „Stvarno bi valjalo
da požurimo. Užasno kasnimo. Do viđenja, naredniče.“
„Zapovednik, gospo.“
„Je l’? Zar postoji razlika?"
„Nije važno, gospo. Pohitajte sada. Sigurno ne želite dapropustite
zabavu.“
Kadifa se zvonko nasmeja i potera konja u brzi kas.
„Ko je vojvoda Norejn?“, upita Durnik znatiželjno nakon što su bili na
sigurnoj razdaljini da ih patrola ne čuje.
„Plod moje mašte, vrli Durniče“, Kadifa se nasmeja. „Dreznijka je, nema
sumnje“, progunđa Belgarat.
„Zar ste sumnjali, Drevni?“
„Kuda nas tačno vodiš, Lizel?“, upita Polgara dok su jahali niz zamagljenu
ulicu.
„Ima tu jedna kuća, gospo Polgara. Nije nešto lepa, ali oslanja se na južnu
zidinu i ima veoma koristan sporedni izlaz.“
„Kako može da ima sporedni izlaz ako se oslanja na gradsku zidinu?“,
upita Se’Nedra, čvršće navukavši kapuljaču na zelenom ogrtaču kako bi
sačuvala lice od lepljive magle.
Kadifa joj namignu. „Videćete“, reče.
Ulica kojom su išli postajala je sve bednija. Građevine koje su izranjale iz
magle bile su sačinjene od običnog kamena namesto mermera, a mnoge od
njih bile su stovarišta bez prozora i gledale su na ulicu prednjom stranom
koja je izgledala kao da je nedovršena.
Prolazili su pored krčme groznog smrada, iz koje su dopirali vika, smeh i
reči nepristojnih pesama. Nekoliko pijanaca izleteše kroz vrata krčme i
krenuše da se pesniče i udaraju batinama. Jedan se bradati krupniji siledžija
dotetura nasred ulice i zapreči im put.
„Skloni se“, reče Kadifa hladno.
„Ko će da me natera?“
Tot nezainteresovano dojaha do Kadife, ispruži koplje, te njegovim vrhom
dotaknu siledžiji grudi i polako ga gurnu.
„Pripazi malo na to koga guraš!“, viknu pijanac odgurnuvši koplje.
Bez ikakve promene na licu, Tot naglo cimnu zglob ruke, a vrh koplja
naglo zveknu novog poznanika po glavi, zbog čega se ovaj bezizraznog
pogleda zgrčeno skotrlja u blato.
„O, hvala“, kaza Kadifa ljubazno nemom grdosiji, a Tot iz poštovanja
klimnu glavom, te krenuše dalje niz bednu ulicu.
„Zbog čega li su se svađali?“, Se’Nedra će radoznalo.
„To im je jedan od načina da se ugreju“, odgovori Svileni. „Drvo je skupo u
Tol Honetu, a jedna fina prijateljska tuča ume da uzavre krv. Mislio sam da to
svi znaju.“
„Ti to mene ismevaš?“
„Zar bih to uradio?“
„U karakteru mu je da bude brbljiv, Vaše veličanstvo“, reče Kadifa.
„Lizel“, Se’Nedra će dosta strogo, „hajde da prestanemo s formalnostima,
pošto ćemo ionako putovati zajedno. Moje ime je Se’Nedra."
„Ukoliko je tako Vašem veličanstvu po volji."
„Mom veličanstvu jeste.“
„U redu, onda, Se’Nedra“, uzvrati plavokosa devojka uz osmeh.
Jahali su kroz neosvetljene ulice carskog grada sve dok ne stigoše do
visokih južnih zidina. „Ovuda“, zausti Kadifa, pa skrenu u poprečnu mokru
ulicu između zidina i dugačkog niza skladišta. Dovela ih je do glomazne
dvospratnice od crnog kamena, svetlucave od kiše i magle, ispred koje je
ležalo glavno dvorište s velikom kapijom. Uzani prozori bili su u potpunosti
zastrti, a nad kapijom je svetlela mala lampa.
Kadifa pažljivo sjaha, malo zadigavši suknju da joj se rubovi ne bi
ublatnjavili. Prišla je kapiji i povukla uže. U dvorištu odjeknu sitna zvonjava.
Glas iznutra odgovori, te ona nakratko popriča s čuvarem. Zatim se začu
zveket lanca, a onda se kapija otvori. Kadifa povede konja u dvorište, a ostali
krenuše za njom. Kad su ušli, Garion poče znatiželjno da razgleda uokolo.
Dvorište je bilo očišćeno od snega, a pločnik je svetlucao mokar od kiše koja
je još uvek rominjala. Nekoliko osedlanih konja bilo je privezano pod
nadstrešnicom, a tik pored čvrstih vrata bila je naređana gomila povećih
paketa.
„Hoćemo li da uđemo?“, upita Se’Nedra dok je radoznalo razgledala okolo.
Kadifa je odmeri, a onda pogleda Erionda. „To možda nije mudro“, izusti.
Iznutra dopre prigušen smeh propraćen vriskom visokog ženskog glasa.
Polgara podiže obrvu. „Mislim da Je l’zel u pravu“, reče strogo.
„Sačekaćemo ovde.“
„Odrasla sam žena, gospo Polgara“, pobuni se Se’Nedra. „Nisi ni približno
odrasla za ovo, mila.“
„Krenućeš sa mnom, prinče Keldare?“, upita Kadifa čovečuljka. „Prisustvo
žene bez pratnje u ovakvim kućama može se pogrešno protumačiti.“
„Jamačno da hoću“, odgovori on.
„Nećemo dugo“, reče Kadifa ubedljivo ostalima. Uputi se ka vratima sa
Svilenim, i skoro je istovremeno pustiše kad je pokucala.
„I dalje ne shvatam zašto ne možemo da sačekamo unutra gde je toplo i
suvo“, jadikovala je Se’Nedra drhteći, čvršće se zagrnuvši ogrtačem.
„Ubeđena sam da bi shvatila da smo tamo“, kaza Polgara. „Malo kiše ti
neće nauditi.“
„Šta može da bude toliko strašno unutra?“
 Začu se još jedan vrisak propraćen muklim smehom.
„To bi bio jedan razlog“, odgovori Polgara.
Se’Nedra se iskolači. „Mislite da je ovo jedno od onih mesta?“ Lice joj
namah pocrvene.
„Po zvuku bi se reklo da jeste.“
Prošlo je petnaestak minuta kad se kosa vrata koja su vodila u podrum u
zadnjem delu dvorišta otvoriše uz škripu, a Svileni se pojavi iz unutrašnjosti
držeći upaljenu lampu. „Moraćemo da povedemo konje dole“, reče.
„Kuda ćemo?“, upita Garion.
„Dole u podrum. Ovo mesto je puno iznenađenja.“
Vodeći nemirne konje, krenuše u koloni niz kameni iskošeni tunel.
Odnekle pod njima Garion začu žubor i pljuskanje nabujale vode, a kada
napokon stigoše do kraja tunela, ugleda kako se uzani prolaz širi u slabo
osvetljenu prostranu odaju s bakljama, sličnu pećini sa zalučenom kamenom
tavanicom. Središnji deo bio je ispunjen tamnom masnom vodom, a uzana
staza je vodila s tri strane ove bare. Na jednom kraju staze ležao je ukotvljen
poveći crni splav s desetak veslača u crnim ogrtačima na obe strane.
Kadifa stajaše na prelazu pored splava. „Možemo da pređemo samo po
dvoje“, reče, a glas joj potmulo odjeknu kroz praznu odaju, „zbog konja.“
„Da pređemo?“, upita Se’Nedra. „Da pređemo kuda?“
„Na južnu stranu Nedrana“, odgovori Kadifa.
„ Ali još uvek smo unutar gradskih zidina.“
„Zapravo, nalazimo s epod zidinama, Se’Nedra. Između nas i reke nalaze
se samo dve mermerne ploče koje čine deo spoljašnjeg ukrasa."
Odnekle iz tmine začu se kloparanje teškog čekrka, a prednji se zid
podzemne luke polako otvori uz škripu, raskrinuvši se po sredini i nezgrapno
se zaljuljavši na ogromnim zamašćenim gvozdenim kukama. Kroz otvor koji
se ukazao između ploča dok su se polako razmicale Garion ugleda reku
istačkanu kapljicama kiše kako lagano protiče pored daleke obale skoro
nevidljive kroz lepljivu maglu.
„Veoma domišljato“, izjavi Belgarat. „Koliko dugo postoji ova kuća?“
„Vekovima“, odgovori Kadifa. „Izgrađena je da obezbedi sve što bi čovek
mogao da poželi. S vremena na vreme poneka mušterija poželi da napusti
grad ili uđe u njega neopaženo. Zbog toga i postoji ovo mesto.“
„Kako to da ti znaš za ovo?“, upita Garion.
Ona slegnu ramenima. „Kuća je bila Betrina. Otkrila je Dževelinu tajnu.“
Svileni uzdahnu. „Čak i iz groba nam pomaže.“
Prevezoše ih u parovima preko maglovitog kišnog prostranstva reke
Nedran i iskrcaše u izmaglici uzane plaže okružene vrbakom. Kada im se
Kadifa napokon pridruži, bilo je oko tri sata posle ponoći. „Veslači će izbrisati
naše tragove s peska“, reče. „To je jedna od usluga koje nude.“
„Da li te je ovo mnogo koštalo?“
 „Zapravo, veoma mnogo, ali ionako to ide na račun dreznijske ambasade.
Tvoj rođak ne voli baš da plaća, ali sam ga ipak ubedila na kraju.“
Svileni se zlobno iskezi.
„Ostalo je još samo nekoliko sati do svitanja“, nastavi Kadifa. „S druge
strane gaja nalazi se teretni drum, a spaja se s carskim putem oko kilometar
nizvodno. Valjalo bi da krenemo laganim korakom dok se ne udaljimo
dovoljno od grada da ne mogu da nas čuju. Legionari na južnoj kapiji će
možda nešto posumnjati ako začuju galop.“
Obavijeni vlažnom tminom, odjahali su kroz vrbe i dalje niz blatnjavi
teretni drum.
Garion dojaha do Svilenog. „Šta se dešava u onoj kući?“, upita znatiželjno.
„Skoro sve što možeš da zamisliš“, Svileni će uz smeh. „I verovatno još
mnogo toga što ne možeš. Veoma je zanimljivo mesto za sve vrste zabave za
ljude s dovoljno novca.“
„Jesi li nekoga prepoznao tamo?“
„Zapravo, nekoliko njih čak i neke izuzetno poštovane članove plemićkih
kuća carstva.“
Se’Nedra, koja je jahala odmah iza njih, prezrivo frknu. „Uopšte mi nije
jasno zašto bi iko posećivao takva mesta.“ „Mušterije nisu isključivo
muškarci, Se’Nedra“, kaza Svileni. „Mora da se šališ.“
„Mnoge dame visokog roda iz Tol Honeta pronašle su razne načine da se
oslobode dosade. Nose maske, jamačno ali skoro ništa drugo na sebi. Ipak,
uspeo sam da prepoznam jednu baronicu za koju bi se reklo da je stub
oslonac Horbitske porodice." „Kako si uspeo da je prepoznaš ako je nosila
masku?“
„Ima na telu izvestan beleg na mestu koje je retko kad izloženo pogledima.
Pre nekoliko godina smo se poprilično združili i ona mi ga je pokazala.“
Usledila je neprijatna tišina. „Mislim da ne želim da nastavimo razgovor o
ovome“, reče Se’Nedra nategnuto i podbode konja ne bi li se pridružila
Polgari i Kadifi.
„Pa, sama je tražila“, Svileni se nevino pravdao Garionu. „Čuo si je, zar
ne?“
Nekoliko dana su jahali ka jugu, a nebo je postajalo sve vedrije. Pošto su
bili na putovanju, Erastida je prošla skoro neprimečeno, zbog čega se u
Garionu javi čudan tužni osećaj. Odmalena mu je praznik na zimsku
ravnodnevicu bio na neki način vrhunac godine. Činilo mu se kao da kaljaju
nešto sveto jer su dopustili da prođe neopaženo. Poželeo je da može da kupi
neku dranguliju Se’Nedri, ali pod ovim okolnostima uspeo je da joj podari
samo nežan poljubac.
Nekoliko liga pre Tol Boruna, naiđoše na bogato odeveni par koji je u
pratnji desetak slugu jahao ka carskom sedištu. „Ti, drugar“, plemić u plišu
snishodljivo doviknu Svilenom, koji je sasvim slučajno jahao na čelu kolone,
„kakve su vesti iz Tol Honeta?“
„Uobičajene, gospodine“, poče Svileni da se ulaguje. „Ubistva, spletke i
zavere uobičajene zanimacije plemstva.“
„Ne sviđa mi se takvo ophođenje, drugar“, reče plemić.
„A meni se pak ne sviđa da me neko zove ’drugar’.“
„Čuli smo tako uzbudljive priče“, izreče u jednom dahu nakinđurena žena
u crvenom ogrtaču s krznenim rubovima. „Je l’ tačno da neko pokušava da
smakne sve Honete? Čuli smo da su čitave porodice ubijene u posteljama.“
„Balera“, započe suprug zgađeno, „upravo si prepričala glasine koje su se
otrgle kontroli. Sta bi jedan otrcani prostak mogao da zna o tome šta se
zapravo dešava u gradu? Siguran sam da bi nam, ukoliko i ima tračka istine u
tim ludačkim glasinama, Naradas to već ispričao.“
„Naradas?“, Svilenom najednom oči zainteresovano sevnuše. „Belooki
angarački trgovac?“
„Poznaješ ga?“, upita plemić iznenađeno.
„Znam za njega, gospodine“, uzvrati Svileni pažljivo. „Nije baš mudro da
lunjate okolo i razglašavate da ga poznajete. Zar niste znali da je car raspisao
nagradu za njegovu glavu?“
„Za Naradasovu glavu? Nemoguće!“
„Zao mi je, časni gospodine, ali to je naširoko poznato u celom Tol
Honetu. Ako uspete da ga se dočepate, bez mnogo muke možete da zaradite
hiljadu zlatnih kruna.“
„Hiljadu zlatnih kruna!"
Svileni pogleda oko sebe zaverenički. „Ne bih da se ovo razglasi“, izreče
polušapatom, „ali u Tol Honetu kolaju glasine da su zlatnici koje tako rado
deli zapravo lažni.“
„Lažni?!“, uzviknu plemić razrogačenih očiju.
„Izrađeni su veoma vešto“, nastavi Svileni. „Nešto zlata mešaju s običnim
metalom da izgleda kao da su novčići pravi, a zapravo vrede jedva deseti deo
prave vrednosti."
Plemić skroz preblede, nagonski se mašivši vrećice oko pojasa.
„To je sve deo zavere da se uništi tolnedranska ekonomija tako što bi
srozali vrednost kovanog novca“ produži Svileni. „Honeti su na neki način bili
umešani u to, te su zbog toga pobijeni. Jamačno, svako ko je uhvaćen s ovim
novcem, smesta je obešen.“
„Molim?“
„Pa to je normalno“, Svileni slegnu ramenima. „Car namerava da saseče u
korenu ovo grozno spletkarenje. Čvrste mere su zacelo neophodne."
„Uništen sam!“, zavapi plemić. „Hitro, Balera!“, reče okrenuvši konja.
„Moramo smesta da se vratimo u Tol Borun!“ A zatim povede svoju
prestrašenu ženu u mahniti galop.
„Zar ne želite da znate koje kraljevstvo stoji iza ovoga?“, povika Svileni za
njima. A onda se zavali u sedištu, zacenivši se od smeha.
„Odlično izvedeno, prinče Keldare", promrmlja Kadifa s divljenjem.
„Ovaj se Naradas svugde muva, zar ne?“, Durnik će.
„Mislim da sam mu upravo stavio uzicu oko vrata", iskezi se Svileni. „Kada
se glasine rašire, očekujem da će imati problema s trošenjem novca, a da ne
spominjem kako će se priča o nagradi koju sam malopre spomenuo primiti u
određenim krugovima."
„Mada, upravo si sirotom plemiću priredio nešto užasno“, Kadifa će
neodobravajuće. „Vraća se u Tol Borun da isprazni novac iz svih kovčega i
zakopa ga.“
Svileni slegnu ramenima. „To je i zaslužio kad se udružuje s Angaracima.
Hoćemo li da pohitamo?“
Prošli su pored Tol Boruna bez zastajkivanja i odjahali dalje na jug ka
Šumi Drijada. Pošto se drevna šuma ukaza na jugu, Polgara dojaha do
Belgarata, koji je dremuckao na konju. „Mislim da bi valjalo da se zaustavimo
i izrazimo poštovanje Ksanti, oče.“
Starac se prenu iz dremeža i uperi pogled ka šumi. „Možda“, promumla
sumnjičavo.
„Duf'ujemo joj zahvalnost, oče. Sem toga, ne skrećemo s puta.“
„Važi, Pol“, reče, „ali samo nakratko. Kasnimo mesecima za
Zandramasom.“
Prešli su poslednje obruče širokih polja i ujahali u šumu drevnih hrastova
prekrivenih mahovinom. Lišće je opalo zbog hladnog zimskog vetra, a gole
grane su se na ogromnim stablima uzdizale ka nebu.
Se’Nedra se nekako čudno promenila kada su zašli u šumu. Iako nije bilo
primetno toplije, spustila je kapuljaču i protresla bakarne uvojke, zbog čega
joj malecne zlatne naušnice u obliku žira ritmično zazvoniše. Lice joj postade
neobično mirno; nije više bilo nikavog traga patnji koja je bila očigledna još
od otmice njenog sina. Oči joj postadoše blage, skoro neusredsređene.
„Vratila sam se“, promrmlja u tihi vazduh pod širokim krošnjama.
Garion je pre osetio nego začuo blagi šaptavi odgovor. Imao je utisak da
odsvuda čuje šuštanje i hučanje, iako nije bilo ni traga vetru. Hučanje je bilo
poput hora koji peva tihu žalobnu pesmu nečujnu običnom sluhu, pesmu
ispunjenu i nežnom tugom i čvrstom verom.
„Zašto su tako tužne?“, Eriond tiho upita Se’Nedru.
„Zato što je zima“, odgovori. „Tuguju za opalim lišćem i žale jer su ptice
odletele na jug.“
„Ali proleće će opet doći“, on će na to.
„Znaju to, ali zima ih uvek ožalosti."
Kadifa je radoznalo posmatrala sitnu kraljicu.
„Se’Nedra je zbog svog porekla izuzetno osetljiva na drveće“, objasni
Polgara.
 „Nisam znala da se Tolnedranci uopšte interesuju za svet oko sebe.“
„Ona je samo jednim delom Tolnedranka, Lizel. Ljubav prema drveću
dolazi s druge strane njenog nasleđa.“
„Ja sam Drijada“, reče Se’Nedra prosto, i dalje sanjalačkih očiju.
„Nisam to znala.“
„Nismo baš razglasili“, objasni Belgarat. „Imali smo dovoljno problema da
Alorni prihvate Tolnedranku kao rivansku kraljicu, a kako li bi se tek sve
zapetljalo da saznaju i da je delom nečovečjeg porekla."
Napravili su jednostavan logor nedaleko od mesta gde su ih pre mnogo
godina napali grozni ljudi od blata koje je poslala kraljica Salmisra. Pošto nisu
smeli da lome grane u svetoj šumi, bili su primorani da načine skrovište što
bolje mogu od malo onoga što su uspeli da pronađu raštrkano po tlu šume, a
vatra im je namerno bila malecna. Dok je sumrak polako padao nad tihom
šumom, Svileni je sumnjičavo pogledao u majušni treptavi plamen, a potom u
sve jaču tminu pod krošnjama. „Mislim da nas čeka hladna noć“, predvideo je.
Garion je proveo besanu noć. Uprkos tome što je natrpao dosta opalog
lišća u privremeni ležaj koji je delio sa Se’Nedrom, vlažna hladnoća lišća kao
da je prodirala do samih kostiju. Prenu se iz laganog sna kada je prva bleda
magličasta svetlost počela da se prolama među stablima. Sede ukočen, i baš
kada je nameravao da se izvuče iz ležaja, zastade pošto je ugledao Erionda
kako sedi na palom stablu s druge strane njihovog ugašenog ognjišta, a pored
njega zlatokosu Drijadu.
„Drveće veli da si im ti prijatelj“, pričala je Drijada, odsutno se igrajući
strelom oštrog vrha.
„Volim drveće“, uzvrati Eriond.
„Nije baš to u pitanju.“
„Znam.“
Garion pažljivo skloni prekrivač i ustade.
Drijadi se šaka hitro pomeri ka luku pored, a onda zastade. „O“, zausti, „pa
to si ti.“ Odmeri ga. Oči su joj bile sive poput stakla. „Stariji si, zar ne?“
„Prošlo je nekoliko godina", odgovori on pokušavajući da se seti gde su se
već sreli.
Na usnama joj zaigra skoro neprimetan osmejak. „Ne sećaš se, zar ne?“
„Ovaj, recimo.“
Ona se nasmeja, a onda podiže luk. Zateže strelu i usmeri luk ka njemu.
„Da li ti ovo osvežava pamćenje?“
On žmirnu. „Ti si ona koja je htela da me ubije?“
„Na kraju krajeva, bilo je pravedno. Ja sam te uhvatila, tako da je trebalo
da baš ja budem ona kojoj bi zapalo da te ubije.“ „Da li ubijate svakog
muškarca kog uhvatite?“, upita Eriond. Spustila je luk. „Ne baš svakog.
Ponekad im nađem i drugu namenu.“
Garion je malo bolje osmotri. „Uopšte se nisi promenila. Izgledaš potpuno
isto.“
„Znam.“ Pogleda ga izazovno. „I podjednako privlačno?“ „Veoma
privlačno.“
„O, pa baš lepo od tebe da mi to kažeš. Možda će mi na kraju i biti drago
što te nisam ubila. Zašto ti i ja ne bismo otišli negde gde mi možeš reći još
lepih reči?“
„Dosta je bilo, Ksebel“ zausti Se’Nedra oporo iz kreveta od lišća. „On je
moj, nemoj da ti padaju svakakve ideje na pamet.“ „Zdravo da si, Se’Nedra“,
reče zlatokosa Drijada smireno kao da su se videle prošle nedelje. „Zar nećeš
da ga podeliš sa sestrom?“
„Pozajmićeš mi češalj, je 1’ tako?“
„Nipošto ali to je skroz drugačije.“
„Nikada ne bih uspela da ti objasnim tako da shvatiš", kaza Se’Nedra,
ukloni prekrivač i ustade.
„Ljudi!“, uzdahnu Ksebel. „Svi vi imate tako smešne ideje.“ Odmeri
Erionda i mršavom ga ručicom dodirnu po obrazu. „ A šta s njim? Da li ti i on
pripada?"
Polgara se pojavi iz svog privremenog skloništa. Lice joj je bilo mirno, a
obrva podignuta. „Dobro jutro, Ksebel“, reče. „Poranila si.“
„Izašla sam u lov“, odgovori Drijada. „Je l’ plavušan tvoj, Polgara? Se’Nedra
nije raspoložena da deli onog njenog sa mnom, ali možda...“ Šaka joj nehotice
dodirnu Eriondove mekane kovrdže.
„Ne, Ksebel“, Polgara će strogo.
Ksebel nanovo uzdahnu. „Niko neće da se zabavlja“, napući usne i ustade.
Bila je majušna kao Se’Nedra i vitka kao jela. „O“, reče, „umalo da zaboravim.
Ksanta kaže da bi trebalo da te odvedem kod nje.“
„Ali si malo zalutala, zar ne?“, Se’Nedra će jetko.
„Dan još nije ni svanuo.“ Drijada slegnu ramenima.
Potom se Belgarat i Svileni pojaviše pored ugašene vatre, a koji trenutak
kasnije pridružiše im se Durnik i Tot.
„Toliko njih“, promrmlja Ksebel u žaru. „Sigurno možete da mi pozajmite
jednog, samo malo.“
„O čemu se radi?“, upita Svileni radoznalo.
„Nije važno, Svileni“, odgovori Polgara. „Ksanta želi da nas vidi. Odmah
posle doručka, Ksebel će nam pokazati put je l’ tako, Ksebel?“
„Valjda“, frknu Ksebel pomalo mrzovoljno.
Nakon jednostavnog doručka zlatokosa Drijada ih povede kroz drevnu
šumu. Belgarat je išao pored nje, vodeći konja. Činilo se kao da su zaokupljeni
razgovorom. Garion primeti kako se njegov deda nekoliko puta krišom mašio
džepa i nešto ponudio malenoj Drijadi nešto što je ona pohlepno zgrabila i
strpala u usta. „Šta joj to daje?“, upita Kadifa. „Slatkiše“, zazvuča Polgara
zgroženo. „Naškodiće joj, ali on ipak ponese slatkiše kada krene u Šumu
Drijada.“
„Ah“, zausti Kadifa, „razumem.“ Steže usne. „Zar nije malo mlada da bude
tako ovaj...“
Se’Nedra prsnu u smeh. „Izgled ume da zavara, Lizel. Ksebel je mnogo
starija nego što izgleda.“
„Koliko misliš da je stara?“
„Barem dvesta ili trista godina. Istih je godina kao i njeno drvo, a hrastovi
žive dosta dugo.“
Nazad u šumi Garion začu kikotanje, šaputanje i nejasnu zvonjavu
maleckih zlatnih zvona; s vremena na vreme bi krajičkom oka primetio obris
neke Drijade koja bi projurila među drvećem u odeći jarkih boja, s
naušnicama koje su zveckale.
Stablo kraljice Ksante bilo je još veće nego što ga je Garion pamtio, s
granama koje su bacale senke širine drumova i šupljinama koje su zjapile kao
pećine. Drijade su u šarenim tunikama sedele načičkane na ogromnim
granama kao cveće, kikotale su se, šaputale i pokazivale ka posetiocima.
Ksebel ih dovede na široku čistinu mahovine pod krošnjom, pritisnu prste o
usne i zvižduknu čudesno kao ptica.
Kraljica Ksanta se s crvenokosom kćerkom Kserom pojavi iz šupljine na
ogromnom stablu i pozdravi ih pošto su sjahali. Se’Nedra i Ksera skočiše
jedna drugoj u zagrljaj skoro istovremeno kada se kraljica i Polgara prisno
zagrliše. Ksanti je zlatasta kosa osedela na slepoočnicama, a sive oči joj behu
umorne. „Jesi li bolesna, Ksanta?“, upita Polgara. „Vreme mi se približava, to
je sve.“ S naklonošću pogleda svoj ogromni hrast. „Postaje izuzetno umoran, a
težina mu pritiska korenje. Svakog proleća mu je sve teže da živne i olista.“
„Mogu li nekako da pomognem?“
„Ne, najdraža Polgara. Nije to bol samo strašna iscrpljenost. Nemam ništa
protiv spavanja. Recite mi sada, šta vas dovodi u Šumu Drijada?“
„Neko mi je oteo bebu“, briznu Se’Nedra u plač i skoči tetki u zagrljaj.
„Šta to pričaš, dete?“
„Desilo se letos, Ksanta“, reče Belgarat. „Pokušavamo da uđemo u trag
otmičaru Malorijcu pod imenom Zandramas. Mislimo da je isplovio ka jugu
na njisanskoj barci."
Ksebel je stajala nedaleko od grdosije Tota i premeravala mu mišićave
ruke. „Videla sam čamac ljudi-zmija letos“, izreče, netremice posmatrajući
nemog rmpaliju, „tamo dole, na ušću reke u ono veliko jezero.“
„Nisi mi to spomenula, Ksebel“, Ksanta će.
„Zaboravila sam. Zar ikoga briga šta ljudi-zmije rade?“
„U veliko jezero?“, Durnik se zbunjeno namršti. „Ne sećam se da postoji
veliko jezero u šumi.“
„Ono jezero čija voda ima čudan ukus“, odgovori Ksbel. „I čija se obala ne
može videti.“
 „Mora da misliš na Veliko zapadno more.“
„Kako god da se zove“, uzvrati nezainteresovano. Nastavila je da merka
Tota od glave do pete.
„Da li je taj njisanski brod samo prošao?“, upita Belgarat. „Nije“, kaza.
„Nestao je u vatri. Ali to se odigralo pošto se neko iskrcao.“
„Ksebel“, započe Polgara koraknuvši između zlatokose Drijade i njenog
predmeta interesovanja, „možeš li da se setiš šta si tačno videla?“
„Možda. Doduše, nije se mnogo toga desilo. Za vreme lova videla sam
brod kako pristaje pored plaže u donjem toku reke. Neki čovek s crnim
ogrtačem i navučenom kapuljačom iskrcao se s nečim u rukama. Zatim, kad
je brod opet isplovio, čovek je na obali mahnuo rukom. Tada je brod zahvatio
oganj u potpunosti. I odjednom."
„Šta se desilo s posadom?“, upita Durnik.
„Jeste li čuli za one velike bele ribe s mnogo zuba?“
„Ajkule?“
„Valjda. Kako god, bile su nakrcane u vodi oko broda. Kad su mornari
izripili s broda da izbegnu vatru, ribe ih pojedoše.“ Uzdahnu. „Kakva grozna
šteta. Ponadala sam se da će možda jedan ili dvojica uteći ili možda i trojica."
Nanovo uzdahnu.
„Šta je onda uradio čovek na obali?“, Polgara će.
Ksebel slegnu ramenima. „Sačekao je dok se brod nije pretvorio u prah i
pepeo, a zatim nestao u šumama južno od reke.“ Okružila je Polgaru,
prikovavši pogled za nemog grdosiju. „Polgara, mogu li da ga pozajmim
nakratko, ukoliko nije tvoj? Nikada nisam videla nešto toliko veliko."
Garion se okrenu na peti i pojuri ka konju, ali zateče Erionda kako već
stoji tamo. Držao je uzde svom kestenjastom ždrepcu. „Brži je, Belgarione“,
reče. „Uzmi ga.“
Garion odsečno klimnu glavom i skoči u sedlo.
„Garione!“, povika Se’Nedra. „Kuda ćeš?“
Ali on već odgalopira i nestade u šumi. Nije mnogo razmišljao dok je
ždrebac jurio kroz golu šumu. Jedina mu je misao bila slika koju mu je usadila
bezbrižna Ksebel slika mračne prilike na obali s nečim u naručju. Ipak, još
nešto mu se polako pojavi u svesti. Nešto je bilo čudno sa ždrepčevim kasom.
Na četiri ili pet koraka konj bi čudno posrnuo, a šuma bi na trenutak postala
nekako neobično zamagljena. A onda bi se galop nastavio sve do sledećeg
posrtanja i zamagljivanja.
Znao je da je razdaljina od Ksantinog drveta do sliva Šumske reke u Veliko
zapadno more pozamašna. Čak i najbržim galopom treba da protekne veći
deo dana i pola sledećeg da bi ga premašio. Ali niJe l’ upravo ugledao kroz
drveće odsjaj široke pučine pod zimskim suncem?
Nastupilo je još jedno posrtanje, a potom i ono čudno zamagljenje; a onda,
sasvim iznebuha, konj ukoči prednje noge proklizavši u pesku pored same
ivice uskomešanih talasa.
„Kako si to uradio?"
Konj ga znatiželjno pogleda preko ramena.
Garion užasnuto pogleda oko sebe. „Na pogrešnoj smo obali“, zavapi.
„Trebalo bi da budemo tamo.“ Posegnu za voljom u pokušaju da se prebaci na
južnu obalu, ali konj obiđe jedan krug, dvaput koraknu i nanovo posrnu.
Utom se nađoše na peščanoj južnoj obali, a Garion se čvrsto uhvati za
sedlo da ne ispadne. U nastupu besa poželeo je da izgrdi životinju što ga nije
upozorila, ali bio je primoran da se pozabavi nečim mnogo važnijim. Kliznu iz
sedla i pojuri preko pustog peska odmah pored vode, mašivši se u trku mača
Rive Gvozdene Ruke. Podiže oštricu i Kugla žustro sevnu. „Geran!“, viknu.
„Nađi mog sina.“
Kugla ga povuče dok je bio u raskoraku, skoro ga izbacivši iz ravnoteže.
Proklizao je do ravnine sa utabanim peskom, osećajući moćne trzaje mača u
rukama. Vrh mača se spusti, dodirnu pesak, a Kugla pobedonosno zasija,
pošto je oštrica nepogrešivo pokazivala preko plaže s nasukanim deblima
pravo ka zakržljaloj šumi na gornjoj strani obale.
Istina je! Uprkos tome što se duboko u sebi pribojavao da su sva uputstva
koja su do sada dobili samo još jedna mudra smicalica, ipak je napokon
naišao na trag Zandramasa i svog tek rođenog sina. Ispuni ga iznenadan talas
uzbuđenja.
„Beži, Zandramase“, viknu. „Beži koliko te noge nose! Ušao sam ti u trag, a
svet nije dovoljno veliki da se sakriješ od mene!“
 Sedmo poglavlje

Ledena vlaga se širila kroz vazduh pod isprepletenim granama, a smrad

ustajale vode i truleži ispuni Garionu nozdrve. Čvornovato drveće se podizalo
s tamnog tla džungle, a puzavice su mu prekrivale stabla kao debele zmije.
Bleda gusta magla lebdela je međ drvećem, noseći grozan miris i vlagu s crnih
bara i blatnjavih potoka.
Pratili su drevni put zarastao gustim žbunjem. Garion je jahao na čelu,
noseći mač balčaka prislonjenog o sedlo, a Kugla ga je žustro vukla napred.
Bilo je kasno po podne i sivi oblačni dan se polako i nekako tužno približavao
smiraju.
„Nisam znala da Njisani imaju puteve“, reče Se’Nedra posmatrajući
zaraslu stazu kako se proteže pred njima.
„Napustili su ih nakon maraškog juriša na kraju drugog milenijuma“,
pojasni joj Belgarat. „Njisani su shvatili da im je mreža puteva izuzetno
korisna za napadačku vojsku, pa je Salmisra izdala naredbe da se načine
putevi koji bi vodili u džunglu."
Mač se blago trgnu u Garionovim rukama, pokazujući ka gustom rastinju s
druge strane puta. On se blago namršti, zauzdavši konja. „Deda“, reče, „trag
vodi kroz šumu.“
Ostali iz družine se približiše, piljeći u zid žbunja. „Idem da izvidim“,
Svileni skliznu iz sedla i uputi se ka toj strani puta.
„Pazi na zmije“, doviknu Durnik za njim.
Svileni se smesta ukoči. „Hvala ti“, reče kiselo. Zatim odgurnu žbunje i
pažljivo krenu, pogleda prikovanog za tlo.
Čekali su, slušajući šuštanJe l’šća koje je Svileni proizvodio probijanjem
kroz žbunje. „Ovde je neki logor“, doviknu, „sa starim ognjištem i nekoliko
drvenih zaklona."
„Hajde da vidimo“, zausti Belgarat i sjaha.
Ostaviše Tota s konjima i krenuše uz šuštanje da se probijaju kroz
bodljikavo žbunje. Nekoliko metara dalje od puta nađoše se na čistini gde je
Svileni stajao pored napuštenog ognjišta punog oprljenih grančica. „Da li je
Zandramas bio ovde?“, upita Gariona.
Garion krenu pravo, držeći mač koji stade nasumično da se pomera,
pokazujući čas ovamo, čas tamo. A onda ga povuče ka jednom dopola
srušenom skloništu. Pošto mu se približio, mač pade, dodirnu tlo unutar
oronulog zaklona i Kugla planu.
„Pretpostavljam da je ovo odgovor na pitanje“, reče Svileni očigledno
zadovoljan.
Durnik je klečao pored ognjišta, pažljivo je okretao oprljene grančice i
zagledao pepeo pod njima. „Prošlo je nekoliko meseci“, reče.
Svileni se osvrnu oko sebe. „Prema broju skloništa, rekao bih da ih je u
logoru bilo barem četvoro.“
Belgarat progunđa. „Znači, Zandramas više nije sam.“
Eriond je radoznalo obilazio oronule zaklone, te se u jednom od njih
sagnu, podiže nešto sa zemlje i vrati se družini. Ćutke je pružio predmet ka
Se’Nedri.
„Oh“, zavapi ona, te žustro uze stvar i prisloni je uz sebe.
„Šta je to, Se’Nedra?“, upita Kadifa.
Malenoj kraljici krenuše suze dok je ćutke pokazivala šta je uzela od
Erionda. Bila je to vunena kapica, otrcana i otužna u njenoj ruci. „Bebina je“,
izusti kroz jecaj. „Nosio ju je one noći kad su ga oteli.“
Durnikpročisti grlo zbog osećaja neprijatnosti. „Veče se približava“, tiho
zausti. „Hoćemo li da provedemo noć ovde?“
Garion pogleda Se’Nedrino očajno lice. „Bolje ne“, odgovori. „Hajde da
pređemo još malo.“
Durnik takode pogleda tužnu kraljicu. „U redu“, složi se.
Nakon oko kilometar i po niz put naiđoše na ruševine davno napuštenog
grada, poluspaljenog među bujnim rastinjem džungle. Drveće je preprečilo
nekada široke ulice, a puzavice su se penjale po praznim kulama.
„Izgleda kao udobno mesto“, kaza Durnik posmatrajući ruševine. „Zašto li
su ljudi otišli i ostavili grad da zjapi prazan?“
„Postoji sigurno nekoliko mogućih razloga za to, Durniče“, odgovori
Polgara. „Bolest, politika, rat a možda čak i zbog ćudljivog prohteva.“
„Prohteva?" Izgledao je iznenađeno.
„U Njisi smo", podseti ga ona. „Ovde vlada Salmisra, a njen uticaj na narod
je najveći na svetu. Ako je nekada u prošlosti došla ovde i rekla svojim
ljudima da odu, oni su otišli."
On negodujuće odmahnu glavom. „To ne valja“, reče.
„Da, mili", saglasi se ona. „Znam."
Sačinili su logor među napuštenim ruševinama, a ujutru nastaviše
potragu, uglavnom se krećući ka jugoistoku. Kako su se sve dublje probijali
kroz džunglu, rastinje se postepeno menjalo. Drveće se sve više uzdizalo nad
njima, a stabla postadoše šira. Nisko rastinje postade još gušće, a
neizostavan smrad ustajale bare sve jači. A onda, ubrzo posle podneva, blagi
živahni povetarac ispuni Garionu nozdrve još jednim mirisom. Bio je to miris
tako neodoljive slatkoće da mu se zavrtelo u glavi.
„Odakle dolazi ovaj predivan miris?", upita Kadifa, a smeđe oči joj se
raznežiše.
I tu, baš iza skretanja, u svoj svojoj raskoši uzdizaše se najlepše drvo koje
je Garion ikada video. Zlatno lišće mu je treperilo, a dugačke crvene puzavice
raskošno su visile s grana. Bilo je prekriveno ogromnim crvenim, plavim i
jarkoljubičastim cvetovima, a među njima su se nizali obilni grozdovi
žarkoljubičastog voća koje je izgledalo kao da će svakog trena da prepukne.
Preplavi ga čežnja, pošto su prizor i miris ovog predivnog drveta dodirnuli
samu njegovu dušu.
Kadifa se sanjivog osmeha odvoji od ostalih i krenu ka drvetu.
„Lizel!“, Polgara će odsečno. „Stani!“
„Ali...“, Kadifin glas beše ispunjen čežnjom.
„Nemoj da se pomeraš“, naredi Polgara. „U strašnoj si opasnosti."
„Opasnosti?“, upita Garion. „Tetka Pol, to je samo drvo.“
„Pođite svi za mnom“, naredi. „Čvrsto držite uzde i nipošto ne prilazite
drvetu.“ Otkasa polako na čelo kolone, čvrsto držeći uzde.
„U čemu je problem, Pol?“, Durnik će.
„Mislila sam da su ih sve uništili", promrmlja ona gledajući povremeno s
mržnjom ka predivnom drvetu.
„Ali...“, pobuni se Kadifa, „zašto bi iko poželeo da uništi nešto tako divno?“
„Naravno da je divno. Pomoću toga lovi.“
„Lovi?“, Svileni će zapanjeno. „Polgara, to je samo drvo. Drveće ne može
da ti naudi.“
„E, ovo može. Samo jedan zalogaj njegovih plodova vodi u trenutnu smrt,
a dodir cveća ukoči svaki mišić u telu. Pogledajte.“ Pokaza ka nečemu u
visokoj travi iza drveta. Garion se zagleda u travu i vide skelet povelike
životinje. Nekih pet-šest crvenih mladica padalo je s rascvetalih grana,
probijalo se tačno kroz rebra životinje i preplitalo s kostima koje su već bile
obrasle mahovinom.
„Ne gledajte u drvo“, reče Polgara ozbiljno. „Ne mislite o voću i ne
pomišljajte da jače udahnete miris cveća. Drvo pokušava da vas namami u
domet njegovih mladica. Jašite i ne osvrćite se.“ Zauzda konja.
„Zar nećeš i ti da kreneš?“, upita Durnik zabrinuto.
„Stići ću vas“, odgovori mu. „Moram prvo da se pozabavim ovim
čudovištem."
„Pridržavajte se njenih uputstava“, kaza Belgarat. „Pokret.“
Dok su jahali pored tog prelepog smrtonosnog drveta, Garion oseti
ogorčeno razočaranje iz pravca biljke, a kako su se sve više udaljavali niz put,
skoro kao da je mogao da začuje tiho režanje puno mržnje. Zapanjen, okrenu
se i ugleda kako se crvene mladice izvijaju i šibaju kroz vazduh, kao da je
biljka pobesnela. Hitro se okrenu, pošto je Se’Nedra iznenadno počela da
povraća.
„Šta ti je?“, povika.
„Drvo!“, procedi ona. „Užasno je! Ne samo da se hrani mesom žrtava nego
i njihovim očajem!"
Pošto su prešli još jedno skretanje puta, Garion iznebuha oseti nagli
pritisak u glavi i iza njih se začu siloviti prasak praćen šištanjem i
pucketanjem vatre koja se širila po živom drvetu. Začu u glavi užasnuto
kričanje ispunjeno bolom, besom i zlokobnom mržnjom. Pokrov od gustog
crnog dima podiže se nisko iznad zemlje, noseći sa sobom grozan smrad.
Oko petnaest minuta kasnije Polgara im se pridruži. „Neće više loviti“,
reče primetno zadovoljnim glasom, a zatim se osmehnu pomalo zlobno.
„Jedno od retkih pitanja oko kojih smo se Salmisra i ja slagale", dodade. „Na
svetu nema mesta za ovo neobično drvo.“
Jahali su dalje ka Njisi, prateći davno napušteni glavni drum, prekriven
gustim rastinjem. Sutradan, oko podneva, Eriondov ždrebac postade
nemiran, te plavokosi mladić dojaha do Gariona, koji je i dalje predvodio
kolonu držeći mač. „Želi da trči.“ Eriond se blago osmehnu. „Uvek želi da trči.“
Garion ga pogleda. „Erionde“, reče, „nameravao sam nešto da te pitam.“
„Da, Belgarione?“
„Kada sam u Šumi Drijada jahao tvog konja ka obali, uradio je nešto
čudno.“
„Čudno? Na šta misliš?“
„Potrebno je oko dva dana da se stigne do mora, a on je to uradio za samo
pola sata.“
„A“, Eriond će, „to.“
„Možeš li da mi objasniš kako to radi?“
„Ume da uradi tako nešto kad zna da žurim. Na neki način ode na neko
drugo mesto, a kad se vrati, nađemo se mnogo dalje od mesta gde smo pre
toga bili.“
„Gde se nalazi to drugo mesto?“
„Ovde svuda oko nas ali ne u istom vremenu. Da li to ima ikakvog smisla?“
„Ne, ne baš.“
Eriond nabra čelo dokje pokušavao da se usredsredi. „Jednom si mi rekao
da si se pretvorio u vuka na isti način kao Belgarat.“
„Tako je.“
„I još si mi rekao da je, kada to radiš, tvoj mač još kod tebe, ali
istovremeno i nije.“
„To mi je deda rekao.“
„Mislim da je to drugo mesto upravo isto mesto gde tvoj mač nestane.
Razdaljine su tamo drugačije. Da li ti je sada malo jasnije?“
Garion se nasmeja. „Ni približno, Erionde, ali verovaću ti na reč.“
Sutradan po podne nađoše se na močvarnoj obali Zmijske reke, gde je
glavni drum vodio ka istoku, prateći krivudavi tok blatnjave vode. Nebo se
razvedrilo, ali, uprkos tome, bleda svetlost nije bila primetno toplija.
„Možda bi bilo pametno da istražim šta nas čeka“, reče Svileni. „Drum
izgleda kao da se ovuda malo češće putuje, a prošli put kada smo bili ovde
nismo stekli mnogo dobrih prijatelja.“ Podbode konja u brzi galop i za
nekoliko minuta nestade s vidika, skrenuvši iza okuke obraslog druma.
 „Nećemo valjda morati da prolazimo kroz Stis Tor?“, upita Se’Nedra.
„Ne“, odgovori Belgarat. „Na drugoj je obali.“ Zatim pogleda na zid gustog
drveća i žbunja koji je razdvajao drevni drum od obale obrasle mahovinom.
„Trebalo bi da uspemo da se provučemo bez muke.“
Posle petnaestak minuta prođoše okuku puta i ugledaše nejasan prizor
čudnovatih nezemaljskih kula prestonice ljudi-zmija kako se daleko na drugoj
obali reke visoko podižu. Delovalo je kao da njisanska arhitektura ne
poseduje određeni obrazac. Neke kule su se podizale kao uzani šiljci, a druge
su pak bile široke, s kupolastim krovom. Neke od njih su se čak u spiralama
uzdizale ka nebu. Povrh toga, bile su u skoro svim mogućim bojama bilo je
zelenih, crvenih, žutih, a neke su bile čak jarkoružičaste. Svileni ih je čekao na
nekoliko stotina metara niz drum. „Neće biti teško da prođemo neprimećeno
s druge strane reke“, podnese izveštaj, „ipak, izvesna osoba malo dalje na
putu tvrdi da želi da razgovara s vama.“
„Ko?“, upita Belgarat naprasito.
„Nije rekao ko je, ali čini mi se kao da je znao da dolazimo." „To mi se
nimalo ne sviđa. Je l’ ti rekao šta želi?“
„Samo da ima poruku za vas.“
„Hajde da vidimo o čemu se radi.“ Starac pogleda Gariona. „Bolje pokrij
Kuglu“, predloži. „Skloni je s vidika za svaki slučaj.“
Garion klimnu glavom, izvadi mekanu tesnu kožnu vrećicu, navuče je
preko balčaka mača Rive Gvozdene Ruke.
Njisanin obrijane glave koji ih je čekao imao je na sebi pohabano šareno
odelo, a ogromni ožiljak prostirao mu se od čela do brade, preko izbijenog
oka. „Mislili smo da ćete ranije stići“, reče bez uvijanja čim su zauzdali konje.
„Šta vas je zadržalo?"
Garion odmeri jednookog čoveka. „Da se mi ne znamo?“, upita. „NiJe l’
tvoje ime Išus?“
Išus progunđa. „Iznenađen sam što me se sećaš. Pamet ti i nije bila
najčistija kad smo se poslednji put sreli.“
„Tako nešto se ne zaboravlja lako.“
„Neko iz grada zahteva da se vidi s vama“, reče Išus.
„Žao mi je, prijatelju“, uzvrati Belgarat, „ali u trci smo s vremenom. Nije
potrebno da razgovaramo s bilo kim u Stis Toru.“
Išus slegnu ramenima. „Vi odlučite. Meni je plaćeno da vas presretnem i
prenesem vam poruku.“ Okrenu se i pođe pravo ka gustom rastinju duž obale
reke, okupan kosim zracima kasnog poslepodnevnog sunca. „O, umalo da
zaboravim. Čovek koji me je poslao reče da vam prenesem da ima vesti o
nekom Zandramasu, ako vam to nešto znači.“
„O Zandramasu?“, izusti Se’Nedra iznebuha.
„Ko god da je on“, odgovori Išus. „Ako ste zainteresovani, tu mi je čamac.
Mogu nekoliko vas da prevezem do grada ako želite.“
 „Sačekaj minut-dva da se dogovorimo“, Belgarat će.
„Koliko god vi želite. Ionako ne možemo da se prevezemo pre mraka.
Čekaću u čamcu dok ne odlučite.“ Uputi se kroz žbunje ka obali reke.
„Ko je on?“, upita Svileni Gariona.
„Zove se Išus. Radi kao najamnik. Kada sam ga poslednji put video, radio
je za Sadija glavnog evnuha u Salmisrinoj palati - ali nekako imam osećaj da
će raditi za bilo koga, sve dok ga plaćaju.“ Okrenu se Belgaratu. „Šta ti misliš,
deda?“
Starac povuče resicu uveta. „Možda je ovo neka smicalica“, reče, „ali neko
zna dovoljno o tome šta radimo da može da shvati kako smo zainteresovani
za Zandramasa. Ja sam raspoložen da saznamo ko je taj dobro obavešteni
varošanin."
„Nećete ništa izvući od Išusa“, Svileni će. „Već sam pokušao.“ Belgarat
nakratko promisli. „Vidi koliki mu je čamac.“ Svileni se uputi do ivice druma i
zapilji se kroz žbunje. „Ne možemo svi da stanemo“, izjavi. „Možda četvoro.“
Belgarat počeša bradu. „Ti, ja, Pol i Garion“, presudi. Okrenu se ka
Durniku. „Povedi ostale i konje i zađite malo dublje u džunglu. Možda ćemo se
malo duže zadržati. Nemojte da palite vatru koja bi mogla da se vidi iz grada.“
„Pobrinuću se za sve, Belgarate."
Zagasitocrni čamac kojim se Išus doveslao iz grada bio je privezan za
polupotopljeno stablo u zaklonu od granja. Jednooki čovek sitničavo premeri
Gariona. „Moraš li da nosiš taj veliki mač?“, upita.
„Moram“, odvrati Garion.
Išus slegnu ramenima. „Kako želiš.“
Dok se suton polako spuštao nad rekom, roj malenih buba podiže se s
okolnog žbunja i okruži ih dok su u čamcu čekali mrak. Svileni se odsutno
pljesnu po vratu.
„Nemoj da ljuljaš čamac“, upozori Išus. „Pijavice su u ovo doba godine
veoma gladne, tako da uopšte nije dobro vreme za plivanje."
Sedeli su ščućureni u malom čamcu, trpeći ugrize buba, dok se svetlost
postepeno gubila. Posle nelagodnih pola sata Išus promoli glavu kroz zastor
od granja. „Dovoljno je mračno“, reče sažeto. Odveza potom čamac i jednim
veslom ga odgurnu od obale. Zatim se smesti i poče da vesla ka dalekim
svetlima Stis Tora. Nakon dvadesetak minuta čamac uplovi u duboke senke
podno isturenog doka dreznijskog dela grada trgovačke oblasti na obali reke
gde je trgovcima sa severa bilo dozvoljeno da sklapaju poslove. Katranom
premazani konopac visio je s doka, i Išus poče da ih privlači veštim rukama
pored građevine sve dok nisu stigli do merdevina. „Idemo gore“, izusti dok je
privezivao čamac za stub pored merdevina. „Pripazite da ne napravite
mnogo buke.“
„Kuda nas tačno vodiš?“, upita Polgara.
„Nije daleko“, odgovori joj i tiho krenu uz merdevine. „Dobro pazite",
promumla Belgarat. „Nimalo ne verujem ovom druškanu.“
Ulice Stis Tora bile su mračne, jer su svi prozori na prizemljima bili
prekriveni debelim zastorima. Išus se kretao poput mačke, krijući se po
senkama, iako Garion nije bio siguran da li je njegovo prikrivanje neophodno
ili je jednostavno bilo iz navike. Čim prođoše uzani sokak, Garion začu kako
neko protrčava kroz mrak, i ruka mu hitro krenu ka balčaku mača. „Šta je to?“,
upita.
„Pacovi“, Išus slegnu ramenima. „Dolaze noću s reke da se hrane smećem
zatim iz džungle dogmižu zmije da se hrane njima.“ Podiže ruku. „Sačekajte
malo.“ Izdvoji se i uputi se da obazrivo pregleda široku ulicu pred njima.
„Čisto je“, kaza. „Krenimo. Kuća koju tražimo je na drugoj strani ulice.“
„Zar nije to Droblekova kuća?“, upita Polgara pošto su prišli tajnovitom
Njisaninu. „Upravnika dreznijskog dela luke?“ „Vidim da ste već bili ovde.
Hajdemo. Očekuju nas.“ Droblek lično odgovori na Išusovo tiho kucanje,
otvorivši vrata. Dreznijski upravnik luke nosio je lagani smeđi kućni ogrtač i
bio je, ukoliko je to uopšte moguće, još deblji od prošlog puta kada ga je
Garion video. Kad je otvorio vrata, uznemireno pogleda ulicu, piljeći tamo-
amo kroz maglu. „Brzo“, prošapta, „uđite svi.“ Tek kad je zatvorio vrata i
zabravio ih čvrstom rezom postade donekle opušteniji. „Gospo“, prodahta,
učtivo se poklonivši Polgari, „pričinili ste mi izuzetnu čast.“
„Hvala, Drobleče. Jesi li ti poslao po nas?“
„Ne, gospo. Mada, pomogao sam da se ovo izvede.“ „Drobleče, čini mi se
da si malo uznemiren“, uputi mu Svileni.
„Prikrivam u svojoj kući nešto što radije ne bih, prinče Keldare. Mogu da
nadrljam ako neko sazna. Tolnedranski izaslanik stalno šalje nekoga da me
nadgleda, a zadovoljstvo mu je da me osramoti."
„Gde je čovek s kojim treba da se nađemo?“, Belgarat će odrešito.
Droblekovo lice preplavi strahopoštovanje. „U mojoj kući postoji skrivena
odaja, Drevni. Čeka nas tamo.“
„Hajde onda da ga obiđemo.“
„Iz ovih stopa, Večni Belgarate.“ Primetno se gegajući i dahćući, dreznijski
ih upravnik povede niz slabo osvetljen hodnik. Kad stigoše do kraja, maši se
rukama niz zid i dodirnu jedan kamen. Uz glasni škljocaj, neobično oblikovan
deo zida se odškrinu i isturi se neznatno od ostatka zida.
„Zanimljivo“ promrmlja Svileni.
„Ko je tamo?“, začu se pištavi glas s druge strane skrivenih vrata.
„Ja Droblek“, odgovori debeljko. „Stigli su ljudi koje ste hteli da vidite."
Potom, povuče vrata prekrivena kamenim pločama i ostavi ih otvorena. „Ja
ću da čuvam stražu“, uputi ostalima.
Iza vrata se ukaza vlažna skrivena odajica osvetljena samo jednom
svećom. Evnuh Sadi stajaše preplašeno pored oronulog drvenog stola. Na
obrijanoj glavi videle su mu se krvave posekotine, a grimizna svilena odora
bila mu je poderana. Pogled mu je bio mahnit. „Napokon“, izusti uz olakšanje.
„Šta uopšte radiš ovde, Sadi?“, upita ga Polgara.
„Krijem se“, kaza. „Uđite, molim vas, svi vi, i zatvorite vrata. Ne želim da
neko slučajno otkrije gde se nalazim."
Stupili su u sobičak, a Droblek zatvori vrata za njima.
„Zašto se glavni evnuh Salmisrine palate krije u kući dreznijskog
upravnika luke?“, Svileni će radoznalo.
„Došlo je do malog nesporazuma u palati, prinče Keldare“, odgovori Sadi i
skljoka se u stolicu pored drvenog stola. „Više nisam glavni evnuh. Štaviše,
raspisana je nagrada za moju glavu - malo vrednija nagrada, koliko shvatam.
Droblek mi je dugovao uslugu, tako da mi je dozvolio da se krijem ovde ne
baš posebno oduševljeno, ali...“ Slegnu ramenima.
„Kad već pričamo o nagradama, uzeću novac sada“, kaza Išus.
„Išuse, imam još jedan poslić za tebe“, zausti evnuh svojim čudnim
piskavim glasom. „Da li bi mogao da uđeš u palatu?“
„ Ako je potrebno.“
„U mojim odajama sakrivena je crvena kožna torba pod krevetom. S
bronzanim kopčama. Neophodna mi je.“
„Jesi li odredio platu?“
„Platiću ti koliko smatraš da je pravedno."
„U redu. Neka bude duplo od onoga što mi već duguješ.“
„Zar duplo?“
„Palata je trenutno izuzetno opasno mesto.“
„Koristiš situaciju, Išuse.“
„Idi, onda, i sam je uzmi.“
Sadi ga pogleda bespomoćno. „U redu“, odustao je, „neka bude duplo.“
„Zadovoljstvo je poslovati s tobom, Sadi“, Išus će otvoreno. Uputi se zatim
ka vratima i išunja se napolje.
„Šta se desilo?“, upita Svileni uznemirenog evnuha.
Sadi uzdahnu. „Određene optužbe su pale na moj račun“, zavapi tragičnim
glasom. „Nisam bio u potpunosti spreman da se odbranim, tako da sam
shvatio da bi bilo mudrije da uzmem produženi odmor od svojih dužnosti.
Ionako sam vredno radio u poslednje vreme.“
„Jesu li te optužbe bile neosnovane?“
Sadi protrlja obrijanu glavu dugačkim prstima. „Ovaj ne u celosti“,
priznade, „ali čitava je stvar bila preuveličana do krajnje mere.“
„Ko je zauzeo tvoje mesto u palati?“
„Sariš“, frknu Sadi. „To je jedan bedan spletkaroš bez ikakvog stila. Jednog
dana prirediću sebi izuzetno zadovoljstvo da mu prerežem nekoliko sasvim
neophodnih stvari tupim nožem.“ „Išus nam je rekao da imaš vesti o osobi po
imenu Zandramas“, reče Belgarat.
„Zapravo, i imam“, Sadi će. Ustade sa stolice i krenu ka uzanom
razmeštenom ležaju pored zida. Poče da pretura pod prljavim smeđim
prekrivačem, izvadi srebrnu bočicu i otvori je. „Izvinite“, kaza i otpi mali
gutljaj. Napravi grimasu. „Kad ne bi imalo tako loš ukus.“
Polgara ga hladno pogleda. „Da li bi mogao da nam preneseš šta znaš o
Zandramasu pre nego što ugledaš leptiriće?“
Sadi joj uputi nedužan pogled. „O, ne. Nije ovo jedan od tih napitaka,
gospo Polgara“, poče da je ubeđuje protresavši bočicu. „Ovo je za smirenje.
Živci su mi skroz oslabili zbog ovoga što se dešavalo proteklih nekoliko
meseci.“
„Zašto ne bismo prešli na posao?“, predloži Belgarat.
„U redu. Imam nešto što vam treba, a vi imate nešto što meni treba.
Smatram da je razmena neophodna.“
„Da malo porazgovaramo o tome?“, kaza Svileni, a oči mu se zacakliše i
dugački nos poče da podrhtava.
„Znam dosta toga o vašem ugledu, prinče Keldare", Sadi se osmehnu. „Ni
približno nisam budalast da pokušam da se cenkam s vama.“
„U redu onda, Sadi, šta to toliko želiš od nas?“, upita Belgarat evnuha
tupog pogleda.
„Želite da izađete iz Njise. Ja želim da me povedete sa sobom. Zauzvrat,
reći ću vam sve što znam o Zandramasu.“
„Ne dolazi u obzir.“
„Drevni, možda ste malo prenaglili. Prvo me saslušajte." „Sadi, uopšte ti
ne verujem“, Belgarat će nabusito.
„To je razumljivo. Nisam neko kome bi moglo da se veruje.“ „Zašto onda
da se dogovaram s tobom?“
„Jer znam zašto pratite Zandramasa i što je još važnije, znam kud se
Zandramas uputio. Ka jednom mestu, veoma opasnom za vas, ali možda
mogu da nađem način da prođemo neometano. Hajde sada da prestanemo da
budemo detinjasti zbog međusobnog nepoverenja i pređemo na posao.“
„Samo smo protraćili vreme ovim dolaskom“, uputi Belgarat ostatku
družine.
„Mogu da budem izuzetno koristan, Drevni“, kaza Sadi. „Kao i nekome ko
želi da sazna gde se nalazimo", nadoveza se Svileni.
„Keldare, to ne bi bilo u mom interesu.“
„Što nas dovodi do zanimljivog dela“, Svileni će. „Ukazala mi se predivna
prilika da dođem do brze zarade. Spomenuo si da je proglašena visoka
nagrada za tvoju glavu. Ako ne budeš sarađivao, možda ću jednostavno
odlučiti da podignem nagradu. Koliko reče da plaćaju?“
„Keldare, ne bi to uradio", uzvrati Sadi smireno. „Hitate da stignete
Zandramasa, a za podizanje nagrade uvek je neophodno da se pređu stotine
administrativnih začkoljica. Dokbiste videli novac verovatno bi prošlo mesec
dana, a Zandramas bi onda bio još dalje.“
 „To je verovatno tačno“, saglasi se Svileni. Sa žaljenjem posegnu za
bodežom. „Doduše, postoji i drugi izbor neuredan, ali obično dovoljno
uspešan.“
Sadi ustuknu. „Belgarate", zausti donekle uznemireno. „Svileni, nije
potrebno", starac će. Okrenu se ka Polgari. „Pol, vidi šta možeš da uradiš",
predloži.
„U redu, oče.“ Okrenu se ka evnuhu. „Sedi, Sadi“, reče mu. „Tražim od tebe
da pogledaš ovamo.“
„Svakako, gospo Polgara“, saglasi se ljubazno i smesti u stolicu pored
stola.
„Gledaj pažljivo“, reče ona, praveći rukom čudne pokrete pred njegovim
očima.
Evnuh se i dalje osmehivao. „Kako privlačno“, promrmlja posmatrajući
nešto što je izgleda igralo pred njegovim očima. „Možeš li da ga nateraš da
uradi još neku majstoriju?"
Ona se sagnu i pažljivo ga pogleda u oči. „Shvatam. Pametniji si nego što
sam očekivala, Sadi.“ Okrenu se onda ostatku družine. „Omamljen je“, reče.
„Verovatno onim što je popio iz bočice. Trenutno ne mogu baš ništa da
uradim s njim.“
„I to nas opet dovodi do drugog izbora, zar ne?“, kaza Svileni nanovo se
mašivši bodeža.
Polgara odmahnu glavom. „Trenutno ništa ne bi osetio.“ „O“, Sadi će
razočarano, „oterali ste ga a baš mi se dopao.“ „Napitak neće trajati zauvek“
Svileni slegnu ramenima. „A kad napokon iščili, bićemo dovoljno daleko od
grada da možemo da iscedimo odgovore iz njega a da se krici ne čuju u
gradu.“ Ruka mu opet krenu ka balčaku bodeža.
„Alorni“, oglasi se zgroženo opori glas u Garionovoj glavi. „Zašto vam svako
rešenje problema potiče iz korica oružja?“
„Molim?“
„Reci sitnom lopovu da skloni nož.“
„Ali...“
„Nemoj da seprepireš, Garione. Važnoje da od Sadija dobijete informacije
o Zandramasu, aja ne mogu da ih otkrijem
„Ne predlažeš valjda da ga povedemo?“, Garion je bio preneražen idejom.
„Nepredlažem ništa, Garione. Kažem ti. Sadi krećesvama. Ne možete bez
njega da uradite ono što morate. Reci to sada dedi.“
„Neće mu se dopasti.“
„Mogu junački da se nosim s tim.“ Utom glas iščile.
„Deda“, Garion će zgroženo.
„Šta je?“, odgovori starac naprasito.
„Nije moja ideja, deda, ali...“ Garion odbojno pogleda omamljenog evnuha
i bespomoćno podiže ruke.
 „Nisi valjda ozbiljan!“, povika Belgarat nakon kratke tišine.
„Nažalost, jesam.“
„Jesam li nešto propustio?“, Sadi će radoznalo.
„Umukni!“, prasnu Belgarat. Potom se okrenu ka Garionu. „Jesi li potpuno
siguran?“
Garion obeshrabreno klimnu glavom.
„Kakva budalaština!“ Starac se okrenu i pogledom prostreli Sadija. Krenu
zatim oko stola i zgrabi evnuha za prednji deo šarene odore. „Pažljivo me
slušaj, Sadi“, procedi kroz zube. „Krenućeš s nama, ali drži nos dalje od te
bočice. Razumeš?“
„Svakako, Drevni“, odgovori evnuh istim sanjivim glasom kao malopre.
„Mislim da ne shvataš tačno o čemu pričam“, nastavi Belgarat
zastrašujuće tihim glasom. „Ako te samo jednom uhvatim da ti je glava puna
maslačkovog paperja, postaraću se da poželiš da te se Keldar prvi dočepao s
bodežom. Shvataš?“
Sadi se razrogači, a lice mu preblede. „D-da, Belgarate“, zamuckivao je
prestrašeno.
„Dobro. Pričaj. Šta tačno znaš o Zandramasu?“
 Osmo poglavlje

„Sve je počelo prošle godine" poče Sadi s pričom, i dalje bojažljivo

pogledavajući Belgarata. „Malorijac, navodno trgovac draguljima, stigao je u
Stis Tor i potražio mog glavnog suparnika u palati bednog spletkaroša Sariša.
Javna je tajna da je Sariš već duže vreme priželjkivao da zauzme moj položaj,
ali pošto sam bio dosta zauzet, nisam stigao da ga ubijem.“ Napravi grimasu.
„Ispostavilo se da je to bila kobna omaška. Kako god, Sariš i Malorijac su
obavili kratke pregovore, a pogodba koju su načinili nije imala nikakve veze s
draguljima. Ovom takozvanom draguljaru bilo je potrebno nešto što samo
neko na visokom položaju može ponuditi, tako da je preneo Sarišu određene
informacije koje je mogao da iskoristi da me izblati i poljulja moj položaj."
„Obožavam politiku, a vi?“, kaza Svileni, ne obrativši se nikom posebno.
Sadi ponovo napravi grimasu. „Dalji detalji o tome kako sam izgubio
zvanje kraljičinog miljenika su užasni", nastavi s pričom, „i stvarno ne želim
da vam njima dosađujem. Kao ishod toga, Sariš je uspeo da me zameni kao
glavni evnuh, a ja sam jedva uspeo da izvučem živu glavu iz palate. Kada je
Sariš napokon učvrstio svoj položaj, mogao je da ispuni deo nagodbe
dogovorene s onim njegovim malorijskim ortakom."
„I šta je tačno Malorijac zatražio?“, upita Svileni.
„Ovo, prinče Keldare" odgovori Sadi, ustade i uputi se ka svom
ispreturanom ležaju. Zatim pažljivo izvuče svitak ispod madraca i pruži ga
čovečuljku.
Svileni brzo pročita a onda zvižduknu.
„I?“, Belgarat će.
„Ovo je službeni spis“, odgovori Svileni. „Ako ništa drugo, nosi kraljičin
pečat. Rano prošlog proleća Salmisra je poslala diplomatske emisare u
Sendariju.“
„To je obična rutina, Svileni.“
„Znam, ali ima nekih tajnih smernica za emisare. Ona im nalaže da se
susretnu na ušću Zmijske reke sa strancem i da mu pruže svu pomoć. Srž
svega ovoga je to što su ovi emisari morali da obezbede strancu da stigne u
halberšku luku na zapadnoj obali Čereka a takođe i da se njisanska barka
ukotvi pored rivanske obale u određeno vreme sredinom prošlog leta.“
„Da to nije slučajnost?“, natuknu Belgarat.
Svileni odmahnu glavom i podiže pergament. „Otkriva ime stranca.
Emisari su prepoznavali putnika po imenu ’Zandramas’."
„To dosta objašnjava, zar ne?“, reče Garion.
„Mogu li da pogledam?“, Polgara će.
 Svileni joj pruži svitak.
Ovlaš ga pogleda a zatim ga predade Sadiju. „Jesi li siguran da je ovo
Salmisrin pečat?“, upita.
„Nema sumnje, Polgara“, odgovori joj on, „niko se ne bi usudio da dodirne
pečat bez njene dozvole.“
„Shvatam."
„Otkud tebi spis, Sadi?“, Svileni će ljubopitljivo.
„Prinče Keldare, običaj nam je da pravimo četiri prepisa službenih spisa.
Dostupni su samo kraljičinim miljenicima. Vekovima postoji cena za
izrađivanje dodatnih prepisa.“
„U redu“, Garion će, „i tako je Zandramas došao u Njisu, izdajući se za
trgovca, uredio da te Sariš zameni kao glavni evnuh i nekako uspeo da natera
Salmisru da izda ovu naredbu. Je l’ tako?“
„Belgarione, nije to tako jednostavno", odgovori Sadi. „Malorijski trgovac
nije bio Zandramas. Niko ovde u Stis Toru nije video Zandramasa. ’Stranac’
koji se pominje u spisu pridružio se emisarima na putu za Sendariju. Koliko
sam ja uspeo da shvatim, Zandramas nije ni prošao kroz Stis Tor. I ne samo
to, već i nakon što su dogovori da se barka preveze u Halberg bili ispunjeni,
svi emisari su umrli, što je njemu odgovaralo. Na putovanju u glavni grad
noćili su u krčmi u Kamaaru, i zadesilo se da je izbio požar usred noći. Niko
nije uspeo da pobegne." „Ovo mi zvuči poznato", reče Svileni.
„U redu, onda“, Garion će, „ko je bio taj draguljar Malorijac?“ Sadi
bespomoćno raširi ruke. „Nisam uspeo da saznam“, priznade.
„Jesi li ga ikada video?“
„Samo jednom. Taj je druškan čudno izgledao. Oči su mu bile potpuno
bezbojne.“
Usledila je duga tišina, a onda se Svileni oglasi: „To objašnjava još
ponešto, zar ne?“
„Možda“, odgovori Garion, „ali to još uvek nije odgovor na glavno pitanje.
Sada znamo za koga Naradas dela. Takođe, znamo kako se Zandramas
pojavio u Čereku i kako je utekao s mojim sinom s Ostrva vetrova, ali ja želim
da znam kuda vodi trag koji pratimo."
Sadi slegnu ramenima. „U Rak Verkat.“
„Kako si uspeo da dodeš do toga?“, upita Svileni.
„Sariš nije dovoljno dugo na vlasti da bi u potpunosti iskorenio
nepoverljivost nižih službenika. Izabrao sam jednog koji je bio dovoljno
prijemčljiv za postizanJe l’čne svojine. Zandramas mora da bude u Maloriji s
princem Geranom do početka proleća, a put ih vodi preko Rak Verkata.“
„Zar ne bi bilo brže da isplovi iz Rak Ktana?“, Svileni će.
Sadi ga pogleda blago iznenađeno. „Mislio sam da znate“, reče. „Kal Zakat
je objavio privlačnu nagradu na Zandramasovu glavu, a pri tom su sve
malorijske vojne rezerve okupljene u Rak Hagi. Ukoliko Zandramas pokuša da
prođe kroz Hagu da bi se domogao Ktana, sve jedinice bi batalile dotadašnji
posao i pohrlile u lov na njegovu glavu. Rak Verkat je jedina bezbedna luka
odakle Zandramas može isploviti."
„Je 1’ taj potkupljeni službenik pouzdan?“, navali Svileni. „Naravno da nije.
Čim je završio s pričom, smislio je da me preda za nagradu mrtvog, svakako,
tako da nije imao dovoljno razloga da me laže, mada je ionako bio dovoljno
glup da smisli valjanu laž.“ Evnuh se turobno osmehnu. „Ipak, znam za jednu
biljku veoma pouzdanu. Govorio je istinu. Štaviše, nastavio je da se ispoveda i
kad je prestalo da me zanima. Sariš je obezbedio Zandramasu pratnju preko
Njise s detaljnim kartama najkraće putanje do ostrva Verkat.“
„To je sve što je druškan rekao?“, pitao je Garion. „O, ne“, odgovori Sadi.
„Trudio se da mi do tančina opiše kako je varao na pismenom zadatku u školi,
sve dok nisam napokon naredio Išusu da mu prereže grkljan. Bilo je dovoljno
istine za jedan dan.“ „Dobro, onda“, reče Garion zanemarivši poslednju
opasku, „Zandramas se uputio ka ostrvu Verkat. Kako nam to pomaže?“
„Putanja koju će Zandramas morati da prati vodi okolo zbog nagrade koju
sam spomenuo. Mi, s druge strane, možemo da prođemo pravo preko Ktol
Murgosa do ostrva. Uštedeće nam mesece.“
„Ali to vodi pravo preko ratne oblasti“, Svileni se uzjoguni. „Nije to neki
problem. Mogu vas prevesti pravo do Verkata bez mešanja i Murga i
Malorijaca.“
„Kako bi to izveo?“
„Kad sam bio mlađi, bavio sam se trgovinom robljem u Ktol Murgosu.
Znam sve puteve i koga da potkupim a koga da izbegavam. Trgovci robljem
su korisni i jednoj i drugoj strani u ratu između Murga i Malorijaca, tako da
im je dopušteno da se slobodno kreću. Treba samo da se odenemo kao
trgovci i niko nam neće zasmetati na putu.“
„Šta bi te sprečilo da nas prodaš Grolimima čim pređemo granicu?“,
Svileni će naprasito. „Lična korist.“ Sadi slegnu ramenima. „Grolimi su
nezahvalni. Ako vas prodam njima, veoma je verovatno da će promeniti priču
i prodati me Salmisri. Mislim da mi se to uopšte ne bi dopalo.“
„Zar je stvarno toliko besna na tebe?“, upita Garion. „Iznervirana je“, reče
Sadi. „Zmija ne može baš da se razbesni. Doduše, koliko sam čuo, želi lično da
me ugrize. To je ogromna čast, naravno, ali radije bih da to izbegnem.“
Vrata skrivene odaje otvoriše se uz škljocaj i Droblek proviri unutra. „Išus
se vratio“, reče.
„Odlično“, Belgarat će. „Želim da pređemo reku pre svitanja.“ Jednooki
čovek stupi u odaju s torbom koju je Sadi zatražio. Bila je to tanka četvrtasta
kutija, skoro metar široka i nekoliko centimetara debela. „Šta je u tome,
Sadi?“, upita on. „Klokoće." Podiže torbu.
„Pazi, čoveče!“, povika Sadi. „Neke bočice su lomljive.“
„Šta je to?“, navali Belgarat na njega.
 „Malo ovoga, malo onoga“, odgovori Sadi nejasno. „Droge?“
„I otrovi i protivotrovi nekoliko afrodizijaka, anestetikdva, poprilično
uspešna droga istine i Zit.“
„Šta je Zit?“
„Drevni, Zit je neko, ne nešto. Nigde ne idem bez nje.“ Otvori torbu i s
ljubavlju izvadi zemljanu bočicu čvrsto začepljenu i s nizom rupica oko grla.
„Da li biste, molim vas, pridržali ovo?“, reče i pruži bočicu Svilenom. „Želim
da proverim da Išus nije nešto polomio." Poče pažljivo da pregleda nizove
malih bočica s napicima, smeštenih u plišane džepiće u kovčežiću.
Svileni znatiželjno pregleda bočicu, a onda se maši čepa. „Da sam na
vašem mestu, ne bih to radio, prinče Keldare“, posavetova Sadi. „Grozno
biste se iznenadili."
„Šta je unutra?“, Svileni će, protresavši bočicu.
„Molim vas, Keldare. Zit postane razdražljiva kada je protresu.“ Sadi
zatvori kovčežić, skloni ga sa strane i uze bočicu od Svilenog. „Hajde, hajde“,
skoro da je pevušio. „Nemaš razloga da se joguniš, mila. Ovde sam, neću mu
dozvoliti da te ponovo uznemiri."
Iz bočice se začu predenje.
„Kako ti je uspelo da tu smestiš mačku?“, upita Garion.
„Oh, Zit nije mačka, Belgarione“, poče Sadi da ga ubeđuje. „Evo, pogledajte,
pokazaću vam.“ Pažljivo otčepi bocu i položi je postrance. „Možeš da izađeš,
mila“, pevušio je.
Ništa se ne desi.
„Hajde, Zit. Nemoj da se stidiš."
I tada je svetlozelena zmijica poslušno ispuzila kroz grlo bočice. Žute oči
su joj svetlucale, a jedna crvena pruga pružala joj se od vrha nosa do kraja
repa. Isturi račvasti jezik i dodirnu Sadiju ispruženu šaku.
Svileni ustuknu, kratko udahnuvši.
„Zar nije predivna?“, reče Sadi dok je prstom nežno mazio zmiju po
malenoj glavi. Zmija poče da prede od zadovoljstva, a onda podiže glavu,
prikova Svilenog pogledom hladnih zmijskih očiju i pakosno zašišta.
„Izgleda da ste je uvredili, prinče Keldare“, Sadi će. „Možda bi bilo bolje da
se držite podalje od nje.“
„Ne brini“, Svileni će usrdno, uzmakavši koji korak „Da li je otrovna?“
„0na je najotrovnija zmija na svetu, zar ne, mila?“ Sadi još jednom pomazi
zmiju po glavi. „I najređa. Njena vrsta je izuzetno cenjena u Njisi, pošto su
najpametnije od svih reptila. Čak su i druželjubive može se reći i srdačne i
naravno, predenje joj je prosto očaravajuće.“
„Ali ipak grize“, nadoveza se Svileni.
„Samo one koji je iznerviraju nikada prijatelja. Samo treba da je hraniš i
utopliš i pokažeš joj malo naklonosti s vremena na vreme, a onda će te pratiti
kao pseto.“
 „Mene ne, sigurno neće.“
„Sadi“, reče Belgarat uperivši prst ka kovčežiću, „šta si naumio s ovim? Ne
želim da se za mnom vuče apotekarska radnja.“ Sadi podiže ruku. „Murge
novac mnogo ne zanima, Drevni, ali postoje ljudi koje ću morati da potkupim
na našem putu kroz Ktol Murgos. Neki su od njih stekli određene navike. Taj
će nam kovčežić biti mnogo korisniji negoli da povedemo desetak konja
natrpanih zlatom.“
Belgarat progunđa. „Samo se ti drži dalje od njega. Ne bih poželeo da ti u
presudnom trenutku glava bude puna dimai pazi na tu zmiju.“
„Naravno, Belgarate.“
Stari čarobnjak se okrenu ka Išusu. „Možeš li da nabaviš veći čamac?
Moramo opet da pređemo reku, a u tvoj čamac ne možemo svi da stanemo.“
Išus klimnu glavom.
„Ne još, oče“, oglasi se Polgara. „Biće mi još malo potreban.“ „Pol, moramo
da pređemo reku pre svitanja.“
„Neću dugo da se zadržim, oče, ali moram da odem u palatu.“
„U palatu?"
„Zandramas je otišao u Čerek tamo gde nijednom Angaraku nije
dozvoljeno da stupi još od dana Plećatih. Salmisra je to ugovorila i uz to
osmislila beg s ostrva Vetrova nakon otmice Se’Nedrinog deteta. Hoću da
znam zašto.“
„Polgara, vreme nas pritiska. Može li to da pričeka?“ „Mislim da ne može,
oče. Najbolje je da doznamo da li postoji još neki dogovor. Nisam raspoložena
da nas na putu iznenadi jedinica njisanskih trupa u džungli.“
On se namršti. „Možda si u pravu.“
„Ideš u palatu?“, upita Garion.
„Moram, mili.“
„U redu“, reče on i uspravi se. „Onda, idem i ja s tobom.“
Pogleda ga pravo u oči. „Pretpostavljam da ćeš da navaljuješ, zar ne?“
On klimnu. „Da, tetka Pol, hoću.“ Reči zazvučaše prilično odlučno.
Ona uzdahnu. „Kako brzo odrastu", reče. A potom se okrenu Išusu. „Znaš li
put u palatu?“, upita ga.
Jednooki čovek klimnu.
„Hoćeš li da nas odvedeš?“
„Naravno“, odgovori. Zastade nakratko. „Možemo kasnije da ugovorimo
platu.“
„Platu?“
„Ništa nema za džabe, gospo“, slegnu ramenima. „Hoćemo li?“
Bila je skoro ponoć kada je Išus izveo Polgaru i Gariona kroz sporedna
vrata Droblekove kuće u uzani sokak jakog mirisa truleži. Prošunjali su se
kroz čitav splet sličnih uvijenih sokaka, ponekad prolazeći niskim hodnicima
kuća da bi ušli u sledeći sokat
 „Kako možeš da znaš koje su kuće otključane?", prošapta Garion pošto su
izašli iz visoke uzane kuće u siromašnom delu grada.
„Posao mi je da znam“, odgovori Išus. Uspravi se i pogleda oko sebe.
„Približavamo se palati“, reče. „Ulice i sokaci ovog dela grada su pod
patrolom. Sačekajte ovde koji minut.“ Prikradajući se, prešao je sokak,
otvorio uvučena vrata, i ušunjao se unutra. Nedugo potom se pojavi, noseći
dve svilene odore, dva koplja i dva šlema. „Nosićemo ovo“, reče Garionu, „a vi,
ukoliko vam to nije problem, gospo, navucite kapuljaču malo više preko lica.
Ukoliko nas neko zaustavi, prepustite govor meni.“
Garion navuče odoru i šlem i preuze koplje od plaćenog ubice.
„Skupi kosu pod šlem“, uputi ga Išus. Zatim hrabro koraknu, oslanjajući se
ovog puta više na prerušavanje nego na prikrivanje.
I čim uđoše u sledeću ulicu, zaustaviše ih šestorica naoružanih ljudi.
„Kojim poslom?“, upita predvodnik patrole.
„Pratimo posetioca u palatu“, Išus će.
„Kakvog posetioca?“
Išus ga zgroženo ošinu pogledom. „Naredniče, ne bi trebalo da se mešaš“,
brecnu se. „Onaj koga gospa posećuje ne bi bio srećan zbog toga.“
„A ko bi to bio?“
„E, sad, to je mnogo glupavo pitanje, čoveče. Ukoliko prijatelj ove žene
sazna da sam ti ja rekao, obojica ćemo završiti u reci.“
„Kako da znam da me ne lažeš?“
„Ne možeš ali da li zaista želiš da okušaš sudbinu?“
Narednik postade pomalo nervozan dok je razmišljao o tome. „Bolje da
krenete onda“, napokon reče.
„Bio sam ubeđen da ćeš razumeti", izreče Išus. Grubo zgrabi Polgaru
podruku. „Ti, kreći“, naredi.
Kad su se domogli kraja ulice, Garion se osvrnu. Vojnici su ih i dalje
posmatrali, ali se niko nije usuđivao da krene za njima.
„Nadam se da se niste uvredili, gospo“, izvini se Išus.
„Nisam“, Polgara kaza. „Išuse, dovitljiv si ti čovek.“
„Plaćaju me za to. Idemo ovuda.“
Zidine Salmisrinog utvrđenja behu veoma visoke, sačinjene od ogromnih
grubo isklesanih kamenih blokova koji su u ovom močvarnom gradu pored
reke stajali eonima. Išus ih povede kroz teške senke podno zidina, dok ne
stigoše do kapijice sa gvozdenim rešetkama. Kratko se pomuči s bravom, a
onda obazrivo odškrinu vrata. „Uđite“, promrmlja.
Iako je palata bila lavirint slabo osvetljenih hodnika, Išus ih je
samouvereno vodio, krećući se kao da je na nekom važnom zadatku. Stigoše
do širih i donekle svetlijih hodnika blizu središta palate kad naleteše na
napadno našminkanog evnuha, ukočenih nogu i neusredsređenog pogleda.
Usne su mu bile iskežene u tupavi osmeh, a telo mu se grčilo na mahove dok
je prolazio pored njih. Prođoše pored šireg predsoblja, kad začuše kako se
neko iznutra nekontrolisano kikoće. Garion nije mogao da odredi da li je ta
osoba muškarac ili žena.
Jednooki čovek zastade i otvori jedna vrata. „Moramo tuda“, reče i podiže
zadimljenu lampu s udubljenja pored vrata. „Budite obazrivi. Mračno je i ima
zmija po podu.“
Odaja beše hladna i plesnivog zadaha. Garion je jasno čuo oporo siktanje i
suvo preplitanje krljušti u uglovima. „Bezbedno je“, reče Išus. „Hranili su ih
danas, a uvek kad ih hrane ulenje se.“ Zaustavi se pred vratima, odškrinu ih i
proviri. „Sačekajte“, prošapta.
Garion začu razgovor dvojice ljudi a zatim korake u hodniku van odaje.
Onda se vrata otvoriše i zatvoriše.
„Čisto je“, Išus će tiho. „Hajdemo.“ Povede ih kroz slabo osvetljen dugački
hodnik do uglačanih vrata. A onda pogleda Polgaru. „Jeste li sigurni da želite
da vidite kraljicu?“, upita.
Ona klimnu potvrdno.
„U redu“, reče on. „Sariš je ovde. On će nas odvesti do prestone dvorane.“
„Jesi li siguran?“, prošapta Garion.
Išus zavuče ruku pod ogrtač koji je odenuo u onom sokaku i izvadi
dugačak rezasti bodež. „Zapravo, mogu da jemčim“, kaza. „Dajte mi koji
sekund, a onda uđite i zatvorite vrata.“ Otvori potom vrata i skoči unutra
spretno poput neke velike mačke mekanih šapa.
„Šta...“, začu se iznutra nečiji zaprepašćeni krik. Zatim usledi zastrašujuća
tišina.
Garion i Polgara hitro uđoše i zatvoriše vrata. Jedan je čovek sedeo za
stolom, razrogačen od straha dok mu je Išus prislanjao vrh bodeža na vrat.
Nosio je krvavocrvenu svilenu odoru, a obrijana glava mu je bila izrazito bela.
Debeli obrazi i podvaljak su mu nekako nezdravo visili, a sitne su mu oči bile
nalik svinjskim.
Išus mu se obrati zastrašujućim tihim glasom, naglašavajući reči tako što
bi mu jače pritisnuo oštricu o vrat. „Sariše, ovo je ulška oštrica. Skoro da ne
čini nikakvu štetu kad probije meso, ali kada ga izvadiš, ume svašta da
povuče za sobom. E sad, nećemo da pravimo nikakvu buku, je 1’ tako?“
„N-nećemo“, zacvile Sariš.
„Bio sam ubeđen da ćeš razumeti. Evo šta ćemo da radimo. Gospa i njen
mladi prijatelj žele da porazgovaraju s kraljicom, pa ćeš nas ti povesti u
prestonu odaju.“
„S kraljicom?“, prokrklja Sariš. „Niko ne sme da ode kod nje bez dozvole.
N-ne mogu to da uradim.“
„Odjednom se razgovor okrenuo nagore.“ Išus pogleda Polgaru. „Možete li
da sklonite pogled, gospo?" upita ljubazno. „Prizor čoveka kome mozak curi iz
ušiju ume mnogima da bude gadan.“
 „Molim vas“, poče Sariš da preklinje. „Ali ne mogu. Kraljica bi me ubila kad
bih vas uveo u prestonu odaju bez njenog naređenja."
„A ja ću da te ubijem ako nas ne odvedeš. Nekako imam utisak da ovo
neće biti dobar dan za tebe, Sariše. E sad, ustaj.“ Ubica povuče sa stolice
debeljka koji je drhtao.
Iskoračili su u hodnik s evnuhom pred sobom. S lica mu se slivao znoj, a
oči su mu odavale mahnit pogled.
„Bez smicalica, Sariše“, opomenu ga Išus. „Upamti da sam ti za vratom."
Dvojica krupnih čuvara na ulazu prestone dvorane pokloniše se iz
poštovanja glavnom evnuhu i otvoriše teška vrata.
Salmisrin presto beše nepromenjen. Ogromna kamena statua Isi,
zmijskom bogu, još uvek je nadvisivala uzdignuto postolje prestola na drugoj
strani dvorane. Kristalne su lampe, kao i pre, slabo osvetljavale prostoriju sa
srebrnih lanaca, a dvadesetak ćelavih evnuha u krvavocrvenim odorama
klečali su na uglačanom podu, spremni da ujedinjeni promrmljaju rečenice
obožavanja. Čak je i ogledalo sa zlatnim ramom i dalje stajalo na postolju
pored trona nalik divanu.
Ipak, sama se Salmisra mnogo izmenila. Više nije bila lepojka koju je
Garion upoznao kada su ga omamljenog i ošamućenog doveli njoj pred noge.
Ležala je na svom tronu, sklupčanog išaranog tela koje se nemirno pomicalo.
Izglancana krljušt joj se caklila na odsjaju lampi, a pljosnata zmijska glava joj
je bila uzdignuta na dugačkom uskom vratu, s laganom zlatnom krunom
zmijske kraljice iznad mrtvih nezainteresovanih očiju.
Nakratko ih je pogledala kad su ušli, a potom se okrenula da opet usmeri
pažnju na odraz u ogledalu. „Ne sećam se da sam te tražila, Sariše“, zausti
oporim šištavim siktanjem.
„Kraljica ispituje glavnog evnuha“, dvadesetak evnuha obrijanih glava
ujedinjeno otpevaše dok su klečali podno uzdignutog prestola.
„Oprostite mi, Večna Salmisro", poče evnuh da zapomaže, bacivši se na
pod ispred trona. „Bio sam prinuđen da vam dovedem ove strance. Pretili su
mi da će me ubiti ako odbijem.“
„Onda je i trebalo da umreš, Sariše“, prosikta zmija. „Znaš da ne volim kad
me uznemiravaju.“
„Nezadovoljna je kraljica“, promrmlja polovina evnuha što su klečali.
„Oh“, druga polovina uzvrati s pakosnim zadovoljstvom.
Salmisra blago okrenu glavu i prikova Išusa pogledom. „Mislim da tebe
znam“, kaza.
Jednooki čovek se nakloni. „Išus, Vaše veličanstvo“, odgovori. „Plaćeni
ubica.“
„Stvarno ne želim da me neko sada uznemirava“, obrati mu se zmijska
kraljica bezosećajnim šapatom. „Ukoliko to podrazumeva da ubijete Sariša,
molim vas, obavite to u hodniku ispred.“
 „Nećemo dugo da te uznemiravamo, Salmisra", reče Polgara spustivši
kapuljaču.
Zmija polako okrenu glavu i zapalaca račvastim jezikom. „O, Polgara“,
prošišta bez ikakvog znaka iznenađenja. „Prošlo je dosta vremena od tvoje
posete.“
„Nekoliko godina“, saglasi se Polgara.
„Više ne brojim godine.“ Salmisrin tupi pogled pređe na Gariona. „I
Belgarion', reče. „Vidim da više nisi dečak.“
„Nisam“, odgovori on sukobljavajući se s nevoljnom drhtavicom.
„Priđi“, prosikta. „Nekada si mislio da sam lepa i žudeo si za mojim
poljupcem. Želiš li i sada da me poljubiš?“
Garion oseti čudan nagon da posluša i primeti kako ne može da skloni
pogled s očiju zmijske kraljice. Čak nesvestan toga što radi, on oklevajući
koraknu ka postolju.
„Srećnik se ka tronu primače", promrmljaše evnusi. „Garione!“, Polgara će
odsečno.
„Polgara, neću mu nauditi. Nikada nisam nameravala da mu naudim.“
„Moram da ti postavim nekoliko pitanja, Salmisra“, zausti Polgara hladno.
„Ostavićemo te da uživaš u svojim zadovoljstvima čim odgovoriš."
„Polgara, kakva pitanja? Šta bih to mogla da znam a da tvoja magija ne
može odgonetnuti?“
„Nedavno si upoznala Malorijca Naradasa“, Polgara će. „Belookog
trgovca.“
„Tako se zove? Sariš mi nije spomenuo.“
„Načinila si dogovor s njim.“
„Jesam li?“
„Poslala si emisare u Sendariju na njegov zahtev. Među njima je bio jedan
stranac zvani Zandramas. Tvojim emisarima je bilo naloženo da mu
pomognu da stigne do Halberga na zapadnoj obali Čereka. Takođe, naredila si
da se do ostrva Vetrova otisne barka koja bi vratila Zandramasa u Njisu.“
„Nikada to nisam naredila, Polgara. Ne zanima me šta Zandramas
namerava.“
„Poznato ti je to ime?“
„Naravno da jeste. Rekla sam ti jednom da angarački sveštenici i alornski
čarobnjaci nisu jedini koji mogu da otkriju skrivenu istinu. Znam sve o vašoj
očajničkoj poteri za otmičarem Belgarionovog sina iz rivanske Citadele.“
„Ali ipak tvrdiš da nisi umešana u pripreme za taj čin?“
„Onaj koga nazivaš Naradas došao je s darovima“, prosikta Salmisra, „ali
nije rekao ništa više sem da traži dozvolu da trguje u Njisi.“
„Kako onda ovo objašnjavaš?“ Tetka Pol iz ogrtača izvadi spis koji im je
dao Sadi.
Salmisra je zapalacala jezikom ka jednom od klečećih evnuha. „Donesi mi
to“, naredi.
Evnuh skoči na noge, uze spis od tetke Pol i kleknu pored ivice postolja
pruživši razmotan svitak kraljici.
„Ovo ja nisam naredila“, reče Salmisra nezainteresovano nakon što je
ovlaš pogledala. „Izdala sam naredbu da se emisari pošalju u Sendariju i ništa
više. Prepis nije ispravan, Polgara.“
„Možete li da nađete izvorni spis?“, upita Garion.
„Trebalo bi da je kod Sariša.“
Garion pogleda debeljka kako potrbuške leži na podu. „Gde je?“, navali na
njega.
Sariš se zablenu u njega, a zatim prestrašeno usmeri pogled na zmiju na
tronu.
Garion je razmatrao koje izbore imaju, a onda odbaci većinu njih zarad
jednostavnosti. „Išuse, nateraj ga da progovori“, kratko će.
Jednooki čovek priđe evnuhu koji je drhtao od straha, opkorači ga i čvrsto
mu s leđa zgrabi bradu. Potom naglo trgnu rukom i Sariš se izvi unatraške.
Začu se metalna škripa kad je izvadio rezasti bodež iz korica.
„Stanite!“, poče Sariš da preklinje uz krkljanje. „U-u fioci je, na dnu ormara
u mojoj sobi.“
„Metodi su vam jednostavni, ubico“, primeti kraljica.
„Prost sam ja čovek, Vaše veličanstvo", odgovori Išus. „Nisam suptilne ili
spletkaroške naravi. Shvatio sam da jednostavnost ume da uštedi vreme na
duge staze.“ Pustio je preplašenog Sariša i vratio ulški bodež u korice. A
zatim pogleda Gariona. „Želite li da donesem spis?“, upita.
„Mislim da je to neophodno."
„U redu.“ Išus se okrenu i napusti odaju.
„Zanimljiv gospodin', primeti Salmisra. Savi se i brižno dodirnu uvijeno
telo tupim nosem. „Život mi se dosta promenio otkad si poslednji put bila
ovde, Polgara“, siktavim će glasom. „Ne žudim više za onim od ranije, već
provodim dane u nemirnom dremežu. Uljuljkujem se u san uz sladak zvuk
preplitanja moje krljušti. Kad spavam, sanjam. Sanjam o pećinama s
mahovinom u dubokim hladnim šumama i o danima kad sam još bila žena.
Ali ponekad mi se u snovima desi da sam bestelesni duh koji traži istinu što
drugi prikrivaju. Znam o strahu koji se krije u tvom srcu, Polgara, a i o očajnoj
požudi koja izluđuje Zandramas. Čak znam i o zastrašujućem zadatku koji
očekuje Siradis.“
„Ali i dalje tvrdiš da nisi umešana u ovo?“
„Ne zanima me. Možete vi i Zandramas da se jurite preko svih
kraljevstava sveta, ishod ne budi interesovanje u meni.“ Tetki Pol se oči
suziše dok ju je posmatrala.
„Nemam razloga da te lažem, Polgara“, reče Salmisra primetivši sumnju u
Polgarinom pogledu. „Šta Zandramas uopšte može da ponudi što bi kupilo
moju pomoć? Sve moje potrebe su zadovoljene i ja više nemam želja.“ Podiže
pljosnatu glavu i zalepeta jezikom. „Ipak, veoma bih se obradovala da te
zadatak opet dovede kod mene, pa da mogu ponovo da uživam u savršenstvu
tvog lica.“
Polgara podiže bradu. „Onda, gledaj, Salmisra. Imam malo strpljenja za
uvrnuta zmijska zadovoljstva.“
„Postala si naprasita tokom vekova, Polgara. Hajde da se ponašamo
ljudski. Želiš li da ti kažem šta znam o Zandramas? Ona nije više ono što je
nekada bila.“
„Onal“, viknu Garion.
„Ni to niste znali?“, zasikta zmija pakosno. „Mora da je tvoje čarobnjaštvo
prevara, Polgara. Zar ne možeš da osetiš da ti je neprijatelj žena? A možda čak
nisi shvatila ni da si je već srela?“
„O čemu pričaš, Salmisra?“
„Sirota, draga Polgara. Dugi vekovi su ti ispunili glavu paučinom. Zar si
stvarno mislila da ti i Belgarat jedini na svetu možete da promenite obličje?
Zmaj koji vas je posetio u arendskim visovima izgleda sasvim drugačije kada
se vrati u prirodno obličje.“
Vrata prestone dvorane se otvoriše i Išus se vrati noseći spis s crvenim
voštanim pečatom na dnu.
„Donesi“, naredi Salmisra.
Išus je pogleda, popreko odmeravajući razdaljinu između zmijinog trona i
svoje nazaštićene kože, a onda se uputi ka zgrčenom evnuhu koji je predao
Polgarin spis kraljici. Bez menjanja izraza lica, jako šutnu čoveka u rebra.
„Evo“, kaza, ispruživši dokument. „Odnesi ovo Njenom veličanstvu."
„Vi me se bojite, Išuse?“, upita Salmisra, kao da ju je to donekle zabavljalo.
„Nisam dovoljno vredan da vam se toliko približim, kraljice moja.“
Salmisra spusti glavu ne bi li pregledala spis koji joj je prestrašeni evnuh
pružao. „Izgleda da je došlo do nesporazuma“, prosikta. „Ovaj je spis isti kao i
onaj koji si mi pokazala, Polgara, ali nije dokument čije sam sklapanje
naredila. Kako je to moglo da se desi?“
„Dozvoljavate da govorim, kraljice moja?“, evnuh koji je držao svitak upita
drhtavim glasom.
„Naravno, Adiše“, odgovori mu ona tobože ljubazno, „samo ako shvataš
da ću ti, ukoliko me tvoie reči uvrede, lično uzvratiti poljupcem koji će ti
okončati život.“ Zapalacala je račvastim jezikom ka njemu.
Evnuhu lice avetinjski posive, a drhtavica mu postade toliko snažna da se
skoro skljokao na pod.
„Govori, Adiše“, prosikta. „Moje je naređenje da podeliš sa mnom sve što
ti je na umu. A onda ćemo odrediti da li ćeš da živiš ili umreš. Pričaj. Sada.“
„Kraljice moja“, glas mu zadrhta, „glavni je evnuh jedina osoba u palati
kojoj je dozvoljeno da pipne kraljevski pečat Vašeg veličanstva. Ukoliko je
sporni spis lažan, zar ne bi trebalo da od njega zahtevamo objašnjenje?"
Zmija je ritmično pomerala glavu napred-nazad i palacala jezikom dok je
razmišljala o tome. Napokon, prekide svoj zmijski ples i poče da se naginje
napred sve dok joj jezik ne okrznu obraz poslušno naklonjenog evnuha. „Živi,
Adiše“, promrmlja. „Tvoje me reči nisu uvredile i moj ti poljubac daruje
život.“ Potom se opet sklupča i počasti Sariša pogledom neživih očiju. „Imaš li
objašnjenje, Sariše? Kao što je naš izuzetan sluga Adiš naglasio, ti si glavni
evnuh. Ti barataš mojim pečatom. Kako je ovaj nesporazum uspeo da se
desi?“
„Kraljice moja...“ Usne mu ostadoše razjapljene, a avetinjski belo lice
ukoči mu se od silnog straha.
Još uvek potresen, Adiš se dopola uspravi, očiju ispunjenih iznenadnom
žarkom nadom. Podiže ruku sa spisom i okrenu se ostalim evnusima u
krvavocrvenim odorama, koji su klečali pored postolja. „Pogledajte“, povika
pobedničkim glasom. „Pogledajte dokaz izdaje glavnog evnuha!“
Ostali evnusi najpre pogledaše Adiša, a zatim prestrašenog glavnog
evnuha, koji je potrbuške ležao na podu. Pogledavali su i ka Salmisri ne bi li
krišom pokušali da otkriju šta se krije na njenom tajanstvenom licu. „Oh“,
napokon izjaviše ujedinjenim glasom.
„Još čekam, Sariše", prosikta zmijska kraljica.
Sariš pak sasvim iznenadno skoči na noge i pojuri ka vratima prestone
odaje, zavrištavši od bezumnog životinjskog straha. Ipak, koliko god je taj
iznenadni juriš bio brz, Išus je bio brži. Svirepi jednooki ubica, mašivši se
groznog bodeža, pojuri debeljka koji je pokušao da pobegne. Zakači bodežom
leđa krvavocrvenog ogrtača glavnog evnuha i kratko ga proburazi. Podiže
bodež i upitno pogleda Salmisru.
„Ne još, Išuse“, odlučila je. „Dovedi ga kod mene.“
Išus progunđa i povuče ka tronu zarobljenika koji se otimao. Sariš je
vrištao i nerazgovetno brbljao, mlatarajući nogama po uglačanom podu bez
ikakvog učinka.
„Moraćeš da mi odgovoriš, Sariše", Salmisra će.
„Pričaj", reče Išus promuklo, uperivši vrh bodeža evnuhu ispod oka.
Lagano gurnu šakom i mlaz svetlocrvene krvi istog trena šiknu debeljku niz
obraz.
Sariš vrisnu i poče da brblja. „Oprostite mi, Vaše veličanstvo“, preklinjao
je. „Malorijac Naradas me je primorao.“
„Kako si izveo sve ovo, Sariše?“, upita zmija neumoljivo. „S-stavio sam vaš
pečat na dnu strane, Božanska Salmisro“, nepromišljeno će. „A onda, kada
sam bio sam, dodao sam ostala naređenja."
„Da li ima još nekih naređenja?“, upita tetka Pol. „Hoćemo li naići na
prepreke i zamke u potrazi za Zandramasom?“
„Ne. Nema. Nisam izdao nijedno drugo naređenje sem onog da isprate
Zandramas do murške granice i obezbede mu neophodne karte. Preklinjem
vas, Vaše veličanstvo. Oprostite mi.“
„To je nemoguće, Sariše“, prosikta ona. „Namera mi je bila da se ne
mešam u okršaju između Zandramas i Polgare, ali sada sam umešana jer si
iskoristio moje poverenje.“
„Da ga ubijem?“, upita Išus mirno.
„Ne, Išuse“, odgovori mu ona. „Sariš i ja ćemo podeliti poljubac, kao što
priliči običajima.“ Čudno ga pogleda. „Zanimljiv si ti čovek, ubico“, kaza. „Želiš
li da stupiš u moju službu? Ubeđena sam da će se naći mesto za takvu
darovitost."
Evnuh Adiš zabrekta, najednom prebledelog lica. „Ali, Vaše veličanstvo“,
pobuni se skočivši na noge, „vaše sluge su oduvek bile evnusi, a ovaj je
čovek...“ Ućuta pošto je iznenada shvatio smelost svoje nepromišljene izjave.
Salmisra ga prikova pogledom hladnih očiju, te on bleda lica nanovo
potonu na pod. „Razočaravaš me, Adiše“, prošapta. A potom se opet okrenu
jednookom ubici. „I, Išuse?“, kaza. „Tako darovit čovek može da se uzdigne do
visokog položaja, a postupak je, koliko je meni znano, samo sitnica. Mogao bi
brzo da se oporaviš i stupiš u službu svoje kraljice.“
„Oh... Priredili ste mi ogromnu čast, Vaše veličanstvo", pažljivo odgovori, „
ali više bih voleo da ostanem manje-više nepovređen. Postoji određena
prednost koju moje zanimanje pruža, te radije ne bih da to ugrozim takvom
zamenom.“
„Shvatam.“ Hitro okrenu glavu da pogleda zgurenbg Adiša, a zatim opet
ubicu. „Ipak, izgleda da si danas stekao neprijatelja i to nekog ko će možda
jednog dana postati veoma moćan.“ Išus slegnu ramenima. „Imao sam mnogo
neprijatelja", odgovori. „Neki su čak još živi." Ošinu zgurenog evnuha
svirepim pogledom. „Ukoliko Adiš priželjkuje da rešimo razmirice, možemo
nekada da porazgovaramo o tome u četiri oka ili možda kasno neke večeri
kada naš razgovor neće zasmetati nikome.“ „Moramo da krenemo“, reče
Polgara. „Mnogo si nam pomogla, Salmisra. Hvala ti.“
„Ne interesuje me vaša zahvalnost“, uzvrati Salmisra. „Izgleda da se više
nećemo sresti, Polgara. Mislim da je Zandramas mnogo moćnija i da će vas
uništiti."
„Vreme će pokazati."
„Odista. Srećan put, Polgara.“
„Do viđenja, Salmisra.“ Polgara namerno okrenu leđa postolju. „Hajdemo,
Garione... Išuse“, reče.
„Sariše“, zausti Salmisra čudnim, skoro zvonkim glasom, „priđi.“ Garion
se osvrnu preko ramena i vide kako je podigla uvijeno telo visoko iznad
postolja i trona prekrivenog plišem. Ritmično se ljuljala napred-nazad. Oči joj
sevnuše zastrašujućom glađu i neodoljivo se zacakliše pod krljuštima na čelu.
Sariš, razjapljenih usana, sitnih očiju i ukočenog pogleda lišenog ikakvih
misli, teturao se ka postolju krupnim ukočenim koracima.
„Priđi, Sariše“, mrmljala je Salmisra. „Žudim da te zagrlim i poljubim."
Polgara, Garion i Išus domogoše se izrezbarenih ukrašenih vrata i ćutke
stupiše u hodnik. Nisu prešli ni nekoliko metara kad se iz prestone dvorane
raširi iznenadni jezivi vrisak straha, zlokobno se utišavši, prerastavši u
krkljajući zvuk davljenja.
„Mislim da je mesto glavnog evnuha upravo postalo upražnjeno“, izjavi
Išus jetko. A onda, pošto su nastavili dalje kroz slabo osvetljen hodnik, okrenu
se ka Polgari. „A sada, gospo“, reče računajući prstima, „najpre plata za
pratnju u palatu za vas i mladića. Zatim, posao ubeđivanja Sariša da nas
odvede u prestonu dvoranu, a onda...“
 Deo drugi
RAK URGA
 Deveto poglavlje

Malo pre svitanja išunjaše se iz Droblekove kuće i krenuše za Išusom kroz

bedne delove grada pored pristaništa. Gusta siva magla prekrila je uske,
prepletene ulice Stis Tora. Miris reke i isparavanja s okolnih močvara duboko
su se ukorenili u maglovitu tamu, te Garionu ispuniše nozdrve smradom
truleži i barske vode.
Pošto su izašli iz uskog sokaka, Išus ih uputi da zastanu i poče pogledom
da pretražuje po magli. Potom klimnu. „Hajdemo", prošapta. „Budite tihi.“
Pohitaše preko svetlucave popločane ulice loše osvetljene bakljama, čija ih
svetlost obavi nejasnim crvenim odsjajem, a potom uđoše u duboke senke
naredne uličice natrpane smećem. Na drugom kraju uličice Garion ugleda
sporu reku, bledu u magli.
Jednooki ubica ih povede duž druge popločane ulice ka podnožju
klimavog keja isturenog kroz maglu, zastade pored oronule straćare koja je
delom stajala nad vodom i kratko zalupa na vrata. Polako ih odškrinu,
prigušivši škripu zarđalih šarki komadićem pocepane tkanine. „Ovuda“,
promrmlja, a oni krenuše za njim u straćaru odurnog mirisa. „Čamac je
privezan na drugom kraju keja“, reče im kroz polušapat. „Sačekajte me ovde
dok se ne vratim s njim.“ Krenu ka prednjem delu straćare i Garion začu kako
vrata na podu zaškripaše otvorivši se.
Čekali su, nervozno slušajući trk i cijuk pacova nagomilanih u ovom delu
grada. Izgledalo je kao da se vreme vuče dok je Garion čuvao stražu pored
vrata, provirujući na ulicu pored reke kroz pukotinu između dve trule daske.
„Dobro“, kao da su prošli sati kad se odozdo začu Išusov glas. „Budite
pažljivi na merdevinama. Prečke su klizave.“
U koloni se niz merdevine spustiše u čamac koji je jednooki čovek
dopremio ispod keja. „Moramo da budemo tihi“, upozori ih pošto su se svi
smestili, „Video sam još jedan čamac na reci.“
„Čamac?“, upita Sadi uznemireno. „Šta bi sada mogli da rade?“
Išus slegnu ramenima. „Verovatno nešto zakonom kažnjivo.“ Zatim,
zaklonjen senkama keja, gurnu čamac u vodu, smesti se u sredinu i krenu,
pažljivo zaranjajući vesla u uljastu vodu reke, ne načinivši nijedan zvuk.
Uskovitlana magla se podizala s tamne vode, a nekoliko prozora visoko na
kulama Stis Tora nestvarno je svetlucalo, poput malih zlatastih sveća koje se
mogu videti u snu. Išus je vredno veslao, bez ikakvog zvuka.
A onda, nedaleko uzvodno, začu se iznenadan prigušen krik, propraćen
pljuskom i grgorenjem mehurića na površini.
„Šta je to?“, frknu Sadi nervozno kad je Išus prestao s veslanjem da bi
oslušnuli.
„Miruj“, prošapta jednooki čovek.
Odnekle iz magle raširi se bat koraka po čamcu, a zatim i pljusak trapavo
gurnutog vesla. Neki čovek naglas opsova grubim glasom.
„Ućuti“, oglasi se drugi glas.
„Zašto bih?“
„Hoćeš li svima u Stis Toru da razglasimo da smo ovde?“
„Preterano brineš. Ona kamenčuga što sam mu vezao za članke držaće ga
dugo na dnu.“ Škripanje vesla o rašlje utihnu u magli.
„Neznalice“, promumla Išus podrugljivo.
„Da to nije bilo svrgnuće?“, upita Svileni s poslovnom znatiželjom. „Ili
kojim slučajem ubistvo iz ličnih pobuda?“
„U čemu je razlika?" Išus nanovo krenu, polako zaranjajući vesla kroz
vodu. Stis Tor nestade u magli iza njih. Garionu se učini zbog loše orijentacije
pod slabim svetlom kao da se uopšte ne kreću, već da nepokretno stoje na
površini tamne reke. A onda se napokon pred njima ukaza senovita obala
obavijena maglom; i za nekoliko minuta uspeo je da razazna nejasne obrise
krošnji okruženih bledom sumaglicom.
Sa obale se začu tihi zvižduk, a Išus blago iskosi čamac i odgovori na znak.
„Garione, jesi li to ti?“, iz senki stiže Durnikov šapat.
„Jesam.“
Išus usmeri čamac pod okrilje niskih grana, a Durnik prihvati kanap.
„Ostali nas čekaju daleko s druge strane druma“, zausti tiho dok je pomagao
Polgari da se iskrca.
„Mnogo si mi pomogao, Išuse“, uputi Sadi najamniku.
Jednooki čovek sleže ramenima. „Zar me ne plaćaš zbog toga?“
Svileni ga pogleda. „Ukoliko odlučite da razmotrite moju odluku,
porazgovarajte s Droblekom."
„Razmisliću o tome“, odgovori Išus. Zastade i pogleda Polgaru. „Neka vas
sreća prati na putu, gospo“, tiho će. „Imam utisak da će vam zatrebati.“
„Hvala, Išuse.“
Zatim gurnu čamac nazad u maglu i nestade.
„O čemu se radi?“, upita Sadi Svilenog.
„Oh, ništa posebno. Dreznijska obaveštajna služba stalno traga za
valjanim ljudima, to je sve.“
Durnik znatiželjno pogleda obrijanog evnuha.
„Ohjasnićemo kad se pridružimo ostalima, mili“, Polgara će ubedljivo.
„Važi, Pol“ saglasi se. „Ovuda.“ Povede ih kroz žbunje na obali do ispucalih
ploča na putu, a zatim poče da se probija kroz nisko rastinje s druge strane
druma, dok su se ostali tiskali za njim.
Se’Nedra, Eriond, Tot i Kadifa sedeli su u malom udubljenju iza palog
stabla prekrivenog mahovinom. Lampa pažljivo prigušenog svetla bledo je
osvetljavala udubljenje slabim odsjajem. „Garione“, zavapi Se’Nedra sa
olakšanjem, hitro skočivši na noge. „Šta vas je toliko zadržalo?"
„Morali smo da odemo na još jedno putovanje", odgovori joj nakon što ju
je uzeo u naručje. Prisloni lice uz njenu kosu i oseti da još uvek ima onaj
topao sladak miris koji mu je još davno prirastao za srce.
„U redu“, reče Belgarat s mislima o uskorom kraju maglovite noći, „bolje
da što pre krenemo, tako da ću biti kratak“ Sede u mokru mahovinu pored
lampe. „Ovo je Sadi.“ Pokaza prstom na obrijanog evnuha. „Većina vas ga već
poznaje. Krenuće s nama.“ „Belgarate, misliš li da je to mudro?“, Durnik će
sumnjičavo. „Verovatno nije“, odgovori starac, „ali to nije moja zamisao.
Izgleda da je saznao kako Zandramas ide na jug Ktol Murgosa i kako
namerava da pređe kopno do ostrva Verkat na jugoistočnoj obali.“
„Trenutno je taj deo sveta izuzetno opasan, Drevni", promrmlja Kadifa.
„Nećemo imati mnogo neprilika, mila gospo“, poče Sadi da je ubeđuje
piskavim glasom. „Ukoliko se prerušimo u trgovce robljem, niko nam neće
stati na put.“
„To ti kažeš", Belgarat će donekle sumnjičavo. „Možda je i bilo tako pre no
što je rat počeo, ali još ne znamo zasigurno kakav je stav Malorijaca prema
trgovcima robljem.“
„Ima još nešto što svi morate da znate“, dodade Polgara tiho. „Garion i ja
smo otišli do palate da bismo saznali kako je Salmisra umešana u sve ovo.
Rekla nam je da je Zandramas žena.“ „Žena?“, uzviknu Se’Nedra.
„Tako nam je rekla, a nema razloga da nas laže.“
Durnik se počeša po glavi. „To je malo neobično, zar ne? Jeste li sigurni da
Salmisra zna o čemu priča?“
Ona klimnu glavom. „Bila je veoma ubeđena u to i dosta nadobudna jer
zna nešto što ja ne znam.“
„Nekako se i uklapa“, Kadifa će zamišljeno. „Dosta onoga što je Zandramas
odradio urađeno je na način kojim bi se poslužila neka žena.“
„Ne razumem na šta tačno ciljaš“, priznade Durnik. „Muškarac dela na
određeni način, dobrodušni čoveče. A žena sasvim drugačije. Činjenica da je
Zandramas žensko objašnjava dosta toga.“
„Takođe, veoma se potrudila da prikrije tu činjenicu“, dodade Svileni.
„Osigurala se da svi koji su je ikada videli umru kako ne bi mogli da pričaju o
tome.“
„Možemo o tome da razgovaramo malo kasnije“, reče Belgarat, ustade i
pogleda kroz sve svetliju maglu. „Najbolje je da odemo pre nego što ljudi s
one strane reke krenu da lunjaju unaokolo. Hajde da osedlamo konje.“
Trebalo im je malo vremena da premeste opremu ne bi li rasteretili
jednog konja za Sadija, ali, uprkos tome, ubrzo izjahaše iz sigurnosti skloništa
i uputiše se duž obrasle staze koja je pratila krivudavi tok Zmijske reke. U
početku su se kretali obazrivo, ali pošto napustiše okolinu Stis Tora, koji je
sakriven ležao u magli na drugoj obali, nagnaše konje u brzi kas, tutnjajući po
zapuštenom drumu što je vodio kroz bujnu džunglu i preko močvara odurnog
mirisa, odakle su potekli ljudi-zmije.
Dan osvanu i podari okolnoj magli tajanstveni odsjaj, a kapljice koje su
padale s lišća rastinja pored puta dobiše sjaj nalik draguljima. Garion je
krvavih očiju i umoran zbog neprospavane noći ošamućeno posmatrao
dragulje na zelenom lišću, i iznenadi se da takva lepota može da postoji u
ovoj močvari odurnog mirisa.
„Ceo svet je lep, Belgarione“, Eriond će ubedljivo, kao da daje odgovor na
ovu njegovu neizrečenu misao. „Samo treba da naučiš kako da gledaš na
stvari.“
Magla se podiže i oni napokon dobiše mogućnost da poteraju konje u brži
galop. Tog dana ne sretoše nijednog putnika. Kada je sunce počelo da tone ka
teškim nagomilanim purpurnim oblacima koji kao da su oduvek nadvisivali
zapadno obzorje već su odmakli daleko uzvodno.
„Koliko ima do murške granice?“, upita Garion Sadija dok su sakupljali
drva za potpalu, a Durnik i Tot postavljali logor za noćenje.
„Još nekoliko dana“, odgovori evnuh. „Glavni put prelazi preko reke, blizu
izvora, a zatim skreće naniže ka Aragi. Ima jedno selo kod prelaza. Biće
potrebno da tamo zastanemo da nabavim nešto odgovarajuća odela i slično."
Kadifa i Se’Nedra su raspakivale Polgarino posuđe za kuvanje nedaleko od
njih, i plavokosa Dreznijka pogleda Sadija. „Izvinite‘‘, reče, „ali mislim da sam
našla rupu u vašem naumu.“
„Je 1’?“
„Kako možemo da se prerušimo u trgovce robljem kad u našoj družini
sasvim očigledno ima i žena?“
„Ali, draga gospo, odvajkada je bilo žena u družinama trgovaca robljem“,
odgovori on spustivši iz naručja hrpu drveta za potpalu pored mesta za vatru
okruženog kamenjem. „Siguran sam da ćete shvatiti zašto ako malo
razmislite o tome.“
„Ja sasvim sigurno ne shvatam", izjavi Se’Nedra.
Sadi se nakašlja zbog neprijatnosti. „Pored robova, trgujemo i robinjama,
Vaše veličanstvo", pojasni, „a žene koje čuvaju druge žene donose višu cenu.“
Ona blago porumene. „To je odvratno.“
Sadi slegnu ramenima. „Nisam ja stvorio svet, Vaše veličanstvo“,
odgovori. „Ja samo pokušavam da preživim u njemu.“ Pošto su jeli, Sadi uze
jednu zemljanu činiju, napuni je toplom vodom i poče da sapuna glavu s
malim čekinjama.
„Nameravao sam nešto da te pitam, Sadi“, oglasi se Svileni s druge strane
ognjišta. „Šta si tačno uradio pa si toliko uvredio Salmisru?"
Sadi ga pogleda ogorčeno. „Kraljicu služi jedna izuzetno iskvarena gomila
ljudi, Keldare", odgovori. „Svi smo mi podlaci i nitkovi, i gore. Pre mnogo
godina Salmisra je izdala određena uputstva ne bi li zadržala spletkarenje i
prevare u razumljivoj meri barem kao predostrožnost od rušenja vlade.
Prekoračio sam nekoliko tih mera većinu njih, zapravo. Sariš je to otkrio i
odmah odjurio da izbrblja kraljici.“ Uzdahnu. „Kako bih samo voleo da sam
mogao da mu vidim lice kada ga je poljubila." Podiže brijač.
„Zašto svi Njisani briju glave?“, upita Se’Nedra radoznalo.
„Njisa je prepuna raznih poganih buba, Vaše veličanstvo, a kosa im nudi
savršeno gnezdo."
Ona ga prepadnuto pogleda, a ruka joj nesvesno krenu ka bakarnocrvenim
uvojcima.
„Ne bih preterano brinuo da sam na vašem mestu“, osmehnu se. „Zimi
uglavnom spavaju.“
Nekoliko dana kasnije, oko podneva, put koji su pratili napusti džungle i
povede ih uzbrdo. Hladna vlaga koja se bila navukla nad njisanske močvare,
inače prepune isparenja, postepeno se razilazila dok su išli uzbrdo, i kad su
zašli u listopadne šume pored istočne granice napokon postade prijatno
toplo. Reka poče da poskakuje preko kamenja pored puta, a što su se više peli
mutna voda postajaše bistrija.
„Nismo daleko od prelaza“, reče Sadi dok su prelazili dugačku okuku na
putu. Kameni most je nekada vodio preko reke, ali vremenom mu je burna
voda oronila osnovu i urušio se na dno. Zelena voda je zapenjena hitro
nadirala preko napadalog kamenja. Uzvodno od propalog mosta ukaza se
zatalasani široki plićak s oblucima na dnu, iskričav pod suncem. Utabana
staza ih povede do prelaza.
„Šta ćemo s pijavicama?“, upita Svileni, sumnjičavo odmeravajući vodu.
„Tok je isuviše brz, prinče Keldare“, odgovori Sadi. „Tela su im previše
mekana da bi mogle da izdrže udarce o kamenje.“ Samouvereno ugaca u
zatalasani brzak i povede ih preko.
„Selo koje sam pominjao nalazi se malo dalje“, reče im pošto su svi izašli
iz reke. „Trebaće mi oko sat vremena da pokupim sve što nam je potrebno.“
„Možemo da te sačekamo ovde“, reče Belgarat sjahavši s konja. „Svileni,
idi ti sa njim.“
„Mogu i sam“, pobuni se Sadi.
„Uveren sam da možeš. Ali nazovi to merom predostrožnosti.“
„Kako da objasnim prodavcu to što je Dreznijac sa mnom?“
„Izlaži ga. Siguran sam da ćeš biti veoma ubedljiv." Garion sjaha i uputi se
ka padini pored reke. Voleo je ove ljude najviše na svetu, ali ipak se ponekad
dešavalo da ga njihovo uzgredno peckanje iznervira. Uprkos tome što je znao
da oni zacelo nisu mislili ništa loše, kao da su time nekako odražavali
nezainteresovanost i lakomislenost, i očigledni izostanakbrige za njegovu
ličnu nevolju i što je još važnjje, Se’Nedrinu. Zastade na vrh padine nad rekom
i pogleda ovlaš preko klisure Zmijske reke i dalje ka džunglama ljudi-zmija
nalik gustom zelenom prekrivaču. Biće mu drago kad napuste Njisu. Ne zbog
lepljivog blata niti zbog smrada močvara, pa čak ni zbog rojeva buba sve
vreme prisutnih u vazduhu. Glavna nevolja s Njisom jeste činjenica da niko ne
može normalno da vidi šta se dešava na samo nekoliko metara od njega u
bilo kom pravcu. Iz nekog razloga, Garion je imao ogromnu potrebu da
razgleda po otvorenom prostoru, a prepreke od drveća i raznolikog rastinja
smetale su mu još otkad su stigli u Njisu, i vremenom su ga sve više nervirale.
Nekoliko puta je uhvatio sebe kako se suzdržava da posegne za voljom i pruži
duge jasne poglede kroz džunglu. Kad se Svileni i Sadi vratiše, na licu sitnog
Dreznijca ispoljavao se bes.
„Prinče Keldare, koristićemo ih samo kao masku“, pobuni se Sadi blago.
„Ionako nemamo zapravo robove s nama, tako da niko neće da ih nosi, zar
ne?“
„Samo njihovo postojanje me vređa.“
„Čije postojanje?“, upita Belgarat.
Sadi slegnu ramenima. „Kupio sam nekoliko lanaca i okova. Keldar se ne
slaže s tim.“
„Ni bičevi mi se ne sviđaju“, nadoveza se Svileni.
„Objasnio sam, Keldare."
„Znam. I još uvek je odvratno.“
„Naravno da jeste. Njisani su odvratni. Mislio sam da to znate.“
„Možemo kasnije da se pozabavimo moralnim načelima", Belgarat će.
„Sad moramo da krenemo.“
Put kojim krenuše penjao se strmo pored reke, sve dublje u brda.
Listopadno drveće smeniše čvornovato zimzeleno drveće i nizak vres.
Ogromno oblo belo stenje ležalo je nabacano među tamnozelenim drvećem, a
nebo nad njima beše kristalnoplavo. Prenoćili su te večeri u šumarku niskih
krivih smreka, s vatrom pored jedne stene ne bi li njena bela površina odbila
svetlost i toplotu. Nad njima se na zvezdanom istočnom nebu uzdizao strmi
greben rezastog obrisa.
„Bićemo u Ktol Murgosu čim pređemo onaj greben“, reče Sadi kad su se
okupili oko vatre nakon večere. „Murzi nadgledaju granice veoma pažljivo,
tako da je sada verovatno najbolje vreme da počnemo s prerušavanjem.“
Otvori oveći zavežljaj koji je doneo iz sela pored prelaza i izvadi veći broj
tamnozelenih svilenih odora. Odmeri Se’Nedru i Tota. „Možda imamo
problemčić“, promrmlja. „Prodavac nije imao veliki izbor veličina.“
„Srediću to, Sadi“, reče Polgara, uze umotane odore od njega i otvori jedan
od svojih zavežljaja u potrazi za priborom za šivenje.
Belgarat je zamišljeno gledao oveću kartu. „Nešto mi nikako ne da mira“,
reče. Okrenu se Sadiju. „Da li je ikako moguće da se Zandramas ukrcala u
nekoj luci na zapadnoj obali i otplovila oko južnog dela kopna do Verkata?"
Sadi odmahnu glavom, a obrijana ćela mu zasija pod narandžastim
odsjajem vatre. „To je nemoguće, Drevni. Malorijska se flotila prikrala
Murzima pre nekoliko godina, a kralj Urgit još uvek ima noćne more
povodom toga. Zatvorio je sve zapadne luke i poslao brodove u nadgledanje
pomorskih puteva duž cele obale urškog poluostrva."
„Koliko nam treba do Verkata?", upita Durnik.
Sadi žmirnu ka zvezdama. „U ovo doba godine oko tri ili četiri meseca, vrli
Durniče.“
Polgara je tiho pevušila dok joj je igla za šivenje svetlucala pod odsjajem
vatre. „Dođi ovde, Se’Nedra", reče.
Malena kraljica ustade i uputi se ka njoj. Pol podignu zelenu svilenu
tkaninu, premeri je oko njenog sitnog tela, a onda zadovoljno klimnu glavom.
Se’Nedra nabra nos. „Zar moraju tako da mirišu?“, upita Sadija.
„Pretpostavljam da ne moraju, ali uvek je tako, zbog nečega. Robovi odaju
određeni odurni smrad, i izgleda da prelazi i na druge stvari."
Tetka Pol odmeri Tota, upoređujući ga s odelom koje je držala u rukama.
„Hm, ovo će biti veći izazov“, promrmlja.
Grdosija je nakratko pogleda, donekle stidljivog osmeha, a potom ustade
da baci još koje drvo na vatru. Čim je prodžarao ugalj štapom, stub
treperavog crvenog plamena podiže se ne bi li pozdravio niske zvezde na
večernjem nebu. Odnekud podno grebena, kao odgovor na ova svetlucanja,
začu se duboka promukla rika.
„Šta to bi?“, zavapi Se’Nedra.
„Lav“, Sadi slegnu ramenima. „Ponekad love pored putanje robova barem
starce ili obogaljene.“
„Zašto bi radili tako nešto?“
„Ponekad se robovima toliko smuči da hodaju dalje, tako da se desi da ih
ostave. Stari lav ne može da pojuri nekog jačeg, ali...“ Reči ostadoše da vise u
vazduhu.
Zapanjeno ga pogleda.
„Sami ste pitali, Vaše veličanstvo“, napomenu. „Zapravo, ni menl se ta
ideja ne sviđa. Baš je to razlog zbog kojeg sam napustio trgovinu robljem i
upustio se u političke vode.“ Ustade i protrese zadnji deo odela. „A, sada,
oprostite mi, dragi ljudi, moram da nahranim Zit. Molim vas, budite pažljivi
kad odlazite na počinak. Ume da se iskrade kad je dobro nahranim. Mislim da
je skrivanje zabavlja, i sasvim sigurno ne može da se pretpostavi gde će se
pojaviti." Udalji se iz kruga zlatastog odsjaja vatre ka mestu na kojem je
raširio svoje prekrivače.
Svileni se zablenu u njega, a potom se okrenu ka vatri. „Ne zanima me šta
ćete vi“, izjavi, „ali ja večeras spavam ovde.“
Sledećeg jutra, nakon doručka, odenuše se u odore njisanskih trgovaca
robljem, groznog smrada. Po Belgaratovim uputstvima Garion nanovo prekri
balčak mača Rive Gvozdene Ruke. „Bolje da Kuglu čuvamo dobro skrivenu sve
dok smo u Ktol Murgosu“, reče starac. „Ima običaj da se raspomami kad su
Angaraci blizu.“
Uzjahaše konje i uputiše se preko udoline ka oštrim vrhovima grebena,
prateći pravac drevnog druma. Pošto skrenuše za prvom okukom, Polgara se
iznenadno trgnu u sedlu i odsečno frknu.
„Pol, šta ne valja?“, upita Durnik.
Nije odmah odgovorila, ali lice joj preblede. Oči joj sevnuše, a beli pramen
nad čelom najednom blesnu. „Strahotno!“, povika.
„Šta to, tetka Pol?“, upita Garion.
„Pogledajte tamo“, odgovori im pokazujući drhtavom rukom. Po
kamenom tlu nekoliko metara od puta bile su raštrkane bele kosti, a po
sredini je ležala ljudska lobanja, s razjapljenim rupama umesto očiju.
„Možda je to bio jedan od robova koje je Sadi sinoć pominjao?“,
pretpostavi Svileni.
Polgara odmahnu glavom. „Deo nagodbe između Sariša i Naradasa
podrazumevao je da nekoliko ljudi isprati Zandramas do murške granice",
podseti ga. „Kad su već stigli dovde, više joj nisu bili p6trebni.“
Svileni se smrknu. „Izgleda da joj je to karakterna crta. Kad god završi s
nekim, ubije ga.“
„Nije da ih samo ubija“, Polgara je izgledala zgađeno. „Polomila im je ruke
i noge i ostavila ih lavovima. Čamili su tako dok nije pala noć, a onda su došli
lavovi.“
Se’Nedra preblede. „Kako užasno!“
„Pol, jesi li sigurna?“, upita Durnik, donekle zgađenog lica. „Neke stvari su
toliko strahotne da su ostavile tragove na samom kamenju.“
Belgarat je smrknuto posmatrao oglodane kosti. „Nije joj prvi put da uradi
ovako nešto. Više je ne zadovoljava ubijanje samo radi prikrivanja tragova.
Podložna je raznim grozotama." „Ona je čudovište", izjavi Se’Nedra. „Hrani se
strahom.“
„I ne samo to“, uzvrati Belgarat. „Imam utisak da pokušava da nam ostavi
poruku.“ Nagnu glavu ka razbacanim kostima. „Nije bilo baš toliko nužno da
se ovo odradi. Mislim da pokušava da nas prestraši.“
„Neće moći“, Garion će veoma tiho. „Ovim je samo podstakla konačnu
odluku. Kada napokon dođe vreme da i ona mora platiti za svoja nedela,
mislim da će shvatiti kako je sve ovo mnogo više no što može da podnese.“
Drevni drum koji su pratili odvede ih do vrha grebena, a onda se tu naglo
prekide, jasno označivši nevidljivu liniju gde se završava Njisa a počinje Ktol
Murgos. S vrha grebena pucao je pogled na beskrajni neprekinuti prostor
ispunjen raštrkanim tamnim stenama i kilometrima širokim uvalama
prekrivenim tamnosmeđim šljunkom, iskričavim pod žarkim suncem. „Kuda
li je Zandramas otišla?“, upita Durnik Gariona.
„Skrenula je ka jugu“, odgovori on, pošto je osetio trzaj Kugle ka novom
pravcu.
„Možemo da uštedimo na vremenu ako presečemo pravo, zar ne?“
„Nipošto, vrli čoveče“, izjavi Sadi. „Pred nama je Velika araška pustinja.
Veličine je cele Algarije. Vode tamo ima jedino u dagašijskim bunarima, a
ubeđen sam da niko od vas ne želi da ga nađu zagnjurenog u dagašijski
bunar.“
„Zar Dagašiji tu žive?“, upita Durnik, pošto je stavio šaku na čelo kako bi
zaklonio sunce i procenio jezivu pustoš.
„Jedino oni i mogu“, odgovori Sadi. „Možda to objašnjava zašto su toliko
okrutni. Moraćemo da pratimo podnožje grebena nekoliko kilometara ka
jugu ne bismo li uspeli da zaobiđemo ovu pustoš. Zatim ćemo da pohitamo
ka jugoistoku preko Morkta i dalje kroz Veliku južnu gorutsku šumu.“
Belgarat klimnu glavom. „Potecimo, onda.“
Jahali su ka jugu tik uz zapadnu ivicu Araške pustinje, pokušavajući da se
drže više u brdima strmo nagnutim ka tlu pustinje. Kako su odmicali, Garion
primeti da je drveće s ove strane grebena zakržljalo i slabo razvijeno. Nije
čakbilo ni trave po kamenom tlu, a trnovito oskudno žbunje zamenilo je vres.
Obris grebena zapravo je predstavljao jasnu granicu između dve sasvim
različite klime. Dok je na zapadnoj padini bilo prijatno i toplo, na istočnoj
strani postade neizdržljivo vruće. Gotovo da nije bilo nijednog brzaka, a samo
nekoliko potočića na koje su naišli tokom putešestvija ropćući su klizili ka
toplim baricama, jedva primetnim među kamenjem boje rđe.
Prošlo je tri dana nakon što su zašli u Ktol Murgos, i tog jutra Tot priveza
prekrivač preko jednog ramena, uze štap i uputi se ka otvoru udoline u kojoj
su proveli noć, te pogleda ka kamenoj pustinji pred sobom. Sunce još nije
izašlo, a svetlost s ranog jutarnjeg neba đopirala je siva i bez senki, išaravši
svaki kamen i stenje vrele pustoši rezastim obrisima. Ni trenutak nije prošao,
a grdosija se vrati i uhvati Durnika za rame.
„Šta je bilo, Tote?“, upita kovač.
Nemi grdosija pokaza ka početku udoline.
„U redu“, reče Durnik i ustade s mesta gde je palio jutarnju vatru. Pređoše
udolinu pod bledim svetlom i zastadoše. Nije dugo prošlo kad Durnikpovika
preko ramena. „Belgarate, bolje pogledaj ovo.“
Starac navuče otrcane rasparene čizme i krenu ka njima, a zeleni svileni
ogrtač mu zalepeta oko članaka. Kratko se zapilji, a onda opsova. „U nevolji
smo“, objavi bez vračanja u udolinu.
Nevolja je postala očigledna kad im se i ostali iz družine pridružiše na
početku udoline. Malo dalje u pustinji dizao se ogroman oblak prašine i
nepokretno je lebdeo u mirnom jutarnjem vazduhu.
„Koliko li je ljudi potrebno da se podigne onoliko prašine?“, upita Garion
tiho.
„Barem nekoliko stotina“, nagađao je Svileni.
 „Murzi?“
„ Ako nisu promenili stare navike, ne mogu da budu Murzi“, promrmlja
Kadifa. „Nose crvene odore.“
Svileni je napregnuto piljio ka oblaku prašine. „Imaš oštar vid“, reče
plavokosoj devojci posle duže tišine.
„Jedna od prednosti mladosti“, odvrati mu ljupko.
Prostreli je kratkim ljutitim pogledom.
„Mislio sam da je ovo murška teritorija“, usprotivi se Durnik
„I jeste“, kaza Sadi, „ali Malorijci često šalju patrole. Zakat već nekoliko
godina pokušava da pronađe način da se prišunja Urgitu s leđa.“
„Gde li nalaze vodu?“
1 „Ubeđen sam da su poneli zalihe.“
Tot krenu ka južnoj strani uvale i poče da se vere po strmoj stenovitoj
padini, a čitava bujica prašnjavog smeđeg šljunka kliznu za njim.
„Misliš li da možemo da uteknemo?“, upita Svileni Belgarata.
„Verovatno ne bi bilo pametno. Mislim da bi najbolje bilo da ostanemo
ovde dok se ne udalje.“
Tot tiho zazvižda s vrha padine na koju se upravo uzverao.
„Vidi šta hoće, Durniče“, Belgarat će.
Kovač klimnu glavom i krenu uz strmu padinu.
„Mogu li da nas pronađu ovde?“, upita Se’Nedra napeto.
„Malo je verovatno, Vaše veličanstvo“, odgovori Sadi. „Sumnjam da će
gubiti vreme na pretraživanje svih udolina i jaruga pod planinama.“
Belgarat je žmirkao ka oblaku prašine. „Uputili su se ka jugozapadu“,
primeti. „Ako sedimo mirni dan ili dva, nestaće iz naše blizine."
„Mrzim kada traćimo vreme“, Garion će džangrizavo.
„I ja, ali izgleda da nemamo izbora.“
Durnik se uz klizanje spusti niz padinu uvale. „Još jedna skupina je pravo
pred nama“, objavi ukratko. „Murzi, po mom mišljenju.“
Belgarat sasu sočne psovke. „Stvarno ne nameravam da me uhvate usred
okršaja", kaza. „Popni se tamo i prati dalji razvoj događaja“, uputi Svilenom.
„Bolje da ne bude još nekih iznenađenja.“
Svileni se uputi ka strmoj padini. Skoro nagonski, Garion krenu za njim.
Domogoše se vrha i sakriše se iza bodljikavog zakržljalog žbuna.
Žarko sunce na istoku klizilo je nad pustinjom, a oblak prašine koji su
podigli malorijski napadački redovi poprimi zastrašujuću crvenu boju. Obrisi
ljudi pod njim, i malorijskih konjanika i prikrivenih Murga, bili su tako sitni
na toj razdaljini da su izgledali poput figura na umanjenom pejzažu.
„Po mojoj proceni snage su skoro podjednake“, mudrovao je Svileni
posmatrajući vojne skupine.
Garion promisli o tome. „Ipak, Murzi su u prednosti. Na višem su tlu, tako
da je element iznenađenja na njihovoj strani.“
 Svileni se iskezi. „Biće vojskovođa od tebe.“
Garion ne odgovori na ovu opasku.
„Sadi je bio u pravu“, Svileni će. „Malorijci su poneli zalihe vode.“ Uperi
prstom ka dvadesetak kabastih teretnih kola natrpanih ogromnim bačvama
što su se vukla na začelju kolone koja je marširala kroz pustinju.
Malorijci se domogoše jedne od plitkih uvala podno brda, te zastadoše, a
njihovi se izviđači raštrkaše po stenovitom terenu. Nije prošlo mnogo kad se
začuše povici upozorenja da su videli bar nekoliko Murga u blizini.
„Ovo nema nikakvog smisla", reče Garion. „Nisu ni pokušali da se sakriju.“
„Murzi nisu poznati po visprenosti“, odgovori Svileni. Utom se Malorijci u
crvenim oklopima okupiše za juriš, a prikriveni Murzi skočiše iz zaklona i
počeše da obasipaju neprijatelje strelama. Ali nakon samo nekoliko okršaja
krenuše u povlačenje.
„Zašto se povlače?“, navali Garion zgranuto. „U čemu je smisao da neko
postavi zamku, a potom se okrene i utekne?“
„Niko nije toliko glup“, promrmlja Svileni slažući se. „Naumili su nešto
drugo.“
Murzi su i prilikom povlačenja napadali kišom strela zbog koje uvala pod
brdima postade zatrpana leševima u crvenim odorama, dok su Malorijci
uporno jurišali pod padinama. I još jednom, obrisi svih tih udaljenih ljudi
zaličiše na igračke. Da je bio bliže, Garionu bi se verovatno smučilo od
pokolja na ivici ogromne pustinje, ali odavde je mogao da posmatra s većim
zanimanjem od jednostavne radoznalosti.
A onda, kada je veći deo malorijskog pohoda završio daleko u uvalama i
jarugama, jedinica sačinjena od murških konjanika sa sekirama protutnja oko
izbočine dugačkog stenovitog grebena isturenog u pustinju.
„Znači, to su naumili", reče Garion. „Navukli su Malorijce u juriš kako bi
mogli da napadnu s leđa.“
„Nije to u pitanju“, Svileni se nije slagao. „Mislim da su krenuli u otimanje
kola sa zalihama.“
Murški konjanici galopom jurnuše preko otvorenog prostora, potom se
sjatiše sa svih strana slabo branjenih malorijskih jedinica sa zalihama, a
sekire krenuše gore-dole dok su rasecali bačve s vodom. Sa svakim zamahom
svetlucava voda nagrnu i potopi ispošćeno pustinjsko tlo. Crveno sunce je,
zaklonjeno prašinom od juriša, svetlucalo kroz guste oblake i bojilo nadiruće
mlazeve vode. Garionu je s udaljene tačke visoko nad tlom izgledalo kao da
tečnost iz probušenih bačvi nije voda, već krv.
Razleže se gromoglasan ojađen krik i malorijski pohod poče da jenjava.
Prikaze u crvenim oklopima, daleko pod njima, potom se okrenuše i očajnički
pojuriše nazad ka pustinji ne bi li zaštitili svoje dragocene zalihe vode. Ali
bilo je prekasno. Murški konjanici su svirepo i bez greške već rascepali svako
bure i bačvu, te uz pobedonosne poruge odjahali odakle su i došli.
 Murzi čije je navodno povlačenje namamilo malorijske trupe u kobni juriš
sjatiše se s grebena i zauzeše prethodne pozicije. S udaljenih položaja nad
sada obeshrabrenim Malorijcima hitnuše čitavu kišu strela koje u luku
poleteše ka jutarnjem nebu, a zatim obasuše neprijatelje. Malorijci su pod
smrtonosnom kišom očajnički pokušavali da spasu ono malo vode što je
ostalo na dnu rasparčanih bačvi, ali ubrzo njihovi gubici pod olujom strela
postadoše neprihvatljivi. Ljudi u crvenim tunikama odustadoše i pojuriše ka
pustinji, ostavivši svoja kola za sobom.
„Kako okrutno ratovanje“, reče Svileni.
„Izgleda da je bitka već gotova, zar ne?“, kaza Garion, pošto su Murzi u
crnim odorama krenuli ka uvali da dokrajče ranjene.
„O, da“, Svileni zazvuča skoro kao da mu je muka. „Boj je završen.
Umiranje, ipak, nije.“
„Možda oni koji su preživeli mogu da uteknu preko pustinje."
„Ni govora.“
„U redu, onda“, oglasi se mršavi čovek u crnoj odori, pošto je s
poluzategnutim lukom stupio iz skloništa od obližnje gomile kamenja. „Pošto
ste sve lepo odgledali, zašto ne bismo sišli u vaš logor da se pridružimo
ostalima?“
 Deseto poglavlje

Svileni polako ustade, držeći ruke na videlu. „Drugar, krećeš se

neverovatno tiho“, primeti.
„Obučavan sam za to“, kaza čovek sa lukom. „Krećite. Prijatelji vas
očekuju."
Svileni uputi Garionu kratak pogled upozorenja. „Hajde da gapratimo dok
ne procenimo situaciju ! upozori ga tajnim jezikom, pokrenuvši prste.
Jamačno da nije došao sam.“
Skrenuli su i proklizali niz padinu do uvale sa strancem čiji je luk bio u
pripravnosti. Na gornjem kraju jaruge, gde su raširili šatore prethodne
večeri, dvadesetak ljudi u crnim odorama, naoružanih strelama, držalo je na
oku ostale iz družine. Svi su imali ožiljke na licu i kose oči, tipične za Murge,
ali su ipak bili donekle drugačiji. Svi Murzi koje je Garion do tada video imali
su široka ramena, a glavna im je odlika u ukočenom držanju bila uobraženost.
Ovi ljudi su bili vitkiji, a njihovo je držanje pak bilo istovremeno oprezno i
donekle neuobičajeno opušteno.
„Kao što vidite, plemeniti Tadžače“, zausti Sadi dodvoravajući se čoveku
koščatog lica koji je izgleda bio glavni, „baš je onako kao što sam vam i rekao.
Imam samo još dvojicu sluga.“
„Znamo koliko vas ima, robovlasniče", odgovori čovek mršavog lica jakim
naglaskom. „Nadgledali smo vas još otkad ste ušli u Ktol Murgos.“
„Nismo ni pokušavali da se sakrijemo“, usprotivi se Sadi blago. „Jedini
razlog prikrivanja jeste to što smo kanili da izbegnemo umešanost u one
neprijatnosti na obodu pustinje.“ Zastade. „Ipak, rad sam da saznam zašto bi
se neko od plemenitih Dagašija zanimao za delatnosti družine njisanskih
robovlasnika. Svakako da nismo prvi koji prolaze ovuda.“
Tadžak, kao da ga nije čuo, odmeravao je Gariona i njegove prijatelje
strogim crnim očima. „Kako se zoveš, robovlasniče?“, napokon upita Sadija.
„Zovu me Usa od Stis Tora, dobri gospodaru, zvanično zaveden kao
trgovac robljem. Posedujem sva podesna dokumenta ukoliko želite da ih
pregledate.“
„Kako to da niko od sluga nije Njisanin?"
Sadi nedužno raširi ruke. „Većina je mojih sunarodnika zamrzlo da putuje
u Ktol Murgos zbog rata na jugu“, pojasni, „tako da sam bio primoran da, za
razliku od ranije, unajmim strane pustolove."
„Možda je tako“, Dagaši će nezainteresovanim bezosećajnim glasom. A
onda, pogleda Sadija pravo u oči. „Koliko te interesuje zarada, Uso od Stis
Tora?“, iznebuha upita.
 Sadiju se inače mrtve oči zacakliše i žustro protrlja ruke. „Zašto, onda“,
zausti, „ne bismo malo popričali o tome? Kako mogu da vas uslužim? I koliko
biste mi platili?“
„Moraćemo da porazgovaramo s mojim gospodarem“, odgovori Tadžak.
„Naređeno mi je da pronađem družinu robovlasnika i kažem im da ću se
postarati da se susretnu s nekim ko bi im širokogrudo platio za prilično sitnu
uslugu. Da li vam je takva ponuda primamljiva?“
Sadi je oklevao, krišom pogledavajući ka Belgaratu i očekujući znak.
„I?“, Tadžak će nestrpljivo. „Zainteresovani ili ne?“ „Naravno da jesmo“,
odgovori Sadi obazrivo. „Ko je vaš gospodar, Tadžače? Ko je taj dobročinitelj
koji je rad da me obogati?“
„Reći će vam svoje ime i šta treba da uradite kad se sretnete u Kahši."
„U Kahši!?“, uzviknu Sadi. „Niste ništa spomenuli o tome da moram da
idem čak tamo.“
„Mnoge stvari nisam rekao. I? Slažeš li se da krenete s nama u Kahšu?"
„Imam li izbora?“
>„Ne.“
Sadi bespomoćno raširi ruke.
„Štaje Kahša?“, uputi Garion Svilenom, pomerivši prste.
„Glavno uporište Dagašija. Na veoma je groznom glasu.“
„Dobro, onda“, odluči Tadžak, „hajde da skupimo šatore i spremimo se za
polazak. Do Kahše nam treba mnogo sati, a popodne nije baš pravo vreme za
šetnju kroz pustinju.“
Sunce je već bilo visoko na nebu kad su izjahali iz otvora uvale, okruženi
Tadžakovim Dagašijima koji su ih nadgledali. Daleko u pustoši poraženi
Malorijci krenuli su u beznadežno putešestvije.
„Zar neće pokušati da koriste vaše bunare, plemeniti Tadžače?“, upita
Sadi.
„Verovatno hoće ukoliko uspeju da ih pronađu. Pokrivamo bunare
kamenjem, a sve gomile u pustinji izgledaju isto.“
Murške jedinice su u podnožju brda posmatrale obeshrabreno povlačenje
Malorijaca. Tadžak im priđe i načini kratak zapovednički pokret rukom, a oni
se nevoljno skloniše.
Jahali su uzanim klancem koji je vodio u pustinju, i Garion iskoristi priliku
da približi konja Belgaratu. „Deda“, uznemireno prošapta, „šta ćemo da
radimo?“
„Sačekaćemo da vidimo o čemu se radi“, odgovori starac. „Bolje da ne
preduzimamo ništa i da ne otkrijemo ko smo barem ne još.“
Ujahali su u neizdrživo vrelu pustinju, a Sadi se osvrnu da pogleda murške
vojnike na vrhovima najbližih niskih brda.
„Vaši su sunarodnici izuzetno uslužni“, uputi Tadžaku. „Ipak, iznenađuje
me da nas nisu zaustavili zbog propitivanja."
 „Znaju ko smo“, odgovori Tadžak kratko, „i dobro im je poznato da je bolje
da nam se ne mešaju u posla.“ Pogleda evnuha koji se već podobro znojio.
„Bilo bi mudro da sada držiš jezik za zubima, Uso. Sunce u pustinji ume
veoma brzo da izvuče svu vlažnost iz ljudskog tela, a otvorena su usta prva
meta koju napada. Ovde je sasvim moguće da neko sebe otera u smrt
pričom.“
Sadi ga zaprepašćeno ošinu pogledom, a zatim čvrsto steže usne.
Vrelina je bila nezamisliva. Pustinjsko je tlo većim delom bilo ogromno i
ravno, od crvenkastobraon šljunka s retkim gomilama tamnog kamenja i
širokim isprekidanim prugama zaslepljujuće belog peska. Kao da je svet
podrhtavao i titrao dok su se talasi vreline podizali s užeglog šljunka. Sunce je
tuklo Gariona po glavi i vratu poput ogromnog malja; a iako se kupao u znoju,
ipak bi on toliko brzo ispario da mu je sve vreme odeća bila potpuno suva.
Sat vremena su jahali pod tom vrelinom, a onda Tadžak dade znak za
odmor. Kratkim pokretom ruke posla petoricu svojih ljudi preko nižeg
kamenog grebena na severoistoku. Brzo se vratiše, noseći mlaku vodu u
mešinama od kozje kože.
„Napojte prvo konje“, zagrme Tadžak, pa se uputi do podnožja grebena,
sagnu se i pokupi šakom nešto što Je l’čilo na beli pesak. Potom se vrati.
„Ispružite desnu šaku“, reče, te prosu svima po ispruženim šakama otprilike
onoliko koliko se može zahvatiti kašikom. „Progutajte to“, naredi.
Sadi obazrivo liznu beli prašak sa dlana i skoro ga istovremeno ispljunu.
„Ise mi!“, prokunu. „So!“
„Pojedi sve“, kaza Tadžak. „Umrećeš ako to ne uradiš.“
Sadi se zablenu u njega.
„Sunce izbacuje so iz našeg tela. Umrećeš bez soli u krvi.“
Svi su s gađenjem pojeli so. Pošto su završili, Dagašiji dopustiše svima da
popiju po gutljaj vode, a zatim uzjahaše konje i nanovo izjahaše u pakao.
Se’Nedra klonu u sedlo poput suvog cveta. Izgleda da ju je vrelina skrhala.
Garion dojaha do nje. „Jesi li dobro?“, zausti kroz ispucale usne.
„Bez priče!“, prasnu Dagaši.
Sitna kraljica podiže lice i uputi Garionu slabašni osmejak, a zatim nastavi
s jahanjem.
Izgubili su svaki smisao za vreme na ovom strahotnom mestu, a čak je i
samo razmišljanje postalo nemoguće. Garion je ćutke jahao, povijene glave,
pod udarcima vreline teškim kao da su od malja. Satima ili godinama kasnije
podiže glavu, žmirnuvši kroz jarku svetlost. Glupavo se zablenu pred sobom,
a onda polako shvati da je ono u šta je gledao jednostavno nemoguće. Tamo,
u vazduhu pred njim, lebdelo je ogromno crno ostrvo. Lebdelo je nad
iskričavim šljunkom vrelim od sunca, prkoseći zdravom razumu. Kakva li bi
čarolija mogla izvesti ovakav poduhvat? Zar je iko toliko moćan?
Ali to nije bila čarolija. Čim bliže dojahaše, titravi talasi vreline postadoše
tanji, čime se odagnaše sva čudesa i otkri da to čemu se približavaju nije bilo
ostrvo u vazduhu, već stenovita planina koja se strmo podizala s pustinjskog
tla. Videla se uzana staza isklesana u tvrdom kamenu kako uvijeno oko
planine vodi ka vrhu.
„Kahša“, objavi Tadžak šturo. „Sjašite i povedite konje.“
Staza je bila izuzetno strma. Nakon što po drugi put okružiše planinu,
svetlucavo je šljunkovito tlo pustinje ležalo daleko pod njima. Penjali su se
neprestano sve više i više oko vrele planine, a potom ih staza povede pravo u
njenu unutrašnjost kroz ogromni četvrtasti otvor.
„Još pećina?“, prošapta Svileni ozlojeđeno. „Zašto uvek mora da postoji
neka pećina?“
Garion se, za razliku od njega, rado kretao. Radije bi ušao čak i u grobnicu,
samo da se skloni od ovog nepodnošljivog sunca.
„Uzmite konje“, naredi Tadžak svojim podanicima, „i smesta se postarajte
za njih. Ostali, krenite za mnom.“ Uvede ih u široki prolaz izdubljen u samoj
steni. Garion se zaslepljen teturao s ostalima, dok mu se oči ne prilagodiše
tmini. Vazduh je u prolazu bio ne baš hladan, ali sasvim sigurno hladniji od
onog napolju. Duboko je udahnuo, isprsio se i pogledao oko sebe. Bilo je i više
nego očigledno da je da bi se isklesao ovoliko dugačak prolaz u tvrdoj steni
bio neophodan neizmeran fizički napor.
Sadi takođe shvati ovo i pogleda natmurenog čoveka koji je hodao pored
njega. „Nisam znao da su Dagašiji tako izvrsni klesari“, primeti. „I nismo.
Prolaz su isklesali robovi.“
„Nisam znao da imate robove."
„I nemamo. Čim je naše utvrđenje izgrađeno, oslobodili smo ih.“
„Onuda?“, Sadi zazvuča zgroženo.
„Većina njih je odlučila da radije skoči s planine.“
Prolaz se naglo prekinu i uvede ih u pećinu skoro podjednako prostranu
kao one koje je Garion video u zemlji Ulga. Ovde je, ipak, visoko na zidu bilo
uzanih prozora koji su propuštali svetlost. Što je više posmatrao, shvati da
pećina nije prirodna, već da je ogromna rupa pokrivena krovom od kamenih
ploča poduprtih lukovima i gredama. Na dnu pećine ležao je grad sačinjen od
niskih kamenih kuća, a u sredini grada podizala se turobna kockasta kula.
„Džaharbova kuća“, kaza im vodič kratko. „Očekuje nas. Moramo da
požurimo.“
Svileni udahnu, odsečno frknuvši.
„Šta je bilo?“, prošapta Garion.
„Moramo da budemo veoma pažljivi“, promrmlja Svileni. „Džaharb je
glavni predvodnik Dagašija i bije ga mnogo loš glas.“
Svi domovi dagašijskog grada imali su pljosnate krovove i uzane prozore.
Garion primeti da na ulicama nema nimalo meteža svojstvenog zapadnim
gradovima. Nenasmejani Dagašiji u crnim odorama tiho su radili, a svakoga
koga bi pogledao kretao se kroz taj čudan poluosvetljeni gradić kao da je sa
sobom nosio i prazan prostor poput kruga u koji niko od njegovih sugrađana
ne bi smeo da zađe.
Džaharbova je kula bila čvrsta građevina od ogromnih bazaltnih blokova,
s preterano naoružanim čuvarima pred teškim glavnim vratima. Tadžak im
se kratko obrati i vrata se otvoriše pred njima.
Uvede ih u veliku odaju osvetljenu raskošnim lučama koje su se ljuljuškale
na lancima s tavanice. Jedini nameštaj bile su hrpe žutih jastučića razbacanih
po podu i niz širokih kredenaca s gvozdenim rukohvatima pored zida na
drugoj strani prostorije. Nasred jedne gomile jastuka sedeo je veoma star
osedeo čovek, tamnog i neopisivo izboranog lica. Imao je na sebi žutu odoru
i, baš kada su ušli, jeo je grožđe, pažljivo birajući zrno po zrno, a zatim ga
polako podižući ka usnama.
„Njisanski robovlasnici, poštovani", najavi Tadžak glasom punim
najdubljeg poštovanja.
Džaharb skloni činiju s grožđem i nagnu se, nalaktivši se na kolena, te ih s
ogromnim interesovanjem odmeri prodornim pogledom sivkastih očiju. Taj
je nepokolebljiv pogled izazivao neizmernu jezu. „Kako vas zovu?“, napokon
upita Sadija. Glas mu je bio leden poput pogleda, veoma tih i nekako opor.
„Ja sam Usa, poštovani“, odgovori Sadi uz preteran naklon.
„Je l’? Koji vas je posao nagnao da se obrenete u murškim zemljama?“
Starac je pričao sporo, posežući za rečima kao da pevuši.
„Trgovina robljem, veliki vođo“, odgovori Sadi hitro.
„Prodaja ili kupovina?“
„Pomalo oba. Trenutna zbrka je pogodna za različite prilike.“
„Svakako da jeste. Ovde ste, dakle, zbog dobiti?“
„Samo zbog razumne zarade, poštovani Džaharbe.“
Vođi se izraz lica nije menjao, ali pogleda evnuha pravo u oči, kao da se
dosađuje, od čega ovaj skoro istovremeno poče da se preznojava. „Izgledate
kao da vam je nelagodno, Uso“, oglasi se opori glas blago. „Zašto?“
„Zbog vrućine, poštovani Džaharbe“, Sadi će uznemireno. „Pustinja vam je
izuzetno vrela.“
„Možda i jeste.“ Iz sivih je očiju i dalje izbijao neprijatan pogled. „Da li vam
je namera da stupite na malorijske teritorije?“ „Ovaj, jeste“, odgovori Sadi,
„zapravo i jeste. Čuo sam da mnogi robovi koriste zbrku izazvanu
malorijskim pohodom da se sakriju u Gorutsku šumu. Bez teškoća ih mogu
porobiti, a polja i vinogradi u Hagi i Ktanu leže neobrađeni zbog manjka
robova. Može dobro da se zaradi na tome.“
„Imaćete malo vremena za jurnjavu odbeglih robova, Uso. Morate da
stignete u Rak Hagu za manje od dva meseca.“ „A1L..“
Džaharb podiže ruku. „Uputićete se ka Rak Urgi, gde vas očekuju. Tamo će
vam se pridružiti novi sluga. Zovu ga Kabah, a naći ćete ga u Torakovom
hramu pod zaštitom Agačaka, grolimskog prvosveštenika u tom gradu.
Agačak i kralj Urgit ukrcaće vas i vaše sluge na brod koji će vas prevesti oko
južne ivice urškog poluostrva do RakKtake. Odatle ćete kopnenim putem
otići pravo u Rak Hagu. Da li vam je sve jasno?“
„Kristalno, poštovani Džaharbe a šta tačno želite da uradim u Rak Hagi?“
„Pošto stignete u Rak Hagu, Kabah će vas napustiti, čime će se okončati
vaš zadatak. Od vas tražim samo da ga prikrivate tokom putovanja u Rak
Hagu kao da je član vaše družine poslić, ali s bogatom nagradom.“
„Plovidba će mi sasvim sigurno uštedeti mesece napornog putovanja na
konjima, poštovani vođo, ali zar neću upasti u nevolju pošto ne mogu da
opravdam Malorijcima to što sam bez robova za prodaju na tržnici u Rak
Hagi?“
„Kupićete robove u Ktaki ili Gorutu. Malorijci neće imati povoda da vas
ispituju.“
„Oprostite mi, poštovani vođo“, Sadi se zakašlja posramljeno, „ali džep mi
je malo tanak. Zato sam i nameravao da pohvatam odbegle robove. Za njih ne
treba ništa više sem muke da se uhvate.“
Džaharb ne odgovori, a prodorni mu je pogled još bio nepokolebljiv i
bezosećajan. Okrenu se onda ka Tadžaku. „Otvori kredenac na kraju“, kaza.
Tadžak pokorno pohita. Podiže poklopac kredenca i Garion začu
Se’Nedrin nehotičan uzdah. Kredenac je bio preplavljen iskričavim novčićima
od crvenog zlata.
„Uzmite koliko želite, Uso“, reče Džaharb nezainteresovano. A onda, oči
mu se zacakliše kao da se zabavlja. ,+Ali samo onoliko koliko možete da
ponesete u obe ruke.“
Sadi se zablenu u kredenac sa zlatom, a oči mu se ispuniše pohlepom i
znoj mu obli lice i obrijano teme. Gledao je ka crvenom zlatu, a zatim prebaci
pogled na svoje prilično lepe šake. Istog trena preko lica mu prelete izraz
lukavosti. „Zlato je teško, poštovani Džaharbe, a meni su šake izuzetno slabe
zbog nedavne bolesti. Može li jedan od mojih slugu da pokupi vašu
neverovatno širokogrudu ponudu?“
„Uso, razuman je to zahtev“, odgovori Džaharb, a oči mu se raširiše sa
zanimanjem. „Ali upamtite, samo onoliko koliko može da drži u rukama.“
„Naravno“, kaza Sadi. „Zaista ne želim da me isplatite više nego što je
potrebno.“ Okrenu se. „Ti, tamo“, uputi Totu, „idi do kredenca i ugrabi
novčiće šakama obrati pažnju da ne uzmeš više od toga.“
Tot nezainteresovano krenu ka kredencu i ogromnim šakama podiže
gomilu svetlucavih crvenih novčića koja bi mogla ispuniti pola vedra.
Džaharb je, bezizražajnog izboranog lica, odmeravao nervoznog evnuha
oblivenog znojem. A onda sasvim neočekivano zabaci glavu i zasmeja se
oporim smehom. „Izvrsno, Uso“, blago izjavi. „Brzo razmišljate. Godi mi kad
mi podanici poseduju tu osobinu. Možda ćete na kraju i poživeti dovoljno
dugo da potrošite nešto zlata što ste upravo tako vispreno zaradili.“
„Poštovani Džaharbe, bilo je to samo ispoljavanje pameti“, pohita Sadi da
odgovori, „kao dokaz da niste pogrešili što ste me izabrali. Ukoliko želite, reći
ću mu da vrati novčiće barem nekoliko.“
„Ne, Uso. Zadržite ih. Mislim da ćete ih zaraditi na putu u Rak Hagu.“
„Izuzetno sam počastvovan što mogu biti Dagašijima na usluzi. Čak i da
niste bili toliko darežljivi, stekao bih nešto dragoceno, a to je vaše
prijateljstvo.“ Oklevao je, namah pogledavajući Belgarata. „Čuo sam,
poštovani, da Dagašiji znaju mnogo toga.“ „Malo je toga u ovom delu sveta što
nam je nepoznato.“ „Da li je isuviše smelo da vam postavim jedno pitanje?
Sitnica je u pitanju, ali je meni izuzetno važna.“
„Možete da pitate, Uso. Odlučiću da li ću vam odgovoriti nakon što čujem
pitanje.“
„Imam veoma imućnu mušteriju u Tol Honetu, poštovani Džaharbe“, reče
Sadi. „Potpuno je posednut strašću za retkim knjigama i darežljivo bi mi
platio za prepis Grolimskih proročanstava iz Rak Ktola. Da ne znate, kojim
slučajem, gde mogu naći tu knjigu?“
Džaharb se blago namršti trljajući naborani obraz. „Dagašije nimalo ne
zanimaju knjige“, reče. „Sasvim je moguće da je prepis za kojim tragate bio u
Ktučikovoj biblioteci u Rak Ktolu, ali uveren sam da je sada izgubljen, pošto je
čarobnjak Belgarat uništio grad.“ Još malo promisli o tome. „Mada, mogli
biste da pitate Agačaka kad stignete u Rak Urgu. Biblioteka u hramu je veoma
dobro opremljena; pošto su Predskazanja religijske prirode, te je nužno da
Agačak poseduje prepis ukoliko još neki postoji na svetu.“
„Zahvaljujem vam iz dubine duše, poštovani vođo“, reče Sadi nanovo se
poklonivši.
Džaharb se ispravi. „A sada, važno je da se odmorite. Krećete za Rak Urgu
s prvim jutarnjim zracima. Odaje su vam spremne.“ Potom se okrenu ka činiji
s grožđem.
Odaja u koju ih smestiše bila je dosta velika. Kameni su zidovi bili obojeni
u belo da bi pojačali slabu svetlost koja je obasjavala grad plaćenih ubica, a
nameštaj oskudan, budući da se sastojao samo od niskog kamenog stola i
gomila jastučića.
Čim je Tadžak u crnoj odori napustio sobu, Garion zbaci zeleni ogrtač
robovlasnika. „Deda“, poče, „šta ćemo da radimo? Ne možemo u Rak Urgu.
Ukoliko želimo da uhvatimo Zandramas, moraćemo da odemo do Verkata što
pre.“
Starac se prući na jastuke. „Zapravo, Garione, stvari nisu mogle krenuti
boljim tokom. Kad napokon budemo na brodu koji će nam Agačak i Urgit
obezbediti, možemo da otplovimo pravo na Verkat. Uštedećemo mesece
mukotrpnog putovanja.“ „Ali zar se onaj Dagaši onaj Kabah koji čeka u Rak
Urgi neće pobuniti ako se ne ukrcamo tamo gde je Džaharb malopre rekao?“
 Sadi otvori svoju kožnu torbu. „Ne opterećujte se previše, Belgarione.“
Podiže bočicu s gustom plavom tečnošću. „Samo dve kapljice u njegovom
obroku i biće toliko srećan da neće mariti kuda idemo.“
„Mnogo si ti prevrtljiv, Sadi“, reče Belgarat. „Kako si znao da tragam za
Predskazanjima zapadnih Grolima?“
Sadi slegnu ramenima. „Lako sam shvatio, Drevni. Deo dogovora između
Sariša i Naradasa podrazumevao je spaljivanje poslednjeg prepisa ove knjige
u biblioteci palate Stis Tora. Ako je Zandramas zahtevala da se uništi,
očigledno je da je zapravo htela da ga se vi ne domognete.“
„Počinjem da menjam mišljenje o tebi, Sadi. Još uvek ti ne verujem, ali
jasno je da možeš biti koristan kad poželiš.“
„O pa, hvala vam, drevni Belgarate.“ Evnuh izvadi zemljanu bočicu.
„Nećeš valjda da hraniš onu tvoju zmiju?“, upita Svileni.
„/ ona ogladni, Keldare."
„E, ja ću, vala, da sačekam ispred."
„Reci mi, prinče Keldare", Kadifa će ljubopitivo, „odakle potiče ta
neverovatna mržnja prema zmijama?“
„Većina normalnih ljudi ne voli zmije.“
„Ma daj, nisu toliko loše.“
„Pokušavaš da budeš duhovita?“
Ona razrogači oči, tobože iz nedužnosti. „Zar bih uradila tako nešto?"
On napusti odaju, mrmljajući sebi u bradu.
Kadifa prsnu u smeh, a potom se približi Se’Nedri na jastucima pored
prozora. Garion je primetio da su se prilično sprijateljile na višenedeljnom
putovanju iz Tol Honeta. Pošto je Polgara odvajkada izgledala kao da je sama
sebi dovoljna, nije u potpunosti mogao da prepozna duboko ukorenjenu
potrebu za ženskim društvom koju je većina žena posedovala. Sadi je hranio
svoju zelenu zmiju, a njih dve su blisko sedele na jastucima i raščešljavale
kosu ne bi li istresle prašinu koja se nakupila za vreme putovanja.
„Zašto ga toliko peckaš, Lizel?“, upita Se’Nedra dok je provlačila četku
kroz žarkocrvene uvojke.
„Svetim mu se“, odgovori Kadifa uz vragolasti osmejak. „Kad sam bila
mala, umeo je stalno da me pecka. Sada je red na mene.“
„Čini mi se da uvek tačno znaš kako da mu najbolje doskočiš.“
„Poznajem ga veoma dobro, Se’Nedra. Godinama sam ga posmatrala.
Znam svaku njegovu slabost, kao i to na šta je najviše osetljiv." Plavokosoj
devojci se raznežiše oči. „On je mit u Drezniji, znaš? Na Akademiji su čitave
serije predavanja posvećene njegovim avanturama. Svi mi pokušavamo da ga
oponašamo, ali niko nije toliko darovit.“
Se’Nedra prestade s češljanjem i upitno pogleda svoju drugaricu pravo u
oči.
„Da?“, upita Kadifa, uzvrativši pogled.
 „Ma, ništa“, odgovori Se’Nedra i nastavi s četkanjem. Pustinjska je noć bila
iznenađujuće ledena. Vazduh je bio potpuno suv, pošto je sva vlaga isparila
pod vrelinom koja je nestala skoro istovremeno sa zalaskom. Kad su izjahali
iz Kahše pod sve jačim jutarnjim zracima, Garion primeti da drhti od
hladnoće. Ipak, do sredine jutra žarko sunce nanovo pretvori jalovu arašku
pustoš u pakao. Oko podneva se domogoše podnožja brda nadomak
zapadnog oboda pustinje i krenuše uzbrdo, što ih izbavi od neizdržljive
vreline.
„Koliko nam treba do Rak Urge, vrli gospodaru?“, upita Sadi Tadžaka, koji
ih je i ovog puta pratio.
„Oko nedelju dana.“
„Razdaljine su ogromne u ovom delu Ktol Murga, zar ne?“ „Ogromna je
zemlja.“
„I veoma pusta.“
„Samo dok ne posmatraš svet oko sebe.“
Sadi ga pogleda znatiželjno.
„Pored onog grebena, recimo.“ Tadžakpokaza ka nazubljenom nizu stena
pod zapadnim nebom gde je jedan Murg u crnoj odori sedeo postrance na
konju i posmatrao ih.
„Koliko dugo čeka?“, upita Sadi.
„Više od sat vremena. Zar uopšte ne gledaš oko sebe?“
„U Njisi gledamo samo u zemlju. Zbog zmija, znate.“ „Valjano objašnjenje,
pretpostavljam.“
„Sta onaj čovek radi tamo?“
„Posmatra nas. Kralj Urgit voli da drži strance na oku.“ „Imaju li običaj da
izazovu nevolje?“
„Mi smo Dagašiji, Njisanine. Ostali Murzi ne smeju da nas diraju.“
„Golema je uteha imati u pratnji nekog tako važnog, dobri Tadžače."
Narednih nedelju dana jahali su kamenitim zemljištem oskudnog rastinja.
Garion se s teškoćom privikavao na kasno leto u južnim podnebljima.
Odvajkada beše naviknut na bezuslovnost menjanja godišnjih doba, kao da
mu je to bilo u krvi, tako da je shvatio da ne može prihvatiti čitavu zamisao
da je ovde na dnu sveta bilo drugačije.
Negde na putovanju ka jugu oseti snažan trzaj nalevo dobro prekrivene
Kugle na balčaku mača koji je nosio na leđima. Podbode konja i zastade pored
Belgarata. „Zandramas je ovde krenula na istok“, tiho reče.
Starac klimnu glavom.
„Mrzim kad izgubimo trag“, Garion će. „Ako je Sadi pogrešio što se tiče
njenog odredišta, trebaće nam meseci da je opet nađemo."
„Mnogo smo vremena protraćili na Kult medveda, Garione“, odgovori
starac. „Moramo to da nadoknadimo, što bi moglo da podrazumeva malo
kockanja.“
 „Valjda si u pravu, deda, ali i dalje mi se ne sviđa.“
„Ni meni, ali izgleda da nemamo drugog izbora, zar ne?“
Dok su silazili niz stenovite planine na urškom poluostrvu, s Velikog
zapadnog mora smenjivali su se naleti vetra, što je najavljivalo da se jesen
ubrzano približava. Iako je vetar bio veoma jak, povremeno je sa sobom
nosio samo kišu, i putovanje se nastavi bez prekida. Sve češće su viđali
murške konjanike u izvidnici kako ih nadgledaju s vrhova grebena načičkani
pod tmurnim sivim nebom. Ipak, Murzi su se Dagašiju smotreno sklanjali s
puta.
A onda, negde oko podneva jednog vetrovitog dana, kada su se teški
oblaci kovitlali nad prostranim okeanom, popeše se na brdo odakle je pucao
pogled na ogromnu vodu što je zapljuskivala okomite stenovite litice.
„Urški zaliv“, Tadžak će odsečno, upirući prstom ka vodi olovne boje.
Poluostrvo je zadiralo daleko odatle, stenovitim kopnom zaklonivši ulaz u
zaliv. Ušuškana u okuci kopna ležala je luka načičkana barkama s crnim
jedrima, a nad lukom se ukaza oveći grad.
„Je l’ to to?“, upita Sadi.
Tadžak klimnu glavom. „Rak Urga“, reče.
Skela ih je čekala na uzanoj obali, ljuljuškajući se na naglim talasima s
otvorenog mora. Bila je to poveća barka sa širokim jedrima i s posadom od
četrdesetak robova prilično bednog izgleda, koje su budno nadgledali murški
moreplovci s dugačkim bičevima. Tadžak i njegovi podanici ih dovedoše na
šljunkovitu obalu, a potom se okrenuše bez reči i vratiše istim putem kojim
su i došli.
Rukavac Velikog zapadnog mora koji se ulivao u Urški zaliv nije bio
mnogo širok, te je Garion jasno mogao da razazna niske građevine Rak Urge
načičkane pod širokim tmurnim nebom. Sadi se nakratko obrati jednom
Murgu i nekoliko novčića promeniše vlasnike, a potom povedoše konje na
palubu. Murg vičući izdade naredbe robovima i fijuknu bičem nad njima.
Očajni robovi veslima gurnuše barku sa šljunkovite obale, prestrašeno
gledajući ka svirepom gospodaru s bičem. Istog trenutka kad su se udaljili s
plaže, hitro zauzeše svoja mesta i zaveslaše, brzo se približavajući ka gradu
preko rukavca. Onaj je Murg koračao tamo-amo po palubi barke, budnog lica i
očiju prikovanih za robove, tražeći bilo kakav znak umora. A onda, kad su već
bili na pola puta preko rukavca, podiže malo bič, očigledno samo zato što mu
se prohtelo.
„Oprostite mi, plemeniti skeledžijo“, započe Svileni koraknuvši pred
njega, „ali jeste li primetili da vam brod propušta vodu?“
„Propušta vodu?“, odgovori Murg iznebuha, spustivši bič.
„Gde?“
„Nisam tačno siguran, ali na dnu ima dosta vode.“
Murg pozva kormilara s pramca, a onda, pošto je žustro podigao drvenu
rešetku, zaškiljiše ka plitkom dnu splava. „To je ustajala voda“, reče osorno i
posla kormilara nazad na posao. „Zar ništa ne znaš o brodovima?“
„Ne mnogo“, odgovori Svileni. „Videh vodu i pomislih da bi to trebalo da
znate. Izvinite ako sam vas uznemirio." Krenu zatim ka ostalima iz družine.
„O čemu se radi?“, upita Belgarat.
„Durnik se sve više mrštio", Svileni slegnu ramenima. „Ne želim da ga
pravičnost uvali u nevolju."
Belgarat pogleda kovača.
„Neću da mirujem ako počne da bičuje ove sirote ljude“, objavi Durnik
nepokolebljivog pogleda. „Samo li podigne bič, istog trena će završiti u reci.“
„Sad shvatate na šta sam mislio?“, Svileni će.
Izgledalo je kao da će Belgarat nešto reći, kad Polgara koraknu pred njim.
„Pusti ga, oče“, reče. „Jednostavno je takav, i ne bih ga menjala ni za šta na
svetu.“
Luka Rak Urge bila je natrpana brodovima mnogo više nego što je to
izgledalo sa druge strane. Kormilar je pažljivo upravljao brodom između
ukotvljenih brodova ka kamenom pristaništu isturenom u mutnoj sivoj vodi
rukavca. Desetak murških jedrenjaka bilo je privezano za pristanište
zaštitnim prepletenim konopcima i ljuljalo se dok su ih robovi rastovarivali.
Kad je barka pristala na zaklonjenoj strani pristaništa, pažljivo povedoše
konje preko kosog kamenog doka klizavog od morskih algi. Se’Nedra pogleda
vodu punu đubreta kako pljuska pod njima i zgroženo nabrčka nos. „Zašto
morske luke uvek isto izgledaju i mirišu?“, progunđa.
„Verovatno zato što je ljudima koji tu žive voda jednostavno neodoljiva“,
odgovori Kadifa.
Se’Nedra je izgledala zbunjeno.
„Isuviše je pogodno", odgovori Dreznijka. „Izgleda kao da svi uvek
zaborave da će se đubre koje su bacili u more izjutra vratiti s
poslepodnevnom plimom da ih opominje.“
Domogoše se početka kamenog doka, gde ih je čekao jedan nadobudni
Murg u teškoj crnoj odori koja mu se vijorila na jakom vetru. „Vi, tamo“,
obrati im se s visine. „Kojim poslom?“
Sadi istupi i kitnjasto se pokloni Murgu. „Ja sam Usa“, kaza, „zvanični
trgovac robljem iz Stis Tora. Imam sve neophodne papire.“
„U Rak Urgi ne postoji pijaca roblja“, Murg će sumnjičavo. „Daj mi papire.“
„Svakako.“ Sadi gurnu šake u zeleno odelo i izvadi zavežljaj sa svicima.
„Kojim poslom ako ne možete da trgujete robljem?“, navali Murg na Sadija
uzevši zavežljaj.
„Samo činim uslugu dragom prijatelju Džaharbu, glavnom dagašijskom
vođi“, kaza Sadi.
Murg zastade usred otvaranja zamotaja. „Džaharbu?“, reče donekle
zaplašeno.
 Sadi klimnu glavom. „Budući da sam ionako nameravao da prođem ovuda,
pitao me je da li mogu da svratim i prenesem poruku Agačaku,
prvosvešteniku Rak Urge.“
Murg proguta knedlu i gurnu svitke nazad Sadiju u ruke, kao da će se
opeći. „Put pod noge, onda“, sažeto će.
„Zahvaljujem, vrli gospodine“, Sadi će, nanovo se poklonivši. „Izvinite, da
li me možete uputiti do Torakovog hrama? Prvi put sam u Rak Urgi.“
„Nalazi se na početku ulice koja vodi s doka“, odgovori Murg.
„Zahvaljujem vam i za ovo. Ako ste radi da mi kažete ko ste, mogu da
prenesem Agačaku koliko ste nam pomogli."
Murgu lice potpuno preblede. „Nije potrebno“, prelomi preko jezika, pa se
okrenu i udalji.
„Izgleda da imena Džaharb i Agačak ostavljaju dubok utisak ovde“,
primeti Svileni.
Sadi se osmehnu. „Pretpostavljam da bi ti se sva vrata otvorila kad bi ih
spomenuo u jednom dahu “, saglasi se.
Rak Urga nije bila primamljiv grad. Ulice su bile uzane, a kuće izgrađene
od grubo isklesanog kockastog kamenja s krovovima od sivih crepova, koji su
iskošeni nad ulicama pravili tmurni sumrak. Ipak, grad nije bio tako grozan
samo zbog te sive sumornosti. U vazduhu se mogao osetiti hladan nemar za
osećanja običnih ljudi, praćen osećajem sveprisutnog straha. Namršteni
Murzi su u crnim odorama ćutke šetali ulicama, ne obraćajući pažnju na
prisustvo ostalih građana.
„Zašto su ovde ljudi toliko neprijateljski raspoloženi?“, upita Eriond
Polgaru.
„Takvo im je kulturno nasleđe", odgovori ona. „Murzi su bili plemstvo u
Ktol Mišraku pre no što im je Torak zapovedio da se dosele na ovaj kontinent.
Potpuno su ubeđeni da su Murzi najnaprednija rasa u vasioni a svaki je od
njih ubeđen da je napredniji od ostalih. Nemaju baš mnogo o čemu da
pričaju."
Oblak lepljivog crnog dima obavijao je grad šireći grozan smrad.
„Kakav je to strašan smrad?“, upita Kadifa nabrčkavši nos.
„Stvarno ne želiš da znaš“, reče Svileni smrknuto.
„Sigurno više ne...“ Garionove reči ostadoše da vise u vazduhu.
„Izgleda da da“, odgovori čovečuljak
„Ali Torak je mrtav. Nema smisla.“
„Grolimi nikada nisu bili preterano zainteresovani da li ono što rade ima
smisla, Garione“, Belgarat će. „Izvor njihove moći je odvajkada bio strah.
Ukoliko žele da sačuvaju moć, moraju da nastave da seju strah.“
Čim pređoše sledeću okuku, ugledaše pred sobom pozamašnu crnu
građevinu. Stub gustog dima kuljao je iz ogromnog dimnjaka na krovu od
sivih crepova, tamo-amo pod promenljivim vetrom koji je duvao s luke.
 „Da li je ovo hram?“, upita Durnik.
„Jeste“, odgovori Polgara. Pokaza onda dvoja masivnih ojačanih vrata
jedine otvore na golim neukrašenim zidovima.
Tik iznad vrata visila je izglancana gvozdena maska Torakovog lika.
Garion oseti poznatu jezu dok je gledao neprijateljevo lice visoko nad sobom.
Čak i sada, nakon svega što se odigralo u Gradu večne noći, Torakov ga lik
ispuni strahom, a nimalo ga ne iznenadi što je zadrhtao dok su se približavali
ulazu hrama nakaznog angaračkog boga.
 Jedanaesto poglavlje

Sadi skliznu sa sedla, uputi se ka ojačanim vratima i povuče zarđali

gvozdeni zvekir od kojeg se začuše prazni odjeci kako se ponavljaju kroz
hram.
„Ko dolazi u Torakov dom?“, upita prigušeni glas iznutra. „Nosim poruku
od Džaharba, glavnog vođe na planini Kahša, samo za Agačaka,
prvosveštenika Rak Urge.“
Nastupi kratka tišina, a onda se jedno krilo na vratima odškrinu i Grolim
rošavog lica obazrivo proviri. „Ti nisi Dagaši“, optužujuće uputi Sadiju.
„Ne, dapače da nisam. Džaharb i Agačak su načinili određeni dogovor, a ja
sam deo njega.“
„Nikada nisam čuo za sličan dogovor."
Sadi kritički odmeri Grolimov neukrašeni ogrtač koji je predstavljao jasan
znak da je sveštenik bio na nižem položaju. „Oprostite, slugo Torakov",
hladno će, „zar prvosveštenik ima naviku da se prerušava u vratara?"
Grolimu se lice smrknu dok je posmatrao evnuha. „Pokrij teme,
Njisanine", reče nakon duže tišine. „Na svetom si mestu.“ „Naravno.“ Sadi
navuče kapuljaču zelenog ogrtača preko obrijane glave. „Može li neko da se
pobrine za konje?“
„Pobrinuće se. Jesu li ovo tvoje sluge?“ Grolim preko Sadijevog ramena
pogleda ostale iz družine i dalje na konjima u kaldrmisanoj ulici.
„Jesu, plemeniti svešteniče.“
„Reci im da pođu. Odvešću vas kod Habat.“
„Oprostite mi, svešteniče boga-zmaja, ali poruka je samo za Agačaka.“
„Niko ne izlazi pred Agačaka a da prvo ne ode kod Habat. Povedi sluge i
kreni za mnom.“
I ostali sjahaše i prođoše kroz mračan otvor, te se nađoše u hodniku
osvetljenom bakljama. Grozan smrad spaljenog mesa koji se širio kroz grad u
hramu postade još jači. Dok je pratio Grolima i Sadija niz zadimljeni hodnik
dublje u hram, Gariona nanovo preplavi jeza. Drevno je zlo ispunjavalo ovo
mesto, a svi sveštenici ispijena lica na koje su naišli u hodniku premeriše ih
poprilično sumnjičavo, ne prikrivajući mržnju.
A onda, odnekle iz unutrašnjosti zgrade začu se užasnut krik propraćen
glasnim zveketom gvožđa. Garion se strese, potpuno svestan šta ti zvuci
znače.
„Zar se drevni obred žrtvovanja još uvek izvodi?“, upita Sadi Grolima
donekle iznenađeno. „Mislio sam da je običaj zamro uzevši sve u obzir.“
„Nije se desilo ništa što bi nas nateralo da prestanemo s izvršavanjem
najsvetije dužnosti, Njisanine“, odgovori Grolim hladno. „Bogu Toraku
nudimo ljudsko srce na svakih sat vremena.“
„Ali Torak više ne postoji."
Grolim zastade razjarenog lica. „Nemoj da si ove reči opet izgovorio!“,
prasnu. „Jednom strancu ne priliči da tako bogohuli međ samim zidinama
hrama. Torakov duh jošte živi i jednog će se dana opet roditi da zavlada
svetom. Lično će se mašiti oštrice, dok će njegov neprijatelj Belgarion od Rive
uz vrisak ležati na žrtvenome kamenu."
„O, vesele li zamisli“, promrmlja Svileni Belgaratu. „Moraćemo sve
nanovo.“
„Začepi, Svileni“, promumla Belgarat.
Grolim, niži sveštenik, uvede ih u poveću odaju slabo osvetljenu s
nekoliko luča. Zidovi su bili prekriveni crnim zavesama, a u vazduhu se
osećao jak miris tamjana. Vitka osoba s kapuljačom nagnuta je čitala debelu
knjigu s crnim koricama na stolu pod svetlom skoro potrošene crne sveće.
Garion oseti kako iz te osobe izvire moć, i skoro istovremeno oseti u glavi
blago opominjuće bockanje, kao upozorenje. Iznebuha pogleda Polgaru, a ona
ozbiljno klimnu.
„Oprostite mi, Vaša svetosti“, zausti rošavi Grolim drhtavim glasom,
pošto je kleknuo pred stolom, „dovodim vam glasnika plaćenog ubice
Džaharba."
Osoba za stolom podiže pogled i Garion jedva prikri neočekivano
iznenađenje. Za stolom je sedela žena. Iz njenog lica je zračila lepota, ali nije
mu to zapalo za oko. Na bledim su joj obrazima okrutno bila urezana dva
duboka crvena ožiljka, od slepoočnica do brade, kao dva ukrasa nalik
plamenovima. Tamne su joj oči sevale, a pune usne bile prezrivo stisnute.
Crna kapuljača bila joj je uokvirena tamnoljubičastim vezom. „Zar?“, zausti
ona naprasito grubim glasom. „Kako to da Dagaši strancima poveri svoje
poruke?“
„M-mislio sam da je bolje da ne pitam, sveta Habat“, zavapi Grolim. „Ovaj
čovek tvrdi da je Džaharbov prijatelj."
„I zbog toga si odlučio da ga više ne ispituješ?“ Grubi joj glas postade
preteći šapat dok je nezainteresovano posmatrala nižeg sveštenika koji je
drhtao od straha. A onda, pogled joj se polako podiže na Sadija. „Reci mi ime“,
naredi ona.
„}a sam Usa od Stis Tora, Vaša svetosti“, odgovori on. „Džaharb mi je
naredio da se predstavim prvosvešteniku i prenesem mu poruku.“
„I koja je poruka?"
„Oh... Oprostite mi, Vaša svetosti, ali naloženo mi je da je poruka samo za
Agačakove uši.“
„Ja sam Agačakovo uho“, kaza zastrašujuće tiho. „Ništa ne dođe do
njegovih ušiju a da prvo ja ne čujem.“ Garion je po njenom glasu iznenada
shvatio. Uprkos tome što je ova svirepa žena s ožiljcima nekako uspela da se
domogne uticajnog položaja u hramu, još uvek je bila nesigurna povodom
toga. Nosila je nesigurnost kao otvorenu ranu, a i najmanja nevera u njeno
upravljanje izazvala bi neverovatnu mržnju prema onom ko sumnja. Iskreno
se ponada da Sadi shvata koliko je opasna.
„Oh“, Sadi će preterano samopouzdano, „nisam bio upućen u ovdašnje
stanje. Rečeno mi je da Džaharb, Agačak i kralj Urgit imaju razloga da iskaju
da izvesni Kabah bude bezbedno prevezen u Rak Hagu. Ja ću mu obezbediti
prevoz.“
Oči su joj se sumnjičavo suzile. „Ne verujem da je to čitava poruka", optuži
ga.
„Bojim se da jeste, plemenita sveštenice, pretpostavljam da će Agačak
shvatiti značenje.“
„Džaharb nije rekao ništa drugo?“
„Samo to da Agačak štiti Kabaha u hramu.“
„Nemoguće“, prasnu ona. „Znala bih da je on ovde. Agačak ništa ne krije
od mene.“
Sadi raširi ruke kao da želi da je odobrovolji. „Mogu samo da vam
ponovim ono što mi je Džaharb rekao, Vaša svetosti."
Ona poče da gricka zanoktice, a oči joj se najednom ispuniše sumnjom.
„Samo li me lažeš, Uso ili pokušavaš da sakriješ nešto izvadiću ti srce“,
zapreti.
„Rekao sam vam sve, Vaša svetosti. Smem li sada da prenesem poruku i
prvosvešteniku?“
„Prvosveštenik je u Drođimskoj palati, savetuje se s našim velikim
kraljem. Malo je verovatno da će se vratiti do ponoći.“ „A gde bismo mogli da
sačekamo da se vrati?“
„Još nisam završila s tobom, Uso od Stis Tora. Šta Kabah treba da uradi u
Rak Hagi?“
„Džaharb je mislio da ne treba da znam.“
„A ja mislim da me lažeš, Uso“, reče ona uznemireno lupkajući prstima po
stolu.
„Nemam razloga da lažem, sveta Habat“, pobuni se on. „Agačak bi mi
ispričao o ovome. Nikada ništa ne krije od mene ništa.“
„Verovatno je zaboravio. Možda nije ni toliko važno.“ Umesto da
odgovori, ona pogleda svakog od njih, očiju skrivenih pod senkom kapuljače.
A onda, ostreli Gariona hladnim pogledom. „Reci mi“, poče jedva glasnije od
šapata, „kako to da jedan od njih sme da nosi mač preda mnom?“ Pokaza na
Gariona.
Sveštenikovo lice postade preneraženo od straha. „Oprostite mi, Habat“,
zamuckivao je, „n-nisam primetio mač.“
„Nisi primetio? Kako je moguće da ne primetiš onoliko oružje?“ Grolim
još jače zadrhta. „Da mač nije kojim slučajem nevidljiv? Ili možda uopšte ne
brineš za moju sigurnost?“ Zastrašujuće joj lice postade još svirepije. „Ili si
možda zbog nečega kivan na mene, te si se ponadao da će ovaj stranac
odlučiti da me prekolje?“
Grolim potpuno preblede.
„Mislim da ću ovaj problem vrlo verovatno izneti pred Agačaka čim se
vrati. Nema sumnje da će poželeti da porazgovara s tobom o ovom
nevidljivom maču i to naširoko.“
Vrata odaje se otvoriše i jedan iznureni Grolim u crnoj odori sa zelenim
vezom na spuštenoj kapuljači stupi unutra. Ravna mu se crna i masna kosa
spuštala preko ramena. Imao je izbuljene oči fanatika, a telo mu je zaudaralo
zbog dugog nekupanja. „Skoro je vreme, Habat“, odbrusi grubim glasom.
Dok je posmatrala pridošlicu, Habatin svirepi pogled postade miliji.
„Hvala, Sorčače", odgovori ona spustivši trepavice na čudan koketan način.
Ustade utom, otvori fioku stola i izvadi crnu kožnu torbu. Zatim otvori torbu i
s ljubavlju podiže dugačak svetlucavi nož. Onda hladno pogleda Grolima kojeg
je do malopre maltretirala. „Idem sada u Svetilište da izvršim obred
žrtvovanja“, uputi mu odsutno proveravajući ogromnu oštricu noža. „Samo li
ti izleti jedna jedina reč o tome što smo ovde govorili, bićeš svrgnut kad
sledeći put pozvoni zvono. Povedi sada ove robovlasnike u odgovarajuće
odaje da sačekaju prvosveštenika." Okrenu se ka Sorčaku masne kose, a oči
joj se iznebuha zacakliše od užasavajuće uzbuđenosti. „Hoćeš li da kreneš sa
mnom u Svetilište kao svedok izvođenja obreda?“
„Bio bih počastvovan, Habat“, odgovori on uz ukočeni naklon; ali
sveštenica mu je već bila okrenula leđa, usana samozadovoljno napućenih.
„Ova šeprtlja će se pobrinuti za vas“, reče Sadiju dok je prolazila pored
njega. „Još nismo završili razgovor, ali moram da se pripremam za
žrtvovanje.“ A onda napusti odaju sa Sorčakom.
Čim se vrata zatvoriše, rošavi sveštenik pljunu na pod gde je stajala.
„Nisam mogao ni da zamislim da sveštenica može da zauzme mesto
Ljubičastog u Torakovom hramu“, uputi mu Sadi.
„Agačakova miljenica“, promumla Grolim smrknuto. „Čarobnjački joj je
dar veoma ograničen, tako da je do unapređenja došla upornošću.
Prvosveštenik je prilično naklonjen grozotama. Njegova moć sprečava da ona
okonča prerezanog grkljana."
„Politika", uzdahnu Sadi. „Svugde je isto. Doduše, čini mi se da je izuzetno
revnosna što se tiče izvršavanja verskih dužnosti.“
„Njeno oduševljenje prema izvršavanju obreda žrtvovanja skoro da nema
nikakve veze s verom. Opčinjena je krvlju. Lično sam video kako pije krv dok
navire iz grudi žrtve i njome premazuJe l’ce i ruke.“ Sveštenik smesta pogleda
uokolo iz straha da će ga neko čuti. „Ipak, jednom će i Agačak saznati o njenim
veštičjim delanjima u Torakovoj kući i o tome kako sa Sorčakom slavi svoje
mračne praznike s bludničkim obredima kad ostali u Hramu odu na počinak.
Kada naš prvosveštenik otkrije koliko su iskvareni, sama će zavrištati pod
nožem, a svaki će Grolim u Hramu pojuriti da je prekolje na žrtveniku.“ Isprsi
se. „Pođite za mnom“, naredi.
Dovede ih u odaje koje nisu bile ništa više do nekoliko spojenih uzanih
mračnih sobičaka. U svakom sobičku nalazio se nizakležaj, a na zidovima je
okačena o klin stajala po jedna crna grolimska odora. Sveštenik odsečno
klimnu glavom, a potom se ćutke udalji. Svileni je razgledao donekle veću
središnju odaju, u kojoj je jedna lampa osvetljavala grubo isklesan sto i klupe.
„I nije neki raskoš“, šmrknu.
„Ako želiš, možemo se žaliti nadležnima", predloži Kadifa. „Šta joj se
desilo s licem?“, upita Se’Nedra prestrašeno. „Užasavajuće je.“
„Takav je običaj u grolimskim hramovima u nekim delovima Hage“,
odgovori Polgara. „Sveštenice s čarobnjačkim darom umele su da poseku lice
u tom maniru kako bi se zauvek obećale Toraku. Običaj je većim delom
zamro.“
„Ali mogla je da bude baš lepa. Zašto se tako unakazila?“ „Ljudi ponekad
rade čudne stvari u napadu verskog fanatizma.“
„Kako to da onaj Grolim nije mogao da vidi Garionov mač?“, upita Svileni
Belgarata.
„Kugla se stara da bude neupadljiva.“
„Jesi li joj ti to naredio?“
„Nisam. Ponekad sama smisli šta da radi.“
„Eto, izgleda da se stvari dobro razvijaju, zar ne?“, kaza Sadi trljajući
samozadovoljno ruke. „Rekao sam vam da ću vam mnogo pomoći.“
„Mnogo si nam pomogao, Sadi“, brecnu se Svileni. „Do sada si nas uveo
usred bitke, zatim pravo u glavni štab Dagašija, i na kraju u samo središte
grolimske moći u Ktol Murgosu. Šta si sledeće naumio ukoliko pretpostavimo
da nas gospa zanimljivog lica neće preklati do svitanja?“
„Ukrcaćemo se na brod, Keldare", poče Sadi da ga ubeđuje. „Ni sama se
Habat ne bi usudila da protivureči Agačakovim željama bez obzira na to
koliko je njen ponos povređen. A brod će nam uštedeti mesece putovanja."
„Garion i ja moramo još nešto da uradimo“, Belgarat će. „Durniče, idi u
hodnik i pogledaj da li su postavili stražu.“ „Kuda ćete?“, upita Svileni.
„Moramo da nađemo biblioteku. Želim da se uverim da li je Džaharb bio u
pravu kad je rekao da je knjiga ovde.“
„Zar nije bolje da sačekate do večeras kad svi odu na počinak?"
Starac odmahnu glavom. „Možda će da potraje dok nađemo šta nam treba.
Agačak će biti u palati do ponoći, tako da je baš sada pravo vreme da kopamo
po biblioteci." Uputi sitnom Dreznijcu kratak osmeh. „Sem toga“, nastavi on,
„uprkos tome što je to protiv tvojih načela, ponekad čovek može lakše da se
kreće po danu negoli da se noću šunja iza ćoškova." „Belgarate, predlažeš
nešto neverovatno neprirodno.“ „Hodnik je prazan“, proceni Durnik s ulaza.
„Odlično.“ Belgarat ode u susednu sobicu i potom se pojavi s dve
grolimske odore. „Evo“, reče, pruživši jednu Garionu, „odeni ovo.“ Skinuše
zelene ogrtače i odenuše se u crne odore, a Durnik je čuvao stražu na vratima.
„Još uvek je prazno, Belgarate“, kaza, „ali bolje da požurite. Čujem kako se
ljudi kreću na drugom kraju hodnika.“
Starac klimnu i podiže kapuljaču ogrtača. „Hajde“, uputi Garionu.
Hodnici su bili slabo osvetljeni zadimljenim bakljama na gvozdenim
prstenovima prikačenim na kamene zidove. U hodniku naiđoše na samo
nekoliko grolimskih sveštenika u crnim odorama. Čudno su se teturali, ruku
uvučenih u rukave, spuštenih glava i s kapuljačama navučenim preko lica.
Garion pretpostavi da je taj hod ukočenih nogu imao neko čudno značenje, te
sam pokuša da ih oponaša dok je išao za dedom kroz poluosvetljene odaje.
Belgarat je hodao, glumeći samouverenost, kao da tačno zna kuda su se
uputili. Domogoše se šireg hodnika i starac usmeri pogled ka dalekom kraju
gde su teška vrata stajala otvorena. Iza otvora se videla odaja ispunjena
treptavim svetlom rasplamsale vatre. „Nećemo tuda“, prošapta Garionu.
„Šta je to?“
„Svetilište. Tamo je žrtvenik.“ Hitro krenu niz hodnik i skrenu u poprečni.
„Deda, potrošićemo sate“, Garion će tihim glasom.
Belgarat odmahnu glavom. „Grolimska je arhitektura neverovatno
predvidiva“, usprotivi se. „U pravom smo delu hrama. Ti proveravaj vrata
onuda, a ja ću tamo.“
Išli su hodnikom i obazrivo otvarali sva vrata na koja su naišli.
„Garione“, prošapta starac, „ovamo.“
Ušli su u prilično veliku odaju s mirisom starih pergamenata i ustajalih
kožnih korica. Red za redom, bile su nanizane visoke natrpane police za
knjige. Stolovi su, s po dve klupe i po jednom slabom uljanicom s dugačkog
lanca nad njima, izdvojeno ležali u malom udubljenju zida.
„Uzmi knjigu bilo koju knjigu“, Belgarat će. „Sedi za sto i počni da se
pretvaraš da proučavaš. Navuci kapuljaču i pazi na vrata. Ja ću da razgledam
šta sve ima. Zakašlji se ako neko uđe.“
Garion klimnu glavom, uze debelu knjigu s police i sede za sto. Minuti su
se vukli dok je načuljenih ušiju odsutno zurio u stranice knjige pred sobom. A
onda, sablažnjivo se začu sada poznat vrisak dugačak vapaj očajničkog
straha, propraćen groznim gvozdenim zveketom ogromnog gonga u
svetilištu gde su Grolimi sprovodili užasne obrede. U glavi mu se pojavi
nepozvana slika slika Habat unakaženog lica kako zadovoljno kolje žrtvu.
Škrgutnu zubima suzdržavajući se da ne skoči da zaustavi tu grozotu.
Belgarat tiho zazvižda iz uzanog prolaza između dve visoke police. „Našao
sam“, reče. „Pripazi na vrata. Biću ovde.“
Garion je nervozno sedeo za stolom, pažljivo osmatrajući i slušajući. Nije
bio dobar u ovome. Imao je utisak kao da mu se živci sve više naprežu dok je
čekao načuljenih ušiju i pogleda prikovanog za vrata. Šta da uradi ako uđe
neki sveštenik u crnoj odori? Da li da progovori nešto ili da ćuti spuštene
glave nad knjigom? Kakvi su ovde običaji? Skovao je pet-šest različitih
scenarija, ali kad šarke na vratima glasno zaškripaše, izabrao je onaj koji
uopšte nije ni uzeo u obzir dade se u beg. Skoči na klupu na kojoj je do
malopre sedeo i bez ikakvog se zvuka sakri iza visoke mračne police, te
sagnut krenu da traži Belgarata.
„Možemo li ovde slobodno da pričamo?“, začu kako neko progovara.
Druga osoba progunđa. „Niko više ovde ne dolazi. O čemu si hteo da
pričamo?"
„Nisi li već dovoljno propatio zbog nje? Jesi li spreman da uradimo nešto
u vezi s njom?“
„Tiše malo, glupane. Ako nas neko čuje i prenese joj o čemu smo pričali,
pržiće ti se srce na užarenom uglju kad sledeći put zazvoni.“
„Kako samo mrzim tu unakaženu beštiju“, prasnu prvi Grolim.
„Svi je mi mrzimo, ali život nam zavisi od toga da joj ne dopustimo da to
sazna. Sve dok je Agačakova miljenica, moć joj je bezgranična.“
„Neće više biti miljenica ako otkrije kako se bavi magijom ovde u hramu.“
„A kako će da otkrije? Hoćeš li ti da je otkucaš? Negiraće, a onda će joj
Agačak dopustiti da radi s tobom šta god poželi.“
Zavlada duga preteća tišina.
„Sem toga“, nastavi drugi Grolim, „mislim da Agačak i ne želi da obraća
pažnju na njena bedna zadovoljstva. Sada ga zanima samo potraga za
Ktragom Sardijusom. Spojio je misli sa svim ostalim prvosveštenicima ne bi
li ga pronašli. To što ona želi da bludniči sa Sorčakom i pokušava da dozove
demone usred noći je njena stvar i nema blage veze s nama.“
„ Ali to je skrnavljenje!“ Glas prvog sveštenika bio je ispunjen besom. „0na
kalja naš hram.“
„Ne želim da slušam te priče. Želim da zadržim srce u grudima.“
„U redu, onda.“ Prvi Grolim zazvuča prepredeno. „Neka ti bude. Mada, i ti i
ja smo Zeleni, i naše bi unapređenje u Ljubičastog bilo prirodnije od njenog.
Ako naiđemo na nju a da niko nije u blizini, ti možeš da iskoristiš svoje moći
da joj ukočiš mišiće, a ja mogu da joj zabodem nož u srce. Neka onda ide
Toraku na sud zbog kršenja njegove zapovesti o zabrani magije.“ „Odbijam da
te slušam." Začuše se užurbani koraci i vrata se zalupiše.
„Kukavica“, promrmlja prvi sveštenik, a potom izađe i zatvori vrata za
sobom.
„Deda“, prošapta Garion promuklo, „gde si?“
„Iza. Jesu li otišli?“
„Jesu.“
„Zanimljivog li razgovora."
 Garion priđe starcu u zadnjem delu biblioteke. „Misliš li da Habat stvarno
može da dozove demone isto kao Morindim?“ „Čini mi se da većina ovdašnjih
Grolima misli da može. Ako je to istina, hoda po tankom ledu. Torak je u
potpunosti zabranio korišćenje magije. Miljenica ili ne, Agačak će morati da
joj presudi ako sazna.“
„Jesi li našao nešto?“, Garion pogleda knjigu koju je starac čitao za stolom.
„Možda nam ovo može pomoći. Pazi: ’Trag koji se izgubi na Južnome
ostrvu će se nanovo naći.’“
„Na Verkatu?“
„Mora da bude. Verkat je jedino veće ostrvo južnije od Ktol Murgosa.
Potvrđuje ono što nam je Sadi rekao, a ja sam odvajkada voleo da nađem
potvrdu onome što radim.“
„Ali to znači da još uvek samo pratimo Zandramas. Jesi li našao nešto što
bi nam pomoglo da se sretnemo s njom?“
„Ne još“, priznade Belgarat. Okrenu stranu. „Šta je ovo?“, zaprepašćenim
će glasom.
„Šta?“
„Slušaj.“ Starac podiže knjigu kako bi svetlost uljanice bolje osvetlila
stranicu. „’Počujte:’“, čitao je, „’U danima koji će uzdizanje Boga Tame na
nebesa pratiti, kralj istoka i kralj juga će zaratiti, i to će tebi znak biti da
susret je nadomak. Pohitaj zato ka mestu koje više ne postoji onda kada se
boj razbesni na dolinama južnim. Sa sobom odabranu žrtvu povedi i kralja
angaračkog da svedokbude onome što će nastupiti. Počuj, koji god da od vas
u prisustvo Ktraga Sardijusa sa žrtvom i kraljem angaračkim dođe, izdići će
se nad ostalima i zavladaće nad svima. I znaj da će se u trenutku žrtvovanja
Bog Tame ponovo roditi i da će se pobeda nad Detetom Svetlosti
istovremeno iznedriti.’“ Garion je blenuo u njega, osetivši kako mu sva krv
nestaje s lica.
„Žrtva?“, povika. „Da ne namerava to Zandramas da uradi s mojim
sinom?“
„Izgleda da je tako“, progunđa Belgarat. Nakratko je razmatrao tu misao.
„Objašnjava nekoliko stvari, ali još mi nije jasna ova rabota da angarački kralj
mora biti prisutan. Siradis nije ništa spomenula, a nije ni Proročanstvo.“
„Deda, čitaš grolimsku knjigu“, napomenu Garion. „Možda je greška.“
„Postoji i ta mogućnost, ali ipak nam je dosta objasnila zašto se
Zandramas kreće tako kradomice. Ukoliko Urvon zna o ovome, pošto je
očigledno da Agačak zna, obojica će preduzeti sve što im je u moći da ti udalje
sina od nje. Ko god se od njih domogne Sardiona s Geranom i jednim od
kraljeva Angaraka zadobiće potpunu vlast nad grolimskom crkvom.“
„Zašto baš moj sin?“, zavapi Garion. „Zašto je baš on odabran da bude
žrtva?“
„Nisam siguran, Garione. Još nismo naišli na odgovarajuće objašnjenje."
 „Bolje da ovo ne spominjemo Se’Nedrf, kaza Garion. „I bez toga ima
dovoljno problema.“
Vrata se nanovo otvoriše, a Garion se okrenu, mašivši se rukom preko
ramena ka balčaku mača.
„Belgarate? Jesi li tu?“, bio je to Svileni.
„Iza smo“, odgovori Belgarat. „Tiše malo.“
„U nevolji smo“, zausti čovečuljak pošto im se pridruži u zadnjem delu
biblioteke. „Eriond je nestao.“
„Šta?!“, povika Garion.
„Iskoristio je priliku da se iskrade.“
Belgarat udari pesnicom o sto i opsova. „Šta nije u redu s tim detetom?“,
prasnu.
Svileni spusti kapuljaču grolimskog ogrtača koji je odenuo. „Polgara je
htela da ga potraži, ali smo je Durnik i ja ubedili da se predomisli. Rekao sam
da ću vas potražiti."
„Bolje da ga nađemo“, reče starac ustajući. „Pol neće dugo čekati da pođe
na svoju ruku. Bolje da se razdvojimo. Tako možemo pokriti veću površinu."
Povede ih ka vratima biblioteke, nakratko proviri napolje i izađe u hodnik.
„Nemoj da uradiš nešto neuobičajeno“, upozori Gariona šapatom. „Ima
Grolima s dovoljno umešnosti da čuju ako počneš da praviš galamu.“ Garion
klimnu.
„I proveri ostale s vremena na vreme. Ništa nećemo postići ukoliko jedan
od nas pronađe Erionda a onda mora da traži drugu dvojicu. Pohitajmo.“
Hitro se uputi niz slabo osvetljen hodnik
„Kako je uspeo da se provuče pored tetke Pol?“, prošapta Garion Svilenom
dok su se vraćali istim putem kojim su došli.
„Se’Nedra je imala napad histerije“, odgovori Svileni. „Žrtvovanje ju je
uznemirilo. Polgara ju je odvela u jednu sobicu kako bi pokušala da je umiri.
Tada se Eriond iskrao.“
„Da li joj je dobro?“, upita Garion, odjednom osetivši strah koji je
potiskivao još od Prolgua.
„Mislim da jeste. Polgara joj je dala nešto, tako da sada spava.“ Svileni
obazrivo pogleda iza ćoška. „Ja ću ovuda“, prošapta. „Budi pažljiv.“ Nečujno se
udalji.
Garion je sačekao dok njegov prijatelj nije nestao iz vidokruga, a onda
obazrivo kroči u sledeći hodnik, prekrstivši ruke preko grudi i spustivši
glavu, pokušavajući da oponaša pobožnost Grolima. O čemu li je Eriond
razmišljao? Dečakova neodgovornost u ovom postupku naginjala je Gariona
da udari pesnicom o zid. Išao je hodnikom, pokušavajući da ne uradi nešto
što bi moglo da izgleda sumnjivo i pažljivo otvarajući sva vrata na koja je
naišao.
„Šta je bilo?“, začu se grubi glas s jasnim naglaskom iz mraka sobe čija je
vrata upravo bio otvorio.
„Oprosti mi, brate“, promrmlja Garion pokušavajući da oponaša angarački
naglasak „pogrešna vrata.“ Brže-bolje ih zatvori i krenu dalje niz hodnik,
hodajući najbrže moguće što ne bi bilo sumnjivo.
Vrata se za njim naglo otvoriše i poluodeveni Grolim razjarenog lica
iskorači napolje. „Ti, tamo“, povika na Gariona, „stani!“
Garion se osvrnu preko ramena i u dva koraka zađe iza okuke, našavši se
u glavnom širokom hodniku hrama.
„Vraćaj se ovamo!“, dreknu Grolim, a Garion zatim začu tapkanje bosih
stopala o popločani pod kad je pojurio za njim. Garion opsova, a onda odluči
da rizikuje. Otvori prva vrata na koja je naleteo, te skliznu unutra. Brzo
pogleda po sobi i shvati da je prazna, zatim zatvori vrata i prisloni uvo ne bi li
oslušnuo.
„U čemu je problem?“, začu kako neko pita u hodniku.
„Neko je upravo pokušao da mi uđe u sobu.“ Garion prepozna razbesneli
glas Grolima kojeg je upravo omeo.
Začu se podrugljivi kikot. „Možda je trebalo da sačekaš da vidiš šta je
htela.“
„Bio je to muškarac.“
Nastupi tišina. „Vidi“, začu se prvi glas. „Vidi, vidi.“
„Šta ti to znači?“
„Ništa. Baš ništa. Bolje da se obučeš. Možda će Habat ako te uhvati u
hodniku u donjem rublju dobiti neke čudne misli.“ „Idem da potražim uljeza.
Dešava se nešto izuzetno čudno. Hoćeš li mi pomoći?“
„Zašto da ne? Ionako nemam pametnija posla.“
Garion začu s drugog kraja hodnika sporo pevanje nalik jadikovanju i zvuk
brojnih koraka.
„Hitro“, upozori jedan glas u hodniku, „niz onaj poprečni hodnik. Navaliće
na nas da se pridružimo ako nas vide.“ Garion začu kako se užurbani koraci
udaljavaju. Obazrivo odškrinu vrata i proviri napolje. Spori gegavi bat koraka
i tužno pevanje dopirali su sve jače. Ubrzo ugleda kolonu Grolima s
navučenim kapuljačama i prekrštenim rukama na grudima kako se kreću
obrednim korakom niz hodnik obasjan bakljama u samom središtu Torakova
hrama. Čekao je u mračnoj odaji da prođu, ali onda najednom oseti snažan
nagon da bez razmišljanja krene, te hrabro otvori vrata, iskorači u hodnik i
priključi se začelju kolone.
Spora ritmična povorka produžila je dalje niz široki prolaz, a Garion je sve
jače osećao zaudaranje oprljenog mesa, pošto se kolona kojoj se priključio
približavala svetilištu. A onda, zapevavši još glasnije, prođoše kroz lučni
otvor pravo u zasvođeno svetilište.
Tavanica beše neizmerno visoka i izgubljena u dimu i senkama. Na zidu
nasuprot vratima stajala je izglancana gvozdena maska smireni predivni
prikaz neoskrnavljenog lika boga Toraka. Pod tom naizgled
nezainteresovanom maskom ležao je crni žrtvenik sa svetlim mlazevima
sveže krvi koja se slivala s ivica. Bio je tu i svetlucavi kotao koji je čekao
sledeće živo srce da bude ponuđeno davno mrtvom bogu; a i široka rupa s
vatrom, razjapljena da dočeka telo sledeće preklane žrtve.
Sav drhteći, Garion se hitro skloni iza kolone i zastade pored ulaza.
Obliven znojem i tresući se, sačeka nekoliko trenutaka u muci da smiri
osećanja. Znao je verovatno bolje od svih ljudi na svetu puno značenje ovog
strahotnog mesta. Torak je bio mrtav. Lično je preko oštrice plamtećeg mača
Rive Gvozdene Ruke osetio umiruće otkucaje srca nadvladanog boga kada je
duboko proburazio neprijatelju grudi. Pokolj koji je natopio ovo grozno
mesto krvlju godinama nakon one užasne noći bio je besmislen iskazivanje
vernosti unakaženom i pomamnom bogu koji je umro bljujući vatru i žalobno
zapomažući ka ravnodušnim zvezdama. Mahniti mu bes sporo pokulja u
grudima i u ustima oseti oštar ukus istovremeno gorak i ljut. Um mu
nagonski posegnu za voljom, zamišljajući lomljenje maske i žrtvenika i
naprasno uništenje ovog groznog mesta.
„Belgarione, nisi zbog toga došao!“, prasnu mu glas u glavi.
Garion polako stade da kroti volju koja bi, da ju je pustio odjednom,
verovatno uništila čitav grad. Imaće kasnije dovoljno vremena da prekine
ovaj užas. Sada pak mora da pronađe Erionda. Pažljivo proviri iz kolone koja
ga je prikrivala. Utom sveštenik s ljubičastim vezom na spuštenoj kapuljači
stupi na drugi kraj svetilišta. Nosio je tamnocrveni jastuk na kome zasvetluca
dugačak nož svirepog izgleda. Okrenu se maski mrtvog boga i pobožno
podiže jastuk i nož. „Pogledaj oruđe volje Tvoje, bože-zmaju AngaračkT,
izdeklamova, „i pogledaj onoga čije srce se Tebi nudi.“
Četvorica Grolima dovukoše u svetilište nagog roba koji je vrištao,
potpuno zanemarujući njegovo otimanje i užasnuto zapomaganje. Garion se
bez razmišljanja maši mača preko ramena. „Prestani s tim!“, naredi glas. „Ne!
Ne mogu da dopustim da se tako nešto desi!“
„I neće. Pusti sada mač!“
„Ni govora!“, uzvrati Garion naglas isukavši mač i jurnuvši oko stuba. A
onda, kao da se iznenada pretvorio u kamen, shvati da ne može da se pokreće
čak ni toliko da trepne. „Pusti me!“, procedi.
„Neću. Ovde si da posmatraš, ne da delaš. Ostani tu i drži oči otvorene.“
Garion se od neverice zaprepasti kad vide kako Eriond, zlatnih kovrdža
osvetljenih užasavajućim svetlom hrama, ulazi kroz ista vrata kroz koja su
malopre uvukli roba. Mladić je na licu, donekle sa žaljenjem, nosio izraz
odlučnosti dok je hodao pravo ka preneraženom svešteniku. „Žao mi je“, reče
posve odlučno, „ali ovo više ne možete da radite.“
„Zarobite ovog bogohulnika“, povika sveštenik za žrtvenikom. „Njegovo će
srce cvrčati na žaru!“
 Desetak Grolima skoči, ali se naprasno ukočiše uhvaćeni u isti grč koji je
onemoćao i Garionove mišiće.
„Ovo ne sme da se nastavi“, reče Eriond istim onim odlučnim glasom.
„Znam koliko vam znači, ali jednostavno ne sme da se nastavi. Jednom veoma
uskoro, mislim shvatićete.“
U prostoriji zavlada tajac. Nije bilo razjarenog komešanja koje je Garion
očekivao. Ipak, raspaljena vatra u rupi pred žrtvenikom najednom planu
neizmernim ognjem čiji plameni jezici i varnice jurnuše naviše, dodirnuvši
sam svod tavanice. A onda se iznenada strahotno vrelo svetilište ohladi, kao
da je kroz njega projurio svež vetar. Rasplamsala je vatra tada nakratko
zatreperila poput sveće koja se gasi i napokon utihla. Svetlucavi kotao pored
žrtvenika takođe planu zaslepljujućim plamenom, gvozdeni mu oblik postade
odjednom mekan, topio se i srozavao, rušeći se pod sopstvenom težinom. I
on nestade uz blesak.
Sveštenik užasnuto ispusti nož i pojuri ka kotlu dok je još plamteo.
Nesmotreno pruži ruke kao da želi da vrati prvobitni oblik istopljenog
metala, ali kriknu od bola kad mu se užareno gvožđe duboko zari u meso.
Eriond je zadovoljno posmatrao umirući plamen, a onda se okrenu
preneraženim Grolimima koji su još uvek držali nagog roba. „Pustite ga“,
reče.
Oni se zablenuše u njega.
„Sada možete“, zausti Eriond kao da vodi običan razgovor. „Ne možete da
ga žrtvujete bez vatre, a vatra neće više plamteti. Šta god da uradite, nećete
moći nanovo da je rasplamsate.“
„Gotovo!“, glas u Garionovoj glavi oglasi se s takvim oduševljenjem da mu
klecnuše kolena.
Oprljeni sveštenik koji je i dalje ječao i privijao izgorele ruke na grudi
podiže garavo lice. „Uhvatite ga!“, vrisnu pokazujući na Erionda pocrnelom
rukom. „Uhvatite ga i odvedite kog Habat!“
 Dvanaesto poglavlje

Više nije bilo potrebno da se prikradaju. Zvona za uzbunu zvonila su u

svakom delu hrama, a prestrašeni su Grolimi jurcali tamo-amo, dovikujući
protivurečne naredbe jedni drugima. Garion je jurio među njima, očajno
tražeći Belgarata i Svilenog.
Čim je zašao za ugao, podivljali Grolim ga uhvati za lakat. „Jesi li bio u
svetilištu kad se ono desilo?“, navali.
„Nisam“, slaga Garion pokušavajući da oslobodi ruku.
„Kažu da je tri metra visok i da je desetak sveštenika pretvorio u prah i
pepeo pre nego što je ugasio oganj.“
„Zar?“, prelomi Garion i dalje pokušavajući da se oslobodi Grolimovog
stiska.
„Neki kažu da je bio lično čarobnjak Belgarat.“
„Teško da je tako.“
„ A ko je drugi toliko moćan?“ Grolim naprasno stade, razrogačenih očiju.
„Znaš li šta ovo znači?“, upita drthavim glasom. „Šta?“
„Svetilište mora biti obnovljeno, a to zahteva grolimsku krv. Umreće nas
na desetine pre nego što svetilište bude pročišćeno.“
„Stvarno moram da idem“, kaza Garion trgnuvši ruku iz čvrstog stiska.
„Habat će gacati do kukova u našoj krvi“, zavapi sveštenik prestrašeno, ne
obraćajući pažnju na Garionove reči.
Stvarno nije bilo drugog izbora. Situacija je bila previše hitna za
pregovaranje. Garion namesti preplašeni pogled na lice, zapiljivši se preko
ramena blebetavog Grolima. „Da li to ona dolazi?“, promuklo prošapta.
Grolim se zastrašeno okrenu da pogleda iza sebe. Garion ga pažljivo
odmeri, a potom preplašenom čoveku hitnu pesnicu pravo u nezaštićenu
stranu lica. Grolim tresnu o zid, zastakljenog i odsutnog pogleda, i skljoka se
na pod.
„Vešto odrađeno“, reče Svileni s mračnog ulaza nekoliko metara dalje niz
hodnik, „ali ne shvatam zašto.“
„Nikako nisam mogao da ga se oslobodim“, objasni Garion sagnuvši se da
podigne onesvešćenog. Odvuče ga u zamračeno udubljenje u zidu i uspravi u
sedeći položaj. „Da ne znaš gde je deda?“
„Ovamo“, odgovori Svileni pokazavši palcem preko ramena na vrata iza
sebe. „Šta se desilo?“
„Odmah ću ti reći. Hajde da se sklonimo odavde.“
Prođoše kroz vrata i zatekoše Belgarata kako sedi na ivici stola. „Šta se
dešava?“, navali na njega.
 „Našao sam Erionda.“
„Odlično.“
„Ne, nije baš. Ušao je u svetilište baš kada su se Grolimi spremali da
žrtvuju roba i ugasio vatru.“
„Šta je uradio?“
„Mislim da je to bio on. Bio sam tamo i siguran sam da to nisam uradio ja.
Jednostavno je ušetao i rekao im je da ne smeju više da žrtvuju ljude, a potom
se oganj ugasio. Deda, nikakav zvuk nije proizveo ni nadiranje, ni buku, ništa.“
„Siguran si da je to bio on? Mislim nije bilo nešto prirodno?"
Garion odmahnu glavom. „Nije. Vatra je buknula, a potom se ugasila poput
plamena sveće. Povrh toga, desilo se još nešto.
Glas mi se obratio i nisam mogao da pomerim nijedan mišić na telu.
Grolimi koji su vukli roba na žrtvenik jednostavno su ga pustili kad im je
Eriond to naredio. A zatim im je rekao da više nikada neće moći da upale
oganj.“
„Gde je sada dečak?“
„Vode ga kod Habat.“
„Zar nisi mogao da ih zaustaviš?"
„Rečeno mi je da to ne uradim.“ Garion se potapka po čelu. „Trebalo je to
da očekujem", Belgarat će razdraženo. „Bolje da odemo i upozorimo Pol i
ostale. Možda ćemo morati da oslobodimo Erionda i zatim se probijemo
odavde." Otvori vrata, proviri u hodnik i pokaza Garionu i Svilenom da krenu
za njim.
Polgara je samrtno bleda čekala s ostalima u odaji kad su njih trojica ušli.
„Niste ga našli", reče i nije zvučalo kao pitanje. „Garion jeste“, odgovori
Belgarat.
Ona se okrenu ka Garionu. „Zašto onda nije s tobom?“, navali na njega.
„Tetka Pol, plašim se da su ga Grolimi uhvatili.“
„Upali smo u nevolju, Pol“, Belgarat će ozbiljno. „Garion nam je ispričao da
je Eriond ušao u svetilište i ugasio oganj.“ „MolimV.“, uzviknu ona.
Garion bespomoćno raširi ruke. „Jednostavno je ušetao i ugasio plamen.
Grolimi su ga zarobili i sada ga vode kod Habat.“ „Belgarate, ovo je veoma
ozbiljno“, reče Sadi. „Oganj bi trebalo da gori večno. Ako Grolimi veruju da je
dečak odgovoran za to, onda je u ogromnoj nevolji."
„Znam“, saglasi se starac.
„U redu, onda“, Durnik će tiho. „Moramo da ga izbavimo odande.“ Ustade,
a Tot mu se ćutke pridruži.
„Ali brod je skoro spreman“, usprotivi se Sadi. „Mogli bismo da odemo
odavde a da se niko ne umeša.“
„Sada ništa ne možemo da uradimo povodom toga.“ Belgaratu je
smrknuto lice bilo odlučno.
„Hajde da vidimo mogu li da nas izvučem iz ovog meteža pre no što bilo
ko od vas uradi nešto što bi nam presudilo“, Sadi će molećivo. „Biće prilike za
otvoreno delanje ukoliko ne uspem da nas izbavim pregovorima."
Garion pogleda okolo. „Gde je Se’Nedra?“, upita.
„Spava“, odgovori Polgara. „Lizel je s njom.“
„Da li joj je dobro? Svileni reče da je bila uznemirena. Nije valjda opet
bolesna?“
„Nije, Garione. Krivi su zvuci iz svetilišta. Nije mogla da ih podnese."
Neko teškom rukom polupa na zabravljena vrata. Garion skoči i namah se
maši mača. „Otvarajte!“, zapovedi grubi glas spolja.
„Brzo“, prosikta Sadi, „idite u sobe i pravite se da ste spavali kad budete
izašli.“
Jurnuše u odaje, gde su čekali bez daha dok evnuh nije prišao vratima i
otključao ih. „O čemu se radi, sveti ljudi?“, blago upita kad su Grolimi uleteli s
isukanim oružjem.
„Prvosveštenik te poziva na saslušanje, robovlasniče“, zareža jedan od
njih. „I tebe i tvoje sluge.“
„Biće mi čast“, promrmlja Sadi.
„Nećeš biti počašćen, već propitan. Predlažem ti da govoriš istinu, jer
Agačak poseduje dar da te polako istera iz kože ako ga lažeš.“
„Kako neprijatno. Zar se prvosveštenik već vratio iz Drođimske palate?“
„Stigle su do njega vesti o onom užasnom zlodelu koje je počinio tvoj
sluga.“
„Zlodelu? Kom zlodelu?"
Grolim nije obraćao pažnju na njega. „Po Habatinim naredbama ste svi
zarobljenici dok se Agačak ne vrati u hram.“
Grubo prodrmaše Gariona i ostale iz njihovog odglumlienog sna i
povedoše ih niz zadimljene hodnike i dalje niz uzano kameno stepenište koje
je vodilo u podrum. Za razliku od ostalih odaja, ove su bile obezbeđene
gvozdenim rešetkama, a uzani prolazi su odisali onim jetkim smradom
prisutnim u zatvorima i tamnicama na celom svetu. Jedan Grolim otvori
zabravljena vrata i pokaza im da uđu.
„Zar je ovo stvarno neophodno, dobri svešteniče?“, uzjoguni se Sadi.
Grolim preteče uhvati balčak mača. „Smirite se, gospodine“, kaza Sadi. „Samo
sam pitao.“
„Ulazi! Smešta!“
Udoše u koloni u ćeliju, a sveštenik u crnoj odeždi zalupi vrata za njima. Iz
nekog razloga, okretanje ključa zazvuča neverovatno glasno.
„Garione“, Se’Nedra će preplašenim glasićem, „Šta se dešava? Zašto smo
ovde?“
Utešno je zagrli oko ramena. „Eriond je upao u nevolju“, objasni. „Sadi će
pokušati da nas izbavi odavde pregovorima.“
„A šta ako ne uspe?“
 „Onda ćemo to morati da obavimo na drugačiji način.“ Svileni je razgledao
po slabo osvetljenoj ćeliji, prezrivo nabrčkavši nos. „Tamnice su odvajkada
bile nekako nemaštovite“, izjavi i zastruga nogom po prljavoj slami napadaloj
po podu.
„Imaš bogato iskustvo s tamnicama, Keldare?“ upita Kadifa.
„Imao sam prilike da se s vremena na vreme nađem u nekoj.“ Slegnu
ramenima. „Oduveksam mislio da je neudobno provesti više od nekoliko sati
u njima.“ Podiže se na vrhove prstiju ne bi li provirio kroz rešetkasti
prozorčić na vratima. „Dobro je“, reče, „nema tamničara.“ Zatim pogleda
Belgarata. „Da otvorim?“, upita potapkavši vrata zgrčenim prstom. „Ne
verujem da možemo mnogo toga postići odavde.“
„Molim vas za malo strpljenja, prinče Keldare“, reče Sadi. „Nikada neću
uspeti da izgladim stvari ako pobegnemo iz ćelije.“
„Moram da otkrijem šta su uradili s Eriondom“, obrati se Polgara odsečno
evnuhu. „Samo napred, Svileni, otvori.“
„Polgara?“, začu se slabašni poznati glas iz susedne ćelije. „}esi li to ti?“
„Erionde!“, zausti ona kao da joj je pao kamen sa srca. „Jesi li dobro?“
„Jesam, Polgara. Okovali su me lancima, ali i nisu toliko neudobni.“
„Zašto si to uradio ono u svetilištu?"
„Nisu mi se svidele vatre.“
„Nisu ni meni, ali...“
„Baš mi se nisu svidele, Polgara. Takve stvari moraju da se okončaju, a
odnekle moramo da počnemo.“
„Kako si ih ugasio?“, upita Belgarat kroz rešetkasti otvor na vratima.
„Garion je bio prisutan i kaže da ništa nije čuo ni osetio."
„Nisam siguran, Belgarate. Mislim da nisam uradio ništa posebno da bih
ih ugasio. Samo sam odlučio da ne želim da više gore, tako da sam im nekako
predočio kako se osećam, a one se jednostavno ugasiše.“
„I to je sve?“
„Koliko mogu da se setim, jeste.“
Belgarat se zbunjeno okrenu od vrata. „Kad uteknemo odavde, moraću da
obavim podugačak razgovor s ovim mladićem. Nameravao sam da to uradim
nekoliko puta do sada, ali svaki put kad bih se napokon odlučio, nešto bi mi
spontano odvratilo pažnju.“ Pogleda Gariona. „Sledeći put kad budeš
razgovarao sa svojim prijateljem, reci mu da to više ne radi. Nervira me.“
„On to već zna, deda. Zapravo, mislim da to zato i radi.“
Negde u spoljašnjem hodniku otvoriše se teška gvozdena vrata i začu se
zvuk usaglašenih koraka.
„Grolimi“, Svileni će tiho, vireći kroz rešetke.
„A ko će drugi?“, Belgarat će jetko.
Družina je prišla, zastala, i u ključaonici Eriondove ćelije škljocnu ključ.
Vrata se odškrinuše. „Ti, mladiću", zatutnja grubi glas. „Pođi s nama.“
 „Oče“, prošapta Polgara uznemireno.
Starac podiže ruku. „Sačekaj“, promrmlja.
Utom neko gurnu ključ u ključaonicu njihove ćelije i vrata se otvoriše. „
Agačak se vratio“, učtivo proglasi Grolim na vratima. „Odmah ćete biti
pušteni.“
„Izvrsno“, Sadi će s olakšanjem. „O čemu god da se ovde radi, ubeđen sam
da će se srediti za samo nekoliko minuta."
„Bez priče!“ Grolim se naglo okrenu i krenu niz hodnik dok je desetak
njegovih saradnika podignutog oružja hodalo za zarobljenicima.
Agačak, prvosveštenik Rak Urge, beše čovek s dugačkom bradom, bled
poput mrtvaka. Sedeo je u stolici nalik prestonoj u ogromnoj odaji s
tamnokestenjastim zastorima, osvetljenoj jarkim bakljama.
Prvosveštenikova odora s kapuljačom beše krvavocrvena, a usađene su mu
se oči caklile pod gustim sivim obrvama.
Eriond je, i dalje okovan lancima, sedeo pred njim na grubo isklesanoj
drvenoj stolici, a vitka je sveštenica Habat, sa spuštenom kapuljačom
ljubičastog poruba i crvenim ožiljcima na obrazima koji kao da su odbijali
svetlost baklji, stajala pored svog gospodara, svirepog pobedonosnog izraza
lica.
„Koji je od vas Usa iz Stis Tora?“, upita prvosveštenik potmulim glasom.
Sadi koraknu i kitnjasto se nakloni. „Ja sam Usa, presveti", kaza.
„U velikoj si nevolji, Uso“, uputi mu Habat dubokim glasom koji zazvuča
slično predenju. Usne joj se iskriviše u nakaradan kez.
„Ali ništa nisam uradio.“
„Ovde, u Ktol Murgosu, gospodar je odgovoran za nedela svojih slugu.“
Agačak prostreli Sadija, ali mu koščato bledo lice ostade bezizražajno.
„Hajde da počnemo“, naredi. „Ko će da iznese optužbe?“
Habat se okrenu i uperi ruku ka Grolimu s kapuljačom pored zida. „Sorčak
će biti sveštenik-inkvizitor, gospodaru“, odgovori glasom nekoga ko u
potpunosti vlada situacijom. „Uverena sam da vam je njegova revnost
poznata.“
„O, da“, Agačak će donekle rasejano. „Mogao sam da pretpostavim da će to
biti Sorčak.“ Na usnama mu zatitra jedva primetan jedakosmeh. „U redu,
svešteniče-inkvizitore, možete da počnete s optužbama."
Grolim u crnoj odeždi koraknu, spusti kapuljaču sa zelenim rubom i
pokaza zamršenu kosu. „Veoma je prosto, gospodaru“, izjavi gromkim
glasom. „Na desetine svedoka bilo je prisutno, tako da nema sumnje za
krivicu ovog mladog zlotvora. Ipak, mora se utvrditi ko je sve umešan.“
„Izrecite presudu, veliki prvosvešteniče“, Habat je požurivala čoveka nalik
mrtvacu na prestolu. „Isteraću istinu iz ovog masnog Njisanina i njegovih
slugu.“
„Habat, čuo sam dovoljno o krivici“, odgovori on, „iako još nisam čuo koji
su dokazi ili optužbe."
Habat kao da se donekle prenu od tih reči. „Nameravala sam samo da vas
poštedim dosade službenog ispitivanja, gospodaru. Ubeđena sam da su
Sorčakove reči istinite. Oduvek ste prihvatali moj sud o ovakvim delima."
„Možda i jeste tako“, Agačak će, „ali mislim da ću sada želeti sam da
presudim.“ Pogleda sveštenika masne kose pred sobom. „Optužbe, Sorčače“,
reče. „Za šta je ovaj mladić tačno optužen?“ U prvosveštenikovom glasu kao
da se javi ton nenaklonjenosti.
Sorčakove izbuljene oči postadoše manje sigurne pošto je primetio
Agačakovu neizrečenu mržnju. A onda se isprsi. „Rano večeras", započe, „baš
onda kada je najsvetiji obred trebalo da bude izvršen na žrtveniku u
svetilištu, ovaj je mladić ušao i ugasio žrtveničke vatre. To je ono što je
uradio, i ono za šta ga ja teretim. Kunem se da je kriv.“
„Besmislice“, usprotivi se Sadi. „Zar se vatre pored žrtvenika ne pale
večno? Kako bi ovaj mladić uopšte mogao da priđe dovoljno blizu da ih
ugasi?"
„Kako se usuđuješ da se protiviš datoj reči Torakovog sveštenika?“, Habat
će besno, a ožiljci joj se nabrčkaše. „Sorčak se zakleo da je dečak kriv, i samim
tim, on jeste kriv. Sumnja u sveštenikove reči donosi smrt.“
Agačak je nejasno pogleda upalim očima. „Habat, želeo bih i sam da
saslušam dokaze koji su tako ubedili tebe i sveštenika-inkvizitora", zausti
ravnodušno. „Optužbe i krivica nisu uvek jedno isto, a pitanje koje je Usa
postavio nije toliko nevažno.“ Kad ču prvosveštenikove reči, u Garionu se
rasplamsa slaba nada. Agačak je znao. Potpuno je bio svestan Habatine veze
sa Sorčakom, a žar kojim je branila svaku reč štrokavog Grolima vređala je
njenog gospodara.
„Dakle, svešteniče-inkvizitore“, nastavi Agačak, „kako je mladić uspeo da
ugasi žrtvene vatre? Da nije bilo nekih propusta u nadgledanju?“
Sorčaku pogled postade obazriv jer je shvatio da hoda po tankom ledu.
„Ima mnogo svedoka, gospodaru“, izjavi. „Svi koji su bili tamo podjednako se
slažu da je svetilište oskrnavljeno magijom.“
„Magijom, je l’? Svakako, to sve objašnjava.“ Agačak zastade, prikovavši
svirepim pogledom Sorčaka oblivenog znojem. „Mada, primetio sam da se
povici ’veštica’ ili ’čarobnjak’ često koriste kada ima manjka dokaza. Zar ne
postoji nijedno drugo objašnjenje za ono što se desilo u svetilištu? Zar je
slučaj sveštenika-inkvizitora toliko slab da on mora da se maši tako dosadnih
i otrcanih izgovora?“
Preko Habatinog lica prelete izraz nevere, a Sorčak poče da drhti.
„Srećom, stvar ćemo lako rešiti“, nastavi Agačak. „Čarobnjački dar ima
malu manu. Ostali s istim darom mogu jasno da osete kada neko koristi
moć.“ Zastade. „Nisi znao, Sorčače, zar ne? Jedan Zeleni sveštenikkoji se nada
unapređenju u Ljubičastog treba da je pažljiviji u proučavanjima, i to bi
trebalo da zna ali ti si bio zauzet nečim drugim, je l’ tako?“ Okrenu se onda ka
sveštenici pored sebe. „Doduše, iznenađen sam što nisi malo pažljivije
uputila štićenika pre no što si mu dopustila da iznese optužbe, Habat. Možda
si mogla da sprečiš njegovo glupiranje a i svoje.“
Oči joj se zažariše, a ožiljci na licu kao da su zaživeli; počeše tada
najednom da svetle kao da joj pod kožom kulja unutrašnja vatra.
„Dakle, Habat“, zausti on smirenim zastrašujućim glasom, „da li je
trenutak napokon došao? Hoćeš li okušati svoju volju protiv moje?“
Užasavajuće pitanje je ostalo da visi u vazduhu i Garion primeti da
zadržava dah. Habat ipak skrenu pogled i okrenu lice od prvosveštenika, a
vatra s obraza joj utihnu.
„Mudra odluka, Habat.“ Agačak se okrenu ka Sadiju. „Dakle, Uso iz Stis
Tora, šta kažeš na optužbe da je tvoj sluga čarobnjak?“
„Torakov sveštenik se vara, gospodaru“, odgovori Sadi pažljivo birajući
reči. „Verujte mi, ovaj mladi tupavko nije čarobnjak. Treba mu deset minuta
da ujutru shvati koja cipela ide na koje stopalo. Pa pogledajte ga. Nema ni
najmanjeg znaka pameti u tim očima. Toliko je nerazuman da ne zna ni kada
da bude uplašen.“
Habati pogled nanovo postade razjaren, premda se u njemu moglo
primetiti i da više nije sigurna u sebe. „A šta njisanski robovlasnik zna o
čarobnjaštvu, gospodaru?“, podrugljivo će ona. „Poznati su vam običaji ljudi-
zmija. Usin je um nesumnjivo toliko zamagljen drogama da kada bi mu sluga
bio Belgarat lično, on ne bi ni primetio."
„Veoma zanimljiva opaska“, promrmlja Agačak. „A sada, hajde da rešimo
ovo. Znamo da su žrtvene vatre ugašene. To je očigledno. Usa iz Stis Tora, koji
je možda toliko omamljen da ne shvata šta se dešava oko njega, tvrdi da je
ovaj mladić tupav i samim tim sasvim nesposoban da izvrši ovakvo neobično
delo. Kako sada da razrešimo nedoumicu?“
„Bacite ih na muke, Vaša svetosti“, predloži Habat sa žarom. „Lično ču
iscediti istinu iz njih iz svakog pojedinačno.“ Garion je napregnuto očekivao,
pažljivo pogledavši Belgarata. Starac je mirno stajao, a kratka mu se
srebrnasta brada svetlucala pod crvenkastim odsjajem baklji. Nije odavao
nikakav znak da se možda sprema za bilo kakvo otvoreno delanje.
„Tvoja je naklonjenost prema odajama za mučenje nadasve poznata,
Habat“, zausti Agačak hladno. „Umešnost ti je takva da ti žrtve uvek kažu
upravo ono što želiš da kažu što nije uvek istinito.“
„Samo služim svom bogu, gospodaru", ponosito izjavi.
„Sv/ mi služimo, sveštenice“, prekorno će, „promoćurno bi bilo da ne
ističeš svoju posebnu pobožnost ne bi li došla do unapređenja ili
unapređenja tvog podređenog.“ Pogleda Sorčaka s otvorenim prezirom. „Još
uvek sam prvosveštenik, i ja ću doneti odluku o ovome.“
Sveštenica s ožiljcima nanovo ustuknu, a oči joj namah otkriše strah.
„Oprostite mi“, uz oklevanje će. „Ovo me je strahotno zlodelo ispunilo
pravednim besom, ali, kao što ste i sami rekli, odluka je u potpunosti na
vama.“
„Zahvalan sam što prihvataš moju vlast, Habat. Pomislio sam da si možda
zaboravila na to.“
Utom se pojavi neko komešanje u zadnjem delu dvorane s bakljama.
Dvojica stamenih Murga s dugim svetlucavim kopljima u rukama grubo
gurnuše okupljene Grolime pored ulaza. Nezainteresovanih natmurenih lica
lupiše uspravljenim kopljima po podu. „Sklanjajte se!“, progrme jedan.
„Sklanjajte se da prođe Urgit, veliki kralj Ktol Murgosa!“
Čovek koji je okružen čuvarima ušetao u dvoranu nije bio nalik nijednom
Murgu kojeg je Garion ikada video. Bio je nizak i sitan, ali nekako žilav. Crna
mu je kosa bila ravna, a lice izduženo. Ogrtač mu je nemarno bio raskopčan,
otkrivši da, umesto uobičajene verižnjače, nosi zapadnjački dublet i
tamnoljubičaste pantalone. Gvozdena mu je kruna bila nehajno nakrivljena.
Na licu je nosio podrugljiv izraz, premda su mu oči bile obazrive. „Agačače“,
pozdravi prvosveštenika kao po navici, „razmislio sam nakratko o vestima
koje ste primili u Drođimskoj palati, tako da sam konačno zaključio da možda
mogu da pomognem da otkrijete razlog ovom neoprostivom nedelu."
„Hram je počašćen prisustvom velikog kralja", izdeklamova Agačak
službeno.
„ A veliki je kralj počastvovan što ga je tako ljubazno dočekao
prvosveštenik Rak Urge“, odgovori Urgit. A potom razgleda oko sebe. „Imate
li možda koju stolicu pri ruci?“, upita. „Imao sam dug zamoran dan.“
„Pobrini se za to“, reče Agačak nezainteresovano sveštenici pored trona.
Habat trepnu, a obrazi joj polako porumeneše. „Stolicu za Njegovo
veličanstvo", naredi grubo, „i požuri s tim.“
Grolim pored ulaza pojuri napolje i vrati se za koji tren s teškom stolicom.
„Neizmerno sam vam zahvalan", reče kralj i potonu u stolicu. Pogleda
zatim Agačaka. „Moram nešto da vam priznam, Vaša svetosti“, započe,
zakašljavši se kao da se izvinjava. „Baš kad sam se spremao da se predstavim,
zastao sam u hodniku s nadom da ću saznati malo više o ovoj nevolji.“ Kratko
se zakikota. „Bojim se da mi je prisluškivanje na vratima stara navika. Potiče
još iz nemirnog detinjstva. Kako god, uspeo sam da čujem optužbe
sveštenika-inkvizitora. Da budem otvoren, Agačače, slučaj mu je na klimavim
nogama." Kratko pogleda prvosveštenika kao da mu se dodvorava. „Ali,
naravno, to ste već i sami istakli.“ Agačak kratko klimnu glavom, nedokučivog
lica.
„A, sada“, nastavi Urgit hitro, „sasvim sigurno ne želim da se mešam u
nešto što je očigledno stvar crkve, ali zar ne biste rekli da ima na desetine
mogućih objašnjenja za ovu nevolju?“ S nadom pogleda Agačaka; a potom,
povrativši samopouzdanje odobravanjem na prvosveštenikovom licu,
produži. „Zapravo, zar nismo svi mi već videli kako se vatre gase? Zar zaista
moramo da idemo toliko daleko da bismo se dokopali razloga za ovakav
zacelo normalan događaj? Zar nije verovatnije da su nadzornici ognja u
hramu postali nemarni i da su se vatre jednostavno same ugasile kao što bi
se desilo sa svakom vatrom kojoj je gorivo neophodno?“
„Neverovatna besmislica!“, prasnu Sorčak masne kose. Urgit se primetno
trgnu i očima potraži pomoć od Agačaka. „Pripazite na ponašanje, svešteniče-
inkvizitore“, kaza prvosveštenik. „Gost nam je veliki kralj Ktol Murgosa; samo
li ga uvrediš, odlučiću da ti odrubim glavu u znak izvinjenja.“ Sorčakproguta
knedlu. „Molim vas, oprostite mi, Vaše veličanstvo“, zastrašeno će. „Nisam
razmišljao.“
„U redu je, druškane“, oprosti mu Urgit velikodušnim zamahom ruke.
„Ponekad svi govorimo ishitreno kad smo uzbuđeni.“ Okrenu se ka
prvosvešteniku. „Zao mi je zbog ovog užasa, kao i svima“, reče, „ali njisanskog
je robovlasnika ovde poslao Džaharb, a obojica znamo koliko je njegova
misija hitna i za crkvu i za državu. Zar ne smatrate da je politički ispravno da
dopustimo da ovaj slučaj promakne?“
„Nećete valjda da dopustite da se optužbe zanemare?“, Habat se očajnim
glasom obrati prvosvešteniku. „Ko će biti kažnjen za skrnavljenje svetilišta?"
Urgitu se na licu očita izraz nezadovoljstva, te nanovo molećivim očima
potraži Agačakovu podršku. Garion shvati da on nije snažan kralj. Čak i na
najmanji znak otpora na svoje predloge iznesene bez samopouzdanja
nagonski se povlačio i tražio podršku od nekog jačeg.
Agačak se polako okrenu da pogleda pravo u sveštenicu s ožiljcima. „Vika
počinje da me zamara, Habat“, reče namrgođeno. „Ako ne možeš da stišaš
glas, možeš da odeš.“
Ona se s nevericom zablenu u njega.
„Ovde se radi o nečemu mnogo važnijem od činjenice da su neke vatre
ugasle", on će. „Kao što je vekovima ranije predskazano, vreme za konačni
okršaj između Deteta Svetlosti i Deteta Tame samo što nije došlo. Ukolikoja
ne budem prisutan na tom susretu, klanjaćeš se ili Urvonu ili Zandramas.
Sumnjam da će i oni videti tvoju nakaznost kao dovoljno zabavnu da te održe
u životu. Što se tiče napada magijom, možemo to lako da rešimo jednom
zasvagda.“ Ustade s prestola, priđe Eriondu i obuhvati mu glavu rukama.
Tetka Pol odsečno udahnu, a Garion obazrivo poče da prikuplja volju.
Eriond s blagim osmejkom na licu pogleda pravo u oči prvosveštenika
mrtvačkog izgleda.
„Pih!“, Agačak će zgađeno, hitro trgnuvši ruke. „Ovaj je ćosavi mladić
nedužan. Nema nikakvog traga u glavi da je ikada okusio moć.“ Okrenu se i
pogleda Sorčaka. „Smatram da su ti optužbe neosnovane, svešteniče-
inkvizitore, te ih stoga odbacujem.“
Sorčak preblede, a oči mu se još više izbuljiše.
 „Pazi se, Sorčače“, prvosveštenik će zloslutno. „ Ako nastaviš toliko
uporno da se protiviš mojoj odluci, mogu da odlučim kako si ti kriv za čitavu
nevolju. Habat je besna od razočaranja što nema koga da muči do smrti.“
Pogleda prepredeno sveštenicu. „Želiš li možda Sorčaka, draga?“, upita je.
„Oduvek sam voleo da ti dajem ovakve poklončiće. Čak ću s nešto
zadovoljstva da posmatram dok mu užarenim kukama vadiš organe.“
Habatino plamenovima iscrtano lice ispuni se ogorčenjem. Garion shvati
da je bila ubeđena da će prvosveštenik, kao što je očigledno često radio
dotad, bez protivljenja prihvatiti njene surove zahteve, a sada je sav svoj
uticaj posvetila kažnjavanju Sadija, prema kome je razvila mržnju na prvi
pogled. Agačakovo neočekivano i skoro prezrivo odbacivanje optužbi koje je
sa Sorčakom navela uzdrmalo je nit njenog veštačkog samopouzdanja, i što je
još važnije, njen visoki položaj u hramu. Ukoliko bi mogla nekako da spase
nešto od ovoga bilo šta, protivnici bi joj neizostavno srozali položaj. Garion
se iz sveg srca nadao da Sadi shvata da je sada još opasnija nego što je bila
dok je mislila da ima odrešene ruke.
Obazrivo skupi oči, pokušavajući da proceni prvosveštenikovo
raspoloženje, a potom se ispravi i obrati kralju Urgitu. „Vaše veličanstvo,
počinjen je i građanski prekršaj“, uputi mu. „Verovala sam da je skrnavljenje
svetilišta važnije, ali budući da je Njegova svetost prvosveštenik mudro
zaključio da su optužbe neosnovane, dužnost mi je da vas obavestim o
prekršaju protiv Države.“
Urgit razmeni kratak pogled s Agačakom, a zatim osujećenog pogleda još
dublje potonu u stolicu. „Kruna je odvajkada spremno slušala reči
sveštenika“, odgovori on, ne preterano oduševljeno.
Habat nanovo pogleda Sadija nadmoćno, ne prikrivajući mržnju. „Još od
osnivanja države, opaki opijati i otrovi ljudi-zmija zabranjeni su u Ktol
Murgosu kraljevim pečatom", objavi. „Nakon što je Usa sa svojim slugama
bačen u tamnicu, naredila sam da im se stvari pretraže.“ Okrenu se. „Unesite
torbu“, naredi.
Vrata sa strane se otvoriše i ponizni sveštenik nižeg ranga uđe noseći
Sadijevu crvenu kožnu torbu. Fanatik Sorčak je uze, a lice mu pobedonosno
zasija. „Pogledajte dokaz da je Usa iz Stis Tora prekršio pravilo, zbog čega
mora biti lišen života“, zausti prodornim glasom. Okrenuo je kopče, otvorio
torbu i pokazao Sadijeve brojne napitke i zemljanu bocu u kojoj je ležala Zit.
Urgitovo lice postade još osujećenije. Nesigurno pogleda Sadija. „Imate li
objašnjenje, Uso?“, upita s nadom.
Sadiju se na licu pojavi odglumljeni izraz nevinosti. „Nemoguće da bi Vaše
veličanstvo pomislilo da sam ikada nameravao da prodajem ove stvarčice u
Ktol Murgosu“, pobuni se.
„Ali“, Urgit će očajno, „nosite ih sa sobom.“
„Naravno, zbog trgovine s Malorijcima. Kod njih je tržište za ovakve stvari
poprilično razvijeno.“
„To me nimalo ne iznenađuje“, reče Urgit ispravivši se u stolici. „Dakle,
niste nameravali da prodajete droge mojim podređenima?“
„Sasvim sigurno da nisam, Vaše veličanstvo", odgovori Sadi uz
negodovanje.
Preko Urgitovog lica prelete izraz olakšanja. „Eto“, uputi Habat koja je
sijala od zadovoljstva, „to je valjano objašnjenje. Sigurno niko ne može da se
protivi što je ovaj njisanski prijatelj posvećen tome da iskvari Malorijce što
više njih, to bolje, rekao bih.“
„A šta ćemo s ovim?“, reče Sorčak, pošto je spustio Sadijevu torbu na pod i
podigao zemljanu bocu. „Kakva se tajna ovde krije, Uso iz Stis Tora?“
Prodrmao je bočicu.
„Pazi, čoveče!“, viknu Sadi, skočivši ispruženih ruku.
„A-ha!“, dreknu Habat pobedonosno. „Izgleda da se nešto važno
robovlasniku nalazi u bočici. Hajde da pregledamo sadržaj. Možda se krije
neki neotkriveni prekršaj. Otvori bocu, Sorčače."
„Preklinjem vas“, molio je Sadi. „Ako cenite svoj život, nemojte se igrati s
bocom.“
„Otvori, Sorčače“, naredi Habat nemilosrdno.
Grolim još jednom sa širokim kezom prodrma bocu, a zatim se posveti
otvaranju zatvarača.
„Molim vas, plemeniti svešteniče!“, Sadijev je glas bio pun očajanja.
„Samo ćemo da pogledamo“, Sorčak se iskezi. „Ne verujem da bi mi kratak
pogled naškodio.“ Izvadi čep i podiže bocu da bi zaškiljio u nju.
Zit je naravno iznebuha odreagovala.
Kriknuvši, Sorčak se preturi nazad podignutih ruku. Zemljana se boca
okrenu naglavačke, a Sadi je uhvati baš pre no što bi udarila u pod.
Zaprepašćeni sveštenik poklopi oko šakama. Na licu mu se videla užasnutost,
a krv mu skliznu između prstiju. Poče da cijuče poput praseta, dok su mu se
ruke i noge grčile. Najednom se baci na pod, neizmerno se batrgajući i
kidajući kožu s lica. Poče da udara glavom o pod. Trzaji mu postadoše jači i
pena mu izađe na usta. Uz jezivi vrisak, skoči odjednom visoko u vazduh.
Zemlja ga dočeka mrtvog.
Zavlada mukla tišina, kad Habat iznenada vrisnu: „Sorčače!" Glas joj je bio
ispunjen očajanjem zbog neizmernog gubitka. Jurnu do mrtvaka i klonu preko
tela, neobuzdano jecajući.
Urgit je otvorenih usta zgađeno posmatrao Sorčakovo telo. „Torakovih mi
zuba!“, prokunu čudnim šapatom, „Šta čuvate u boci, Uso?“
„Oh... Ljubimca, Vaše veličanstvo“, odgovori Sadi uznemireno. „Pokušao
sam da ga upozorim.“
„I jesi, Uso“, Agačak će štićenički. „Svi smo čuli. Mogu li da vidim tog tvog
ljubimca?“ Preko usana mu prelete svirepi osmeh dok je zadovoljno
posmatrao Habat kako nemirno jeca.
„Naravno, Vaša svetosti“, odgovori Sadi žustro. Pažljivo položi bocu na
pod. „Samo da vas upozorim“, izvinjavao se. „Malo je uzbuđena, a nikako ne
bih želeo da pogreši." Nagnu se nad bocom. „U redu je sada, dušo“, utešno
reče osvetničkoj zmijici u boci. „Zlikovac je otišao, sada je sve u redu.“
Zit se i dalje uvređena dublje uvuče u bocu.
„Ma hajde, mila“, Sadi će ubedljivo, „u redu je. Zar mi ne veruješ?"
Začu se odsečno kratko siktanje iz boce.
„Baš si nevaljala, Zit“, Sadi je blago ukori. „Uradio sam sve da ga sprečim
da ti ne smeta.“ Pogleda Agačaka kao da se izvinjava. „Stvarno ne znam gde je
naučila da tako govori, svetosti“, izjavi. A onda nanovo usmeri pažnju na
bocu. „Molim te, mila, nemoj da si tako zlobna.“
Još jednom se začu zloćudno kratko siktanje iz boce.
„E, sada već preteruješ, Zit. Smesta da si izašla.“
Zelena zmijica obazrivo promoli glavu iz boce, podiže je i pogleda
mrtvaka na podu. Sorčaku Je l’ce bilo mrtvački pomodrelo, a iz usta mu je
curila pena. Habat je, i dalje jecajući, stezala ukočeno telo. Zit je ispuzala iz
svog malog doma, prezrivo pozdravila mrtvaka zatresavši repom i otpuzala
do Sadija, umiljato ispuštajući zvuke zadovoljstva. Sadi ispruži ruku ka njoj, a
ona mu se prisno očeša o prste. „Zar nije predivna?“, reče s ljubavlju. „Uvek je
tako umiljata kad ugrize nekoga.“
Garion krajičkom oka uhvati neko kretanje. Kadifa se nagla napred,
promatrajući s primetnim divljenjem zmijicu kako prede od zadovoljstva.
„Umete da je obuzdate, Uso, zar ne?“, upita Urgit donekle bojažljivo.
„Jakako, Vaše veličanstvo', Sadi će ubedljivo. „Sada je veoma zadovoljna.
Uskoro ću je nahraniti i okupati, i spavaće kao beba.“ Urgit se nanovo okrenu
prvosveštniku. „Dakle, Agačače“, reče, „šta ste odlučili? Lično, ne vidim
razloga da nastavimo s propitivanjem. Robovlasnik i sluge izgledaju dovoljno
nedužno."
Prvosveštenik je nakratko razmislio o tome zaklonjenih očiju pod
kapuljačom. „Pretpostavljam da ste u pravu, Vaše veličanstvo." Okrenu se ka
jednom Grolimu. „Oslobodite ovog tupavka", reče uperivši prstom ka
Eriondu.
Habat tužnog lica polako podiže glavu sa Sorčakovog tela. Najpre pogleda
Urgita, a potom Agačaka. „A šta ćemo s ovim?“, upita glasom obojenim jakim
osećanjima. „Šta ćemo s ovim?“ Pokaza na ukočeno Sorčakovo telo pored
svojih nogu. „Koga ćemo kazniti za ovo? Kome da se svetim?“
„Čovek je umro zbog svojih postupaka, Habat“, Agačak odbi njen zahtev.
„Nema tu nikakvog prekršaja.“
„Nema prekršaja?" Glas joj je podrhtavao. „Nema prekršaja?“ Glas joj se
povisi. „Zar je život Grolima toliko jeftin da ga tako lako odbacite?“ Pljunu i
prikova Sadija mahnitim pogledom. „Platićeš za ovo, Uso iz Stis Tora“, izjavi.
„Kunem se pred Torakom nad Sorčakovim telom. Nikada mi nećeš pobeći.
Osvetiću se i tebi i tvojim slugama zbog Sorčakove smrti.“
„Zašto si toliko uznemirena, Habat?“, upita Agačak podmuklim glasom,
zlobno zadovoljan. „U hramu ima na desetine Grolima. Sorčak je isti kao i svi
pohlepan, ambiciozan i izdajnički nastrojen. Umro je zbog svoje gluposti i
tvoje.“ Surovi mu osmeh prelete preko usana. „Da nije, kojim slučajem,
zanimanje za mrtvog Grolima lične prirode? Dugo si mi miljenica, Habat.
Slepo sam ti verovao. Da mi nisi možda bila neverna, tražeći zabavu u tuđem
zagrljaju?“
Ona preblede, pokrivši drhtavom rukom usne, pošto je shvatila da je
preterala i otkrila previše.
Agačak se okrutno nasmeja. „Nisi valjda zaista poverovala da sam toliko
zaluđen potragom za Sardionom da nisam svestan tvojih razonoda?“
Zastade. „Reci mi, Habat“, započe kao uzgred, „jeste li ti i Sorčak ikada uspeli
da dozovete demona?“ Ona ustuknu, a oči joj se ispuniše iznenadnim
strahom kad je pogledala svog gospodara.
„I mislio sam da niste“, promrmlja on. „Kakva šteta. Toliki trud uzalud.
Možda bi trebalo da nađeš novog saučesnika u ponoćnim obredima, Habat.
Sorčak se ionako nikada nije celim srcem unosio u tvoje pokušaje. Nije bio
ništa više do jedan kukavni spletkaroš, tako da ti gubitak i nije toliko strašan
koliko misliš da jeste. Jesi li znala kako te je zvao iza leđa?“, upita je, a oči mu
se zacakliše.
Ona glupavo odmahnu glavom.
„Iz veoma pouzdanih izvora znam da te je redovno spominjao kao
’unakaženu vešticu’. Da li ti to bar malo umanjuje bol?“ Habat uzmaknu, lica
izobličenog užasom, pošto je upravo shvatila da je okrutno ponižena u
javnosti. Preplavi je bes i šutnu ukočenog mrtvaka. „Unakažena veštica?“,
zavapi pošto je opet šutnula leš. „Unakažena veštica? Istruni, Sorčače! I neka
crvi uživaju u tvojoj smrdljivoj lešini!“ Utom pljunu i jecajući odjuri iz
dvorane.
„Izgleda da je malo pometena“, primeti Urgit blago.
Agačak slegnu ramenima. „Lomljenje iluzija uvek boli.“ Urgit odsutno
povuče šiljati nos. „Njena pometnja, ipak, rađa određene opasnosti, Agačače“,
zausti zamišljeno. „Zadatak robovlasnika nam je od presudne važnosti, a
pomahnitala gospa - posebno ona koja poseduje moći poput Habatinih može
da bude veoma opasna. Očigledno je da prema Usi oseća izvesno
neprijateljstvo, a premda je on bio umešan i u njeno poniženje i u Sorčakovu
smrt, rekao bih da hram sada nije najbezbednije mesto za njega.“
Agačak ozbiljno klimnu glavom. „Vaše veličanstvo ima pravo.“ Urgitovo se
lice razvedri, kao da je upravo došao do neke zamisli. „Agačače“, reče, „šta vi
mislite o predlogu da ja pripazim na Usu i njegove sluge u Drođimskoj palati,
dok ih bezbedno ne ispratimo dalje? Tako bi bio van Habatinog domašaja,
ukoliko joj u pometnji ne padne na pamet da preduzme išta brzopleto."
Uznemireno je zastao. „Odluka je u potpunosti na vama, sveti Agačače",
žustro dodade.
„Dosta od ovoga što ste rekli ima smisla, Urgite“, odgovori Agačak. „I
najmanja vas omaška može baciti na milost Kalu Zakatu, a mene da klečim
pred Urvonom i Zandramas. Hajde da po svaku cenu pokušamo da
izbegnemo taj užas.“ Okrenu se ka Sadiju. „Poći ćeš sa slugama i Njegovim
veličanstvom u Drođimsku palatu, Uso. Poslaću vam stvari kasnije. Bićete
tamo bezbedni, a brod će biti spreman za samo nekoliko dana.“ Podrugljivo
se osmehnu. „Nadam se da ceniš moju blagost i brižnost za vašu
bezbednost."
Sadi se nakloni. „Oprhvan sam zahvalnošću, Vaša svetostf, kaza.
„Ipak, Dagašija Kabaha ću zadržati u Hramu", uputi Agačak kralju. „Tako
ćemo obojica imati važne elemente za zadatak u Rak Hagi. To će nas
ohrabriti za dalju saradnju.“
„Dakako“, saglasi se Urgit brže-bolje, „shvatam u potpunosti.“ Ustade.
„Kasno je“, primeti. „Vratiću se sada u Drođimsku palatu, a vas ostavljam
svetim dužnostima, poštovani prvosvešteniče."
„Prenesite pozdrave gospi Tamazin, vašoj cenjenoj majci“, uzvrati Agačak.
„Hoću, Agačače. Ubeđen sam da će je preplaviti radost kad čuje da ste je se
setili. Pođite sa mnom, Uso.“ Zatim se okrenu i krenu ka izlazu.
„Neka vas Torakov duh čuva, Vaše veličanstvo“, doviknu Agačak za njim.
„Iskreno se nadam da neće“, promrmlja Urgit Sadiju dok su prolazili kroz
vrata.
„Vaše je veličanstvo stiglo u presudnom trenutku“, zausti Sadi tiho na čelu
kolone koja je marširala hodnikom. „Bilo je malkice napeto."
„Precenjujete se“, Urgit će zajedljivo. „Da nije toliko neophodno da Kabah
stigne u Rak Hagu, nikada se ne bih usudio da se suočim s Grolimima. Siguran
sam da ste sasvim valjan čovek, ali moram da pripazim i na svoju kožu.“
Čim su se našli izvan ojačanih vrata Hrama, murški se kralj isprsi i
duboko udahnu hladan večernji vazduh. „Uvek mi je drago kad izađem iz ovog
smrdljivog mesta“, izjavi. Obrati se čuvaru. „Idi po konje“, naredi.
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo."
Utom se Urgit nanovo okrenu ka Njisaninu obrijane glave. „U redu, ti,
lukava lisice“, zausti razdragano, „možda bi sada hteo da mi kažeš šta radite
u Ktol Murgosu i zašto ste se ovako prerušili. Umalo da se onesvestim kad
sam otkrio da je tajnoviti Usa iz Stis Tora niko drugi do moj stari prijatelj
Sadi, glavni evnuh Salmisrine palate.“
 Trinaesto poglavlje

Kloparali su kroz puste ulice Rak Urge u gluvo doba noći, dok su se
kraljevi čuvari s bakljama tiskali oko njih. „Sve je ovo predstava, dakako“,
pričao je Urgit Sadiju. „Klanjam se i dodvoravam Agačaku uz slatki govor
slave ne bih li ga usrećio, dok svoje pravo mišljenje čuvam za sebe. On to zna,
i koristi svaku priliku u raznim situacijama."
„Veza između crkve i države u Ktol Murgosu je naširoko poznata“,
napomenu Sadi kad su se našli na širokom trgu gde su rasplamsale baklje
bojile obližnje zgrade narandžastim sjajem.
Urgit sasu psovke. „Vezaf, frknu. „Više je okov, Sadi i to oko mog vrata.“
Uperi pogled u zamagljeno nebo, a oštre mu crte lica porumeneše pod
svetlom baklji. „Ipak, slažem se s Agačakom oko jednog. Neizmerno je važno
da pre zime pošaljemo Dagašija Kabaha u Rak Hagu. Džaharbovi su ljudi
mesecima prečešljavali zapadni Ktol Murgos u potrazi za trgovcem roblja
koji bi provukao Kabaha kroz malorijske redove.“ Iznenada se iskezi Sadiju.
„Srećom, desilo se da naiđu na mog starog prijatelja. Mada, rekao bih da nije
potrebno da Agačak sazna o našem prijateljstvu. Volim da sakrijem poneku
tajnu.“
Sadi načini zgroženu grimasu. „Nije teško shvatiti zašto šaljete ubicu u
grad gde je smešten Zakatov štab.“
„Ne bih vam preporučio da odete u razgledanje grada nakon što ga
ispratite tamo“, saglasi se Urgit. „Mada, povrh toga, Rak Haga i nije nešto
privlačan grad.“
Sadi mrgodno klimnu glavom. „Tako sam otprilike i ja mislio.“ Razmišljao
je o tome, prešavši dugoprstom šakom preko gole glave. „Doduše, Zakatova
smrt vam ne bi zaista rešila probleme, zar ne? Ne mogu da zamislim
malorijske generale kako se pakuju i odlaze kući samo zato što im je car
ubijen.“
Urgit uzdahnu. „Sadi, sve u svoje vreme. Verovatno mogu da potplatim
generale, ili da im pošaljem dažbine, ili štogod slično. Prvi je korak da se
otarasimo Zakata. Ne možeš razumno da pregovaraš s njim.“ Pogleda uokolo
na sumorne kamene građevine bleštavo osvetljene treptavim bakljama.
„Mrzim ovo mesto“, reče odjednom. „Stvarno ga mrzim.“
„Rak Urgu?“
„Ktol Murgos, Sadi. Mrzim celu ovu smrdljivu zemlju. Zašto nisam rođen u
Tolnedri ili možda u Sendariji? Zašto sam morao da zaglavim u Ktol
Murgosu?“
„Ali vi ste kralj.“
 „Ne po izboru. Jedan od naših dražesnih običaja jeste da, kada se novi
kralj kruniše, svi ostali pretendenti za presto moraju biti svrgnuti. Što se
mene tiče, mogao sam da biram između kraljevanja i smrti. Imao sam mnogo
braće kad sam postao kralj, a sada sam jedinac.“ Strese se. „Grozna tema za
razgovor, zar ne? Zašto ne bismo pričali o nečem drugom? Šta tačno tražiš u
Ktol Murgosu, Sadi? Mislio sam da si Salmisrina desna ruka.“
Sadi se nakašlja. „Njeno veličanstvo i ja smo imali jedan nesporazumčić,
tako da sam mislio da mi je pametno da odem iz Njise na neko vreme.“
„Zašto Ktol Murgos? Zašto nisi otišao u Tol Honet? Tamo je mnogo
uljudnije, i mnogo, mnogo udobnije.“ Nanovo uzdahnu. „Dao bih sve kad bih
mogao da živim u Tol Honetu.“
„Stekao sam veoma moćne neprijatelje u Tolnedri, Vaše veličanstvo“,
odgovori Sadi. „Poznajem puteve u Ktol Murgosu, pa sam unajmio ove
alornske najamnike da me zaštite i došao kao trgovac robljem.“
„I onda te je Džaharb uhvatio", iznese Urgit pretpostavku. „Siroti stari
Sadi, bez obzira na to gde se nalaziš, nekako uvek završiš u političkim
vodama čak i kad ne želiš.“
„Mora da je kletva“, zausti Sadi ojađeno. „Prati me celog života.“
Zađoše za sledeće skretanje i nađoše se ispred ogromne široke građevine
okružene visokim zidinama. Mnoge kupole i kule osvetljene bakljama
podizale su se pomalo grubo, a za razliku od ostalih građevina u Rak Urgi, ova
je bila obojena u nekoliko jarkih kontrastnih boja. „Pogledajte Drođimsku
palatu“, kitnjasto uputi kralj Urgit Sadiju, „drevni dom urške porodice.“
„Veoma neobična gradnja, Vaše veličanstvo“, promrmlja Sadi. „Diplomatski si
opisao“, Urgit kritički pogleda palatu. „Kitnjasta je, ružna i izgrađena po
neverovatno lošem ukusu. Ipak, savršeno odgovara mom karakteru.“ Okrenu
se jednom stražaru. „Budi poslušan i izjaši pred nama“, naredi. „Reci
vratarima da se veliki kralj približava i da ću im, ukoliko budem morao da
čekam da otvore kapije, odseći uši.“
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo.“
Urgit se iskezi Sadiju. „To mi je jedno od retkih zadovoljstava“, objasni.
„Mogu da maltretiram jedino sluge i obične vojnike, a u dubini duše svih
Murga krije se sadistički nagon.“ Projahali su kroz navrat-nanos otvorene
kapije i sjahali u dvorište pod rumenim odsjajem baklji. Urgit pogleda jarko
obojene zidine oko sebe. „Sablasno, zar ne?“ Strese se. „Hajdemo unutra.“
Na vrhu dugačkog kamenog stepeništa naiđoše na ogromna vrata i Urgit
ih povede unutra niz dugački zalučeni hodnik. Zastade potom pred
dvokrilnim izglancanim vratima s dvojicom vojnika-stražara s ožiljcima na
licima. „Dakle?“ obrati se jednom od njih.
„Da, Vaše veličanstvo?“, odgovori on.
„Misliš li da bi trebalo da se pobijemo da mi otvoriš vrata?“, upita Urgit.
„Ili bi radije želeo da te smesta pošaljem u ratne redove?“
 „Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo“, odgovori vojnik brže-bolje gurnuvši
vrata.
„Odlično izvedeno, dragi moj druškane. Potrudi se samo da ih sledeći put
ne izbaciš iz okvira.“ Kralj ušeta kroz vrata i uđe u odaju. „Moja prestona
dvorana“, reče svečano. „Rezultat uvrnute mašte brojnih naraštaja."
Dvorana beše veća od Garionove dvorane rivanskog kralja u Citadeli.
Tavanica beše sastavljena od lavirinta kupola koje su se međusobno
nadgrađivale, a čitava beše prekrivena crvenkastim zlatnim listićima iz
rudnika Ktol Murgosa. Zidovi i stubovi behu istačkani umetnutim draguljima,
a stolice pored zidova odaje behu obložene angaračkim zlatom. Na drugom
kraju odaje podizao se presto načičkan draguljima, iza kojeg su se spuštale
krvavocrvene zavese. U jednostavnoj stolici pored prestola jedna gospa
srebrnaste kose mirno je vezla.
„Užasno, zar ne?“, Urgit će. „Urzi su stolećima pelješili riznice Rak Urge ne
bi li ukrasili Drođimsku palatu, a, verovali ili ne, tavanica još uvek
prokišnjava.“ Odšetao je do drugog kraja dvorane i zaustavio se pred gospom
u crnoj haljini, i dalje posvećenoj vezu. „Majko“, obrati joj se uz neznatan
naklon, kao da je zadirkuje, „ostala si budna u sitne sate, zar ne?“
„Nije mi potrebno toliko sna kao kad sam bila mlađa, Urgite.“ Spustila je
vez. „Sem toga“, nastavi, „uglavnom pre nego što odeš na počinak popričamo
o događajima koji su se desili preko dana.“
„To je vrhunac dana, majko“, odgovori on, a nejasni mu osmejak zaigra na
usnama.
Ona mu s ljubavlju uzvrati razdraganim osmejkom. Garion primeti da je
izuzetno privlačna dok joj osmeh krasi lice. Uprkos srebrnastoj kosi i ponekoj
bori u uglovima očiju, lice joj je i dalje pokazivalo da je nekada bila
neverovatno lepa. Krajičkom oka uhvati neko kretanje i primeti kako se
Svileni prikriva iza Totovih širokih leđa i kako navlači kapuljaču zelenog
ogrtača ne bi li sakrio lice.
„Ko su prijatelji, Urgite?“, upita srebrnokosa gospa sina. „Oh, oprosti mi,
majko. Nisam postupio kako dolikuje. Dozvoli mi da ti predstavim Sadija,
glavnog evnuha kraljice Salmisre iz države ljudi-zmija.“
„Nažalost, bivši glavni evnuh“, ispravi ga Sadi. Pokloni se duboko. „Čast mi
je što mogu da upoznam kraljicu-majku murškog kraljevstva.“
„Oh“, izusti Urgit, pruži se na podignuti presto i prebaci nogu preko
rukohvata ukrašenog draguljima, „stalno zaboravljam na učtivosti. Sadi, ovo
je moja kraljevska majka gospa Tamazin, dragulj porodice Hage i ožalošćena
supruga mog kraljevskog oca Taura Urgasa Poremećenog neka je
blagoslovena ruka onome koji ga posla u Torakovo naručje.“
„Urgite, zar nikada nisi ozbiljan?“, izgrdi ga majka.
„Ali, majko, ti jesi ožalošćena, zar ne? Duboko u srcu znam da ti nedostaju
oni predivni trenuci koje si provela s ocem ono kad si ga posmatrala kako
glođe nameštaj, kad si slušala njegova mahnita baljezganja, kad si uživala u
vragolastim udarcima u stomak i šutiranjima u glavu, čime je pokazivao
naklonost svojim ženama.“
„Dosta je bilo, Urgite", reče ona strogo.
„Da, majko.“
„Dobro došli u Drođim, Sadi“, službeno pozdravi gospa Tamazin evnuha.
Potom znatiželjno premeri ostale.
„Moje sluge, gospo Tamazin“, Sadi će žustro. „Većinom Alorni.“
„Neobičan preokret sudbine“, promrmlja ona. „Viševekovni rat između
Murga i Alorna sprečio me je da upoznam mnogo vaših ljudi.“ Pogleda zatim
pravo u tetku Pol. „Nemoguće je da je ova gospa sluga“, sumnjičavo će.
„Takav je trenutni dogovor, gospo Tamazin', odgovori Polgara izuzetno
dražesnim naklonom. „Morala sam da se nađem negde drugde ne bih li
izbegla nevolje kod kuće.“
Kraljica-majka se osmehnu. „Shvatam“, reče. „Muškarci se igraju vladanja,
a žene ispaštaju zbog njihove gluposti.“ Nanovo se okrenu sinu. „A kako je
prošao razgovor s prvosveštenikom?“, upita.
„Nije bilo loše“, slegnu ramenima. „Dodvoravanje ga je usrećilo.“
„Dosta više, Urgite“, ošinu ga glasom. „Agačak je u poziciji da ti pomogne, i
bolje bi bilo da ga poštuješ zbog toga.“
Urgit blago ustuknu zbog njenog tona. „Da, majko“, odvrati blago. „O da,
umalo da zaboravim“, nastavi. „Sveštenica Habat je donekle ponižena.“
Licem kraljice-majke prelete izraz gađenja. „Njeno ponašanje je javna
bruka“, izjavi. „Ne razumem zašto je Agačak trpi.“ „Mislim da ga zabavlja,
majko. Grolimi imaju čudan smisao za zabavu. U svakom slučaju, imala je
jednogprijatelja veoma bliskog prijatelja koji je doživeo malu nezgodu.
Moraće da nađe nekog drugog za igranje pre nego što opet počne da sramoti
dobre ljude u Rak Urgi.“
„Zašto toliko preteruješ s ismevanjem, Urgite?“
„Zašto to jednostavno ne bismo pripisali nasleđenoj ludosti?“ „Nećeš
poludeti", reče strogo.
„Naravno da hoću majko. Veoma se radujem tome.“ „Nemoguće je
razgovarati s tobom kad si takav“, prekori ga. „Hoćeš li još dugo da ostaneš
budan?“
„Ne verujem. Treba sa Sadijem da porazgovaram o koječemu, ali to može
da sačeka do jutra.“
Kraljica-majka se opet okrenu Polgari. „Moje odaje su veoma prostrane,
gospo“, reče. „Da li ste vi i vaše saputnice rade da ih podelite sa mnom tokom
ostanka u Drođimu?"
„Bile bismo počastvovane, gospo“, odgovori Polgara.
„U redu, onda“, kaza Urgitova majka. „Prala“, pozva.
Iz senki iza prestola pojavi se šesnaestogodišnja devojka nežne građe i
duge bujne crne kose. Bila je odevena u crnu haljinu. Tamne zakošene oči
zbog kojih su skoro svi Murzi izgledali čudno bile su joj krupne i bademaste,
kraseći joj lice egzotičnom lepotom. Ipak, lice joj je pokazivalo odlučnost,
tako neuobičajenu za nekog toliko mladog. Prišla je gospi Tamazin i pomogla
joj da ustane.
Urgitu se lice smrknu, a oči mu sevnuše dok je posmatrao majku kako
hramlje dok je silazila s postolja oslanjajući se devojci na rame. „Mali dar od
neprocenjivog Taura Urgasa“, uputi Sadiju. „Jedne je večeri bio razdragan pa
je gurnuo majku niz dugačke stepenice i polomio joj kuk. Otad hramlje.“
„Više i ne primećujem, Urgite.“
„Neverovatno je koliko su nam se muke i bolovi smanjili pošto je kralj Čo-
Hag proburazio oca.“ Urgit zastade. „Pitam se da li je prekasno da pošaljem
Čo-Hagu poklončić zahvalnosti“, dodade.
„Oh“, kraljica-majka će Polgari, „ovo je gospa Prala, princeza iz porodice
Ktan.“
„Princezo“, pozdravi Polgara nežnu devojku koja je pridržavala gospu
Tamazin.
„Gospo“, odgovori Prala zvonkim glasom.
Gospa Tamazin je, oslanjajući se na Pralino rame, polako odšepala iz sobe,
a Polgara, Se’Nedra i Kadifa krenuše za njom.
„Unervozim se kad vidim ovo devojče“, promumla Urgit Sadiju. „Majka joj
je slepo naklonjena, ali kao da ima nešto drugo na umu. Stalno joj je pogled
prikovan za mene.“ Odmahnu glavom kao da će time izbaciti nepoželjne
misli. „Sadi, imali ste veoma zamoran dan. Popričaćemo sutra pošto se
obojica dobro naspavamo." Ispruži ruku i povuče svileno uže, i začu se glasno
zvono ogromnog gonga negde van prestone dvorane. Urgit izvrnu oči ka
tavanici. „Zašto uvek mora da bude neki tresak ili zveket?“, žalobno će. „Želim
da nekad kad povučem uže začujem sitnu zvonjavu.“
Vrata na drugom kraju dvorane se otvoriše i uđe plećati Murg srednjih
godina. Kosa mu je osedela, a lice s ožiljcima mu je bilo izuzetno izborano. Ni
po čemu se nije moglo zaključiti da je osmeh ikada razvedrio to namršteno
lice. „Vaše je veličanstvo pozvonilo?“, zausti hrapavim glasom.
„Jeste, Oskatate“, odgovori Urgit neuobičajenim glasom punim
poštovanja.
„Da li biste mogli da ispratite mog prijatelja Sadija i njegove družbenike u
podesne odaje?“ Okrenu se Sadiju. „Gospodar Oskatat je glavni nadzornik",
reče. „Istim je zvanjem služio i ocu u Rak Goski.“ U glasu mu se nije moglo
primetiti nimalo zadirkivanja, tako uobičajenog za njega. „Majka i ja nismo
bili omiljeni u očevom domu, a Oskatat je bio jedini prijatelj kojeg smo imali.“
„Gospodaru“, uputi Sadi stamenom sedokosom čoveku uz dubok naklon.
Nadzornikklimnu glavom u znakučtivog odgovora, a zatim vrati turobni
pogled na kralja. „Da li je gospa Tamazin već otišla na počinak?“, upita.
 „Jeste, Oskatate.“
„Trebalo bi i vi da odete u krevet. Kasno je.“
„Baš sam krenuo“, odgovori Urgit hitro skočivši na noge. Onda zastade.
„Oskatate“, poče ojađeno. „Nisam više slabašan dečačić. Stvarno nije
neophodno da spavam po dvanaest sati kao nekada.“
„Breme nošenja krune je ogromno“, nadzornik će kratko. „Morate da se
odmorite.“ Okrenu se ka Sadiju. „Podite za mnom“, reče koraknuvši ka
vratima.
„Dakle, do sutra, Sadi“, reče Urgit. „Naspavaj se.“
„Hvala, Vaše veličanstvo."
Sobe u koje ih turobni Oskatat odvede behu šarene kao i ostatak
Drođimske palate. Otužni zidovi boje senfa bili su prekriveni šarenim
zastorima, nameštaj izrezbaren od retkog neprocenjivog drveta, a plavi
malorijski ćilim bio je debeo poput ovčjeg runa. Čim im je otvorio vrata,
Oskatat klimnu glavom, najkraće moguće, a potom se okrenu i ostavi ih same.
„Dražestan gospodin“, promrmlja Sadi.
Garion je radoznalo promatrao Svilenog, kome Je l’ce i dalje bilo
zaklonjeno kapuljačom. „Zašto se toliko trudiš da se sakriješ?“, upita.
Čovečuljak spusti kapuljaču pokazavši snužden izraz na licu. „Jedna od
mana putovanja po svetu jeste što stalno nalećeš na stare prijatelje.“
„Ne razumem.“
„Sećaš li se kad smo putovali u Rak Ktol i kad me je Taur Urgas uhvatio i
strpao u onu rupčagu?“
„Da.“
„ A sećaš li se zašto je to uradio i zašto je bio naumio da mi sutradan
odere kožu, deo po deo?“
„Rekao si da si se nekada obreo u Rak Urgi i da si mu slučajno ubio
najstarijeg sina.“
„Tako je. Imaš odlično pamćenje, Garione. Dakle, kako se ispostavilo, bio
sam umešan u neke pregovore s Taurom Urgasom lično pre no što se
nesrećni događaj odigrao. Često sam posećivao palatu u Rak Goski i nekoliko
puta sreo gospu Tamazin. Jamačno da me se seća posebno ako se uzme u
obzir to što je rekla da je poznavala mog oca.“
„Možemo da se uvalimo u nevolju", Belgarat će.
„Ne ukoliko je izbegavam." Svileni slegnu ramenima. „Murške žene se
retko druže s muškarcima posebno sa strancima, te mogu da pretpostavim
da se nećemo baš često sretati ovih nekoliko dana. S Oskatatom će pakbiti
sasvim drugačija priča. I njega sam upoznao."
„Mislim da ćeš morati da se zadržiš u odajama koliko je to moguće
predloži starac. „Možda ćeš se tako, za promenu, kloniti nezgoda.“
„O, Belgarate", Svileni će blago, „kako možeš to da kažeš?“ „Da li je kralj
Urgit oduvekbio ovakav?“, upita Durnik Sadija. „Nekako je neverovatno pa
duhovit, ako je to prava reč. Nisam mogao ni da zamislim da bi Murg uopšte
mogao da se nasmeje.“
„On je veoma složen', odgovori Sadi.
„Koliko ga dugo znaš?“
„Često je posećivao Stis Tor kad je bio mlađi uglavnom kao izaslanik
svoga oca. Mislim da je stalno tražio izgovore da ode iz Rak Goske. On i
Salmisra su se dobro slagali. Naravno, to je bilo pre no što ju je gospa Polgara
pretvorila u zmiju.“ Evnuh odsutno protrlja obrijanu glavu. „Nije snažan
kralj“, primeti. „Zbog detinjstva na dvoru Taura Urgasa postao je bojažljiv, te
se dešava da uzmakne pri bilo kakvom sukobu. Ipak, jeste borac. Čitavog je
života jednostavno pokušavao da preživi, a zbog toga čovek ume da postane
prilično obazriv.“
„Razgovaraćeš s njim sutra“, reče Belgarat. „Potrudi se, ako možeš, da ga
nateraš da ti nešto podrobnije ispriča o brodu koji nam spremaju. Želim da
stignem na ostrvo Verkat pre zime, a određeni ljudi iz družine uradili su
nešto što bi moglo da privuče pažnju ako ostanemo poduže.“ Odmeri Erionda
prekornim pogledom.
„ Ali stvarno nisam kriv, Belgarate“, usprotivi se mladić blago.
„Jednostavno nisam mogao da podnesem vatre u svetilištu."
„Pokušaj da obuzdaš predrasude, Erionde“, reče starac donekle zajedljivo.
„Bolje da sada ne traćimo vreme na slične pravedne odmazde.“
„Pokušaću, Belgarate."
„Cenio bih to.“
Ujutru ih nadzornik Oskatat obavesti da će ih kralj Murga primiti u odaji
jarko osvetljenoj svećama, veoma maloj i manje šarenoj od prostrane
prestone dvorane. Garion primeti da je Svileni obazrivo zadržao kapuljaču
sve dok sedokosi upravnik ne napusti sobu. Urgit je tiho razgovarao sa
Sadijem dok su ostali, ne ometajući ih, sedeli na stolicama pored zidova.
„Verovatno su tada ljudi počeli da podozrevaju da se ocu razum malo
iskrivio", pričao je murški kralj. I sada je imao na sebi ljubičasti dublet i
pantalone i izvaljen, ispruženih nogu, sedeo na stolici. „Odjednom je postao
obuzet ludačkom namerom da postane Vrhovni gospodar Angaraka. Ja pak
mislim da mu je Ktučik usadio tu zamisao u glavu samo da bi nervirao
Urvona“, nastavio je s pričom okrećući zlatni prsten. „Samo je udruženi napor
svih generala uspeo da ubedi mog pomahnitalog oca da je Zakatova vojska
verovatno pet puta brojnija od naše i da bi ga Zakat, samo li poželi, zgnječio
kao bubu. Kada je to njegov um napokon pojmio, sasvim je poludeo.“
„Zar?“, Sadi će.
Urgit se iskezi. „Bacio se na pod i počeo da glođe nameštaj. Nakon što se
smirio, odlučio je da počne da razara okolinu. Preplavio je Maloriju murškim
službenicima a Murzi su verovatno najtrapavije uhode na svetu. Ukratko
Zakat je u to vreme imao devetnaest godina i bio je slepo zaljubljen u
melsinsko devojče. Porodica joj je duboko bila zagazila u dugove, pa su očevi
službenici otkupili sve njihove namete i počeli s pritiskom. U očevom
bolesnom umu javio se izvrstan naum da devojka ohrabri zaljubljenog Zakata
da se oženi njome i da ga potom bodežom proburazi kroz carska rebra, što je
pre moguće. Jedan od onih Melsina koje su visprene murške uhode potplatile
u tu svrhu ponizno je otrčao kod Zakata s čitavom pričom, i smesta su
devojka i cela njena porodica lišeni života.“
„Kakva tragedija“, promrmlja Sadi.
„Još nisi čuo ono najbolje. Nekoliko murških uhoda bili su primorani da
otkriju celu priču Malorijci umeju da budu poprilično ubedljivi i Zakat je
shvatio da devojka uopšte nije ni bila svesna očevog nauma. Zaključao se
tada u sobu na dvoru u Mal Zetu čitavih mesec dana. Pre ulaska u sobu bio je
prijatan otvoren mladić koji je obećavao da će postati najveći malorijski car.
Izašao je kao hladnokrvno čudovište kakvog ga svi znamo i volimo. Okupio je
sve Murge u Maloriji uključujući i veliki broj očevih rođaka i počeo da se
zabavlja time što je slao njihove delove tela u ukrašenim kovčezima u Rak
Gosku uz pisamca s gadnim uvredama.“
„Ali zar se njih dvojica nisu udružili u boju kod Tul Mardua?“
Urgit se zakikota. „Možda je takvo opšteprihvaćeno shvatanje, Sadi, ali
zapravo, vojska carske princeze Se’Nedre jednostavno nije imala sreće da se
nađe između dva sukobljena angaračka vladara. Nimalo se nisu zanimali ni za
nju ni za tupoglavce znane pod imenom Mišrak ak Tul. Oni su tada
nameravali samo da se pobiju. A tada je moj pometeni otac načinio grešku da
izazove kralja Čo-Haga od Algarije na megdan i on mu je dao prilično oštru
lekciju mačevanja." Zamišljeno se zagleda u vatru. „Još razmišljam da
pošaljem Čo-Hagu poklončić zahvalnostf, razmatrao je.
„Oprostite mi, Vaše veličanstvo", namršti se Sadi. „Ne shvatam baš sve.
Kal Zakat je bio kivan na Taura Urgasa, a vaš otac je sada mrtav.“
„O, jeste, podobro mrtav“, saglasi se Urgit. „Preklao sam mu grkljan pre no
što smo ga sahranili za svaki slučaj. Mislim da Zakatov problem proističe iz
nevolje što nije mogao lično da proburazi oca. Pošto mu to nije uspelo,
pretpostavljam da je voljan da to reši sa mnom.“ Ustade i poče neraspoloženo
da hoda napred-nazad. „Poslao sam mu desetak ponuda za mir, ali samo mi je
vratio glave mojih izaslanika. Mislim da je zveknut kao i moj otac.“ Zastade s
nemirnim koračanjem. „Znaš, možda sam malo požurio s krunisanjem. Imao
sam dvanaestoricu braće, svi Urgasove krvi. Da sam nekoliko njih ostavio u
životu, možda bih uspeo da ih pošaljem Zakatu. Možda bi, kad bi popio
dovoljno murške krvi, izgubio želju za njenim ukusom.“
Vrata se otvoriše i pokaza se masivni Murg s ukrasnim zlatnim lancem
oko vrata. „Moraćeš ovo da potpišesuputi Urgitu grubo, gurnuvši mu pod nos
neki spis.
„Šta je to, generale Kradače?", Urgit će blago.
 General se smrknu.
„Dobro de“, Urgit će još blažim glasom, „nemojte da se uzrujavate." Stavi
spis na obližnji sto gde je stajalo zašiljeno pero i srebrna bočica za mastilo.
Umoči pero u mastilo i nažvrlja ime na dnu spisa, a zatim ga preda generalu.
„Hvala, Vaše veličanstvo“, reče general Kradakbezosećajno, okrenu se na
petama i napusti odaju.
„Jedan od očevih generala", kiselo objasni Urgit Sadiju. „Svi mi se tako
obraćaju.“ Nanovo poče da hoda tamo-amo, vukući noge po ćilimu. „Koliko
znaš o kralju Belgarionu, Sadi?“, upita iznenadno.
Evnuh slegnu ramenima. „Pa, sreo sam ga jednom ili dvaput.“
„Zar ne reče da su ti sluge većim delom Alorni?"
„Alornski najamnici, da. Pouzdani su i veoma korisni ako dođe do tuče.“
Murški se kralj okrenu Belgaratu, koji je dremuckao u stolici. „Ti, matori“,
zausti grubo. „Jesi li ikada sreo Belgariona Rivanskog?“
„Nekoliko puta“, priznade Belgarat smireno.
„I, kakav je?“
„Iskren“, odgovori Belgarat. „Veoma se trudi da bude valjan kralj."
„A koliko je moćan?“
„Pa, čitav ga alornski savez podržava, a zvanično je i vrhovni gospodar
Zapada uprkos tome što Tolnedranci naginju da delaju na svoju ruku i što će
se Arendi radije pobiti međusobno.“
„Nisam na to mislio. Koliko je dobar čarobnjak?"
„Zašto mene pitate, Vaše veličanstvo? Zar izgledam kao neko ko bi znao
nešto o tome? Ipak je uspeo da porazi Toraka, tako da mogu da pretpostavim
kako je morao dosta toga da uradi.“
„A šta znaš o Belgaratu? Da li taj čovek uopšte postoji, ili je samo
legenda?"
„A ne, Belgarat je stvaran.“
„I ima sedam hiljada godina?“
„Sedam hiljada i nešto." Belgarat slegnu ramenima. „Stoleće gore-dole.“
„A njegova ćerka Polgara?“
„I ona je stvarna.“
„I ona je stara nekoliko hiljada godina?“
„Nešto tako. Verovatno bih mogao da se setim otprilike koliko, ali jedan
se gospodin ne raspituje o starosti dame.“
Urgit se nasmeja kratkim groznim smehom nalik kevtanju. „Reči gospodin
i ’Murg’ međusobno se isključuju, prijatelju“, reče. „Misliš li da bi Belgarion
primio moje izaslanike ukoliko se odlučim da ih pošaljem u Rivu?“
„Trenutno nije u zemlji“, odgovori Belgarat učtivo.
„Nisam čuo ništa o tome.“
„Ume to da uradi s vremena na vreme. Dosta često, kad se umori od svih
državnih svetkovina, ode negde.“
 „Kako mu to uspeva? Kako tako jednostavno može da se pokupi i ode?“
„Ko će da mu zameri?“
Urgit poče zabrinuto da glođe zanoktice. „Čak i ako Dagaši Kabah uspe da
ubije Zakata, i dalje će mi malorijska vojska biti na pragu. Potreban mi je
saveznik ako hoću da ih se otarasim." I opet poče da korača tamo-amo. „Sem
toga“, nastavi, „ako bih uspeo da sklopim sporazum s Belgarionom, možda
bih uspeo da sklonim Agačakovu ruku s vrata. Da li bi saslušao šta imam da
mu ponudim?"
„Pretpostavljam da ništa ne košta da pitate i saznate.“
Vrata se otvoriše i kraljica-majka u pratnji devojke Prale uđe u sobu.
„Dobro jutro, majko“, pozdravi je Urgit. „Zašto si se upustila u lunjanje po
hodnicima ove ludare?“
„Urgite", ona će strogo, „bio bi mnogo cenjeniji ako bi prestao da se
sprdaš sa svime.“
„Sprdanje me sprečava da se sablažnjavam zbog svog stanja“, uputi joj
klibereći se. „Gubim rat, polovina bi me podanika svrgnulo i poslalo Zakatu
moju glavu na poslužavniku, uskoro ću da poludim, a mislim i da će mi čirevi
izaći na vratu. Malo je toga ostalo čemu mogu da se smejem, majko, i molim
te, dopusti mi da uživam u ponekoj šali dok još mogu.“
„Zašto toliko navaljuješ da ćeš poludeti?"
„Svi muškarci Urga u poslednjih pet stotina godina poludeli su pre
pedesete godine“, podseti je. „Zbog toga su nam kraljevi tako dobri. Niko
zdravog razuma ne bi poželeo da stupi na presto Ktol Murgosa. Zeliš li nešto
posebno, majko? Ili si samo poželela da uživaš u mom divljenja vrednom
društvu?“
Ona pogleda po sobi. „Koji je od vas, gospodo, venčan sitnom
crvenokosom devojkom?“, upita.
Garion žustro podiže pogled. „Da li joj je dobro, gospo?“ „Pol, gospa s
belim pramenom nad levom obrvom, traži da smesta dođeš. Izgleda da je
mlada gospa uznemirena."
Garion ustade i pođe za kraljicom-majkom, koja je polako krenula ka
vratima. Pre no što ih se domogla, zastade i ošinu pogledom Svilenog, koji je
navrat-nanos navukao kapuljaču kad je ona ušla u prostoriju. „Zašto ne bi
krenuo s prijateljem?“, predloži ona. „Čisto zbog nastupa?“
Izadoše iz sobe i krenuše šarenim drođimskim hodnikom, dok ne stigoše
do vrata s tamnim pločama, koja su čuvala dvojica stražara s verižnjačama.
Jedan od njih otvori vrata uz naklon poštovanja gospi Tamazin i propusti ih
unutra. Zidovi su ovde bili beli, a ukrasi oskudni. Tetka Pol je sedela na
niskom divanu držeći u naručju Se’Nedru, koja je jecala. Kadifa je bila pored
njih. „Da lijojje dobro?! Garionu se prsti hitro pomeriše. „Mislim da nije mnogo
ozbiljno“, uzvrati Polgara. „Verovatno su samo živci, ali ne bih volela da neki od
ovih napada očajapotraje. Još se nije skroz oporavila od malodušja. Probaj daje
utešiš.“
Garion priđe divanu i nežno prihvati Se’Nedru u zagrljaj. Ona mu klonu u
naručje i dalje plačući.
„Da li su na mladu ženu bačene čini za plakanje, Pol?“, upita kraljica-majka
pošto su njih dve privukle stolice pored vesele vatrice koja je igrala u
ognjištu.
„Ne dešava se ovo često, Tamazin', odgovori Polgara. „Ipak, porodicu joj je
nedavno zadesila nevolja i ponekad joj živci popuste."
„Oh“, zausti Urgitova majka. „Jeste li za šolju čaja, Pol? Oduvek sam
smatrala da je šolja čaja ujutru baš podesna.“
„O, hvala, Tamazin. Mislim da bi mi prijalo.“
Se’Nedrin se plač postepeno smiri, premda je još uvek čvrsto stezala
Gariona. Napokon, podiže glavu i vrhovima prstiju obrisa suze. „Baš mi je
žao“, izvini se. „Ne znam šta mi bi.“
„U redu je, dušo“, promrmlja Garion, i dalje je držeći u zagrljaju.
Lagano je potapkala oči malenom maramicom. „Sigurno izgledam
užasno“, reče, osmehnuvši se kroz suze.
„Prihvatljivo užasno“, saglasi se on uz osmeh.
„Rekla sam ti jednom, mila, da ne plačeš u javnostf, uputi joj Polagara.
„Jednostavno ti ne pristaje.“
Se’Nedra se osmehnu i drhteći ustade. „Verovatno je najpametnije da se
umijem“, reče. „Mislim da će mi prijati da malo prilegnem.“ Okrenu se ka
Garionu. „Hvala ti što si došao“, reče jednostavno.
„Tu sam za tebe“, uzvrati on.
„Da li bi otišla s gospom, Prala?“, predloži gospa Tamazin.
„Naravno“, saglasi se nežna murška princeza, žustro ustavši.
Svileni je uznemireno stajao pored ulaza, s natuknutom kapuljačom
zelenog ogrtača i spuštene glave ne bi li mu lice ostalo sakriveno.
„Ma daj, prestani s tim, prinče Keldare", obrati mu se kraljica-majka kad
su Se’Nedra i Prala napustile odaju. „Još sinoć sam te prepoznala, tako da ti
skrivanje nimalo neće pomoći.“
On uzdahnu i spusti kapuljaču. „I podozrevao sam da jeste“, reče.
„Ionako kapuljača ne može da prikrije tvoju najistaknutiju crtu“, ona će.
„Na koju crtu mislite, gospo?“
„Tvoj nos, Keldare, dugačak, oštar, šiljati nos koji uvek najavljuje tvoj
dolazak.“
„Ali taj je nos tako plemenit, gospo“, Kadifa će uz osmeh, a jamice na
obrazima joj zaigraše. „Ni izbliza ne bi bio ovakav da nije tog nosa.“
„Molim te, hoćeš li prestati?", upita je Svileni.
„Voliš da lutaš, prinče Keldare, zar ne?“, upita gospa Tamazin. „Koliko je
prošlo otkad si napustio Rak Gosku s pola murške armije za petama?“
„Petnaest ili dvadeset godina, gospo“, odgovori on prišavši vatri.
 „Bilo mi je žao kad sam čula da si otišao", reče ona. „Nisi nešto prijatan za
oko, ali su razgovori s tobom oduvekbili zabavni, a u domu Taura Urgasa bilo
je veoma malo razonode."
„Pretpostavljam da, onda, ne nameravate da javno razglasite ko sam?“,
upita on obazrivo.
„To nije moja briga, Keldare.“ Slegnu ramenima. „Murške se žene ne
petljaju u poslove muškaraca. Vekovima smo istrajavale otkrivši da je tako
lakše.“
„Zar niste uzrujani, gospo?“, upita je Garion. „Zapravo, čuo sam da je princ
Keldar greškom ubio najstarijeg sina Taura Urgasa. Zar vas to nimalo nije
povredilo?“
„To nema nikakve veze sa mnom“, odgovori ona. „Onaj koga je Keldar
ubio bio je sin prve žene Taura Urgasa jedne bezosećajne krezube rospije iz
Gorutove kuće, koja Je l’kovala zbog toga što je podarila naslednika i što bi,
čim bi se on popeo na presto, sve nas ostale podavila.“
„Drago mi je što čujem da niste bili naklonjeni tom mladiću“, uputi joj
Svileni.
„Naklonjena? On je bio čudovište slika i prilika oca. Kad je bio dečak,
zabavljao se tako što bi bacao kučiće u ključalu vodu. Svet je lepši bez njega.“
Svilenom se ne licu pojavi ponos. „Oduvek sam voleo da budem koristan
zajednici“, izjavi. „Osećam da mi je to građanska dužnost."
„Zar nisi rekao da se njegova smrt desila greškom?“, Garion će. „Ovaj,
recimo. Pokušavao sam da ga ubodem u stomak što je bez sumnje bolno ali
retko kad smrtonosno ali mi je on gurnuo ruku dok sam nasrtao na njega i
nekako mi je bodež završio pravo u njegovom srcu.“
„Kakva šteta“, promrmlja Tamazin. „Ipak, ja bih bila obazriva u Drođimu,
Keldare. Nisam nameravala da otkrijem ko si, ali bi nadzornik Oskatat takođe
mogao da te prepozna i verovatno bi osetio da je dužan da te prijavi.“
„I sam sam tako razmišljao, gospo. Trudiću se da ga izbegavam.“
„Reci mi sada, prinče Keldare, kako ti je otac?“
Svileni uzdahnu. „Nažalost, preminuo je“, odgovori tužno, „još pre
nekoliko godina. Prilično iznenadno.“
Pošto je Garion gledao pravo u lice kraljice-majke dok je Svileni pričao,
uspeo je da primeti kako se na njenom lepom licu na tren pojavio izraz
žaljenja. Žustro se sabrala, iako su joj oči bile ispunjene tugom. „Oh“, reče ona
brže-bolje. „Žao mi je, Keldare više nego što bi mogao da zamisliš. Veoma
sam volela tvog oca. Sećanja na mesece koje je proveo u Rak Goski najsrećnija
su u mom životu.“
Da ne bi primetili kako se zapiljio, Garion okrenu lice, a pogled mu pade
na Kadifu, čiji je izraz lica bio donekle radoznao. Uzvratila mu je pogled,
prenevši mu čitav svet raznih misli i pitanja bez odgovora.
 Četrnaesto poglavlje

Jutro je osvanulo vedro i hladno. Garion je na prozoru posmatrao

plavosive krovove Rak Urge. Niske zdepaste kuće izgledale su kao da su
bojažljivo ušuškane između šarene Drodimske palate na jednom kraju grada i
crnog Torakovog hrama na drugom. Dim iz stotina dimnjaka podizao se
poput pravih plavih stubova ka nebu bez vetra.
„Baš tužno mesto, zar ne?“, reče Svileni pošto je ušao u sobu sa zelenim
ogrtačem nemarno prebačenim preko ramena.
Garion klimnu glavom. „Čini mi se kao da su se čak namerno potrudili da
izgleda ružno.“
„Ogledalo murškog uma. O da, Urgit želi da nas opet vidi.“ Čovečuljak
uhvati Garionov upitni pogled. „Valjda nije ništa posebno važno“, nastavi.
„Verovatno samo želi da porazgovara s nekim. Pretpostavljam da je razgovor
s Murzima malo zamoran.“
Zaputiše se kroz raznobojne hodnike praćeni stražarom u verižnjači, koji
je preneo kraljeve zahteve, i nađoše se nanovo u odaji u kojoj su prethodnog
dana razgovarali s Urgitom. Zatekoše ga izvaljenog u stolici pored vatre, s
nogom prebačenom preko rukohvata i polupojedenim pilećim batakom u
ruci. „Dobro jutro, gospodo“, pozdravi ih. „Molim vas, sedite.“ Nehajno
pokaza na svoj doručak na stolici pored zida. „Nikada nisam bio ljubitelj
dvorskih običajaPogleda Sadija. „Jesi li se naspavao?“, upita.
„Malo je zahladnelo pre svitanja, Vaše veličanstvo."
„Načinili su propust za vreme građenja palate. Ima otvora na zidovima
dovoljno velikih da proguraš konja. Zimi dođe do snežne oluje u hodnicima.“
Uzdahnu. „Možeš li da zamisliš da je sada proleče u Tol Honetu?“ Nanovo
uzdahnu, a potom pogleda Belgarata, koji mu se osmehivao. „Nešto je
smešno, matori?“
„Ne baš. Samo sam se setio nečega što sam nekada čuo.“ Starac se približi
vatri i ispruži ruke nad pucketavim plamičcima. „Kako vaši ljudi napreduju s
brodom?“
„Očekujem da će brod biti spreman najranije sutra“, odgovori Urgit.
„Sprema se zima, a mora oko južnog rta urškog poluostrva nikada nisu bila ni
približno onome što vi nazivate dobroćudnim, čak i za vreme najblažih
godišnjih doba, tako da sam naredio brodograditeljima da se malo više
potrude.“ Nagnu se i nemarno baci batak u ognjište. „Prepekli su ga“, odsutno
će. „Svaki obrok koji sam pojeo ovde bio je ili prepečen ili sirov.“ Čudno
pogleda Belgarata. „Kopka me tvoje prisustvo, stari. Ne izgledaš kao neko ko
bi tek tako odbacio svoj život i postao njisanski trgovac robljem."
 „Izgled ume da zavara.“ Belgarat slegnu ramenima. „Ni vi ne izgledate kao
kralj, ali ipak nosite krunu.“
Urgit podiže ruku i skinu gvozdenu krunu. Pogleda je zgroženo i pruži je
Belgaratu. „Da je ne želiš?“, upita. „Ubeđen sam da bi izgledao mnogo
kraljevskije od mene, a ja bih bio srećan kad bih je se otarasio posebno ako se
uzme u obzir to što Kal Zakat s toliko žara želi da mi skine glavu.“ Uz zveket je
ispusti na pod pored stolice. „Hajde da se vratimo onome o čemu smo juče
pričali. Rekao si da poznaješ Belgariona."
Belgarat klimnu.
„Koliko dobro?“
„Koliko dobro neko može da se upozna?“
„Vrdaš da odgovoriš.“
„Izgleda da je tako, zar ne?“
Urgit ne odgovori na ovo. Napeto pogleda starca. „Kako misliš da bi
Belgarion odgovorio ako mu ponudim da se udružimo i proteramo Malorijce
s kopna? Ubeđen sam da ga njihovo ovdašnje prisustvo brine skoro isto
koliko i mene.“
„Izgledi za to su veoma dobri“, odgovori mu Belgarat. „Možda biste uspeli
da ubedite Belgariona da je to dobra zamisao, ali bi se ostali alornski vladari
verovatno pobunili."
„Zar se nisu pogodili s Drostom?“
„Rodar je to rešio s Drostom. Odvajkada je postojalo donekle obazrivo
prijateljstvo između Dreznijaca i Nadraka. Verovatno biste morali da
naterate Čo-Haga da prihvati ovu zamisao, a on nikada nije bio naklonjen
Murzima.“
„Potrebni su mi saveznici, stari, a ne druženje." Urgit zastade. „A šta ako
zamolim Belgarata?"
„Šta biste mu rekli?“
„Potrudio bih se da ga ubedim da je Zakat mnogo veća pretnja zapadnim
kraljevstvima nego što sam ja. Možda bi on uspeo da natera Alorne da se
urazume.“
„Mislim da vas ni tu sreća ne bi nešto poslužila.“ Starac pogleda razigrane
plamičke u ognjištu, a kratka mu srebrnasta brada zasvetluca. „Morate da
shvatite da Belgarat ne živi u istom svetu kao obični ljudi, već u svetu
početnih uzroka i prvobitnih sila. Pretpostavljam da Kala Zakata shvata samo
kao sitnu nevolju.“
„Torakovih mi zuba!“, prokunu Urgit. „Gde ću onda da nabavim vojsku?"
„Platite najamnike“, predloži Svileni okrenut leđima dok je gledao kroz
prozor.
„Molim?“
„Idite u kraljevske riznice i uzmite nešto čuvenog crvenog angaračkog
zlata. Razglasite po zapadnim kraljevstvima da su vam potrebni snažni ljudi i
da biste im dobro platili. Nećete moći da se oslobodite dobrovoljaca.“
„Miliji su mi ljudi koji se bore zbog patriotizma ili vere“, izjavi Urgit kruto.
Svileni se okrenu razdragano. „Primetio sam to kod mnogih kraljeva“,
reče. „Ta neće vam to isprazniti kraljevske riznice. Ali verujte mi, Vaše
veličanstvo, odanost idealima može da varira po snazi, ali odanost se prema
novcu nikada neće promeniti. Zbog toga su najamnici najbolji borci.“
„Baš si prezriv“, optuži ga Urgit.
Svileni odmahnu glavom. „Nisam, Vaše veličanstvo. Samo sam realan.“
Priđe Sadiju i prošapta nešto. Evnuh klimnu glavom, a sitni Dreznijac lasičjeg
lica tiho napusti odaju.
Urgit upitno podiže obrvu.
„Otišao je da počne s pakovanjem, Vaše veličanstvo“, objasni Sadi. „Ako
ćemo sutra da isplovimo, moramo uskoro da počnemo s pripremama.“
Urgit je sa Sadijem tiho razgovarao petnaestak minuta, kad se vrata na
drugom kraju sobe nanovo otvoriše. Polgara i ostale gospe uđoše s gospom
Tamazin.
„Dobro jutro, majko“, pozdravi je Urgit. „Nadam se da si dobro spavala?“
„Veoma dobro, hvala na pitanju." Sitničavo ga pogleda. „Urgite, gde ti je
kruna?“
„Skinuo sam je. Glava me je zabolela od nje.“
„Smesta da si je vratio.“
„Zašto bih?“
„Urgite, nimalo ne ličiš na kralja. Nizak si, mršav i imaš lice poput lasice.
Murzi nisu nešto vispreni. Ako ne nosiš krunu sve vreme, sasvim je moguće
da zaborave ko si. Vrati je sada.“ „Da, majko.“ Podiže krunu i natuknu je na
glavu. „Kako izgledam?“
„Naopako je, mili“, zausti ona smirenim glasom, toliko poznatim Garionu
da je ošinuo Polgaru kratkim zapanjenim pogledom. „Izgledaš kao.pijani
mornar.“
Urgit se zakikota i okrenu krunu.
Garion pažljivo pogleda Se’Nedru ne bi li pronašao ikakve tragove
jučerašnje bujice plača, ali nije uspeo da primeti nikakav dokaz da bi se to
opet moglo desiti. Zauzeto je ćućorila s Ktanskom princezom Pralom, a lice je
murške devojke jasno odavalo da je već podlegla kraljičinim činima.
„A ti, Urgite“, zausti gospa Tamazin, „jesi li dobro spavao?“
„Majko, ja zapravo nikada ne spavam. Znaš i sama. Odlučio sam još pre
nekoliko godina da je nemiran san jamačno poželjniji od večnog.“
Garion oseti da se teško privikava na promene u razmišljanju. Nikada nije
voleo Murge. Nikada im nije verovao i oduvek ih se čak i pribojavao. Ipak,
karakter je kralja Urgita bio tako netipičan za Murge, kao i njegova pojava.
Bio je ishitren i vetropirast, a raspoloženje mu se kretalo od podrugljive
razdraganosti i dalje u smeru koji Garion ne bi mogao ni da pretpostavi.
Dakako da nije bio snažan kralj, i Garion je dovoljno dugo vladao da može da
primeti gde Urgit greši. Uprkos svemu tome, ipak, Garion se iznenadi kad je
shvatio da mu se on zapravo dopada i da mu je naklonjen dok ovaj pokušava
da se izbori s poslom koji mu tako beznadežno nije pasovao. Jakako, Garionu
je to stvaralo probleme. Nije želeo da mu se ovaj čovek dopadne, i ta mu se
nepoželjna naklonost učini sasvim neprikladna. Ustade sa stolice i povuče se
na drugi kraj sobe, nastojeći da gleda kroz prozor i izbegne uticaj dosetki
murškog kralja. Gotovo je nepodnošljivo poželeo da je sada na brodu, daleko
od ovog groznog murškog grada ušuškanog na pustoj obali i daleko od
bojažljivog slabića koji zapravo i nije bio loš, ali kojeg je Garion ipak morao
posmatrati kao neprijatelja.
„U čemu je problem, Garione?“, upita Polgara tiho, prišavši mu iza leđa.
„Verovatno nestrpljenje, tetka Pol. Voleo bih da pođemo što pre.
„Svi mi, mili“, reče ona, „ali moraćemo da se strpimo još jedan dan.“
„Zašto nas jednostavno ne ostavi na miru?“
„A ko to?“
„Urgit. Ne zanimaju me njegovi problemi, a on sve vreme mora da priča o
njima.“
„Zato što je usamljen, Garione."
„Svi su kraljevi usamljeni. Takvo je breme nošenja krune. Ipak, većina nas
shvati kako da se nosi s tim. Ipak ne sedimo i kukamo."
„Veoma neljubazno od tebe, Garione“, prekori ga strogo, „i ne priliči ti.“
„Zašto smo svi mi toliko zabrinuti za nejakog kralja oštrog jezika?“
„Verovatno zato što je on prvi Murg kojeg smo sreli za sve ove eone a da
pokazuje ljudske osobine. Zbog njega takvog rađa se mogućnost da će jednog
dana Alorni i Murzi preći preko svojih razlika bez krvoprolića."
Nastavio je da pilji kroz prozor, a uz vrat polako poče da mu se penje
rumenilo. „Ponašam se detinjasto, zar ne?“, priznao je.
„Da, mili, bojim se da je tako. Predrasude su ti ishitrene. Obični ljudi to ne
mogu da priušte. Kraljevi mogu. Vrati se sada, Garione, tamo gde si sedeo do
malopre i pažljivo ga posmatraj. Nemoj da propustiš priliku da ga malo bolje
proceniš. Doći će vreme kada će ti ta procena pomoći."
„U redu, tetka Pol.“ Garion uzdahnu i odlučno ispravi ramena.
Skoro je bilo podne kad Oskatat stupi u sobu. „Vaše veličanstvo“, objavi
hrapavim glasom, „Prvosveštenik Rak Urge Agačak traži da priča s vama.“
„Uvedite ga, Oskatate“, odgovori Urgit snuždeno. Zatim se okrenu majci.
„Moraću da nađem drugo mesto za skrivanje“, promrmlja. „Isuviše ljudi zna
gde da me nađe.“
„Imam jedan izvrstan ormar za to, Urgite“, odgovori ona, „topao, suv i
mračan. Možeš tamo da se sakriješ i pokriješ ćebencetom. S vremena na
vreme bismo ti proturili nešto hrane.“
„Ismevaš me, majko?“
 „Ne, mili“, reče ona. „ Ali, hteo ti to ili ne, ipak si kralj. Možeš da budeš ili
kralj ili razmaženo derište. Izbor je na tebi.“ Garion s krivicom pogleda
Polgaru.
„Da?“, promrmlja ona.
Odlučio je da ipak ne odgovori.
Agačak nalik mrtvaku stupi u odaju i službeno se pokloni kralju. „Vaše
veličanstvo“, reče promuklim glasom.
„Poštovani prvosvešteniče“, odgovori Urgit bez ikakvog znaka o svojim
pravim osećanjima u glasu.
„Vreme teče, Vaše veličanstvo."
„Primetio sam da ume to da radi.“
„Ciljao sam na to da će vreme uskoro postati olujno. Da li će brod uskoro
biti spreman?"
„Očekujem da će sutra isploviti“, odgovori Urgit.
„Izvrsno. Naložiću Kabahu da se spremi.“
„Da li je sveštenica Habat uspela da se sabere?“, upita Urgit. „Ni približno,
Vaše veličanstvo. Još uvek sa žarom ispoljava koliko joj znači gubitak
milosnika.“
„Čak i pošto je otkrila kakva su mu bila prava osećanja? Ko bi ikada uspeo
da shvati kako radi ženski mozak?“
„Nije tako teško shvatiti Habat, Vaše veličanstvo.“ Agačak slegnu
ramenima. „Unakažena žena retko privlači muškarce, te je gubitak neiskrene
ljubavi još teži. Mada, njen je gubitak u ovom slučaju još gori. Sorčak joj je
pomagao u izvođenju određenih magijskih obreda. Bez njega neće moći da
nastavi s pokušajima da dozove demone.“
Urgit slegnu ramenima. „Mislio sam da je čarobnica. Zar joj to nije
dovoljno? Zašto bi želela da se upliće u mađijanje?“ „Habat uopšte nije toliko
moćna čarobnica“, odgovori Agačak. „Misli da će imati veću prednost pri
okršaju sa mnom ako ima demonsku pomoć.“
„Pri okršaju s vama? Zar je to namerila?"
„Dakako. Njene povremene vragolije nisu nimalo jednostavna razonoda.
Glavni joj je cilj oduvek bila moć. Kad bude pravo vreme, pokušaće da otme i
moju.“
„ Ako je tako, zašto ste joj dopustili da postane toliko uticajna u hramu?“
„Zabavlja me“, Agačak će uz svirepi osmeh. „Mene ružnoća ne užasava kao
ostale, a Habat je, uprkos njenim namerama ili možda i zbog njih veoma
revnosna.“
„Znali ste o njenoj vezi sa Sorčakom. Zar vas to nije uvredilo?" „Ne baš“,
odgovori prvosveštenik nalik mrtvaku. „To je samo deo razonode koju sam
sebi priuštio. Jednom će Habat uspeti da dozove demona, i tada će me
izazvati. U samom trenutku kad joj se učini da je pobedila, ja ću takođe
pozvati demona koji će uništiti njenog. A onda ću narediti da je svuku i
odvuku u svetilište. Položiće je tada poleđuške preko žrtvenika, a ja ću joj
lično polako preseći grkljan. Predosećam da će tako biti i jedva čekam, a biće
još slađe, jer će se to odigrati onda kad pomisli da me je porazila.“ Mrtvačko
mu se lice ispuni jezivim zadovoljstvom. Oči su mu sevale, a u uglovima
usana kao da mu je potekla pljuvačka. Urgit je pak izgledao potpuno zgađeno.
„Izgleda da Grolimi imaju više uvrnutih zadovoljstava od običnih ljudi."
„Nije baš tako, Urgite. Jedini razlog posedovanja moći jeste što se može
iskoristiti da uništi neprijatelje, a posebno je uživanje kad ih možeš poniziti
pre poraza. Zar ne biste voleli da posmatrate moćnog Kala Zakata kako umire
s dagašijskim bodežom u grudima?“
„Ni približno. Samo želim da ga uklonim. Ne priželjkujem da posmatram
sam čin.“
„To znači da još niste shvatili pravo značenje moći. Shvatili biste možda
kad bismo stajali pred Ktragom Sardijusom kao svedoci ponovnog rađanja
Boga Tame i konačne pobede Deteta Tame.
Urgitu lice postade ojađeno.
„Ne bežite od svoje sudbe, Urgite“, zausti Agačak promuklim glasom.
„Predvideno je da će kralj Angaraka biti na konačnom sukobu. Vi ćete biti taj
kralj isto kao što ću ja biti onaj koji će podneti žrtvu, i samim tim, koji će
postati prvi učenik ponovno rođenogboga. Povezani smo lancem sudbine.
Suđeno je da postanete vrhovni gospodar Angaraka, a da ja vladam crkvom.“
Urgit uzdahnu, pomirivši se sa sudbinom.
„Kako god vi kažete, Agačače“, reče neutešno. „Ipak, i dalje imamo
nekoliko problema koje moramo da rešimo.“
„Nimalo me ne brinu“, izjavi prvosveštenik.
„Ali brinu mene“, Urgit će s iznenadnim žarom. „Najpre moramo da se
postaramo za Zakata, a potom i da se otarasimo Getela i Droste čisto da se
osiguramo. I ranije sam imao prilike da učestvujem u trci za prestolom, te bih
bio mnogo uvereniji kad bih bio jedini učesnik. Vaši su problemi, ipak, malo
teži. Urvon i Zandramas su izuzetno ozbiljni protivnici."
„Urvon je izlapela stara budala, a Zandramas je samo žena.“ „Agačače“,
naglasi Urgit, „i Polgara je samo žena. Da li biste se suočili s njom7. Ne,
poštovani prvosvešteniče, mislim da Urvon i nije toliko izlapeo koliko vi
mislite da jeste, a Zandramas je možda opasnija nego što mislite. Uspela je da
otme Belgarionovog sina, i to nije bila samo obična prevara. Takođe je uspela
da utekne vama i svim ostalim prvosveštenicima, kao da je nije ni bilo. Hajde
da ne shvatimo ovo olako.“
„Znam ja gde je Zandramas“, Agačak će uz jeziv osmeh, „i kad bude pravo
vreme, oteću joj Belgarionovog sina. Predviđeno je da ćemo s bebom koja će
biti žrtvovana stajati pred Sardionom u pravo vreme. Tu ću podneti žrtvu, a
vi ćete biti svedok obreda, a onda ćemo se obojica uzdići. Tako je napisano.“
„U zavisnosti od toga kako tumačite“, nadoveza se Urgit mrzovoljno.
 Garion priđe Se’Nedri, pokušavajući da ne privuče pažnju. Istog trena kad
je shvatila značenje onoga što je prvosveštenik rekao, krv joj polako iščile iz
lica. „To se neće desiti", reče joj odlučnim, tihim glasom. „Niko to neće uraditi
našoj bebi.“ „Znao si“, optuži ga ona zaprepašćenim šapatom.
„Deda i ja smo to otkrili u Grolimskim proročanstvima u biblioteci
hrama.“
„O, Garione“, zausti ona ugrizavši se za usnu ne bi li zaustavila suze.
„Ne brini zbog toga“, reče on. „Isto je proročanstvo govorilo da će Torak
pobediti u Ktol Mišraku. To se nije desilo, a ni ovo se neće desiti."
„Ali šta ako...“
„Nema ’ako’", reče oštro. „Neće se desiti.“
Prvosveštenik je otišao i raspoloženje kralja Urgita se promeni. Sede na
stolicu snuždeno razmišljajući.
„Možda Vaše veličanstvo želi da ostane samo“, osmeli se Sadi. „Ne, Sadi“,
Urgit uzdahnu. „Nikakva briga neće promeniti ono što smo već započeli.“
Odmahnu glavom i slegnu ramenima, pokušavajući da zanemari čitavu
nevolju. „Zašto mi ne bi detaljnije ispričao o svom sitnom prekršaju koji je
primorao Salmisru da bude toliko kivna na tebe? Obožavam priče o
prevarama i nečasnosti. Kao da nekako svet zbog njih zaliči na neko ne toliko
loše mesto.“
Nedugo zatim, dok je Sadi još uvek nadugačko pripovedao o složenom
spletkarenju koje je izazvalo njegovu propast, nadzornik ponovo stupi u sobu.
„Stiglo je izaslanstvo od ratnog guvernera iz Ktake, Vaše veličanstvo",
protutnja.
„Šta sad hoće?“, promrmlja Urgit žalosno.
„ Javlja nam da su Malorijci krenuli u glavni pohod ka jugu. Rak Gorut je
pod opsadom i verovatno će pasti za nedelju dana.“ „Zar na jesen?“, zavapi
Urgit pometeno skočivši sa stolice. „Krenuli su u pohod nakon leta?“
„Izgleda da jesu “, odgovori Oskatat. „Mislim da se Kal Zakat nada da će
vas uhvatiti nespremnog. Kada Rak Gorut padne, više neće biti prepreke
između njegovih redova i Rak Ktake.“
„A odbrana tamo gotovo da ne postoji, je l’ tako?“
„Bojim se da je tako, Urgite. Rak Ktaka će takođe pasti, a Zakat će imati
celu zimu da učvrsti pozicije na jugu.“
Urgit sasu psovke i žustro se uputi karti na zidu. „Koliko vojske imamo u
Morktu?“, upita, tapkajući prstom po karti.
„Nekoliko desetina hiljada. Ali dok do njih stigne naredba da krenu na jug,
Malorijci će već biti na pola puta do Rak Ktake.“
Urgit je užasnuto posmatrao kartu, a onda je iznebuha udari pesnicom.
„Nadmudrio me je!“, besneo je. Okrenu se i skljoka se na stolicu.
„Bilo bi mi bolje da pozovem Kradaka", reče Oskatat. „Generali bi trebalo
da čuju o ovome.“
 „Šta god mislite da treba, Oskatate", odgovori Ugrit poraženim glasom.
Pošto je nadzornik napustio odaju, Garion priđe da pogleda kartu. Na tren
pogleda na nju i uvide rešenje Urgitovog problema, ali nije želeo da o tome
progovori. Nije hteo da se meša. Bilo je više od desetak valjanih razloga zašto
bi držao jezik za zubima najvažniji od njih beše taj što bi ponudio pomoć
murškom kralju i time osetio obavezu, a snažno je priželjkivao da izbegne
bilo kakvu obavezu prema ovom čoveku, koliko god da je to nevažno. Ipak,
nerešen mu je problem potpirivao osećaj odgovornosti; okretanje leđa
nekom problemu čak i ako nije njegov lomio je nešto duboko u njemu.
Opsova sebi u bradu i okrenu se snuždenom Urgitu. „Oprostite mi, Vaše
veličanstvo“, zausti kao da opipava teren, „koliko je dobro utvrđena Rak
Ktaka?"
„Kao i svaki murški grad“, odgovori Urgit nejasno. „Zidine su dvadesetak
metara visoke i devet metara široke. Kakve to ima veze?“
„To znači da bi grad mogao da izdrži opsadu u slučaju da imate dovoljno
ljudi tamo?“
„U tome i jeste nevolja nemam.“
„Pa, treba samo da pošaljete pojačanje pre no što Malorijci stignu do
grada.“
„Kako si to promoćurno primetio. Ali pošto ne mogu da sakupim
odbrambene snage na vreme, kako uopšte da stignem s pojačanjem pre no
što ulice budu natrpane Malorijcima?" Garion slegnu ramenima. „Pošaljite ih
preko mora.“
„Preko mora?“ Urgit se iznenada zapanji.
„Luka vam je prepuna brodova, a grad natrpan trupama. Ukrcajte
dovoljno ljudi za odbranu Rak Ktake i isplovite iz grada. Čak i ako sutra
izgubite Rak Gorut, Malorijcima će biti potrebno oko deset dana da put
prevale pešice. Brodovi bi vam stigli za manje od nedelju dana. Odbrambene
jedinice bi izdržale dok snage za odmazdu ne stignu."
Urgit odmahnu glavom. „Murška se vojska ne kreće brodovima“, kaza.
„Generali ne bi pristali ni da saslušaju o tome.“
„ Ali vi ste kralj, zar ne? Naterajte ih da vas saslušaju." Urgitu lice postade
zabrinuto. „Nikada me neće saslušati.“ Garion namah požele da ga prodrma.
Uz malo je napora ipak uspeo da suzbije iznerviranost. „Pešačenje nije sveto“,
reče, „posebno ne ukoliko vas marš ka Rak Ktaki košta gubljenja grada.
Naredite generalima da ukrcaju ljude i takođe im naredite da se tome ne
protive.“
„Odbiće.“
„Otpustite ih onda i unapredite nekoliko narednika.“
Urgit se zaprepašćeno zablenu u njega. „Ne mogu to da uradim.“
„Vi ste kralj. Možete da uradite sve što poželite."
Urgit se neodlučno borio s tom mišlju.
 „Uradi kako ti kaže, Urgite“, naredi gospa Tamazin naglo. „Jedino tako
možeš spasiti Rak Ktaku.“
Pogleda je poraženo. „Zar zaista misliš da bi trebalo, majko?“, upita tiho.
„Samo ti to uradi. Kao što je mladić rekao, ti si kralj a mislim da je krajnje
vreme da počneš da se ponašaš tako.“ „Moramo još nešto da uzmemo u obzir,
Vaše veličanstvo“, zausti Sadi ozbiljnoglica. „Ako Malorijci počnu s opsadom
Rak Ktake, neću moći da se iskrcam tamo. Neophodno je da tuda prođem pre
negoli bitka započne. Trgovci robljem se mogu kretati bez mnogo mešanja,
ali kad boj već počne, Malorijci će nas svakako sprečiti u tome. Ukoliko ne
pohitamo, Dagašiji vam neće stići u Rak Hagu do sledećeg leta.“
Urgitulice postade još neutešnije. „Nisam razmišljao o tome“, priznade.
„Najbolje je da ti i tvoji ljudi krenete iz ovih stopa. Poslaću glasnika u hram da
javi Agačaku o izmeni planova.“ Vrata se otvoriše. Oskatat uđe s murškim
službenikom koji je grubo tražio Urgitov potpis prethodnog dana.
„O, generale Kradače“, pozdravi Urgit službenika s očigledno
odglumljenom srdačnošću, „baš lepo što ste došli. Čuli ste o onome što se
dešava na jugu?“
General odsečno klimnu glavom. „Situacija je ozbiljna“, kaza. „Rak Gorut i
Rak Ktaka su u ogromnoj opasnosti."
„Šta predlažete, generale?“, upita Urgit.
„Ne mogu ništa predložiti“, Kradak će. „Moraćemo da prihvatimo
činjenicu da su Gorut i Ktaka izgubljeni i da usmerimo sav napor da zadržimo
Urgu, Morkt i Aragu.“
„Generale, tako će samo tri okruga od devet u Ktol Murgosu ostati pod
mojom vlašću. Zakat kida moje kraljevstvo deo po deo.“
General slegnu ramenima. „Ne možemo da stignemo do Rak Ktake pre
Malorijaca. Grad će pasti. Ništa ne možemo da uradimo povodom toga.“
„A šta ako učvrstimo odbranu? Hoće li to promeniti stanje?“ „Dakako da
hoće, ali to je nemoguće."
„Možda i nije“, reče Urgit i kratko pogleda Gariona.
„Šta mislite o tome da trupe pošaljemo brodovima?“
„Brodovima?“ General trepnu, a onda se namršti. „To je glupo.“
„Zašto bi bilo glupo?“
„Niko u Ktol Murgosu nije uradio nešto slično.“
„Pretpostavljam da ima dosta toga što nikada nije urađeno u Ktol
Murgosu. Postoji neki određeni razlog zašto to ne bi uspelo?“
„Brodovi tonu, Vaše veličanstvo“, naglasi Kradak jetko, kao da se obraća
detetu. „Vojnici to znaju i zbog toga će odbiti da se ukrcaju.“
Oskatat koraknu. „Ne ako bi na samoj palubi razapeo prvu desetoricu koji
odbiju", zausti odlučno. „Takav bi primer smanjio otpor.“
Kradak uputi sedokosom čoveku pogled neskrivene mržnje. „A šta sluga
zna o naređivanju?“, navali na njega. Opet pogleda Urgita, jedva prikrivajući
kez. „Samo se ti drži svog trona, Urgite“, obrati se grubo. „Igraj se s krunom i
žezlom i pretvaraj se da si pravi kralj. Ali drži nos dalje od ratovanja.“
Urgit preblede i nanovo klonu na stolicu.
„Da pošaljem po dželata, Vaše veličanstvo?“, upita Oskatat ledenim
glasom. „Čini mi se da je general Kradak nadživeo svoju službu."
Kradak se preneraženo zablenu u njega. „Ne bi se usudio!“, prodahta.
„Život ti zavisi od raspoloženja Njegovog veličanstva, Kradače. Samo
jedna reč i glava će ti se valjati u prašini.“
„Ja sam general vojske Ktol Murgosa.“ Kradak zgrabi zlatni lanac oko
vrata, kao da traži potvrdu svojih reči. „Taur Urgas me Je l’čno postavio na
ovo mesto. Tvoja reč nije moćnija od moje, Oskatate.“
Urgit se ispravi u stolici, a lice mu se zacrvene od besa. „Ma, je 1’?“, poče
zastrašujuće tihim glasom. „Možda je vreme da se neke stvari raščiste.“
Podiže krunu i ispruži je uvis. „Prepoznaješ li ovo, Kradače?“
General ga je netremice posmatrao ukočenog lica.
„Odgovori!“
„To je kruna Ktol Murgosa“, odgovori Kradak nabusito.
„ A onaj koji je nosi ima neograničenu vlast, je 1’ tako?“
„Taur Urgas je imao.“
„Taur Urgas je mrtav. Sada ja sedim na prestolu, a ti ćeš me služiti kao što
si njega služio. Razumeš?“
„Ti nisi Taur Urgas.“
„Bolna je to istina, generale Kradače“, odgovori Urgit hladno. „Ipak, ja
jesam tvoj kralj, kao što sam iz porodice Urga. Kad sam uznemiren, osetim
kako me polako obuzima ludilo Urga a u ovom me trenutku obuzima
poprilično brzo. Samo li ne uradiš kako ti kažem, do zalaska ćeš završiti bez
glave. Idi sada i naredi da se vojska ukrca.“
„A ako odbijem?“
Urgit kao da je oklevao. Iz nekog razloga pogleda Gariona kao da traži
pomoć.
„Ubij ga“, odbrusi Garion ravnodušnim bezosećajnim glasom koji istog
trena ostalima privuče pažnju.
Urgit se nanovo ispravi i odlučno povuče uže za zvono. Ogroman se gong
oglasi u spoljnom hodniku. Dvojica stamenih stražara smesta odgovoriše.
„Da, Vaše veličanstvo?“, upita jedan.
„Dakle, Kradače?“, Urgit će. „Kako ćemo? Brodovi ili trupac za glavu?
Pričaj, čoveče. Nemam celi dan na raspolaganju."
Kradak posive. „Brodovi, Vaše veličanstvo“, odgovori drhtavim glasom.
„Izvrsno. Baš sam srećan što smo uspeli da izgladimo nesuglasice bez
neprijatnosti.“ Urgit se okrenu ka stražarima. „General Kradak ide pravo u
barake treće čete“, obrati im se, „a vi idete s njim. Narediće ljudima da se
ukrcaju na brodove u luci i da isplove ne bi li pritekli u pomoć odbrambenim
snagama Rak Ktake.“ Popreko ošinu Kradaka pogledom punim nepoverenja.
„Samo li im nešto drugo naredi, istog mu trena odrubite glavu i pošaljite je
ovde u korpi."
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda“, odgovoriše Murzi udruženo, udarivši
pesnicom o verižnjaču.
Kradak se okrenu iznenađujuće slomljen, podrhtavajući, i izađe iz sobe sa
dvojicom Murga za vratom.
Urgit zadrža svoj zapovednički pogled na njima dok se vrata ne zatvoriše,
a onda žustro podiže obe ruke i nogama lupi o pod, zadivljeno uzviknuvši.
„Bogova mi!“, zausti u žaru. „Svidelo mi se! Ceo život priželjkujem da ovo
uradim!“
Gospa Tamazin ozbiljno ustade sa stolice, odhrama do sina i bez reči ga
zagrli.
„Zar naklonost, majko?“, upita je razdragano, a osmeh mu se raširi na licu
izduženih crta. „Kako neverovatno nemurški.“ A potom se zasmeja i zgrabi je
u grub medveđi stisak.
„Možda ipak ima nade“, smireno uputi ona Oskatatu.
Osmeh polako zaigra Murgu na punim usnama. „Obećava, gospo“, saglasi
se on.
„Hvala na podršci, Oskatate“, Urgit će prijatelju. „Ne bih se izborio s ovim
da nije bilo vaše pomoći.“ Zastade. „Ipak, moram da priznam da sam malo
zatečen što ste odobrili moju zamisao.“
„I nisam. Mislim da je zamisao glupa i da je sasvim sigurno osuđena na
propast.“
Urgit trepnu.
„Ipak, nešto drugo je u pitanju mnogo važnije." Rmpaliji se na licu ukaza
neočekivan ponos. „Shvatate li da ste se prvi put sukobili s jednim
generalom? Gazili su vas još otkad ste stupili na tron. Gubitak šačice brodova
i nekoliko hiljada vojnika je jeftina cena za stupanje podesnog kralja na tron
Ktol Murgosa.“
„Cenim vašu iskrenost, Oskatate“, Urgit će ozbiljno. „Mada, možda će se
ispostaviti da okolnosti nisu tako poražavajuće kao što mislite.“
„Možda i jeste tako, ali Taur Urgas to ne bi uradio.“
„Nekada ćemo se možda pomiriti s činjenicom da Taur Urgas više nije
među nama, Oskatate.“ Nejasni podrugljivi osmeh prelete kralju preko usana.
„Štaviše, osećam manji nagon da prihvatim svoju sudbinu. Gubim rat, stari
prijatelju, a gubitnik sebi ne može da priušti da bude uštogljen. Moram malo
da se kockam ne bih li sprečio Kala Zakata da paradira ulicama Rak Urge s
mojom glavom na kocu.“
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda", uzvrati nadzornik uz naklon. „Moram
da izdam određena naređenja. Dopuštate li mi da odem?“
„Dakako.“
 Oskatat se okrenu i uputi ka vratima. Međutim, baš kad je krenuo da ih
otvori, ona se otvoriše i pojavi se Svileni. Nadzornik zastade pogleda
prikovanog na Dreznijca. Keldarova šaka hitro krenu ka kapuljači ogrtača, ali
je ipak spusti uz snuždeni izraz lica.
Garion u sebi progunđa. Obazrivo se namesti nedaleko od Oskatata,
primetivši da se Durnik i grdosija Tot takođe približiše, spremni da hitro
skoče i spreče viku.
„Ti!“, dreknu Oskatat na Svilenog. „Šta ti radiš ovde?“ Svileni se pomiri sa
sudbinom. „Samo sam u prolazu, Oskatate“, odgovori kao uzgred. „Vi ste
dobro, nadam se?“
Urgit podiže pogled. „O čemu se radi?“
„Nadzornik i ja smo stari poznanici, Vaše veličanstvo“, odgovori Svileni.
„Sreli smo se pre nekoliko godina u Rak Goski." „Da li Vaše veličanstvo zna ko
je on?“, pitao je Oskatat. Urgit slegnu ramenima. „Sadijev sluga“, reče. „Barem
mi je tako rečeno.“
„Teško da je tako, Urgite. Ovo je princ Keldar iz Dreznije, najozloglašeniji
špijun na celom svetu.“
„Nadzornik malo preteruje s hvalom“, izjavi Svileni skromno. „Poričeš da
si ubio vojnike koje je Taur Urgas poslao da te zarobe pošto su tvoje spletke u
Rak Goski razotkrivene?“, optuži ga Oskatat.
„Ne znam da li bih baš iskoristio reč ’ubiti’, gospodaru", okolišao je
Svileni. „O, moram da priznam da jeste bilo neprijatnosti, ali vi ste to tako
neobično saželi.“
„Vaše veličanstvo“, zausti namršteni stari Murg. „Ovaj čovek je odgovoran
za ubistvo Doraka Urgasa, vašeg najstarijeg brata. Još davno je izdato
naređenje za hitno svrgnuće, pa ću smesta poslati po dželata."
 Petnaesto poglavlje

Urgitu pogled postade osujećen. Zaškiljio je i uznemireno grickao

zanoktice. „U redu, Sadi“, reče, „o čemu se radi?“
„Vaše veličanstvo... ja...“ Evnuh raširi ruke.
„Nemoj da izigravaš nevinašce preda mnom“, prasnu Urgit. „Jesi li znao ko
je on?“ Pokaza na Svilenog.
„Ovaj, da, jesam, ali...“
„A ipak si odlučio da mi ne kažeš? Koju igru igraš, Sadi?“ Evnuh je oklevao,
i Garion primeti graške znoja na njegovom čelu. Durnik i Tot nehajno prođoše
Oskatata, kao da se samo udaljavaju od središta sukoba, i kao uzgred se
navališe na zid, s obe strane vrata.
„Dakle, Sadi?“, navali Urgit. „Čuo sam za princa Keldara. Ne samo da je
špijun već je i ubica.“ Oči mu se najednom razrogačiše. „A to li je!“, podviknu
pogleda prikovanog za Svilenog. „Belgarion te je poslao da me ubiješ, je 1’
tako? I tebe i ostale Alorne."
„Ne bulazni, Urgite“, oglasi se gospa Tamazin sa svoje stolice. „Satima si
bio sam s ovim ljudima otkad su došli. Da su hteli da te ubiju, već bi bio
mrtav.“
On nakratko razmisli o tome. „Dobro, ti prinče Keldare pričaj. Hoću da
znam šta tačno radiš ovde. Pričaj.“
Svileni slegnu ramenima. „Onako je kako sam rekao gospodaru Oskatatu,
Vaše veličanstvo. Samo prolazim ovuda. Moj je posao u drugom delu sveta.“
„U kom?“
„Tamo-amo“, vrdao je Svileni.
„Tražim jasne odgovore“, izjavi Urgit.
„Da pošaljem po dželata, Vaše veličanstvo?“, upita Oskatat zloslutno.
„Možda to i nije loša ideja“, saglasi se Urgit.
Nadzornik se okrenu, ali nalete na Durnika i smirenog Tota koji ga
zaustaviše na vratima. Urgit smesta shvati situaciju i žustro ispruži ruku ka
užetu za zvonjavu koja bi ispunila odaju naoružanim Murzima.
„Urgite!“, prasnu gospa Tamazin. „Nemoj!“
Oklevao je.
„Uradi kako ti kažem!“
„Šta je bilo?“, upita.
„Pogledaj oko sebe“, reče mu ona. „Samo li dodirneš to uže, jedan će ti od
njih skočiti za vrat pre negoli uspeš samo jednom da ga povučeš."
Lice mu se namah ispuni strahom i on polako spusti ruku.
Sadi pročisti grlo. „Oh... Vaše veličanstvo", kaza. „Mislim da je kraljica-
majka ukazala na samu suštinu. Obojica smo u izuzetno nezgodnom položaju.
Zar ne bi bilo mudrije da razumno porazgovaramo pre nego što se odlučimo
na bilo kakve neprijatnosti?“
„Šta želiš, Sadi?“, upita Urgit slabo drhtavim glasom.
„Samo ono što smo sve vreme zajedno planirali, Vaše veličanstvo. Kao što
je Keldar već rekao, naš je posao u drugom kraju sveta, i nema nikakve veze s
vama. Dajte nam brod koji ste ionako nameravali da nam date, a mi ćemo
zauzvrat otpratiti Dagašija u Rak Hagu, kao što smo obećali. Posle toga ćemo
nastaviti svojim putem. Zar to nije dovoljno pošteno?“
„Poslušaj ga, Urgite“, upozori gospa Tamazin. „To što priča ima smisla.“
Urgitu se lice ispuni sumnjom. „Stvarno tako misliš, majko?“ „A kako bi
mogli da ti naude pošto pređu malorijske redove?“, upita ona. „Ako te
uznemiravaju, jednostavno ih što pre pošalji iz Rak Urge.“
„Sem njega“, pokaza Oskatat ka Svilenom.
„Ali on nam je zaista neophodan, gospodaru“, Sadi će uljudno.
„Ubio je Doraka Urgasa“, nadzornik će tvrdoglavo. „Možemo mu kasnije
dati medalju za to, Oskatate“, reče Urgit.
Oskatat se zablenu u njega.
„Ma, hajde, prijatelju. Prezirali ste Doraka koliko i ja.“ „Ipak je bio murški
princ, Vaše veličanstvo. Njegovo ubistvo ne sme da prođe nekažnjeno.“
„Čini mi se da zaboravljate da sam ja sam ubio desetoricu braće uglavnom
murških prinčeva da bih stupio na presto. Da niste nameravali i mene da
kaznite?“ Urgit nanovo pogleda Sadija. „Doduše, smatram da mi ne bi škodilo
da zadržim Keldara u Drođimu. Čisto da se obezbedim da će dogovor biti
ispoštovan. Pustiću ga čim otpratite Kabaha u Rak Hagu. Može kasnije da vas
stigne.“
„Prevideo si nešto važno, Urgite“, zausti gospa Tamazin, nagnuvši se
napred napeto.
„Je l’? Šta to, majko?“
„Princ Keldar iz Dreznije čuven je po tome što je jedan od najbliskijih
prijatelja kralju Belgarionu. Bio bi savršen glasnik ukoliko želiš da pošalješ
poruku rivanskom kralju.“
On ošinu pogledom Svilenog. „Da li je to tačno?“, upita. „Da li zacelo znaš
Belgariona?“
„Veoma dobro, zapravo“, odgovori Svileni. „Poznajem ga još odmalena."
„Onaj starac reče da Belgarion trenutno nije u Rivi. Znaš li ti gde bih
mogao da ga nađem?“
„Vaše veličanstvo“, odgovori Svileni savršeno odlučnog lica, „iskreno,
tačno znam gde se u ovom trenu nalazi Belgarion."
Urgit se počeša po obrazu, sumnjičavog pogleda. „Nekako mi se ovo ne
sviđa“, kaza. „Recimo da ti predam poruku za Belgariona. Šta bi te sprečilo da
je baciš u more i zatim se izokola vratiš prijateljima?“
 „Načela." Svileni slegnu ramenima. „Uvek odradim ono za šta sam plaćen.
Nameravate da mi platite, zar ne?“
Urgit se na tren zagleda u Svilenog, a onda zabaci glavu i prsnu u smeh.
„Stvarno si neverovatan, Keldare", reče. „Evo gde si, ni dva koraka od
dželatovog trupca, a ti se još trudiš da iznudiš novac od mene.“
Svileni uzdahnu i žalobno pogleda okolo. „Zašto reč ’platiti’ kod svih
kraljeva uvek izaziva podjednako užasnut pogled?“, upita. „Jamačno da Vaše
veličanstvo ne očekuje da izvršim tako neoubičajen zadatak bez ikakve
nadoknade, zar ne?“
„Zar ne bi rekao da je to što ćeš zadržati glavu na ramenima dovoljna
nadoknada?“
„O, smatram da sam poprilično siguran. Pošto jedino ja na svetu mogu da
jamčim da će poruka stići, isuviše sam važan da biste me ubili, zar ne?“
Gospa Tamazin se zasmeja, neobičnog izraza na licu dok ih je posmatrala.
„Nešto je smešno, majko?“, upita je Urgit.
„Ništa, Urgite. Ništa.“
Kralju su oči i dalje bile neodlučne. S nadom pogleda nadzornika. „Šta vi
mislite, Oskatate?" upita. „Mogu li da verujem ovom sitnom podlacu?“
„Odluka je na vama, Vaše veličanstvo“, odgovori stameni Murg kruto.
„Ne pitam vas kao kralj“, Urgit će. „Pitam kao prijatelj.“
Oskatat je oklevao. „Svirepo od vas, Urgite“, kaza. „Primoravate me da se
odlučim između službe i prijateljstva.“
„U redu, onda. Hajde da pojednostavimo. Šta bi trebalo da uradim?"
„Kao kralj, trebalo bi da poštujete zakon čak iako se kosi s vašim najboljim
interesima. Kao čovek pak trebalo bi da iskoristite svaku moguću priliku da
izbegnete propast.“
„Dakle? Šta bi trebalo da uradim? Da li da budem kralj ili čovek? Šta vi
predlažete?"
Pitanje je visilo u vazduhu. Nadzornik je odbijao da pogleda Urgita u oči.
Umesto toga, on posla jedan kratak molećiv pogled gospi Tamazin. „Neka mi
Torak oprosti“, napokon promrmlja. Ispravi se i pogleda kralja pravo u oči.
„Spasite sebe, Urgite“, zausti. „Ako ovaj Dreznijac može da pomogne u
sklapanju saveza s Belgarionom, platite mu koliko traži i pošaljite ga na put.
Belgarion će vas možda nekada izdati, ali vam je trenutno Kal Zakat za
vratom. Neophodan vam je taj savez, bez obzira na cenu.“ „Hvala, Oskatate",
reče kralj iskreno zahvalan. Okrenu se Svilenom. „Kad možeš da stigneš do
Belgariona s porukom?“, upita.
„Vaše veličanstvo", odgovori Svileni, „poruka može da se nađe u
Belgarionovim rukama brže nego što biste mogli da zamislite. A sada, da
popričamo malo o novcu?“ Dugačak šiljati nos mu se pokrenu na način koji
Garion skoro istovremeno prepozna.
„Koliko tražiš?“, upita Urgit obazrivo.
 „O“, Svileni se pretvarao kao da razmatra pitanje, „mislim da je stotinu
tolnedranskih dukata sasvim podesno.“
Urgit ga pogleda otvorenih usta. „Stotinu dukata? Ti si lud!“ Svileni je kao
iz dokolice posmatrao nokte. „Možemo još da porazgovaramo o svoti, Vaše
veličanstvo", priznade. „Samo sam želeo da postavim neku opštu cenu kako
bismo mogli da počnemo.“
Urgitu oči nekako čudno zacakliše. Nagnu se napred, odsutno povukavši
nos. „Možda bih mogao da ti platim deset dukata, okvirno“, odgovori.
„Nemam baš toliko tolnedranskih novčiča u riznici.“
„O, u redu je, Vaše veličanstvo", Svileni će velikodušno. „Spreman sam da
prihvatim i angaračke novčiće uz određeni dodatak, jamačno.“
„Dodatak?“
„Angaračko zlato je bez sumnje krivotvoreno, kralju Urgite. Zbog toga je
crveno, a ne žuto.“
Urgit ga premeri popreko. „A što ne privučeš stolicu, drugar?“, predloži.
„Ovo će možda da potraje.“ Sasvim neočekivano, nos poče da mu se trza.
Ono što je usledilo beše prikaz zadivljujuće veštine pregovarača. Garion je
video Svilenog u ovakvim prilikama mnogo puta do tada i oduvek je verovao
da njegovom prijatelju šiljatog nosa nema ravnog što se tiče cenkanja. Ipak,
Urgit žustro pokaza da je takođe stručnjak u ovoj igri. Pošto je Svileni
objasnio sasvim podesno preteranim iskazima o mogućim opasnostima s
kojima bi se suočio na putu da dostavi poruku, Urgit mu uzvrati tako što je
radije ponudio pratnju murških vojnika no višu nadoknadu. Svileni je
odustao od tvrdnji o napadu i nadugačko se usredsredi na neuobičajene
troškove odmorni konji, hrana i konačišta, podmićivanja i slično. U svakom je
slučaju murški kralj radije predložio pomoć od novca konje, hranu i konačišta
u murškim predstavništvima ili trgovačkim izaslanstvima, kao i murške
službenike u slučaju da neko mora da se podmiti. Svileni se pretvarao da
razmišlja o tome, pažljivog pogleda prikovanog za lice protivnika. Potom se
nanovo maši već pripremljenog govora, naglašavajući prijateljstvo s
rivanskim kraljem i činjenicu da bi on, verovatno bolje od ikoga na svetu,
mogao objasniti Belgarionu ponudu o savezu na najpoželjniji način. „I
napokon1, zaključi, „ono na šta se sve svodi jeste koliko vam je važan ovaj
savez, zar ne?“
„Neizmerno je važanpriznade Urgit lažno iskren, „mada, iako bi ja trebalo
da budem prvi koji će priznati da si ti najbolji za posao glasnika, nemam
nikakvog jemstva da bi Belgarion prihvatio ponudu, zar ne?“ Zastade, kao da
ga je ta njegova izjava neizmerno pogodila. „Reći ću ti kako“, započe s vešto
odglumljenim žarom, „zašto ne bismo ugovorili donekle skromnu cenu za
dopremanje poruke pa, recimo, neka bude deset onih dukata koje sam
malopre spomenuo.“
Svilenom lice postade neumoljivo, ali Urgit podiže ruku. „Saslušaj me, vrli
gospodine“, reče. „Kao što sam spomenuo, možemo da dogovorimo cenu
dopremanja poruke. A zatim, ako Belgarion prihvati ponudu, biću više nego
srećan da ti platim ostatak novca koji si zatražio.“
„To uopšte nije pošteno, Vaše veličanstvo", uzjoguni se Svileni. „U
potpunosti ste smestili ishod u ruke treće osobe. Mogu da jamčim
dopremanje poruke, ali ne i prihvatanje. Belgarion je suvereni vladar. Ja mu
ne mogu reći šta da radi, kao što ne mogu ni da pretpostavim šta bi preduzeo
povodom vašeg predloga.“ „Zar ne reče da si mu najstariji prijatelj? Jamačno
ga poznaješ dovoljno dobro da možeš da pretpostaviš njegov stav o ovome.“
„Promenili ste samu suštinu pregovaranja, Vaše veličanstvo", optuži ga
Svileni.
„Da, znam.“ Urgit se iskezi.
„Cena da zapravo utičem na sklapanje saveza s Belgarionom trebalo bi da
bude mnogo, mnogo viša“, uzvrati Svileni. „Ono što vi nudite neverovatno je
opasno, na kraju krajeva.“ „Opasno? Ne shvatam, staro momče.“
„Belgarion ne dela potpuno samostalno. Premda jeste vrhovni gospodar
Zapada, ipak za svoje postupke odgovara drugim kraljevima naročito
Alornima; a da budem sasvim otvoren, Alorni ne podnose Murge. Čak i ako
uspem da ga ubedim da prihvati ponudu za savez, postoji velika verovatnoća
da će ostali alornski kraljevi pomisliti da sam izdajica. Verovatno ću se naći u
prilici da bežim od njihovih ubica do kraja života.“
„Teško mogu da poverujem u to, Keldare.“
„Vi ih ne poznajete. Zastrašujuće je koliko Alorni ne opraštaju. Čak bi i
moja tetka izdala naredbe da me uhvate, samo li pomisli da sam izneverio
osnovno alornsko načelo poimanja sveta. Ono što vi nudite ne dolazi u obzir
osim ako ne govorimo o ozbiljnijim svotama novca, dakako.“
„Koliko tačno ozbiljnijim?", upita Urgit obazrivo.
„Pa, evo, da vidimo...“ Svileni se trudio da izgleda kao da ozbiljno razmišlja
o tome. „Svakako bih bio primoran da se odreknem imetka u Zapadnim
kraljevstvima. Ukoliko alornski kraljevi proglase da sam zločinac, sva bi mi
imovina bila razdeljena. Trgovinska dobra su mi raštrkana, tako da bi bilo
potrebno nešto vremena da im se utvrdi vrednost. A onda bih jamačno imao
dodatne troškove oko započinjanja posla negde gde me Alorni ne bi mogli
naći.“
„Prosto ko pasulj, Keldare. Dodi u Ktol Murgos. Ja ću te zaštititi.“
„Bez uvrede, Vaše veličanstvo, ali Ktol Murgos mi nije baš po volji. Više
sam razmišljao o Mal Zetu ili možda Melsinu. Verovatno bi mi dobro išlo u
Melsinu.“
„Svileni“, prekide ga Belgarat naglo, „koja je svrha ovog razgovora?“
„Ali samo sam...“
„Znam šta radiš. Možeš da se zabavljaš drugi put. A sada moramo da se
ukrcamo na brod.“
 „Ali Belg...“, Svileni smesta zastade, a Urgit ga na tren popreko pogleda.
„Nisi u poziciji da zapovedaš, matori“, reče murški kralj. A zatim pogleda
oko sebe sumnjičavo. „Nešto mi se ovde ne sviđa. Ne verujem da će danas iko
otići odavde. Ne nameravam da vas pustim dok sve ne raščistimo.“
„Ne budali, Urgite“, prekide ga majka. „Moraju smesta da krenu.“
„Ne mešaj se, majko.“
„Prestani onda da se ponašaš kao derište. Sadi mora da prođe kroz Rak
Ktaku pre nego što bitka počne, a Keldar mora da krene ka Belgarionu za
manje od sat vremena. Nemoj da propustiš ovu priliku zbog običnog
peckanja.“
Pogledaše se pravo u oči. Urgit se najednom razbesni, dok lice njegove
majke ostade nepopustljivo. Nakon malo duže stanke, on spusti pogled. „Ne
priliči ti ovo, majko“, progunđa. „Zašto namerno pokušavaš da me poniziš u
javnosti?"
„Ne ponižavam te, Urgite. Samo pokušavam da te urazumim. Kralj uvek
mora da poklekne pod bremenom stvarnosti čak i kad mu to vređa ponos.“
Uputi joj malo duži prodorni pogled. „Vreme nas ne pritiska toliko,
majko“, reče. „Sadi ima malo vremena da podeli s nama, a Keldar čak i ne
mora da ode još koji dan. Da ne znam situaciju, rekao bih da iz ličnih razloga
ne želiš da još malo porazgovaram s njima.“
„Budalaštine!“ Ipak, lice joj prilično preblede.
„Uznemirena si, majko“, navali on. „Zbog čega?“
„Ne može da vam kaže“, Eriond će iznenadno. Mladić je sedeo na klupi
pored prozora, a zraci jesenjeg sunca zlatasto su mu bojili svetlu kosu.
„Molim?“
„Majka vam ne može reći“, ponovi Eriond. „Postoji neka tajna koju je
zaključala u srce još pre nego što ste se vi rodili.“ „Ne!“, zavapi gospa
Tamazin nevoljno. „Nemoj!“
„Kakva tajna?“, navali Urgit, a oči mu se zacakliše dok je sumnjičavo
posmatrao sva lica u odaji.
Eriondu obrazi polagano porumeneše. „Bolje da ne kažem“, odgovori on
donekle postiđeno.
Kadifa je začuđeno pratila razgovor, shvativši; i onda, kada se
neočekivana sumnja pojavi u Garionu, ona prsnu u smeh. „Šta je toliko
smešno, mlada damo?“, Urgit će razdraženo.
„Upravo sam pomislila nešto veoma uvrnuto, Vaše veličanstvo“, odgovori.
Okrenu se zatim ka gospi Tamazin. „Rekli ste da ste upoznali oca princa
Keldara, gospo?“
Tamazin naglo podiže bradu, lice joj je bilo samrtno bledo. Ništa ne
odgovori.
„Kad ste rekli da se to desilo?“, upita Kadifa.
Tamazin usne ostadoše čvrsto stisnute.
 Kadifa uzdahnu, te pogleda Svilenog. „Keldare“, zausti, „još davno je tvoj
otac posetio Rak Gosku, je l’ tako? Mislim da je to imalo veze s nekim
pregovorima o trgovini, po naredbi kralja Rodara. Možeš li se setiti kada je to
bilo?“
Svileni se zbuni. „Ne znam“, odgovori. „Mora da je bilo...“ Nakratko
razmisli o tome. „Sećam se da sam s mamom ostao u Boktoru dok je bio na
putu. Mislim da sam imao oko osam godina. Znači, pre četrdesetak godina. O
čemu se radi, Lizel?“ „Zanimljivo“, promrmlja ona, zanemarivši njegovo
pitanje. „Gospo Tamazin1, započe, „stalno ponavljate sinu da neće poludeti
uprkos tome što su svi muškarci u Urškoj lozi osetili breme te nasledne
mane? Zbog čega ste toliko ubeđeni da će on izbeći porodičnu kletvu?“
Tamazin lice još više preblede, ali joj usne ostadoše odlučno zatvorene.
„Gospodaru nadzorniče“, uputi Kadifa Oskatatu, „čisto zbog znatiželje,
koliko godina ima Njegovo veličanstvo?“
Oskatatu Je l’ce takođe bilo samrtno bledo. Pogleda gospu Tamazin s
preneraženim izrazom lica, ali mu usne takođe ostadoše zatvorene.
„Trideset devet“, prasnu Urgit. „Kakve veze ima...“ A onda i on smesta
ućuta, razrogačenih očiju. Okrenu se zaprepašćeno i s nevericom. „Majko!“,
zavapi.
Sadi se zakikota.
„O, kako samo volim srećne završetke, a ti?“, razdragano uputi Kadifa
Se’Nedri. Vragolasto pogleda Svilenog. „Pa, nemoj samo tako da sediš tu,
Keldare. Zagrli brata.“
Gospa Tamazin polako ustade, ponosnog lica. „Pozovi dželata, Oskatate“,
kaza. „Spremna sam.“
„Ne, gospo“, odgovori on. „Neću.“
„Takva je kazna, Oskatate“, nije odustajala. „Muržanka koja obeščasti
muža mora biti smesta svrgnuta.“
„O, sedi, majko“, Urgit će, odsutno grickajući zanoktice. „Nije pravo vreme
za scene.“
Svilenom su oči bile donekle razjarene. „Brza si, Lizel“, zausti
suzdržavajući se.
„I ne baš“, priznade ona. „Trebalo je još davno da pretpostavim. Ti i
Njegovo veličanstvo skoro pa da možete da koristite jedan drugog kao
ogledalo pri brijanju, a cenka se skoro prepredeno kao ti.“ Pogleda zatim
zapanjenog murškog kralja, a jamice na obrazima joj zaigraše. „Ukoliko se
Vaše veličanstvo umori od sedenja na tronu, ubeđena sam da bi vam moj ujak
našao neki posao.“
„Ovo donekle menja stvari, Urgite", Belgarat će. „Predrasude vaših
podređenih naširoko su poznate. Možda će se malo iznervirati ukoliko otkriju
da niste čistokrvni Murg, zar ne?“
Urgit je već neko vreme blenuo u Svilenog. „Ma, začepi, matori“, reče
rasejano. „Pusti me da smislim šta ću s ovim.“ „Siguran sam da Vaše
veličanstvo shvata da morate potpuno da se oslonite na našu diskreciju“,
Sadi će slatko.
„Jamačno", odgovori Urgit oporo. „Sve dok radim ono što mi kažete.“
„Pa, jeste, i to, svakako.“
Urgit pogleda nadzornika. „Dakle, Oskatate“, kaza, „zar nećete izaći na
najviši prozor na Drođimskom dvoru da objavite ovo celom gradu?“
„Zašto bih?“ Oskatat slegnu ramenima. „Znao sam još otkad ste bili mali
da niste sin Taura Urgasa."
Gospa Tamazin duboko uzdahnu, a ruka joj smesta krenu ka usnama.
„Znali ste, Oskatate? I moju bruku ste čuvali kao tajnu?“
„Gospo moja“, zausti on uz kruti naklon, „ne bih vas izdao ni na mučilištu.“
Ona ga iznenađeno pogleda. „Zašto, Oskatate?“, upita nežno.
„Vi ste iz kuće Haga“, odgovori on, „kao i ja. Odanost krvnom srodstvu
veoma je jaka u Ktol Murgosu."
„I to je sve, Oskatate? Zar je to jedini razlog što ste me prihvatili za
prijatelja i zaštitili mog sina?“
Pogleda je pravo u lice. „Ne, gospo“, zausti on skoro ponosito, „nije.“
Ona spusti trepavice.
„Ipak, bilo je i drugih razloga da sačuvam tajnu“, nastavi on, „verovatno
manJe l’čnih, ali jednako važnih. Urška loza je izazvala propast Ktol Murgosa.
Video sam u mladom Urgitu nadu za naše kraljevstvo. Možda jesam nekada
poželeo da je jači, ali njegova je visprenost dosta obećavala. Na duže je staze
bolje imati promoćurnog kralja no krupnog bez daske u glavi.“
Belgarat ustade. „Mrzim da prekidam slavlja“, zausti, „ali vreme je da
krenemo. Tajne počinju da se otkrivaju.“ Pogleda Urgita. „Da li ste poslali
glasnika u hram? Ako Agačakov Dagaši želi da krene, bolje bi mu bilo da
smesta pođe ka luci.“
Urgit krenu da ustane besnog lica. Utom zastade skupivši oči. „Ko si ti,
starče?“, navali. „Izgledaš kao skitnica, a ipak sve vreme izdaješ naredbe kao
da si car.“
Gospa Tamazin je pak razrogačeno posmatrala Belgarata. A potom uputi
tetki Pol pogled pun poštovanja. „Urgite!“, zausti ona, dopola u šapatu.
„Molim, majko?“
„Pogledaj ga. Pogledaj ga pažljivo a zatim mu pogledaj ćerku.“
„Ćerku? Nisam znao da su rođaci.“
„Nisam ni ja sve do sada.“ Kraljica-majka pogleda pravo u Polgaru. „On
vam je otac, zar ne, gospo Polgara?“
Polgara se ispravi, a beli joj pramen pored obrve uhvati odsjaj sveće.
„Mislim da je ovo previše, oče“, reče starcu jetko. „Više nema smisla da se
krijemo, zar ne?“
„Prijatelju stari“, Svileni će veselo, „stvarno bi trebalo nešto da uradiš sa
svojim izgledom, znaš? Još pre nekoliko vekova razglašeno je po celom svetu
kako izgledaš, te će te ljudi s vremena na vreme prepoznati. Jesi li ikada
razmislio o tome da obriješ bradu?“
Urgit je zapanjeno blenuo u starca pogledom bliskim užasu. „Ma, prestani
s tim“, Belgarat će zgroženo.
Urgit ustuknu.
„A i s tim. Bez obzira na to šta su ti rekli, nemam običaj da iz razonode
odgrizem glave murškim odojčadima." Zamišljeno se počeša po uvetu, najpre
gledajući Urgita, potom gospu Tamazin i napokon Oskatata i Pralu. „Izgleda
da će plan biti malo izmenjen“, reče. „Mislim da ćete dobiti neizbežnu želju za
plovidbom jednostavno iz predostrožnosti. Želite da zataškate neke tajne,
kao i mi. Zato ćemo svi paziti jedni na druge.“ „Nisi valjda ozbiljan?!“, planu
Urgit.
„Da, zapravo, jesam. Ne volim kad mi se nešto dešava iza leđa.“
Vrata se otvoriše i Garion se žustro okrenu, zaustavivši ruku na pola puta
ka balčaku mača. Murški službenik koji je radoznalog pogleda upravo ušao
oseti napetost u odaji, „Oh... oprostite mi, Vaše veličanstvo“, zausti donekle
obazrivo.
Urgit ga pogleda, a preko lica mu prelete iznenadni osećaj nade. A potom
uputi Belgaratu jedan brzi prestrašeni pogled. „Da, poručniče“, odgovori
pažljivo neodređenim glasom.
„Stigla je poruka od prvosveštenika, Vaše veličanstvo. Naređeno mi je da
vam prenesem da će Dagaši Kabah biti u luci za sat vremena.“
Durnik i Tot istovremeno krenuše, obazrivo koračajući, i nađoše se s obe
strane Oskatatu, a Polgara se približi stolici gospe Tamazin.
Urgitu lice postade preplašeno. „Izvrsno, poručniče“, odgovori. „Hvala
vam.“
Službenik se nakloni, te se okrenu vratima.
„Poručniče“, zaustavi ga Pralin zvonki glas.
On se okrenu, lica punog poštovanja. „Da, princezo?“ Kadifa krenu ka
murškoj devojci, pretvarajući se da je to tek iz razbribrige. Garion u sebi
ustuknu zbog mogućnosti da će se desiti grozna i iznenadna borba koja se
osećala u vazduhu čak je i merio razdaljinu do poručnika koji ništa nije
sumnjao.
„Imate li izveštaje o vremenskim uslovima duž južne obale?“, upita Prala
mirno.
„Malo je vetrovito, Vaše visočanstvo", odgovori poručnik, „a pljuskovi su i
inače česti pored najizbačenijeg dela poluostrva.“ „Hvala, poručniče.“
On se nakloni i tiho napusti sobu.
„Gospodaru Belgarate“, Prala ga ošinu glasom. „Ne smete izložiti gospu
Tamazin takvom vremenu. Neću dozvoliti.“ Belgarat trepnu. „Nećeš
dozvoliti?“, upita začuđeno. „Dakako da neću. Ukoliko nastavite da
navaljujete, vrištaću iz sve snage.“ Hladno se okrenu ka Kadifi. „Ni korak
dalje, Lizel“, upozori. „Mogu da vrisnem barem dva puta pre negoli me
ubijete, a to je sasvim dovoljno da svi drođimski čuvari pohrle ovamo.“ „U
pravu je, oče“, zausti Polgara poprilično mirno. „Tamazin ne bi mogla nikako
izdržati svirepost putovanja.“
„Zar ne možemo..."
„Ne, oče“, reče ona odlučno, „bez pogovora.“
On promrmlja masnu psovku i isturi glavu ka Sadiju. Uputiše se u drugi
deo odaje gde kratko nešto prošaputaše.
„Imaš li bodež u dubletu, Keldare?“, upita Urgit.
„Štaviše, dvakomada“, odgovori Svileni naglašavajući svaku reč, „i jedan u
čizmi i jedan na užetu oko vrata. Volim spremno da dočekam sitne neprilike,
ukoliko se ispreče ali zašto bismo se zamajavali neprijatnostima kojih i
nema?“
„Jeziv si, Keldare.“
„Znam.“
Belgarat se vrati posle došaptavanja sa Sadijem i zausti: „Gospo
Tamazin.“
Kraljica-majka podiže bradu. „Da?“, odgovori ona.
„Izgleda da ćemo pod ovakvim okolnostima morati da se oslonimo na
vašu reč“, kaza. „Pokazali ste da možete dugo čuvati tajnu. Razumete li da
vam život kao i vašem sinu zavisi od toga da li ćete progovoriti o ovome što
ste danas saznali?"
„Da, mislim da shvatam.“
„Ionako moramo da ostavimo nekoga da vlada, tako da taj naum može da
uspe.“
„Gospodaru Belgarate, ponuda vam je jednostavno nemoguća.“
„Zašto više ljudi ne prestanu da ponavljaju tu reč? U čemu je sada
problem?"
„Murzi nikada neće pristati na to da im zapoveda žena.“
Belgarat progunđa ogorčeno. „O, da. Zaboravio sam na tu duboko
ukorenjenu muršku predrasudu."
„Gospodaru Oskatate", oglasi se Sadi.
Nadzorniku Je l’ce bilo poputkamena dokje gledao Durnika i Tota pored.
„Zar ne bi imalo smisla da se vi bavite državnim poslovima dok je
Njegovo veličanstvo odsutno?“
„Verovatno je tako.“
„Koliko je tačno duboka vaša odanost prema rođaki gospi Tamazin?“
Oskatat ga mrko pogleda.
„Erionde“, zausti Se’Nedra.
„Molim?“
„Možemo li se pouzdati u nadzornika da neće poslati trupe za nama čim
odemo?“
Garion odsečno podiže pogled. Zaboravio je na neuobičajenu veštinu
mladog prijatelja da može videti pravo u glave i srca ljudi.
„Neće ništa reći“, odgovori Eriond ubeđeno.
„Jesi li siguran?“, upita Se’Nedra.
„Sasvim. Radije bi izgubio život nego što bi izdao gospu Tamazin.“
Ožiljcima izbrazdani obrazi stamenog Murga potpuno pocrveneše i on
okrenu lice kako bi izbegao kraljičin pogled.
„Dobro, onda“, Belgarat zazvuča odlučno. „Urgit polazi s nama.“ Potom
pogleda nadzornika. „Ostavićemo ga nedaleko od Rak Ktake. Dajem reč da će
tako biti. Ti ostaješ s gospom Tamazin. Odluka je na tebi, ali ja ti ipak
predlažem da nastaviš s izvršavanjem plana da se pojačanje pošalje morem.
U suprotnom, možda će tvoj kralj morati sam da zadrži Malorijce."
„Šta ćemo s Pralom?“, Se’Nedra će.
Belgarat se počeša po uhu. „Nema smisla da je povedemo“, odgovori.
„Ubeđen sam da će je, ako ostane ovde, Tamazin i Oskatat sprečiti da se
izlane."
„Ne, gospodaru Belgarate“, zausti nežna Ktanska princeza odlučno. „Neću
ostati. Ako Njegovo veličanstvo krene u Rak Ktaku, krenuću i ja. Neću vam
obećati da ću držati jezik za zubima. Nemate izbora sem da me povedete ili
da me ubijete."
„Šta je sad ovo?“, upita Urgit zbunjeno.
Svileni je ipak već shvatio. „Urgite, počni iz ovih stopa da bežiš, a ja ću je
zadržati dok ne stekneš valjanu prednost."
„O čemu to lupetaš, Keldare?"
„Brate moj, možda ćeš biti veoma, veoma srećan da utekneš Kalu Zakatu,
ali pribojavam se da nemaš mnogo izgleda da pobegneš ovoj mladoj daleko
nežnijoj dami. Prihvati moj savet i smesta hvataj maglu.“
 Šesnaesto poglavlje

Teški sivi oblaci dolazili su s Velikog zapadnog mora, a oštar primorski

vetar im je trzao ogrtače dok su uzjahivali u dvorištu Drođima.
„Znate šta treba da radite, Oskatate?“, upita Urgit nadzornika. Stameni
Murg klimnu glavom. „Barke će isploviti s pojačanjem za dva dana, Vaše
veličanstvo. Dajem reč.“
„Odlično. Ne bih da sam branim grad. Potrudite se da ne izdate više
naredbi nego što je neophodno."
„Verujte mi.“ Oskatatu se na licu raširi sumorni osmeh. Urgit mu odgovori
kratkim pakosnim osmehom. „I pripazite na majku“, dodade.
„Godinama sam to radio čak i kad toga nije bila svesna.“ Murški kralj se
ozbiljno nagnu sa sedla i pruži ruku prijatelju, a potom se odlučno isprsi. „U
redu“, obrati se vojniku, vođi čuvara, „kreći.“
Iskasaše iz dvorišta, a Svileni se približi bratu. „Šta je bilo sve ono u vezi s
naredbama?“, upita znatiželjno.
Urgit se nasmeja. „Generali će možda odbiti da slušaju Oskatatova
naređenja“, pojasni, „te sam sam potpisao naredbe za svrgnuće svakoga od
njih i ostavio mu da ih koristi po potrebi.“ „Vispreno.“
„Trebalo je da se toga setim još pre nekoliko godina.“ Urgit pogleda
užurbane oblake nad sobom dok mu se ogrtač vijorio na sve jačem vetru.
„Nisam neki moreplovac, Keldare", priznade stresavši se. „Dešavalo se da
dosta povraćam zbog lošeg vremena na moru.“
Svileni se nasmeja. „Onda obavezno upamti da staneš pored ograde u
zavetrini."
Garionu se učini da ovo sumorno nebo sasvim odgovara turobnosti Rak
Urge. Grad kojem je toliko manjkalo lepote izgledao je neprirodno pod
vedrim nebom i žarkim suncem. A sada je pak ušuškan ležao pod
nagomilanim oblacima poput neke umrtvljene kamene žabe. Murzi u crnim
odorama sklanjali su se u uzanim sokacima da naprave prolaz kralju. Neki se
pokloniše, a ostali ostadoše uspravni i skamenjenih lica, dok je družina
prolazila.
Prejahaše preko trga, i dalje niz kaldrmisane ulice ka hramu. „Kapetane“,
Urgit pozva vojnika na čelu, „neka neko od tvojih ljudi zastane i prenese
prvosvešteniku da polazimo. Nameravao je da pošalje nekog iz hrama da
krene s nama.“
„Kako Vaše veličanstvo zapoveda", odgovori vojnik.
Popločana ulica kojom su išli skrenu i oni ugledaše luku. Ležala je,
pretrpana murškim brodovima s crnim jedrima, zaklonjena u rukavcu
okruženom kopnom koje se sužavalo s obe strane načinivši uzani prolaz ka
Urškom zalivu. Poznati miris susretanja mora i kopna, slane vode, algi i
mrtve ribe podiže se Garionu do nozdrva, a krv mu se uskomeša, pošto je
shvatio da će ponovo isploviti.
Izjahaše ka ukotvljenom brodu pored kamenog doka, ne većem od ostalih
barki u luci. Bila je to glomazna lađa nakatranisane oplate, sa širokim jedrima
i iskošenim katarkama. Svileni je premeri nepoverljivo. „Zar ovo zacelo
nazivate brodom?“, upita brata.
„Upozorio sam vas na murške brodove.“
Čim su dospeli na brod, pojavi se neprilika zbog konja. „Stvarno ne sme,
Vaše veličanstvo", nepopustljivo kaza kapetan lađe rmpalija zlobnog izgleda.
„Neću da ukrcam živuljke na svoju palubu.“ Stajao je tako visok pored svog
kralja, a na samozadovoljnom mu licu prelete oholi izraz. Urgitu lice pak
postade iznureno. „Mislim da je sada pravo vreme za vežbanje kraljevske
volje“, promrmlja Svileni.
Urgit ga kratko pogleda, a potom se ispravi. Okrenu se tada ka kapetanu
rmpaliji. „Ukrcaj konje na brod, kapetane", naredi' odlučnim glasom.
„Upravo sam rekao da neću da...“
„Jesam li možda bio nejasan? Pažljivo sada slušaj. Ukrcaj konje na brod. Ne
uradiš li baš onako kako ti kažem, narediću da te prikucaju za pramac umesto
statue. Dogovoreno?"
Kapetan ustuknu koji korak, a oholi mu izraz na licu postade sumnjičav i
prestrašen. „Vaše veličanstvo...“
„Uradi tako, kapetane!“, progrme Urgit. „Smesta!“
Kapetan naglo udahnu, odsalutira i okrenu se ka posadi. „Čuli ste kralja“,
reče grubo. „Ukrcajte konje.“ A onda se otetura odatle, mrmljajući sebi u
bradu.
„Vidiš“, Svileni će. „Što češće to radiš, sve je lakše, zar ne? Samo treba da
upamtiš da ti naredbe nisu teme za razgovor.“
„Znaš“, Urgit će uz razvučen osmeh, „ovo počinje da mi se dopada.“
Mornari stadoše da vuku preplašene konje uz uzani dok, a potom i niz
strmo iskošeni mostić ka teretnom delu barke. Uvedoše oko polovinu konja,
kad Garion začu iznenadne udarce o doboš iz uskog popločanog sokaka koji
je vodio na dok. Kolona Grolima sa svetlucavim gvozdenim maskama, po
dvojica u redu, ujednačeno je hodala niz brdašce ka obali, krećući se onim
teturavim hodom koji je Garion video u hramu. Belgarat uhvati Urgita za
rukav i povuče ga dalje od čuvara i užurbanih mornara. „Ne trebaju nam
nikakva iznenađenja, Urgite“, oštro će, „te je bolje da okončamo formalnosti s
Agačakom što pre.
Reci mu da ideš u Rak Ktaku kako bi lično predvodio odbranu grada. Neka
se Dagaši ukrca, pa da se gubimo odavde.“ „Nemam izbora, zar ne?“, Urgit će
nesrećno.
 „Nemaš“, odgovori Belgarat. „Baš nemaš.“ Agačak je, nalik mrtvaku, sedeo
na nosilima koja je nosilo desetak Grolima. Pored njega je, podignute glave,
hodala nakazna sveštenica Habat. Oči su joj bile natekle od plakanja, a lice
samrtno bledo. Ipak, pogled koji uputi Sadiju beše ispunjen neizmernom
mržnjom.
Iza Agačakovih nosila pokaza se silueta s navučenom kapuljačom, koja
nije hodala onim ukočenim teturavim hodom Grolima u prvosveštenikovoj
pratnji, te Garion zaključi da je ta osoba Kabah. Znatiželjno pogleda čoveka,
ali ne uspe da mu vidi skriveno lice pod kapuljačom.
Kad se nosila domogoše pristaništa, Agačakpokaza rukom da stanu. „Vaše
veličanstvo“, pozdravi Urgita promuklim glasom pošto se nosila spustiše na
kameno tlo. „Poštovani prvosvešteniče.“
„Dobio sam vašu poruku. Zar je stanje na jugu toliko ozbiljno?"
„Bojim se da jeste, Agačače. Poslužiću se ovim brodom da odem do Rak
Ktake i stanem u odbranu.“
„Zar vi, Vaše veličanstvo?“, Agačak je izgledao iznenađeno. „Da li je to
mudro?“
„Verovatno nije, ali ubeđen sam da neću načiniti veću štetu od one koju su
moji generali već načinili. Ostavio sam naređenja da se pojačanje pošalje do
grada brodovima.”
„Brodovima? Smela novina, Vaše veličanstvo. Iznenađen sam da su
generali pristali.“
„Nisam im tražio da pristanu. Napokon sam shvatio da ih obaveza da me
savetuju ne ovlašćuje da mi zapovedaju.“ Agačak ga zamišljeno pogleda. „Ovo
vam je neotkrivena osobina, Vaše veličanstvo“, primeti on, te koraknu s
nosila i uspravi se na kamenom pristaništu. „I mislio sam da je pravo vreme
za promenu.“
Utom Garion oseti upozoravajuće zujanje i svojevrsni pritisak u glavi, baš
iznad ušiju. Žustro pogleda Polgaru, a ona mu klimnu glavom. Izgleda da taj
pritisak nije dolazio od prvosveštenika, koji kao da je u potpunosti bio
zaokupljen razgovorom s Urgitom. Habat je pak zlokobno prikovala Sadija
razjarenim pogledom, bez ikakvog znaka da je posegnula za voljom. Tiho je
oprobavanje dolazilo od nekog drugog.
„Valjda bismo mogli stići u Rak Ktaku za pet ili šest dana“, govorio je Urgit
prvosvešteniku u crvenoj odori. „Čim stignemo, poslaću Usu i njegove ljude s
Dagašijem ka Rak Hagi. Možda će biti primorani da skrenu na jug ne bi li
izbegli malorijske izvidnice, ali neće protraćiti mnogo vremena."
„Budite pažljivi u Rak Ktaki, Vaše veličanstvo", upozori Agačak. „Ne nosite
na plećima samo sudbu Ktol Murgosa već i čitavog sveta.“
„Nimalo se ne zamaram sudbinom, Agačače. Čovek čija je glavna briga
kako da preživi narednih sat vremena nema prilike da brine o narednoj
godini. Gde je Kabah?“
 Čovek s nataknutom kapuljačom koraknu ispred nosila. „Ovde sam, Vaše
veličanstvo“, oglasi se dubokim zvonkim glasom. Nešto je bilo poznato u
njemu, i Garion oseti žmarce niz kičmu.
„U redu“, Urgit će. „Jeste li završili s uputstvima, Agačače?“ „Rekao sam
mu sve što bi trebalo da zna“, odgovori prvosveštenik.
„Onda, to bi bilo sve“, Urgit pogleda oko sebe. „U redu“, kaza, „hajde da se
ukrcamo.“
„Ne još, Vaše veličanstvo“, zausti Dagaši u crnoj odori, koraknuvši i
spustivši kapuljaču. Iako mu je brada bila obrijana, nije bilo sumnje. Bio je to
Harakan.
„Vaše veličanstvo treba da zna još nešto pre no što krenemo“, izjavi
Harakan, namerno povisivši glas kako bi svi na doku čuli. „Jeste li svesni toga
da je onaj čovek Belgarion Rivanski?"
Urgit se razrogači, a talas iznenađenja prelete na licima sveštenika i
vojnika na klizavom kamenom pristaništu. Ipak, murški kralj se žustro
povrati. „Zanimljiva vam je to izjava, Kabahu“, odgovori pažljivo. „Rad bih bio
da čujem zašto ste toliko ubeđeni u to.“
„Ma, kakva budalaština“, prasnu Sadi.
Agačak uperi ukopane oči u Garionovo lice. „Sam sam video Belgariona“,
procedi promuklim glasom. „Bio je mnogo mlađi onda, ali ipak liči.“
„Jeste da liči, poštovani prvosvešteniče“, saglasi se Sadi hitro, „ali to je
sve. Mladić je u mojoj službi još odmalena. Oh, priznajem da ima ogromne
sličnosti, ali jamčim vam da on nije Belgarion.“
Svileni je stajao tik iza Urgita, a usne mu se brzo pokrenuše kad je nešto
došapnuo svom novootkrivenom bratu. Murški kralj je bio dovoljno umešan
političar da obuzda izraze lica, ali mu j e sada pogled vrdao tamo-amo, pošto j
e shvatio da se nalazi u samom središtu sasvim moguće nevolje. Napokon
pročisti grlo. „Još nam niste odgovorili zašto smatrate da je ovaj čovek
Belgarion, Kabahu“, zausti.
„Bio sam u Tol Honetu pre nekoliko godina“, Harakan slegnu ramenima.
„Belgarion je tada bio tamo mislim da je to bilo zbog sahrane. Neko mi ga je
pokazao."
„Ja mislim da plemeniti Dagaši greši“, odgovori Sadi na to.
„Prepoznavanje mu je zacelo zasnovano na kratkom pogledu izdaleka. Teško
da bi se to moglo navesti kao čvrst dokaz. Kažem vam da on nije Belgarion."
„Laže“, Harakan će nepopustljivo. „Ja sam dagašijskog roda. Obučeni smo
da posmatramo.“
„To nas dovodi do zanimljivog pitanja, Agačače", Urgit će, a oči mu se
suziše dok je posmatrao Harakana. „Uprkos svemu, Dagašiji su i dalje Murzi, a
svaki je živi Murg posekao lice u znak žrtve Toraku.“ Okrenu se i pokaza dve
nejasne tanke bele brazde na obrazu. Kraljevi jedva vidljivi ožiljci na licu kao
da su nemo govorili da mu sakaćenje nije bilo preterano revnosno.
„Pogledajte Dagašija“, nastavi. „Ne mogu da vidim ni jedan jedini ožiljak na
njegovom licu, a vi?“
„Vođa mi je naredio da ne sprovedem uobičajeno prolivanje krvi“,
Harakan će žustro. „Želeo je da ostanem neoznačen da bih mogao neometano
da se krećem kroz Zapadna kraljevstva."
„Žao mi je, Kabahu“, odgovori Urgit s neumanjenom neverom, „ali ta priča
ne drži vodu. Krv se nudi Toraku kao deo obreda zrelosti. Zar ste toliko bili
važni vođi da je odlučio da postanete špijun sa samo deset godina? Čak i da
jeste, opet bi se očekivalo da prođete kroz obred pre venčanja ili pre samog
ulaska u hram. A ako vam ožiljci nisu na licu, pošto ste Murg, morate da imate
ožiljke negde drugde. Pokažite ih, plemeniti Dagaši. Pokažite nam dokaz
odanosti Toraku i vašoj neukaljnoj murškoj krvi.“
„Poštovani prvosvešteniče“, oglasi se Sadi zamišljenog lica, „ovo nije prva
otpužba na račun mojih slugu.“ Značajno pogleda Habat. „Da li je moguće da
neki od Grolima ne žele da vam zadatak uspe neka skupina koja se krije iza
lažnih brada?“ „Brada!“, uzviknu Svileni, pucnuvši prstima. „Zato nisam
mogao da ga prepoznam! Obrijao je bradu!“
Urgit se upitno okrenu ka njemu. „O čemu pričaš, druškane?" „Oprostite
mi, Vaše veličanstvo“, Svileni će preterano učtivo. „Upravo sam shvatio nešto
što me je iznenadilo. Mislim da mogu razjasniti stvari.“
„Iskreno se nadam da neko može. U redu, nastavi.“
„Hvala vam, Vaše veličanstvo.“ Svileni pogleda oko sebe, vešto glumeći
uznemirenost. „Ja sam Alorn, Vaše veličanstvo", reče, te hitro podiže ruku.
„Molim vas da me saslušate“, molećivo će, delom kralju, delom okupljenim
Murzima. „Ja sam Alorn, ali nisam zagrižen zbog toga. Smatram da ima
dovoljno mesta na svetu i za Alorne i za Murge. ’Živi i pusti druge da žive’,
tako sam odvajkada govorio. Kako god, prošle godine bio sam unajmljen kao
vojnik u vojsci kralja Belgariona u onoj koja je pohodila na Kult medveda u
Reonu u severnoistočnoj Drezniji. No, da skratim, bio sam prisutan kada je
Belgarion s prijateljem iz Sendarije Durnik se valjda zvaše uhvatio vođu
Kulta, Ulfgara. Imao je tada bradu, ali se mogu zakleti da su on i ovaj Kabah
ista osoba. Mora da jeste. Pomogao sam da ga nesvesnog odnesu u kuću kad
ga je Durnik zveknuo."
„Šta bi jedan Dagaši tražio u Drezniji?", upita Urgit, umešno odglumivši
zbunjenost.
„O, pa on nije nikakav Dagaši, Vaše veličanstvo“, pojasni Svileni. „Kad su
ga kralj Belgarion i njegovi prijatelji ispitali, ispostavilo se da je malorijski
Grolim. Mislim da mu ime beše Harakan.“
„Harakan?“, Agačak će, brzo se okrenu izdajici Dagašiju i ošinu ga
najednom pobesnelim pogledom.
„Besmislica“, Harakan će podrugljivo. „Ova sitna lasica je Belgarionov
sluga. Laže da bi zataškao stvari.“
 „Da li vam ime ’Harakan’ nešto govori, Agačače?“, upita Urgit.
Prvosveštenik se ispravi napetog pogleda. „Harakan je Urvinov podređeni“,
odgovori, „čuo sam da je ovde na zapadu.“ „Izgleda da imamo problem,
Agačače", Urgit će. „Ove optužbe su i od jedne i od druge strane isuviše
ozbiljne da bi bile zanemarene. Moramo da saznamo šta je istina.“ Oči
sveštenice Habat behu sužene, a lice joj je imalo izraz kao da je nešto
naumila. „Otkrivanje istine uopšte nije toliko komplikovano, Vaše
veličanstvo“, izjavi. „Gospodar Agačak je najmoćniji čarobnjak u čitavom Ktol
Murgosu. Neće biti nimalo teško da proveri umove svih prisutnih i otkrije ko
govori istinu a ko laže.“ „Možete li zaista to da uradite, Agačače?“, upita Urgit.
Agačak slegnu ramenima. „To je lako.“
„Bolje bi bilo da onda uradite. Nema govora da se ukrcam na ovaj
ukotvljeni brod dok ne otkrijem ko su mi tačno saputnici."
Agačak duboko udahnu i posegnu za voljom. „Gospodaru!“, uzviknu
Grolim s ljubičastim satenskim porubom na kapuljači ogrtača, nagnuvši se
napred raširenih ruku. „Pazite!“
„Kako se usuđuješ?“, vrisnu Habat na njega, a oči joj sevnuše. Grolim nije
obraćao pažnju na nju. „Gospodaru“, reče Agačaku, „velika se opasnost krije u
svešteničinom predlogu. Čak i da samo jedan govori istinu, kušali biste
moćnog čarobnjaka, te bi vam um bio sasvim ranjiv. Najmanja misao vam
može potpuno izbrisati svesnost."
Agačak lagano pusti volju. „Oh, da“, promrmlja. „Tu opasnost nisam uzeo u
obzir.“ Okrenu se zatim Habat i primeti kako joj licem namah prelete
razočaranje. „Baš je čudno što moja sveštenica to nije pomislila pre no što je
predložila oprobavanje ili možda i jesi, Habat? Nije valjda da si odustala od
zamisli da prizoveš demona da me uništi? Zar bi se srozala na nešto tako
uobičajeno kao što je prostačka izdaja? Neizmerno sam razočaran u tebe,
ljubo.“
Ona ustuknu preplašenog nakaznog lica.
„Ovo se mora razjasniti, Agačače“, Urgit će. „Neću ni korak bliže brodu dok
ne otkrijem istinu. Preživeo sam sve ove godine zato što nisam bio
lakomislen.“
„Do odgovora možemo da dođemo jedino pretpostavkama", odgovori
Agačak. „Niko neće otputovati.“
„Agačače, moram smesta da stignem u Rak Ktaku.“
„Idite onda. Ja ću naći drugu skupinu robovlasnika i unajmiću drugog
Dagašija.“
„Potrajaće mesecima", usprotivi se Urgit. „Iskreno, ja bih poverovao
trgovcima robljem. Usa je bio veoma iskren sa mnom, a mladić nema držanje
ni približno jednom kralju. S druge strane, ovaj što se izdaje pod imenom
Kabah veoma je sumnjiv. Kad biste krenuli do planine Kahša, mislim da biste
mogli da naiđete na pravog Kabaha u nekom plitkom grobu pored puta. Ovaj
čovek ko god da je on svojim je optužbama zamalo uspeo da osujeti
ispunjenje zadatka u Rak Hagi. Zar nije to upravo ono što bi Urvon zatražio?“
„Vaše reči imaju smisla, veličanstvo, ali ne želim da se iko od njih ukrca na
brod pre no što otkrijem istinu.“
„Zašto njima onda ne bismo dopustili da sami reše stvari?“ „Ne shvatam.“
„Jedan od njih je čarobnjak ili su čak i obojica. Neka se bore, a mi čemo
videti koji od njih pokušava čarobnjaštvom da uništi drugog.“
„Suđenje dvobojem?“
„Zašto da ne? Donekle je starinski, ali su okolnosti, čini mi se,
odgovarajuće.“
„Valjana zamisao, Vaše veličanstvo.“
Urgit se najednom izkezi. „Hajde da im napravimo mesta“, predloži. „Ne
bismo želeli da potonemo kad ova dvojica počnu da bacaju munje.“ Prišao je
Garionu i stegao mu šaku. „Samo budi miran“, prošapta, „i nemoj da radiš
ništa sumnjivo. Pokušaj da ga nagnaš da koristi magiju.“ Potom gurnu
Gariona u krug koji je brzo bio načinjen na doku. „Ovo je navodni kralj
rivanski“, uputi Agačaku. „A sada, ukoliko tobožnji malorijski Grolim bude
ljubazan da priđe koji korak, možemo da otkrijemo ko govori istinu.“
„Ja nemam mač“, Harakan će nabusito.
„Jaka stvar. Neka mu neko da mač.“
U istom se trenu pruži nekoliko mačeva.
„Mislim da si u ogromnoj nevolji, Harakane“, iskezi se Urgit. „Samo li
mrdneš prstom, otkrićeš da si malorijski Grolim i strelci će te obasuti
strelama. S druge strane, ukoliko je ovo zaista Belgarion i ako se ti ne braniš
magijom, plamenom će te pretvoriti u gomilu pepela. Sve u svemu, mislim da
te očekuje užasno poslepodne.“
Garion steže zube i uporno poče da govori Kugli, iznova i iznova, da ne
uradi ništa neuobičajeno. Potom se isprsi i maši rukom preko ramena. Veliki
mač uz škripu dospe van korica.
Iako je Harakan nervozno držao pozajmljeni mač, po načinu držanja i
stavu reklo bi se da je umešan mačevalac. Iznenadan bes ispuni Gariona. Ovaj
je čovek bio odgovoran za pokušaj Se’Nedrinog ubistva i za Brandovo
ubistvo. Sagnu se dopola, pruživši mač Rive Gvozdene Ruke. Harakan
očajnički pokuša svojim oružjem da odbije ogroman mač, i gvožđe odjeknu
kada se oštrice sudariše. Garion je neumoljivo pratio pokrete suparnika.
Jarost mu je bila tolika da je čak i zaboravio na razloge dvoboja. Više ga nije
zanimalo da razotkrije Harakana. Sada je želeo samo da ga ubije.
Na sve strane su leteli udarci, a čitava se luka ispuni odjekom gvozdenih
mačeva. Harakan je korak po korak uzmicao, a oči mu se ispuniše strahom.
Utom Garion napokon izgubi strpljenje s mačevanjem. Oči su mu sevale kad
obema rukama podiže balčak ogromnog mača i zabaci ga preko ramena. Da je
izveo udarac do kraja, ništa ga ne bi zaustavilo.
 Harakan preblede dok je gledao u samo lice smrti. „Proklet da si!“, dreknu
na Gariona, a potom zatreperi i nestade, da bi se opet nakratko pojavio na
drugom kraju doka. Zadrhta i u obliku galeba smesta odlete.
„To rešava nedoumicu, zar ne, Agačače?“, Urgit će prilično smireno.
Agačak se pak, očiju prepunih mržnje, takođe pretvori u galeba. S dva
snažna zamaha krilima nađe se u vazduhu i jurnu cičeći za Harakanom.
Garionu su se ruke tresle. Okrenu se i krupnim koracima krenu ka Urgitu,
osetivši kako mu se užasan bes penje kroz grudi. Uz ogroman je napor ipak
uspeo da primiri iznenadnu želju da ga zgrabi za prednji deo dubleta i baci
preko luke.
„Daj, daj, nemoj da prenagliš", kaza Urgit prestrašeno uzmičući.
Garion strahotno tihim glasom procedi kroz stisnute zube: „Nemoj nikada
da si ovo uradio.“
„Jamačno da neću“, saglasi se Urgit brže-bolje. Zastade, a preko lasičjeg
lica namah mu prelete radoznalost. „Jeste li stvarno Belgarion?" upita
promuklim šapatom.
„Želiš li da ti dokažem?“
„Neka, neka u redu je“, reči mu navreše. Hitro okruži i dalje kivnog
Gariona i priđe Habat. „Nadajmo se da će prvosveštenik uhvatiti varalicu“,
zausti. „Prenesite mu pozdrave kad se vrati. Sačekao bih, ali moram iz ovih
stopa da se ukrcam i isplovim.“
„Dakako, Vaše veličanstvo“, odgovori mu ona glasom veoma sličnom
predenju. „Pobrinuću se za robovlasnike dok se prvosveštenik ne vrati.“
On se zablenu u nju.
„S obzirom na to da je cilj zadatka bio da se dagašijski ubica otpremi u
Rak Hagu, nema smisla da isplove, zar ne? Moraće da ostanu ovde dok iz
Kahše ne stigne neki drugi Dagaši.“ Pogleda Sadija, ne skrivajući osmeh. „Biće
pod mojom zaštitom.“
Urgit je popreko pogleda. „Vaša svetosti“, reče, „da vam iskreno kažem,
mislim da vam se ne može verovati. Vaše je neprijateljstvo prema Njisaninu
sasvim očigledno, a on je isuviše važan da bih se izložio opasnosti. Mislim da
ne biste uspeli da se suzdržite, naročito sada kada smo Agačak i ja van Rak
Urge. Mislim da ću jednostavno povesti Usu i ove ljude sa mnom iz
bezbednosnih razloga. Kad Dagaši stigne s planine Kahše, pošaljite ga.“
Habat se onedobrovolji, a lice joj postade ljutito. „Smisao zadatka u Rak
Hagi je da se ispuni proročanstvo', izjavi, „a ispunjenje je proročanstva bez
sumnje nadležnost crkve.“
Urgit duboko udahnu, a zatim se ispravi iz svog obično pogrbljenog stava.
„Zadatak je takođe i državna stvar, Vaša svetosti. Agačak i ja sarađujemo u
ovom poslu, a u slučaju njegovog odsustva, ja preuzimam sve zbog krune. Usa
i njegovi ljudi kreću sa mnom, a vi ćete povesti Grolime nazad u hram, gde
ćete sačekati prvosveštenikov povratak."
 Habat je bila zatečena njegovim iznenadnim izlivom snage. Očigledno je
nameravala da odbije sve njegove prigovore, ali ovo kao da je bio novi Urgit.
Lice joj se smrači, a ožiljci joj se poput plamenova izviše na licu. „Dakle“, kaza
ona, „izgleda da nam je kralj napokon odrastao. Ipak, mislim da ćeš sada
zažaliti zbog svog prelaska u svet odraslih. Pažljivo posmatraj, veliki kralju
Ktol Murgosa." Savi se s nečim u ruci i poče da ocrtava znake na kamenju
doka znake koji zasijaše jezivim svetlom. „Garione!“, povika Svileni. „Zaustavi
je!“
Ali Garion je takođe video rasplamteli pentagram u središtu svetlećeg
kruga koji je Habat crtala na mokrom kamenju, i smesta je prepoznao njihovo
značenje. Iskorači jednom nogom ka Habat, i baš kada je koraknula u samo
središte kruga, on poče da mrmlja reči na nekom nepoznatom jeziku.
Ipak, koliko god da je bio brz, Polgara je bila brža. „Habat!“, odsečno će.
„Stani! To je zabranjeno!"
„Ništa nije zabranjeno za onoga ko ima moć“, odgovori sveštenica, a
nakazno ali istovremeno i prelepo lice ispuni joj se ogromnim ponosom, „i ko
će me zaustaviti?“
Polgara se smrknu. „Ja ću“, mirno će. Čudno podiže ruku i Garion oseti
nadiranje njene volje. Skoro istovremeno voda poče polako da navire pored
oboda pristaništa, sve dok se ne izdiže preko i uskovitla se oko članaka onih
koji su tu stajali.
Rasplamsali se znaci koje je Habat ucrtala na kamenje izgubiše čim ih je
voda preplavila.
Grolimska sveštenica odsečno udahnu i zapilji se u tetku Pol, polako
shvatajući šta se dešava. „Ko si ti?“
„Neko ko ti je spasao život, Habat“, odgovori Polgara. „Kazna za dozivanje
demona odvajkada je bila ista. Možda će ti uspeti jednom-dvaput, ili čak i više
puta, ali će se uvek na kraju demon okrenuti protiv tebe i raskidati te na
komade. Čak se ni Torak u svoj svojoj uvrnutoj ludosti ne bi usudio da
prekorači preko te granice.“
„Ali ja se usuđujem! Torak je mrtav, a Agačak nije tu da me zaustavi. Niko
me ne može zaustaviti.“
„Ja mogu, Habat“, Polgara će tiho. „Neću ti dozvoliti da to uradiš."
„A kako ćeš me sprečiti? Posedujem moć.“
„Ali moja je veća.“ Polgara ispusti ogrtač pored stopala, nagnu se i izu
cipele. „Možda možeš da obuzdaš demona kada ga prvi put dozoveš“, kaza,
„ali to je samo privremeno. Nalaziš se na samom prolazu ka ovom svetu.
Istog trenutka kad oseti punu snagu, uništiće te, a potom će biti slobodan da
u ovom svetu ubija po želji. Molim te, sestro, ne radi ovo. Život i sama duša
nalaze ti se u smrtnoj opasnosti."
„Ne plašim se“, Habat će otresito. „Ni demona ni tebe.“ „Onda si glupa u
oba slučaja.“
 „Izazivaš me?“
„Ako moram. Hoćeš li da se sukobimo na mom terenu, Habat?“ Polgari
plave oči iznebuha postadoše ledene, a beli joj pramen nad obrvom blesnu
dok je prikupljala volju. Iznova podiže ruku i olovnosivi mlazevi vode nanovo
se poslušno podigoše preko ivice doka. Jednako zastražujuće mirna koraknu
na površinu vode i zastade, kao da joj je pod nogama čvrsto tlo. Iz usana
Grolima začu se iznenadan krik kad je uperila pogled u zapanjenu sveštenicu.
„I, Habat“, progovori, „hoćeš li mi se pridružiti? Možeš li uopšte?“
Habatino unakaženo lice posive poput pepela, a oči joj jasno pokazaše da
ne može da odbije Polgarin izazov. „Hoću“, procedi kroz stisnute zube. A
zatim koraknu s pristaništa, ali se nevešto spotaknu pošto je upala do kolena
u prljavu vodu luke.
„Zar je toliko teško?“, Polagara će. „Ako ti je zbog ove sitnice potrebno
toliko volje, kako si uopšte mislila da obuzdaš demona? Odustani od
očajničkog plana, Habat. Još nije kasno da spaseš živu glavu.“
„Nikada!“, dreknu Habat, a na ivicama usana joj se pojavi pena. Uz
ogroman napor, podiže se dok ne stade na površinu vode i naporno prevali
nekoliko metara. Utom, lica nanovo izobličenog prkosnim ponosom, stade da
crta znake po vodi i oni buknuše čađavim narandžastim plamenom. Glas joj
se nanovo podiže, dokje jezivim tonovima zlobno pevušila pesmu dozivanja,
načas tiše, a zatim jače. Crveni ožiljci kao da joj izbledeše, a onda nanovo
blesnuše belim svetlom dok je ponavljala čini čarolije.
„Keldare, šta se dešava?“, Urgitu je glas bio prestrašen dok je pomno
posmatrao, ne verujuči sopstvenim očima.
„Nešto veoma nezgodno“, Svileni će.
Habat podiže glas do vrištanja, a voda se pred njom najednom razjapi i
postade zapenjen vrtlog dima i vatre. Baš u samom središtu tih plamenova
izdiže se nešto tako strahotno da se ne može ni zamisliti. Bilo je ogromno, s
kandžama i čeljustima, ali najgore od svega behu crvene plamteće oči.
„Ubij je!“, prasnu Habat, pokazujući ka Polgari drhtavom rukom.
„Naređujem ti da ubiješ vešticu!"
Demon pogleda sveštenicu u središtu rasplamsalog kruga od iscrtanih
znakova, a onda, dok mu je ključala voda još uvek nadirala oko ogromnog tela,
okrenu se i krenu ka Polgari. Ona i dalje smirenog lica podiže ruku. „Stani!“,
naredi, a Garion oseti ogromnu nadiruću snagu njene volje.
Demon iznenada zaurla, a čeljusti s oštrim zubima mu se razjapiše ka
sivim oblacima u neočekivanom ropcu nemoći.
„Rekoh da je ubiješf, nanovo dreknu Habat.
Čudovište polako poče da tone, sve dok mu jedino ispružene ruke ne
ostadoše nad površinom. A onda stade sporo da se okreće kroz zapenjenu
vodu. Što se brže okretao, to se voda sve više kovitlala oko njega. Polako ga
obuhvati ogroman vir, skoro jednako užasan kao Čerečki vrtlog.
 Habat pobedonosno ciknu, zaigravši na površini vode pobedonosni
pogani ples, nesvesna da je plamenove na znacima koje je ucrtala odneo
kovitlac sve većeg vrtloga.
Uskovitlana voda zahvati deo gde je stajala Polgara i poče da je uvlači u
smrtno opasan vrtlog ka demonu koji se i dalje okretao na sredini.
„Pol!“, povika Durnik. „Pazi!“
Ali bilo je prekasno. Struja ju je vrtela u nazaustavljivom vrtlogu, najpre
polako, a potom sve brže i brže, povlačeći je u dugačkim spiralama sve bliže
sredini. I onda, kad se našla skoro u samom središtu, podiže ruku i sasvim
iznenadno nestade, a voda je preklopi.
„Pol!“, nanovo zavapi Durnik samrtno prebledevši. Pokušavajući da skine
tuniku, pojuri ka samoj ivici doka. Međutim, Belgarat namršten uvati kovača
za mišicu. „Drži se po strani, Durniče!“, prasnu, ošinuvši ga glasom kao
bičem.
Durnik poče da se otima ne bi li se oslobodio. „Pusti me!“, povika.
„Rekao sam da se ne mešaš!“
Na vodi pored vrtloga koji je demon načinio izniknu jedna ruža. Bio je to
neverovatno poznati cvet belih latica na obodu i jarkocrvenih u središtu.
Garion se zapilji ka cvetu i u njemu se rodi iznenadna nada.
U središtu uskovitlanog vrtloga čudovišni je demon najednom zastao, a
blešteće mu se oči istovremeno ispuniše čuđenjem. Bez ikakve naznake,
uspravi se, sagnu i zagnjuri u zapenušanu vodu.
„Nađi je!“, viknu Habat upaljenih ožiljaka potčinjenoj nemani. „Nađi je i
ubij!“
Olovna voda je ključala i para se podiže dok je ogromni demon ronio
tamo-amo pod površinom. A onda, sasvim iznenadno, sve stade, a vazduh i
voda postadoše neizmerno mirni.
Habat, i dalje stojeći na vodi s plamenim svirepim ožiljcima, u zanosu
podiže ruke nad glavom. „Umri, veštice!“, viknu. „Oseti zube mog podanika na
svojoj koži!“
Utom se čudovišna ruka s kandžama, pokrivena krljuštima, pojavi iz vode
baš pred njom. „Ne!“, zavapi, „ne smeš!“ Prestravljeno pogleda vodu pod
nogama i napokon shvati da su zaštitnički znaci nestali. Ustuknula je korak,
ali joj se ogromna ruka ipak približi, a kao bodež oštre kandže joj se zabiše
duboko u telo. Krv naglo pokulja dok je užasnuto vrištala batrgajući se da
izbegne taj svirepi stisak. I tada, uz zaglušujuću riku, pojavi se demon iz
duboke vode, razjapljenih ogromnih čeljusti. Uz pobedonosni jezivi krik
visoko podiže sveštenicu koja se otimala. Grolimi i murški vojnici na
pristaništu ustuknuše i prestrašeno pobegoše kad se čudovište okrenu ka
njima.
Utom ona ruža koja je plutala na površini vode zasvetle čudnim belim
svetlom. Izgledalo je kao da, kako joj je odsjaj bio jači, i sama sve više raste. I
tada se u samom središtu bleštave svetlosti pojavi Polgara, smirenog lica.
Nekoliko metara levo od nje pojavi se još jedan krug treperave svetlosti. Pred
zapanjenim očima onih na pristaništu i taj se krug svetlosti najednom suzi, -
Garion ugleda kako pored Polgare stoji svetlucavi obris boga Aldura.
„Zar baš tako mora, gospodaru?“, upita Polgara glasom koji jasno otkri
nevoljnost.
„Mora, kćeri moja“, odgovori Aldur tužno.
Polgara uzdahnu. „Neka tako i bude, gospodaru." Ispruži potom ruku, a
bog je prihvati. Prikupljanje njene volje zatutnja u Garionovom umu poput
vihora, a njena ga snaga pritisnu neizmerno moćno. Okruženi plavičastom
svetlošću, Polgara i Aldur stajali su na vodi držeći se za ruke, okrenuti ka
jezivom demonu koji je i dalje stezao Habat dok se slabo opirala visoko u
vazduhu.
„Oslobađam te, stvorenje tame“, zausti Polgara gromkim glasom. „Vrati se
u pakao koji te iznedri i nikada više nemoj skrnaviti svet svojim poganim
prisustvom. Nestani i povedi onu što te je dozvala." Podiže ruku i snaga njene
volje ujedinjena s voljom boga Aldura zasija joj pravo iz dlana. Zaglušujuća se
tutnjava prolomi pošto se demon uz prasak namah pretvori u ogromnu
vatrenu kuglu, a voda zapršta u mlazevima. Potom ode, a sa njim nestade i
sveštenica.
Kad je Garion sklonio pogled s ovog prizora, Aldura više nije bilo pored
Polgare. Ona se okrenu i polako krenu preko vode ka pristaništu. Čim je
prišla, Garion joj jasno vide bol u očima.
 Deo treći
OSTRVO VERKAT
 Sedamnaesto poglavlje

Sutradan ujutru pusta obala urškog poluostrva promicala im je s leve

strane dok je murški brod učestalo plovio ka jugu uz povoljan vetar. Oštre su
se stene uzdizale iz zapenjenih talasa, s jedva nešto malo rastinja koje bi
razbilo jednolikost pustoši kamenjara boje rđe. Jesenje je nebo bilo duboke
hladnoplave boje, a sunce je stajalo daleko na severu, jer je zima u udaljenim
južnim područjima dolazila rano.
Kao i uvek kad je bio na moru, Garion ustade u cik zore i izađe na palubu.
Stajao je kraj ograde pri sredini broda, pomalo ošamućen odsjajima jutarnjeg
sunca na talasima i stalnom škripom i pomeranjem palube pod nogama.
Iskošena vrata iza kojih su se krile omanje stepenice ka potpalublju krme
zaškripaše i Durnik izađe na palubu. Odeven u jednostavnu smeđu tunuku,
pokušavao je da održi ravnotežu zbog tegobnog pomeranja broda i
smrknutog Je l’ca žmirkao zbog jarkog svetla.
Garion pređe preko palube do prijatelja. „Da li joj je dobro?“, upita.
„Premorena je“, odgovori iscrpljeni Durnik. Iznureni mu je izraz lica jasno
pokazivao da je vrlo malo spavao. „Dugo se sinoć okretala i trzala pre no što
je napokon zaspala. Morala je da uradi nešto užasno.“
„Da li ti je pričala štagod o tome?“
„Malo. Morali su da pošalju demona natrag odakle je i došao. Inače bi
sejao užas i smrt po celom svetu. Pošto ga je Habat prizvala, mogao ju je
iskoristiti kao prolaz u ovaj svet kad god je hteo. Zato je Habat morala da ode
s njim kako bi se zatvorio prolaz.“
„Odakle zapravo dolaze? Demoni, mislim.“
„Nije mnogo pričala o tome, a spopada me neki osećaj da i ne želim da
znam.“
„Sada spava?“
Durnik klimnu. „Idem da popričam s brodskim kuvarom. Hoću da joj dam
nešto toplo da pojede kad se probudi.“
„Trebalo bi da i ti malo odspavaš.“
„Možda i hoću. Izvini, Garione. Neću dugo da se zadržavam, za svaki slučaj,
da joj se nađem kada se probudi." Produžio je ka kuhinji.
Garion se uspravi i pogleda oko sebe. Zaposleni murški mornari izgledali
su zaplašeno. Ono što se desilo juče po podne spralo je sve tragove ukrućene
nadmenosti koja je toliko uobičajena Murzima. Svi su uplašeno merkali
putnike, kao da očekuju da će se ovi bez ikakve najave pretvoriti u ljudoždere
ili morske nemani.
Još dok su Garion i Durnik razgovarali, iz potpalublja se pojaviše Svileni i
Urgit, zastadoše kraj ograde na krmi i dokono stadoše da posmatraju
penušavu brazdu koju je brod ostavljao preko tamnozelenih talasa i galebove
belih krila kako uz kričanje pohlepno lete u jatu iza njih. Garion im se malo
približi, ali im se ipak ne pridruži.
„Negostoljubivo mesto“, primeti Svileni dok je gledao okomite litice kako
se uzdižu iz mora. Čovečuljak je bacio pohabanu odeću koju je nosio od
početka putovanja i sada je na sebi imao jednostavan neukrašen sivi dublet.
Urgit mrzovoljno progunđa. Dokono je bacao komade ustajalog hleba u
morsku brazdu iza njih, nezainteresovano posmatrajući kako se kreštavi
galebovi što su ih pratili obrušavaju i bore oko hleba. „Keldare,“ zausti, „da li
ona to stalno radi?“ „Ko to?“
„Polgara.“ Urgit se strese. „Da li satre svakog ko joj nije po volji?“
„Ne“, odgovori Svileni. „Polgara to ne radi, zapravo niko od njih. Nije
dozvoljeno."
„Oprosti, Keldare. Dozvoljeno ili ne, znam šta sam juče video.“
„Popričao sam o tome s Belgaratom“, reče Svileni, „i objasnio mi je. Habat
i demon nisu zapravo uništeni. Samo su vraćeni tamo odakle je demon došao.
Bilo je neophodno da oteraju demona. Nažalost, Habat je morala zajedno s
njim.“
„Nažalost? Nisam baš osećao mnogo naklonosti prema njoj.“ „Mislim da
nisi sasvim razumeo, Urgite. Ubiti je jedno, ali uništiti nekome dušu nešto je
sasvim drugo. Zbog toga je Polgara toliko ojađena. Bila je prinuđena da osudi
Habat na večnu patnju i užase. Takva je prinuda nešto najužasnije na svetu.“
„A ko je ono s njom izašao iz vode?“
„Aldur.“
„Šališ se!“
„A, ne. Video sam ga jednom-dvaput. Jamačno da je to Aldur.“
„Bog? Ovde? Šta je radio?“
„Morao je da bude tamo.“ Svileni slegnu ramenima. „Nijedan čovek, koliko
god da je moćan, ne može se suočiti s demonom sam, bez pomoći. Kada
morindimski čarobnjaci prizovu demona, uvek su krajnje obazrivi i jasno mu
ograniče moći. Habat je svog jednostavno pustila bez ikakvih ograničenja.
Samo se bog može nositi s demonom koji poseduje toliku slobodu; a pošto
bogovi deluju kroz nas, Polgara je morala da učestvuje. Nije to bio mačji
kašalj."
Urgit zadrhta. „Ne znam da li ću moći da se nosim s ovim.“
Stajali su naslonjeni na ogradu jedan pored drugoga i gledali kako se
talasi Velikog zapadnog mora razbijaju o gole stene. Dok ih je posmatrao,
Garion se zapita kako je moguće da niko nije uvideo srodstvo. Premda nisu
bili identični, crte lica su im bile toliko slične da se nije moglo ni posumnjati
da nisu braća.
„Keldare", zausti Urgit, „kakav nam je bio otac?“
 „Bio je viši od obojice“, odgovori Svileni, „i veoma otmen. Kosa mu je bila
siva poput gvožđa, a zbog ovog nosa kojim se obojica dičimo ličio je pre na
orla nego na lasicu.“
„Zacelo izgledamo kao glodari, zar ne?“, saglasi se Urgit uz osmejak.
„Mada, nisam to mislio. Kakav je zaista bio?“
„Prefinjen. Imao je besprekorne manire i bio je vrlo učtiv i civilizovan.
Nikad nisam čuo da se nekome nedolično obratio." Svilenom lice potonu u
setu.
„Ali bio je prevrtljiv, zar ne?“
„Zašto to misliš?“
„Pa, varao je. Nisam baš plod trajne vernosti.“
„Ne razumeš me najbolje“, negodovao je Svileni zamišljeno posmatrajući
zelene talase, poneki ovenčan belom penom. „Uprkos prefinjenosti, otac je
bio veliki pustolov. Prihvatio bi svaki izazov samo iz zabave. Imao je
neutaživu želju za lutanjem. Uvek je tragao za novinama. Mislim da se, kad se
sastave te dve crte, može shvatiti šta ga je tačno privuklo tvojoj majci.
Posetio sam palatu u Rak Goski dok je Taur Urgas još bio živ. Žene su mu bile
ili pod strogom stražom ili pod ključem i katancem. Nešto takvo bi otac video
kao izazov.“
Urgit se naroguši. „Ne potporavaš mi ego, Keldare. Ovde sam jer je
dreznijski gospodin nekada voleo da obija brave.“ „Ne baš. Nisam imao
prilike da porazgovaram s tvojom majkom o tome, ali imam utisak da su njih
dvoje bili veoma dragi jedno drugome. Tauru Urgasu niko nije bio drag. Naš
otac i tvoja majka barem su se zabavili."
„Možda to objašnjava moju šaljivu narav.“
Svileni uzdahnu. „Ipak, nije se mnogo zabavljao nakon bolesti moje majke.
Ona je predstavljala kraj svim njegovim lutanjima i avanturama.“
„Od čega je obolela?“
„Od zaraze koja s vremena na vreme izbije u Drežniji. Oboleli se užasno
izobliče. Mama je, srećom, oslepela od bolesti.“ „Srećom?“
„Nije se mogla videti u ogledalu. Otac je ostao kraj nje do kraja života i
nijednom nije odao šta je video svaki put kad bi je pogledao.“ Lice mu je bilo
bledo a vilice čvrsto stisnute. „Bilo je to nešto najhrabrije što sam ikada video
da je neko učinio, a što je još gore, nastavljalo se, iznova i iznova, sve dok nije
umro.“ Žustro skrenu pogled. „Možemo li da pričamo o nečemu drugom?“
„Izvini, Keldare“, Urgit će saosećajno. „Nisam hteo da otvaram stare
rane.“
„Kako je bilo odrastati u Rak Goski?“, upita Svileni nakon malo vremena.
„Sumorno“, odgovori Urgit. „Znaci ludila kod Taura Urgasa pojavili su se
mnogo ranije nego što je uobičajeno u lozi Urga, te smo morali da
posmatramo raznorazne obrede.“
„Video sam neke.“
 „Ne samo one u hramu, Keldare, mada je i tih bilo u izobilju. Govorim ti o
njegovim ličnim hirovima. Nikome nije bilo dozvoljeno da mu stane s desne
strane, a onaj čija bi senka slučajno pala na kraljevsku ličnost bio bi lišen
života. Još sa sedam godina braću i mene odvojili su od majke i poslali na
obuke vojne vežbe, uglavnom koje su podrazumevale mnogo muke i znoja.
Svaki se prestup kažnjavao bičevanjem obično za stolom u vreme večere."
„To bi moglo da ubije apetit.“
„O, da. Više i ne večeram, mnogo je neprijatnih sećanja. Braća i ja smo
počeli vrlo rano da kujemo zavere jedni protiv drugih. Taur Urgas je imao
mnogo žena i čitave odrede dece.
Pošto kruna prelazi na najstarijeg živog sina, svi smo se utaljivali protiv
starije braće i pokušavali da se zaštitimo od zavera mlađih. Jedan je dražesni
mališan proburazio nožem drugog sa samo devet godina.“
„Bio je zreo za svoje godine,“ progunđa Svileni.
„O da, stvarno je bio. Taur Urgas je bio oduševljen, jamačno. Neko vreme
mu je mali koljač bio miljenik. Zbog toga smo starija braća i ja bili prilično
nervozni, jer je bilo sasvim moguće da se našem ludom gospodaru prohte da
nas sve podave kako bi napravio mesta malom čudovištu, pa smo mi
preduzeli korake.“
„Je T?“
„Jednog dana smo ga uhvatili na višim spratovima palate i izbacili ga kroz
prozor.“ Urgit se turobno zagleda u duge talase koji su navirali preko Velikog
zapadnog mora. „Otkad su nas odvojili od majki, živeli smo životom
ispunjenim stalnim strahom i bezumnom surovošću. Očekivalo se da
postanemo savršeni Murzi snažni, hrabri, bezumno odani i potpuno
posvećeni Toraku. Svi smo imali učitelje Grolime i svakodnevno smo morali
satima da slušamo lupetanja o angaračkom bogu. Nismo imali ono što bi se
nazvalo prijatnim detinjstvom.“ „Taur Urgas nikad nije pokazivao
naklonost?“
„Prema meni nije. Uvek sam bio najsitniji, te me je dosta prezirao. Murzi
treba da su visoki i mišićavi. Čak i nakon što sam uspeo da se probijem do
tačke kad je bilo očigledno da sam naslednik, nije imao ni jednu jedinu
pristojnu reč za mene, a mlađu je braću ohrabrivao da se odvaže i ubiju me.“
„Kako si preživeo?“
„Koristio sam pamet i ključ koji sam uspeo da ukradem.“ „Ključ?“
„Od riznice. Zaprepastio bi se koliko se pomoći može obezbediti s
neograničenim izvorom novca na raspolaganju čak i u Ktol Murgosu."
Svileni zadrhta. „Na palubi stvarno postaje hladno“, reče. „Zašto ne bismo
ušli unutra i na ravne časti podelili bokal začinjenog vina?“
„Ja ne pijem, Keldare?"
„Kako, moliću?“, Svileni zazvuča iznenađeno.
„Moram uvek da budem pri zdravoj pameti. S glavom u vinskom buretu ne
možeš da primetiš kad ti se neko s nožem prikrada iza leđa, zar ne?“
„Bratac, potpuno si bezbedan sa mnom.“
„Ni sa kim nisam bezbedan, Keldare, a naročito ne s rođenim bratom.
Ništa lično, razumeš, samo posledica vrlo napetog detinjstva."
„U redu“, Svileni će ljubazno. „Hajdemo onda unutra, a ti možeš mene da
gledaš dok pijem. Dobar sam u tome.“
„Mogu da zamislim. Ipak si Alorn.“
„I ti si, brate mili.“ Svileni se nasmeja. „I ti si. Hajde, upoznaću te sa svime
zabavnim što ide uz nasledstvo."
Garion zamalo što ne krenu za njima, ali u tom trenu Belgarat izađe na
palubu i zevajući stade da se isteže. „Je l’ Pol budna?“, upita Gariona.
Garion odmahnu glavom. „Pričao sam malopre s Durnikom. Kaže da je
dosta umorna nakon onoga od juče.“
Belgarat se blago namršti. „Ne bi trebalo da je toliko izmori“, reče. „Bilo je
spektakularno, priznajem, ali ne i iscrpljujuće.“ „Mislim da nije u pitanju takav
umor, deda. Durnik reče da pola noći nije imala mira.“
Starac se počeša po bradi. „Hm“, zausti, „ponekad smetnem s uma da je
Pol žensko. Nešto jednostavno ne može da ostavi za sobom i ponekad joj
samilost dođe glave.“
„To nije nužno loša osobina, deda.“
„Možda nije za ženu.“
„Mislim da se sećam nečega što se jednom desilo u močvarištu“, Garion
će. „Nisi li i ti postupio drugačije i popustio da bi učinio nešto za Vordai,
manje-više iz samilosti?"
Belgarat je pogledavao okolo, kao da je kriv. „Mislio sam da smo se
dogovorili da to nećemo spominjati?“
„Znaš šta, deda?“, reče Garion blago se osmehujući. „Ti si prevarant.
Pretvaraš se da si hladan kao led i čvrst kao stena, ali ipak kriješ ista osećanja
kao i ostali.“
„Molim te, Garione, nemoj to da razglasiš.“
„Zar ti smeta to što si čovek?“
„Pa, ne baš, ali ipak moram da se staram o kakvoj-takvoj reputaciji.“
Do kasno posle podne obala koju su pratili postade još stenovitija, a talasi
su se penili i gromovito lomili o stene. Svileni i Urgit se popeše iz potpalublja
i Garion primeti da su donekle nesigurni na nogama.
„Zdravo živo, Belgarione“, Urgit će srdačno. „Da li biste želeli da nam se
pridružite? Keldar i ja smo odlučili da malo zapevamo."
„Ovaj, hvala na pozivu“, odgovori Garion pažljivo, „ali nisam baš vičan
pevanju.“
„Nije uopšte bitno, stari moj. Nimalo bitno. Vrlo je moguće da ni sam
nisam vešt. Ne mogu reći zasigurno jer nikada nisam ni notu otpevao."
Zakikota se odjednom. „Ima sijaset toga što nikad nisam radio, i mislim da je
možda vreme da se oprobam u ponečemu.“
Se’Nedra i murška devojka Prala popeše se na palubu. Umesto uobičajene
crnine, Prala je odenula divnu haljinu bledoružičaste boje, a sjajnu je crnu
kosu skupila u zanimljivu punđu na potiljku.
„Moje dame“, Urgit ih pozdravi formalnim naklonom blago ometenim
teturanjem.
„Pazi, stari moj“, reče Svileni i uhvati ga za lakat. „Ne bih da te posle
pecam iz mora.“
„Da ti kažem nešto, Keldare“, zausti Urgit trepćući kao sova. „Verujem da
se nikad nisam osećao ovako dobro.“ Pogleda u Se’Nedru i tamnokosu Pralu.
„I još ću ti nešto reći. Ovo su mnogo lepe devojke. Misliš li da će hteti da
zapevaju s nama?“ „Možemo da ih priupitamo.“
„Zašto da ne?“
Veseli par se okomi na Se’Nedru i njenu muršku prijateljicu, neobuzdano
ih moleći da im se pridruže u pevanju. Prala se smejala dok se murški kralj
ljuljao napred-nazad prateći pomeranje broda. „Mislim da ste obojica pijani“,
izjavi.
„Jesmo li?“, upita Urgit Svilenog, i dalje se teturajući. „Nadam se da
jesmo“, Svileni će. „Jer ako nismo, onda smo protraćili podosta izvrsnog
vina.“
„Dakle, valjda smo pijani. A sad, pošto smo to rešili, šta ćemo da
zapevamo?“
„Alorni!“, uzdahnu Se’Nedra zakolutavši očima.
Kad su se ujutru probudili, sitna kiša je pljuštala po moru i u teškim se
kapima slivala niz nakatranisane konopce. Polgara im se ipak pridruži u većoj
kabini na samom kraju potpalublja, uprkos tome što je delovala tiše i
povučenije.
Kadifa je čilo razgledala po kabini u kojoj su se umesto kružnih prozorčića
preko krme prostirali ojačani prozori, a teške grede pridržavale tavanicu koja
je zapravo bila gornja paluba. Pogledala je upirući ka dve sumnjivo prazne
stolice. „Šta se desilo princu Keldaru i njegovom ćudljivom kraljevskom
bratu?“, upita.
„Mislim da su se juče previše zadržali kraj vinskih čaša“, odgovori
Se’Nedra uz skoro pakostan osmejak. „Pretpostavljam da se sada osećaju
slabašno.“
„Možeš li da zamisliš da su pevali?“, Prala će.
„Zar?“, reče Kadifa. „Dobro im je išlo?“
Prala prsnu u smeh. „Prestravili su galebove. Nikad nisam čula tako
užasnu buku.“
Polgara je tiho razgovarala s Durnikom na samom kraju stola. „Sasvim mi
je dobro, Durniče“, uveravala ga je. „Slobodno idi.“
„Ne želim da te ostavim samu, Pol,“ reče on.
 „Neću biti sama, dragi. Se’Nedra, Prala i Lizel će biti sa mnom. A ako sam
ne proveriš, nagađaćeš do kraja života s kajanjem zbog propuštene prilike.“
„Pa, ako si sigurna, Pol.“
„Uverena sam, mili“, kaza ona, nežno položi ruku preko njegove i poljubi
ga u obraz.
Garion se posle doručka ogrnu ogrtačem i izađe na palubu. Nekoliko
minuta je žmirkajući stajao na sitnoj kiši, a onda se okrenu kad začu da se
vrata potpalublja iza njega otvoriše. Durnik i Tot su izašli sa štapovima za
pecanje. „Ako ima toliko vode, mora biti i riba.“
Tot je klimnuo i napravio čudan pokret, raširivši ruke kao da nešto meri.
„Ne razumem."
Tot ponovo raširi ruke.
„A ne, siguran sam da neće biti tako velike“, negodovao je kovač. „Ribe ne
rastu toliko, zar ne?“
Tot živo zaklima glavom.
„Ne bih da sumnjam u tebe“, Durnik će ozbiljno, „ali tako nešto moram da
vidim.“
Tot slegnu ramenima.
„Divnog li jutra, zar ne, Garione?“, reče Durnik, smeškajući se ka
smrknutom nebu. Zatim se pope preko tri stepenika na krmu, ljubazno
klimnu kormilaru i dugim laganim pokretom zabaci udicu u penušavu
brazdu. Odmeri mamac koji se vukao. „Mislim da će nam trebati neki teg da ih
zadrži dole. Slažeš li se?“, uputi Totu.
Grdosija se blago osmehnu i potvrdno klimnu.
„Jesu li Svileni i Urgit uspeli da ustanu?“, viknu Garion.
„Hm?“, odgovori Durnik, pogleda prikovanog za šareni mamac koji se
klatio daleko za njima.
„Rekoh, jesu li Svileni i njegov brat ustali?“
„A, jesu, čini mi se da sam ih čuo u kabini. Tote, svakako će nam trebati
nekakav teg da ih dublje povuče.“
U tom trenutku na palubu izađe Belgarat, umotan u istrošeni stari ogrtač
s kapuljačom. Kiselo pogleda ka kišom zamagljenoj obali pokraj koje su klizili,
krenu napred i zaustavi se na sredini broda.
Garion mu se pridruži. „Šta misliš, koliko nam treba da stignemo do
Verkata, deda?“, upita.
„Nekoliko nedelja“, odgovori starac, „ako se vreme ne pogorša. Daleko
smo na jugu, a približava se sezona bura.“
„Ipak, postoji i brži put, zar ne?“, predloži Garion.
„Ne razumem.“
„Sećaš li se kako smo iz Žarviksholma stigli do Rive? Zar ne možemo ti i ja
tako? Ostali nas mogu stići kasnije.“
„Ne verujem da bi to valjalo. Mislim da bi i ostali trebalo da budu s nama
kad stignemo Zandramas.“
Garion odjednom iz besa tresnu pesnicom o ogradu. „Trebalo bi da
budu!“, planu. „Briga me šta bi trebalo da radimo. Želim svog sina. Dojadilo
mi je da puzim svuda kako bi zadovoljio prepametne začkoljice tog
Proročanstva. Šta bi bilo kad bismo ga prosto zanemarili i odmah krenuli
tamo gde treba?“
Belgarat je smireno posmatrao stene boje rđe delimice skrivene pod
sivom kišom. „Probao sam više puta“, priznade, „ali nikada nije uspelo,
štaviše, obično bih još više zaostao. Znam da si nestrpljiv, Garione, i ponekad
je teško prihvatiti kako je praćenje Proročanstva zaista najbrži način da
stigneš kuda si naumio, ali izgleda da se tako uvek sve sredi.“ Položi ruku
Garionu na rame. „To ti je kao kopanje bunara. Voda je tamo na dnu, ali se
mora poći odozgo. Ne verujem da je iko imao sreće pokušavajući da kopa
bunar odozdo naviše.“
„Kakve to veze ima s ovim, deda? Ne vidim nikakvog smisla.“ „Možda
hoćeš kad malo bolje razmisliš.“
Durnik dotrča. Razrogačio je oči u čudu, a ruke su mu se tresle.
„Šta se desilo?“, upita Belgarat.
„Najveća riba koju sam video u celom svom životu!“, izjavi kovač. „Bila je
velika kao konj!“
„Pobeže, pretpostavljam?“
„Pokidala je konac u drugom skoku", u Durnikovom se glasu osećao neki
čudan ponos, a oči su mu se sijale. „Bila je predivna, Belgarate. Izletela je iz
vode kao da su je izbacili katapultom i repom je hodala po talasima. Kako
zadivljujuća riba!“
„Šta ćeš sad?“
„Ima da je ulovim, naravno, ali trebaće mi jači konac, možda čak i
konopac. Kakva riba! Izvinite me.“ Pohita ka pramcu da bi kapetana murškog
broda zamolio za konopac.
Belgarat se nasmeja. „Obožavam ga, Garione“, reče. „Baš ga obožavam.“
Vrata potpalublja se ponovo otvoriše i Svileni se pojavi s bratom. Pošto je
obično bio prvi na palubi, Garion je primetio da bi svi, pre ili kasnije,
nakratko izašli na okrepljujući slani vazduh.
Braća s lasičjim licima krenuše im u susret po palubi vlažnoj od kiše. Nisu
izgledali naročito razdragano. „Napredujemo li?“, upita Svileni. Lice mu je
bilo potpuno belo, a ruke su mu se primetno tresle.
„Malo“, progunđa Belgarat. „Prespavali ste jutro.“
„Mislim da je trebalo još da spavamo“, odgovori Urgit žalosnih očiju. „Čini
mi se da imam malu glavobolju nad levim okom.“ Preterano se znojio, a koža
mu je imala blagu zelenkastu nijansu. „Osećam se užasno“, saopšti. „Zašto me
nisi upozorio, Keldare?“
„Hteo sam da te iznenadim."
 „Zar je uvek ovako narednog jutra?“
„Obično jeste“, priznade Svileni. „Ponekad je još gore.“
„Gore? Kako uopšte može biti gore? Izvinjavam se.“ Urgit je pohitao do
ograde, sagnuo se preko i glasno povratio.
„Ne podnosi baš najbolje, a?“, primeti Belgarat stručno.
„Neiskustvo“, pojasni Svileni.
„Iskreno mislim da ću umreti“, slabašno izgovori Urgit i drhtavom rukom
obrisa usta. „Zašto si mi dozvolio da toliko popijem?"
„Tu odluku svaki muškarac mora sam da donese", Svileni će.
„Izgledalo je kao da se dobro zabavljate“, dodao je Garion.
„Zaista ne bih znao. Ne mogu da se setim nekoliko časova. Šta sam radio?“
„Pevao si.“
„Pevao? Zar ja?“ Urgit klonu na klupu i zagnjuri lice u drhtave šake. „Ajoj“,
zaječa. „Joj, joj, joj.“
Prala se u crnom kaputu pojavi iz potpalublja, samozadovoljno se
smešeći. Nosila je po krčag dvojici mučenika. „Dobro jutro, gospodo" zausti
veselo i pokloni im se. „Gospa Polgara poručuje da popijete ovo.“
„Od čega je?“
„Nisam sigurna, Vaše veličanstvo. Ona i Njisanin su smešali.“
„Možda je otrov“, ponada se on. „Bilo bi dobro da brzo skončam i završim
već jednom s ovim.“ Zgrabi potom krčag i glasno proguta tečnost. Zatim se
strese, a lice mu samrtnički preblede. Izraz mu je odavao potpuni užas i
počeo je primetno da se trese. „Ovo je grozno!“, prodahta.
Svileni ga je malo posmatrao, potom uze drugi krčag i pažljivo ga prevrnu
preko ograde.
„Nećeš da popiješ?“, upita Urgit optužujuće.
„Neće moći. Polgara ponekad ima čudan smisao za humor. Neću da
rizikujem dok ne vidim koliko će se riba okrenuti na površini.“
„Kako se osećate od jutros, Vaše veličanstvo?“, upita Prala izmučenog
Urgita, tobože saosećajno.
„Nije mi dobro.“
„Sami ste krivi, znate.“
„Molim te, nemoj sada.“
Dražesno mu se nasmeši.
„Uživaš u ovome, zar ne?“, optuži je.
„Svakako, Vaše veličanstvo", odgovori i malo zabaci glavu, „naravno da
uživam.“ Potom uze krčage i krenu pokraj ograde nazad ka krmi.
„Jesu li sve takve?“, upita Urgit ojađeno. „Tako surove?“ „Zene?“, Belgarat
slegnu ramenima. „Naravno. U krvi im je.“ Nešto kasnije tog tmurnog jutra,
nakon što su se Svileni i Belgarat vratili u potpalublje tražeći u kabinama
utočište od vremena, a i malo nečega, da ih zagreje, podozrevao je Garion,
Urgit ojađen sede na mokru klupu s glavom u rukama, dok se Garion nedaleko
od njega neraspoloženo šetao po palubi. „Belgarione", žalostivo će kralj
Murga, „morate li toliko da lupate?“
Garion mu se prijatno nasmeši. „Svileni je stvarno trebalo da te upozori “,
reče.
„Zašto ga zovete Svileni?"
„Nadimak su mu nadenule kolege u dreznijskoj obaveštajnoj službi."
„Zašto bi član dreznijske kraljevske porodice poželeo da bude špijun?"
„To im je glavna grana industrije."
„Da li je dobar?“
„Ako ne i najbolji koji postoji.“
Urgitu Je l’ce jasno pozelenelo. „Ovo je grozno“, jauknu. „Ne mogu da
odredim da li je od pića ili od morske bolesti. Pitam se da li bi mi bilo lakše
kad bih zagnjurio glavu u kofu s vodom.“
„Samo ako je zadržiš dovoljno dugo.“
„Dobra ideja.“ Urgit nasloni glavu o ogradu iza sebe kako bi mu kapi kiše
sipile po licu. „Belgarione“, zausti konačno, „u čemu grešim?“
„Prepio si.“
„Ne pričam o tome. Mislim, gde grešim kao kralj?“
Garion se zagleda u njega. Čovečuljak je očito bio iskren, i u Garionu se
iznova pojavi saosećanje prema njemu, istovetno onom koje je osetio u Rak
Urgi. Najzad priznade sebi da mu je drag. Duboko udahnu i sede pored
izmučenog Urgita. „Deo toga već znaš“, reče. „Dozvoljavaš da te maltretiraju.“
„Zato što se plašim, Belgarione. Kad sam bio dečak, pustio sam im da me
maltretiraju jer me tako ne bi ubili. Valjda je preraslo u naviku."
„Svi se plaše.“
„Ne i vi. Suočili ste se s Torakom u Ktol Mišraku, zar ne?“ „To nije bila
moja ideja, i veruj, ne možeš ni da zamisliš koliko sam bio preplašen dok sam
putovao ka susretu.“
„Zar vi?“
„O, da. Mada, polako počinješ da obuzdavaš problem. U Drođimu si se
rešio onog generala Kradak beše? poprilično dobro. Samo drži na umu da si
kralj i da si ti onaj koji naređuje.“ „Mogu da pokušam, valjda. Gde još grešim?“
Garion se zamisli. „Zeliš sve sam da uradiš“, konačno odgovori. „To niko
ne može. Ima previše detalja da bi pojedinac mogao da ih isprati. Treba ti
pomoć, valjana iskrena pomoć.“ „Gde mogu u Ktol Murgosu da nađem valjanu
pomoć? Kome mogu da verujem?"
„Veruješ Oskatatu, je l’ tako?“
„Ovaj, da, valjda.“
„Dovoljno za početak. Vidiš, u Rak Urgi imaš podanike koji odlučuju
umesto tebe. Preuzeli su to na sebe jer si ti ili preplašen ili prezauzet da bi
nametnuo autoritet."
„Protivurečni ste, Belgarione. Prvo mi kažete kako treba da nađem nekoga
da mi pomogne, a onda sve obrnete i kažete da ne dozvolim drugima da
donose odluke umesto mene.“
„Ne paziš. Oni koji umesto tebe odlučuju nisu ljudi koje bi ti odabrao.
Sami su se nametnuli. Za mnoge ne znaš ni ko su. Tako prosto ne ide. Moraš
vrlo pažljivo da odabereš podanike.
Prva osobina treba da im je sposobnost. Odmah posle te treba da bude
odanost lično tebi i tvojoj majci.“
„Niko mi nije odan, Belgarione. Podanici me preziru.“ „Možda ćeš se
iznenaditi. Mislim da Oskatatovu odanost, kao i sposobnost, ne treba
dovoditi u pitanje, a to je sasvim dovoljno za početak. Prepusti mu da ti
odabere službenike. Oni će u početku biti odani samo njemu, a vremenom će
početi i tebe da poštuju."
„Nisam ni razmišljao o tome. Mislite da će to uroditi plodom?“
„Neće škoditi da pokušaš. Da budem potpuno iskren, prijatelju, napravio
si pravu zbrku. Trebaće ti dosta vremena da sve rešiš, ali odnekle se mora
početi.“
„Dali ste mi dosta toga za razmišljanje, Belgarione.“ Urgit zadrhta i
pogleda oko sebe. „Ovde je stvarno turobno“, reče. „Gde je nestao Keldar?"
„Vratio se unutra. Mislim da pokušava da se oporavi.“ „Hoćete da kažete
kako stvarno postoji nešto što može ovo da izleči?“
„Neki Alorni za to preporučuju još onoga od čega si se razboleo.“
Urgit preblede. „Još?“, zastrašeno će. „Kako mogu?“ „Alorni su navodno
hrabar narod.“
Urgitu pogled postade sumnjičav. „Samo malo“, zausti. „Zar se tako neću
sutra ujutro isto ovako osećati?“
„Najverovatnije hoćeš. To bi objasnilo zašto su Alorni obično tako prgavi
kad ustanu.“
„To je glupo, Belgarione.“
„Znam. Glupost ne pripada jedino Murzima.“ Garion pogleda kako Urgit
drhti. „Bolje bi bilo da uđeš“, posavetova. „Ne treba ti da se pored svih
problema i prehladiš.“
Kiša je prestala kasno posle podne. Murški kapetan pogleda u još uvek
preteće nebo, a potom u litice i nazubljene grebenove koji su izvirivali iz
nemirne vode, i razborito naredi posadi da skupe jedra i spuste sidro.
Durnik i Tot su sa žaljenjem odložili pribor za pecanje i zastali da ponosno
pogledaju desetak srebrnih riba kako im svetlucaju na palubi kraj nogu.
Garion ode pozadi do njih i s divljenjem pogleda ulov. „Nije loše“, reče.
Durnik je rukama pažljivo merio najveću ribu. „Oko metar“, kaza, „ali sve
je to sitna riba kad se uporedi s onom velikom što je pobegla.“
„Izgleda da na kraju uvek tako bude“, Garion će. „Ovaj“, dodade, „još nešto,
Durniče. Da sam na tvom mestu, očistio bih ih pre nego što bih ih pokazao
tetki Pol. Znaš kakva je po tom pitanju.“
 Durnik uzdahnu. „Verovatno si u pravu“, saglasi se.
Te večeri, nakon što su se pogostili ulovom, ostali su da sede i dokono
razgovaraju u kabini kod krme.
„Misliš li da je Agačak stigao Harakana?“, upita Durnik Belgarata.
„Cisto sumnjam", odgovori starac. „Harakan je prevrtljiv. Ako ga Beldin
nije uhvatio, ne verujem da će Agačakbiti bolje sreće.“
„Gospo Polgara“, uzjoguni se Sadi najednom glasom punim grdnje, „recite
joj da prestane.“
„Molim, Sadi?“
„Markiza Lizel. Upropastiće mi zmiju.“
Kadifa je s tajnovitim osmejkom nežno hranila Zit ikrom iz jedne ribe
koju su Durnik i Tot upecali. Zelena zmijica je zadovoljno prela,
poluuzdignuta iščekujući sledeći zalogajčić.
 Osamnaesto poglavlje

Preko noći je naišao vetar, hladan i buran, sa snažnim mirisom

prašnjavog višegodišnjeg leda, a kišica koja je padala skoro celog prethodnog
dana sada postade grad koji je šibao jedra i dobovao po palubi, kao da padaju
kamenčići. Kao i inače, Garion ustade ranije i bosonog se na vrhovima prstiju
iskrade iz kabinice koju je delio sa svojom sada usnulom ženom. Prošao je
kroz mračni hodnik, pored vrata kabina u kojima su ostali spavali, i ušao u
glavnu prostoriju. Neko je vreme kroz prozor na zadnjem delu barke
posmatrao kako vetar napolju baca talase i slušao sporu škripu krmenog
stuba koji je prolazio po sredini kabine i spuštao se do krmila koje je brazdalo
tamnu vodu pod zadnjim delom broda.
Sede da obuje čizme, kad se vrata otvoriše i pojavi se Durnik, tresući s
nabora ogrtača ledene komadiće grada koji je nošen vetrom dobovao po
palubi. „Bojim se da ćemo neko vreme malo usporiti“, reče Garionu. „Vetar je
promenio pravac, tako da sada dolazi s juga. Idemo mu baš u susret. Mornari
naporno veslaju."
„Možeš li da pretpostaviš koliko smo daleko od oboda poluostrva?“, upita
Garion pošto je ustao i lupio nogama ne bi li udobnije namestio čizme.
„Porazgovarao sam nakratko s kapetanom. Kaže da smo udaljeni samo
nekoliko liga. Ipak, južnije ima niz osrtva, pa on želi da se vetar smiri pre no
što se usudi da se probije. Premda nije neki mornar, a i ovo nije neki brod,
pretpostavljam da je malo plašljiv."
Garion se nagnu, spusti ruke na prozorsku dasku i nanovo pogleda olujno
more za njima. „Vetar može da potraje i nedelju dana“, zaključi. „Da li se
kapetan malo pribrao?“, upita. „Kad smo isplovili iz Rak Urge, bio je malkice
uznemiren.“
T)umik se nasmeja. „Priča sebi u bradu sve vreme. Pokušava da ubedi
sam sebe da se ono što je zapravo video nije desilo. Mada, trgne se svaki put
kad Pol izađe na palubu.“
„Dobro je. Je l’ ona budna?“
Durnik klimnu glavom. „Skuvao sam joj čaj pre izlaska na palubu.“
„Kako li bi reagovala ako bih je pitao da malo maltretira kapetana za
mene samo malkice?“
,Ja ne bih koristio reč ’maltretirati’, Garione“, posavetova Durnik ozbiljno.
„Pokušaj umesto toga da koristiš reči ’porazgovarati’ ili ’ubediti’. Pol ne gleda
na to što radi kao na maltretiranje."
„Ali ipak jeste.“
„Naravno da jeste, ali ona to ne shvata tako.“
 „Hajdemo kod nje.“
Polgarina i Durnikova kabina bila je podjednako mala i skučena kao i
ostale na ovom neuglednom brodu. Dve trećine unutrašnjosti zauzimao je
krevet na visokim prečkama, izgrađen od dasaka, kao da mu jedan deo
pripada zidu kabine. Polgara je u omiljenoj plavoj haljini nasred kreveta
držala šolju čaja i posmatrala kroz okrugli prozor kako grad obasipa talase.
„Dobro jutro, tetka Pol“, pozdravi je Garion.
„Dobro jutro, mili. Baš lepo što si došao u posetu.“
„Jesi li sada bolje?“, upita on. „Koliko sam shvatio, bila si veoma
uznemirena zbog onoga u luci.“
Ona uzdahnu. „Mislim da je najgore to što nisam imala izbora. Istog trena
kad je dozvala demona, Habat je postala prokleta a ja sam morala da joj
uništim dušu.“ Lice joj je bilo smrknuto zbog izuzetno duboke i nepobedive
žalosti. „Možemo li da razgovaramo o nečemu drugom?“, upita.
„U redu. Da li bi mogla da porazgovaraš s nekim za mene?“ „A ko bi to
bio?“
„Kapetan barke. Naumio je da spusti sidro dok se vreme ne poboljša, a ja
nisam raspoložen da čekam.“
„Zašto sam ne porazgovaraš s njim, Garione?"
„Zato što te ljudi slušaju pažljivije nego mene. Možeš li to da uradiš, tetka
Pol samo da porazgovaraš s njim, naravno?“ „Tražiš od mene da ga
maltretiram.“
„Ne bih to nazvao maltretiranjem, tetka Pol“, uzjoguni se on. „Ali na to si
mislio, Garione. Uvek kaži ono što ti je na umu.“
„Dakle, hoćeš li?“
„U redu, ako baš toliko želiš. A sada, možeš li ti da uradiš nešto za mene?“
„Šta god poželiš, tetka Pol.“
Ona podiže šolju. „Da li bi mi skuvao još jedan čaj?“ Nakon doručka
Polgara odenu plavi ogrtač i izađe na palubu. Murški je kapetan promenio
planove skoro istog trena kada je počela s razgovorom. Potom se pope na
najviši jarbol, gde je proveo ostatak jutra osmatrajući pučinu s visoko
postavljenog vraninog gnezda koje se žestoko ljuljalo.
Pored najjužnijeg dela urškog poluostrva kormilar naglo okrenu kormilo,
a brod se oštro nagnu ne bi li skrenuo. Nije bilo teško shvatiti zašto je
kapetan toliko želeo da izbegne probijanje među ostrvima, posebno po ovako
nemirnom svirepom vremenu. Struje i vrtlozi kružili su kroz uzane tesnace
dok je vetar na sve strane bacao uskovitlane tamne talase koji su se
zapenušani razbijali i bacali na stenje kao bodež oštro, uzdignuto nad
površinom.
Murški su mornari strašljivo veslali, mahnito pogledavajući ogromne
grebene svud oko sebe. Prešli su oko jedne lige i kapetan siđe s jarbola i
napeto zastade pored kormilara, dok se brod pod snažnim vihorom
bojažljivo probijao između ostrva.
Oko sredine prepodneva napokon prođoše pored poslednjih stenovitih
ostrva i mornari stadoše da veslaju, sve više se udaljavajući od kopna prema
otvorenom moru gde je grad nošen vetrom šibao zapenušane talase.
Čvrsto umotani u ogrtače, Belgarat i Garion su nekoliko minuta s palube
posmatrali veslače, a onda se starac uputi ka vratima za potpalublje.
„Urgite!“, glas mu odjeknu kroz uzani prolaz. „Dolazi ovamo!“
Murški se kralj preplašenog pogleda istetura uz stepenice na palubu.
„Zar tvoji ljudi ne znaju kako da zategnu jedra i preseku vetar?“, nagrnu
Belgarat.
Urgit ga tupo pogleda. „Stvarno ne mogu ni da pretpostavim o čemu
pričate“, kaza.
„Durniče!“, povika Belgarat.
Kovač mu ne odgovori dok je s Totom na zadnjem delu palube napeto
posmatrao mamac za pecanje.
„Durniče!“
„Mmm?“
„Moramo da podesimo jedra. Dolazi ovamo da pokažeš kapetanu kako se
to radi.“
„Eto me za minut.“
„Smesta, Durniče!"
Kovač uzdahnu i stade da namotava sajlu za pecanje. Bez ikakve naznake,
riba ipak uhvati mamac, a sve jači vetar ponese Durnikov uzbuđeni poklik.
Zgrabio je uže i naglo povukao ne bi li se udica zakačila. Velika srebrnasta
riba izroni iz vode, besno cimajući glavom i praćakajući se na vetru. Durniku
se ramena pogrbiše dok je snažno vukao, muški se trudeći da izvuče uže s
ribom.
Belgarat sasu psovke.
„Mogu ja da pokažem kapetanu kako da podesi jedra, deda“, Garion će.
„Koliko znaš o tome?“
„Plovio sam morem barem onoliko koliko i Durnik. Znam kako se to radi.“
Krenu ka pramcu gde je murški kapetan posmatrao uskomešanu pučinu pred
njima. „Trebalo bi da tamo zategnete užad“, objašnjavao je Garion, „i
privežete ih jedne za druge. Suština je u tome da iskosite jedra kako bi
uhvatila vetar. A onda samo prilagodite ravnotežu kormilom.“
„Niko to dosad nije uradio“, pobuni se kapetan tvrdoglavo.
„Alorni tako rade, a oni su najbolji moreplovci na celom svetu.“
„Alorni magijom upravljaju vetrom. Ne možeš da koristiš jedra, sem ako ti
vetar nije za leđima.“
„Samo vi pokušajte, kapetane“, Garion će strpljivo. Malo bolje odmeri
plećatog mornara i shvati da gubi vreme. „Ako niste raspoloženi da to uradite
jer vam ja tako kažem“, nastavi, „možda mogu da ubedim gospu Polgaru da
vam ona kaže kao uslugu."
Kapetan se zablenu u njega i proguta knedlu. „Kako rekoste da želite da
podesim jedra, gospodaru?“, upita mnogo blaže.
Trebalo im je oko četvrt sata da podese užad i da Garion bude zadovoljan
njihovim učinkom. A potom, s kapetanom tik iza sebe, ode na krmu i preuze
kormilo od kormilara. „U redu, onda“, reče, „podignite jedra.“
„Neće uspeti“, kapetan zadihano iznese sud. A potom podiže glas i
progrme: „Diži jedra!“
Čekrci zaškripaše, a jedra se, lepetajući na vetru, podigoše na jarbolima.
Potom prasnuše i naduše se, prilično iskošena da uhvate vetar. Garion
okrenu kormilo pošto se brod naglo nakrivi pod naletom vetra. A onda kljun
broda poče brzo da seče visoke talase.
Murški je kapetan blenuo u jedra na svom brodu. „Ne mogu da verujem!“,
povika. „Niko to ranije nije uradio.“
„Shvatate li sada?“, upita Garion.
„Naravno. Toliko je jednostavno da nikako ne mogu da shvatim zašto se
toga nisam ranije setio.“
Garion je znao odgovor, ali ipak odluči da ga zadrži za sebe. Kapetan je
ionako već imao loš dan. Okrenu se kormilaru. „Moraš da usmeravaš kormilo
tako da održava ravnotežu naspram vetra koji udara na desnu stranu
palube“, objasni.
„Razumem, gospodaru.“
Garion prepusti kormilo i ode da posmatra Durnika i Tota. I dalje su vukli
uže, a velika se riba više nije praćakala po vodi zasutoj gradom, već se, usta
prikačenih za debeli kanap dvojice pecaroša, ljuljala napred-nazad u dugim
lukovima po izbrazdanoj površini i poskakivala kao da je more vrelo.
„Dobar ulov“, doviknu Garion, dok su se njih dvojica mučili s ulovom.
Kao da je sunce zasijalo kad mu Durnik odgovori širokim osmehom.
Tokom ostatka dana nosio ih je primetno oštriji vetar. Kad je dnevna
svetlost počela da bledi, već su se podosta udaljili od kopna. Garion je bio
ubeđen da će se kapetan i kormilar sami snaći, te se pridruži maloj skupini
oko Durnikove ogromne ribe.
„Sad kad si je ulovio, gde ćeš da nađeš dovoljno veliki tiganj da je ispržiš?“,
upita Svileni kovača.
Durnik se nakratko namršti, ali se onda nanovo osmehnu. „Pol će znati da
se pobrine za to“, reče i ponovo se vrati divljenju nemani na palubi. „Pol ume
da se pobrine za sve.“
Grad je jenjavao, a tamna se pučina turobno protezala ka slabom svetlu na
horizontu koji je delio mračnu pučinu od još mračnijeg neba. Murški kapetan
zabrinuto priđe pod vetrovitim sumrakom. Pun poštovanja dotaknu Urgitu
lakat.
„Da, kapetane?“
 „Podozrevam da smo u nevolji, Vaše veličanstvo.“
„U kakvoj nevolji?“
Kapetan pokaza prstom ka južnom obzorju. Nekih pet-šest brodova hitalo
je pod vetrom pravo ka njima.
Urgitu lice postade donekle zgroženo. „Malorijci?“
Kapetan klimnu.
„Mislite da su nas videli?“
„Sasvim sigurno da jesu, Vaše veličanstvo."
„Bolje da popričamo s Belgaratom“, Svileni će. „Mislim da niko nije
računao na ovo.“
Razgovor u glavnoj kabini bio je napet. „Napreduju mnogo bolje od nas,
deda“, kaza Garion. „Samo delimično koristimo vetar, dok oni plove pod
punim naletom. Možda ćemo morati da skrenemo na sever barem dok im ne
pobegnemo iz vidokruga.“
Starac je pomno posmatrao iskrzanu kartu koju je kapetan doneo.
Odmahnu glavom. „Ne sviđa mi se to“, reče. „Zaliv u kojem smo trenutno
uliva se u Gorandsko more, a nipošto ne bih želeo da nas tamo uhvate.“
Okrenu se ka Svilenom. „Bio si nekoliko puta u Maloriji. Kakvi su im
brodovi?“
Svileni slegnu ramenima. „Otprilike kao i ovaj. Ne želim da vas uvredim,
kapetane, ali Angaraci nisu ni približno dobri mornari niti brodograditelji
kao Čereci.“ Nakratko promisli o tome. „Možda postoji način da uteknemo",
kaza. „Malorijci su nesigurni moreplovci, tako da noćas neće podići sva jedra.
Ako krenemo ka severu i podignemo svaki komad platna, možda možemo
dobro da se udaljimo na obzorju neće biti ni tračak svetlosti kad padne noć. A
tada treba samo da spustimo jedra, podesimo užad i ugasimo svetla na
brodu.“
„Ali ne možemo to da uradimo“, pobuni se kapetan. „To je
protivzakonito."
„Sastaviću opravdanje, kapetane", Urgit će oporo. „Preopasno je, Vaše
veličanstvo. Ako se budemo kretali bez svetla, možemo po ovoj tmini da
udarimo u neki drugi brod. Možemo da potonemo.“
„Kapetane“, Urgit će strpljivo, „juri nas šest malorijskih brodova. Šta
mislite da će oni uraditi s nama ako nas sustignu?"
„Potopiće nas, naravno.“
„U čemu je onda razlika? Ako ništa drugo, kad bismo ugasili svetla, možda
bismo imali priliku da uteknemo. Nastavi, Keldare.“
Svileni slegnu ramenima. „Nemam mnogo toga da dodam. Nakon što
ugasimo svetla, podići ćemo jedra i nanovo zaploviti ka istoku. Malorijci neće
moći da nas vide, pa će verovatno navaliti pravo preko našeg traga. Do ujutru
neće imati pojma o tome gde se nalazimo."
„Možda ćemo i uspeti“, Belgarat će odobravajući.
 „Ali opasno je“, uzjoguni se kapetan.
„Ponekad je čak i samo disanje opasno, kapetane“, kaza Urgit. „Hajde da
pokušamo, pa da vidimo šta će se desiti. Ipak, ne shvatam šta malorijski
brodovi rade ovoliko daleko na zapadu.“
„Moguće je da su poslali razbojnike da pustoše obale“, iznese Sadi
pretpostavku.
„Možda“, Urgit će sumnjičavo.
Pojuriše ka severu pod jakim vetrom koji je šibao s južnih polarnih obala.
Svetiljke na palubi su se ljuljale i poskakivale na vetru, nastanivši zategnuta
jedra užurbanim razigranim senkama. Šest malorijskih barki na kojima je
samo polovina jedara bila obazrivo podignuta zaostajale su za njima, sve dok
im svetla ne postadoše manja od malenih svetlucavih zvezda na dalekom
obzorju. A onda, negde oko ponoći, kapetan naredi da spuste jedra. Mornari
žustro podesiše užad, a kapetan se pope na krmu gde je Garion stajao pored
kormilara. „Sve je spremno, gospodaru“, podnese izveštaj.
„U redu, onda. Hajde da ugasimo svetla i vidimo da li se možemo iskrasti
odavde.“
Murgu se oštre crte lica nesigurno razvukoše u snuždeni osmeh. „Kad se
izvučemo iz ovoga ako se izvučemo mislim da neću izaći iz kreveta barem
mesec dana“, kaza, a onda podiže glas da vikne. „Ugasite svetla na palubi!“,
naredi.
Tmina koja je usledila bila je tako gusta da je skoro mogla da se opipa.
„Diži jedra!“, progrme kapetan.
Garion začu škripu čekrka i lepet platna. A onda se jedra uz prasak naglo
zategoše pod naletom vetra, a brod se nagnu nadesno.
„Nikako ne možemo da odredimo tačan pravac, gospodaru“, upozori
kapetan. „Nemamo tačku po kojoj bismo se vodili.“
„Iskoristite ovo“, predloži Garion pokazavši ka treptavim svetlima na
palubama malorijskih brodova daleko za njima. „Možda će i od njih biti neke
koristi.“
Tamna im se lađa uputi ka istoku dok su jedra škripala pod vetrom. Svetla
na palubama malorijskih brodova koji su ih pratili nastaviše pažljivo
putovanje prema severu, pređoše njihov trag daleko iza i potom nestadoše s
vidika.
„Neka ih Torak povede ka grebenu“, promrmlja kapetan vatreno.
„Uspelo je!“, zausti Urgit oduševljeno, pljesnuvši mornara po plećima.
„Bogova mi, stvarno je uspelo!“
„Samo se nadam da niko neće po ovom mraku naići na nas dok plovimo
bez svetla“, kapetan će smrknuto.
Zora svanu nejasna i maglovita na istočnom obzorju, lagano osvetlivši
niske senke nekih deset liga pred njima. „Obala Ktake“, reče kapetan uperivši
prstom.
 „Ima li traga malorijskim brodovima?", upita Urgit dok je piljio ka
ustalasanoj pučini.
Kapetan odmahnu glavom. „Prošli su iza nas noćas u sitnim satima, Vaše
veličanstvo. Verovatno su sada na pola puta do Gorandskog mora.“ Mornar
pogleda Gariona. „Hteli ste da se približimo obali, a onda da opet skrenemo
nadesno, gospodaru?"
„Nadesno, naravno.“
Kapetan žmirnu ka jedrima. „Izgleda da opet moramo da podesimo jedra.“
„Bojim se da ne moramo“, Garion će sa žaljenjem. „Kada okrenemo ka
jugu, opet ćemo ploviti ka vetru. Moraćete da skupite jedra i navalite s
veslanjem." Primeti razočaranje na moreplovčevom licu. „Žao mi je,
kapetane, ali sve ima granice. Jedra su vam neodgovarajućeg oblika, i kad se
sve sračuna, veslanje će u ovom slučaju biti mnogo brže. Koliko smo noćas
otplovili na sever?"
„Poprilično, gospodaru“, odgovori kapetan piljeći ka nerazaznatljivoj
obali pred njima. „S punim jedrima možete da pređete veliku razdaljinu na
pučini nošeni onakvim vetrom. Ne bi me iznenadilo da naiđemo na prolaz ka
Gorandskom moru.“
„Ne želimo da se nađemo tamo. Bolje da se više ne igramo mačke i miša s
onim Malorijcima posebno ne na skučenom prostoru. Idem u potpalublje da
nešto doručkujem i da odenem suvu odeću. Pošaljite nekoga dole ako se
nešto desi.“
„Hoću, gospodaru.“
Za doručak su imali ribu. Na Polgarin predlog Durnikov je ogromni ulov
bio isečen na manje delove, a potom fino krčkan na tihoj vatri.
„Ukusno, zar ne?“
„Jeste, mili“, saglasi se Polgara. „Baš fina riba.“
„Jesam li ti ispričao kako sam je ulovio, Pol?“
„Jesi, mili ali nema veze. Možeš opet da ispričaš ako želiš.“ Samo što
završiše s obedom, kad murški kapetan uđe, oprljenog ogrtača i preplašenog
pogleda. „Ima ih još, gospodaru“, smesta uputi Garionu.
„Još koga?“
„Malorijaca. Još jedna flotila dolazi iz pravca obale Ktake.“ Urgit preblede,
a ruke mu zadrhtaše.
„Jeste li sigurni da to nisu oni što su nas sinoć jurili?“, upita Garion žustro
skočivši na noge.
„Nema sumnje, gospodaru. Drugačiji su brodovi.“
Svileni odmeri gospodara broda. „Kapetane", zausti, „jeste li ikada bili
umešani u one poslove?“
Kapetan uputi Urgitu kratak pogled pun krivice. „Ne znam o čemu
pričate“, promrmlja.
„Nije vreme za lažnu skromnost, kapetane", Svileni će. „Uplovićemo usred
malorijske flotile. Ima li ovde nekih pećina ili zavučenih zaliva gde bismo se
mogli skloniti s vidika?“
„Ne duž ove obale, gospodaru; ali odmah čim zađete kroz prolaz u
Gorandsko more, ima mala uvala s desne strane. Ukoliko spustimo jarbole i
privežemo žbunje na bokove broda, možda možemo da prođemo
neprimećeno.“
„Hajde onda, kapetane“, Belgarat će šturo. „Kakvo je vreme?“
„Ne baš prijatno. Teški oblaci dolaze s juga. Mislim da možemo očekivati
vetar pre podneva.“
„Odlično."
„Odlično?“
„Nismo sami u ovim vodama“, podseti ga Belgarat. „Jači vetar bi naterao
Malorijce da rade još nešto sem da upravljaju pramac k nama. Izdaj naredbe,
kapetane. Hajde da se okrenemo i pohitamo.“
„Kako si bio tako siguran da će kapetan znati za neku pećinu ili zaliv?“,
upita Urgit Svilenog pošto je mornar otišao.
Svileni slegnu ramenima. „Zar ne skupljaš porez za prevoz robe?“
„Naravno. Potrebni su mi prihodi."
„Snalažljiv vlasnik broda možda ponekad zaboravi da pristane u
carinarskim lukama na kraju putovanja ili možda ponekad pronađe neko tiho
mestašce da prikuplja robu dok ne nađe odgovarajuće mušterije."
„Ali to je krijumčarenje!“
„O, da, mislim da neki to tako zovu. Kako god, moja je pretpostavka da je
svaki kapetan na svetu pre ili kasnije bio umešan u te rabote.“
„Ne i Murzi“, nije popuštao Urgit.
„I zbog toga kapetan zna savršeno mesto za skrivanje ni pet liga odavde a
možda zna čak i još stotine takvih?“
„Ti si jedan iskvaren i ogavan čovek, Keldare."
„Znam. Ipak, krijumčarenje je veoma uspešan posao. Možda bi i sam
mogao da se oprobaš."
„Keldare, ja sam kralj. Krao bih od samog sebe.“
„Veruj mi“, Svileni će. „Donekle je složeno, ali mogu da te uputim kako da
središ okolnosti i dobro zaradiš."
I tada se brod nagnu, oni pogledaše kroz prozore na zadnjem delu broda i
ugledaše izbrazdane talase dok je kormilar snažno okretao kormilo, a zatim
skrenuše. Daleko iza ugledaše šest brodova s crvenim jedrima, malim zbog
udaljenosti.
„Ima li Grolima na brodu, Pol?“, upita Belgarat ćerku. Plavičaste joj oči
postadoše odsutne na tren, a ona pređe rukom preko čela. „Ne, oče“,
odgovori, „samo običnih Malorijaca.“
„Dobro. Onda nećemo imati mnogo problema da se sakrijemo.“
„Oluja koju je kapetan spomenuo dolazi za nama“, Durnik će. „Zar ih to
neće ubrzati?“, upita Urgit nelagodno. „Pretpostavljam da neće“, odgovori
kovač. „Verovatno će skrenuti da bi išli u susret vetru. To je jedini bezbedan
način plovidbe za vreme oluje.“
„Zar nećemo i mi morati da uradimo isto to?“ „Nadbrojčani smo, šest
prema jedan, brate“, naglasi Svileni. „Mislim da ćemo morati da se izložimo
opasnosti.“
Talas tmine nadolazeće oluje progutao je crvena jedra daleko iza i jurnuo
duž obale. Talasi postadoše veći, a pošto se vetar pojača murški brod poče da
poskakuje i zaranja. Drvena je građa škripala i krckala kao da negoduje dok su
teški talasi pritiskali barku, a visoko nad njima jedra su snažno lepetala.
Garion je nekoliko minuta razmišljao o tom lepetanju, dok mu značenje ne
postade očigledno. Ipak, jasno upozorenje se napokon pojavi s kobnim
zvukom drobljenja na sredini broda. „Ta budala!“, viknu, skočivši na noge i
zgrabivši ogrtač.
„U čemu je problem?“, Sadi če uznemireno.
„Plovi s punim jedrima! Ako mu se glavni jarbol ne sruši, potonućemo!“
Garion se okrenu na petama, izjuri iz kabine i poče da grabi kroz hodnik u
kojem se sve ljuljalo do tri stepenika što su vodila na palubu. „Kapetane!“,
viknu čim je izašao na palubu pod kišom. Zgrabi jedan od navrat-nanos
privezanih bezbednosnih kanapa, kad talas udari preko zadnjeg dela broda, a
voda nagrnu preko palube do kolena, povukavši Garionu stopala sa sobom.
„Kapetane!“, opet dreknu, vukući se uz kanap ka krmnoj palubi.
„Gospodaru?“, doviknu kapetan zaprepašćeno.
„Spustite jedra! Glavni jarbol počinje da pada!“
Kapetan podiže pogled, a lice mu se iznenada ispuni jadom. „Nemoguće,
gospodaru", pobuni se kad se Garion napokon domogao krme. „Ne možemo
spustiti jedra pod ovakvom olujom.“ Garion obrisa kišu iz očiju i pogleda
kapetanu preko ramena na široki debeli jarbol. „Moraće onda da ih odseku.“
„Da ih odseku? Ali, gospodaru, ovo su nova jedra.“
„Sada je pitanje ili brod ili jedra. Ukoliko vam vetar iščupa glavni jarbol,
onda će vam se brod raspasti u paramparčad a ako se ne raspadne, onda
ćemo potonuti. Skidajte sada jedro s jarbola ili ću ja sam.“
Kapetan se zabulji u njega.
„Verujte mi“, kaza Garion, „ako ja to budem radio, očistiću sve s palube i
jarbole, i užad, i jedra, i sve.“
Kapetan smesta poče da izdaje naređenja.
Čim su odsekli glavno jedro i ono se vinulo u oluju, strahotno
podrhtavanje i škripa se smanjiše, a brod zaplovi na vetru mnogo mirnije,
nošen jedino malim prednjim jedrom. „Koliko je daleko Gorandsko more?“,
upita Garion.
„Ne mnogo, gospodaru“, odgovori kapetan obrisavši lice. Pogleda oko
sebe u olujno jutro i ka niskoj skoro nevidljivoj obali s desne strane. „Eno ga“,
reče, pokazujući ka jedva vidljivom uzvišenju kopna na nekih kilometar i po.
„Vidite onde kopno ono sa belom obalom? Prolaz je odmah iza.“ Okrenu se ka
mornarima pored ograde krme. „Spustite sidro“, naredi.
„Zbog čega?“, Garion će.
„Isuviše smo odmakli, gospodaru“, odgovori pomorac. „Prolaz je malo
nezgodan, tako da moramo naglo da skrenemo kad prolazimo. Moraćemo da
usporimo. Sidro nas vuče nazad i usporava.“
Garion promisli o tome, mršteći se. Nešto mu tu nije valjalo, ali nikako da
dokuči šta tačno. Posmatrao je kako mornari spuštaju preko ograde na
zadnjem delu broda nešto nalik dugačkoj platnenoj vreći na debelom
konopcu. Vreća potonu, konopac se zateže, a brod se zatrese i primetno
uspori.
„Tako je bolje“, kapetan će donekle zadovoljno.
Garion rukom zaštiti oči od ledene kiše koja mu je padala po licu i zagleda
se iza. Malorijci nisu bili na vidiku. „Koliko je tačno nezgodan prolaz koji ste
spomenuli?“, upita.
„Ima grebena po sredini, gospodaru. Moraćemo da se prilepimo blizu
obale s ove ili one strane da bismo ih izbegli. Ostaćemo blizu južne obale,
pošto je zaliv što sam ga već spomenuo s te strane.“
Garion klimnu glavom. „Idem da upozorim ostale da ćemo možda
skrenuti udesno. Naglo će ih skretanje možda malo pretumbati tamo-amo u
potpalublju.“
„Bočno“, kapetan će neodobravajući.
„Molim? Oh, ne. Za većinu njih, to je udesno.“ Garion krenu pravo, piljeći
kroz kišu ka niskoj obali pored koje su plovili. Obala i brdovito kopno nad
njom bili su skoro u ravni sa sredinom broda. Uspeo je da ugleda prolaz baš
pred njima, okružen oštrim izbočenim stenama. Pohita niz uzani mračni
prolaz i otrese što je bolje mogao vodu s ogrtača. Otvori vrata glavne kabine i
proviri glavom. „Na ulazu smo u Gorandsko more“, objavi. „Skrenućemo
bočno.“ A potom opsova u sebi pošto je zaboravio.
„Na koju je stranu bočno?“, upita Se’Nedra.
„Udesno.“
„Zašto lepo ne kažeš?“
Prećutao je. „Možda ćemo se malo ljuljati za vreme prolaska, tako da je
bolje da se uhvatite za nešto. Ima grebena po sredini prolaza, pa ćemo morati
da se prilepimo uz južnu obalu da izbegnemo..." Onda shvati, a brod se već
nagnu i zabrazda kroz prolaz. „Belara mi!“, prokunu. Okrenu se, maši se mača
Rive Gvozdene Ruke preko ramena i jurnu kroz hodnik. Hitnu se kroz kosa
vrata i skoči na kišu na palubi s isukanim mačem. „Preseci!“, kriknu. „Preseci
konopac za sidro!“
Kapetan je otvorenih usta, ne shvatajući, gledao u njega.
„Preseci prokleti konopac!" dreknu Garion. A onda skoči posred skupine
mornara koji trapavo posrnuše jedni na druge, pokušavajući da mu se sklone
s puta. Brod je već bio naglo skrenuo blizu kopna, izbegavajući grebene i
podvodno stenje po sredini kanala. Uprkos tome, olujni su talasi svom
jačinom povlačili potonulo sidro sve dalje ka središtu prolaza. Konopac koji
je dotad olabavljeno padao izgubi se u zapenušanim talasima i najednom se
zateže, trgnuvši murški brod postrance. Snaga tog iznenadnog bočnog trzaja
zbaci Gariona s nogu i on se sruši među mornare pored ograde. „Preseci!“,
viknu, pokušavajući da se iskobelja. „Preseci konopac!“
Ali bilo je prekasno. Teško morsko sidro nošeno nezaustavljivom snagom
olujnih talasa ne samo da je trgnulo murški brod i zaustavilo ga već ga je sada
neprekidno vuklo unazad - ne ka bezbednom prolazu kroz koji su upravo
krenuli, već pravo na oštre grebene.
Garion skoči na noge, šutirajući mornare koji su mu se koprcali oko
članaka. Iz očaja snažno udari mačem po debelom prepletenom konopcu i
odseče ne samo konopac već i čvrsti kotur na koji je bio prikačen.
„Gospodaru!“, pobuni se kapetan.
„Drži kormilo!“, dreknu Garion. „Okreći udesno!“
„Ne, gospodaru", usprotivi se kapetan. „Moramo da okrenemo na stranu
ulevo.“
„Krećemo se unazad, tupane! Okreći desno!“
„Bočno“, kapetan ispravi odsutno, i dalje se boreći s idejom koju nije
mogao u potpunosti da shvati, snažno držeći kormilo zakočeno u kobnom
pravcu koji je ranije odredio.
Garion zagrabi preko popadalih mornara, pokušavajući da stigne do
zbunjenog kapetana, ali se odjednom pod vodom razleže užasan zvuk i brod
se naglo trgnu i zatrese kad zadnjim delom udari u greben. Drvena je građa
zaškripala i popucala kad se oštro stenje poput noža zarilo u brodsko korito.
A onda se tako i zaustaviše, zarobljeni na stenju, a talasi počeše zlokobno
dobovanje koje će uskoro verovatno skrhati brod na paramparčad.
 Devetnaesto poglavlje

Garion se nekako uspravi na noge, protresavši glavom ne bi li izbacio

zvonjavu i varnice pred očima. Iznenadan udar broda u stenje naglavačke ga
je odbacio pravo ka ogradi krme i poveća mu se bolna čvoruga podiže na
temenu glave. U vazduhu su odjekivali razni zvuci. Čuli su se krici na palubi i
zapomaganje iz vode. Brod je škripao i tresao se dok je visio na stenju, a
nadolazeći su talasi pljuskali po razderanom trupu zaglavljenom u
podvodnom stenju. Zaječavši, Garion ponovo odmahnu glavom i stade da se
probija i proklizava niz iskošenu palubu ka potpalublju. Čim se domogao
prolaza, Belgarat i Durnik skočiše napolje pravo na njega. „Šta se dešava?“,
upita starac žustro.
„Udarili smo u greben“, odgovori Garion. „Je l’ neko povređen?“
„Svi su dobro samo malo istumbani.“
Garion dodirnu čvorugu na glavi i zaječa od oštrog bola, a potom pogleda
prste na kojima ipak nije bilo krvi.
„Šta je bilo?“, upita Belgarat.
„Udario sam glavu.“
„Mislio sam da smo odlučili da to više nećeš raditi."
Užasan prasak im zatrese palubu pod nogama, a s njim se začu i lomljenje
drvene građe.
„Belgarate“, Durnik će uznemireno, „zaglavili smo se na grebenu. Talasi će
razneti brod na delove.“
Belgarat hitro pogleda oko sebe. „Gde je kapetan?“, navali. Garion se
okrenu da pogleda krmu. „Bio je za kormilom, deda“, reče. Potrča uz kratko
stepenište ka krmenoj palubi i uhvati kormilara koji se zateturao ka njemu.
„Gde je kapetan?“, viknu.
„Nestao je. Pao je preko ograde kad smo udarili u greben.“ Kormilaru se
oči ispuniše užasom i strahom. „Svi smo prokleti!“, zavapi čvrsto stežući
Gariona.
„Daj, začepi!“, prasnu Garion. „Kapetan je nestao, deda“, povika ne bi li
nadglasao hučanje oluje i pometnju na palubi. „Pao je preko.“
Belgarat i Durnik se hitro popeše preko tri stepenika na krmu. „Moraćemo
onda sami da se snalazimo“, starac će. „Koliko li nam je ostalo vremena,
Durniče?“
„Ne mnogo. Dosta se stubova prelomilo na skeletu, a i sam možeš da čuješ
kako voda nadire.“
„Dakle, moramo da se sklonimo s grebena pre no što kamenje izbuši još
rupa na koritu.“
 „Belgarate, samo nas greben drži“, usprotivi se kovač. „Ako pomerimo
brod, potonućemo za samo nekoliko minuta.“ „Moraćemo onda da ga
ukotvimo na sigurnom. Dođite obojica.“ Povede ih preko krme i uhvati
kormilo. Nekoliko ga puta okrenu levo-desno, a onda opsova. „Krma je
otišla.“ Duboko udahnu ne bi li se smirio, te se okrenu ka Garionu i Durniku.
„Uradićemo ovo zajedno i istovremeno", kaza. „Ako se budemo ljuljali, kosili i
zaranjali, samo ćemo ga još više razderati." Strese kišu s lica, a potom se
zapilji ka obali na nekih kilometar i po od njih. Pokaza ka beloj obali na
isturenom kopnu, s jedne strane u celosti izloženoj pobesnelim talasima.
„Ima jedna plaža levo od one obale“, reče. „Pokušajmo tamo. Nije nešto
skrovita i ima dosta stenja u pesku, ali je ipak najbliža."
Durnik se nagnu daleko preko ograde i zagleda se. „Prilaz je veoma loš,
Belgarate“, izvesti ozbiljno. Žmirkao je preko pučine ka plaži. „Jedina nada
nam je brzina. Čim se oslobodimo grebena, počećemo da tonemo. Moraćemo
da guramo brod ka plaži što brže a bez krme će biti izuzetno teško da
održimo pravac."
„Imamo li drugog izbora?“, upita Belgarat. „Ne, mislim da nemamo.“
„Hajde onda.“ Starac ih pogleda. „Jesmo li spremni?“
Garion i Durnik klimnuše, a potom se ispraviše napeto usredsređeni dok
su posezali za voljom. Garion zadrhta i čvrsto se ukoči, zadržavajući
prikupljenu volju. „Sada!“, progrme Belgarat. „Diži!“, zaustiše istovremeno.
Poderani deo broda lenjo izroni iz ustalasane vode, a polomljena drvena
građa zaškripe dok se korito oslobađalo oštrog stenja.
„Tuda!“, viknu Belgarat pokazavši na delimično zaklonjenu plažu.
Garion je gurao, usmeravajući volju ka grebenu iza. Brod se jadno primiri
pošto se oslobodio i poče naglo da tone zadnjim delom; a onda, najpre
polako, ali zatim sve brže, nagrnu napred. Čak i pored hučanja oluje, začu se
brazdanje vode koja je zapljuskivala bokove broda dok je grabio ka okrilju
plaže.
Međutim, kad naiđoše na strujanja u prolazu, brod bez krme poče da
skreće i vrda na svom pravcu, s pretnjom da će se izvrnuti. „Držite ga
uspravno!“, povika Belgarat. Vilica mu je bila čvrsto stisnuta, a na čelu mu se
pojaviše vene.
Garion je naporno pokušavao. Sve dok dovoljno brzo pokreću brod, voda
neće nagmuti kroz probijeno dno, ali samo li malo skrene ka talasima, smrt
će biti neumitna. More bi ih neumoljivo odvuklo na dno. Garion jače navali
svom snagom volje ne bi li održao brod ukočeno na kursu, dok ga je
istovremeno gurao ka plaži.
Još oko trista metara. Napregnut, orošenog čela, Garion ugleda
zapenušane talase kako zapljuskuju peskovitu plažu s retkim stenjem.
Dvesta metara. Mogao je da čuje zapljuskivanje talasa. Stotinu metara.
Oseti ogroman izdignut talas kako ih podiže i nosi ka spasu nekoliko metara
od njih.
I tada, istog trena kad je brod dodirnuo pesak preplavljen penušavom
vodom, veliki se talas koji ih ponese na plažu primiri, a jezivi iznenadni
prasak odjeknu iz središnjeg dela broda, pošto su naleteli na skrivenu
podvodnu stenu. Garion ponovo naglavačke polete po palubi, donekle
zatečen zbog udara.
Talasi su i dalje zapljuskivali, a pucanje i lomljenje stubova postade
zaglušujuće, ali ipak su bili bezbedni. Trup probijenog broda čvrsto je ležao
na mokroj peščanoj plaži. Garion se oseti izmoždeno i slabo kad se s
naporom podiže na noge. Uto se paluba pod njim grozno zatrese, a iz
unutrašnjosti se broda ponovo začu pucanje i lomljenje.
„Mislim da smo polomili skelet broda kad smo udarili u stenu“, zausti
Durnik potreseno. Lice mu je posivelo od iznurenosti, a primetno je
podrhtavao. „Bolje da sve izbavimo s broda na plažu.“
Belgarat ustade iz odvodne rupe na palubi. Na obrazu mu se pojavila
crvenkasta modrica, kiša mu se slivala s lica, a u očima mu se videla
neograničena razjarenost. Masno opsova. A onda mu bes utihnu. „Konji!“,
dreknu. „Dole u teretnom delu! Durniče!“
Kovač je već trčao ka četvrtastim otvorima u unutrašnjosti. „Dovedi Tota
da mi pomogne!“, povika preko ramena. „Moramo da izbavimo konje!“
„Garione!“, progrme Belgarat. „Izvedimo sve na suvo. Mislim da će se ova
olupina vrlo brzo srušiti.“
Krenuše, pažljivo prelazeći preko iskošene palube oronulog broda, dok je
vetar šibao i nanosio im jaku kišu u lice. Sagnuše se da prođu kroz vrata
potpalublja i krenuše hodnikom. Uzani je prolaz odjekivao zvucima lomljenja
drveta iz središta broda.
Kabina u potpalublju bila je potpuno ispreturana. Nagli udarac u greben, a
i onaj čak gori koji je prelomio skelet broda izokrenuo je nameštaj naopačke.
Delovi stubova popadali su i sudarali se, a prozori su preko zadnjeg dela bili
polomljeni i izbijeni iz ramova. Pljusak je šibao kroz razjapljene otvore.
Se’Nedra i Prala su se prestrašeno grlile, Urgit je čvrsto prislonjen uza zid
čekao da se desi ponovni udar, a Sadi je, dopola ležeći u ćošku, zaštitnički
stezao svoju crvenu torbu. Polgara je pak bila neverovatno besna. I pokisla.
Voda koja je prodrla kroz razbijenu krmu natopila joj je kosu i odeću, a na licu
joj se pokaza izraz ogromne uvređenosti. „Šta si tačno uradio, starče?“,
nagrnu na Belgarata pošto je s Garionom prošao kroz razvaljena vrata.
„Udarili smo u greben, Pol“, odgovori on. „Voda je nadirala, tako da smo
morali da ukotvimo brod.“
Ona na tren razmisli o tome, očigledno pokušavajući da nađe neku manu.
„Pričaćemo kasnije“, reče on. Pogleda oko sebe. „Jesu li svi dobro?
Moramo smesta da odemo s olupine."
„Dobro smo koliko se to može očekivati, oče“, odgovori ona. „U čemu je
problem? Učinilo mi se da si rekao da smo ukotvljeni.“
„Udarili smo u podvodno stenje i polomili skelet. Ovaj deo je još u vodi, a
jedino što ovo korito održava da ne prsne jeste katran među daskama.
Moramo smesta da odemo.“
Ona klimnu. „Razumem, oče.“ Okrenu se ka ostalima. „Ponesite onoliko
koliko možete da nosite“, naredi. „Moramo da se iskrcamo."
„Idem da pomognem Durniku s konjima“, uputi Garion Belgaratu. „Tote,
Erionde, pođite sa mnom.“ Okrenu se ka vratima, ali ipak zastade da pogleda
Se’Nedru. „Jesi li dobro?“, upita.
„Mislim da jesam“, odgovori preplašeno, protrljavši groznu modricu na
kolenu.
„Ostani s tetkom Pol“, uputi joj on učtivo i izađe.
. Teretni deo broda izgledao je još gore no što se moglo pretpostaviti.
Voda duboka do kolena mreškala se i nadolazila kroz rupe na koritu. Kutije,
torbe i paketi plovili su na sve strane, a voda koja je prodirala bila je
punapolomljenog drveta. Durnik je okupio usplahirene konje koji su se gurali
u pramčanom delu gde je bilo najmanje vode. „Izgubili smo tri“, izjavi, „dva su
polomila vrat, a jedan se udavio.“
„Konj?“, upita Eriond žustro.
„Dobro je, Erionde", Durnik će ubedljivo. Okrenu se ponovo ka Garionu.
„Pokušavao sam da pokupim prtljag. Bojim se da je sve prilično mokro.
Zavežljaji s hranom bili su u zadnjem delu krme. Nema govora da ih
pokupim."
„Možemo se time pozabaviti kasnije", Garion će. „Sada nam je važnije da
izbavimo konje.“
Durnik zaškilji ka prelomljenim isturenim delovima skeleta broda koji su
se podizali jedan ka drugom, dok se zadnji deo broda lenjo ljuljao na talasima.
„Preopasno je“, reče kratko. „Moraćemo nekako da se probijemo kroz prednji
deo broda. Idem po sekiru.“
Garion odmahnu glavom. „Ako se zadnji deo prelomi, pramčani će se deo
verovatno izokrenuti. Možemo da izgubimo još pet-šest konja ako se to desi,
a svakako nemamo mnogo vremena.“
Durnik duboko udahnu, a potom se ispravi. Lice mu nije odavalo
zadovoljstvo.
„Znam“, Garion će, spustivši ruku prijatelju na rame. „I ja sam iscrpljen.
Hajde da to obavimo tamo napred. Nema smisla da probijemo rupu ka
dubokoj vodi.“
Nije bilo toliko teško. Totova je pomoć primetno olakšala. Odabrali su
mesto između dva jaka stuba na boku broda i bacili se na posao. Durnik i
Garion su pažljivo lomili drvenu oplatu broda između stubova, a Tot napade
isto to mesto velikom gvozdenom šipkom. Spoj čarobnjaštva i ogromne
snage nemog čoveka ubrzo načini nizak uzani otvor u prednjem delu barke.
 Svileni je stajao na plaži daleko od dometa krhotina koje poleteše zbog
njihovog truda. Ogrtač mu je snažno lepetao na vetru, a talas mu je okruživao
članke. „Jeste li dobro?“, pokuša da nadjača hučanje oluje.
„Donekle“, doviknu Garion. „Pomozi nam s konjima.“
Na kraju su morali da im prekriju oči. Uprkos ogromnom Durnikovom i
Eriondovom trudu da ih smire, prestrašeni se konji nisu pomerali sve dok su
videli opasnost u burnim talasima koji su im nadirali oko kolena. Povedoše
ih, jednog po jednog, mameći ih preko rasparčanih komada koji su ležali
dopola u vodi pored prelomljenog prolaza i napokon napolje preko
zapenjenih talasa. Pošto izbaviše sve konje koji se na pesku zaustaviše u grču
dok ih je kiša osipala po sapima, Garion se ponovo osvrnu da pogleda olupinu
koja se lenjo podizala i spuštala na talasima. „Hajde da izvadimo zavežljaje“,
doviknu ostalima. „Spasite koliko možete, ali nemojte mnogo rizikovati.“
Murški se mornari, pošto su skočili s pramca broda na pesak, skloniše s
plaže u ne baš najbolje sklonište pod okriljem jedne oveće isturene stene.
Tiskali su se jedni uz druge, nabusito posmatrajući spasavanje. Garion i ostali
nagomilaše zavežljaje na pesku iznad linije koja je označavala dopiranje
talasa.
„Izgubili smo tri konja i sve pakete s hranom“, podnese Garion izveštaj
Belgaratu i Polgari. „Mislim da smo sve pokupili - sem onoga što je ostalo u
kabinama.“
Belgarat žmirnu naviše ka kiši. „Možemo da raspodelimo zavežljaje“, reče,
„ali hrana će nam biti potrebna.“
„Da li plima nadolazi ili je oseka?“, upita Svileni pošto je spustio poslednji
zavežljaj na gomilu s ostalim stvarima.
Durnik zaškilji ka olujnom prolazu prema Gorandskom moru. „Mislim da
se upravo sada smenjuju.“
„Pa to znači da nemamo neki problem“, čovečuljakće. „Hajde da se
sklonimo s vetra i sačekamo oseku. Potom jednostavno možemo da se
vratimo i po želji očistimo olupinu. Biće u potpunosti na suvom kad se voda
spusti.“
„Postoji jedna mana u vašem naumu, prinče Keldare“, kaza Sadi žmireći
ka gornjem delu plaže. „Zaboravili ste na murške mornare. Zadesili su se na
udaljenoj obali dok barem desetak malorijskih brodova češlja gore-dole
pored obale ne bi li ih uhvatili. Malorijci obožavaju da ubijaju Murge, skoro
isto toliko koliko i Alorni, tako da ovi mornari verovatno priželjkuju da odu
što dalje. Možda je najpametnije da odjašemo odavde ako želimo da ih
zadržimo."
„Hajde da natovarimo konje i izjašemo“, odluči Belgarat. „Mislim da je
Sadi u pravu. Možemo se kasnije vratiti da pokupimo ono što je ostalo od
broda.“
Otvoriše zavežljaje i krenuše da razmeštaju težinu kako bi time
nadoknadili gubitak tri konja, a potom ih osedlaše.
Mornari, predvođeni visokim plećatim Murgom sa svirepim ožiljkom pod
levim okom, spustiše se na plažu. „Kuda ćete s konjima?“, navali.
„Ne shvatam zašto bi se to vas ticalo“, odgovori Sadi hladno.
„Hajde da uradimo nešto da nas se tiče, a, drugari?"
Pokisli mornari zatutnjaše u znak slaganja.
„Konji pripadaju nama“, kaza Sadi.
„Nije me briga. Dovoljno nas je da uzmemo šta god poželimo.“
„Zašto traćimo vreme na priču?“, viknu jedan mornar iza vođe s ožiljcima.
„Tačno tako“, saglasi se stameni Murg. Isuka potom kratak zarđali mač iz
korica oko struka, i pošto se osvrnu preko ramena, podiže ga i dreknu: „Za
mnom!“ I tada se skljoka na pesak, ječeći od bola, stežući polomljenu desnu
ruku. Tot je, bez ikakve promene na licu i bezmalo kao da je bez ikakvog
napora hitnuo ruku, poslao u vazduh gvozdenu šipku koju je uzeo još na
brodu i ona stade da se okreće uz zviždanje koje se okonča oštrim praskom
kad je Murgu ruka s mačem pukla.
Mornari ustuknuše uznemireni zbog iznenadnog pada vođe. Onda bradati
čovek iz prednjeg reda podiže tešku brodsku kuku. „Potecite!“, progrme.
„Trebaju nam konji. Brojniji smo.“
„Možda bi mogao opet da izbrojiš“, Polgara će hladnim glasom. Skoro
istog trena kad je iskoračio isukavši mač, Garion oseti prisustvo nekih senki s
leve strane. Trepnu zbog neverice. Stvaran kao da je zacelo tu, stajao je
crvenobradi orijaš Barak.
Začu se neko zveckanje s desne strane i tamo se s oklopom svetlucavim
pod kišom pokaza Mandoralen, a tik iza njega Hetar orlovskog lica. „Šta vi,
gospodaru, mislite?“, figura za koju se ispostavi da je nepobedivi baron od Vo
Mandora zausti razdragano. „Da li da ovim huljama podarimo priliku da
uteknu, ili da đipimo na njih i krv im prolijemo?“
„Čini mi se da bi to bilo fino“, protutnja Barakov obris u znak slaganja. „Šta
ti misliš, Hetre?“
„Murzi su“, kaza Hetrov obris tihim jezivim glasom, pošto je isukao bodež.
„Ubijmo ih ovde i sada. Tako nećemo morati da ih kasnije jurimo
pojedinačno."
„Nekako sam podozrevao da ćeš tako gledati na ovo.“ Barak prsnu u
smeh. „U redu, gospodo, bacimo se na posao.“ Isuka težak mač.
Tri prilike krupnije od onih živih namršteno navališe na obeshrabrene
mornare. Među njima, bolno shvativši da je zapravo sam, Garion krenu, nisko
držeći mač. I tada, daleko iza Barakove prilike primeti kako se Tot približava
s ogromnim štapom. Iza njega je Sadi držao mali otrovni bodež. A na drugom
kraju, Durnik i Svileni zauzeše položaje.
Barakova prilika pogleda Gariona. „Sada, Garione!“, Polgarin šapat stiže
do njega iz usana prekrivenih bradom.
 Odmah je shvatio. Razveza tkaninu koja je obično skrivala Kuglu. Ogromni
mač mu planu u rukama, suknuvši plavu vatru iz vrha pravo u lica
prestravljenih Murga.
„Da li bi svi koji odmah žele da umru i spasu se dosade i nevolje da budu
proganjani i iskasapljeni na komade stupili napred?“, progrme crvenobrada
senka pored Gariona mnogo ljubaznijim glasom no što bi Barak ikada uspeo
da zamisli.
„Možemo vas smestiti u naručje vašeg jednookog boga dok trepnete.“
Reči su visile u vazduhu, a mornari zbrisaše.
„O, bogova mi!“, Garion začu Polgarin glas iza sebe. „Želim ovo da uradim
već hiljadu godina!“ Osvrnuo se da je pogleda kako stoji pred pobesnelim
morem i uskovitlanim crnim oblacima dok joj vetar nosi plavi ogrtač. Kiša joj
je prilepila kosu za lice i vrat, ali su joj predivne oči likovale.
„Moja Pol!“, povika Belgarat zgrabivši je u snažan zagrljaj. „Bogova mi,
kakav bi samo sin bila!“
„Belgarate, ipak sam samo ćerka“, odgovori ona jednostavno, „ali da li bi
bilo koji sin bio bolji?“
„Ne bi, Pol“, najednom se zasmeja pribivši je uz sebe i glasno je poljubivši
u obraz. „Nijedan.“
Utom zastadoše zbunjeni i donekle osramoćeni zbog ogromne ljubavi
koju prikrivaju već hiljadu godina, a koja je sada javno bila prikazana na
olujnoj plaži na dnu sveta. Pomalo se stidljivo pogledaše, a onda, ne
uspevajući više da se suzdrže, prsnuše u smeh.
Garion se okrenu, a oči mu se napuniše suzama.
Urgit se nagnu nad mornarem slomljene ruke. „Ako biste bili voljni da
poslušate kraljevski savet, podaniče", započe uljudno, „rado bih vas podsetio
da je more pretrpano Malorijcima, a oni se raduju kao dečica kad uhvate
priliku da razapnu Murge na koje nalete. Zar ne mislite da bi možda bilo
promućurno od vas i vaših ortaka da se udaljite što više od ove razvaljene
gomile?" Pogleda značajno ka olupini.
Mornar hitro preplašeno pogleda olujni prolaz i iskobelja se da ustane.
Pridržavajući polomljenu ruku, potrča uz plažu ne bi li se pridružio
preplašenim drugarima.
„Brzo je shvatio situaciju, zar ne?“, Urgit će Svilenom.
„Deluje kao da je poprilično pribran“, saglasi se Svileni, a zatim pogleda
ostale. „Hajde da uzjašemo i odemo s plaže“, predloži. „Olupina se isuviše
ističe, a ovaj naš povređeni prijatelj možda će odlučiti da nanovo pokuša da
otme konje.“ Odmeri pogledom ogromne prilike koje je Polgara prizvala
magijom. „Cisto iz radoznalosti, Polgara, da li bi prikaze zapravo mogle da
koriste ako bi došlo do tuče?“
Polgara se i dalje smejala zacakljenih plavih očiju. „Da budem sasvim
otvorena, mili moj Svileni, odgovori veselo, „nemam ni najpribližniju
predstavu.“
Iz nekog razloga odgovor ih primora da prasnu u neobuzdan smeh.
 Dvadeseto poglavlje

Padina ka vrhu kopna beše prekrivena oskudnom travom mokrom od

kiše koja je pljuštala s juga. Čim se malo udaljiše od plaže, Garion pogleda za
sobom. Murški mornari su se tiskali nad olupinom ne bi li spasli ono što se
spasti moglo, povremeno zastajkujući kako bi bojažljivo pogledali ka oluji u
zalivu.
Na vrhu padine vetar ih šibnu punom snagom, noseći im ogrtaće i
obasipajući ih naletima kiše. Belgarat dade znak da stanu, te zaštiti oči rukom
i stade da promatra široku travnatu pustoš bez drveća kako pokisla leži pod
snažnim vetrom.
„Potpuno je nemoguće, oče“, izjavi Polgara stegnuvši malo više mokar
ogrtač. „Moramo da nađemo sklonište i sačekamo da prođe."
„Možda je opasno, Pol.“ Netremice je posmatrao preko travnate zemlje na
kojoj se nije mogao uočiti nijedan znakljudskog prisustva. Široka dolina
ležala je pod njima, ispresecana dubokim jarugama gde su se nabujali potoci
probijali između pašnjaka i za sobom ostavljali zaobljene kamičke i šljunak
po crnoj zemlji i otpornoj travi. Vetar je šibao travu, noseći je kao talase, i
zasipao je kišom pomešanom s ledenom susnežicom. „Urgite“, zausti starac,
„ima li ovde negde nekih sela ili utvrđenja?"
Urgit obrisa lice i pogleda oko sebe. „Mislim da nema“, odgovori. „Na
kartama ovog dela Ktake ne može se naći ništa drugo sem glavnog puta koji
vodi dublje u kopno. Možda ćemo naići na neku usamljenu farmu, mada,
sumnjam da će tako biti. Zemljište je isuviše jalovo za useve, a zime su
preoštre za čuvanje stoke.“
Starac natušteno klimnu glavom. „Otprilike sam i ja tako mislio.“
„Možda ćemo moći da podignemo logor“, Durnik će, „ali ćemo biti na
otvorenom, a ovde sigurno nećemo naći drvo za potpalu.“
Eriond je strpljivo sedeo na ždrepcu, pomno posmatrajući bezličan pejzaž
kao da ga prepoznaje. „Zar ne možemo da se smestimo u kuli?“, zapita.
„Kakvoj kuli?“, upita ga Belgarat ponovo pogledajući oko sebe. „Ne vidim
nikakvu kulu.“
„Ne vidi se odavde. Većim delom je srušena. Ipak, podrum je još uvek
dobro očuvan.“
„Nisam čuo da ima ikakvih kula na ovom delu obale“, Urgit će.
„Dugo je nisu koristili.“
„Gde, Erionde?“, upita Polgara. „Možeš li nam pokazati?"
„Naravno. Nije mnogo daleko.“ Mladić usmeri ždrepca ka samom vrhu
kopna. Dok su se peli na brdo, Garion ugleda veći broj kamenih blokova kako
se izdižu iz trave. Nije mogao zasigurno da odredi, ali izgledalo je kao da je
barem nekoliko tih blokova isklesano.
Pošto se domogoše vrha, vetar zazvižda oko njih, a dugačka trava zašiba
konjima noge.
„Jesi li siguran, Erionde?“, viknu Polgara ne bi li nadjačala vetar.
„Možemo da uđemo s druge strane“, odgovori samopouzdano. „Doduše,
možda bi nam bilo pametnije da povedemo konje. Ulaz je tik do litice.“
Skliznu potom sa sedla i krenu preko travnatog zaobljenog vrha brda. Ostali
krenuše za njim.
„Budite pažljivi", upozori ih, krenuvši oko manje udoline. „Deo krova je
propao."
Pređoše preko travnate udoline i nađoše se na padini koja se koso
spuštala do uzanog grebena. Pod njim je stajala okomita litica. Eriond krenu
niz padinu i povede konja duž grebena. Garion ga je pratio. Čim se domogoše
grebena, on pogleda preko ivice. Daleko pod njima ležala je olupina na plaži.
Široka traka otisaka stopala protezala se od ivice vode da bi nestala u kiši.
„Evo je“, kaza Eriond. A onda povede konja i kao da nestade, zašavši pravo
u visoku travu padine.
Ostali znatiželjno krenuše za njim i nabasaše na uzani zalučeni prolaz koji
je sasvim očigledno bio delo ljudskih ruku. Visoka je trava narasla nad njim i
svuda oko zalučenog dela, tako da je bio skoro nevidljiv. Garion se pun
zahvalnosti probi kroz prolaz preprečen travom i nađe se u tihoj tmini
plesnivog mirisa.
„Da se neko nije setio da ponese baklje?“, upita Sadi.
„Bojim se da su bile spakovane zajedno s hranom", Durnik če kao da se
izvinjava. „Mada, daj da vidimo možemo li nešto da smislimo.“ Garion oseti
slab pritisak u glavi i nejasan nadirući zvuk. Pojavi se nejasna svetlosna
kuglica, lebdeći nad Durnikovom šakom. Bleda svetlost se postepeno pojača
sve dok nisu mogli jasno da razaberu unutrašnjost drevne ruševine. Nalik
mnogim građevinama iz drevnih vremena, podrum s niskom tavanicom bio
je zalučen. Kameni su stubovi pridržavali tavanicu, a zidovi su bili čvrsto
poduprti. Garion je primetio da je taj način gradnje istovetan onom u palati
kralja Anega u Val Alornu, hiljadama godina staroj, kao i među ruševinama Vo
Vakuna, zatim nižim spratovima rivanske Citadele, pa čak i odjekujućem
grobu jednookog boga u Ktol Mišraku.
Svileni ljubopitivo pogleda Erionda. „Uveren sam da imaš valjano
objašnjenje“, reče. „Odkud znaš za ovo mesto?"
„Živeo sam ovde neko vreme sa Zedrom. Ovde me je odgajao dok nisam
dovoljno odrastao da ukradem Kuglu.“
Svileni je izgledao donekle razočarano. „Pih, kako nemaštovito", kaza.
„Žao mi je“, odgovori Eriond pošto povede konje u drugi deo zalučene
prostorije. „Želiš li možda da izmislim neku posebnu priču?“
 „Nema veze, Erionde", odgovori čovečuljak. Urgit je razgledao jedan
potporni stub. „Ovo nije izgradio Murg“, izjavi. „Kamenje isuviše dobro
prianja.“
„Izgradili su ga pre no što su Murzi dospeli u ovaj deo sveta“, kaza Eriond.
„Zar robovi?“, Urgit će u čudu. „Oni samo znaju da naprave kuće od blata.“
„To žele da vi pomislite. Gradili su kule i cele gradove još dok su Murzi
živeli u logorima od kozje kože.“
„Može li neko da založi vatru?“, upita Se’Nedra cvokoćući. „Smrzavam se.“
Garion je pažljivo pogleda i primeti da su joj usne pomodrele. „Drvo za
potpalu se nalazi tamo“, reče Eriond. Uputi se iza jednog stuba i ubrzo se
pojavi s naručjem punim pobelelih cepanica. „Zedar i ja smo donosili drvo s
plaže. Još je dosta ostalo.“ Ode do ognjišta u dnu odaje, spusti drvo i saže se
da pogleda kroz dimnjak. „Izgleda mi čisto“, izjavi. Durnik smesta pohita da
se pozabavi kresivom i slamom za potpalu. Za samo nekoliko trenutaka
jezičak narandžastog plamena zahvati malu gomilu komadića drveta nad
sobom, koju je on smestio na pepeo ognjišta. Svi se okupiše oko vatrice i
stadoše da bacaju grančice i cepanice sa željom da je nateraju da brže gori.
„Ne ide to tako“, zausti Durnik uz nesvojstvenu strogost. „Samo ćete je
razoriti i ugasiti.“ Oni se nevoljno skloniše od ognjišta. Durnik je pažljivo
spuštao grančice i komadiće drveta na sve veći plamen, a ubrzo i manje
cepanice, i konačno one velike. Plamenovi se podigoše i brzo se raširiše po
suvom drveću. Svetlost iz ognjišta stade da ispunjava plesnivu odaju i Garion
oseti blagu toplinu na licu.
„Dobro, onda“, zausti Polgara odsečnim poslovnim glasom, „šta ćemo sa
hranom?"
„Mornari su napustili olupinu", Garion će, „a plima se verovatno taman
spustila da ceo brod sem krme bude van vode. Povešću konje i spustiću se
dole da vidim mogu li išta da nađem.“
Durnikova vatra zapucketa. On se ispravi i pogleda Erionda. „Možeš li
sam?“, upita.
Eriond klimnu i uputi se ka stubu da donese još drveta za potpalu.
Kovač se nagnu i podiže ogrtač. „Tot i ja možemo da krenemo s tobom,
Garione“, zausti, „da kojim šlučajem onim mornarima ne padne na pamet da
se vrate. Ali moraćemo da požurimo. Ubrzo će noć.“
Vetar je i dalje hučao preko pustog zaobljenog vrha brda, noseći kišu i
susnežicu. Garion se s prijateljima pažljivo probijao niz padinu ka sablasnom
brodu koji je izobličen i prelomljen ležao na steni što mu je oduzela život.
„Koliko misliš da će oluja trajati?" doviknu Garion Durniku.
„Teško mogu da odredim“, Durnik će. „Možda će utihnuti večeras, a
možda tek za nekoliko dana.“
„Podozrevao sam da ćeš to reći.“
Domogoše se olupine, sjahaše i uđoše kroz prolaz koji su tog dana načinili
na trupu broda. „Ne verujem da ćemo mnogo toga naći “, reče Durnik. „Zalihe
hrane su nam potpuno propale, a ne verujem da su mornari smestili u
teretnom delu išta što se lako kvari.“
Garion klimnu. „Možemo li da nađemo tetka Polino posuđe?“, upita.
„Pretpostavljam da će ga zatražiti.“
Durnik se zapilji u vreće i zavežljaje natopijene vodom pred sobom kako u
gomili leže u zadnjem razrušenom delu barke, dok su ih talasi zasipali kroz
rupe na oplati te strane broda. „I ja isto mislim“, reče. „Idem da pogledam.“
„Kad smo već ovde, mogli bismo da pokupimo i ostale stvari iz kabina",
Garion će. „Idem da ih potražim dok ti i Tot ne proverite da li su mornari
nešto ostavili u kuhinji." Oprezno stade da se penje preko polomljene drvene
građe do mesta gde je skelet bio prelomljen, a potom uz merdevine do otvora
ka palubi. Zatetura se i skliznu niz palubu ka hodniku u potpalublju.
Potrajalo je nekih petnaest minuta da sakupi sve stvari koje su ostavili
kad su bežali s olupine. Umota ih u komad jedra i vrati se na palubu. Prenese
zavežljaj do ivice i baci ga na mokru plažu.
Durnik proviri iz prednjeg prolaza pod palubom.
„Nije mnogo toga ostalo, Garione“, reče. „Mornari su bili prilično
temeljni.“
„Moramo da se zadovoljimo bilo čime, pretpostavljam.“ Garion žmirnu
kroz kišu. Nebo je primetno postalo tamnije. „Bolje da požurimo“, dodade.
Stigoše na vetroviti vrh brda u suton i pažljivo povedoše konje duž ivice litice
do ulaza podruma, praćeni poslednjim tračkom dnevne svetlosti koja je
postojano nestajala s neba.
„Je l’ vas sreća poslužila?“, upita Svileni pošto Garion uvede konje. „Ne
baš“, priznade Garion. „Mornari su dosta temeljito opustošili kuhinju."
Durnik i Tot uvedoše ostale konje i podigoše manji broj navrat-nanos
zamotanih zavežljaja. „Našli smo vreću s pasuljem“, podnese kovač izveštaj, „i
ćup meda. Bila je u jednom ćošku i vrećica s ovasom i nekoliko komada
slanine. Mornari su ostavili slaninu pošto se ubuđala, ali mislim da bismo
mogli da odsečemo buđave delove.“
„Zar je to sve?“, upita Polgara.
„Bojim se da jeste, Pol“, odgovori Durnik. „Pokupili smo i kotao, kao i
nekoliko vreća s ugljem. Koristiće nam budući da nema drveta za potpalu u
ovom delu sveta.“
Ona se blago namršti, preturajući po zavežljajima koje joj je upravo
predao.
„Nema mnogo toga, Pol“, zausti on kao da se izvinjava, „ali potrudili smo
se najbolje što smo mogli.“
„Snaći ću se i s ovim, mili“, odgovori mu osmehujući se. „Pokupio sam i
odeću iz kabina u potpalublju“, zausti Garion dok je odsedlavao konja. „Nešto
je čak i suvo.“
 Svileni je sumnjičavo posmatrao vrećicu s ovasom. „Kaša?“, upita
nesrećnog pogleda.
„Pasulj se dugo kuva“, odgovori mu ona. „Ovsena kaša, med i malo slanine
zasitiće nas do jutra.“
On uzdahnu.
Kiša i susnežica ujutru prestadoše, ali je vetar i dalje besneo nad
dugačkom travom visoko na kopnu. Garion je, umotan u ogrtač, s litice pored
podrumskog ulaza posmatrao zapenušanu valovitu pučinu zaliva i talase
kako zapljuskuju obalu. Daleko na jugoistoku oblaci kao da su bili tanji, a
komadići plavetnila bi se na tren pojavili tu i tamo kroz guste oblake boje
prašine koji su prekrivali ostatak neba. Nekoliko izobličenih leševa beživotno
se ljuljalo na talasima blizu obale, te Garion odlučno skrenu pogled od nemih
ostataka murških mornara što su sleteli s palube i udavili se kad je brod
udario u greben.
I tada, daleko na pučini, ugleda nekoliko brodova s crvenim jedrima kako
se probijaju duž južne obale Gorandskog mora ka onome što je ostalo od
broda na plaži.
Belgarat i Eriond odgurnuše komad jedra koji je Durnik prethodne večeri
okačio umesto vrata preko zalučenog ulaza u podrum i priđoše Garionu.
„Barem je kiša prestala“, izjavi Garion kao da podnosi izveštaj, „a izgleda da
se i vetar stišava. Ipak, imamo ovaj problem." Pokaza malorijske brodove
kako se približavaju obali.
Belgarat progunđa. „Zacelo će se iskrcati kad vide olupinu“, saglasi se.
„Izgleda da je vreme da odemo.“
Eriond je gledao oko sebe s čudnim izrazom na licu. „Nije se mnogo
promenilo“, primeti. Pokaza ka klupici prekrivenoj travom na drugom kraju
litice. „Tamo sam se igrao“, reče, „barem onda kad bi me Zedar pustio da
izađem.“
„Da li je uopšte progovarao s tobom dok ste bili ovde?“, upita Belgarat.
„Retko kad.“ Eriond slegnu ramenima. „Dosta toga je držao za sebe.
Uglavnom je provodio vreme čitajući knjige što je doneo.“
„Mora da si bio usamljen dok si odrastao", Garion će.
„Nije bilo tako loše. Provodio sam vreme gledajući oblake ili ptice. Na
proleće se ptice gnezde u rupama na ovoj strani litice. Ako se nagnete preko
ivice, možete ih videti kako doleću i odleću, a ja sam oduvek voleo da
posmatram ptiće kako prvi put uzleću.“
„Možeš li da pretpostaviš koliko je daleko glavni drum što vodi dublje u
kopno?“, upita Belgarat.
„Obično smo stizali do tamo za oko dan. Tada sam ipak bio mali i nisam
baš mogao brzo da hodam.“
Belgarat klimnu. Zakloni oči šakom i pogleda malorijske brodove koji su
se vredno približavali obali. „Bolje da obavestimo ostale", reče. „Nećemo
mnogo toga postići u pokušaju da se ovde odbranimo od mornara s nekoliko
malorijskih brodova.“
Potrajalo je oko sat vremena da sakupe još uvek mokru odeću i oskudne
zalihe hrane i natovare ih na konje. Potom se uputiše kroz platneni zastor i
povedoše konje dublje ka kopnu. Garion primeti kako se Eriond još jednom
osvrće, donekle tužno, a potom kako odlučno okreće leđa detinjstvu, pogleda
uperenog ka pašnjacima pred sobom. „Mislim da znam put“, reče. „0ne su
jaruge tamo pune rupa, tako da moramo biti pažljivi." Bez po muke pope se
na konja. „Idem napred da odaberem najbolju stazu.“ Nagnu se i pogladi
ždrepcu vrat. A onda se osmehnu. „Ionako je konj raspoložen za malo
trčanja.“ Utom se galopom stušti niz padinu.
„Kako čudan mladić“, Urgit će pošto je uzjahao. „Zar je zaista poznavao
Zedra?“
„O, da“, odgovori Svileni, „i Ktučika.“ Prepredeno pogleda Polgaru. „Celi
život se družio s čudacima, tako da njegove osobenosti i nisu toliko
neočekivane.“
Komadići plavetnila na jugoistočnom nebu koje je Garion primetio nakon
što je ustao sada se proširiše, a jarki zraci jutarnjeg sunca teško padoše kroz
sumaglicu na pašnjake ispresecane potocima. Vetar utihnu toliko da je sada
bio samo razdragani povetarac, a oni pojahaše bržim kasom, prateći otiske
Eriondovog živahnog konja.
Se’Nedra, koja je nosila Eriondovu tuniku i vunene pantalone, priđe
Garionu.
„Dopada mi se vaše odelo, kraljice moja.“ Iskezi se on.
„Sva mi je odeća bila mokra“, uzvrati mu ona. Zastade tada, a lice joj se
smrači. „Ne ide nam baš najbolje, Garione, zar ne? Isuviše smo se oslanjali na
onaj brod.“
„O, ne znam“, odgovori. „Uštedeli smo vreme i ipak uspeli da većim delom
izbegnemo ratište. Možda ćemo uspeti da nađemo drugi brod kad stignemo u
Rak Ktaku. Mislim da zapravo i nismo protraćili mnogo vremena.“
„Ali nismo ni nadoknadili, zar ne?“
„Teško je da se proceni.“
Ona uzdahnu i ćutke odjaha.
Oko podneva stigoše do glavnog druma, gde skrenuše na istok. Do kraja
dana dobro su napredovali. Nije bilo tragova da su se putnici u skorije vreme
kretali putem, ali je Svileni ipak smotreno išao u izvidnice. Vrbik pored puta
im te večeri ponudi kakvo-takvo sklonište i iskoristiše stabla da podignu
šatore. Večerali su pasulj i slaninu, obrok za koji je Urgit naročito smatrao da
je manje od zadovoljavajućeg. „Dao bih sve za odrezak govedine“, požali se,
„čak i za jedan od onih užasnih što su mi drođimski kuvari služili."
„Da li biste možda radije tanjir kuvane trave, Vaše veličanstvo“, pecnu ga
Prala, „ili možda malo pečene drvene kore?“
 On je zgroženo pogleda, te se okrenu ka Garionu. „Recite mi“, zausti, „da li
vi i vaši prijatelji nameravate dugo da ostanete u Ktol Murgosu?"
„Ne baš, zašto?“
„Čini mi se da je gospama sa Zapada nezavisnost glavna osobina, kao i
žaljenja vredna navika da izreknu sve što im padne na pamet. Smatram da im
je uticaj na određene povodljive murške dame škodljiv.“ A onda, kao da je
najednom shvatio da je preterao, uputi bojažljiv pogled Polgari. „Bez uvrede,
gospo“, brže-bolje zausti kao da se izvinjava. „To je samo stara murška
predrasuda.“
„Shvatam“, odgovori ona.
Belgarat spusti tanjir i pogleda Svilenog. „Celi dan si išao u izvidnice“,
primeti. „Da nisi video nešto za lov?“
„Bilo je krda životinja sličnih velikim jelenima na severu“, odgovori
čovečuljak, „ali držali su se sve vreme dalje od dometa strele.“
„Šta si naumio, starče?“, upita Polgara.
„Treba nam sveže meso, Pol“, odgovori on i ustade. „Plesniva slanina i
pasulj nam neće mnogo poslužiti." Koraknu dalje iz malog kruga svetlosti i
žmirnu ka oblacima obasjanim mesečinom koji su plovili preko zvezda. „Fina
noć za lov“, primeti. „Šta ti misliš?“
Radoznali joj osmejak zaigra na usnama, te i ona ustade. „Misliš li da
možeš da izdržiš, starče?“, upita.
„Sasvim dovoljno, pretpostavljam“, on će ljupko. „Pođi i ti, Garione. Hajde
da se malo udaljimo od konja.“
„Kuda će?“, upita Urgit Svilenog.
„Ne želiš da znaš, bratac. Zaista ne želiš da znaš.“
Srebrnasti odsjaji mesečine blesnuše na zatalasaloj travi pod večernjim
povetarcem. Garion oštro oseti miris pašnjaka, pošto se njegovo čulo mirisa
uveća deset puta, i udahnu mirise večeri. Lako je jurio pored ogromnog
srebrnog vuka, dokje snežnobela sova letela poput duha kroz mesečinu nad
njima. Prijalo mu je da nanovo neumorno trči, da mu vetar miluje krzno i
kandže mu se zarivaju u mekano busenje dok s dedom po drevnim obredima
lova prati tragove po travi srebrnoj od mesečine.
Prestravili su krdo životinja nalik jelenima u travnatom leglu samo
nekoliko liga istočno od logora i uporno ih poteraše kilometrima niz
talasasta brda. I onda, pošto se prestrašene životinje sjatiše preko
poplavljene jaruge, jedan se stariji mužjak umoran do iznemoglosti spotaknu
i poče naglavačke da se prevrće. Voda je oko njega pljuštala i napokon se
zaustavi na drugom kraju jaruge, rogova zabodenih pored vode i glave jezivo
izvrnute, što jasno pokaza da je pri padu polomio vrat.
Bez razmišljanja, Garion skoči s oboda bare, hitro jurnu preko i zgrabi
prednje noge mrtvog mužjaka snažnim čeljustima. Napregnu se i izvuče toplu
mrcinu na obalu pre no što bi ga nabujala voda u jaruzi ponela.
 Belgarat i Polgara, nanovo u svojim prirodnim obrisima, mirno došetaše
do šljunčane obale kao da idu u večernju šetnju. „Dobar je, zar ne?“, primeti
Polgara.
„Nije loš“, priznade Belgarat. Izvadi potom bodež i okuša mu oštricu
palcem. „Odraćemo jelena“, reče. „Možeš li da dovedeš Durnika i tovarnog
konja?“
„U redu, oče“, saglasi se ona, zatreperi pod mesečinom i polete na tihim
krilima.
„Garione, trebaće ti ruke“, reče starac prenaglašeno.
„O“, odgovori Garion onako kako to rade vukovi i skloni se od ulova.
„Izvini, deda. Zaboravio sam.“ Donekle sa žaljenjem, vrati se u svoj pravi
oblik.
Čudni su pogledi usledili ujutru kada je Polgara umesto ovsene kaše
poslužila odreske, ali ipak se niko ne usudi da progovori o ovoj iznenadnoj
promeni ishrane.
Jahali su naredna dva dana s poslednjim naletima oluje koja je sve više
jenjavala. Oko podneva se popeše na dugačku padinu gde ugledaše široko
plavo prostranstvo ogromne vode.
„Jezero Ktaka“, zausti Urgit. „Bićemo na samo dva dana od Rak Ktake čim
ga obiđemo.“
„Sadi“, Belgarat će, „imaš li kartu?“
„Evo je, Drevni“, odgovori evnuh zagnjurivši ruku ispod ogrtača.
„Daj da pogledamo.“ Stari čarobnjak sjaha, uze spis od Sadija i razmota ga.
Vetar s jezera ga je nosio, s pretnjom da će ga izbiti iz ruku. „Ma, prestani",
prasnu on iznervirano. Potom se poduže zagleda u kartu. „Mislim da bi valjalo
da se sklonimo s puta“, zausti napokon. „Oluja i brodolom su nas zadržali, a
uz to nikako ne možemo da znamo koliko su Malorijci napredovali u pohodu
od odlaska iz Rak Urge. Ne bih poželeo da nas vojska uhvati dok nam je jezero
iza leđa. Malorijci nemaju razloga da se nađu južnije od jezera, tako da ćemo
tuda.“ Pokaza poveću oblast na karti, prekrivenu simbolima drveća.
„Otkrićemo šta se dešava u Rak Ktaki“, reče, „a ako zatreba, moći ćemo da
uteknemo u Veliku južnu šumu.“
„Belgarate“, oglasi se Durnik uznemireno, pokazujući ka severu, „šta je
ono?“
Nizak stub crnog dima podizao se pod oštrim vetrom nisko nad
obzorjem.
„Možda je poljski požar?“, predloži Sadi.
Belgarat opsova. „Ne“, sažeto će, „nije te boje.“ Ponovo razvuče kartu.
„Tamo ima sela“, kaza. „Mislim daje ovo jedno od njih.“
„Malorijci!“, procedi Urgit.
„Kako su uspeli da se probiju ovoliko na zapad?“, Svileni će.
„Stani malo“, reče Garion pošto se iznenada setio nečeg. Pogleda Urgita.
„Ko pobeđuje kada se na planinama borite s Malorijcima?“, upita.
„Mi, naravno. Znamo kako da iskoristimo prednosti planine.“
„A ko pobeđuje kad se borite na ravnici?“
„Oni. Brojniji su.“
„Dakle, vojska vam je bezbedna sve dok je u planinama?“
„Upravo sam to rekao, Belgarate."
„Da se ja borim protiv vas, pokušao bih da osmislim način kako da vas
namamim u polja. Kad bih se vrzmao okolo izazivajući pretnju Rak Ktaki,
morali biste smesta nešto da preduzmete, zar ne? Poslali biste trupe iz Urga i
Morkta ne bi li odbranili grad. Ali ako, umesto da napadnem grad, pošaljem
trupe na sever i zapad, mogao bih da vas presretnem i uhvatim u klopku na
otvorenom. Tako bih odabrao teren i uništio obe vaše armije za samo jedan
dan.“
Urgit preblede. „Zato su malorijski brodovi bili na Gorandskom moru!“,
uzviknu. „Uhodili su da vide hoće li trupe krenuti iz Rak Urge. Zakat postavlja
zamke.“ Pljunu mahnitog pogleda. „Belgarate, morate mi dopustiti da odem i
upozorim trupe. Potpuno su nespremni za napad. Malorijci će mi uništiti celu
vojsku, a oni su jedina odbrana do Rak Urge.“
Žmireći ka njemu, Belgarat potegli resicu uveta.
„Molim vas, Belgarate!"
„Misliš da možeš da se krećeš dovoljno brzo da utekneš Malorijcima?“
„Moram. Ako ne budem mogao, Ktol Murgos će pasti. Do vraga, starče,
ipak sam odgovoran za to.“
„Čini mi se da napokon počinješ da shvataš, Urgite“, reče Belgarat. „Možda
će na kraju i biti neki kralj od tebe. Durniče, odvoji hrane koliko mu možemo
dati.“ Okrenu se Keldarovom uznemirenom bratu. „Nemoj da se izlažeš
opasnosti", upozori. „Drži se dalje vrhova brda na kojima ti se silueta može
videti na nebu. Pohitaj što više možeš, ali nemoj time da usmrtiš konja.“
Potom ućuta i zgrabi čovečuljka lasičjeg lica u medveđi zagrljaj. „Srećno“, reče
kratko.
Urgit klimnu, a onda krenu ka konju.
Prala je bila tik iza njega.
„Šta to radiš?“, zahtevao je obrazloženje.
„Idem s vama.“
„Jamačno da nećeš!“
„Traćimo vreme.“
„Devojko, tamo je bitka. Mućni glavom.“
„I ja sam murškog porekla“, pobuni se, „potičem iz porodice Ktan. Ne
plašim se borbe!“ Potom uhvati uzde konju i podiže crnu kožnu torbu sa
sedla. Razveza trake i otvori torbu. Unutra se nalazio mač s balčakom
ukrašenim rubinima. Izvadi ga iz torbe i visoko podiže. „Pogledajte mač
poslednjeg kralja porodice Ktan!“, dramatično izjavi. „Nosio ga je u boju kod
Vo Mimbra. Koristite ga časno.“ Potom okrenu oštricu i preko lakta mu
ponudi balčak.
On se najpre zagleda u nju, a potom u mač.
„Trebalo je da nam bude svadbeni dar“, kaza ona, „ali sada vam je
potrebniji. Prihvatite mač, kralju Murga, i uzjašite. Čeka nas bitka.“
On prihvati mač i podiže ga. Rubini na balčaku se zacakliše pod suncem
poput kapljica krvi. Zatim se iznenada okrenu, kao po instinktu. „Ukrstite mač
sa mnom, Belgarione“, reče, „za sreću.“
Garion klimnu i maši se ogromnog mača. Jarkoplava vatra planu oštricom.
Dodirnu njime pruženo Urgitovo oružje, a čovečuljak zaječa kao da mu je
balčak izgoreo ruku. Potom se zapanjeno zablenu u njega. Na balčaku više
nisu stajali rubini, već jarkoplavi safiri. „Jeste li vi to uradili?“, prodahta.
„Nisam“, odgovori Garion. „Kugla je. Izgleda da joj se iz nekih razloga
dopadaš. Srećno, Vaše veličanstvo.“
„Hvala, Vaše veličanstvo“, uzvrati Urgit. „Srećno i vama svima vama.“
Ponovo krenu ka konju, ali se ipak okrenu i ćutke nezgrapno zagrli Svilenog.
„U redu, devojče", uputi Prali, „hajdemo.“
„Zbogom, Se’Nedra“, doviknu Prala uzjahavši. „Hvala za sve.“ Okrenuše
zatim konje i jurnuše ka severu.
Svileni uzdahnu. „Bojim se da će ga oteti“, zausti žalobno.
„Malorijci?“, upita Durnik.
„Ne... ona devojka. Imala je pogled udavače kad su krenuli."
„Meni je to baš ljupko“, frknu Se’Nedra.
„Ljupko? Meni je baš odvratno.“ Pogleda oko sebe. „Bolje da pohitamo ako
ćemo oko južnog kraja jezera.“
Pojuriše galopom ka jugu duž obale jezera, obasjani dugačkim kosim
zracima poslepodnevnog sunca, sve dok se ne udaljiše nekoliko liga pošto ih
Urgit i Prala onako naglo napustiše. Tada ih Svileni, koji je ponovo izjahao u
izvidnicu, pozva s vrha brda da pažljivo priđu.
„Šta je bilo?“, upita Belgarat kad mu se pridružiše.
„Još nešto gori“, izvesti čovečuljak. „Nisam mnogo prišao, ali čini mi se da
je neka usamljena farma u pitanju.“
„Hajde da vidimo“, reče Durnik Totu i obojica izjahaše ka niskom stubu
dima na istoku.
„Stvarno bih želeo da znam da li je Urgitu dobro“, zabrinuto će Svileni.
„Baš si ga zavoleo, zar ne?“, upita Kadifa.
„Urgita? Jesam. Veoma smo slični.“ Pogleda je. „Pretpostavljam da ćeš sve
ovo spomenuti u Dževelinovom izveštaju?"
„Dakako.“
„Stvarno bih želeo da ne spominješ, znaš?“
„Zašto da ne?“
„Ni sam ne znam. Jednostavno ne želim da dreznijska obaveštajna služba
koristi moje rodbinske veze s kraljem Ktol Murgosa. Želim da to sačuvam u
tajnosti."
Srebrnasta svetlost sumraka spuštala se nad jezerom kad se Durnik i Tot
namršteni vratiše. „Bila je to murška farma“, podnese Durnikizveštaj.
„Nekoliko Malorijaca je bilo tamo. Čini mi se da nisu vojnici verovatno samo
nekakvi begunci. Pljačkali su i palili, što obični vojnici pod kontrolom oficira
uglavnom ne rade. Kuća je uništena, ali je staja delimično netaknuta.“
„Da li bismo mogli tamo da prenoćimo?“, zanimalo je Gariona.
Durnik se zbuni i slegnu ramenima. „Krov se još drži.“
„Nešto ne valja?“, upita Belgarat.
Durnik načini mali pokret ruke, a onda se udalji. Garion i Belgarat krenuše
s njim.
„Šta je bilo, Durniče?“, upita Belgarat.
„Staja je u dovoljno dobrom stanju da se sklonimo“, tiho zausti kovač, „ali
mislim da treba da znate da su malorijski begunci sve ljude s farme nabili na
kočeve. Bolje da dame to ne vide. Nimalo nije prijatno.“
„Možeš li da sakriješ tela?“, upita starac.
„Videću šta mogu da uradim“, uzdahnu Durnik. „Zašto to ljudi rade?“
„Obično iz neznanja. Neznalica će se predati zverstvu samo zbog manjka
maštovitosti. Pođi i ti, Garione. Možda treba da im se pomogne. Mahni nam
bakljom kad završite."
To što je mrak skoro potpuno pao nimalo nije pomoglo. Garion nije
mogao da vidi lica ljudima na kocima. Smestiše tela u podrum sa spoljnim
vratima iza kuće koja je i dalje gorela. Potom Garion uze baklju i udalji se
malo od kuće da da znak Belgaratu. Staja je bila suva pa je Durnik uspeo da
založi vatru na pažljivo rasčišćen deo kamenog poda i uskoro postade toplije.
„Ovde je čak i prijatno“, izjavi Se’Nedra osmehujući se dok je posmatrala
titrave senke na zidovima i krovu. Sede na gomilu sena jakog mirisa i, kao da
kuša njegovu mekoću, nekoliko puta poskoči. „Ovo bi bio odličan krevet.
Nadam se da ćemo svake noći naći ovakvo konačište.“
Garion priđe vratima i izviri napolje ne usudivši se da odgovori. Odrastao
je na ne baš mnogo drugačijoj farmi i sama ga pomisao na skupinu vojnika
pljačkaša kako jure po Faldorovoj farmi, paleći i ubijajući, ispuni neizmernim
besom. U glavi mu se istog trena pojavi slika. Zasenjena lica mrtvih Murga na
kocima mogla su biti lica njegovih prijatelja iz detinjstva i ta ga pomisao
protrese do same srži. Iako su leševi bili Murzi, bili su I farmeri, i on
odjednom oseti bliskost prema njima. Divljaštvo što im se desilo pridobi
ličnu prirodu i mračne misli mu se zarojiše u glavi.
 Dvadeset prvo poglavlje

Ujutru je kiša ponovo počela, sipava kiša zbog koje seoski predeo oko njih
postade zamagljen i neodređen. Izjahali su iz ruševine na farmi u odorama
trgovaca robljem i krenuli na sever istočno od jezera.
Garion je ćutke jahao opterećen mislima jednako mračnim kao olovna
voda jezera s leve strane. Jarost koju je prethodne večeri osetio sada postade
hladna odluka. Rekli su mu da je pravda samo ideja, ali je on odlučio da,
ukoliko mu se malorijski begunci odgovorni za strahote na farmi nađu na
putu, ideju istovremeno sprovede u delo. Znao je da Belgarat i Polgara ne
podržavaju ono što mu se vrzma po glavi, pa je, ne odajući znaka, razrađivao
bar zamisao o osveti, ako ne o pravdi.
Kad se domogoše blatnjavog puta što je vodio sa severa jezera i pružao se
ka jugoistoku i gradu Rak Ktaki, ugledaše kolone preplašenih građana,
većinom u odrpanim ritama, kako nose nešto malo stvari što su uspeli da
spasu od napada.
„Bolje da se držimo dalje od puta“, odluči Belgarat. „Nikada se ne bismo
probili kroz ovu rulju.“
„Idemo u Rak Ktaku?“, upita Sadi.
Belgarat pogleda reku ljudi kako kulja putem. „Verovatno se sada u Rak
Ktaki ne može naći ni običan splav, a kamoli brod. Hajdemo u šumu da se
probijemo do juga. Ne volim nešto da se nađem pod pretnjom napada na
otvorenom, a ribarska sela su bolja za najmljenje broda od luke u glavnom
gradu.“
„Zašto vi ne biste izjahali?“, predloži Svileni. „Želim malo da se raspitam.“
Belgarat progunđa. „Možda nije loša ideja. Samo nemoj previše da se
zadržavaš. Bilo bi lepo da se domognemo Velike južne šume pre zime, ako je
moguće.“
„Idem s njim, deda“, ponudi Garion pomoć. „Ionako moram da skrenem
mračne misli.“
Projahaše kroz travu do kolena ka široj koloni preplašenih izbeglica što je
bežala na jug. „Garione“, zausti Svileni zauzdavši konja, „niJe l’ ono Sendar
onaj što gura kolica?“
Garion zakloni oči i zapilji se ka krupnijem čoveku što mu ga Svileni
pokaza. „Liči pomalo na Sendara“, saglasi se. „Šta bi Sendar tražio daleko u
Ktol Murgosu?“
„Hajde da ga pitamo. Sendari vole tračeve, pa ćemo možda saznati šta se
dešava.“ Čovečuljak usmeri konja te dojaha do stamenog čoveka s kolicima.
„Dobro jutro, prijatelju“, ljubazno će. „Nisi li daleko od kuće?“
 Rmpalija spusti kolica te zloslutno odmeri njisansku zelenu odoru.
„Nisam rob“, izjavi, „nemoj da ti padne na pamet neka glupost."
„A ovo, misliš?“, nasmeja se Svileni cimnuvši prednji deo odela. „Bez
brige, prijatelju, nismo Njisani. Jednostavno smo ih našli na leševima pored
puta. Pomislili smo da će nam koristiti ako naletimo na službenike. Šta ti,
bogova mu, radiš u Ktol Murgosu?“
„Bežim“, požali se Sendar, „kao i ostali u masi. Niste li čuli šta se desilo?“
„Nismo. Bili smo van svih dešavanja.“
Rmpalija opet podiže ručke na kolicima i pogura ih preko travnate ivice
puta. „Malorijska armija iz Goruta maršira na zapad “, kaza. „Spalili su grad u
kojem sam živeo i ubili polovinu stanovništva. Nimalo ih ne zanima Rak
Ktaka, tako da smo svi tamo krenuli. Pokušaću da nađem kapetana pomorca
koji ide pravo u Sendariju. Postao sam nostalgičan iz nekog razloga.“ „Živeo si
u murškom gradu?“, upita Svileni pomalo iznenađeno.
Čovek napravi grimasu. „Ne svojom voljom", odgovori. „Zapao sam u
nevolje s tolnedranskim zakonom kad sam pre desetak godina započinjao
posao, tako da sam pobegao iz zemlje na trgovačkom brodu. Kapetan je bio
prevarant te je, kad sam potrošio novac, isplovio i ostavio me na pristaništu
u Rak Ktaki. Naišao sam na grad severno od jezera. Dopustili su mi da
ostanem pošto sam mogao da obavljam poslove nečasne za Murge a opet
preozbiljne za robove. Pomalo je bilo ponižavajuće, ali sam ipak ostao među
živima. Kako god, Malorijci su promarširali tuda pre nekoliko dana. Kad su
otišli, nijedna zgrada nije ostala.“
„Kako si pobegao?“, upita Svileni.
„Krio sam se u plastu sena dok nije pao mrak. Potom sam se pridružio
ovoj svetini.“ Pogleda kako se masa izbeglica probija putem kroz blato do
članaka. „NiJe l’ jadno? Nemaju dovoljno mozga da se razdvoje i krenu po
travi. Nećeš videti vojnike da tako rade, pazi šta ti kažem.“
„Zar imaš vojnog iskustva?"
„Jakako“, odgovori rmpalija. „Služio sam kao narednik u vojsci princeze
Se’Nedre. Bio sam u Tul Marduu s njom.“
„To sam propustio“, zausti Svileni uverljivo. „Imao sam posla negde
drugde. Ima li Malorijaca ka Velikoj južnoj šumi?“
„Ko zna? Ne lutam naokolo u pOtrazi za Malorijcima. Doduše, ne želite da
se nađete u šumi. Ubijanje privlači lešinare.“ „Lešinare? Kakve lešinare?“
„Zloduhe. Uglavnom se hrane leševima, ali čuli smo nedavno neke grozne
glasine. Preporučio bih ti da se držiš dalje od šume, prijatelju.“
„Bolje da upamtimo. Hvala na obaveštenjima. Nek te sreća prati da
stigneš u Rak Ktaku i vratiš se u Kamaar.“
„Zadovoljio bih se sada i Tol Honetom. Tolnedranski zatvori nisu toliko
loši.“
Svileni mu se osmehnu, okrenu konja i galopom povede Gariona s puta ka
ostalima.
Istog poslepodneva pređoše reku Ktaku nekoliko liga uzvodno. Kišica je
prestala, ali je nebo ipak ostalo oblačno. Čim se domogoše druge obale reke,
ugledaše nestvarni mračni obris Velike južne šume kako se širi pored
pašnjaka udaljenih oko jedne lige.
„Hoćemo li?“, upita Svileni.
„Bolje da sačekamo“, odgovori Belgarat. „Malo sam zabrinut zbog onoga
što ti je rekao onaj druškan. Ne želim iznenađenja, naročito ne po mraku.“
„Ima gaj topola nizvodno“, reče Durnik pokazujući ka povećem šumarku
visokog drveća na nekih petsto metara nizvodno. „Tot i ja možemo da
podignemo logor tamo.“
„Dobro“, saglasi se Belgarat.
„Koliko je sada udaljen Verkat, deda?“, upita Garion dok su jahali ka gaju
duž nabujale reke.
„Po karti, trebalo bi da pređemo oko pedeset liga ka jugoistoku da bismo
stigli do obale preko puta ostrva. A onda ćemo morati da nađemo brod.“
Garion uzdahnu.
„Bolje da te to ne brine“, kaza Belgarat. „Napredujemo bolje no što sam
zapravo očekivao, a Zandramas ne može večito da beži. Nema više gde da se
sakrije. Uhvatićemo je pre ili kasnije.“ Durnik i Tot počeše da dižu šatore, a
Garion i Eriond se uputiše kroz pokisli šumarak u potrazi za drvetom za
vatru. Bilo je teško naći išta dovoljno suvo što bi gorelo, tako da su posle
jednočasovnog truda sakupili samo onoliko komadića i grančica da Polgara
može da založi vatru za kuvanje. Kad je počela da priprema pasulj i divljač za
večeru, Garion primeti kako Sadi kruži oko vatre pretražujući zemlju očima.
„Nije smešno, dušo“, reče dosta strogo. „Smesta da si izašla."
„Šta ne valja?“, upita Durnik.
„Zit nije u boci“, odgovori Sadi, i dalje tražeći.
Durnik brzo ustade. „Jesi li siguran?“
„Ponekad pomisli da je zabavno da se krije. A sada, smesta da si izašla,
nevaljala gujo.“
„Bolje da ne kažete Svilenom“, posavetova Belgarat. „Pomahnitaće ako
sazna da je na slobodi.“ Starac pogleda okolo. „Gde je on uopšte?“
„Otišao je da se prošeta s Lizel “, Eriond će.
„Po ovoj kišurini? Baš ume da me iznenadi.“
Se’Nedra priđe i sede na panj pored Gariona, koji je zagrli oko ramena i
privuče sebi. Ona se privi uz njega i uzdahnu. „Šta li Geran radi večeras?“,
setno zausti.
„Verovatno spava.“
„Kako je samo sladak dok spava“, ponovo uzdahnu i sklopi oči.
Začu se lomljava grana u šumarku i Svileni se najednom pojavi na
svetlosti vatre, razrogačen i smrtno bled.
 „Šta je bilo?“, uskliknu Durnik.
„Imala je zmiju u bluzi!“, prasnu Svileni.
„Ko?“
„Lizel!“
S varjačom u ruci, Polgara se okrenu i podignute obrve pogleda čovečuljka
koji je silno drhtao. „Reci mi, prinče Keldare“, hladnim će glasom, „šta si tačno
tražio u bluzi markize Lizel?“
Svileni na tren pretrpe njen oštar pogled, a potom poče da crveni.
„O“, reče ona, „shvatam.“ Zatim se vrati kuvanju.
Prošla je ponoć, a Garion je pokušavao da odredi šta ga je probudilo.
Polako se pomeri da ne probudi Se’Nedru, te obazrivo podiže šatorsko platno
i proviri napolje. Gusta lepljiva magla podigla se s reke, tako da nije mogao da
vidi ništa drugo sem velikog prljavobelog vela. Tiho leže, načuljivši uši.
Odnekle iz magle začu tiho zveckanje, te pokuša da dokuči o čemu se radi.
Napokon shvati da zvuk dolazi od jahača s verižnjačama. Posegnu kroz tminu
i podiže mač.
„I dalje mislim da ti je najmudrije da nam kažeš šta si našao u kući pre
nego što si je spalio“, neko je govorio promuklim malorijskim narečjem. Iako
govornik nije bio blizu, noću reči putuju daleko, pa je Garion mogao jasno da
razabere šta pričaju.
„O, ne mnogo, kaplare“, vrdao je drugi Malorijac. „Malo ovoga, malo
onoga.“
„Mislim da treba da podeliš s nama. Ipak smo zajedno u ovome.“
„Zar ne mislite da je malo čudno što ste se ovoga setili tek pošto sam
uspeo da skupim nešto plena? Ako ste nameravali da delimo, trebalo je da
obratite malo više pažnje na kuće umesto što ste protraćili vreme na
razapinjanje zarobljenika."
„U ratu smo“, uzvrati kaplar značajno. „Dužnost nam je da ubijamo
neprijatelja."
„Dužnost“, frknu Malorijac posprdno. „Begunci smo, kaplare. Dužni smo
sami sebi. Vaša je odluka to što želite da trošite vreme na klanje murških
farmera, ja ću ipak štedeti za penziju.“
Garion se obazrivo otkotrlja ispod šatorskog krila. Oseti se neuobičajeno
smireno, kao da su mu osećanja nekako iščilela. Ustade i tiho krenu ka gomili
zavežljaja, te poče da pretura po njima sve dok ne oseti gvožđe pod prstima.
Zatim dovoljno pažljivo da ne načini kakav zvuk izvuče verižnjaču. Navuče je i
nekoliko puta slegnu ramenima ne bi li je bolje namestio.
Tot je čuvao stražu pored konja, a ogromno mu se telo ocrtavalo kroz
maglu.
„Moram nešto da odradim“, tiho prošapta Garion nemom grdosiji.
Tot ga ozbiljno pogleda i klimnu glavom. Okrenu se, odveza konju uzde s
drvenog stuba i pruži mu ih. Zatim spusti ogromnu šaku Garionu na rame,
tiho ga stegnu u znak odobravanja i uzmaknu korak.
Pošto Garion nije želeo da dozvoli malorijskim beguncima da nestanu u
magli, uzjaha neosedlanog konja i tihim korakom krenu kroz šumarak.
Činilo se kao da se stišani glasovi iz magle kreću ka šumi, tako da Garion
tiho izjaha za njima pretražujući po maglovitoj tmini i ušima i voljom.
Kad je prejahao oko kilometar i po, začu pravo s leve strane promukli
smeh. „Jesi li čuo kako su stenjali dok smo ih razapinjali?“, oglasi se hrapav
glas iz guste magle.
„Dosta je bilo“, procedi Garion kroz zube i posegnu za mačem. Okrenu
konja ka zvuku, a onda ga podbode. Konj pojuri bez ikakvog zvuka dok je
kopitima prelazio preko meke zemlje.
„Daj malo svetla“, reče jedan begunac.
„Misliš da je bezbedno? Patrole tragaju za beguncima.“
„Prošla je ponoć. Vojnici su u krevetima. Hajde, upali baklju.“
Ni tren nije prošao a kobno crvenkasto svetlo zasvetle u mraku i stiže do
Gariona.
Juriš je uhvatio begunce potpuno nespremne. Nekoliko njih su već pali
mrtvi, nesvesni šta ih je zadesilo. Vriska i krici su odjekivali sa svih strana
dok se on probijao, bacajući ih sa sedla širokim zamasima nadesno i nalevo.
Ogroman mač je bez ikakvog napora prolazio kroz verižnjače, kosti i meso.
Petorica se prevrnuše na zemlju prilikom prvog proboja. A onda se Garion
hitro okomi na preostalu trojicu. Jedan je zapanjeno posmatrao, a potom se
dade u beg, drugi posegnu za mačem, a treći s bakljom preneraženo ostade
ukočen.
Malorijac koji je isukao mač slabašno ga podiže ne bi li se odbranio od
užasnog Garionovog udarca. Međutim, silan udarac odozgo prelomi sečivo
sirotog čoveka i završi mu preko šlema do struka. Garion grubo odgurnu
zgrčeno telo s oštrice i okrenu se bakljonoši.
„Molim vas!“, zavapi prestrašeni čovek usmeravajući konja da pobegne.
„Imajte milosti!“
Jadikovanje je iz nekog razloga još više razbesnelo Gariona. Škrgutnu
zubima i ubičina glava se širokim zamahom vinu kroz zamagljenu tminu.
Naglo zauzda konja i nakratko isturi glavu da uhvati zvuk galopiranja
preživelog Malorijca, a potom se dade u poteru.
Za samo nekoliko minuta sustigao je begunca. U početku je morao da
prati zvuk, ali je ubrzo ugledao nejasnu senovitu siluetu kako beži kroz maglu
pred njim. Okrenu neznatno nadesno, prestiže očajnika, a onda zaustavi
konja pravo pred beguncem.
„Ko si ti?“, prostenja neobrijani Malorijac kad je najednom zauzdao konja i
ustuknuo. „Zašto ovo radiš?“
„Ja sam sudija“, procedi Garion i bez čekanja ga proburazi.
Begunac se sablaznuto zablenu u ogroman mač u grudima. Krkljajući,
preturi se na stranu, mlitavo skliznuvši s mača.
Garion, i dalje bez ikakvih osećanja, sjaha i obrisa mač o mrtvačevu
tuniku. Kao da se tek tada dosetio, uhvati uzde čovekovog konja, sjaha i krenu
ka mestu gde su ostali pali. Pažljivo je pregledao na telima da li ima tragova, a
potom okupi preostala tri konja i odjaha u logor u okrilju šumarka.
Svileni je stajao s ogromnim Totom pored stuba. „Gde si se denuo?“,
nagrnu na Gariona promuklim šapatom kad je sjahao.
„Trebalo nam je još konja“, odgovori Garion sažeto, pruživši Totu uzde
zarobljenih konja.
„Malorijskih, sudeći po sedlima“, primeti Svileni. „Kako si ih našao?“
„Jahači su čavrljali dok su prolazili ovuda. Čini mi se da su bili vrlo
uzbuđeni zbog posete murškoj farmi pre nekoliko dana.“
„A nisi se setio ni da me pozoveš?" optuži ga Svileni.
„Izvini“, odgovori Garion, „morao sam da požurim. Nisam želeo da
nestanu u magli.“
„Bilo ih je četvorica?“, upita Svileni pošto je izbrojao konje.
„Nisam uspeo da nađem preostala četiri“ Garion slegnu ramenima.
„Doduše, i ovi će nadomestiti gubitak naših u brodolomu."
„Osmorica?“, Svileni će pomalo zapanjeno.
„Uhvatio sam ih na prepad. Nije bila neka bitka. Zašto ne odeš na
spavanje?"
„Ovaj, Garione", predloži Svileni, „verovatno bi bilo mudro da se opereš
pre no što se vratiš u krevet. Se’Nedra ima slabe živce, pa će se'možda
uznemiriti ako se probudi i vidi te krvavog.“ Ujutru je magla bila još gušća.
Gusta, ledena i lepljiva ležala je kao da je neprobojna duž obale reke, a na
izuvijanom granju šumarka nanizale su se biserne kapljice.
„Barem možemo da se sakrijemo", primeti Garion, i dalje donekle smeten.
„Kao i svi oni koji su možda tamo“, uzvrati Sadi, „ili šta god da postoji.
Šuma pred nama je na lošem glasu.“
„Koliko je tačno velika?“
„Verovatno je najveća šuma na svetu“, odgovori Sadi podigavši zavežljaj
na konja. „Proteže se stotinama liga.“ Znatiželjno pogleda stub za konje.
„Umišljam li ili jutros imamo više konja?“
„Naleteo sam sinoć na njih“, odgovori Garion.
Posle doručka spakovaše Polgarine lonce, uzjahaše i krenuše preko
pašnjaka ka šumi skrivenoj u magli.
Dok je jahao, Garion začu Svilenog i Durnika iza sebe. „Šta si tačno
pokušavao sinoć? “, upita Durnikbez uvijanja. „Mislim na ono kad si našao Zit
u Lizelinoj bluzi.“
„Namerava da pošalje Dževelinu izveštaj kad se sve ovo okonča",
odgovori mu Svileni. „Voleo bih da za ponešto ipak ne zna. Ako uspem da se
sprijateljim s njom, možda ću je ubediti da preskoči neke delove u izveštaju.“
 „Baš podlo od tebe, znaš? Ona je samo devojče.“
„Veruj mi, Durniče. Lizel ume da se stara o sebi. Samo se igramo. Ipak,
moram da priznam da nisam računao na Zit.“
„Zar Dreznijci uvek moraju da se igraju?“
„Jamačno. Tako vreme brže prolazi. U Drezniji su zime veoma duge i
grozne. Igre nam oštre vijuge i pripremaju nas za ono čime se bavimo kad se
ne igramo." Čovečuljak malo podiže glas. „Garione?“, kaza.
„Da?“
„Da li zaobilazimo mesto gde si sinoć našao konje? Ne bih voleo da
damama presedne doručak.“
„Bilo je tamo“, Garion pokaza rukom nalevo.
„Šta to?“, upita Durnik.
„Dobili smo konje od grupe malorijskih begunaca koji su umeli da se
šunjaju po usamljenim murškim farmama", odgovori Svileni razdragano.
„Garion se postarao da im konji više ne trebaju."
„O“, kaza Durnik. Kratko razmisli. „Dobro“, napokon izusti.
Pošto se družina približila ivici šume, kroz maglu se ukaza mračno
drveće. Uvelo, proređeno Je l’šće visilo na granama kao znak da zima nije
daleko. Kad su ujahali pod isprepleteno granje, Garion pokuša da odredi vrstu
drveća oko sebe, ali mu je ipak bila nepoznata. Stajalo je, čvornovato i
neobičnog oblika, s granama koje kao da su se na ogromnim stablima izvijale
i uvijale k nebu bez sunca. Čvornovata stabla su bila istačkana tamnim
kvrgama, duboko zarivenim u grubu koru, zbog čega je drveće užasavajuće
podsećalo na izopačena ljudska lica sa širokim izbuljenim očima i
razjapljenim ustima, tako izvijenim da su mu davala neopisivo zastrašujući
izgled. Lišće je na tlu obrazovalo debeli prekrivač, crn i pokisao, a sivkasta
magla je lebdela između grana.
Se’Nedra čvrsto steže ogrtač i zadrhta. „Moramo li kroz ovu šumu?“, upita
bojažljivo.
„Mislio sam da voliš drveće", kaza Garion.
„Ne ovo.“ Uplašeno pogleda oko sebe. „Postoji nešto svirepo u vezi s
njima. Mrzi se.“
„Mrzi se? Drveće?“
„Muči se i gura pokušavajući da dopre na sunce. Ne sviđa mi se ovde,
Garione.“
„Bolje da ne razmišljaš o tome“, posavetova je.
Sve dublje su zalazili u tminu šume, uglavnom ćutke jašući, a duh im klonu
zbog sveprisutne turobnosti i hladnog neprijateljstva koje je naviralo iz
čudnog izvijenog drveća.
Zastali su nakratko da ručaju hladan obrok, a onda ponovo izjahaše ka
prigušenom svetlu nalik tamnoj gustoj magli pod užasavajućim drvećem.
„Čini mi se da smo podosta odmakli", napokon zausti Belgarat. „Hajde da
založimo vatru i podignemo šatore.“
Možda j e to Garion samo umislio ili je pak to bio krik ptice u lovu, ali kad
grančice planuše prvim plamičcima, vrisakkao da je odjeknuo iz samog
drveća vrisak straha pomešan s jezivom mržnjom. Pogleda oko sebe i učini
mu se kao da se izobličena lica izdubljena na okolnim stablima izvijaju pod
titravim svetlom, ćutke urlajući pred omraženom vatrom.
Kad su večerali, Garion se udalji od vatre. I dalje je bio otupeo, kao da su
mu osećanja bila uvijena nekim zaštitnim slojem. Shvati čakda se više ne
može setiti pojedinosti sinoćnjeg sukoba, sem kratkih živih prizora šikljanja
krvi pod crvenkastim odsjajem, te kako jahači mlitavo padaju sa sedla i kako
bakljonošina glava leti kroz maglu.
„Želiš li da popričamo o tome?“, oglasi se Belgarat tik iza njega.
„Ne baš, deda. Mislim da nećeš odobriti ono šta sam uradio, tako da je
bolje da batalimo. Nemoguće je da te nateram da me shvatiš."
„Ma, shvatam te, Garione. Samo mislim da nisi ništa postigao, to je sve.
Ubio si koliko ih je bilo?“
„Osmorica.“
„Zar toliko? U redu osmoricu Malorijaca. Šta si time dokazao?"
„Nisam hteo ništa da dokažem, deda. Samo sam želeo da se uverim da
neće opet uraditi nešto slično. Čak nisam ni potpuno siguran da su oni ubili
one murške farmere. Ipak, jesu ubili neke ljude, a oni koji to rade moraju da
se zaustave."
„I dobro, uradio si to. Da li se sada osećaš bolje?“
„Ne, mislim da ne. Čak nisam bio ni ljut dok sam ih ubijao. Jednostavno je
moralo da se obavi, pa sam zato to uradio. Sada kada je gotovo, voleo bih da
uskoro zaboravim na to.“
Belgarat mu uputi dug uporan pogled. „U redu“, napokon reče. „Dokle god
se toga čvrsto pridržavaš, pretpostavljam da ti neće škoditi. Vratimo se vatri.
Hladno je pod drvećem.“
Garion je te noći loše spavao, dok se Se’Nedra bojažljivo sklupčana u
njegovom zagrljaju nemirno prevrtala i često jecala u snu.
Ujutru Belgarat ustade i namršteno pogleda okolo. „Gluposti“, iznenadno
planu. „Gde se denulo sunce?“
„Iza oblaka i magle, oče“, odgovori Polgara spokojno češljajući dugu crnu
kosu.
„Ta znam, Pol“, brecnu se osorno, „nego moram da utvrdim gde je čak i na
tren da bi odredio kuda ćemo. Možemo završiti tako što ćemo ići ukrug.“
Tot, koji je dotad ložio vatru, nezainteresovano pogleda starca. Podiže
ruku i uperi je otprilike u pravcu strmine niz koju su se spuštali prethodne
večeri.
Belgarat se namršti. „Siguran si?“, upita grdosiju.
Tot klimnu.
 „Prolazio si nekada ovuda?“
Nemi čovek nanovo klimnu, te opet pokaza isti pravac. „Hoćemo li, ako
nastavimo tim putem, izaći na južnu obalu blizu ostrva Verkat?“
Tot ponovo klimnu i vrati se vatri.
„Siradis je rekla da će nam pomoći u potrazi, deda“, podseti ga Garion.
„Dobro de. Kad već zna put, neka nas povede kroz šumu. Nagađanje me
zamara.“
Prevalili su tog jutra oko dve lige, a Tot ih je samopouzdano vodio preko
jedva vidljive staze, kad Polgara najednom zauzda konja i uzviknu: „Pazi!“
Strela fijuknu kroz vazduh pravo ka Totu, ali je grdosija odbi štapom.
Utom se družina svirepih muškaraca, sačinjena delom od Murga, delom od
ljudi neodređenog porekla, sjati iz šume vitlajući raznim oružjem.
Svileni nije ni časak oklevao, već skliznu sa sedla i maši se bodeža pod
ogrtačem trgovaca robljem. Dok su grubijani uz povike jurcali ka njima, skoči
da ih dočeka ispruženih noževa, kao da drži dva koplja.
Garion skoči na zemlju. Tot je već nasrtao okrećući štap i obarajući
napadače, a Durnik ih opkoli sa sekirom.
Garion isuka plameni mač Rive Gvozdene Ruke i pojuri široko mašući.
Jedan grubijan visoko skoči i izvi se u vazduhu, što Gariona podseti na
nezgrapno oponašanje Keldarovog napada koji je sprovodio mnogo puta
ranije. Međutim, veština je ovog puta bila bezuspešna. Umesto da petom
šutne Gariona u lice ili grudi, okretan čovečuljak nalete na sečivo plamenog
mača i dosta se glatko nataknu na njega.
Svileni bodežom proburazi jednog napadača, pljunu i hitnu drugi bodež u
čelo sledećeg.
Krećući se sa suprotnih strana, Tot i Durnik stegoše krug oko nastrljivaca
i metodično stadoše da ih obaraju, dok su ovi pak pokušavali da se izvuku iz
gomile.
„Garione!“, zavapi Se’Nedra, a on se okrenu i ugleda neobrijanog rmpaliju
kako jednom rukom podiže sitnu kraljicu sa sedla, i dok se ona otimala, on
drugom rukom podiže bodež. Utom ispusti bodež a ruke mu hitro krenuše da
zgrabi tanki svileni konac koji mu se iznenadno našao oko vrata. Zlatokosa
Kadifa je smireno stezala konac, čvrsto poduprta kolenom o leđa rmpalije
koji se strašno tresao. Se’Nedra je užasnuto posmatrala kako ubica koji joj je
zamalo presudio pada ugušen pred njom.
Garion se smrknuto okrenu i stade da se probija, sekući pred sobom
osujećene napadače. Vazduh se najednom ispuni vriscima, stenjanjem i
komadima tkanine i mesa. Nalete na odrpanka te široko zamahnu mačem i
čovek zgrčeno ustuknu, zadrhta i pade na mestu mrtav. Tada se skupina
razdvoji i uteče.
„Kukavice!“, dreknu za beguncima čovek u crnoj odori. Podiže luk i uperi
ga ka Garionu. A onda se najednom naglo preturi, ispustivši strelu pred
sobom, pošto je Svileni bacio bodež koji mu završi pravo u utrobi.
„Je l’ neko povređen?“, žustro upita Garion pošto se hitro okrenu s
krvavim mačem.
„Oni jesu.“ Svileni se razdragano nasmeja zadovoljno promatrajući
ostatke pokolja na čistini.
„Molim te, prestani!“, prestrašeno viknu Se’Nedra Kadifi.
„S čime?“, odsutno upita plavokosa devojka i dalje stežući svileni konac
oko vrata sada umrtvljenog čoveka. „O, oprosti, Se’Nedra“, izvini se. „Izgleda
da sam malo odlutala.“ Pusti konac, a mrtvak tamnog lica skljoka joj se pred
nogama.
„Dobro obavljeno“, čestitao joj je Svileni.
„Jedva rutinski.“ Slegnu ramenima i pažljivo stade da namotava konac.
„Čini mi se da si to poprilično hladnokrvno odradila.“
„Nema smisla da se uzbuđujem, Keldare. Ipak je to deo naše obuke.“
Uputi joj pogled kao da će joj uzvratiti, ali ipak odustade pošto ga je njen
uzgredan ton očigledno zbunio.
„Reci“, ona će.
„Ma ništa.“
 Dvadeset drugo poglavlje

„Prestani!“, zgroženo povika Durnik Sadiju dok je ovaj pažljivo obilazio

čistinu i zabadao otrovni nožić u raštrkane leševe.
„Samo da budemo sigurni, vrli čoveče“, smireno odgovori Sadi. „Nije
razborito da ostavimo neprijatelja da leži tobože mrtav.“ Približi se čoveku u
crnoj odori kojeg je Svileni oborio. „Šta je ovo?“, iznenađeno će. „Još je živ.“
Pruži se i spusti ranjeniku kapuljaču da mu pogleda lice, a onda povuče ruku
naglo udahnuvši. „Bolje da pogledate ovo, Belgarate“, reče.
Belgarat stiže do evnuha preko čistine.
„Zar ljubičasti vez s unutrašnje strane kapuljače ne znači da je on
Grolim?“, upita Sadi.
Belgarat turobno klimnu. Nagnu se i nežno dodirnu balčak Keldarovog
bodeža i dalje zabodenog u čovekovu utrobu. „Nije mu mnogo ostalo“, kaza.
„Možeš li ga osvestiti za propitivanje?"
„Ne košta da pokušam“, odgovori Sadi. Približi se konju i izvadi iz crvene
torbe bočicu sa žutim napitkom. „Da li bi mi dodao čašu vode, vrli čoveče?“,
upita Durnika.
Kovaču Je l’ce bilo neodobravajuće, ali ipak izvadi limenu šolju iz jedne
torbe i napuni je vodom iz mešine.
Sadi pažljivo odmeri dve kapi žute tečnosti u šolju, a zatim nekoliko puta
promeša. Kleknu pored čoveka na umoru i nežno mu podiže glavu. „Evo“,
blago će, „popij. Možda ćes se bolje osećati.“ Prisloni Grolimu glavu na ruku i
približi šolju usnama. Ranjenik slabašno popi, a onda klonu. Ubrzo mu se na
pepeljastom licu pojavi spokojan osmeh.
„Eto, bolje?“
„Mnogo bolje“, prokrklja ranjenik.
„Baš smo se fino potukli, zar ne?“
„Hteli smo da vas iznenadimo“, priznade Grolim, „ali na kraju smo mi bili
iznenađeni.“
„Vaš gospodar... kako rekoste da se zove? Veoma loše pamtim imena.“
„Morgat“, zbunjeno odgovori Grolim, „prvosveštenik Rak Ktana.“
„Ah, da, sad se sećam. Kako god, Morgat je trebalo da pošalje još ljudi da
vam pomognu.“
„Sam sam unajmio ljude u Rak Ktaki. Rekoše mi da su vešti, ali...“ Slabo se
zakašlja.
„Nemojte se iznurivati“, reče Sadi, pa zastade. „Šta Morgat želi od nas?“,
upita.
„Samo prati Agačakova uputstva“, odgovori Grolim slabašno kao da
šapuće. „Agačak ne voli da rizikuje, a koliko sam čuo, pale su neke veoma
ozbiljne optužbe u Rak Urgi. Agačak je naredio da vas svi ljubičasti Grolimi
potraže."
Sadi uzdahnu. „Manje-više sam tako i mislio“, tužno će. „Nekako se uvek
desi da mi ne veruju. Recite mi, kako vam je uspelo da nas nađete?“
„Iz Ktrag Jaske“, odgovori Grolim sve teže dišući, „vijori se užasna pesma
kroz Ktol Murgos i opominje i usmerava ljubičaste Grolime pravo ka vama.“
Ranjenik duboko udahnu, a odsutne mu oči odjednom postadoše
uznemirene. „Šta je bilo u šolji?“, prasnu. Odgurnu Sadiju ruku i pokuša da
sedne. Krv mu istovremeno navrnu kroz usta, a oči mu se zamagliše. Ponovo
se zatrese uz dugačko krkljavo stenjanje. A onda se mlitavo preturi.
„Mrtav je“, proceni Sadi kao da je lekar. „To je problem sa oretom. Pomalo
opterećuje srce, a ovaj prikan nimalo nije bio u dobrom stanju. Žao mi je,
Belgarate, ali uradio sam najviše što sam mogao.“
„Dovoljno je, Sadi“, starac će smrknuto. „Kreni sa mnom, Garione", reče.
„Hajdemo negde gde je tiho. Moramo da obavimo poduži razgovor s Kuglom."
„Belgarate, možete li to malo da odgodite?", upita Sadi nervozno
pogledavajući okolo. „Mislim da bi trebalo da odemo što dalje odavde
smesta."
„Sadi, ne verujem da će se oni prikani vratiti", Svileni će kao da objašnjava
detetu.
„Ne brine me to, Keldare. Nije razborito da ostanemo u blizini leševa u
ovoj šumi, a već smo dosta vremena proćerdali." „Možeš li malo da
pojasniš?", Garion će.
„Sećate li se na šta vas je upozorio onaj Sendar?“
„Misliš li na ono što je nazvao lešinarima?“
„Da. Šta vam je tačno rekao?"
„Rekao je da su to zlodusi stvorenja koja se hrane lešinama. Ali to je samo
priča o duhovima, zar ne?“
„Pribojavam se da nije. Čuo sam od raznih ljudi da su ih videli. Zacelo
želimo da odemo što pre. Mnogi ljudi koji žive u šumi ili blizu nje ne
pokopavaju mrtvake. Spaljuju ih umesto toga.“
„To mi se nikad nije sviđalo“, Durnik će.
„Nema nikakve veze s poštovanjem, vrli čoveče ili s manjkanjem istog.
Rade to da bi zaštitili žive.“
„U redu“, zausti Svileni. „Kako ti lešinari izgledaju? Ovde ima mnogo
životinja koje otkopavaju mrtve.“
„Lešinari nisu životinje, Keldare. Već ljudi ili barem tako izgledaju.
Uglavnom su nezainteresovani i izlaze samo noću, ali u ratu ili bici, kad ima
dosta nepokopanih leševa, umeju da pomahnitaju. Miris smrti ih privlači, te
podivljaju. Napašće svakoga ko im se nađe na putu kad su u tom stanju.“
„Oče“, reče Polgara, „je l’ to tačno?"
 „Moguće je“, saglasi se on. „Lično sam čuo grozne priče o ovoj šumi.
Obično me priče o duhovima ne zanimaju, tako da se nisam bavio
istraživanjem."
„Svako podneblje ima legende o ljudožderima i čudovištima“, sumnjičavo
će Svileni. „Za plašenje dece.“
„Hajde da se opkladimo, Keldare“, reče Sadi. „Ukoliko napustimo šumu ne
videvši lešinare, podsmevajte se koliko želite mom kukavičluku, ali uteknimo
što pre odavde zbog dama.“
Belgarat se namršti. „Zapravo ne prihvatam postojanje lešinara“, zausti,
„ali isto tako nisam verovao da postoji i Eldrak sve dok ga nisam video.
Ionako bi trebalo da krenemo, a Garion i ja ćemo kasnije porazgovarati s
Kuglom.“
Tot ih ponovo povede i odjahaše galopom, i dalje prateći jedva vidljivu
stazu koja skrenu na jugoistok. Lišće je letelo dok su konji prelazili preko
debelog prekrivača na tlu i sve više zalazili u senovitu šumu. Izobličeno
drveće kao da je zjapilo ka njima, a uprkos tome što je Garion znao da je to
samo plod mašte, kao da su im užasavajuća stabla nalik licima poprimila
izraze zlobnog naslađivanja.
„Stanite!“, prasnu Svileni iznenadno. „Stoj!“
Svi zauzdaše konje.
„Čini mi se da sam nešto čuo tamo“, reče Svileni.
Svi načuljiše uši ne bi li uhvatili neki zvuk sem teškog disanja konja.
Odnekle s istoka odjeknu udaljen vrisak kroz maglu.
„Evo, opet“, Svileni će. Okrenu konja.
„Šta radiš?“, upita Belgarat.
„Idem da vidim.“
Tot usmeri konja oko Dreznijca i zaustavi se pred njim. Grdosija ozbiljno
odmahnu glavom.
„Tote, moram da vidim o čemu se radi“, kaza Svileni.
Tot nanovo odmahnu.
„Tote“, Garion će, „je l’ ono što je Sadi ispričao istina? Zar lešinari stvarno
postoje?“
Tot se smrknu i klimnu.
Vrisak se ponovo razleže kroz mračnu šumu, ali ovog puta mnogo bliže.
Bio je ispunjen užasom i jezom.
„Ko je to?“, upita Se’Nedra prestrašeno. „Ko vrišti?“
„Napadači od malopre“, odgovori Eriond zgroženo. „Koji su uspeli da
prežive. Nešto ih ubija.“
„Lešinari?“, upita ga Garion.
„Mislim da jesu. Šta god da je, užasno je.“
„Dolaze ovuda“, reče Sadi. „Bežimo!“ Podbode sapi konju.
Zađoše u tminu šume, više ne prateći stazu. Jurnjava na slepo ih udalji oko
kilometar kroz šumu kad Polgara iznenada zaustavi konja.
„Stanite!“, naredi.
„Šta je bilo, Pol?“, upita Durnik.
Ona se izdvoji pred njima i zapilji se u šumarak polusakriven maglom.
„Neko je tamo“, prošaputa.
„Lešinar?“, Garion će tiho.
Ona se usredsredi nakratko. „Nije. Tamo je jedan od napadača. Pokušava
da se sakrije.“
„Koliko je daleko?“
„Ne mnogo.“ Nastavila je da pilji kroz gustu maglu. „Tamo“, kaza. „Iza
onog drveta s polomljenom granom na obodu šumarka.“
Garion je jedva uspeo da primeti taman obris kako se krije iza izvijenog
korena drveta koji je izranjao iz mokrog lišća. Potom uhvati krajičkom oka
neko kretanje i primeti siluetu kako se gega, izašavši iz šume. Bila je nekako
siva, skoro nevidljiva u nestvarnoj magli i tako mršava da je bila poput
kostura. Rite su joj bile zamazane prašinom i krvlju, na avetinjskoj joj je glavi
bilo veoma malo kose, a hodala je polusagnuta s rukama labavo
oklembešenim i duboko dišući. Oči su joj bile beživotne a usta razjapljena.
Utom se iz šume pojavi još jedna, a zatim i još jedna. Kako su stvorenja
sve više napredovala, tako su ispuštala duboko zavijanje koje je bilo sasvim
nerazumljivo, ali kao da je nekako odavalo užasnu glad.
„Bežaće!“, viknu Polgara.
Užasnuto kriknuvši, skriveni ubica skoči i dade se u očajnički beg.
Lešinari ga pojuriše, a zavijanje im postade učestalije. Geganje im se ubrza, a
mršave ih noge ponesoše kroz šumu neočekivano brzo.
Posrćući i padajući, preneraženi siledžija je bežao kroz šumu, a svirepi
gonioci su ga svakim korakom pristizali. Kad je napokon nestao daleko u
magli i tmini, bili su na samo nekoliko metara iza njega.
Vrisak koji odjeknu beše užasan i jeziv. Ponovo odjeknu i ponovo.
„Ubijaju ga?“, Se’Nedri je glas bio prestravljen.
Polgara potpuno preblede, a oči joj se ispuniše užasom. „Ne“, odgovori
drhtavim glasom.
„Šta rade onda?“, navali Svileni.
„Jedu ga.“
„Ali...“, Svileni zaneme pošto se vrisci ponovo razlegoše kroz maglu. „Još
je...“ Zablenu se u nju razrogačenih očiju, a krv mu iščeznu s lica.
Se’Nedra zabrekta. „Živ?“, prokrklja šapatom. „Jedu ga živog?“
„Na to sam pokušavao da vas upozorim, Vaše veličanstvo“, Sadi će
smrknuto. „Kad pomahnitaju, ne mogu da odrede ko je živ, a ko mrtav.
Hraniće se bilo čime.“
„Tote“, odsečno će Belgarat. „Možemo li nekako da ih uplašimo?“
Nemi čovek odmahnu glavom, a onda se okrenu Durniku i žustro poče da
gestikulira, dodirnuvši prvo glavu a zatim stomak.
„Kaže da nisu sposobni da razmišljaju da bi se uplašili", kaza kovač. „Glad
je sve što osećaju.“
„Šta ćemo da radimo, oče?“, navali Polgara.
„Pokušaćemo da pobegnemo“, odgovori joj, „a ukoliko nam se nađu na
putu, moraćemo da ih ubijemo." Ponovo pogleda Tota. „Koliko mogu da
trče?“
Tot podiže ruku i pomeri je polukružno nad glavom, a zatim još jednom i
napokon još jednom.
„Danima“, tumačio je Durnik.
Belgarat se namrgodi. „Hajdemo“, zausti, „i držite se zajedno.“
Kretali su se kroz šumu, ovog puta obazrivije, i muškarci su držali isukano
oružje.
Prvi napad je usledio čim su prešli kilometar i po. Desetak lešinara sivih
lica pojavi se iz drveća teturajući se i zavijajući zbog užasne gladi i raširiše se
da im prepreče put.
Garion jurnu i široko zavitla mačem. Divljački stade da seče sve pred
sobom, dok su se lešinari bezumno pružali ne bi li ga oborili sa sedla. Grozna
trulež se raširi po vazduhu kad ih je obarao. U prvom jurišu ih prepolovi, a
onda okrenu konja i nanovo se baci na njih, ali ipak žustro zastade a utroba
mu se izokrenu. Lešinari koji su uspeli da izbegnu oštricu komadali su tela
umrlih, kidajući krvavo meso i hraneći se koščatim rukama, a zavijanje se
nastavi.
Belgarat ih s ostalima pažljivo obiđe, sklanjajući pogled s te užasavajuće
gozbe.
„Nećemo uspeti, oče“, izjavi Polgara. „Neko od nas će pre ili kasnije
pogrešiti. Moramo da se sakrijemo."
Nakratko je razmislio. „Možda si u pravu, Pol“, napokon se saglasi.
Pogleda onda Gariona. „Pažljivo gledajte ti i Durnik šta radimo“, uputi. „Bolje
da budete spremni da preuzmete kad se mi umorimo."
Krenuše polako, a Belgarat i Polgara stadoše da nameštaju prepreku
udruženom voljom. Nisu mnogo prešli kad se lešinar sivog lica i s penom na
ustima pojavi zavijajući između iskrivljenog drveća. Pošto se našao na oko
deset metara od Durnika, odjednom ustuknu kao da je naišao na nešto čvrsto.
Jezivo zavijajući, ponovo krenu i stade da grabi prljavim rukama s dugim
noktima kroz vazduh.
„Durniče“, Polgara će smireno, „možeš li da ga se rešiš, molim te?“
„Važi, Pol.“ Kovač se napeto usredsredi i promrmlja samo jednu reč.
Lešinar je zatreperio i istog trena nestao. Pojavi se na dvadeset metara od
njih pored velikog drveta. Ponovo se zagega ka njima, ali kao da ga je nešto
kočilo.
„To će ga zadržati“, Durnik će.
 „Šta si mu uradio?“, upita Svileni piljeći u stvorenje koje se otimalo.
„Zaglavio sam mu ruku u ono drvo“, odgovori Durnik. „Ako poželi da opet
napadne, moraće ili da ponese drvo sa sobom ili da otkine ruku. Nisam mu
naudio, mada, trebaće mu dan, a možda i više, da oslobodi ruku.“
„Jesi li obezbedila štit, Pol?“, upita Belgarat osvrnuvši se.
„Da, oče.“
„Hajde onda da ubrzamo. Malo trčanja ne može da škodi.“
Pojuriše prvo kasom, a potom se dadoše u galop. Belgarat je pred njima
stvarao štit, koji im posluži kao ovan koji je lešinare u ritama bacao s puta.
„Gde li su nabavili odeću?“, upita Svileni tokom trka.
Tot pokrenu ruku kao da kopa.
„Kaže da ih skidaju s leševa pošto ih iskopaju“, tumačio je Durnik.
Svileni se strese. „To jamačno objašnjava smrad.“
Garion je narednih nekoliko dana slabo upamtio. Bilo je neophodno da se
Belgarat i Polgara odmore posle četiri sata, a težina njegovog i Durnikovog
štita kao da je rasla posle svakog pređenog kilometra. I dalje je bilo maglovito
i skoro da ništa nisu mogli da vide dalje od stotinak metara, a izvijeno se
drveće sa stablima nalik ljudskim licima odjednom pojavljivalo kroz maglu.
Siva mršava obličja kretala su se kroz maglu, a kroz avetinjsku šumu širilo se
bezumno zavijanje .
Noću je bilo naročito jezivo, pošto su se lešinari okupljali oko štita
grabeći i zavijajući zbog ogromne alavosti. Iscrpljen dnevnim naporima,
Garion je bio primoran da koristi svaki delić svoje volje ne toliko da bi
zadržao štit kad ustreba, već i da bi oterao pospanost. Ona je čak bila veći
neprijatelj od lešinara. Hodao je napred-nazad. Povremeno bi se uštinuo. Čak
je otišao toliko daleko da je gurnuo veći kamičak u levu čizmu ne bi li ga
žuljanje održalo budnog. Ipak, svi napori su propali i glava poče da mu tone
pošto ga je san napokon savladao.
Trže se iz sna osetivši trulež. Čim je podigao glavu ugleda lešinara tikpred
sobom. Pogled mu je bio isprazan zbog nedostatka ikakve misli, istruleli zubi
su mu stajali na razjapljenim ustima, a šake s crnim noktima ispružene pravo
ka njemu. Garion preneraženo kriknu, te ispusti talas volje koji hitnu
stvorenje unazad. Silno drhteći, ponovo je podigao izgubljeni štit.
Utom se napokon domogoše najjužnijeg dela avetinjske šume i izjahaše
između izvijenog drveća na pašnjak prekriven maglom.
„Hoće li nastaviti s poterom?“, upita Durnik grdosiju. Kovač je jedva
govorio od ogromnog umora.
Tot načini nekoliko čudnih pokreta.
„Šta kaže?“, Garion će.
Durnik se smrknu. „Kaže da neće odustati sve dok je maglovito. Plaše se
sunca, ali pošto ga magla prikriva...“ Slegnu ramenima.
„Moramo onda da održavamo štit, zar ne?“
 „Bojim se da je tako.“
Pašnjak na koji su izjahali bio je grozan, prekriven niskim žbunjem i
plitkim barama boje rđe. Magla se kovitlala i lebdela, a posvuda bi se
pojavljivale zasenjene siluete lešinara.
Nastavili su da jašu. Polgara i Belgarat preuzeše održavanje štita i Garion
klonu u sedlu drhteći od umora.
A onda, oseti slab miris soli.
„More!“, kliknu Durnik. „Stigli smo do mora.“
„Još samo da nađemo brod“, natuknu Svileni.
Međutim, Tot je ubeđeno pokazivao napred, a potom načinio čudan
pokret.
„Kaže da nas tamo čeka brod“, reče Durnik.
„Tamo?“, izreče Svileni zapanjeno. „Kako mu uspeva?“
„Stvarno ne znam“, odgovori Durnik. „Nije mi rekao.“
„Durniče“, Svileni će, „kako ti uspeva da ga razumeš? Meni su njegovi
pokreti potpuno besmisleni.“
Durnik se namršti. „Stvarno ne znam“, priznade. „Nisam ni razmišljao o
tome. Nekako znam šta želi da kaže.“
„Možda koristiš magiju?"
„Ne. Verovatno jer smo nekoliko puta bili u prilici da zajedno radimo.
Ljudi se zbog toga uvek zbliže.“
„Verovaću ti na reč.“
Popeše se na niži brežuljak i ugledaše pod sobom šljunkovitu plažu i
talase kako se kotrljaju s maglovite pučine i zapljuskuju okrugle kamičke, a
potom se povlače, žalobno šišteći kad zapenjena voda klizne plažom, pa onda
ubrzo nanovo zapljusnu.
„Ne vidim brod, Tote“, zausti Svileni bezmalo optužujuće. „Gde je?“
Tot uperi rukom ka magli.
„Stvarno?" Svileni će sumnjičavo.
Nemi čovek klimnu.
Lešinari iza njih još više podivljaše kad su počeli da se spuštaju ka plaži.
Zavijanje im postade glasnije i pojuriše tamo-amo na vrhu brda, grabeći
kandžama, očajnički gladni. Međutim, tu se zaustaviše.
„Umišljam li ili se nečega boje?“, natuknu Kadifa.
„Ne spuštaju se s brda“, saglasi se Durnik. Pogleda Tota. „Uplašeni su?“,
upita.
Tot klimnu.
„Pitam se čega“, Kadifa će.
Grdosija pokrenu ruke.
„Kaže da je to nešto verovatno gladnije od njih“, reče Durnik. „Plaše ga se.“
„Možda ajkula?", predloži Svileni.
„Ne. Samog mora.“
 Čim stigoše na šljunkovitu plažu, sjahaše i zguraše se pored vode. „Jesi li
dobro, oče?“, upita Polgara starca koji se oslanjao o sedlo pomno
posmatrajući kroz debelu bledu maglu nad tamnom vodom.
„Šta? O, jesam. Dobro sam, Pol samo sam malo zbunjen, to je sve. Ako brod
stvarno postoji, želeo bih da znam ko ga je poslao i otkud zna da ćemo biti baš
ovde."
„I još važnije", nadoveza se Svileni, „želeo bih da znam kako ćemo im javiti
da smo stigli. Magla je toliko gusta da se može seći nožem.“
„Tot kaže da već znaju da smo ovde“, reče Durnik. „Verovatno će se
pojaviti za oko pola sata.“
„Je 1’?“, Belgarat će radoznalo. „A ko je uopšte poslao brod?“
„Kaže da je Siradis.“
„Moraću jednom da porazgovaram s tom mladom gospom“, kaza Belgarat.
„Počeću zbog nje malo da se uzrujavam.“
„Otišli su“, zausti Eriond dok je gladio konju spušten vrat.
„Ko?“, upita Garion.
„Lešinari“, odgovori dečak, uperivši prst ka brdu. „Odustali su i krenuli u
šumu.“
„ A da se nisu ni oprostili“, dodade Svileni uz širok kez. „Ne razumem šta
je s manirima ovih dana.“
Brod koji je avetinjski isplovio iz magle bio je čudne građe, visokog
pramca i krme i širokih jedara na glavnim katarkama.
„Kako se kreće?“, radoznalo upita Se’Nedra Gariona, promatrajući senovit
obris broda.
„Ne shvatam.“
„Ne veslaju“, natuknu, „a nema ni najmanjeg povetarca."
On pogleda brod i istog trena shvati da je u pravu. Nije bilo vesala na
avetinjskom brodu, a uprkos tome što nije bilo ni najmanjeg povetarca u
magli, brod je glatko plovio nategnutih jedara po nekako uljastoj vodi.
„Je l’ to neka čarolija?“, upita ona.
On posegnu za voljom tražeći dokaz. „Čini mi se da nije“, odgovori.
„Barem ja ne mogu da primetim.“
Belgarat je stajao nedaleko, s izrazom odrešitog neodobravanja.
„Kako pokreću brod, deda?“, upita Garion.
„Veštičarenjem“, odgovori mu starac i dalje namršten, „koje je
nepredvidivo i obično ne mnogo pouzdano." Pogleda Tota. „Hoćeš da se
ukrcamo na ono?“, upita.
Tot klimnu.
„Odvešće nas na Verkat?“
Tot nanovo klimnu.
„To jest, misliš da će nas odvesti ukoliko se vila koja ga pokreće ne umori
ili jednostavno ne odluči da je možda zabavnije da nas povede u suprotnom
pravcu.“
Tot raširi ruke.
„Kaže da mu verujemo“, protumači Durnik.
„O, kad bi ljudi prestali to da mi govore.“
Brod uspori, a korito nežno dodirnu šljunak na dnu. Široka daska skliznu s
palube i isturenim delom potonu metar u vodu. Tot povede plašljivog konja i
zagazi kroz vodu do daske. Zatim se okrenu i upitno pogleda družinu. Pozva
ih rukom.
„Kaže da bi trebalo da se ukrcamo“, Durnik će.
„Shvatio sam“, progrme Belgarat. „Dobro, pretpostavljam da bi trebalo da
krenemo.“ Narogušeno uhvati uzde i zagazi u vodu.
 Dvadeset treće poglavlje

Mornari na čudnom brodu bili su odeveni u tunike s kapuljačom od

grubog debelog platna. Kosti na licu bile su im istaknute, zbog čega su
izgledali nekako skamenjeno, a svi su bili nemi poput Tota. Obavljali su
poslove u potpunoj tišini. Gariona, koji se bio privikao na čestu dreku i
psovke među čerečkim mornarima, ova tišina zbuni, čak i pomalo iznervira.
Ni brod nije proizvodio uobičajene zvuke. Nije bilo struganja vesala u
držaljima, niti škripe jedara, pa ni pucanja drvene građe samo tiho
zapljuskivanje vode pored broda dok su kroz maglu sekli talase vođeni
snagom ili duhom koje Garion jednostavno nije mogao da pojmi.
Pošto su ostavili obalu za sobom u magli, više nije bilo nikakve tačke po
kojoj bi se usmerili, niti ikakavog osećaja za pravac. Tihi je brod nastavio s
plovidbom.
Garion je stajao grleći Se’Nedru oko ramena. Čudan spoj iznurenosti od
napora u šumi zbog lešinara i turobnosti tamne široke pučine i guste magle
rastuži ga, a misli mu odlutaše. Mogao je samo još da stoji pored svoje
umorne žene i zaštitnički je drži u zagrljaju, tupo blenući u maglu.
„Šta je sad pa ovo?“, uzviknu Kadifa iza njega. On se okrenu i pogleda ka
krmi. Iz beličaste magle pojavi se avetinjska bela ptica s neopisivim krilima
činilo se da su duža od raspona raširenih ruku visokog čoveka. Krila se nisu
pomerala, ali je ptica ipak letela, jezdeći kroz magličast vazduh poput
bestelesnog duha.
„Albatros“, ustanovila je Polgara poreklo predivne ptice.
„Zar oni ne donose nesreću?“, upita Svileni.
„Nisi valjda sujeveran, prinče Keldare?“
„Ne baš, ali...“, zastade.
„To je samo morska ptica“, reče mu.
„Zašto ima toliko velika krila?“, radoznalo upita Kadifa.
„Prelazi ogromna rastojanja nad pučinom“, kaza Polgara. „Lebdi na
krilima bez ikakvog napora. Veoma su praktična."
Ptica iskosi ogromna krila čudno kriknuvši kao da je usamljena, a zvuk se
razleže kroz vazduh nad širokim zatalasanim morem.
Polgara nagnu glavu u znak odgovora tom čudnom pozdravu.
„Šta kaže, Pol?“, upita Durnik neuobičajeno tiho.
„Poprilično je zvaničan“, odgovori. „Morske ptice su veoma ponosite
verovatno zbog toga što dosta vremena provode same. Prepostavljam da im
to daje dovoljno prostora da prebiraju po mislima. Kopnene ptice sve vreme
ćućure, a nasuprot tome, morske ptice umeju da budu prefinjene.“
 „Čudna stvorenjca, zar ne? Ptice, mislim.“
„Ne kad se navikneš.“ Pogleda snežnobelu pticu kako s nedokučivim
izrazom lica jezdi kroz miran vazduh pored broda.
Albatros zaleprša krilima i odlete pred brod, zaustavivši se tik pred
pramcem, bezmalo nepokretno lebdeći kroz maglu.
Belgarat j e pomno posmatrao j edra koja su se nestvarno nadimala kroz
miran vazduh. Posle nekog vremena progunđa i okrenu se k Totu. „Koliko će
da traje putovanje do Verkata?“, upita.
Tot malo raširi ruke.
„Nisi baš jasan, prijatelju.“
Tot pokaza naviše i malo više raširi ruke.
„Belgarate, kaže da će nam trebati oko pet sati“, protumači Durnik.
„Onda se krećemo brže nego što izgleda“, primeti starac. „Ipak, pitam se
kako li su uspeli da ubede vilu da se toliko dugo usredsredi na jednu stvar.
Nikada nisam sreo nijednu koja bi se mogla pridržavati jedne ideje duže od
minuta.“
„Želiš li da ga pitam?“, ponudi se Durnik da pomogne. Belgarat žmirnu ka
jedrima. „Ne“, kaza. „Bolje nemoj. Možda mi se odgovor neće svideti.“
Predveče se kroz maglu pojavi severozapadna obala ostrva Verkat, tamna
i nejasna. Kako su se sve više približavali s beličastim albatrosom koji je
jezdio pred njima, Garion nad šljunkovitom obalom ugleda niska brda
prekrivena tamnim zimzelenim drvećem obavijenim maglom. Nedaleko od
plaže nekoliko raštrkanih zlatastih svetala titralo je na prozorima kuća u selu,
a do obale je iz sela vijugala kolona baklji. Garion začu tiho pevanje. Reči su
bile nerazgovetne, ali je zvuk ostavljao utisak ogromne tuge i beskrajnog
jada.
Brod tiho zaplovi preko plićaka zaliva, a potom nežno pristade uz
neobrađeno kamenje pristaništa čija je struktura izgledala kao da je nastala
pre prirodnim putem negoli ljudskom rukom.
Visoki čovek u beloj lanenoj odori stajao je na pristaništu. Iako mu lice
nije bilo izborano i obrve su mu bile crne poput gavranovog perja, valovita
mu je kosa bila srebrnasta kao Belgaratu. „Dobro došli“, pozdravi ih. Glas mu
je bio dubok i neobično blag. „Ja sam Vard. Dugo smo čekali vaš dolazak koji
nam je još pre mnogo stoleća otkrila Nebeska knjiga.“
„Vidite li sada zašto ne volim ove ljude?“, promrmlja Belgarat. „Mrzim kad
se neko pravi da je sveznalica."
„Oprostite, sveti Belgarate“, zausti čovek na pristaništu uz osmejak.
„Ukoliko ćete se bolje osećati, prećutaćemo o onome što smo pročitali u
zvezdama.“
„Imaš oštar sluh, Varde“, primeti starac.
„Ako tako želite da mislite." Vard slegnu ramenima. „Spremili smo odaje
za vas i hranu. Putovanje vam je bilo naporno i teško, te sam ubeđen da ste
veoma umorni. Ako ste radi da krenete sa mnom, pokazaću vam put. Moji
ljudi će povesti konje i poneće vam stvari.“
„Veoma ste ljubazni, Varde“, reče Polgara s ograde broda dok su nemi
mornari silazili s mostića na kameni dok.
Vard se nakloni. „Počašćeni smo vašim prisustvom, gospo Polgara“, reče.
„Divili smo vam se još od početka trećeg doba.“ Uzana staza s pristaništa
vijugala je bez ikakve određene svrhe. „Bojim se da nam je selo prosto u
odnosu na velike zapadne gradove“, zausti čovek u beloj odori kao da se
izvinjava. „Odvajkada smo bili podređeni prirodi oko nas.“
„Sva mesta su manje-više ista“, saglasi se Belgarat piljeći ka mnoštvu
osvetljenih prozora u magli.
U selu je bilo dvadesetak građevina od grubog neobrađenog kamenja sa
slamnatim krovovima. Bile su raštrkane, bez ulica između. Ipak, mesto je bilo
ušuškano, bez meteža koji bi se inače bez pogovora javio na sličnim mestima,
a pragovi pred kućama izgledali su kao da su često ribani.
Vard ih dovede do poveće kuće u središtu sela i otvori vrata. „Ovo će vam
biti dom dokle god želite da ostanete“, reče. „Trpeza je spremna, a nekoliko
mojih ljudi će vas služiti. Ukoliko biste poželeli štagod drugo, slobodno me
pozovite." Potom se nakloni, okrenu i udalji kroz magličasti sumrak.
Unutrašnjost kuće nije bila ni približno raskošna, ali je ipak odudarala od
stroge spoljašnosti. U svakoj odaji plamtela je vesela vatrica u niskom
ognjištu, šireći toplotu i svetlost. Zalučene vratnice vodile su u odaje
izbeljenih zidova. Jednostavan nameštaj je bio kabast, a kreveti pokriveni
debelim punjenim prekrivačima.
U glavnoj odaji nalazio se sto s klupama, prekriven mnogim zaklopljenim
zemljanim lončićima. Mirisi iz lončića podsetiše Gariona da danima nije
obedovao topao obrok.
„Baš čudni ljudi“, primeti Kadifa skidajući ogrtač, „ali ne može se zameriti
njihovom gostoprimstvu.“
Svileni je merkao trpezu. „Jamačno da ne želimo da im se zamerimo tako
što ćemo dopustiti da se večera ohladi. Ne znam za vas, ali ja sam skroz
izgladneo."
Večera je bila izvrsna. Jela su bila obična ali ukusno začinjena. Glavno jelo
je bilo dobro pečen but životinje nepoznate Garionu, ali ipak bogatog i
dobrog ukusa.
„Kakvo je ovo pečenje?“, upita Se’Nedra služeći se novim komadom.
„Mislim da je jaretina“, odgovori Polgara.
„Jaretina?“
„Čini mi se da jeste.“
„ Ali ja mrzim jaretinu.“
„Ovo ti je već treće parče, mila“, uzvrati Polgara.
Pošto su večerali, smestiše se oko vatre. Garion oseti kako ga umor
savladava i iako je znao da bi trebalo da ode na počinak, oseti da mu je
isuviše udobno da bi se pokrenuo.
„Ima li znakova da je Zandramas prošla ovuda?“, upita Svileni.
„Molim? A, ne, ništa.“
„Izgleda da izbegava naseljene predele“, primeti Belgarat. „Mislim da nije
bilo neophodno da dolazi u selo. Mogao bi sutra da izjašeš i pokušaš da nađeš
trag.“
„Zar ne bi otišla pravo u Rak Verkat?“, pretpostavi Svileni. „Tamo je luka, a
ona želi da ode u Maloriju, je 1’ tako?“
„Možda je nešto drugo smislila“, starac će. „Raspisana je nagrada za njenu
glavu, a Malorijci iz Rak Verkata verovatno su jednako zainteresovani kao i
oni iz Rak Hage. Pažljivo je unapred osmislila svaki korakputovanja. Ne
verujem da bi išta prepustila slučaju, kad je već ovoliko odmakla.“
Sadi se vrati u sobu držeći zemljanu bocu. „Markizo Lizel“, jetko će, „da li
biste mi vratili zmiju?“
„O, stvarno mi je žao, Sadi“, poče da se izvinjava. „Potpuno sam zaboravila
da je kod mene.“ Gurnu ruku u dekolte i nežno izvadi zelenu zmijicu.
Svileni naglo udahnu, trgnuvši se.
„Nisam pokušala da je ukradem“, stade Kadifa da ubeđuje Sadija. „Sirotici
je bilo hladno.“
„Jakako.“ Uze zmiju.
„Sadi, samo sam htela da je ugrejem. Svakako ne želiš da se prehladi, zar
ne?“
„Vaša briga me pogađa u srce.“ Utom se okrenu i zaputi ka odajama za
spavanje, a Zit mu se lenjo obmota oko podlaktice.
Ujutru je Garion ušao u obor iza kuće, osedlao konja i odjahao ka
šljunkovitoj plaži gde su se talasi bez predaha kotrljali s maglovitog mora i
zapljuskivali obalu. Zastade i pogleda gore-dole po plaži. Slegnu ramenima i
usmeri konja na severoistok.
Gornji obod plaže, zastrt kamenjem, bio je prekriven beličastim
komadima drveća. Dok je jahao, nehajno je gledao u nabacane gomile granja i
polomljenih stabala. S vremena na vreme bi primetio poneki kockasti drveni
komad među ostalim cepanicama i komadima, što je bez reči opisivalo da je
neki brod nekada doživeo brodolom. Shvati kako je moguće da je posle nekog
brodoloma od pre možda sto godina drveće plutalo s druge strane sveta da bi
završilo na ovoj obali na oblucima prekrivenim solju.
„Veoma interesantno“, uputi mu opori glas u glavi, „ali krenuo si u
pogrešnom pravcu.“
„Gde si nestao?‘! upita Garion, zauzdavši konja.
„Zašto uvek moraš da počneš razgovor tim pitanjem? Zašto dosađuješ
kad ti odgovor ionako ne bi koristio? Okreni se i vraćaj se odakle si došao.
Tragpočinje s druge strane sela i nemaš vremena da obiđeš celo ostrvo.“
 „Da li je Zandramas još uvek ovde s mojim sinom?“, upita Garion žustro, s
namerom da postavi pitanje pre no što nedokučivi glas ponovo nestane.
„Nije“, odgovori glas. „Otišla je pre nedelju dana.“ „Sustižemo je, dakle“,
izreče Garion naglas, a u njemu zatinja nada.
„Logična tvrdnja.“
„Gde je umakla?“
„UMaloriju ali to si i sam znao, je l’ tako7.“
„Možeš li da budeš određeniji? Malorija je velika.“
„Ne radi to, Garione ! reče glas. „Ul tije rekao da jepotraga za tvojim sinom
tvoj zadatak. Nije mi dozvoljeno da ti pomognem ništa više nego što je njemu.
O da, pripazi katkad na Se’Nedru.“
„Na Se’Nedru? Zašto?“
Ali glas nestade. Garion opsova i odjaha istim putem kojim je i došao.
Pošto je prešao nešto više od lige južnije od sela, gde je pećina okružena
isturenim krajevima kopna izlazila na more, mač na leđima mu se pomeri.
Odsečno zauzda konja i isuka oružje. Ono mu trgnu ruku i nepogrešivo stade
da pokazuje ka kopnu.
Kasom krenu uz brdo oslonivši balčak mača Rive Gvozdene Ruke o sedlo.
Trag je vodio pravo. Pred njim se ukaza dugačka travnata padina, a potom i
senovita ivica zimzelene šume. Nakratko je razmislio, a zatim odlučio da je
bolje da se vrati i obavesti družinu umesto da se sam uputi u poteru za
Zandramas. Kad je okrenuo konja ka selu, pogleda ka uvali u pećini. Pod
vodom je postrance ležala potopljena olupina manjeg broda. Namršti se.
Zandramas je ponovo nagradila ubistvom one koji su joj pomogli. Podbode
konja i potera ga u galop nanovo prelazeći kroz maglu na livadama između
obale i mračne šume u pravcu sela.
Skoro u podne stiže do kuće što im je Vard obezbedio i sjaha
obuzdavajući uzbuđenje što je bolje umeo.
„Dakle?“, upita Belgarat, odmarajući se pred vatrom s vrčem u ruci kad je
Garion ušao.
„Trag je na oko lige južnije.“
Polgara podiže pogled sa spisa na stolu. „Siguran si?“, upita.
„Kugla jeste.“ Garion razveza vrpce na ogrtaču. „O da, prijatelj me je
ponovo posetio.“ Kucnu se u čelo. „Reče mi da je Zandramas napustila ostrvo
pre nedelju dana i da je sada u Maloriji. To je sve što sam uspeo da iskamčim
od njega. Gde je Se’Nedra? Moram da joj kažem da se približavamo.“
„Spava", reče Polgara pažljivo zamotavajući spis.
„Je 1’ to deo knjige što je deda tražio?“, upita.
„Nije, mili. Ovo je recept za supu od sinoć.“ Okrenu se ka Belgaratu. „Dakle,
oče? Hoćemo li da nastavimo da pratimo trag?“
Razmišljao je o tome očiju odsutno uprtih u titravu vatru u ognjištu. „Ne
znam, Pol“, napokon odgovori. „S nekom svrhom smo završili na ostrvu i
mislim da nije samo zbog traga. Mislim da bi bilo najpametnije da
provedemo ovde još neki dan.“
„Nadoknadili smo dosta vremena u poteri za Zandramas, oče“, podseti ga
ona. „Zašto bismo ga opet traćili tako što bismo ostali ovde?“
„Nazovi to predosećajem, Pol. Imam jak osećaj da treba da ostanemo ovde
i sačekamo nešto nešto vrlo važno.“
„Mislim da grešiš, oče.“
„To je tvoja privilegija, Pol. Nikada ti nisam govorio šta da misliš.“
„Samo šta da radim“, dodade ona zajedljivo.
„To je moja privilegija. Očeva je dužnost da vodi svoju decu. Ubeđen sam
da shvataš.“
Vrata se otvoriše i Svileni se pojavi s Kadifom, sklonivši se s podnevne
turobnosti. „Jesi li našao trag?“, upita Svileni skidajući ogrtač.
Garion klimnu. „Iskrcala se na oko lige odavde niz obalu. Potom je
potopila brod što ju je doveo. Leži na dnu s celom posadom, nekih pedesetak
metara od obale.“
„Tako nešto se i dalo očekivati“, primeti Svileni.
„Šta si ti radio jutros?“, upita ga Garion.
„Njuškao."
„Keldare, to se zove ’prikupljanje informacija’", zameri mu Kadifa, takođe
skinuvši ogrtač i izgladivši prednji deo haljine.
„Svodi se na isto, zar ne?“
„Dakako, ali ’njuškanje’ odvratno zvuči.“
„Jeste li nešto otkrili?“, upita Garion.
„Ne baš“, priznade Svileni, prišavši vatri da se ugreje. „Svi su ovde veoma
ljubazni, ali su ipak veoma umešni u izbegavanju otvorenih pitanja. Doduše, u
jedno sam siguran. Ovo mesto nije pravo selo barem ne u nama poznatom
smislu. Sve je pažljivo namešteno da izgleda neobrađeno i seoski i svi tvrde
da gaje živinu i stoku, ali je sve nekako lažno. Alat izgleda kao da ga nikad nisu
koristili, a životinje su im preterano čiste.“
„Čime se onda bave?“, upita Garion.
„Mislim da provode vreme u čitanju", odgovori Kadifa. „Posetila sam
jednu ženu u čijoj je kući na stolu stajala nekakva karta. Uspela sam samo
namah da virnem pre no što ju je sakupila. Ličilo je na kartu sazvežđa poput
slike noćnog neba.“ Belgarat progunđa. „Astrolozi! Nikada se nisam uzdao u
astrologiju. Imam utisak da zvezde kazuju nešto drugo na svakih petnaestak
minuta“, zastade nakratko. „U Prolguu mi je Gorim rekao da su ovi ljudi Dali
identični onima koji žive u južnoj Maloriji i da niko nije uspeo da shvati šta
nameravaju. Izgledaju kao da su pokorni i blagi, ali podozrevam da je to
maska. Postoji nekoliko učenjačkih naseobina u Dalaziji, a ne bi me
iznenadilo da je ovo jedno od njih. Jeste li videli nekoga s povezom nalik
Siradis?"
 „Proroke?“, upita Svileni. „Ja nisam.“ Pogleda Kadifu.
Ona odmahnu glavom.
„Oče, možda Tot može da nam odgovori na neka pitanja“, reče Polgara.
„Čini mi se da može da se sporazumeva sa žiteljima drugačije od nas.“
„Kako ćemo da iznudimo odgovore od nemog čoveka, Polgara?“, Svileni
će.
„Izgleda da ga Durnik razume“, odgovori mu. „Uzgred, gde su oni?“
„Našli su jezerce nad selom“, reče Kadifa. „Namerili su da provere ima li
riba. Eriond je s njima.“
„Nisam ni sumnjala.“ Polgara se osmehnu.
„Da nije malo dosadan?“, upita Kadifa. „Mislim na to što provodi sve
vreme pecajući.“
„To je zdrava zanimacija“, Polgara će, a onda značajno pogleda vrč u
Belgaratovoj ruci. „A i verovatno mu mnogo više koristi od zabave nekih
osoba koje sada ne bih da imenujem."
„Šta ćemo sada, stari prijatelju?“, upita Svileni Belgarata.
„Sačekaćemo malo držeći i oči i uši otvorene. Imam predosećaj koji mi
nikako ne da mira, da će se nešto presudno desiti.“
Posle podne je počeo slab vetar i razredio maglu koja im je već dodijala
poslednjih nedelju dana. Nebo se predveče oslobodi teških oblaka koji
odjezdiše ka zapadu, a zalazeće sunce ga odenu u skerletno ruho.
Sadi je proveo dan s Vardom i sada se vrati iznerviranog izraza lica.
„Jesi li uspeo nešto da saznaš?“, upita Svileni.
„Ništa smisleno“, odgovori evnuh. „Mislim da ovi ljudi nemaju predstavu
o stvarnosti. Izgleda da je jedino što ih zanima nešto uvrnuto što nazivaju
zadatkom. Vard nije hteo da mi kaže šta mu je tačno zadatak, ali kao da su još
od početka vremena prikupljali informacije o tome.“
Sumrak je počeo da pada nad ostrvom kad se Durnikvrati s Eriondom,
iznervirano noseći štap za pecanje na ramenu.
„Gde je Tot?“, upita Garion.
„Reče da mora nešto da obavi“, odgovori Durnikbrižno proveravajući
pecaljku. „Možda mi treba manja udica“, zamišljeno će.
Polgara i Kadifa su spremale večeru kad se Svileni obrati Garionu. „Hajde
da malo protegnemo noge“, predloži.
„Baš sada?“
„Ne drži me mesto.“ Čovečuljak lasičjeg lica ustade sa stolice. „Hajde“,
zausti. „Ako nastaviš tako da sediš u stolici, pustićeš korenje.“
Garion zbunjeno krenu za prijateljem. „O čemu se radi?“, upita.
„Želim da otkrijem šta je Tot naumio a da se Kadifa ne vrzma za mnom.“
„Mislio sam da ti je draga.“
„I jeste, ali malo mi je dosadilo da mi uvek bude za petama.“ Zastade.
„Kuda su krenuli?“, upita pokazujući ka koloni s bakljama koja se širila preko
livade između sela i šume.
„Možemo da krenemo za njima i otkrijemo“, predloži Garion.
„Dobro kažeš. Hajde.“
Vard je vodio kolonu seljana s bakljama ka tamnoj šumi nad livadom, a
Tot je, znatno viši od ostalih, koračao pored njega. Garion i Svileni se nisko
nagnuše u visokoj travi i stadoše s razdaljine da naporedo prate kolonu.
Pošto se seljani približiše šumi, nekoliko nejasnih silueta ukaza se iz
drveća i zaustavi iščekujući. „Možeš li da ih raspoznaš?“, prošapta Garion.
Svileni odmahnu glavom. „Predaleko su“, promrmlja, „i nema dovoljno
svetla. Moramo da priđemo.“ Baci se potrbuške i zapuza kroz travu.
Livada je još bila mokra od višednevne guste magle, tako da su Garion i
Svileni bili sasvim mokri kad su se domogli senovitog okrilja drveća na
obodu šume.
„Svileni, nimalo ne uživam u ovome“, prošapta Garion Svilenom, kao da
mu prebacuje.
„Nećeš se istopiti“, uzvrati mu Svileni šapatom, pa podiže glavu i žmirnu
kroz drveće. „Zar oni ljudi ne nose poveze?“, upita.
„Čini mi se da nose“, odgovori Garion.
„Znači da su proroci, je l’ tako? Nismo ih sreli u selu jer možda žive u šumi.
Hajde da probamo da se približimo. Sve ovo mi prilično pecka znatiželju."
Seljani, i dalje s bakljama, zađoše nekoliko stotina metara u šumu i
napokon se zaustaviše na ovećoj čistini. Čistinu je okruživalo crno stenje
grubo isklesano u kocke visine krupnijeg čoveka. Seljani se smestiše između
kamenja, načinivši krug obasjan bakljama, a desetak proroka s povezima
okupiše se u sredini i uhvatiše se za ruke oformivši još jedan krug. Tik iza
svakog proroka stajao je snažan rmpalija Garion pretpostavi da su im to
vodiči i zaštitnici. U samom središtu tog proročkog unutrašnjeg kruga stajao
je srebrnokosi Vard s Totom.
Garion i Svileni dopuzaše bliže.
Jedini zvuk na pašnjaku bilo je pucketanje plamena na bakljama, ali se
onda, najpre tiho, a potom sve glasnije začu pevanje okupljenih u krugu.
Pesma im je umnogome ličila na višeglasnu ulšku odu, ali se ipak donekle
razlikovala. Uprkos tome što nije bio muzički školovan ili učen muzičkom
skladu, Garion primeti da je ova oda bila starija i verovatno harmoničnija od
one koja je odjekivala u ulškim pećinama već pet milenijuma. Istog trena
shvati da se ulška pesma za vreme beskrajnih vekova postepeno kvarila zbog
zbunjujućih odjeka. Međutim, ova oda nije bila upućena Ulu, već nepoznatom
bezimenom bogu, moleći ga da se pokaže i povede i zaštiti Dale, onako kako
je Ul poveo i zaštitio Ulge.
Utom začu ili oseti kako se još jedan zvukpridružuje ovoj nezamislivo
drevnoj odi. Čudno mu golicanje u glavi najavi da su ljudi okupljeni u čudnim
krugovima udružili volju kako bi pridodali tajanstvenu crtu pesmi koju su
njihovi glasovi nosili ka nebu.
Pojavi se treperenje u samom središtu čistine i ukaza se titrava prikaza
Siradis u beloj lanenoj odori s kapuljačom i povezom preko očiju.
„Odakle se pojavila?“, prodahta Svileni.
„Nije zapravo tu“, prošapta Garion. „To je prikaza. Slušaj.“
„Dobro došla, sveta proročice", pozdravi Vard titravu prikazu. „Zahvalni
smo što nam odgovori na dozivanje.“
„Zahvalnost je suvišna, Varde“, začu se zvonki glas devojke s povezom.
„Moram se odazvati zbog obaveze koju mi nameće zadatak. Jesu li tragači
pristigli?“
„Jesu, sveta Siradis", odgovori Vard, „i onaj po imenu Belgarion nađe ono
za čim je tragao.“
„Zadatak Deteta Svetlosti tek sada počinje“, izjavi prikaza. „Dete Tame se
domoglo daleke obale Malorije i već sada hita ka Torakovoj kući u Ašabi.
Dođe vreme da Drevni otvori Knjigu stoleća.“
Vardu lice postade zabrinuto. „Siradis, Je l’ to mudro?“, upita. „Sme li se
čak i drevnom Belgaratu dopustiti da pretražuje po toj knjizi? Posvetio je
čitav život samo jednom od dva duha koja sve nadziru.“
„Mora tako biti, Varde, ili se okršaj Deteta Svetlosti i Deteta Tame neće
odigrati u određeno vreme, a naš će zadatak onda ostati nezavršen.“
Uzdahnu. „Tren se približava“, reče im. „Tren koji smo čekali još od početka
prvog stoleća sada se žustro približava i sve se mora odigrati za ispunjenje
zadatka što nam je nametnut još pre mnogo teških vekova. Dajte Knjigu
stoleća drevnom Belgaratu kako bi mogao povesti Dete Svetlosti ka mestu
koje više ne postoji gde će se sve zasvagda odlučiti.“ Utom se okrenu nemom
grdosiji koji je nezainteresovano stajao pored Varda u beloj odori. „Duša mi
je prazna bez tebe“, zausti suzdržavajući se da ne brizne u plač. „Korak mi je
nesiguran i usamljena sam. Molim te, mili moj pratioče, pohitaj da obaviš
zadatak jer zbog tvojeg odsustva postadoh očajna.“
Pod titravim svetlom baklji Garion jasno ugleda suze i očaj na Totovom
licu. Grdosija pruži ruku ka svetlucavoj prikazi, ali joj ipak bespomoćno
dopusti da mlitavo padne.
Siradis je naizgled nevoljno takode ispružila ruku.
A potom nestade.
 Dvadeset četvrto poglavlje

„Siguran si da je rekla Ašaba?“, upita Belgarat napeto.

„I ja sam čuo, deda“, potvrdi Garion ono što je Svileni rekao. „Rekla je da se
Dete Tame domoglo Malorije i da sada hita ka Torakovoj kući u Ašabi.“
„Ali tamo je pusto“, uzjoguni se Belgarat. „Ispreturao sam to mesto s
Beldinom odmah nakon Vo Mimbra.“ Poče mrzovoljno da korača tamo-amo.
„Šta bi uopšte Zandramas tamo tražila? To je samo prazna kuća.“
„Možda ćeš naći odgovore u Knjizi stoleća", predloži Svileni.
Belgarat zastade i zapilji se u njega.
„O, izgleda da još nismo stigli do tog dela“, kaza čovečuljak. „Siradis je
rekla Vardu da ti pokaže knjigu. Nije mu se svidelo, ali je ona navaljivala.“
Belgaratu šake zadrhtaše i s naporom pokuša da se smiri. „Zar je toliko
važno?“, Svileni će radoznalo.
„O tome se znači radi!“, prasnu starac. „Znao sam da postoji razlog da nas
dovuku ovamo.“
„Šta je Knjiga stoleća, Belgarate?“, upita Se’Nedra.
„Deo Malorijskih predskazanja sveta knjiga kelskih proroka. Izgleda da su
nas ovde doveli izričito s namerom da mi se ta knjiga nađe u rukama.“
„Ovo je poprilično zamršeno, stari prijatelju", kaza Svileni stresavši se.
„Hajde da se okupamo, Garione. Skroz sam mokar.“ „Kako vam je uspelo da
pokisnete?“, upita Kadifa.
„Puzili smo kroz travu.“
„Pa valjda ste mogli da računate na to.“
„Zar stvarno moraš to da radiš, Lizel?“
„Šta to?“
„Zaboravi. Hajde, Garione.“
„Šta te to toliko nervira kod nje?“, upita Garion pošto se uputiše
hodnikom do zadnjeg dela kuće.
„Ne znam tačno“, odgovori Svileni. „Imam utisak da mi se sve vreme
podsmeva i da je nešto naumila a neće da kaže. Iz nekog razloga ume da me
unervozi.“
Kad su se obrisali i odenuli čistu odeću, vratiše se u toplu glavnu odaju
obasjanu vatrom i ugledaše Tota. Sedeo je nezainteresovano na klupi pored
vrata, s ogromnim rukama prekrštenim na kolenima. Svi tragovi tuge nestali
su mu s lica, a izraz mu je bio tajanstven kao i inače.
Belgarat je pored vatre iskošeno držao ogromnu knjigu s kožnim
povezom ne bi li uhvatio više svetlosti i uprtih očiju se naginjao nad njom.
„Je l’ to ta knjiga?“, upita Svileni.
 „Jeste“, odgovori Polgara. „Tot ju je doneo.“
„Nadam se da će nam otkriti nešto što bi opravdalo sve nevolje na putu.“
Dok su Garion, Svileni i Tot večerali, Belgarat je čitao, nestrpljivo okrećući
šuštave stranice Knjige stoleća.
„Slušajte ovo“, reče. Pročisti grlo i stade naglas da čita: „’O, ljudi moji,
znajte da su beskrajne pustolovine vremena razdelile i osujetile sve potonje
jer ta je podela nastala iz same srži stvaranja. Ali zvezde i duhovi i glasovi
unutar stenja zbore o danu kada će podela nestati i kada će sve nanovo
postati, jer postanje samo zna da će taj dan doći. I dva duha se sukobljavahu u
samom središtu vremena kao dve strane koje se tokom stvaranja podeliše.
Tren je sada nastupio da odlučimo šta ćemo, a izbor će biti između potpunog
dobra i potpunog zla, a ono što ćemo mi odabrati dobro ili zlo zavladaće do
kraja vremena. Ali kako možemo znati šta je dobro, a šta loše?
Čujte i ovu istinu: kamenje ovog i svih ostalih svetova neprestano mrmlja
o postojanju dva kamena koji u središtu podele leže. Nekada oni behu jedan
kamen što u srži stvaranja stajaše, ali se, kao i sve ostalo, razdeli, a snaga što
ga razdeli beše toliko silna da čitava sunca uništi. A kada se ova dva kamena
nanovo spoje, desiće se konačni sukob dvaju duhova. I tada će se sve podele
okončati i sve će postati jedno osim ako je razdor između kamenja toliko
golem da se ne mogu spojiti. A kada se razdor okonča jedan će kamen
zasvagda nestati i duh će jedan zauvek uminuti’"
„Da li to znači da je Kugla samo polovina tog prvobitnog kamena?“, Garion
će zbunjeno.
„A da je druga polovina Sardion", saglasi se Belgarat. „Dosta objašnjava.“
„Nisam mogao ni da zamislim da su povezani."
„Ni ja, ali se ipak nekako uklapa, zar ne? Sve u vezi s ovim dolazi u paru još
s početka dva proročanstva, dva usuda, Dete Svetlosti i Dete Tame pa je
sasvim razumljivo da ima dva kamena, Je l’ tako?“
„A Sardion bi trebalo da bude podjednako moćan kao i Kugla“, ozbiljno će
Polgara.
Belgarat klimnu. „Ako ga se Dete Tame domogne, moći će da uradi isto
ono što i Garion s Kuglom a još nismo iskušali šta sve Kugla može.“
„Ovo nam je još jači podstrek da sprečimo Zandramas da se dočepa
Sardiona, zar ne?“, Svileni će.
„Ja sam i dosad bila rešena koliko je to moguće“, tužno će Se’Nedra.
Garion je izjutra poranio. Izašao je iz odaje koju je delio sa Se’Nedrom i
zatekao Belgarata za stolom u glavnoj odaji nagnutog nad Knjigom stoleća
pod svetlom skoro dogorele sveće.
„Jesi li spavao, deda?“
„Šta? Oh... nisam. Hteo sam sve da pročitam bez prekida.“ „Jesi li našao
nešto korisno?"
„Dosta toga, Garione. Stvarno dosta toga. Sada znam šta Siradis radi.“
 „I ona je umešana?"
„Veruje da jeste.“ Zatvori knjigu i zavali se, zamišljeno se zagledavši u zid.
„Vidiš, ovi ljudi, kao i oni u Dalaziji, veruju da je njihov zadatak da izaberu
jedno od dva proročanstva dve sile koje su razdelile vasionu i veruju da je
njihov izbor presudan da se stvari zasvagda reše.“
„Izbor? To je sve? Želiš da kažeš da oni samo treba da odaberu da bi se sve
okončalo?"
„Grubo rečeno, da. Veruju da se izbor mora načiniti za vreme susreta
Deteta Svetlosti i Deteta Tame i da oba kamena i Kugla i Sardion moraju biti
tamo. U istoriji je uvek zadatak izbora bio obaveza samo jednog proroka. Pri
svakom susretu Deteta Svetlosti i Deteta Tame bio je prisutan i izabrani
prorok. Pretpostavljam da je jedan od njih bio blizu u Ktol Mišraku kad si se ti
sukobio s Torakom. U svakom slučaju, zadatak je napokon zapao Siradis. Ona
zna gde je Sardion i kada će se susret odigrati. Biće tamo. Ukoliko se svi
uslovi ispune, ona će morati da odluči.“
Garion je seo na stolicu pored skoro ugasle vatre. „Da li stvarno veruješ u
to?“
„Ne znam, Garione. Proveli smo čitave živote u pokušaju da pratimo
uputstva Proročanstva, a ono se poprilično potrudilo da me dovuče ovde i
pokaže mi knjigu. Možda ne verujem u potpunosti misticizmu, ali ga nikako
ne bih odbacio.“ „SpominJe l’ se uopšte Geran? Koja je njegova uloga?“ „Nisam
siguran. Možda da bude žrtva kao što Agačak veruje. Mada, moguće je da ga je
Zandramas otela samo da bi te naterala da kreneš u poteru i poneseš Kuglu.
Ništa se neće rešiti sve dok se Kugla i Sardion ne nađu na istom mestu.“
„Na mestu koje više ne postoji“, nadoveza se Garion jetko. Belgarat
progunđa. „Ima nešto s tom frazom što mi nikako ne da mira“, kaza. „Kao da
mi ponekad sine šta znači, ali mi opet izmakne. To sam negde nekada ili
video ili čuo, a nikako ne mogu da se setim gde.“
Polgara stupi u sobu. „Poranili ste“, reče.
„Garion jeste“, odgovori Belgarat. „Ja sam okasnio sa spavanjem.“
„Zar si celu noć probdeo, oče?“
„Izgleda da jesam. Mislim da sam ovo oduvek čekao.“ Položi ruku na
knjigu pred sobom. „Hajde da se spakujemo i krenemo kad se ostali probude.
Vreme je da pođemo.“
Začu se lagano kucanje na vratima. Garion ustade, priđe vratima i otvori
ih.
Napolju je pod bledim zlatastim svetlom praskozorja stajao Vard. „Moram
nešto da vam kažem“, saopšti.
„Uđite“, Garion odškrinu vrata da ga propusti.
„Dobro jutro, Varde“, pozdravi Belgarat čoveka ubeloj odori. „Još nisam
stigao da vam zahvalim za knjigu.“
„Zahvalite Siradis. Dali smo vam je po njenim uputstvima. Mislim da bi
trebalo da odete. Dolaze vojnici.“
„Malorijci?“
Vard klimnu glavom. „Čitava četa maršira iz Rak Verkata. Verovatno će
stići do sela pre podneva.“
„Smatrate da su krenuli u potragu za nama?“, upita Polgara. „Moguće je,
gospo Polgara“, priznade Vard, „mada, narednik iz Rak Verkata je i ranije slao
jedinice da pretražuju po divljini uglavnom sa željom da uhvate Murge koji se
možda skrivaju na ostrvu. Tumaraju okolo nekoliko dana, a onda se vrate u
Rak Verkat. Ukoliko je i ovaj sadašnji pohod sličan tim povremenim
pretragama, vojnici neće biti preterano temeljni i dugo će im trebati da se
približe. Kad odu, možete se vratiti da vam obezbedimo brod.“
„Koliko je velika šuma?“, upita ga Belgarat.
„Podosta, Drevni.“
„Odlično. Malorijci se ne snalaze u šumama. Nećemo imati problema da
im uteknemo kad se sklonimo tamo.“
„Ipak, moraćete da izbegnete pustinjaka što živi u šumi.“ „Pustinjaka?"
„Sirota budala. Zapravo nije zao, ali je prevarant koji voli da se sprda s
prolaznicima.“
„Upamtićemo to“, reče Belgarat. „Garione, probudi ostale. Moramo da
počnemo s pripremama za odlazak."
Kad su sve pripremili za polazak, sunce je već granulo nad niskim
istočnim brdima. Sadi proviri kroz vrata napolje, gde je jarko sunce
obasjavalo selo a odsjaji mu titrali na talasima u luci. „Gde je magla kad ti
najviše treba?“, upita kao da se nikome posebno ne obraća.
Belgarat pogleda oko sebe. „Imamo oko četiri sata pre no što Malorijci
stignu“, obrati im se. „Hajde da iskoristimo to vreme da se što više udaljimo.“
Okrenu se ka Vardu. „Hvala“, zausti bez uvijanja, „na svemu.“
„Neka vas svi bogovi čuvaju“, odgovori srebrnokosi čovek. „Hajde sada
potecite.“
Izjahaše iz sela i uputiše se preko livade do ivice tamne šume. „Imaš li
neki određeni pravac na umu, stari prijatelju?“, upita Svileni Belgarata.
„Mislim da nije uopšte važno“, odgovori starac. „Verovatno je najbolje da
nađemo bilo kakav zaklonjeni šumarak da se sakrijemo. Malorijci se
unervoze kad im se vidik lomi sa svih strana, pa je malo verovatno da će
temeljno pretražiti šumu.“ „Pokušaću da nađem nešto“, ponudi čovečuljak.
Okrenu konja ka severoistoku, ali ga ipak najednom zauzda pošto se iz šume
pojaviše dve siluete jedna u odori s kapuljačom, dok je druga predstavljala
obazrivu grdosiju.
„Zdravo da ste, drevni Belgarate“, zausti silueta s kapuljačom ženskim
zvonkim glasom. Kad je podigla lice, Garion primeti da nosi tamnu traku
preko očiju. „Ja sam OnateF, nastavila je, „i ovde sam da vas izvedem na pravi
put.“
 „Pomoć bi nam dobro došla, Onatel.“
„Put vam je na jugu, Belgarate. Nedaleko kroz šumu naići ćete na drevnu
stazu, većim delom zaraslu. Povešće vas do mesta gde se možete sakriti.“
„Jesi li videla šta će se desiti, Onatel?“, upita Polgara. „Hoće li vojnici
pretražiti šumu?“
„Tragaju za vama i vašim saputnicima, Polgara, te će pretražiti sve delove
ostrva, ali neće uspeti da vas nađu osim ukoliko im neko ne pokaže gde da
traže. Međutim, pripazite se pustinjaka što živi u šumi. Pokušaće da vas
iskuša.“ Zatim se okrenu, ispruživši ruku. Rmpalija koji je dotad stajao pod
senkom uhvati pruženu ruku i nežno je povede nazad u šumu.
„Baš pogodno“, promrmlja Kadifa. „Možda čak i preterano pogodno.“
„Ne bi nas lagala, Lizel“, Polgara će. „Mada, ne mora da znači da nam je sve
rekla, je 1’ tako?“
„Veoma si sumnjičava“, kaza Svileni.
„Samo sam obazriva. Unervozim se kada mi potpuni stranac pritekne u
pomoć.“
„Hajde da nađemo stazu što je spomenula“, reče Belgarat. „Možemo
kasnije na nekom usamljenom mestu da odlučimo da promenimo pravac.“
Utopiše se u senke pod okriljem zimzelenog rastinja. Mokro tlo šume bilo
je prekriveno debelim slojem napadalih iglica. Dugački su zlatasti zraci koso
padali, a jutarnje senke su bile nekako plavičaste. Meka zemlja je prigušila
zvuke kopita, tako da su jahali u potmuloj tišini.
Staza ka kojoj ih je proročica uputila nalazila se na oko kilometar i po kroz
šumu. Bila je duboko utabana u zemlju, kao da se nekada davno tuda često
prolazilo. Sada je pak ležala napuštena, prekrivena rastinjem i travom.
Pošto se sunce podiglo, plavičaste senke nestadoše, a mnoštvo se
sićušnih buba u rojevima razlete pod kosim zracima sunca. A onda Belgarat
sasvim iznenada zauzda konja. „Slušajte!“, žustro će.
Garion začu kratko kevtanje koje je dolazilo daleko za njima.
„Psi?“, upita Sadi nervozno se osvrnuvši. „Poveli su pse da nanjuše kuda
smo krenuli?“
„Nisu psi“, kaza Belgarat. „Ovo su vukovi.“
„Vukovi?!“, uzviknu Sadi. „Moramo da pobegnemo!"
„Ne uznemiravaj se toliko, Sadi“, starac će. „Vukovi ne love ljude.“
„Belgarate, radije ne bih kušao sudbinu“, evnuh će. „Čuo sam neke veoma
uznemirujuće priče.“
„To su samo priče. Veruj mi, poznajem vučju prirodu. Nijedan vuk vredan
poštovanja ne bi čak ni uzeo u obzir da napadne čoveka. Sačekajte ovde. Idem
da vidim šta hoće.“ Skliznu sa sedla.
„Ne toliko blizu konja, oče“, upozori ga Polgara. „Znaš kakvi su kad vide
vuka.“
On progunđa i nestade u šumu.
 „Šta to radi?“, upita Sadi nervozno.
„Ne bi mi poverovao“, odgovori Svileni.
Čekali su u hladnoj i vlažnoj šumi, slušajući udaljeno kevtanje i
povremeno zavijanje kako poput zvonjave odjekuje kroz šumu.
Besno psujući, Belgarat se vrati posle nekog vremena.
„Šta je bilo, oče?“, upita Polgara.
„Neko se igra s nama“, brecnu se. „Nema nikakvih vukova."
„Ali, Belgarate" Sadi će, „već pola sata slušam lavež i zavijanje iza nas.“
„I samo to postoji samo galama. Nisam naišao ni na jednog vuka
kilometrima odavde.“
„Šta onda toliko galami?“
„Već sam ti rekao. Neko se poigrava s nama. Krenimo i držite oči
otvorene.“
Obazrivo izjahaše, a avetinjsko je lajanje i dalje odjekivalo iza njih. A onda
se odjednom razleže zaglušujuća rika odnekle pred njima.
„Šta je to?“, dreknu Durnik mašivši se sekire.
„Budalaština", prasnu Belgarat. „Ne obraćajte pažnju. Nije nimalo
stvarnije od vukova.“
Ali utom se u senkama pred njima pojavi obris nečega sivog i neopisivo
velikog.
„Tamo! Šta je to?“ Se’Nedri je glas bio prestrašen.
„To je slon, mila“, smireno će Polgara. „Žive u gandaharskim džunglama
na istočnoj obali Malorije.“
„Kako je onda dospeo ovde?“
„I nije. To je samo prikaza. Otac je bio u pravu. Neko u šumi ima vrlo
uvrnut smisao za šalu.“
„Pokazaću tom lakrdijašu šta tačno mislim o njegovim pošalicama“,
progrme Belgarat.
„Nećeš, oče“, usprotivi se Polgara. „Verovatno je bolje da to prepustiš
meni. Umeš ponekad da preteraš kad se iznerviraš. Ja ću se postarati za ovo.“
„Polgara...“, započe on besno.
„Da, oče?“ Hladno ga pogleda pravo u oči.
On se s naporom obuzda. „U redu, Pol“, kaza. „Ipak, nemoj da se izlažeš
opasnosti. Možda ovaj šaljivdžija ima još trikova u rukavu.“
„Uvek sam pažljiva, oče“, odgovori mu i otkasa nekoliko metara pred
družinom. „Baš lep slon“, glas joj odjeknu kroz šumu pošto je premerila
ogromnu sivu prikazu koja se preteće teturala u senkama pred njom. „Imaš li
još nešto da nam pokažeš?“ Zavladala je duga tišina.
„Ne izgledaš zadivljeno“, progrme hrapav glas iz blizine. „Pa dobro, jesi
napravio nekoliko grešaka. Recimo, uši su premale, a rep je predugačak.“
„Ali su stopala i kljove odgovarajuće", prasnu glas iz šume, „što ćeš uskoro
i sama iskusiti.“
 Siva prikaza podiže ogromnu surlu i riknu. A onda zatutnja pravo ka
Polgari.
„Kako je dosadan“, zausti ona, donekle nehajno pokrenuvši ruku.
Slon nestade usred juriša.
„Dakle?“, upita.
Iza jednog drveta pojavi se čovek. Bio je visok i mršav, s razbarušenom
kosom i veoma dugom bradom, a sav je bio prekriven slamčicama. Imao je na
sebi prljavu košulju, a nage noge su mu bile bele poput ribljeg trbuha,
kvrgavih kolena i ispresecanih popucalih vena. Držao je uzan štap.
„Vidim da si moćna, ženo“, obrati joj se glasom ispunjenim neizrečenom
pretnjom.
„Malo“, saglasi se smireno. „Mora da si ti onaj pustinjak o kojem su mi
pričali.“
Pogled mu postade lukav. „Možda“, odgovori. „A ko si ti?“
„Hajde da kažemo da sam samo posetilac."
„Ne želim posetioce. Šuma je moja i više volim kad me ostave na miru.“
„To uopšte nije uljudno. Moraš naučiti da se suzdržiš.“
Lice mu se najednom izobliči u ludačku grimasu. „Nemoj da mi govoriš
šta da radim!“, dreknu na nju. „Ja sam bog!“
„Teško“, pobuni se ona.
„Oseti snagu mog nezadovoljstva!11, protutnja i podiže štap na čijem
vrhu blesnuše varnice. U vazduhu se iznebuha pojavi čudovište i skoči pravo
na nju. Koža mu je bila prekrivena krljuštima, u razjapljenim su mu se
čeljustima nizali oštri očnjaci, a na ogromnim šapama kao nož oštre kandže.
Polgara podiže ruku, okrenuvši dlan ka stvorenju koje se iznenada ukoči i
ostade tako da visi u vazduhu. „Malo bolje“, zausti sitničavo. „Kao da je
malkice stvarniji."
„Pusti ga!“, povika pustinjak besno poskakujući.
„Zar stvarno želiš?“
„Pusti ga! Pusti ga! Pusti ga!“, zavrišta dok je pomahnitalo skakao.
„Kad navaljuješ", uzvrati mu. Porobljeno se čudovište polako okrenu u
vazduhu i sruši se na zemlju. Riknuvši, navali ka preneraženom pustinjaku.
Mršavko ustuknu i podiže štap pred sobom. Stvorenje nestade.
„Uvek moraš da paziš na čudovišta", posavetova ga ona. „Nikad se ne zna
hoće li se okrenuti protiv tebe.“
Ludačke oči mu se suziše kad je ispružio štap. Nekoliko užarenih kugli
navreše jedna za drugom iz vrha štapa, šišteći kroz vazduh pravo ka njoj.
Ona nanovo podiže ruku i rasplamsale kugle odskočiše kroz šumu. Garion
pogleda jednu i primeti da zaista gori, podigavši dim s mokrih iglica na tlu.
Obode konja skoro istovremeno kad je Durnik pojurio zavitlavši batinom.
„Ne mešajte se!“, progrme Belgarat. „Pol ume da se brine o sebi.“
„Ali, deda“, negodovao je Garion, „vatra je stvarna."
 „Samo ti radi kako ti kažem, Garione. Izbacićeš je iz ravnoteže ako tako
pojuriš."
„Zašto si tako dosadan?“, upita Polgara ludaka koji je zurio u nju. „Samo
prolazimo kroz šumu.“
„Šuma je moja!“, ciknu. „Moja! Moja! Moja!“ Ponovo stade besno da
poskakuje, stežući pesnice ka njoj.
„E sada si još i blesav“, kaza ona.
A onda pustinjak zapanjeno odskoči unazad pošto baš pred njim buknu
titrava zelena vatra i uskovitla se jarkoljubičasti dim.
„Sviđaju ti se boje?“, upita ga. „S vremena na vreme volim malo da
promenim, a ti?“
„Pol“, razdraženo će Belgarat, „prestani da se igraš.“
„Ne igram se, oče“, uzvrati mu odlučno. „Podučavam ga.“
Utom se nekoliko metara iza pustinjaka najednom povi drvo, zgrabi ga
snažnim granama, te se nanovo uspravi, podigavši ga dok se snažno koprcao.
„Da li ti je već dosta?“, upita Polgara pogleda prikovanog za preneraženog
čoveka koji se očajnički otimao ne bi li se oslobodio grana snažno stegnutih
oko struka. „Požuri s odlukom, prijatelju. Daleko si od tla, a ja polako gubim
strpljenje da te držim u vazduhu.“
Pustinjak se psujući iskobelja, bolno se stropoštavši na meko tlo pod
drvetom.
„Jesi li se ozledio?" brižno će.
Gunđajući, pustinjak posla talas potpune tmine ka njoj.
I dalje staloženo sedeći na konju, ona stade da isijava jarkoplavu svetlost i
odgurnu tminu.
Ludak je ponovo pogleda lukavo. Garion oseti nadirući naboj moći.
Pustinjak se zgrči i stade da raste, povećavajući telo, deo po deo. Sasvim
pomahnitalo podiže ručerdu i razlomi obližnje drvo. Podiže jednu dugačku
granu s tla i prelomi je. Potom baci kraći deo i pojuri ka Polgari zamahujući
ogromnom batinom.
„Pol!“, zaurla Belgarat uznemireno. „Pazi!“
„Snaći ću se, oče“, uzvrati mu, a onda se okrenu ludaku od deset metara.
„Mislim da si preterao“, kaza. „Nadam se da umeš da bežiš.“ Načini čudan
pokret.
Između njih se pojavi neopisivo veliki vuk polovina tela mu je bila velika
kao konj i zaglušujuće zareža.
„Tvoje prikaze me ne plaše, ženo“, zagrme ogromni pustinjak. „Ja sam bog
i ništa me neće uplašiti.“
Vuk ga ujede, zarivši mu zube u rame. Pustinjak vrisnu i ustuknu, a odelo
mu se natopi krvlju. „Sklanjaj se!“, dreknu vuku koji je režao.
Zver se zgrči, a očnjaci mu sevnuše.
„Sklanjaj se!“, ponovo dreknu pustinjak. Sklopi ruke nad glavom i Garion
nanovo oseti onaj nekontrolisani naboj kad je ludak prikupio svu moć ne bi li
proterao vuka.
„Predlažem ti da smesta utekneš", predloži Polgara. „Vuk nije jeo hiljadu
godina, pa je sada užasno gladan.“
I tada pustinjak napokon izgubi svu hrabrost. Pljunu i očajnički se dade u
beg kroz šumu, blede mršave noge mu se zabeleše među drvećem, a kosa i
brada mu se zavijoriše. Vuk ga pojuri krupnim koracima, jezivo zavijajući i
škljocajući čeljustima. „Želim ti prijatan dan“, doviknu Polgara.
 Dvadeset peto poglavlje

Polgara je nedokučivo posmatrala pustinjaka-begunca, a onda uzdahnu.

„Sirotan“, promrmlja.
„Hoće li ga vuk stići?“, upita Se’Nedra tanušnim glasom. „Vuk? O ne, mila.
Vuk je samo prikaza."
„Ali ujeo ga je. Videla sam krv.“
„Se’Nedra, to je bio samo mali trik“
„Ali zašto ste onda rekli ’sirotan’?“
„Zato što je skroz poludeo. Glava mu je ispunjena raznoraznim senkama."
„Dešava se katkad, Polgara“, reče Belgarat. „Hajdemo. Bolje da pre zalaska
zađemo malo dublje u šumu.“
Kad su ponovo izjahali, Garion se približi Belgaratu. „Misliš li da je
Grolim?“, upita.
„Zašto me to pitaš?“
„Pa, mislio sam da...“, Garion se naprezao da sroči misao. „Ovaj, ako na
svetu postoje dve grupe čarobnjaka Grolimi i mi, nemoguće je da je on jedan
od naših, je 1’ tako?“
„Kako čudna izjava“, kaza Belgarat. „Dar se nalazi u svima. Može se bilo
gde pojaviti što se i dešava. U svim se društvima kreće u raznim pravcima, ali
su svi oni povezani i magija, veštičarenje, čarobnjaštvo, pa čak i neobičan
proročki dar. Svi dolaze s istog mesta, tako da su jedno te isto. Samo se
drugačije manifestuju."
„Nisam znao.“
„Znači da si danas nešto naučio. Dan kad nešto naučiš nipošto nije za
bacanje.“
Jesenje sunce je bilo neizmerno jarko, čak i kada se spustilo nad
horizontom. Uskoro će zima. Garion se ponovo priseti da se nalaze u čudnom
delu sveta s obrnutim godišnjim dobima. Na Faldorovoj farmi leto samo što
nije počelo. Polja su već preorana i posejana, a dani su dugi i topli. Međutim,
ovde na dnu sveta bilo je sasvim drugačije. Garion preneraženo shvati da je
ove godine propustio leto, sem onog kratkog boravka u Velikoj araškoj
pustinji. Ta misao ga iz nekog razloga rastuži.
Peli su se bez prestanka dobrih sat vremena uz niska brda koja su
predstavljala kostur ostrva. Zemljište postade neravno, povremeno
izbrazdano šumovitim uvalama i jarugama.
„Mrzim planinarenje", požali se Sadi ugledavši greben koji se odjednom
pojavi iz šume pred njima. „Džombasto tlo je neverovatno nezgodno.“
„I Malorijcima će biti nezgodno“, naglasi Svileni.
 „Pretpostavljam da hoće“, saglasi se Sadi, „ ali bojim se da mi se brda i
jaruge ipak ne dopadaju. Nekako su neprirodni. Uvek bih se lakše snašao u
finoj ravnoj močvari."
„Sačekajte da pregledam onu uvalu pred nama“, Durnik će. „Uskoro će
veče, pa je bolje da nađemo bezbedno mesto za noćenje.“ Podbode konja u
galop ka uzanom prolazu, zagazi preko nabujalog potoka koji je izbijao kroz
otvor, i nestade uzvodno.
„Koliko mislite da smo danas prešli?“, upita Kadifa.
„Šest ili osam liga“, odgovori Belgarat. „Trebalo bi da smo već preduboko
u šumi da bi nas Malorijci našli sem ako ne nameravaju da se ozbiljno
pozabave potragom.“
„Ili ako ona proročica nije slučajno spomenula gde se nalazimo“, dodade
ona.
„Zašto si toliko nepoverljiva prema njima?“, Se’Nedra će. „Ni sama ne
znam“, odgovori plavokosa devojka, „ali se nekako svaki put uznemirim kad
nas neko od njih uputi u određenom pravcu. Ako se drže po strani, zašto nam
onda pomažu?“ „To je naučila na Akademiji, Se’Nedra“, reče Svileni. „Neverica
je glavni predmet.“
„Zar joj ti veruješ, Keldare?“, Kadifa će odrešito.
„Jamačno da ne ali i ja sam diplomirao na Akademiji.“ Durnik se
zadovoljno vrati iz uvale. „Odgovara", izjavi. „Bezbedno je, skrovito i dobro
zaklonjeno.“
„Hajde da vidimo“, kaza Belgarat.
Kovač ih povede uvalom pored razigranog žuboravog potoka. Prešli su
stotinak metara kad uvala naglo skrenu ulevo malo dalje se opet uvijala
nadesno i zadirala u šumovitu kotlinu. Potok koji su pratili padao je preko
okomite krečnjačke stene poput magličastog vodopada u jezerce na gornjem
kraju male klisure.
„Veoma lepo, Durniče", pohvali Polgara supruga. „A jezerce nije imalo
nikakve veze s odlukom, je 1’ tako?“
„Pa...“, zausti on.
Ona se toplo nasmeja zvonkim smehom, nagnu se i nežno ga poljubi. „U
redu je, Durniče“, kaza, „ali prvo moramo da obezbedimo sklonište. Tek onda
možeš da proveriš ima li jezerce stanovnika.“
„O, ima ih, Pol“, ubedljivo će. „Video sam kako skaču.“ Oklevao je. „Mislim,
ovaj... primetio sam kad sam prolazio.“ „Naravno, mili.“
Spustio je glavu poput posramljenog školarca, a Garion ugleda kako na
kovačevim usnama poigrava osmejak. Bezmalo zaprepašćeno, shvatio je da
je njegov jednostavni iskreni prijatelj ponekad uvrnutiji nego što se činilo.
Pošto je Polgara toliko uživala da ga uhvati u sitnim lažima, Durnik bi često
namestio da tako i bude samo da bi joj priuštio to zadovoljstvo.
Podigli su šatore pod krošnjama nedaleko od jezerceta. Kao i uvek,
skupljanje drveta za potpalu pripade Garionu i Eriondu, i oni krenuše kad su
Durnik i Tot počeli da podižu šatore. Takođe, kao i inače, Svilenom i
Belgaratu nije bilo traga dok poslovi nisu bili okončani. Sadi se odmarao,
pevajući s Kadifom i Se’Nedrom, a činilo se da mu je visok glas bio ženstven
poput njihovih.
Kad je Polgara počela da priprema večeru, Durnik sitničavo pogleda po
logoru. „Mislim da je to sve“, reče.
„Jeste, mili“, saglasi se Polgara.
„Treba li ti još nešto?“
„Ne, mili.“
„Pa onda, ovaj...“, zausti, pogledavajući ka jezercetu.
„Idi, Durniče“, kaza ona. „Samo pripazi da se vratiš za večeru.“
„Ideš li, Tote?“, upita Durnik prijatelja.
Nad zaklonjenom kotlinom spustila se tama i zvezde se pojaviše na
somotnom nebu, a družina se okupi oko vatre da bi večerali slabo pečenu
jagnjetinu, dinstano povrće i crni hleb - namirnice koje im je Vard dao na
odlasku.
„Kraljevski obrok, gospo Polgara“, Sadi će sa žarom, zavalivši se
„Jašta“, promrmlja Garion.
Sadi se nasmeja. „Stalno zaboravljam“, kaza. „Neverovatno ste skromni,
Belgarione. Da se malo više istaknete, ostali bi možda i primetili da ste
vladar.“
„Potpuno se slažem, Sadi“, kaza Se’Nedra.
„Mislim da to trenutno nije mnogo pametno“, uzvrati Garion. „Zaista ne
želim da me neko sada prepozna.“
Svileni ustade.
„Kuda, Keldare?“, upita Kadifa.
„Idem malo da pronjuškam“, odgovori. „Podneću ti detaljan izveštaj kad
se vratim, pa ćeš lepo moći da ga iskoristiš za Dževelinov slučaj.“
„Ne nosiš se najbolje s tim, prinče Keldare."
„Stvarno mrzim kad me neko uhodi.“
„A zašto ne pokušaš da to shvatiš kao prijateljsku brigu za tvoje zdravlje?
Ako tako posmatraš, onda se ne radi o uhođenju, zar ne?“
„Svodi se na isto, Lizel.“
„Dakako, ali se barem ne čini toliko neprijatnim, je l’ talco?“ „Mnogo si mi
ti pametna.“
„I ja tako mislim. Pazi da se ne izgubiš."
On se uputi u tminu, mrmljajući sebi u bradu.
„Deda, šta misliš, koliko će vojnici biti uporni u potrazi?" upita Garion.
Starac odsutno počeša bradati obraz. „Ne mogu tačno da procenim“,
odgovori. „Malorijci nisu toliko istrajni kao zaluđeni Murzi, ali ukoliko im to
naredi neko ko je dovoljno uticajan, verovatno neće odustati sve dokne
pomisle da su temeljno odradili posao.“
„Znači, nekoliko dana?“
„Najmanje.“
„A Zandramas se istovremeno sve više udaljava s mojim sinom.“
„Bojim se da nemamo izbora."
„Belgarate, mislite da ih robovlasničke odore neće zavarati?“, upita Sadi.
„Nisam raspoložen da rizikujem. Njisanski robovlasnici su toliko godina
prolazili kroz Murgos da Murzi više i ne obraćaju pažnju na njih. Malorijci su
možda obazriviji. Sem toga, ne znamo šta tačno traže. Sudeći po svemu,
moguće je da baš traže družinu robovlasnika.“
Svileni se bešumno vrati pod svetlost vatre. „Imamo društvo“, zausti.
„Video sam nekoliko logorskih vatri.“ Pokaza rukom ka severoistoku.
„Koliko su daleko?“, žustro će Garion.
„Nekoliko liga. S onog se grebena širi pogled na sve strane. Vatre su
prilično načičkane.“
„Malorijci?“, upita Durnik.
„Verovatno. Deluje mi kao da češljaju šumu.“
„Dakle, oče?“, Polgara će.
„Mislim da ne možemo odrediti pre svitanja“, odgovori starac. „Ukoliko su
samo u prolazu, možemo da se primirimo i sačekamo. Ali ukoliko su ozbiljni,
možda ćemo morati da preduzmemo nešto drugo. Bolje da se naspavamo.
Sutra će možda biti gusto.“
Svileni je ustao pre svitanja. Kad su se ostali okupili oko vatre pod sve
jačim dnevnim svetlom, spusti se s grebena. „Dolaze“, podnese izveštaj, „i
pretražuju svaku krošnju. Mislim da će neizbežno naići na uvalu.“
Belgarat ustade. „Neka neko ugasi vatru“, kaza. „Ne želim da ih dim
namami.“
Dok je Durnik žurno bacao zemlju preko vatre, Tot ustade i zapilji se
preko kotline. A onda potapša Belgarata po ramenu i pokaza prstom.
„Šta kaže, Durniče?“, upita starac.
Kovač s grdosijom razmeni nekoliko čudnih pokreta rukom. „Kaže da s
druge strane jezerceta ima trnovitog žbunja“, tumačio je Durnik. „Smatra da
bismo mogli naći skrovište ako obiđemo strminu grebena.“
„Idi da pogledaš“, odsečno će Belgarat, „a mi ostali ćemo prikriti tragove
da smo bili ovde.“
Trebalo im je oko četvrt sata da skupe šatore i prikriju tragove stopala
koji bi možda ukazali vojnicima da su proveli noć na ovom zabačenom mestu.
Kad je Svileni sitničavo pregledao logor da slučajno nisu nešto prevideli,
Durnik se vrati s Totom. „Pogodno je“, podnese kovač izveštaj. „Na sredini
žbunja ima raskrčen deo. Moramo biti pažljivi da ne ostanu otisci kopita."
„Šta ako nas vide odozgo?“, upita Garion pokazujući ka vrhu grebena.
„Možemo da se zaklonimo žbunjem“, odgovori Durnik. „Neće mnogo
potrajati.“ Pogleda Svilenog. „Koliko imamo vremena? Koliko su vojnici
daleko?“
„Oko sat vremena."
„Sasvim dovoljno."
„U redu“, Belgarat će, „hajdemo. Ionako bih radije da se sakrijem nego da
bežim.“
Morali su da pomeraju žbunje kako bi doveli konje usred rastinja. Dok je
Garion sa Svilenim pažljivo nameštao šipražje da prikriju stazu kojom su
stigli do skloništa, Durnik i Tot su sekli podugačke bodljikave mladice koje su
koristili za prekrivanje raskrčenog dela u središtu. Tot najednom zastade
usred posla, odsutnog pogleda kao da pokušava nešto da čuje. Lice mu
postade neuobičajeno tužno, i on uzdahnu.
„Šta ne valja, Tote?“, upita Durnik.
Grdosija slegnu ramenima i vrati se poslu.
„Deda“, zausti Garion, „ako ima Grolima među vojnicima, hoće li nas
tražiti umom?“
„Ne verujem da su Grolimi pošli, Garione“, odgovori Svileni. „Izvidnica je
dosta mala, a crkvenjaci se u Maloriji ne slažu s vojnicima."
„Dolaze, oče“, kaza Polgara.
„Gde su?“
„Na nekih kilometar i po.“
„Hajdemo do oboda žbunja“, predloži Svileni Garionu. „Želim da
nadgledam situaciju.“ Leže na zemlju i stade da puzi kroz trnovito pruće.
Posle nekoliko metara Garion poče da psuje sebi u bradu. Kako god da se
namesti, oštro trnje je nekako ipak uspevalo da dospe do osetljivih tačaka na
koži.
„Ne volim da te prekidam u nadahnuću“, prošapta Svileni, „ali mislim da je
pravo vreme da ućutiš.“
„Vidiš li nešto?“, uzvrati Garion šapatom.
„Ne još, ali čujem kako tutnje kroz otvor uvale. Malorijcima šunjanje nije
jača strana.“
Garion nejasno začu kako nekoliko ljudi razgovara daleko u uvali. Zvuk se
lomio i odzvanjao o stenje u vijugavoj klisuri i dolazio do njih kao čudan
prasak. Potom se začu kloparanje kopita kad su Malorijci krenuli u potragu
duž živahnog potoka u uzanom prolazu.
Družinu je sačinjavalo desetak vojnika. Ukočeno su jahali, s uobičajenim
crvenim tunikama, kao da im nije udobno u sedlu.
„Je l’ neko uopšte objasnio zašto ih tražimo?“, upita jedan od njih donekle
ozlojeđeno.
„Breče, toliko dugo si u vojsci a opet pitaš tako nešto“, odgovori mu
drugar. „Nikada ne objasne. Kad ti narednik kaže da skočiš, ne smeš da pitaš
zašto, već samo: ’Koliko daleko?’.“ „Narednici!“ Brek pljunu. „Uvek bez muke
dobiju ono najbolje. Jednom će običnim vojnicima poput nas prekipeti, a
bolje da se tada svi ti uglađeni generali i kapetani pripaze.“
„Zapodevaš pobunu, Breče“, reče mu drugar nervozno se osvrćući. „Samo
li te general čuje, završićeš na kocu na licu mesta.“
Brek se smrknu. „Ma, bolje bi im bilo da pripaze, to je sve“, promrmlja. „Ne
smeju toliko da nas vuku za nos.“
Vojnici u crvenom odjahaše pravo do logorskog mesta gde je Garion s
prijateljima pažljivo prikrio tragove, a zatim odjahaše duž jezerceta.
„Naredniče“, stade Brek da se jada nezgrapnom vođi, „zar nije vreme za
odmor?“
„Breče“, odgovori narednik, „voleo bih da jednom nadam se uskoro prođe
dan a da ti ne kukaš zbog svega.“
„Nemate razloga da se tako brecate", uzjoguni se Brek. „Izvršavam
naređenja, Je l’ tako?“
„Uz jadanje, Breče. Smučilo mi se tvoje prenemaganje zbog svake sitnice,
te ću ti sledeći put kad otvoriš gubicu izbiti zube.“ „Ispričaću kapetanu šta ste
mi rekli“, pripreti Brek. „I sami ste čuli šta je rekao o batinama."
„ A kako će da te razume, Breče?“, zausti narednik zlokobno. „Krezubi
čovek mrmlja, znaš? Ajde sada, začepi gubicu i napoj konja.“
Utom iz uvale na koščatom konju dojaha sedokosi čovek svirepog lica.
„Ima li tragova?“, učtivo zatraži odgovor.
Narednik je salutirao. „Nikakvih, kapetane", podnese izveštaj. Kapetan
pogleda unaokolo. „Jeste li pretražili ono žbunje?“, upita pokazujući ka mestu
gde se Garion skrivao s ostalima.
„Baš sada smo krenuli, gospodaru", odgovori narednik. „Ipak, nema
nikakvih otisaka.“
„Otisci se mogu prikriti. Neka vaši ljudi pogledaju.“
„Iz ovih stopa, kapetane."
Kad su vojnici izjahali ka žbunju, kapetan sjaha i povede konja do
jezerceta da ga napoji.
„Da li je general objasnio zašto treba da ih zarobimo, gospodaru?“, upita
narednik, pošto je i on sjahao.
„To nije vaša briga, naredniče", zgrozi se kapetan. „Detaljno pretražite
žbunje. Sedokosi seljak je rekao da će begunci biti u ovom delu šume.“
Garion je pokušavao da priguši besan roptaj. „Vard!“, prošapta Svilenom.
„Rekao im je gde tačno da nas traže.“
„Izgleda da je tako“, zabrekta Svileni smrknuto. „Hajdemo dublje u žbunje.
Vojnici će se sada verovatno potruditi.“ „Kapetane, žbunje je trnovito“,
povika Brek. „Ne možemo dalje.“
„Koristite koplja“, naredi kapetan. „Probajte s probadanjem. Možda će
neko izjuriti.“
Malorijski vojnici razvezaše koplja sa sedala i stadoše da probadaju kroz
žbunje.
„Dole“, prošapta Svileni.
Garion se privi uz zemlju, zajecavši kad je osetio brojne ubode trnja po
preponama.
„Kapetane, ovo je gust trnik“, povika Brek posle kratke provere. „Nije
moguće da se neko sakrije ovde, posebno ne s konjima."
„U redu“, reče kapetan. „Uzjašite i dođite ovamo. Pokušaćemo u sledećoj
uvali.“
Garion napokon pažljivo odahnu. „Bilo je blizu“, došapnu Svilenom.
„Preblizu“, uzvrati Svileni. „Mislim da ću o ovome razmeniti koju reč s
Vardom.“
„Zašto bi nas izdao?“
„E baš o tome sam nameravao da popričam s njim.“
Vojnici stigoše do jezerceta, a kapetan uzjaha. „U redu, naredniče“, zausti,
„okupite ljude, pa da krenemo.“
A onda se pravo pred njima pojavi čudno treperenje u vazduhu, a zatim i
Siradis u odori s kapuljačom.
Kapetanov konj preplašeno ustuknu, preteći da ga zbaci sa sedla.
„Torakovih mi zuba!“, proklinjao je. „Odakle se ti stvori?“ „Nije pravo vreme
za to“, odgovori ona. „Dodoh da vam pomognem u potrazi.“
„Pazite, kapetane!“, uzviknu Brek. „Ona je dalazijska veštica. Prokleće vas
ako ne pripazite.“
„Umukni, Breče“, prasnu narednik.
„Budi jasnija, ženo“, kapetan će zapovednički. „Šta si tačno htela da
kažeš?“
Siradis se okrenu ka trnovitom žbunju. Podiže ruku i pokaza. „Oni koje
tražite se tamo skrivaju “, kaza.
Garion začu Se’Nedrin uzdah odnekle pozadi.
„Upravo smo tražili“, Brek će negodujući. „Nema nikoga u žbunju.“
„Vid vam ne valja“, reče ona.
Kapetanu lice postade hladno. „Trošiš mi vreme“, obrati joj se. „Sam sam
posmatrao pretragu.“ Popreko je pogleda. „Šta proročica iz Kela traži u Ktol
Murgosu?“, navali. „Nismo vas zvali, a još manje ste dobrodošli. Idi kući i vrati
se svojim ludačkim maštanjima. Nemam vremena za baljezganja nedoraslih
veštica.“
„Moram vam onda dokazati da istinu zborim", uzvrati ona, te podiže lice i
primiri se.
Odnekle iza Gariona i Svilenog nešto prasnu i koji trenutak kasnije
grdosija Tot skoči iz trnika sa Se’Nedrom u naručju, ćutke odgovorivši na tiho
dozivanje gazdarice.
Kapetan je zurio u njega.
„To je jedan od njih, kapetane!“, dreknu Brek. „Onaj rmpalija i crvenokoso
devojče."
„Kazah vam istinu“, Siradis će. „Na istome mestu potražite i ostale.“ A
onda nestade.
„Uhvatite ih!“, zapovedi narednik, na šta nekoliko njegovih ljudi skoči s
isukanim oružjem sa sedla i okruži Tota sa Se’Nedrom koja se otimala.
„Šta ćemo?“, prošapta Garion Svilenom. „Uhvatili su Se’Nedru.“
„Vidim i sam.“
„Hajde onda.“ Garion se maši mača.
„Mućni glavom“, prasnu Svileni. „Biće u još većoj opasnosti ako se tako
zaletiš.“
„Garione... Svileni", Belgaratov šapat stiže do njih, „šta se dešava?“
Garion se s mukom okrenu i ugleda dedu kako pilji kroz žbunje. „Uhvatili
su Tota i Se’Nedru", tiho odgovori. „Deda, bila je to Siradis. Rekla im je gde se
tačno nalazimo.“
Belgaratu se lice skameni, a zatim poče da sipa psovke.
Malorijski kapetan dojaha do žbunja, a narednik i ostali vojnici krenuše
tik iza njega. „Bolje da izađete“, odsečno naredi. „Uhvatio sam vam prijatelje i
znam da ste tu.“
Niko ne odgovori.
„Ma hajde“, kaza, „budite razumni. Poslaću vojnike da poseku pruće ako
ne izađete. Niko dosad nije povređen, a ja vam jamčim da nikome nećemo
nauditi ako smesta izađete. Cak ću vam dozvoliti da zadržite oružje u znak
poverenja.“
Garion začu kratak šapat iza sebe u središtu žbunja.
„U redu, kapetane“, povika Belgarat poraženo. „Zadržite ljude. Izlazimo. I
vi, Garione, Svileni.“
„Zašto je to uradio?“, upita Garion. „Mogli smo da se sakrijemo, pa posle
da probamo da smislimo kako da ih oslobodimo."
„Malorijci znaju koliko nas je“, odgovori Svileni. „Kapetan ima prednost.
Hajde.“ Puzeći krenu kroz žbunje.
Garion opsova i krenu za njim.
Ostali se pojaviše iz žbunja i polako krenuše ka malorijskom kapetanu.
Ipak, Durnik se besno izdvoji. Žustro se spusti niz padinu i priđe Totu. „Ovako
zamišljaš prijateljstvo?“, navali. „Zar ovako vraćaš dobrotu?“
Tot ga žalosno pogleda, ali ipak ne odgovori.
„Prevario si me, Tote“, nastavi kovač preteće tihim glasom. „Nikada mi
nisi bio prijatelj. Gazdarica te je jednostavno poslala da nas izdaš. E pa dobro,
više nećeš imati tu priliku.“ Krenu da podigne ruku i Garion oseti naboj kad je
posegnuo za voljom. „Durniče!“, povika Polgara. „Nemoj!“
„Izdao nas je, Pol. Neću mu dopustiti da se izvuče.“
Ona ga pogleda pravo u oči. Nešto mu je time rekla i Durnik konačno
spusti pogled. Okrenu se ka grdosiji. „Ti i ja smo završili, Tote. Više ti nikada
neću verovati. Ne želim da znam za tebe. Daj mi princezu. Sklanjaj ruke s nje.“
Tot bez odgovora pruži sitnu Se’Nedru. Durnik je uze i namerno okrenu
leđa grdosiji.
„U redu, kapetane", Belgarat će, „šta sada?“
„Naredbe su da vas bezbedno odvedem u Rak Verkat, drevni Belgarate.
Zapovednik vojske čeka da dođete. Jakako, moraću da vas razdvojim zbog
predostrožnosti. Moć vam je, kao i moć gospe Polgare, naširoko poznata.
Bezbednost vaših prijatelja zavisi od toga koliko ćete se suzdržati. Ubeđen
sam da shvatate.“
„Naravno“, odgovori Belgarat oporo.
„ A da li vaš zapovednik namerava da nas strpa u tamnicu ili nešto
slično?“, upita Svileni.
„Nepravedni ste prema Njegovoj ekscelenciji, prinče Keldare“, kaza
kapetan. „Naređeno mu je da vam se obraća sa što više poštovanja.“
„Neverovatno je koliko ste dobro obavešteni o nama, kapetane“, primeti
Polgara.
„Naredbe o pritvoru su veoma izričite, gospo“, odgovori on uz formalni
vojni naklon.
„ A ko je naredio?“
„Zar uopšte možete da posumnjate, gospo Polgara? Naredbe Je l’čno
izdalo Njegovo carsko veličanstvo Kal Zakat. Već neko vreme zna da ste u
Ktol Murgosu.“ Okrenu se ka svojim ljudima. „Okružite zarobljenike", naredi
odrešito. A zatim se ponovo okrenu ka Polgari. „Oprostite mi, gospo“,
izvinjavao se. „Goste, naravno. Vojnički rečnik je ponekad neuglađen. Čeka
vas brod u Rak Verkatu. Isplovićete čim stignemo. Njegovo carsko
veličanstvo vas žarko iščekuje.“
Ovde se završava druga knjiga Malorijade. Treća knjiga, Gospodar demona
iz Karende, otkriće šta car Zakat namerava s družinom uputiće nas dublje u
Zandramasine mračne naume i u čudne demonske puteve.