Gluvo doba

Savremeni čovek pokušao je civilizacijskim izumima da se

suprotstavi iskonskom strahu od prirodnog mraka i nepodnošljive
’’gluve’’ tišine.
Zastrašujući doživljaj tame koju čovek nije pobedio tehnikom,
vekovima je uspešno usmeravan simboličkim sredstvima, i
kontrolisan uz pomoć najraznovrsnijih verovanja i rituala.

Dan i noć nisu samo obični periodi u kojima se ritmično smenjuju

svetlost i tama, već su to dva isečka vremena koja regulišu,
usmeravaju i na izvestan način osmišljavaju ljudsku
svakodnevicu.

Noć – vreme svojevrsne društvene pasivnosti, period predviđen

za san i odmor;

Dan – vreme pune socijalne akivnosti.

Period tame, koji ograničava čovekovo čulo vida, i njegovo
snalaženje u prostoru, najfunkcionalnije je iskoristiti za
neophodan odmor i spavanje.

Noć je period izrazitog delovanja onostranih bića, koja ohrabrena

privremenim odsustvom uspavane ljudske zajednice, izmile iz
svojih čudnih, nepoznatih boravišta.

Noć je vreme naročite i intenzivne aktivnosti natprirodnih bića,

koja nastoje da čoveku nanesu zlo(vampiri, veštice, more,
karakondžule itd.)
Noć se zamišlja i doživljava kao tuđe doba, interval vremena koji
zauzima neki drugi, neljudski svet. Zato je kretanje noću izuzetno
opasno, neophodno je izbegavanje nepotrebnih noćnih izleta koji
nisu ništa drugo nego iskorak u tuđu zonu, u kojoj se može
očekivati direktan susret s natprirodnim.

Smena svetlosti i tame istovremeno je smena ’’ovog’’ i ’’onog’’

sveta.

San – stanje u kojem se ništa ne dešava u socijalnom smislu, ljudi

gube sposobnost komunikacije, mogućnost svesnog rasuđivanja,
i na neki način umiru za sve ono što čini okosnicu njihovog
aktivnog (dnevnog) delovanja.
Dan – pripada ljudima;

Noć – pripada natprirodnim bićima, koja uveče preuzimaju vlast i

zadržavaju je do prvih petlova.

Prvi petlovi označavaju smenu svetova, prestanak noćnog ne-

vremena i početak dnevnog, društvenog proticanja vremena.

Noćnice (grublje - noćničine) – natprirodna bića koja su naziv

dobila po vremenu u kojem deluju.

U užem smislu – to su demoni koji se, namamljeni domaćom

svetlošću, uvlače u kuću, pa posle tumaraju po mraku i preturaju
posuđe. Rado pakoste muškarcima za vreme spavanja, a
omiljene žrtve su i mala deca.
U širem smislu – narod veruje da osim pravih, prirodnih bića ima
i vanprirodnih, koja imaju neke naročite osobine i koja nanose
zla.

Društvo ne uspeva da kontroliše svekoliki prostor ’’ni usred bela

dana’’, to su velika prostranstva prirode, ’’naseljena’’
raznoraznim natprirodnim stvorovima. Svaka nezauzeta i
nenastanjena površina zemlje smatrala se u narodu za pustu,
ničiju i nečistu. (U narodnoj prošlosti bilo je dovoljno da ljudi na
takvoj zemlji pobodu kolac ili da zarežu krst na stablu drveta pa
da se ona tako prisvoji, očisti od demona i naseli.)
Demoni prirode – mitska bića koja po predanju borave u prirodi.

Demoni prirode u užem smislu (vila, šumska majka, vodeni duh i

dr.), i demoni atmosferskih pojava (ala i zmaj).

Dan i noć se smatraju ne samo univerzalnom već i najstarijom

jedinicom merenja vremena.

’’Dan raduša, a noć spavuša’’ čini samo opšti okvir u kojem se

odvija svakodnevni život kolektiva i svakog njegovog člana
ponaosob.
Granica između tame i svetlosti nije precizna u socijalnom
računanju vremena, pa je ta granica jasnije određena zvučnim
glasnikom; jutarnji petlovi – glasnici dana, označavaju trenutak u
kojem prestaje noć, i počinje novi dan.

Prvi petlovi – između ponoći i jedan sat;

Drugi petlovi – oko dva sata;
Treći petlovi – između tri i četiri sata.

Prodorni glasovi prvih petlova ’’rasteruju’’ sile mraka.

Zvaničan početak dana koji označavaju prvi petlovi prethodi

izlasku Sunca.
Ne postoji određeni trenutak u kojem počinje noć. (suton –
sumrak – mrkli mrak)

Opasnost počinje pre mrklog mraka, pa se suton smatra kao

jedno zastrašujuće i neprijatno doba socijalnog trajanja. Prvi
mrak već krije u sebi opasnost od nasrtanja i neugodnih
iznenađenja ’’s one strane’’. Ovaj svet se još nije sasvim
povukao,a natprirodna bića su već počela svoj neminovni noćni
pohod. –opasnost graničnog vremena
Opasan je odlazak na vodu, dragocena tečnost se mora doneti u
kuću pre (prvog) mraka jer čovek može ’’ograisati’’ ako propusti
da na vreme obavi svoj posao.

Nečista mesta – izvori, reke, vode ; čovek treba da se kloni i

drugih mesta – bunjišta, drvljanici, kućni prag.

Posle zalaska Sunca zabranjivane su uobičajene sitne pozajmice

između seoskih domaćinstava, jer se smatralo da u to doba nije
dobro ništa davati iz kuće – iznošenje vatre ili stvari koje se tiču
’’hleba nesušnoga’’.
Neko doba noći – vreme u kojem društvo više ne kontroliše i ne
struktuira svojim delovanjem , odmah potom nastupa prava noć
(gluvo doba). Sinonim je mrtva noć / nijedno vreme. ’’Doba oko
ponoći kad za tajanstveni deo vremena voda prestane da teče,
pojavljuju se zla natprirodna bića u obliku čoveka, životinje ili
ptice. Ta bića lutaju po putevima, raskrsnicama, starim
grobištima, izvorima, bunjištima, i napadaju čoveka i domaće
zivotinje’’

Tišina – jedno od bitnih svojstava noći; prestaje vetar da duva,

reke da žubore, životinje da se kreću, psi da laju, petlovi da
pevaju.
Ponašanje petla podudara se s ponašanjem ljudi. Popularnost je
stekao zahvaljujući svom prodornom glasu. (petao,pevac,kokot)

Petao ima moć da pesmom uspostavlja kontakt sa natprirodnim

stanovnicima noći, pa se čak veruje da nije uputno dirati ga dok
peva , jer se veruje da je Bog naredio njemu da peva na zemlji, a
anđelima da pevaju na nebu. Petao zadobija atribut krivca svaki
put kad odstupi od dodeljene mu uloge budilnika, odnosno kad
propeva van regularnog, poponoćnog vremena. Veruje se da je
pretponoćna pesma petlova zloslutna, jer predskazuje smrt
nekog u selu, kakvu boleštinu ili pomor.

Veruje se da krivce prevari đavo, te onda pevaju kad tome nije

vreme. Krivac može biti samo crni petao.
Dnevno oglašavanje zadobija značenje s obzirom na prostor na
kojem se raspevana životinja zatekla. Kada peva na drvljaniku
predskazuje nečiju smrt, pevanje na pragu nije zloslutno,
najavljuje relativno bezazlene promene svakodnevnice – dolazak
gostiju, ili predstojeće putovanje nekog od ukućana.

Prag – prostorni graničnik (spolja – unutra), a samim tim i granica

socijalnih kategorija (mi - oni); jedno od potencijalnih sedišta
natprirodnog. Po verovanju prag je stanište mitskih čuvara –
predaka i zmije čuvarkuće.

Zimski period – ekspanzija noćnica

Atmosferske pojave - na njihovu pojavu u vremenu nemoguće je
uticati bilo kojom praktičnom intervencijom zajednice, prirodna
zbivanja se objašnjavaju aktivnošću natprirodnih stvorova (ala i
zmaj).

Kad bar delimično omogućavaju obavljanje svakodnevnih

društvenih delatnosti, atmosferske prilike su vreme; kad imaju
moć da potpuno prekinu uobičajenu društvenu delatnost, one
postaju nevreme.

Ale su moćni neprijatelji Sunca, jer im uspeva da ga pomrače,

maknu sa nebeskog svoda.
Period između Božića i Bogojavljenja obeležen je kao pravo gluvo
doba godine, pa se tih dvanaest dana nazivaju – gluvi dani/
nekršteni dani, i veruje se da u ovom vremenskom periodu
natprirodna bića postaju izrazito agresivna i opaka, pa se čak i
povećava njihov broj.

– nekrštenici i karakondžule kreću se svetom samo u tom

periodu; mrtvaci se vampire, zle babe postaju veštice, čuma mori
bolesnike ...

Dodolska povorka – ritual kojim se društvo suprotstavljalo

neprijatelju useva i ljudskog blagostanja (nevreme)
Vatra badnjaka – moćno oružje, jer je njen plamen upaljen sa
idejom da osvetli najsnažnija uporišta mračne zime.

Badnjak – drvo koje domaćin (ili neki drugi muški član porodice)
seče i donosi iz šume na Badnji dan ujutro, da bi ga uveče uneo u
kuću i svečano zapalio na porodičnom ognjištu.Obredne povorke
koledara i sirovara vrše simboličko objedinjavanje zajednice,
rasterujući tako sile mraka i vodeći istovremeno brigu o agrarnoj
simbolici. Kao pandan božićnom drvetu možemo označiti
Ivandanjske obredne vatre.
Hvala na pažnji! 

Dijana Jordanović
Nataša Cvijanović