Платон

_____________________________________

Πλάτων, лат. Plato, 427–347 пре н.е.

Платон , детаљ са Рафаелове слике Атинска школа.

Право име му је Аристокле, а име Платон добио је по грчкој речи „платис“,

што значи широк, плећат. Рођен је у Атини, у аристократској породици. Платонов отац
Аристон припадао је породици последњег Атинског цара Кодра, а мајка је водила порекло
од рода законодавца Солона, једног од „седам мудраца“. Био је Кратилов и Сократов
ученик. Разочаран и огорчен после казне Сократа 399. напушта Атини и путује. У низу
путовања (изгледа да је био у Египту) у години 388. посетио је Јужну Италију и Сицилију
(Сиракуза) где је дошао у везу са питагорејцима. Тамо се, изгледа, озбиљно упетљао у
политички живот и борбе за власт. Због тога се већ 387.г. враћа у Атину, где оснива
филозофску школу - Академију. Према VII писму, (у чију аутентичност се сумња),
одлазио је накратко на Сицилију још два пута, са жељом да тамо оствари своје идеје
изложене у Држави. О његовом животу има веома мало података, нарочито веродостојних,
не даје их чак ни Аристотел који је 20 година провео са њим као ученик и предавач у
Академији. Последица тога је несигурност у датирању настанка његових дела.
Његови дијалози се деле на три (постоји и подела на четири) периода: рани,
средњи и позни. У рана дела убрајају се дијалози: Хипија Минор, Лахет, Хармид, Иjон,
Протагора, Еутифрон, Одбрана Сократова, Критон, Горгија, Менон, Кратил и,
вероватно, Хипија Мајор, Лисид, Менексен, и Еутидем; у средње Федон, Филеб, Гозба,
Држава и Теeтет; позном периоду припадају Критија, Парменид, Фајдор, Софист,
Државник, Тимај и Закони.

У раним дијалозима изложена је сократовска метода којом је разбијао

погрешне тежње својих савременика за знањем. Вероватно под притиском на Платона да
оправда дијалектички метод као нешто веће од скептичке игре у средњим дијалозима
излoжени су позитивни садржаји и објашњена доктрина која чини основу платонизма.
Парменид и Теетет су позни средњи или рани позни дијалози; у првом излаже критику
теорије идеја, а други бриљантно истражује појам сазњања. У позним радовима, као
Закони, враћа се теми из Државе, али на један умеренији и прагматичнији начин. Тимај је
његов најутицајнији и најчитанији дијалог током читавог средњег века.

О уметности Платон у целини говори у Ијону, делимично у Горгији и

Кратилу, најпотпуније у Држави (део друге, треће, фрагменти шесте и готово цела десета
књига).У позном периоду највише у Фајдору (Федру), у једном фрагменту Софисте, и
подробније у Законима.

Први проблем са тумачењем Платонових ставова јесте у томе што их је он

изложио у полулитерарној форми дијалога, служећи се иронијом, поређењима, сликама.
Други проблем је што није јасно, а није могуће ни поуздано утврдити, да ли у дијалозима
излаже Сократово учење (у оним дијалозима у којима је „главни јунак“ Сократ), и колико
је он тада додавао своја схватања Сократовим. Да ли је, као што је то тврдио Скалиђери,
само преко лика Сократа излагао своја схватања? Нпр. мисли се да је Држава више
Сократовска, а да су Закони, његово зрело дело, више Платоновски.

За разумевање Платонове теорије уметности важно је разликовати рани и

средњи период од позног. Дијалози у раном и средењем периоду (Иjон, Држава) садрже
главну критику уметности. У позним дијалозима (Федар, Закони) Платон је изменио,
ублажио или чак ревидирао нека од својих претходно исказаних схватања. То је, такође,
проблем у приказивању и тумачењу његове теорије уметности.

***

Полазиште за разумевање Платонове теорије уметности јесте његово дуално

схватање света који дели на стварност коју сачињавају идеје, и појавност у којој живимо.
Појавност је мимезис стварности, а уметност настаје мимезисом појавности. Постоји једна
идеја мимезиса у стварности, и мноштво мимезиса у појавном свету. Платон га описује у
мноштву, али са јасним вредносним ставом: што је уметничко дело ближе идеји вредније
је. Неповољно вреденује мимезис којим се приказују свет онако како га ми видимо, као
слепо копирање, или када прилагођавамо предмет који приказујемо чулима посматрача.
Насупрот томе повољно вреднује икастички миметизам којим се приказује реалан изглед
ствари; миметизам којим се приказује биће ствари (идеја у њему, што подразумева
уношење идеалних црта у сликање људи тако што би у слици „ нешто избрисали, а нешто
опет унели“) ; или директним посматрањем идеја. Постоје различите могућности мимезе у
уметности. Упркос постојања позитивних исказа Платонова дискусија о уметности
есенцијално је негативна.

Код Платонa су повезани појмови које ми данас видимо одвојено: истина, добро,
и лепо. Уметности је постављао захтев да казује истину, попут научноистраживачке
расправе, и да буде морална, а онда је и лепа. У дијалогу Држава, Платон је први у
повести људског духа започео расправу о улози уметности у друштву. Уметност посматра
у друштвеном контексту и критикује са моралног становишта (уводи цензуру коју смо
задржала до данас), психолошког (уметност разара разумност подстицањем најнижег у
човеку; смућује му ум својим очаравајућим деловањем) и метафизичког (инфериорна је
идеји коју опонаша). У Федру и Законима јављају се нови ставови и умекшани ранији.

У Федру долази до веома јасног препознавања задахнућа као есенције велике поезије:
„лепши [је] занос који долази од бога, него разборитост која је од људи (244д)“; допушта
могућност да се посматрају директно идеје; ублажава однос према миту.Установљава
неколико једноставних, али веома важних начела помоћу којих се може процењивати
вредност говора, или песничког дела: [1] говорник или песник мора познавати предмет о
коме говори; [2] писац мора дефинисати предмет о коме ће говорити; [3] сваки говор
(дискурс) треба да личи на живи организам; [4] да сваки од различитих делова дискурса
мора градити значење целине; [5] за стварање није довољно познавања пуких техничких
средстава за грађење дела, већ вештина (ars, techne).

У Законима изграђује три критеријума помоћу којих се плес, музика и поезија

могу вредновати. [1] Први је социјални, или морални критеријум. [2] Други критеријум је
задовољство. Ако би о вредности судила публика онда би побеђивала слаба дела. А
уметници би онда стварали дела према њиховом укусу. Због тога се Платон не слаже са
принципом да се о вредности дела одлучује према критеријуму пријатности колективним
гласањем, већ да о томе могу да одлучију само они који највише знају, који су
најобразованији, и свесни свога задатка да се супротставе онима који пружају насладу
каква не доликује, или не ваља. Судија није ученик публике, већ њен учитељ. Публика
треба да гледа дела која су изнад њеног нивоа и тако се постепено поправља, јер она сама
себе није у стању да мења. На овом месту Платон чини један комромис. Душе младих
људи не могу да поднесу озбиљност, зато ћемо у држави да изводимо озбиљне циљеве у
игри и песми, као када се болеснику даје „корисна храна у виду пријатних јела и
напитака“(660А). Ова идеја о спајању корисног са пријатним, тј. задовољством, задатак је
песника на који они ако неће добровољно да пристану, на то ће бити приморани.

[3] Трећи критеријум је артистички, а дефинише се као „коректно подражавање“

(икастичко): „ да се прикаже имитирани предмет према његовој величини и квалитету.“ А
„да ли је нешто ваљано подражавано“ утврђује се ако се зна сврха, тј. „оно чега је то дело
одраз.“

Платон од уметности тражи све што и у својим ранијим текствима, али је ближи човеку и
његовим потребама. Низ ставова је ублажио, а цензуру практично заменио позакоњивањем области
уметности, тако да се дела не забрањују а песници протерују, већ се уметност посматра у односу
према законима, да ли их испуњава или крши. На пуно места уместо закона предлагао је сугестију
и наговор као средства. Променио је однос према музици. Људски живот је тежак и богови су им
дали музику да им је учине лакшим (овде Платон уводи појам катарзе, који ће Аристотел
преосмислити). Мења однос према задовољству коју пружа уметност. И то је ново.Обично се у
приказу Платонових схватања уметности апсолутизује његова прва фаза из Ијона и Државе.

Библиографија: Аница Савић Ребац, Античка естетика и наука о књижевности, Нови Сад 1985.
(прво издање Београд 1954.); Ксенија Мрицки Гађански, Хеленска глотологија пре Аристотела,
Матица српска, Одељење за књижевност и језик, Нови Сад 1975; Платон, О језику и сазнању,
избор, превод и поговор Ксенија Марицки Гађански, Београд 1977; Платон, Ијон, Гозба, Федар,
Београд 1979, прев. Милош Ђурић; Платон, Кратил, Теетет, Софист, Државник, Београд 2000,
прев. Динко Штамбук, Миливој Сиронић, Вељко Гортан; Платон, Држава, Београд 2005, прев.
Албин Вилхар и Бранко Павловић; Платон, Закони, Београд 2004, прев. Албин Вилхар; Платон,
Писма,Сремски Карловци, 1988. Прев. Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански (више издања).

Из
Кратила
Лица дијалога: Сократ, Хермоген и Кратил.

Сократ: Будући1 да гласом, и језиком, и устима желимо изражавати предоџбе, нећемо

ли постићи способност предочавања сваке ствари, која се стиче тим средствима, када
помоћу њих опонашамо било шта?
Хермоген: Нужно, чини ми се.
Сократ: Име је, дакле, изгледа опонашање гласом онога што се опонаша и опонашатеља
именује употребљавајући глас кад то опонаша
Хермоген: чини ми се.
Сократ: Мени се чини, тако ми Зевса, да смо се лепо изразили.
Хермоген: Зашто?
Сократ: Они који опонашају овце, и петлове, и остале животиње, били бисмо дакле,
присиљени да се сложимо, да они именују оно што опонашају?
Хермоген: Истину збориш.
Сократ: И теби се, дакле, чини да је тако?
Хермоген: Никако. Него, Сократе, какво ће опонашање бити име?
Сократ: Прво и прво, тако ја мним, нема га, ако опонашамо ствари и начином музикалним,
иако и ту гласом опонашамо. Зато, нема га, ако опонашамо ствари које само музика
опонаша; ни тада не чини ми се да именујемо ствари. Ово хтедох рећи: свака ствар има
звук и облик, многа и боју, није ли тако?
Хермоген: Сасвим тако.
1
Текст према: Платон, Кратил, Теетет, Софист, Дражавник, Београд 2000. Прев. В. Филиповић.
Сократ: Чини ми се, ако то опонашамо, да се уметност именовања не састоји у опонашању
тога [звука, боје]. Од оних које то опонашају једна је уметност музике, а друга сликарство,
зар не?
Хермоген: да.
Сократ: А шта с овом? Не изгледа ли да свака ствар има своју бит као што има своју боју и
остало о чем смо сада говорили? А најпре, зар боја и глас немају свака своју бит као и све
остало што је достојно бити именовано бићем?
Хермоген: Мислим тако?
Сократ: Што, дакле! Ако бисмо могли то опонашати – мисли овде на бит – словима и
слоговима, зар свака ствар не би била изражена онаквом каквом јесте?
Хермоген: Сасвим исправно.
Сократ: Како би назвао онога који је способан то учинити? Напред споменуте, једног си
звао музичарем, другога сликарем, а овога?
Хермоген: То је онај, Сократе, изгледа ми, ког одавна тражимо. То је именодавац.
Сократ: Ако је то истина, чини ми се да је од овог часа потребно испитивати имена за која
си ме питао (....) да испитамо да ли, или не, словима, слоговима те речи заиста обухватају
бића тако да им опонашају бит?

(...)
Сократ : Можда би ономе што нужно зависи од неког броја у својем бивствовању
или небивствовању догодило то о чему говориш. Тако узмимо број десет, или, ако
хоћеш, неки други број. Ако одузмеш или додаш нешто, одмах се роди неки други
број. Али кад се ради о некој каквоћи или уопште слици, није реч о истој
исправности. Насупрот, не треба безусловно применити све појединости лика по
коме се прави слика, ако желимо слику и постићи. Погледај, да ли је моје
разлагање добро.

Зар ту не била два предмета, на пример Кратил и слика Кратила, кад би неко од
богова, не хотећи само да верно опонаша твоје боје и облике, како то раде сликари,
приказао сву твоју унутрашњост каква јест, придајући твоју мекушност и топлину
и уносећи у то покрет, душу и мисао какви су у теби? Речју, кад би све што имаш у
себи и ствари једнаке, али друге положио до тебе. Да ли би то био Кратил и
Кратилова слика или два Кратила?

Кратил: Два Кратила, чини ми се, Сократе.

Сократ: Видиш ли, дакле, пријатељу, да је потребно тражити једну другу

исправност за слику и за оно о чему смо говорили и да одузимањем или додавањем
слика нужно не престаје бити сликом? Не осећаш ли колико недостаје сликама да
буду једнаке стварима којих су оне слике?
 Из
Ијонa
Лица дијалога: Сократ и Ијон

Књига V

533
D (...)
Сократ.2 И, видим, Ијоне и ево идем да ти покажем шта ми се чини да је то.
Што си ти способан да о Хомеру добро говориш то није, као што сам већ раније
приметио, нека нарочита уметност, него божанска снага која те гони, као она у
камену, који је Еурипид назвао магнетом, а остали га зову Херкловим каменом. Јер
тај камен не само што привлачи гвоздене прстенове него и прстеновима даје снагу
да могу чинити оно исто што чини и он сам, тј. да привлаче друге прстенове, тако
да се понекад створи сасвим дуг ланац тих прстенова, и сви висе један о другом. А
привлачна снага свих појединих чланова долази од оног камена. Исто тако и Муза
сама најпре песнике задише божанским заносом, а тиме што ти задахнути опет
уливају занос у друге ствара се цео ланац. Јер сви добри епски песници све те
своје лепе песме не певају својом уметношћу него у стању задахнућа и заноса. То
важи и за добре лирске песнике: као што они који су пали у корибантски занос не
играју своје махните игре при разуму, баш тако и лирски песници не певају своје
лепе песме у светлости разума, него их, кад су се предале моћи хармоније и
ритма, обузима баханатска махнитост и баханатски занос. И као што баханткиње
само у стању заноса црпу мед и млеко из река, а не у стању разумском, тако стоји
ствар и са душом лирских песника, што и сами тврде. Јер песници нам заиста кажу
да они с медоносних извора из неких музиних вртова и долова усисавају своје
песме, те их нама доносе као пчеле, летећи као и оне саме. И они истину говоре.

Јер песник је нарочито биће: он је лак, крилат и свештен, и не може певати пре
него што буде понесен заносом, пре него што буде изван себе и свога мирног разума;
али доклегод он има то добро, не може, као ни сваки човек, ни певати, ни прорицати.
Како они, дакле, не стварају дела и многе лепоте не кажу о стварима занатски, као ти
2
Текст је дат према Платон, Ијон, Гозба, Федар, Београд 1979. Прев. Михаило Ђурић.
о Хомеру, него у божјем задахнућу, то сваки од њих може заиста лепо певати само
оно на шта га је Муза подстакла: један дитирамбе, други похвалне песме, трећи
поскочице, четврти епске песме, пети јамбе. Али сваки је од њих за све друго
неспособан. Јер они то не говоре занатски него божјом снагом. Јер, кад би они о
једном предмету умели лепо говорити на основу своје занатске умешности, онда би
то умели и о свему другом. Зато се бог, одузимајући им снагу размишљања, служи
њима као и пророцима и божанским врачевима као својим слугама, да бисмо ми,
слушаоци, видели да та драгоцена откривања не говоре они у којима нема разума,
него да их говори сам бог, и да их преко њих говори нама. Најјача потврда за моје
тврдње јесте песник Тиних из Халкиде, који иначе никад није испевао никакву песму
достојну помена, него онај пеан који сви певају, који је готово најлепши од свих
песама, и који је, као што он сам каже, неко откриће Муза. Јер чини се да нам је бог,
да се не бисмо колебали, на њему највише показао да те лепе песме нису људске ни
људско дело, него божанске и божанско дело, и да песници нису ништа друго него
тумачи богова, и то сваки у власти онога бога који га је изабрао за своје оруђе. То је
бог хтео да обзнани, и зато је на уста најнезнатнијег песника испевао најлепшу
песму. Или ти се чини да немам право, Ијоне.

Ијон. Тако ми Дива, имаш право. Јер твоје речи, Сократе, хватају ми се срца,
и мени се сасвим чини да нам добри песници божанским задахнућем тумаче оно што
им кажу богови.

Сократ. Зар нисте ви, рапсоди, опет тумачи песника?

Ијон. И ту имаш право.

Сократ. Према томе, дакле, ви сте такође тумачи тумача?

Ијон. Неоспорно.

Сократ. Стани сада! Одговори ми, Ијоне, на моје питање без прикривања и устезања.
Када ти одлично изговориш своје епске стихове и веома дубоко дарнеш у срце
сакупљене слушаоце, било да приказујеш Одисеја како стаје на праг своје куће, како
просиоцима показује ко је он и пушта на њих своје стреле, или Ахилеја, како
наваљује на Хектора, или приказујеш жалост Андромахину, или Хекубину, или
Пријамову, јеси ли тада још при пуној свести, или ти душа излази изван себе и
сматра да у заносу непосредно сама доживљује приповедане догађаје, било да се они
одигравају на Итаци или у Троји или на ком другом месту куда те песма одведе?

Ијон. Како си ми, Сократе, јасан доказ дао за твоје схватање које си тиме изнео! Јер
говорићу ти без икаквог прикривања. Јер мени се када говорим нешто дирљиво очи
напуне сузама, а када говорим нешто што изазива језу или страх, онда ми се од
страха коса накостреши и срце ми лупа.

Сократ. Шта, дакле Ијоне? Хоћемо ли рећи да је још при пуној свести човек који,
украшен шареним рухом и златним венцима, плаче усред приноишења жртава и у
празничној радости , не изгубивши ниједну од тих својих драгоцености, или страхује
усред скупа који броји више двадесет хуљада њему оданих лјуди, од којих ниједан
изразом лица не показује да ће га опљачкати или му шта друго нљажао учинити.

Ијон. Не, тако ми Дива, Сократе, то је, истину да кажем, немогућно.

Сократ. Знаш ли ти да ви и сав онај празнични свет стављате у исто расположење?

Ијон. Да, то ја веома добро знам. Јер ја их сваки пут са висине своје позорнице
посматрам како ударају у плач и како љуто гледају око себе и са мном страхују под
утиском онога што излажем. Јер морам велику пажњу да обраћам на њих: ако их
нагнам у плач, онда ћу се ја сам на крају смејати јер ћу примити новац; а доведем ли
их дотле да се они смеју, онда ћу на накрају ја плакати јер ћу новац изгубити.

VI

Сократ. Знаш ли да је такав слушалац последњи од оних прстенова о којима сам

ти говорио да под утицајем Хераклова камена добијају снагу један од другога? А
средњи си прстен ти, рапсод и глумац, а први прстен је сам песник. А кроза сва та
посредовања бог вуче људску душу куда хоће тиме што чини да његова снага од
једног члана утиче на други. Сличност с магнетом продужује се и даље: надовезује
се веома дуг споредан ланац хорских певача, учитеља и подучитеља хора, у
побочном одвајању од прстенова који висе о самој Музи. И од песника један виси о
овој, а други о оној Музи. А за то је уобичајен израз „задахнут је“, и то се слаже с
нашом сликом, јер он виси о њој (тј. о Музи). А за песнике као за прве прстенове
вешају се опет у непрекидном низу други и падају у занос: једне задахњује и држи
Орфеј, друге Мусеј, а многе Хомер. Од њих један си ти, Ијоне, и стојиш у власти
Хомеровој, и кад неко пева песму неког другог песника, ти спаваш и ништа не
умеш да кажеш; али ако неко запева песму тога твога песника, ти се одмах
пробудиш, и твоја душа се налази у радосном узбуђењу, и ти у изобиљу имаш
градива за причање. Јер то што говориш о Хомеру не говориш занатски и на
основу стварног знања него у божанском задахнућу и заносу. Као што они које
захвати коримбатски занос одмах осећају само ону песму која долази од бога у
чијој су власти, и као што за ту песму имају и покрета тела и начина изражавања а
за друге не маре, тако си и ти, Ијоне, кад неко стане да говори о Хомеру, обилан
својим саопштењима, док о другим песницима не можеш да говориш. А што ме
питаш за узрок зашто умеш да о Хомеру обилно говориш а о другим песницима не
умеш, он се састоји у томе што Хомера речито хвалиш не на основу занатског
разумевања, него на основу божанског задахнућа.

Из
Дражаве
Књига II
Лица дијалога: Сократ и Адеимант

XVII. — Какво3 ће, даље, бити њихово васпитање? Тешко ћемо наћи нешто што је друкчије
од онога што се током времена усталило, а то је: гимнастичко васпитање тела и музичко 4
васпитање душе.
— Тако је.
— Хоћемо ли васпитавајући почети са музиком пре него са гимнастиком?

3
Текст према: Платон, Држава, Београд 2005. Прев. А. Вилхар и Б. Павловић.
4
Музика за Сократа укључује поезију, најпре због тога што се поетска реч изговарала уз музику, обично уз
лиру.
— Разуме се.
— А уз музичко образовање иду и говори, зар не?
— Дакако.
— А постоје две врсте говора: истинити и лажни? 5
— Тако је.
— У васпитању треба применити оба, али прво оне лажне.
— Не разумем како то мислиш.
— Зар не знаш да деци најпре казујемо митове? Они су, такорећи, сама лаж, али садрже и
истину. А ми код деце почињемо са митовима, па онда прелазимо на гимнастику.
— Тако је.
— Тако сам мислио кад сам рекао да прво треба почети са музичким васпитањем, па онда
са гимнастичким.
— Такоје правилно.
— Сад знаш да је почетак свуда најважнији, а нарочито код младог и нежног бића. Тада се
ствара и дотерује облик, који хоћемо другоме да дамо.
— На сваки начин.
— Да ли ћемо онда тако лако допустити да деца чују макар какве митове од било каквих
песника и да приме у своје душе мнења супротна онима за која мислимо да би морала
имати кад порасту?
— То нипошто.
— Чини се, дакле, да најпре морамо надзирати митотворце, и да треба одвојити оно што су
добро срочили, а што нису, — одбацити. Одабране митове даћемо дадиљама и
препоручићемо мајкама да их причају деци и да тиме више негују њихове душе него
њихова тела рукама. А од митова који се данас приповедају мора се највећи део избацити.
— Које то?
— У већим налазимо и мање — рекох. — И већи и мањи митови морају имати исти
смисао и исто дејство. Зар не мислиш и ти тако?
— Да. Али не видим које ти подразумеваш под већим?
— Оне које су нам причали Хесиод, и Хомер, и други песници. Они су састављали и лажне
митове, причали их људима, а причају их и сада.
— Које? — упита он — и шта кажеш и кудиш у њима?
— Оно што пре свега и највише треба кудити, а нарочито кад још приче нису ни лепо
измишљене.
— Шта то значи?
— То је кад песник, говорећи ο боговима и херојима какви су, направи рђаво поређење,
као кад сликар слика слику која нимало није слична онима које је хтео насликати.6
5
Под говором се овде мисли на књижевност. Започиње дијалошка расправа о истинитости или лажности
уметности, о чему се расправља и у Софисту (види даље) кроз разликовање икастичког и фантастичног
опонашања (мимезис). О овоме питању се у теорији уметности стално расправља, само се дају различита
решења.
6
Платон индиректно објашњава шта је лош, а шта добар мимезис.
— И право је да се тако што куди. Али како то говоримо и на шта се то односи?
— Већ на прву и најважнију причу ο најважнијим стварима коју приповедач није лепо
саставио, а која, наиме, казује да је Уран урадио оно што Хесиод приповеда7 и како му се
Крон за то осветио; сама Кронова дела и страхоте, које је пропатио од свога сина, мислим
да не би требало тако олако приповедти пред неразумном светином и недораслом децом.
Чак и кад би Кронова дела и начин на који је његов син с њим поступао били истинити,
требало би ο томе ћутати; а кад би се ο свему томе ипак морало говорити, то би требало
чинити у тајности, пред најмањим могућим бројем слушалаца, од којих ће се претходно
захтевати да на жртву принесу не свињу, него неку скупоцену и ретку зверку, не би ли се
тим начином што више смањио број слушалаца.
— То су заиста опасне приче — рече Адеимант.
— Стога ће оне, драги Адеиманте, бити забрањене у нашој држави.8 Такве ствари се не
смеју говорити младом човеку, јер би у противном овај могао помислити да не чини ништа
необично кад загази у највеће злочине и ако га спопадне жеља за осветом за неправде које
му је починио његов отац, јер би се у том случају понашао као први и највећи богови.
— Бога ми — одговори он — ни мени се не чини да ове ствари треба да се износе као
примерне.
— Нити уопште да богови ратују против богова, да гоне један другог и да се међусобно
боре. Јер то није истина. Ми желимо да будући чувари државе сматрају међуобне сукобе за
највећу срамоту и да се на њих не одлучују лако. Никако им не смемо описивати и сликати
борбу Гиганата, или друге разне борбе богова и хероја са њиховим најближим рођацима.
Јер ако хоћемо да убедимо децу како се ниједан од грађана никад није посвађао са другим
јер је то безбожно, онда старци и старице, и уопште старији људи, морају то одмах
истаћи, а песници ће бити приморани да своје песме певају у том духу. То што је син везао
Херу и што је отац бацио са неба Хефеста, кад је овај хтео да одбрани мајку коју је он
тукао, па онда борбе богова ο којима је Хомер певао, те се приче не смеју примити у
државу па било да су испеване у алегорији или без ње. Млади човек, наиме, не може
просудити шта је алегорија, а шта није, већ оно што у то доба старости прими у себе остаје
у њему тако чврсто да се више не може избрисати и не може променити. Зато треба
настојати да оно што најпре чује буде заиста најлепше од свега што је испевано и да
негује код њих врлину.
XVIII. — То има смисла — рече Адеимант. — Али ако нас неко упита које приче називамо
добрим? А ја одговорих:
— Ο Адеиманте, ми сада нисмо песници, ни ти ни ја, него оснивачи државе. А оснивачи
сами не морају певати песме, али морју познавати основне принципе којих се придржавају
песници кад певају и не смеју допустити да се ради мимо њих.
— Добро! Па каква би била начела за говор ο боговима?
7
Уран је своју децу, која су хтела да га збаце са престола, затворио у Тартар. Титан Кронус, једно од његове
утамничене деце, кастрирао га је и збацио са предстола. Кронус је престо изгубио од Зевса. О томе Хесиод
приповеда у његовој Теогонији.
8
Овде Платон уводи појам цензуре који ће подробније обрадити у даљем тексту.
— Оваква, отприлике — рекох ја. — Бог се увек мора приказати онаквим какав је, па
било да се ο њему говори у епу или у трагедији.
— Да то мора.
— А да ли је бог заиста добар и да ли се ο њему тако мора говорити?
— Мора тако.
— А добро биће не доноси зло, је ли?
— Ваљда не.
— Да ли оно што није штетно шкоди?
— Никако.
— А чини ли зло оно што не шкоди?
— Ни то.
— А ако не чини никакво зло, онда и не проузрокује зло?
— А и како би?
— Да ли је онда корисно оно што је добро?
— Јесте.
— Дакле, добро је узрок благостања?
— Јесте.
— Па онда добро није свему узрок, него је узрок само ономе што у себи има нечег
доброг, а не и ономе што у себи носи зло.
— Сасвим тако — рече он.
— Стога бог, пошто је добар, није, као што мисли светина, узрочник свих људских
судбина, него само малог броја, а већег броја није, јер има много мање добра но
зла. А као узрочник добра не смемо сматрати никог другог до јединог бога, а за зло мора
мо тражити други узрок, а не бога.
— Потпуно си у праву, изгледа — одговори он.
— Онда такву грешку не смемо примити ни од Хомера — рекох — ни од било ког другог
песника који греши кад говори да:

Леже бурета два у Зевсову двору, из једног

даје дарове зле, а из другог дарове добре.
Коме из бурета оба громовити помеша Зевс,
тај ће овде наићи на зло, а онде на добро.
Кога обдари бедом, у ругло ували тога,
те га чемерна глад по убавој прогони земљи.

Не треба веровати ни у оно што каже на другом местуда је Зевс

узрочник добра али и зла.9

9
Илијада, XXIV, 527.
XIX. Ако неко каже да су Атена и Зевс криви што је Пандар10 прекршио заклетву и
уговор, ми то нећемо одобрити. Исто тако ни свађу богиња и помирење њихово
посредовањем Темиде и Зевса; не смемо допустити да младићи чују ни оно што је рекао
Есхил:

Сам бог кривицу ствара људима,

кад им хоће огњиште да угаси.11

Ако неко опева Ниобине патње, на које се наведене реци односе, или страдање Пелопида,
или тројанске борбе, или нешто томе слично, не смемо допустити да се каже како је то
дело богова, или ако и јесте божје дело, онда морамо у смислу овога што испитујемо
рећи да бог ради праведно и добро, и да страдалници од те казне имају корист. Не смемо
допустити да песник каже како су они који су претрпели казну несрећни или да је то бог
урадио, а можемо допустити да кажу како су ти страдалници били рђави и због своје злоће
несрећни, а да им је бог учинио доброчинство кад их је пустио да претрпе казну. Али у
потпуности треба забранити да неко каже како је бог, који је добар, некоме крив за његову
несрећу; ако наша држава треба да има добре управљаче, онда и младима и старијима
треба забранити да то слушају, па било да је оно речено у поезији или у прози, јер те приче
нису ни пристојне ни нама од користи, нити се пак међусобно слажу.
— И ја се слажем с таквим законом и свиђа ми се.
— Такав би, дакле, био закон ο боговима и један од принципа како приповедачи треба да
причају и песници да певају: да бог, на име, није узрок свега, већ само оног што је добро.
— Тај принцип потпуно одговара.
— А који је други принцип? Верујеш ли ти да је бог чудотворац и да се, из рђавих побуда,
може претварати у разне облике, па било да се заиста претвара и на више начина
мења свој облик, или да нас вара па то само тако изгледа; или мислиш да је једноставан и
да никад не мења свој облик?
— На то не могу да одговорим одмах — рече он.
— Добро. Ако неко биће мења свој облик, да ли га мења само по себи и својом моћи, или
то учини неко друго биће?
— На сваки начин друго.
— А зар савршене ствари нису најотпорније када су у питању други, спољни утицаји? Као
што се, на пример, тело под утицајем јела, пића, рада, а свако биће под сунцем, ветровима
и уопште под таквим утицајима баш онда најмање мења кад је најздравије и најјаче?
— Тако је.
— А да ли ће ти спољни утицаји моћи збунити и променити баш најхрабрију и
најразумнију душу?
— Неће.

10
Илијада, II, 69
11
Фрагмент из изугубљене Есхилове трагедије.
— Тако исто неће ни справама, ни кућама, ако су добро грађене и у добром стању, нимало
шкодити време и спољни утицаји.
— Тако је.
— Све што је савршено значи, било од природе или вештачки, или и по једном и по
другом, не попушта ни најмање утицју других ствари.
— Изгледа тако.
— А бог и његова природа су у сваком погледу савршени.
— Тако је.
— Онда би бог најмање смео да се мења.
— Тако је.
XX. — Али, можда сам себе мења и преображава?
— Ако се уопште мења, онда само на тај начин.
— Да ли он мора да се претвори у нешто боље и лепше, или у горе и ружније?
— Ако се већ мења, онда свакако у горе и ружније, јер ми не можемо тврдити да богу
недостају лепота и врлина.
— Рекао је сасвим тачно. Али, да ли ће неко, па био бог или човек, начинити себе
својевољно горим, Адеиманте?
— Немогуће.
— Па онда је немогуће и да бог жели да промени свој облик, него изгледа да најлепши и
најбољи богови, ако је то могуће, увек остају у истом облику
— По моме мишљењу, мора бити тако.
— Па онда, пријатељу, ниједан песник не треба да говори да:

Странцима путницима и богови умеју сами

да се учине слични и у сваком знају облику
ићи кроз градове,...12

Нико не треба да лаже како су Протеј и Тетида13 мењали свој облик, и нико ни у
трагедијама ни у другим песмама не треба да уводи Херу претворену у свештеницу која
скупља дарове што

могу поклонити живот деци Инаха, реке у Аргу.14

И нека нам не причају многе и овакве сличне приче. Мајке, опет, не би смеле да верују у
такве приче и не би смеле плашити своју децу причајући им како неки богови ноћу лутају

12
Одисеја, XVII, 485.
13
Супруга Пелеја, мајка Ахила. Име Протеја који може да мења свој облик, користи се често као метафора у
књижевној критици – од критичара се очекује протејска способност мењања свести прилагођавањем свету
различитих књижевних дела која треба да схвати, вреднује и тумачи.
14
Фрагмент из Есхилове трагедије.
около показујући се у разним и многобројним облицима, јер ће тиме и саме хулити на
богове и, у исто време, начинити децу кукавицама.
— То не би смеле.
— Ако, дакле, богови одиста не могу да се претварају, а нама изгледа да их видимо у
најразличитијим облицима, онда нас они варају и чине чаролије?
— Можда.
— Шта? Зар мислиш да би бог хтео да нас завара лажним приказивањем па било то речју
или делом?
— Не знам.
— Зар не знаш — рекох му ја — да сви богови и људи мрзе истинску превару, ако би смо
тако могли рећи?
— Како то мислиш?
— Мислим да у ономе што му је најважније и ο ономе што му је најважније нико намер но
не лаже, већ да се веома боји да се ту крије лаж.
— И сада још не разумем.
— Ти мислиш да ја говорим нешто нарочито. Тврдим само да ниједан човек не воли да
вара себе, нити да му казују лаж уместо истине, нити да буде у неизвесности кад се истине
тиче, и да, у том случају, у својој души најдубље мрзи лаж.
— Највише је мрзи тада, свакако.
— А доиста би се то ο чему сам управо говорио могло назвати правом лажју; мислим на
незнање које постоји у души обманутог човека; јер лаж у речима само је имитација
стварног стања у души и нестварна слика која настаје касније, а не права лаж. Зар није
тако?
— Тако је.
XXI. — Праву лаж, значи, мрзе не само богови него и људи.
— Мислим да је мрзе.
— Па ипак, лаж у речима је каткад потребна и као таква не заслужује мржњу. Зар таква
лаж није потребна против непријатеља, или чак у саобраћању са онима који се називају
пријатељима, када ови из лудости или неразборитости хоће да почине какво зло? Тада нам
лаж у речима служи као некакав лек, да би смо их одвратили од њихове намере. И у
митологијама, ο којима смо малочас говорили, када не знамо праву истину ο давној
прошлости, састављамо приче које су што је могуће више налик на истинит, те и на тај
начин чинимо лаж (у речима) потребном.
— Заиста је тако — одговори Адеимант.
— У којем би, онда, од ових случајева, лаж била потребна богу? Да ли би он, због
непознавања оног што се догодило у давној прош лости, био принуђен да лаж приказује
као истину?
— То би свакако било смешно.
— Бог, дакле, није лажљиви песник.
— Мислим да није.
— Или, можда, треба да лаже зато што се боји непријатеља?
 — Далеко од тога.
— Или због безумља и лудости пријатеља?
— Бог не воли ниједног безумника и луђака.
— Не постоји, дакле, разлог због кога би бог морао да лаже.
— Не постоји.
— Значи да је лаж потпуно страна демонској и божанској природи?
— Разуме се.
— Јасно је, дакле, да је бог потпуно једноставан и истинит у делу и у речи и нити се сам
преображава, нити друге лаже, ни појавама, ни речима, ни знацима које шаље, ни у будном
стању, ни у сну.
— Тако се сад и мени чини — рече он — пошто ти тако велиш.
— Слажеш ли се с тим да је ово тај други начин на који треба певати песме и говорити: да,
наиме, богови нису ни чаробњаци који се преображавају, нити нас лажима у делу и у
речима воде на криви пут?
— Слажем се.
— Иако, дакле, у Хомера многе ствари хвалимо, нећемо хвалити и то да Зевс шаље
Агамемнону онакав сан , а у Есхила нећемо хвалити оно место где Тетида каже да је
Аполон на њеној свадби певао ο срећи њеној и њеног порода:

Без болести живеће дуго,

Судбу, рече, има богоугодну.
И песму славе певао ми на радост.
Веровах да уста Фебова не лажу, јер
пророчки им је својствен дар.
Али тај певач, што је с нама на гозби би и тако певао,
убица постаде сина мојега.15

Кад тако неко говори ο боговима, љутићемо се на њега и нећемо му дати хор да своје дело
прикаже, а још мање ћемо трпети да учитељи то дело користе у васпитавању омладине,
јер чувари наше државе треба да буду васпитани да поштују богове, а сами да буду
божански колико је то људима уопште могуће.
— Потпуно се слажем са свим начелима и ја бих их примио као законе.

Књига III

Лица дијалога: Сократ, Адеимант и Глаукон

15
Цитат је из изгубљеног Есхиловог дела.
I. — O боговима — рекох ја — треба отприлике такве приче наши младићи да слушају и
то од малих ногу, како би богове и родитеље могли поштовати, а међусобном пријатељству
и сагласности међу грађанима придавати највишу вредност.
— Мислим да је то добар начин — одговори он.
— Даље. Ако треба да постану храбри, зар им не треба причати такве ствари које ће
учинити да се ни најмање не боје смрти? Или, можда, мислиш да је могао постати храбар
онај ко је тај страх носио у своме срцу?
— Не, Зевса ми!
— Мислиш ли да се онај ко верује у приче ο подземљу и страхотама онога света може
ослободити страха од смрти и да ће он бити у стању да у биткама смрт претпостави
поразу и ропству?
— Нипошто.
— Чини се, дакле, да морамо бдети над онима који такве митове приповедају и захтевати
од њих да ο приликама у Хаду не говоре ружно, већ похвално, јер иначе неће говорити ни
истинито, ни како је потребно онима који ће постати ратници.
— То морамо.

— Онда ћемо сва таква места избацити, почев од стиха:

више бих волео бити паор и слуга оном,

који и сам свога имања нема
неголи владати мртвима
што не виде сунца.16

да се покаже стан и смртног и бесмртног рода

труо и страшан, од кога и сами зазиру бози.17

Авај, и у двору Хадову некакве душе

има, и сенке има, ал' никаква нема живота,18

једини он да је свестан, а други блуде ко сенке,19

душа му остави уде и брзо одлети Хаду

своју оплакујућ судбу и оставив снагу и младост,20

16
Одисеја, IX, 489.
17
Илијада, XX, 64.
18
Илијада, XXIII, 103.
19
Одисеја, X, 495.
20
Илијада, XVI, 856.
 душа одлети под земљу тада,
подобна диму цврчећ.21

Као што мишеви слепи унутра у пећини страшној

цврком цврче и лећу кад који спадне са стене,
где се у поворци они све један за другог држе:
тако су цврчале душе .. .22

Замолићемо, дакле, Хомера и друге песнике да се не љуте што та и слична места бришемо,
не зато што нису песничка, и што мноштво не ужива у томе да их слуша, него баш
зато што уколико су више песничка, утолико мање треба да их слушају младићи и људи
који треба да буду слободни и да се више плаше ропства него смрти.
— Сасвим тако.

II. — Исто тако треба одбацити сва страшна и грозна имена ствари у подземљу: дакле
Кокит и Стигу, и подземне сенке и све те изразе који код свих слушалаца изазивају највећу
грозу. Можда је то и добро, али се ми бојимо за своје чуваре да због тако грозних ствари не
постану сувише млитави и слаби.
— С правом се тога бојимо.
— Онда све то треба одстранити?
— Да.
— Те приче морају се онда причати и певати на друкчији начин?
— Разуме се.
— Онда нећемо допустити ни то да славни хероји плачу и уздишу, зар не?
— Свакако, ако нисмо оно прво, нећемо онда допустити ни то.
— Гледај, дакле, — рекох ја — имамо ли или немамо право да то избацимо. Кажемо да
прави мушкарац неће сматрати да је за правог мушкарца смрт нешто страшно, чак и када у
боју, ту поред њега, гине његов друг.
— Слажем се.
— Он не би над његовом судбином нарицао као да му се догодило нешто страшно.
— Нипошто.
— Тврдимо исто тако да је такав човек у највећем степену сам себи довољан за живот и, за
разлику од осталих, он понајмање има потребу за другима.
— То је истина.
— Њему изгледа много мање страшна могућност да буде лишен сина, или брата, или
имовине, или чега другог што је томе слично.
— Заиста, много мање.
— Он ће, дакле, много мање оплакивати и најспокојније ће подносити такав догађај,
уколико га доживи.
21
Илијада, XXIII,100.
22
Одисеја, XXIV, 6-9.
— Свакако.
— Имали бисмо, дакле, право да избацимо нарицања знаменитих мужева, остављајући то
женама, и то не оним храбријим, као и онима који су мушкарци, али лоши. Они за које
кажемо да их одгајамо за чуваре земље, морали би се стидети да чине тако нешто.
— Сасвим је тако.
— Опет ћемо замолити Хомера и друге песнике да не представљају Ахилеја, сина богиње,
како
час би на страну он, а час би наузнак лег'о,
а час на лице, а онда од одра би уст'о и крено,
па би жалостан сав уз обалу морску тумар'о,23

би да не причају како је обема рукама24 обухватио црни пепео и сипао га себи на главу,
нити како тугује и жали, као што је Хомер певао; или како Пријам, сродник богова,

све их мољаше редом у прашини док се је ваљ'о,

сваког јунака он поименце позиваше тада.25

Још усрдније ћемо их замолити да бар богове не представљају како плачу, и не говоре:

Тешко несрећној мени, јунака матери јадној,26

а ако већ говоре тако ο боговима, онда да бар највишег бога не представљају онако лажно
као да говори:

Авај, очима својим сад видим драгога борца

гоњена около зида, а моје за Хектора тужи срце27

или:

Авај, кад ми по судби од руке Патрокла Сарпедонд

од свих људи мени најмилији, треба да падне!28

III. — Јер кад би наши младићи, драги Адеиманте, озбиљно примили све то, и ако се не би
смејали таквом недостојном говору, тешко да би ико од њих помислио да тако нешто
њима, као људима, не приличи, и да би требало сами себе да укоре, ако говоре, или чине
сличне ствари. Напротив, они би, без икаквог стида и устручавања, и при најмањим
патњама кукали и запомагали.
23
Илијада, XXIV, 10-13.
24
Илијада, XVIII, 23-24.
25
Илијада, XXII, 414.
26
Илијада, XVIII, 54.
27
Илијада, XXII, 168.
28
Илијада, XVI, 433.
 — Сасвим си у праву.
— Али како је наше испитивање малопре показало, а ми се њега морамо придржавати све
док нас неко не упути на боље и лепше, то не сме бити.
— Заиста не сме бити.
— А не треба ни да се богови много и радо смеју. Ако се неко јако смеје, онда то изазива и
велику промену.
— Тако ми се чини.
— Не треба, значи, примити да неко приказује пуне достојанства људе како су се предали
смеху, а још мање треба тако приказивати богове.
— Њих поготову не.
— Онда Хомеру нећемо одобрити ни ове речи ο боговима:

блажене богове све тада обузе грохотан смех

гледајућ Хефеста како по двору храмљући брза.29

осим ако треба у њих веровати.

— Ја у то не верујем — рече Адеимант — и зато не одобравам такве речи ο боговима.
— Утолико боље за тебе, јер истину морамо поштовати. Ако смо раније исправно
говорили да боговима лаж није потребна, а да је људима потребна само као лек, онда је
јасно да лаж треба оставити лекарима и да се неупућени њоме не смеју служити.
— То је јасно.
— Ако, дакле, икоме доликује да лаже, онда то припада владарима, па и то једино на
корист државе, уколико овој прети опасност од спољних непријатеља или од сопствених
држављана. Свима осталима лаж мора бити забрањена, па ако грађанин пред својом
влашћу лаже, рећи ћемо да је починио већу кривицу него болесник који је обмануо свог
лекара, или ученик који је пред учитељем гимнастике прикрио недостатке свог тела, или
морнар кад крманошу не каже истину ο стању брода, или ο себи, или ο посади.
— То је савршена истина — рече он.

— Ако, дакле, ухватимо у лажи било ког грађанина

из реда занатлија
врача, или лекара, или тесара,30

онда ћемо га казнити зато што у државу као у лађу уноси ствари које је руше и
поткопавају.
— Ако иза речи долази дело, онда се то само по себи разуме.
— Даље. Неће ли нашим младићима бити потребно да умеју владати сами собом?
— Биће.
29
Илијада, I, 599 и даље.
30
Одисеја, XVII, 383.
— А зар народу, као мноштву, то владање самим собом неће би ти потребно у овом
смислу — да се покори владаоцима и да се зна умерити у сластима пића, љубави и јела?
— Тако ми изгледа.
— Онда ћемо казати да је лепо речено оно што код Хомера говори Диомед:

мирно, пријатељу, седи и моје реци случај31

друго у вези с тим:

срџбом обузети пођоше Ахејци,
ћутке показујућ страх од вођа.32

и сва друга слична места.

—Лепо.
— А шта ће бити са оваквим речима? Тешка пијаницо, с очима псећим и јелењим срцем,"
и њима сличним које се даље ређају; хоћемо ли рећи да је и то лепо? И, уопште, треба ли
понављати у стиху или у прози све оне дрске речи које су поданици упутили својим
владарима?
— Не, то није лепо.
— Мислим да такве речи нису нимало погодне за подстицање само контроле у млађих, а
не би било ништа чудно ако би им оне причињавале неко друго задовољство. А како се
теби чини?
— Тако како рече.
IV. — Даље. Мислиш ли да је поучно кад Хомер удешава да најмудрији Одисеј каже како је
од свега најлепше трпеза пуна
хлеба и меса, а уз то и вино винолија граби
из крчага и носи и гостима у пехаре лије?33

Или, када Еурилох, на другом месту, говори:

али од глади умрет' од свега је најгори удес.34

Или кад Зевс, једини будан, док остали богови и људи спавају, ради љубавне жеље лако
заборави све што је одлучио, или кад се, угледавши Херу, толико узбуди да не стиже с њом
у ложницу него хоће одмах ту, где се затекао, с њом да се споји, и кад говори да његова
страст није била толика ни онда кад су се први пут спојили

кришом од родитеља драгих.35

31
Илијада, IV, 412.
32
Одисеја, III, 8.
33
Одисеја, IX, 8.
34
Одисеја, XII, 342.
35
Илијада, XIV; 281.
Или кад Хефајст окива Ареја и Афродиту због љубоморе.
— Не, тако ми Зевса, никако није поучно тако нешто приказивати.
— Али — рекох ја — ако се приповеда и приказује постојаност, коју у свему и увек
показују славни мужеви, онда наши младићи то треба да гледају и слушају, као:

груди удара и срце прекори рецима овим:

Срце, претрпи и то кад си страсније поднело ствари.36

— Тако је.
— Али не треба допустити ни да јунаци буду подмитљиви и лакоми.
— Нипошто.
— Не сме се младићима певати:

честита краља и бога задобијеш поклоном увек.37

Не смемо хвалити Ахилејева васпитача Феника и не смемо рећи да је говорио право кад
му је саветовао да узме поклоне и да брани Ахејце, а ако дарове не добије, да не престане
са својим гневом. Нећемо уважити нити ћемо се сложити са тим да је Ахилеј био тако
лаком да је од Агамемнона примио поклоне и да је мртво тело хтео предати само тако ако
му се исплати откупнина, иначе не.
— Не, није право одобравати такве ствари.
— Само се ради Хомера устежем — рекох — јер је, заправо, грех говорити ο Ахилеју
такве ствари или слушати како их приповедају, или тврдити како је казао Аполону:

преварио си ме, Заштитниче, најзлоћудни од свих богова!

Ја бих ти то већ платио, кад бих имао моћи.38

Или, како се не покорава реци, која је уствари божанство, него је спреман да се против ње
бори; или да је за своју косу, посвећену другој реци, Сперхеју рекао кад је
Патрокло био мртав:

радо бих дао Патроклу јунаку да је понесе собом,

и да је то учинио, све то не треба веровати. А за оно што је Хекторов леш вукао око
Патроклова гроба и што је заробљенике поклао на ломачи рећи ћемо да то Хомер није
испричао као истину и нећемо допустити да наши грађани верују како је Ахилеј, син
богиње и Пелеја, врло мудрог унука Зевсовог и који је био одгојен од најмудријег Хирона,

36
Одисеја, XX, 17.
37
Приписује се Хесиоду.
38
Илијада, XXII, 15. „Заштитниче“, алудира се на Аполона.
био тако збуњен и несређен да је патио од две сасвим супротне болести: од ниске
лакомости и од болести према боговима и људима.
— Добро си рекао — одговори ми он.

V. — Тако нећемо веровати и нећемо допустити да се говори како су Посејдонов син Тезеј
и Пиритој, Зевсов син, предузимали онакве страшне пљачкашке походе, нити пак да се
који други божји син и јунак усудио да учини страшна и безбожна дела, како се сад ο
њима лажно прича. Треба присилити песнике да ο таквим њиховим делима или не говоре,
или да њих не приказују као децу богова, или им треба забранити да овакве ствари причају
и тако покушавају да убеде наше младиће како богови рађају рђаву децу и како хероји
нису нимало бољи од осталих људи. Као што смо већ у ранијим разматрањима рекли, то
није богоугодно ни истинито: зар нисмо показали да од богова не може доћи никакво зло?
— Тако је.
— А за оне који то слушају то су штетне ствари. Сваки рђав човек опростиће себи своје
грехове кад је убеђен да то исто чине и да су чинили и сами божји синови, блиски Зевсу

што и на брду Иди имају

у чистом ваздуху жртвеник претка свог
именом Зевса и у чијим жилама
још тече божја крв.39

Зато треба прекинути са таквим митовима да не бисмо код наших младића стварали
наклоност према злочинству.
— Потпуно тачно.
— Пошто смо већ започели да одређујемо шта се сме а шта не сме говорити пред младим
људима, шта нам још преостаје да урадимо? Расправили смо већ како треба говорити ο
боговима, демонима, херојима и ο Хадовом царству.
— Јесмо.
— Преостаје нам сада да одредимо како треба говорити ο људима?
— Тако је.
— Али, драги пријатељу, немогуће је да у овом тренутку у тој ствари утврдимо правила.
— Зашто?
— Зато што мислим да би смо мора ли рећи како песници и састављачи митова највећим
делом говоре рђаво ο људима. Они говоре да има много неправичних, али срећних и да су
многи правични људи јадни, да је корисно неправду чинити потајно; или да је правичност
добра само за друге а за себе штета, а ми ћемо им наложити да певају и причају управо
оно што је томе супротно. Или мислиш да нећемо?
— Уверен сам да хоћемо — рече Адеимант.
— Ако се слажеш с тим да говоримо добро, да ли могу рећи да си се самном сложио и у
ономе што одавно тражимо?
39
Фрагмент из Есхилове трагедије Ниоба.
— Правилно си закључио.
— Онда ћемо се сложити и у томе да ο људима треба тако говорити тек кад утврдимо шта
је правичност и да она заиста користи ономе ко је поседује, па било да нам он изгледа или
не изгледа правичан.
— Тако је.
VI. — Сада ћемо завршити наша разматрања ο заснованости прича, а после тога мислим
да треба да размотримо оно што се односи на њихов израз (стил). Тек кад све то
завршимо, постаће нам јасно шта и како се може говорити. Адеимант ће на то:
— Не разумем како то мислиш.
— Али заиста би требало да ме разумеш — рекох ја.
— Можда ће ти на овај начин бити јасније: зар није све што нам митолози или песници
говоре само причање ο догађајима који су били, или који јесу, или који ће бити?
— Доиста, како би могло бити друкчије — рече он.
— А зар нама они то не предају или једноставним причањем, или подражавањем, или на
оба ова начина?40
— То бих желео боље да разумем.
— Изгледа да сам смешан и нејасан учитељ — рекох тада. — Као што чине људи који не
уме у да се изразе, покушаћу да ти објасним оно што желим на једном примеру, кад већ не
могу на свима примерима одједном. Реци ми: да ли знаш оне прве речи у Илијади, кад
песник прича како је Хрис молио Агамемнона да му ослободи кћер, како се овај љути и
Хрис, пошто није успео, тужи Ахејце богу?
— Знам их.
— Онда знаш да све до ових речи:

и све Ахејце мољаше,

понајвише два Атрида, поглаваре народа,41

песник сам приповеда и не покушава да скрене нашу пажњу на другу страну као да то
говори неко други а не он сам. Али речи које долазе после тога говори као да је он сам
Хрис и покушава да нас увери како то не говори Хомер, већ стари свештеник. И готово све
остало приповедање ο догађајима код Троје, ο страдањима на Итаци и у целој Одисеји
изражено је на тај начин.
— Сасвим тако — рече Адеимант.
— А да ли је приповедање и кад песник преноси речи које су изговорене, и кад описује
оно што се десило између тих говора?
— Како да није?
40
Овде Сократ не говори о мимезису као о копији копије идеје, већ као о различитим начинима приказивања
радње: када се о радњи приповеда, када лица сама говоре, и када се та два поступка мешају. Мимезисом се
назива само када се приказује како актери сами делају.
41
Илијада, I,15 и даље.
— А кад песник нешто каже тако као да то говори неко други, зар онда нећемо рећи да он
свој говор дотерује према оној особи коју у говору замењује?
— Разуме се.
— А чинити себе сличним некој другој особи, било гласом или држањем, да ли то значи
подражавати је?
— Дабогме.
— Према томе, и он и остали песници, изгледа, приповедају подражавајући.
— Тако је.
— Ако се, међутим, песник никад не скрива, онда су цела његова песма и приповедање без
подражавања. А да не би опет рекао да не разумеш како то бива, рећи ћу ти. Кад Хомер
прича како је Хрис дошао и донео новаца да откупи кћер и како он моли Ахејце, пре свега
краљеве, па затим не продужава као да то говори Хрис, већ прича то Хомер, онда је то, то
знаш, једноставно приповедање и није подражавање. То би, онда, изгледало отприлике
овако (то нећу рећи у стиховима јер нисам песник): свештеник је дошао и молио се
боговима да допусте Ахејцима да заузму Троју и да се врате својим кућама, да приме
откупнину и да му, бојећи се богова, предаду кћер. Кад је то свршио, сви су били
скрушени и сагласни са њим, само се Агамемнон разбеснео и наредио му да се губи и да
се више не враћа, јер га његов скиптар и његов свештенички чин (врпца) неће штитити;
за његову кћер је рекао да ће пре остарети у Аргу, но што ће бити откупљена. Наредио му
је да иде и да не пркоси ако жели да се читав врати кући. Кад је стари то чуо, уплашио се и
пошао ћутећи, а кад је одмакао из табора, помолио се усрдно Аполону, звао га његовим
именом и подсећао га на храмове које му је подигао и жртве које му је принео, па га је
молио да стрелама казни Ахејце због његових суза. Тако, драги мој, изгледа једноставно
приповедање без подражавања.
— Разумем.

VII. — Онда знај и то — рекох — да је приповедање сасвим друкчије кад између

појединих говора одстраниш песникове речи и оставиш само међусобне дијалоге.

— И то разумем — одговори он — а тако нешто налазимо у трагедјама— Врло добро —

рекох — и мислим да сам ти сад објаснио оно што малопре нисам могао учинити, да, на
име, постоје три врсте песама и митологија: прва врста је чисто подражавање и то су, како
ти велиш, трагедија и комедија. Друга је врста једноставно причање песниково, и ту
врсту могао би највише наћи у дитирамбима. Трећа врста је мешавина једног и другог, и
има је у епским пе смама, а често и на другим местима, ако си ме добро разумео.
— Сад разумем шта си хтео малопре рећи.
— А сад се прво сети оног што смо већ рекли: наиме, да смо ο ономе што треба причaти
већ говорили, и да треба испитати како треба причати.
— Добро се сећам тога.
— Говорио сам ο томе како је потребно да се сложимо хоћемо ли песницима допустити да
певају песме са подражавањем или да певају једне тако, а друге без подражавања; затим,
за које случајеве да примамо једно а за које друго, или да уопште не подражавају.
— Слутим да се ти сад питаш, хоћемо ли у нашој држави признати трагедију и комедију
или нећемо.
— Можда хоћемо, али ћемо учинити нешто много важније од тога. То још не знам. Ми
морамо ићи онуда куда нас испитивање као какав ветар носи.
— Имаш право.
— Упитај сад, Адеиманте, да ли наши чувари треба да се разумеју у подражавању или не.
Зар из наших ранијих закључакане произлази да сваки човек добро обавља само један
посао а више послова не, и да ни у једном од њих не би постао чувен кад би покушао да
обави више њих?
— Разуме се.
— Зар онда неће и за подражавање важити исто начело: да човек није способан да добро
подражава многе ствари као што би то могао урадити са једном?
— Важиће.
— Тешко ће, дакле, један исти човек моћи да истовремено обавља какав важан посао и да
се бави многим подражавањима постижући у томе велику вештину, јер ни у оним врстама
подражавања које су налик једна на другу, један те исти човек не може постићи велики
успех у обема, као на пример у састављању комедија и трагедија. Ниси ли ти малочас
говорио ο комедији и трагедији као подражавању?
— Да, и у праву си кад кажеш да исти људи не могу савладати обе вештине.
— Рапсоди не могу бити уједно и глумци.
— Тако је.
— Чак ни глумци нису исти и за комедије и за трагедије, иако је то све миметичка
уметност. Или, можда није?
— Јесте, то је миметичка уметност.
— Додајмо томе, Адеиманте, да ми се чини како је људска природа раздељена на још
мање делове, па је стога неспособна не само да подражава више ствари с једнаком
успешношћу него није у стању ни да практично дела у свим оним областима које може да
подражава.
— То је потпуна истина.

VIII. — Ако хоћемо да останемо при нашој првој речи која тражи да чувари напусте све
друге занате и да се потпуно посвете занимању везаном за одбрану слободе државе
одричући се свега другог, биће потребно да они не чине ништа друго, ни стварно ни
подражавањем. Или, ако они треба нешто да подражавају већ од детињства, онда то мора
ју бити врлине које одговарају њиховом занимању: храброст, разборитост, побожност,
племенитост и друге такве врлине. Ропски дух не смеју имати нити га подражавати, као ни
било шта друго што је срамотно, да не би подражавањем и сами стекли такве особине. Зар
ниси приметио да свако подражавање, ако се негује од детињства и надаље, постаје навика
и друга природа, и то у држању тела, или у начину говора, или у начину мишљења?
— Наравно да сам то приметио.
— Нећемо допустити да младићи, ο којима се старамо и који треба да постану врли људи,
као мушкарци подражавају жене, па било да је у питању млада или стара, било да се свађа
са својим мужем или са боговима, или је охола, јер мисли да је срећна или да је жена коју
је снашла несрећа, и бол и туга. Још мање ће смети подражавати жену болесну или
заљубљену, или жену која се порађа.
— То заиста нећемо допустити.
— Ни ропкиње и робове, који врше ропске послове.
— Ни њих.
— Ни рђаве људе, мислим страшљивце и оне који раде супротно од онога што смо сад
поменули, који грде, псују и опада ју један другога, пијане или трезне, ни ти друго што
овакви људи било речима било делом чине сами себи и друг има. Мислим да се не смеју
научити ни да подражавају луде ни у речима ни делом. Они морају познавати луде и рђа
ве људе и жене, али не смеју чинити ништа што они чине и не смеју представљати њихов
рад и живот.
— То је цела истина — рече он.
— А да ли онда смеју представља ти коваче или друге занатлије, или веслаче на тријер
ама, или њихове заповеднике, или тако нешто?
— А зашто би то чинили, кад уопш те не смеју водити рачуна ο тим стварима?
— Даље. Смеју ли подражавати коње како ржу, или бикове како бучу, или реке како
жуборе, или море како бучи, или грмљавину и друге сличне ствари?
— Не смеју, јер смо им забранили да бесне и да се понашају као луди.
— Ако, дакле, разумем шта мислиш, онда постоје два начина изражавања и песничког пр
иповедања и једним од њих ће се, кад треба нешто да каже, послужити заиста добар и
савршен човек. Други начин, међутим, није сличан овоме и њега ће се увек придржавати и
њиме говорити човек који је првоме и по рођењу и по васпитању сасвим супротан.
— Који су то начини?
— По моме мишљењу, честити песник ће, кад у своме приповедању дође до места на којем
треба да истакне речи или дела неког одличног човека, хтети да то изговори као да је он
сам тај човек и неће се стидети таквог подражавања, нарочито ако приказује доброг човека
чији је рад тачан и разуман; а у мањој мери или никако неће то чинити ако је у питању
човек који је пропао било од болести или љубавне страсти, од пијанства или због које
друге мане. Ако се, пак, говори ο неком недостојном човеку, онда песник никако неће
хтети да себе изравна са горим, осим, можда, за кратко време, кад овај чини нешто добро,
него ће се стидети да га подражава јер је, с једне стране, невешт томе, а, с друге стране,
одвратно му је да постане његова слика и да се уживи у живот горих људи, јер, ако то није
у шали, његов разум све то презире.
— Да.
IX. — Он ће се дакле, служити оним начином приповедања који смо малопре поменули
код Хомерових епова, и његово ће приповедање задржати и једно и друго, и подражавање
и једноставно приповедање, али ће подражавање у целом приповедању заузимати врло
незнатно место. Или ожда немам право?
— Имаш, јер приповедање таквог једног песника мора бити такво.
— Ако песник, дакле, није такав, онда ће, уколико мање вреди утолико више подражавати.
Он неће сматрати да је било шта њега недостојно и покушаваће да представља све и пред
многима, и то, као што смо већ поменули, и грмљавину, и шум ветрова, и града, и кола и
ваљака, и гласове труба, и свирала и свих других инструменат , и гласове паса, и оваца и
птица. Његово приповедање састојаће се или од самог подражавања тонова, или ће имати
само један мали део приповедања?
— И то је сасвим тачно.
— Ето, то сам ја подразумевао кад сам говорио ο двема врстама приповедања.
— Приповедање прве врсте разликоваће се сасвим мало, и ако уз то додамо и
одговарајућу мелодију и ритам, онда ће мелодије бити код правог песника све у једном
тонском начину (јер се текст приповедања не разликује много), а исто тако и у неком
одговарајућем ритму.
— То је сигурно.
— А шта је са другом врстом? Зар песме те врсте не траже све тонске начине и све
ритмове, ако песник жели да буду, с обзиром на њихове најразноврсније облике, лепо
рецитоване?
— Сигурно је тако.
— То значи да се сви песници и сви они који имају нешто да испричају служе или првим,
или другим начином, или пак сједињују један начин са другим?
— Тако је.
— Па шта ћемо сад? — рекох. — Хоћемо ли у својој држави признавати сва ова три
начина, или само један од прва два, или ћемо примити онај који ова два спаја?
— По мом мишљењу, уколико се за њега изборим, примићемо чисто подражавање којим се
опонаша честит човек.
— Али, Адеиманте, пријатан је мешовити начин. А деци, педагозима и мноштву најпрјиа
тнији је начин управо супротан оном што си га ти одабрао.
— Јесте, тај је најпријатнији.
— А ти можда мислиш — рекох ја — да он не одговара нашем државном уређењу, пошто
у нас нема двостручних а нема ни многостручних људи, него свако обавља само један
посао.
— Такав начин, доиста, не пристаје уз нашу државу.
— У нашој држави је, дакле, обућар обућар, а крманош није уз то још и обућар; земљор
адник је земљорадник, а није поред тога што је ратар још и судија; и ратник је ратник, а
није поред тога и трговац, а тако је и уосталим звањима.
— Разуме се.
— А кад би у нашу државу дошао човек тако окретан да би могао примати све те облике и
да би могао подражавати све ствари, па кад би нам тај човек хтео показати све своје
вештине и рецитовати своје песме, онда би смо му ми указали божанску почаст, као да је
светац који заслужује дивљење, а ипак бисмо му рекли да код нас у држави не постоји
такав човек и да не сме ни постојати и послали би смо га у неку другу државу пошто би
смо претходно излили много мириса на његову главу и овенчали га вуненим врпцама. И
ми бисмо се и даље користили својим озбиљним иако не тако пријатним песником и
приповедачем, који би нам казивао изреке ваљаних људи и који би говорио према оним
начелима које смо поставили у почетку, кад смо почели васпитавати ратнике.
— Заиста, тако бисмо урадили да то зависи од нас.
— А сада, пријатељу, — рекох — чини ми се да смо у потпуности претресли онај део
музичког васпитања који се односи на песме и митове. Рекли смо шта треба причати и
како треба причати, а и ο садржини и облику њихову.
— Тако се и мени чини — одговори он.
X. — Да ли је — рекох — после овога преостало још нешто да се каже ο певању и
музици ?
— Дабогме.
— А зар неће сад већ свако моћи сам да пронађе оно што треба ο томе да кажемо, и какво
оно треба да буде, ако хоћемо да се слажемо са оним што смо већ рекли? Тада се Глаукон
насмеја и рече:
— Изгледа, Сократе, да ја нисам међу њима, јер овог тренутка још не могу јасно да
схватим шта треба ο томе да кажемо иако наслућујем.
— Мора, свакако, да ти буде јасно да је песма састављена из три дела: из речи, мелодије и
ритма — рекох.
— То мора.
— Што се речи тиче, не постоји никаква разлика између певаних и оних које се рецитују,
јер за њих важе оне одредбе које смо већ утврдили.
— Тако je.
— Мелодија и ритам треба да се управљају према речима.
— Разуме се.
— Казали смо да нам песме тугованке и нарицаљке нимало нису потребне.
— Нису.
— А какве тонске врсте имају нарицаљке? Реци ми, ти си музичар.
— Миксолидијску, синтонолидијску и слично томе.
— Њих онда треба избацити. Оне не користе чак ни женама, које такође треба да су
одважне, а камоли људима.
— Тако је.
— Оно што најмање доликује чуварима, то је пијанство, а исто и мутавост и лењост.
— Тако је.
— Које су тонске врсте млитаве и које одговарају песмама које се певају при пићу? Он
одговори:
— Јонска и лидијска. Њих зову млитавим.
— Имају ли оне какву вредност за ратнике, ο пријељу?
— Немају никакву — одговори он — и изгледа да нам остају само дорска и фригијска
врста.
— Мени тонски начини нису познати — рекох. — Задржи онај тонски начин који
одговара гласу и изражавању храброг човека кад му је потребна снага у рату или иначе;
или ако западне у невољу, буде рањен, или умре, а хоће да у свим тим несрећама остане
храбар и јак и да се од њих брани. Задржи још један тонски начин да покаже човека кад је
у миру, кад није насилан него благ, кад некога убеђује и моли, богове молитвом, човека,
опет, поучавањем или приговарањем, или, обратно, кад слуша молбу, прима поуку, усваја
савет, кад све то чини разумно и није охол, већ живи умерено и разумно и задовољан је
оним што долази. Задржи ми та два тонска начина, силни и благи, који ће најлепше
изразити гласове несрећних и срећних, одважних и храбрих.
—Ти и не тражиш да ти оставим друге, него оне које сам ти сам поменуо — одговори он.
— За наше песме и мелодије онда неће ни бити потребни инструменти са многим жицама
и који имају све тонске начине.
— Мислим да неће.
— Онда у држави нећемо ни имати људе који праве инструменте као што су: тригонон,
пектида и остали са многим жицама и мелодијама.
— Нећемо, разуме се.
— А хоћемо примити у државу израђиваче фрула и свираче у фрулу? Зар она фрула није
инструмент са највише гласова и сви остали вишегласни инструменти подражавају само
фрулу?
— Дабогме.
— Остаје, онда, да се у држави могу употребљавати само лира и китара. А у пољима би
могла би ти и која сиринга да свирају пастири.
— Тако барем наше испитивање казује.
— Не уводимо ништа ново, пријатељу, кад одабирамо Аполона и Аполонове инструме
нте, а не Марсију и његове.
— Богами, чини се да заиста не уводимо ништа ново.
— Тако ми пса, ми опет прочистисмо неприметно нашу државу, и ако смо недавно били
утврди ли да обилује добрим особинама.
— Поступили смо разборито — рече он.
XI. — Хајде сада да је прочистимо сасвим! После мелодије долази ритам, и не смемо
тражити да буду ритмови шарени и разнолики, него треба да одговарају сређеном и му
шком животу. Кад нађемо такав ритам, онда се мелодија и такт морају управљати према
речима, а никако се не сме текст управљати према мелодији и такту. Твоја је дужност да
нам, као и код тонских начина, кажеш који и какви су то ритмови.
— Ово заиста не бих умео рећи. Проучавао сам их и рекао бих радо да постоје три врсте
ритмова из којих се развијају тактови, као и четири тона из којих се развијају сви тонски
редови. Али не бих могао рећи коме начину живота би они одговарали.
 — Онда ћемо ту ствар претрести са Дамоном — рекох ја — да видимо који тактови
одговарају ропском расположењу, који гордости, или бесу или другим злим особинама, и
које ритмове треба задржати као супротне овима. Чини ми се некако да сам чуо, кад је он
помињао неки сложени еноплиј, и дактил и херој, које је, ни сам не знам како, средио и
предњи део заменио задњим, тако да су постојали или кратки или дуги; мислим да је
један такт назвао јамбом, а неки други опет трохејем, и додао им дужине и краткоће.
Мислим да је код неких тактова исто толико кудио састав стопе колико саме мере или и
једно и друго заједно; то не могу рећи. Али то све нека остане за Дамона! Мислим да би
требало дуго расправљати да би се овде направио избор. Зар не мислиш и ти тако ?
— Мислим да је заиста тако.
— А да ли ти је јасно да ритмичка савршеност одговара савршеној форми, а да недостатак
ритма одговара ономе што је аморфно?
— Како не?
— И да ритмичка умереност зависи од доброг текста, и недостатак ритма од рђавог текста,
јер текст и ритам личе један на други; лепота мелодије и немелодичност зависе исто тако
од текста, ако се, као што смо малопре рекли, ритам и мелодија управљају према њему, а
не текст према ритму и мелодији.
— Јесте, тако је уствари.
— А што се тиче саме песме — рекох — дакле текста? Зар он није производ душевног
расположења?
— Разуме се да јесте.
— А од текста зависе и друге ствари?
— Да.
— Дакле, добра песма, добра мелодија, добро понашање, и добар ритам су последица
доброг душевног расположења, а да нам при том та реч не значи исто што и ограниченост,
него нешто што је стварно лепо и добро.
— Тако је — одговори он.
— Па да ли се младићи морају трудити да стекну све то, ако желе да врше своју дужност?
— Морају.
— То је исто тако у сликарству и у осталим лепим вештинама, у вештини ткања, везења,
грађевинарства у свакој другој радиности, осим тога још и у природним телима као и у
биљкама. У свему томе налазимо ружноћу, аритмију, несклад, бесмисао и све оно што је
сродно рђавом делању, али и оно што је томе супротно: смисаону лепоту, оно што одговара
разумности, добром делању и свему сродном што уз то иде.
— Сасвим је тако — рече Глаукон.
XII. — Није, дакле, довољно да надзор водимо само над песницима и да само њих
присиљавамо да своје творевине усклађују с моралом, па ако неће тако да чине, да им у
нашој држави не допустимо да певају како им је воља. Потребно је вршити надзор и над
другима који нешто стварају да би смо и њих спречили у злоћудном, раскалашном,
простачком и непристојном делању које би могли испољити у обликовању живих бића,
грађевина, или каквих друг их творевина. А оном ко на такву контролу не пристаје,
нећемо дозволити да се у нашој држави бави својим послом. Јер, не смемо допуштити да
се наши чувари надахњују рђавим ликовима узимајући свакодневно и неопажено од свуда
помало, као стока на лошем пашњаку, таложећи тако у својој души велико зло. Морамо
тражити такве ствараоце који ће у својим срећним склоностима бити способни да изразе
лепоту и природу оног што уједно има и леп облик и моралну вредност. На тај начин ће
наши чувари, као да бораве у здравој средини, моћи да се надахњују свим оним што од
лепих дела допире до њихових очију или ушију, као ваздухом који из погодног боравишта
доноси добро здравље. Тако ће они већ од најранијег детињства бити неприметно
усмеравани ка сличности, пријатељству и складу са оном речју која се залаже за лепо.
— Да, то би био ненадмашно најлепши пут за њихово васпитање.
— Није ли музика, Глауконе, основа васпитања зато што ритам и хармонија најдубље
продиру у унутрашњост душе и највише је обузимају, уносећи у њу племенитост и
отменост, али само када је музичко образовање добро вођено, јер у противном неће има
ти такве ефекте? А ово опет због тога што ће млади човек, који је у музици ваљано
образован, моћи најлакше да запази све оно што је непотпуно и несавршено у делима пр
ироде и радиности. Такав ће човек имати најживљи осећај непотпуности тих дела и
оправдано ће бити њима незадовољан, док ће се, напротив, похвално постављати према
лепим делима, налазиће у њима задовољство, уграђиваће их у своју душу као њену
најбољу храну, па ће тако постати уједно леп и добар. С друге стране, он ће оправдано
презирати ствари које су ружне, мрзеће их још као дете и пре но што буде способан да то
самом себи разјасни, а кад и то постигне, радоваће се својој сличности с лепим делима
коју је ваљаним музичким васпитањем у највећој мери постигао.
— И мени се чини — рече он — да такви циљеви чине васпитање у музици оправданим.
— Тако је — рекох ја — и са учењем читања и писања: тек онда смо потпуно обучени кад
мали број словних знакова умемо да препознамо у свим њиховим комбинацијама, у свим
малим и великим реченицама и кад не допуштамо да нам иједан промакне, ма био велики
или мали, са предубеђењем да на све то не морамо обраћати пажњу. Без свега тога не
бисмо могли знати ни да читамо ни да пишемо.
— Тако је.
— Ни слике слова које видимо у води или огледалима не би смо могли разликовати пре
него што познајемо сама слова, него се обоје вежба и учи обоје.
— Разуме се.
— Па онда, тако ми богова, зар не бих могао рећи да ни ми сами никада нећемо бити
музикални, као ни наши чувари које треба да васпитамо, ако не умемо да препознамо
разборитост, храброст, племенитост, величину душе и све што је овима сродно, и ако исто
тако не умемо да откријемо оно што је томе супротно и што је посвуда раширено, и ако не
умемо да видимо где такве ствари бораве и да их међусобно разликујемо, разликујући
истовремено њих саме од њихових слика, не испуштајући из вида ниједну, ни велику ни
малу, у убеђењу да су све оне предмет истог умења и бриге?
— То је нужна последица — рече он.
— Кад би се, онда, десило да се у једном човеку споје карактер и одговарајућа лепота
његове спољашњости која одговара карактеру, онда би за човека, који би имао срећу да то
посматра, била то најлепша слика?
— То би заиста било најлепше.
— Оно што је најлепше, то је најдостојније љубави?
— Разуме се.
— Значи да би онај ко је стекао право васпитање волео овакве људе, а не би волео човека
нескладна?
— Не, нарочито када би овоме недостајао душевни склад. А кад би имао само телесне
недостатке, прелазио би преко тога и још би покушавао да га воли.
— Видим — рекох — да ти или имаш, или си имао такве дечаке и одобравам то.
— Али ми реци ово: може ли се претерана страст некако сложити са трезвеношћу?
— Како би се могла сложити, кад она човека прави неразумним, не мање него што то чини
бол!
— А слаже ли се она са неком другом врлином?
— Никад.
— А да ли се слаже са гордошћу (охолошћу) и неумереношћу?
— Слаже се боље него са било чим другим.
— А би ли ми могао именовати неку страст која је силнија и јача од љубавне?
— Не бих, ни јачу, а ни бешњу.
— А има ли праве љубави тамо где се воли све што је сређено и лепо и где тим осећањем
владају трезвеност и право васпитање?
— Има.
— То значи да се за праву љубав не смеју везивати никакво лудовање ни претераност ?
— Не смеју.
— Дакле и никаква чулна страст, ни љубавник, ни љубљени младић не смеју имати
никакве везе са тим, ако треба да воле и да буду вољени.
— Не смеју ни то, Сократе, заиста.
— Зато ћеш, изгледа, у нашој држави поставити овај закон: онај који воли младића чију је
љубав задобио треба да га воли, и да живи с њим и да општи са њим као са сином само
ради његове лепоте.
Нешто више од тога никад не сме бити циљ његове везе са њим, иначе ћемо га прекорити
због неваспитања и неразумевања лепоте.
— Тако је.
— Зар ти се не чини — рекох — да је наш говор ο музици при крају? Завршили смо га
тамо где треба, јер говор ο музици и треба да се заврши у љубави према лепом.
— И ја тако мислим — рече Глаукон.
 Књига VI

Лица дијалога: Сокарт и Глаукон

— Пошто су филозофи они људи који могу да схвате оно што је увек једнако и
непроменљиво, а они, који то не могу, и који увек лутају међу многим и разноликим
стварима, нису филозофи, (...)

— А да ли мислиш да се ма у чему разликују од слепца они који заиста немају никакво

знање ο бићу сваке ствари, и који у душама немају јасан узор, те нису у стању да на то
гледају, као што то чине сликари, као на најчистију истину како би све сводили на њу и
посматрали је што тачније могу, и како би могли установити и овдашње законе ο лепом,
правичном и добром, где год је то потребно, а да, у исто време, сачувају и задрже оне који
већ постоје?

— Зевса ми — рече он — такви људи се не разликују. (...)

XIII. — Онај ко је свој дух заиста управио према ономе што стварно јест, нема времена, ο
Адеиманте, да спушта свој поглед на људске ствари, да се бори са њима и да се испуњава
завишћу и мржњом, него гледа и посматра уређене ствари које увек остају исте, у којима
нема међусобног причињавања нити подношења неправде, него у којима владају само ред
и разложност (логос). То он подражава и са тим се изједначује што највише може. Или
можда мислиш да се човек може одушевљено бавити нечим а да га не подражава?

— То је немогуће.

— Филозоф, дакле, који се бави оним што је божанско и уређено, постаје и сам уређен и
божански, уколико је то човеку могуће. А клевета има свугде много.

— Свакако.

— Па мислиш ли ти да ће он грађане рђаво учити умерености или самосавлађивању, и

правичности, и врлинама уопште ако буде принуђен да не служи само своме личном
усавршавању него да се посвети и осталим људима и да им, и појединцу и целини, предаје
своје сазнање?

— Не мислим.

— А кад светина види да говоримо истину ο њему, да ли ће се онда љутити на филозофе и

зар нам неће веровати кад будемо говорили како држава ни на који други начин не би
могла бити срећна, осим кад би је, угледајући се на божанство, нацртали сликари?
— Ако то буде осетила — одговори он — онда се неће љутити. Али како ти замишљаш то
сликање државе?

— Узели би државу и људске нарави као дашчице за писање, па би ове најпре очистили,
што нимало није лако. По томе би се они, као што већ знаш, разликовали од других
реформатора. Јер, они се не би хтели бавити ни појединцем ни државом, нити би иједан
42
закон написали пре него што државу приме као чисту, или је сами таквом учине.

— И били би у праву — рече.

— Па би онда после тога уцртали схему (то сцхема) државног уређења?

— Дакако.

— А радећи то, они ће, мислим, непрестано гледати на две стране; на оно што је по
природи правично и лепо, разборито и томе слично, с једне, и, с друге стране, на оне
особине које људи већ имају, па ће то спајати и мешати и створити нешто слично човеку, и
придржаваће се онога за шта је Хомер рекао да је у људима слично и једнако са боговима.

— Тако је.

— При том би нешто избрисали, а нешто опет унели у слику, док не би, уколико је то
могуће, начинили људску нарав таквом да буде боговима драга.

— Па тако би настала најлепша слика!43

(...)

Књига X

Лица дијалога: Сокарт и Глаукон

I. — И тако — рекох — мислим да смо нашу државу и у многим другим погледима заиста
изградили савршено, а кад ово говорим, мислим, пре свега, на песништво.

— Како то? — запита он.

— Тако што, уколико оно подражава, ми уопште нисмо хтели да га примимо. Сада, пошто
смо појединачно претресли сваку врсту душе још је, како ми се чини, јасније да такво
песништво уопште не треба примити.

42

43
Онда када опонаша идеју њеним директним посматрањем, а не појавност, настаје вредно уметничко дело.
Један од ретких Платонових исказа у коме се уметност позитивно вреднује.
— Како то говориш?

— Кажем то само вама — пошто ме ви нећете тужити песницима трагедија и осталим

миметичким песницима; све се то мени чини опасно за разум свих оних слушалаца који
немају у себи противлек у стварном сазнању.

— На шта мислиш кад тако говориш? — упита он.

— Морам то да кажем — рекох — иако ме љубав и поштовање које од детињства гајим

према Хомеру спречавају да говорим. Изгледа, наиме, да је он први учитељ и вођа свих
ових лепих трагичара. Али човека не смемо ценити више него истину, и зато треба да
кажем оно што мислим.

— Разуме се.

— Слушај, дакле, или, још боље, одговарај!

— Питај само!

— Да ли ми уопште можеш рећи шта је то подражавање?44 Ни ја сам не знам одређено шта

би оно хтело да буде.

— Па како бих, онда, ја то могао знати?

— То не би било нимало чудно — рекох — јер су кратковиди људи често видели нешто
пре него људи оштра вида.

— То је тачно — рече он — али ја не бих имао храбрости да у твоме присуству кажем оно
што би ми, можда, пало на ум. Зато се потруди ти сам!

— Хоћеш ли, онда, да наше испитивање опет започнемо оним методом на који смо
навикли? Ми смо, наиме, навикли да одредимо један јединствени облик (еидос) за све
многобројне појединачне ствари којима дајемо једно те исто име.Схваташ ли?

— Схватам.

— Узмимо, дакле, и сада оно мноштво ствари које хоћеш, на пример, ако хоћеш, има много
кревета и столова.

— Како не би било?

— Али постоје само две идеје (идеа) за те ствари, једна за кревете, друга за столове.

— Да.
44
Сократ овде говори само о песницима миметичарима, тј. драмским писцима, односно онима који говоре
својим гласом у складу са раније изметом дистинкцијом мумезис/диагесис. У ширем значењу миметичари су
сви уметници.
— Па онда обично говоримо да сваки занатлија (демиоургос), који израђује и једну и
другу од тих ствари, чини то тако што, угледајући се на њихов облик (идеа), један за наше
потребе прави кревете, а други столове, као и све оно што је томе слично. Идеју пак или
облик по себи занатлија не прави, нити би иједан занатлија тако нешто могао направити.
Или мислиш да би некако могао?

— Никако.

— Па добро, како ћеш онда назвати тог занатлију?

— Кога?

— Оног који све такве ствари израђује, управо онако као што то чини сваки од оних који
нешто рукама праве.

— Говориш ο неком моћном и чудноватом човеку.

— Само полако! Убрзо ће ти бити потребне још јаче речи. Јер тај мајстор не прави само
све такве справе, него и све оно што расте из земље, све животиње су његово дело
укључујући ту и њега самог, а осим тога, он је творац земље, неба, богова, свега што је на
небу и у Хаду под земљом; све то он ствара.

— По твојим речима, то је у сваком погледу чудотворан софист.

— Не верујеш? — запитах. — Реци ми само да ли ти се чини да је постојање оваквог

уметника уопште немогуће, или мислиш да он на неки начин може бити творац свега тога,
а на неки други начин не може? Зар не осећаш да си и ти сам у неку руку у стању да све
то некако извршиш?

— Али, који би то био начин? — упита он.

— То није тешко — рекох — а свуда и брзо се обавља; најбрже, пак, ако хоћеш да узмеш
огледало и да га свуда носиш: брзо ћеш направити и сунце, и ствари на небу, брзо земљу,
брзо самога себе и друге животиње, справе и биљке, као и све што сам млочас поменуо.

— Свакако — рече он — али само привидно, а не и у стварности.

— Лепо — рекох — својим си одговором тачно погодио ствар. Један од таквих уметни ка
је сликар, мислим, зар не?

— Како да не?

— И ти ћеш рећи — мислим — да оно што он ствара није истинито. А на неки начин и
сликар ствара кревет, зар не?

— Јесте — рече он — али кревет који само тако изгледа, привидан кревет!
II. — А онај ко прави кревет? Зар ниси малопре рекао да он не ствара облик (еидос), за
који управо кажемо да је оно што кревет јесте, него само неки кревет?

— Да, рекао сам.

— Па ако не прави оно што јесте, онда он не прави биће (то он), него нешто што је тек
налик на биће, а само по себи није биће. А кад би неко говорио да је дело столара, или
каквог другог занатлије, биће у свом савршенству, био би у опасности да не говори
истину.

— Свакако —- рече он — бар према уверењу оних који се баве говорима ο таквим
стварима.

— Не бисмо се, дакле, никако зачудили ако би управо ту било још нешто што је, с
обзиром на истину, нејасно.

— Доиста, не.

— Хоћеш ли — рекох — да нам управо ове занатлије послуже као основ за истраживање
ο томе шта би могла бити природа подражаваоца?

— Да, ако хоћеш.

— Свакако ту настају некаква три кревета: један који по природи јест, за који рекосмо,
како мислим, да је дело бога, или неког другог.

— Никог другог, мислим.

— Један који је направио столар.

— Да.

— И један који је направио сликар, зар не?

— Тако је.

— Сликар, дакле, столар и бог, то су творци трију врста кревета.

— Да, та тројица.

— Али је бог, било хотимице или не, а можда и зато што је осећао неку потребу да у
природи не створи више од једног кревета, заиста створио само један, створио на име
управо оно што кревет јесте, али два или више кревета бог није створио нити ће их бити.

— Како то? — запита он.

— Тако што би, и кад би он створио два — рекох — то био свега један, од њега би та два
кревета добила свој облик и то би онда било оно што кревет јесте, али не би била два
кревета.

— Тачно — рече он.

— Зато, дакле, што је то знао и што је хтео да буде истински творац истинског кревета, а
не само творац било каквог кревета, створио је тај природни кревет.

— Изгледа да је тако.

— Хоћеш ли да га онда назовемо природним творцем тога, или некако слично?

— Тако би било праведно — рече — јер је бог створио и то и све остало онако како је по
природи.

— А столара? Зар њега нећемо звати творцем кревета?

— Хоћемо.

— А хоћемо ли и сликара назвати творцем и израђивачем кревета?

— Нипошто.

— Па како ћеш га онда звати с обзиром на кревет?

— Чини се — рече он — да је најбоље ако за њега кажемо да је подражавалац онога што

су они створили.

— Добро — рекох. — Сваког онога ко уради нешто према правој природи те ствари стоји
на трећем месту назваћемо, дакле, подражаваоцем.

— Свакако — рече он.

— Онда ће и трагичар, јер је и он подражавалац, и сви остали подражаваоци бити према

крају и истини на трећем месту.

— Вероватно.

— Што се, дакле, подражаваоца тиче, сложили би смо се. Реци ми сад ο сликару још ово:
покушава ли он да подражава оно што заиста постоји, или дела занатлија?

— Дела занатлија — рече он.

— А да ли онако каква јесу или каква само изгледају? И то ми тачно одреди!

— Како то мислиш? — запита он.

— Овако. Ако ти један кревет видиш са стране, или спреда, или како било, да ли се он
због тога разликује од себе самога или не, или само изгледа да је друкчији? И како је то код
других ствари?

— Он само изгледа друкчији, иако то у ствари није — одврати он.

— Размисли сад ο овоме: како сликарска уметност поступа са предметима? Да ли их она

подражава онакве какви они заиста јесу и постоје, или онакве каквима се они појављују и
изгледају? Да ли је она подражавање изгледа или стварности?

— Она подражава изглед — одговори он.

— Онда је свака уметност која подражава далеко од истине и то је, како се чини, све што
она може да изрази, јер од сваке ствари обухвата само један мали део и то само њен изглед
(слику). Тако, на пример, сликар црта обућара или столара и остале раднике, а да се при
том ништа не разуме у њихову вештину. Али ако је сликар добар, он ће столаревом
сликом, коју издалека показује, моћи да превари децу и неразумне људе, па ће код њих
створити веровање да је то заиста столар.

— Свакако.

— Али ми се чини, драги мој, да код свих тих ствари морамо мислити на ово: ако нам неко
исприча како је нашао човека који разуме сваки посао и све оно што појединци знају, и
како не постоји ниједна ствар коју он не би боље разумео него сваки други, онда морамо
помислити да је он прост човек и да је свакако наишао на неког чудотворца и
подражаваоца који га је преварио, па му је, зато што он сам није могао да разликује знање
од незнања и подражавања, овај изгледао права свезналица.

— Сасвим тачно.

III. — После овога треба да погледамо трагедију и њеног вођу Хомера, кад већ од неких
људи слушамо да ти песници знају сва умења, све људске ствари које се односе на врлину
и порок, па чак и божанске ствари. Јер, тврди се, да је за доброг песника доиста нужно да
зна ствари ο којима поема говори, ако ο томе хоће да прави добру поезију; у противном, да
није способан за пе сника. Стога је пот ребно видети да ли су они који тако говоре били
насамарени, будући да су наишли на те подражаваоце; затим треба видети да ли они,
гледајући дела тих подражавалаћа, примећују да су та дела троструко о удаљена од бића и
да се лако могу направити без познавања истине — будући да су привиди, а не оно што
стварно јесте, предмет поезије. Или, добри песници и кажу нешто, и доиста познају оно ο
чему се светини чини да добро говоре.

— То свакако треба испитати — рече он.

— Мислиш ли да ће се онај ко је у стању да ствара обоје, и оно што треба подражавати и
његову слику, озбиљно бавити стварањем слика и да ће сматрати за циљ свога живота, као
да је то најбоље што може да уради?

— Ја то доиста не мислим.

— Онда ће се — како верујем — он понашати супротно томе ако је истина да ο томе што
подражава има стварно знање. Он ће таква знања примењивати на стварно делање, те ће
овоме давати многоструку предност над подражавањем; трудиће се да за собом остави
успомену на многа и лепа дела која је починио; више ће се, дакле, трудити око тога да он
буде тај кога други славе, а не онај који слави друге.

— То и ја мислим — рече он — јер слава и корист овде свакако немају исту вредност.

— Што се осталога тиче, одговор нећемо тражити од Хомера или каквог другог песника,
питајући га: да ли се заиста разуме у лекарску вештину или само подражава лекарске
речи; даље: кога је, као што је то Асклепије чинио, успео да излечи неки песник, стари
или нови и кога је он, као што је онај оставио своје потомке, припремио за ученика
лекарске школе? Ни ο другим вештинама га нећемо питати, него ћемо то оставити. Али
имамо права да га питамо ο највишим и најсјајнијим стварима: ο ратовима и вођењу
ратова, ο управљању државама и ο одгајању људи — ο којима Хомер говори — питаћемо
га овако: „О драги Хомере, ако, полазећи од истинске врлине, ниси по својој врлини, као
творац слика, тек на трећем месту, иако ниси подражавалац, каквог смо већ поменули, него
стојиш на другом месту и научио си које су то тежње које људи у јавном и приватном
животу чине бољима или горима, онда нам реци која је држава твојом заслугом добила
уређење боље од онога које је Ликург дао Лакедемону, и какво су и многе друге државе,
велике и мале, добиле од својих законодаваца? Која држава може рећи да си ти био добар
законодавац и да си им користио? Италија и Сицилија хвале Харонду, а ми Солона. А ко
тебе хвали? Зар ће бити некога ко ће те поменути ?"

— Мислим да неће — одговори Глаукон. — Ни сами Хомериди не помињу никога.

— А да ли се зна за неки рат који би за време Хомера и под његовим заповедништвом

или по његовом савету био срећно вођен?

— Не зна се ни за један.

— Или се, можда, као Талету из Милета и Анахарсиду из Скитије, приписују мудра дела,
наиме, мисли и проналасци који су од значаја за умења или за друге послове?

— Ништа од свега тога.

— Но ако није утицао на јавни живот, да ли је онда Хомер, према ономе што се говори,
својим личним животом био вођ у васпитању онима који су га волели и с њим се дружили?
Да ли су ови потом пренели потомству некакав хомерски начин живота, управо онако као
што је Питагора, кога су због тога необично волели, пренео на своје следбенике један
начин живота који се још и данас назива „питагорејски" и по којем ови мисле да се
разликују од осталих људи?

— Ни ο томе се ниш а не говори. Јер Креофил, ο Сократе , дружбеник Хомеров, изгледа —

с обзиром на своју васпитаност — смешнији од свога имена, ако је истина оно што се ο
Хомеру приповеда. Прича се, наиме, да је тај Креофил свога пријатеља, док је био жив,
потпуно занемаривао и препуштао га самом себи.

IV. — Стварно се тако прича — рекох. — Али, Глауконе, да је Хомер заиста могао да
васпита људе и да их чини бољима, и да је у томе био способан не само да подражава него
и да сазнаје, зар не би створио многе ученике и следбенике и зар га они не би волели и
поштовали? Протагора из Абдере, Продик са Кеја и многи други су могли да у личном
опхођењу увере своје савременике како нису у стању да управљају ни својом кућом ни
државом ако они не управљају њиховим васпитавањем, и њих су, због те мудрости, толико
волели, да су их њихови другови готово над главама носили. А да су Хомер и Хесиод били
у стању да приволе људе врлини, онда их њихови савременици сигурно не би пуштали да
као рапсоди лутају по свету, држали би их чвршће него само злато и приморавали би их да
остану код њих, а, ако они то не би хтели, ишли би за њима куда год би они пошли, све док
не би у довољној мери примили васпитање. Зар не?

— Свакако, ο Сократе; чини ми се да говориш сушту истину — одговори он.

— Зар онда нећемо тврдити да су сви ствараоци почев од Хомера, само подражаваоци
слика истинске врлине и свега онога ο чему песме певају, а да се истине и не дотичу, него,
као што смо већ рекли: сликар прави обућара, управо само његову слику, а да при том ο
обућарима ништа не зна и прави је за оне који се у то и сами ништа не разумеју, него
гледају само на боје и контуре?

— Свакако.

— Тако ћемо, мислим, рећи и за песника: својим речима и изразима даје он некако разне
боје од сваке уметности, али не разуме ништа осим подражавања, тако да остали, који
такође гледају само на речи, мисле како је сасвим лепо речено ако неко метрички, ритми
чки и хармонички говори било ο обућарима, било ο ратовању или ο нечему другом: том
начину говора је та велика чудотворна моћ урођена. Мислим да знаш како огољена
изгледају песничка дела без музикалних боја и говорена сама за себе. Свакако си их чуо.

— Јесам.

— Зар не личе — наставих ја — на млада, али не и лепа лица каква се показују оку у доба
кад је њихово цветање већ прошло?
— Сасвим.

— Хајде, пази сад на ово: ми тврдимо да творац слике, подражавалац, не разуме ништа од
онога што заиста јесте, него разуме само његову појаву (пхаиноменон). Зар нисмо тако
рекли ?

— Јесмо.

— Не треба да то остане само напола речено, него хајде да га и спитамо сасвим тачно.

— Говори!

— Кажемо да сликар слика узде и ђем?

— Да.

— А њих прави сарач и ковач?

— Разуме се.

— Да ли, онда, сликар зна какве треба да буду узде и ђем? Или то, можда, не знају ни они
који их праве, сарач и ковач, него само онај ко уме њима да се служи, јахач, дакле?

— Биће тако.

— Зар не можемо рећи да је тако свуда?

— Како то?

— Па да за сваку ствар постоје некакве три вештине: вештина употребе, вештина

прављења и вештина подражавања.

— Да.

— Да ли онда ваљаност (арете), лепота и исправност сваке вештачки направљене ствари,

сваког живог бића и сваке радње постоје због нечег другог, а не због тога да се задовољи
сврха у односу на коју је све то начињено или од природе рођено?

— Тако је.

— Онда ће, у сваком случају, најискуснији бити онај ко ће се овим предметима служити и
он ће морати да објасни творцу тога предмета како да уради нешто што ће добро или
рђаво послужити циљу коме је предмет намењен; тако ће свирач у фрулу објашњавати
произвођачу фрула на самом инструменту које су од њих погодне за свирање и одређиваће
му како да их прави, а произвођач ће се покоравати.

— Па да.
— Он ће, дакле, бити зналац и он ће давати свој суд ο употребљивим и неупотребљивим
фрулама, а онај ко му буде веровао правиће их, зар не?

— Да.

— Према томе, с обзиром на оно што се производи, произвођач ће, удружен са оним који
зна, бити приморан да слуша тог зналца и да има пуно поверење у његов суд кад је реч ο
добрим странама и недостацима произведеног предмета. Зналац је пак онај ко тај
предмет употребљава.

— Дабогме.

— А подражавалац, да ли ће он из употребе стећи знање ο ономе што слика, ο томе да ли

је то исправно и добро или није? Или ће пак ο томе стећи исправно мнење, и то по
нужности удруживања са оним који то зна и који ће му дати упутство шта треба да слика?

— Ни једно ни друго.

— Према томе, подражавалац неће ништа знати нити ће исправно мислити ο стварима које
подражава, с обзиром на њихове добре стране или недостатке.

— Чини се да неће.

— Леп ли би био тај подражавалац у поезији с обзиром на знање (сопхиа) ο ономе што
ставља у своје поеме.

— Не особито.

— Ипак, он због тога неће подражавати мање, иако ни у једној ствари не зна шта је
шкодљиво, а шта корисно. Подражаваће, како се чини, оно што се светини и онима који не
знају ништа причињава као лепо (добро).

— А и шта би друго?

— Ево дакле оног у чему смо, како се чини, постигли довољно сагласности: ο стварима
које подражава наш миметичар не зна ништа што би било вредно помена; подражавање је
игра, а не озбиљан посао; у потпуном смислу те речи, подражаваоци су они који се баве
трагичким песништвом, било да то чине у јамбима или у еповима.

— Свакако, у томе смо постигли сагласност.

V. — За име Зевса — рекох ја — онда се овај посао подражавања односи на нешто што
је тек треће иза истине. Да ли је тако?

— Јесте.
— А шта је у основи та моћ коју подражавање има и на које је својство човека та моћ
усмерена?

— Ο којој моћи и својству говориш?

— Ο овоме: једна и иста величина нам не изгледа иста ако је посматрамо из даљине или
изблиза.

— Не изгледа.

— А исти предмети изгледају и криви и прави онима који их гледају кад су у води, и кад
су изван воде, издубљени једнако као испупчени, и то — у овом случају — због грешке
чула вида којој је узрок боја. А све нас то јасно упућује на конфузију која постоји у души.
Том слабошћу наше природе користи се сликарство, које не одустаје ни од једног средства
опсене, затим и чудотворство и многе друге такве мајсторије.

— То је истина.

— Зар онда мерење, бројање и вагање нису најбоља средства против тога, тако да се не мо
рамо управљати према утиску ο величини, броју и тежини предмета, него их
обрачунавамо, меримо и одређујемо им тежину?

— Тако је.

— А тај посао обавља разумни део (логистикон) наше душе.

— Да, то је његов посао.

— Али, кад он почне да мери и показује како су поједине ствари веће или мање него друге,
или су, једнаке, зар му се не причињава често и оно што је томе супротно ?

— Да.

— Али зар нисмо рекли да је ο истим стварима и у исто време немогуће мислити супро
тно ?

— С правом смо то рекли.

— Према томе онај део душе који помишља противно мерењима, не би био исти као онај
који помишља сходно мерењима.

— Доиста не би.

— Онда би најбољи део душе био онај који верује мерењу и рачуну.

— Несумњиво.
— А оно што је томе супротно, одговарало би нечему што је у нама слабије.

— Нужно.

— Ето, желео сам да ο томе постигнемо сагласност, говорећи да сликарска вештина и

уопште свака вештина подражавања стављају у своје производе оно што је далеко од
истине, а да се опет — с друге стране — такве вештине здружују и спријатељују с оним
што је у нама далеко од разума, чинећи то без ичега истинитог и здравог.

— Свакако — рече он.

— Вештина подражавања је, дакле, безвредна (пхауле), везује се за безвредно и рађа оно
што је безвредно.

— Разуме се.

— А да ли је то само један њен део? — запитах — онај који се односи на чуло вида, или
исто тако и онај који се односи на чуло слуха и који називамо песништвом?

— Вероватно и овај.

— Немојмо, дакле, веровати само ономе вероватном што произлази из сликарства, него
приђимо и оној душевној способности којој се и песничко подражавање обраћа и
погледајмо да ли је она племени та или безвредна!

— То ћемо заиста морати да учинимо.

— Почнимо овако! Ми кажемо да вештина подражавања подражава оне људе који делају,
без обзира на то да ли они раде зато што су приморани, или по својој вољи, и који, већ
према резултатима свог делања, мисле да су срећни или несрећни, а у свим тим
случајевима су или тужни или радосни. Постоји ли и нешто друго поред овога?

— Не.

— А да ли је човек у свима овим случајевима у складу са самим собом? Или је он, као
што је и код гледања био у несугласици и имао у себи у исто време и супротне представе ο
истим стварима, и при делању у несугласици и борби са самим собом? Али ми овога часа
паде на памет како уопште није потребно да се сад сложимо, јер смо се у току ранијих
расправа већ довољно сложили ο томе да се у нашој души јављају многе овакве
супротности и да их је она пуна.

— Тачно.

— Тачно је — рекох ја — али ми се чини да сада морамо претрести оно што смо онда
пропустили.
— Шта то? — запи та он.

— Ми смо негде рекли да ће прави човек, кад му се деси судбином да изгуби сина или
друго нешто што му је прирасло за срце, поднети то лакше него остали људи.

— Разуме се.

— А сад ћемо видети може ли се десити да се он уопште не узбуди, или ако је то немогуће,
да бар буде умерен у болу.

— Ово последње је пре могуће.

— А сада ми реци ο њему ово: сматраш ли да ће се он више борити и одупирати болу

онда кад га остали људи гледају, или кад је усамљен и у тој самоћи препуштен себи.

— Одупираће се више ако га други људи гледају.

— А кад је сам, онда ће рећи много шта чега би се стидео кад би га неко чуо, и учиниће
много шта што не би хтео да ма ко види.

— Тако је — одговори он.

VI. — Логос и закон му наређују да гуши свој бол, а оно што га вуче да тугује, то је
невоља која га је снашла, зар не?

— Да.

— Ако се, међутим, истовремено и у истој ствари појаве у човеку супротне тежње, онда
кажемо да у њему морају постоја и две ствари.

— Тако је.

— Хоће ли сад једна од њих бити спремна да се управља по закону онако како то закон
налаже?

— Како то?

— Па закон каже да је у несрећи најбоље што је могуће више сачувати мир и не

узбуђивати се, јер уопште не знамо шта је у таквим приликама добро а шта зло, а узбу
ђење не доноси никакво олакшање. Затим, судбине људске не заслужују да им се придаје
велики значај, а осим тога је туговање препрека свему ономе што нам је у таквим трену
цима потребно.

— А шта је у таквим тренуцима потребно? — упита он.

— Потребно је размислити ο томе што се догодило, те да се, као у бацању коцки према
ономе што је пало, уређују своје ствари онако како разум саветује да би било најбоље. Ο
томе што нам се догодило не треба, као што чине деца кад су ударена, да се држимо за
ударено место и да вриштимо, него да своју душу на то привикавамо и да је, што је могуће
брже, упућујемо на лечење и поправљање онога што је пало и оболело, дакле не кукњавом
него онако како лекарска вештина налаже.

— То би заиста било најисправније држање у случају несреће.

— Стога и кажемо да је оно, што се с таквим разложним држањем саглашава, најбоље што
имамо.

— Сасвим јасно.

— А оно што нас води сећању на несрећу, на јадиковање, и што се тога никако не може
заситити — зар за то не кажемо да је оно што је у нама неразумно, тромо, и страшљивости
склоно?

— Наравно да кажемо.

— Према томе, оно, што се у нама таквим начинима раздражује, подложно је разноликом
и шароликом подражавању, а паметну и смирену нарав, која је увек самој себи једнака,
није лако подражавати, а уколико би се и могла подражавати, не би је лако могли схватити
они који долазе на свечаности и они људи који се одасвуд у позориштима прикупљају.
Доиста, било би то подражавање нечега што је таквима потпуно туђе.

— Свакако.

— Јасно је, дакле, да миметички песник природно није склон том бољем делу душе, и
његов таленат (сопхиа) не усмерава се на то да се овоме допадне, поготово ако хоће да се
код мноштва прослави. Напротив, усмерава се на ону шаролику нарав која се лако
узбуђује, јер се баш таква нарав може добро подражавати.

— Јасно.

— Било је, дакле, правично што смо до сада тог миметичког песника кудили и што смо га
упоређивали са сликарем.Он му је доиста налик по стварању дела која су, с обзиром на
истину, безвредна, као и по томе што се не обраћа оном делу душе који је најбољи, него
оном другом — најгорем. Стога би правда била задовољена тиме што се таквом не би
допустило да уђе у државу, ако се жели да овом управљају добри закони. Јер, он буди,
храни и ојачава онај део душе који разара разумност. Слично ономе ко би владавину над
државом препустио рђама и на тај начин им и државу предао и омогућио да ови најбоље
људе побију, поступа и миметички песник, који души сваког појединца даје изопачен
устав. Јер, овај угађа неумном делу душе, оном што не разазнаје ни шта је веће ни шта је
мање, него за исте ствари држи час да су велике, час да су мале, те фантазирајући ствара
фантоме, који су од истине веома далеко.
— Сасвим тако.

VII. — Али још ни смо подигли ону најтежу оптужбу против те уметности. Јер најстра
шније је то што она, са врло малим бројем изузетака, може да поквари и одличне људе.

— Ако она то заиста чини, онда је то, свакако, најстрашније.

— Слушај и гледај! И они најбољи међу нама — кад слушају Хомера, или каквог другог
трагичког песника, дакако подражава неког од јунака који је у жалости, те се преда је
дугој говоранцији испуњеној јадиковкама, или који се, певајући, буса у груди — знаш да
у томе налазе задовољство, па препуштјући се и сами томе осећању, хитају да таквог
песника похвале као доброг песника који нас је најбоље умео довести до таквог стања.

— Знам! Како не бих знао?

— А ако некога од нас задеси сопствена невоља, примећујеш ли како онда, баш напротив,
постанемо горди ако можемо да сачувамо спокојство и ако можемо да је поднесемо, као да
је то мушки, а оно друго што смо тамо хвалили, женски.

— То сам запазио.

— Да ли је онда са тим хваљењем, све у реду — запитах — кад гледајући човека, са којим
не би смо желели да се изједначимо јер би смо се тога стидели, не осећамо гнушање, већ
се радујемо и хвалимо га?

— Не, тако ми Зевса, то не изгледа разложно.

— Доиста не изгледа — рекох ја — ако на то гледаш на један одређен начин.

— На који то начин?

— Ако имаш на уму да смо један део душе, у нашим личним невољама, силом задржали те
му нисмо допустили да своју глад утоли, да се, наиме, исплаче и довољно изјадикује, а тај
део душе по својој природи тражи такву храну, па кад му је песници дају, он је задовољан
и весео. А онај део наше душе који је по природи најбољи, уколико није довољно
преображен смисаоним говором или обичајем, попушта у свом надзору над оним
плачљивим делом. Њему се тада чини (кад посматра патње других) да за њега самог нема
ничег недостојног, ако се какав други човек, који иначе важи као добар, неприкладно
предаје тузи, да таквог човека хвали и с њим саучествује. Напротив, он налази да је на
добитку, јер тако стиче задовољство, па не прихвата да, презирањем целокупног поетског
дела, буде лишен тог задовољства. Јер, мислим, малом броју њих успева да просуди
неизбежност деловања туђих емоција на наше; кад у туђим емоцијама одгајимо и ојачамо
сажаљење, неће нам бити лако да га у сопственим стањима сузбијемо.

— То је жива истина.
— А зар то исто не важи и за смешно? Ако се, наиме, ти сам стидиш да будеш смешан, а
веома се радујеш кад чујеш шалу при подражавању на комичној позорници, или кад је код
куће слушаш, и не одбијаш то као лош пример, зар не чиниш онда исто кад је у питању и
сажаљење? Јер си сада пустио на слободу ону склоност према комичноме коју си, да сам
не би изгледао као неозбиљан лакрдијаш, својим разумом спречавао када је хтела да
начини шалу, а чим си јој дао сувише велику слободу, начинио се неприметно комедију и
од сопственог живота.

— У сваком случају — рече он.

— Исти такав утицај има песништво и на љубавни живот, и на напраситост и на све на

ше пожуде, на осећања радости и бола, а све то, како ми кажемо, прати наше делање. Оно
гаји и залива оно што би требало да се осуши, оно нам одређује за господаре оно што би
требало да нам буде слуга, ако хоћемо да будемо бољи и срећнији место гори и несрећнији.

— Немам шта да кажем против тога — рече он.

— Ако, дакле, ο Глауконе, сретнеш људе који хвале Хомера и говоре да је тај песник
васпитао Хеладу, да је за вођење и култивисање људског живота вредно поново га узети и
изучавати, и сав свој живот према томе песнику уредити и живети, онда такве хвалитеље
Хомера треба благонаклоно примити и поздравити их као људе који чине најбоље што
могу, и треба се сагласити с њима да је Хомер највећи међу песницима и први међу
трагичарима, а ипак мораш знати да у нашу државу смемо примити само оне песме које су
химне боговима и похвални говори намењени добрима. Јер ако у лирским и епским
песмама примиш слаткоречиву Музу, онда ће ти задовољство и бол у држави краљевати,
уместо закона и логоса,ο којем се у опште увек мисли да је најбољи.

— То је сушта истина.

VIII. — Ако нас, дакле, треба бранити што смо се опет вратили песништву, онда нека се
каже да смо га, зато што је такво, с пуним правом истерали из државе. На то нас је нагнао
разум. А да нас песници не би оптуживали како смо без срца и неотесани, ми ћемо рећи
још и то да између филозофије и песништва већ постоји нека стара несугласица. Јер речи
као што су „кучка која лаје на свога господара "; па онда: „велики су у своме глупом и
празном причању "; па: „силна гомила претерано мудрих људи "; и „мислиоци брижљиво
траже узрок својој глади", све то и хиљаду других ствари показује колико је стара њихова
неслога. Исто тако треба рећи да ћемо ми са задовољством примити забавно и миметичко
песништво ако нам оно ма на који начин докаже да у једној држави која има ваљане
законе, мора и оно имати своје место, јер смо ми и сами свесни какав чаробан утицај оно
има. Али би био грех кад бисмо хтели да жртвујемо своје право мишљење. И ти,
пријатељу мој, подлежеш чарима поезије, и то највише кад је посматраш заједно са
Хомером, зар не?
— Да, највише тада.

— Па онда би било правично да јој допустимо повратак у нашу државу, уколико своју
одбрану дадне у лирским стиховима, или у каквом другом метру?

— Сасвим правично.

— Чак ћемо и њеним заштитницима, који нису песници него су само пријатељи поезије,
дозволити да у прози говоре у њену корист, и да кажу како она није само слатка него и
корисна за државе и за људски живот, а ми ћемо их пријатељски слушати. Па и нама
самима би било од користи да се она појави не само као слатка већ и као корисна.

— Како да не?

— А иначе је са нама као са заљубљенима и, као што се они, иако с муком, ипак
уздржавају од своје некадашње љубави коју више не сматраху корисном, тако се и ми
клонимо љубави према поезији која нам је у нашим лепим државама васпитањем дата; ми
бисмо се, додуше, радовали кад би се она показала као најбоља и истинита; али све док
она не буде у стању да се брани, дотле је смемо само слушати, па ћемо сами себи певати
ове приговоре и ову чаробну реч и чуваћемо се да поново не паднемо у детињску љубав
коју многи људи према њој гаје. Певаћемо, дакле, да такву поезију не смемо сматрати
озбиљном, нити да она додирује истину и да је достојанствена и озбиљна, да треба
веровати у оно што смо ο њој рекли и да се слушалац, ако хоће да у својој души сачува
онај ред и оно уређење, мора ње чувати.

— Са овим се у потпуности слажем — рече он.

— Јер је борба око тога да ли ћемо постати добри или рђави велика, драги мој Глауконе,
још већа него што изгледа, тако да нас ни слава, ни новац, ни власт ни поезија не смеју
одвојити од дужности, нити смеју учини ти да занемаримо бригу око правичности и ο
осталим врлинама.

— После овога што смо казали — рече он — слажем се с тобом и мислим да ће се и сви
други сложити. (...)

Из
Софиста
[Две врсте опонашања: икастичко и илузионистичко]
Лица дијалога: Теетет и Странац из Елеје
(... ) Странац45: Према пређашњем начину расправљања чини ми се да ја баш сада
разабирем два облика умећа опонашања. Но у којем нам се од њих управо налази
облик који тражимо, чини ми се да још засад нисам способан да докучим.

Теетет: А ти најпре реци и разлучи каква то два облика мислиш.

Странац: Као прво у умећу опонашања видим умеће пресликавања. Ово бива
понајвише тада кад неко ствара имитацију према мери узора, и то у дужини и
ширини и дубини, и још притом боје које одговарају сваком поједином делу.

Теетет: Како? Не настоје ли то чинити сви имитатори?

Странац: Не, бар не они који обликују или сликају уметничка дела великих
димензија. Ако би наиме репродуковали праву симетрију лепота, знаш ли да би се
горњи делови чинили мањи него што треба, а доњи већи због тога што једне ми
гледамо издалека а друге изблиза.[У старогрчким храмовима слике и кипови били су
поређани у више редова. Ликови или кипови горњих редова били су већи у својим
димензијама, па су у поређењу са доњим стварали у оку гледаоца утисак
једнакости].

Теетет: Свакако.

Странац: Зар уметници, оставивши по страни истину, не дају својим делима праву
симетрију већ ону која ће их чинити лепим?

Теетет: Дабоме.

Странац: Није ли дакле право једно, јер је слично, назвати сликом?

Теетет: Да.

Странац: И томе припадајући део миметике треба ли звати именом које смо раније
рекли, то јест умећем пресликавања (мимесис)?

Теетет: Треба звати тако.

Странац: А што? Како ћемо звати оно што нам се чини због гледања са
неприкладног стајалишта да личи на лепо, али ако би неко добио могућност да тако
велике димензије потпуно осматри, не би било ни слично ономе чему каже да је
налик? Зар то није привидност, јер се чини (да је слично) а није ни налик?

Теетет: Зашто не?

Странац: Зар није тај део веома снажно заступљен и у сликарству и у целокупној
миметици?
45
Текст према: Платон, Кратил, Теетет, Софист, Дражавник, Београд 2000. Прев. М. Сиронић.
Теетет: Како да не?

Странац: Зар не бисмо умеће које ствара привидну слику а не слику могли назвати
умећем које ствара привидност?

Теетет: Наравно.

Странац: На та два дакле облика умећа које ствара слике мишљах, то јест умеће
пресликавања и умеће које ствара привидност....(Софист, 235д-236ц).

Из
Закона
Лица у дијалогу: Атињанин, Клеинија,

Књ. II, 653 Д-Е

(...) Атињанин: Богови су се сажалили на људски род, по природи изложен

невољама, па су људима као одмор од невоља одредили цео низ светковина у част
богова, дали им музе, вођу муза Аполона, и Диониза, да им буду другови у
светковинама, да би се поново поправили, а то се уз помоћ богова збива на овим
светковинама. (...) Остала жива бића немају никаквог осећају за ту правилност и
неправилност у покретима, што ми зовемо ритмом и хармонијом. Нама су, напротив,
они исти богови за које сам рекао да су нам одређени као другови у игри улили
осећај ритма и хармоније, уз насладу...

658 А-Ц, Е – 660А

(...) Атињанин: Да поделимо ствар на наколико делова па да затим ствар испитамо
отприлике овако. Рецимо да неко онако, без икаквих других формалности, приреди
некакво такмичење, без ближег одређивања да ли ће то бити такмичење у гимнастици,
музици или јахању, већ да једноставно покупи све грађане, изложи победничке награде и
позове свакога да наступи као такмичар искључиво у ту сврху да би забавио гледаоце, без
икакве обавезе на који начин да се такмичи, него само да у том погледу постигне највише,
па објави да ће бити проглашен победником онај који је од свих такмичара гледаоцима
пружио највише уживање: каква би, по нашем мишљењу, била последица једне такве
објаве?
Клеинија: То твоје питање је необично! Јер, ко би могао одговорити на то, као
стваран познавалац ствари, ако пре тога сам није слушао и сопственим ушима чуо шта је
сваки поједини такмичар урадио?
Атињанин: Па шта сад? Хоћете ли да вам ја сам одговорим на ово необично
питање?
Клеинија: П-а шта друго може?
Атињанин: Ако буду одлучила мала деца, она ће победником прогласити оног који
је приказао своје опсенарске вештине, зар не?
Клеинија: Тако је!
Атињанинн: А ако буду одлучивали одраслији дечаци, они ће одлучити да је
победник онај који је извео комедију. За трагедију ће гласати образоване жене, млади људи
и, вероватно, и већина слушалаца.
Клеинија: Вероватно!
Атињанин: А рапсода који буде лепо деклемирао Илијаду и Одисеју, или неко
место из Хезиода, најрадије ћемо слушати ми стари, и кад га чујемо, прогласићемо га
победником пре него иког другог. Сад би требало одлучити ко би с правом био победник,
зар не?
Клеинија: Тако је!
Атињанин: Очигледно морамо и ја и ви рећи да су стварни победници они који ће
таквим бити проглашени од наших вршњака. Јер, од свега што је управо споменуто, чини
се да је рецитирање (епоса) неупоредиво најбоља ствар од свих осталих, у свим државама
и на сваком месту.
5. Клеинија: Свакако.
Атињанин: Толико и ја признајем гомили да при просуђивању о музичкој
уметности одлучну реч има осећај задовољства који та уметност пробуђује, али не у било
којих људи: најлепша је, напротив, она муза која изазива допадање морално најбољих и
темељито образованих људи, а у првом реду онога једног човека који се истиче врлином и
образовањем. И кад тврдимо да је судијама на таквим такмичењима неопходно потребна
врлина, ми то тврдимо зато што они морају осим разборитости поседовати и храброст. Да
би донео правичну пресуду, прави судија не сме пасти под утицај гледалаца у позоришту,
збуњен заглушном галамом гомиле и због сопствене неупућености, нити пак сме, због
кукавичлука и плашљивости, из његових уста, којима је позвао богове да му буду сведоци
док је на себе преузимао задатак судије, да олако изађе лажна пресуда. Јер ако ствари иду
како ваља, судија не заузима своје место као ученик гледалаца, него као њихов учитељ,
свестан свога задатка да се успротиви онима који гледаоцима пружају насладу каква не
доликује и каква не ваља. Јер на основу старих хеленских прописа, судије су имале право
које је управо супротно обичају који и данас влада на Сицилији и у Италији – где се
одлука препушта и слушаоцима да победника прогласе дизањем руку: тај је обичај био
убитачан не само за песнике, јер ови се при стварању својих дела управљају према лошем
укусу својих судија, што опет, има за последицу да гледаоци постају уједно и васпитачи
самих себе; него је то штетно и за укус самих посматрача. Јер, уместо да стално и
пажљиво слушају о моралним принципима који су бољи од њихових сопствених, и да тако
учине племенитијим, како би то требало да буде, они сада својом сопственом снагом
делују тако да се мора десити управо супротно. (...)
Атињанин: (...) Али пошто душа младежи још не може да поднесе озбиљност, ми
то зовемо игром и песмом, и изводимо озбиљне циљеве у тој форми, потпуно слично оном
поступку који примењујемо према болесницима и телесно слабим људима: они којима је
дужност да се о оваквим људима старају, настоје да им пруже корисну храну у виду
пријатних јела и напитака, а штетну у непријатним, да би се они како треба навикли да
праву храну узимају радо, а од друге да зазиру. Тако ће прави законодавац праве песнике
наговарањем, или, ако му то не би пошло за руком, приморавањем довести до тога да
стварају дела којима ће уз лепе и похвалне речи помоћу ритма и мелодије представљати
телесне покрете и песме искључиво разумних, храбрих и у сваком погледу изванредних
људи.

667 Ц – 669 Б
[Уживање и ваљаност]
 Атињанин: Свака ствар коју прати нека пријатност мора имати ово: или је
управо пријатност у суштини оно за чим се тежи , или је то нека прикладност, или, треће,
нека корист? Тако ја, на пример, кажем да јело и пиће, и уопште свако храњење прати
пријатност коју можемо назвати уживањем. А што се тиче прикладности или користи, она
ће се сатојати у томе кад за неку храну кажемо да је здрава.
Клеинија: Сасвим тачно!
Атињанин: И учење прати нека пријатност; свакако, дакле, уживање; али тврдим
да је само истина она која ствара прикладност, и корист, и вредност и лепоту.
Клеинија: Тако је!
Атињанин: А како стоје ствари с уметношћу имитирања, коју тако називамо зато
што приказује сличност? Ако она врши тај задатак, не би ли било сасвим у реду да осећај
пријатности која се при томе јавља као пропратна појава, назовемо пријатношћу?
Клеинија: Да.
Атињанин: Напротив, унутрашња правилност код ових дела неће бити
произведена уживањем, него пре једнакошћу са оригиналом у величини и каквоћи,
наравно, узето уопште.
Клеинија: Тако је.
Атињанин: Уживање је, дакле, меродавно за просуђивање само онога што код
приказивања не пружа никакву корист, ни истину ни сличност, а тако исто ни штету, него
има своју сврху само у томе што се јавља као пропратна појава, то јест као задовољство
које најлепше означавамо именом „наслада“ ако при томе корист и штета уопште не долазе
у питање.
Клеинија: Ти, дакле, говориш искључиво о наслади која не изазива никакву штету.
Атињанин: Јесте; и за мене је она игра која не доноси никакву штету, а ни корист
вредна спомена.
Клеинија: Говориш сушту истину. (...)
Атињанин: Ако би, дакле, неко пријатно осећање сматрао меродавним за
процењивање музичке уметности, ми ту оцену нећемо прихватити нити ћемо пак такву
музичку уметност, и у случају да она постоји, сматрати као нешто што вреди озбиљног
труда; напротив, ми морамо тражити само ону уметност која свој циљ постиже у
имитирању лепога, дакле, потпуну сличност.
Клеинија: потпуно тачно.
Атињанин: Према томе сви они који траже најлепши начин певања и најлепшу
садржину не морају, чини ми се, тражити оно што је пријатно, него оно што је правилно.
Примерност подражавања је, према нашем тврђењу, било у томе да се прикаже имитирани
предмет према његовој величини и квалитету.
Клеинија: Разуме се!
Атињанин: А што се тиче музичке уметности, сигурно ће свако признати да су сва
њена дела само подражавање и имитирање. Зар неће то признати сви – и песници, и
слушаоци и пр5иказивачи?
Клеинија: Хоће, без сумње.
Атињанин: Исто тако и они који траже најлепшу песму и најлепшу садржину
неће морати, чини се, да траже оно што је пријатно, него оно што је примерно.
Примерност подражавања састоји се, како смо утврдили, у томе да прикаже
подражавани предмет према његовој величини и квалитету.
Клеинија: Тако је!
Атињанин: Па, онда, ће сигурно свако признати за музичку уметност бар то да
су сва њена дела имитирање и подражавање.
Клеинија: Без сумње.
Атињанин: Код сваког уметничког дела мора, чини се, свако ко у свом суду не
жели да погреши, јасно разабрати његову сврху. Јер, ко јасно не разабире суштину
самог дела, његову сврху и оно чега је то дело одраз (слика), тај ће тешко моћи
пресудити о тачности или погрешности његове сврхе.
Клеинија: Тешко, нема сумње.
Атињанин: А ако неко јасно не разабире унутрашњу тачност, хоће ли икад
моћи да просуди да ли је нешто ваљано имитирано (подражавано) или није? Али
моје речи нису довољно јасне; можда би било јасније кад бих рекао овако...
Клеинија: Како?
Атињанин: Нашем виду се, мислим, пружају безбројни производи имитације.
Клеинија: Јесте.
Атињанин: Шта би било кад неко и код тих производа не би знао суштину
сваког од тела који су изражени имитацијом? Да ли би икад могао сазнати шта је у
њима тачно изражено? Имам на уму ово: да ли оно што је приказано подражавањем
има тачне односе (пропорције) и положај појединих делова (тела), који су то односи
(пропорције) и који делови [су], стављени један поред другог, заузели место које им
одговара; затим још то да ли има одговарајуће боје и положај, и да ли је то све само
нека збрка без икаквог реда? Мислиш ли да ће ико бити у стању да о томе просуди
ако уопште не зна која је суштина (природа) подражаваног телесног бића?
Клеинија: Како би то могао?
Атињанин: А шта, онда, ако знамо да слика или кип представљају неког
човека, и да му је рука уметника дала све његове делове и одговарајуће боје и
положај? Узмимо, дакле, да све то знамо: нећемо ли, онда, врло брзо разабрати и то,
да ли је празни предмет леп, или, пак, да његовој лепоти нешто недостаје?
Клеинија:Онда бисмо готово сви разабрали оно што је лепо на том уметничком делу,
бар тако мислим.
Атињанин: Врло добро си рекао. Није ли тачно да сваки човек за свако
приказивање, и у сликарству и у музици, свуда у било којој уметности, ако жели да
буде разборит судија, мора задовољити ова три услова: [1] да пре свега зна шта дело
представља; даље, [2] да зна у којој је мери имитација тачна, и, на трећем месту, [3]
коју вредност има дело, при чему се код музичког дела има узети у обзир текст,
мелодија и ритам?
Клеинија: Бар изгледа да је тако!

Књ. VII, 790д-е

Атињанин: Кад мајке своју децу која не могу да заспе желе да успавају, оне
то не постижу мировањем, него, напротив, покретима, тиме што их стално љуљају
на рукама, нити ћутањем – већ увек певушећи им или свирајући на фрулу, па их тако
успављују, сасвим онако као што се то ради код лечења бакховског махнитања где
се повезје кретање игре (кола) са музиком...(...)
 790е -791а

Оба ова стања представљају неку врсту заплашености [тј. корибантска

болест и бакховско махнитање], а ту заплашеност је изазвало неко болесно стање
душе. А када се оваквим стањима придружи неки потрес који долази споља, онда
кретање које делује споља савлађује унутрашње кретање које се манифестује у
страху или махнитању, и та победа ствара у души спокојство и стишава снажно
лупање срца; то је свакако нешто што је сасвим пријатно, зато што једним
омогућава да се успавају, док код других делује тако да у будном стању играјући и
свирајући на фрулу, и уз помоћ богова – којима појединци приносе жртве под
повољним предсказањима – они из стања беса и помахниталости доспевају у
стање умерене разумности.

Из
Седмог писма

[Писмо обилује конкретним појединостима. Платон подробно објашњава историјат свога односа
са Дионисијем из Сиракузе и разлоге њиховог разилажења. Само на једном месту, а у том
контексту, говори о четири елемента спознаје којима додаје пети - идеју. Четири елемента су име,
дефиниција, и слика, који дају четврто - појам. Иако је циљ увођења овога разликовања четири
елемента спознаје критика језика, пример на коме га објашњава јесте круг. Истинито, право знање
које обухвата ова четири елемента приближава га идеји. Међутим језик је немоћан да потпуно
изрази истину, знање се не може потпуно изразити писаним речима. Ова Платонова критика писма
и језика уопште успоредива је са његовом критиком уметности.]

[...] За46 свако поједино биће постоје три ствари на основу којих се нужно
стиче појам о њему, четврта ствар је сам појам – а као пето треба ставити оно само
46
Текст према Платон, Писма, Сремски Карловци, 1988, 46-48, (343а-д ). Превод И. Гађански и К. Марицки
Гађански. На директинији начин Платон после Кратила говори поново о језику у знаменитом Седмом
писму, директније у смислу да се препознаје оно што је његов став у спору. Можемо га схватити као допуну
овог раног Платоновог дијалога. Постоје сумње у његову аутентичност, но когод да га је написао сасвим је
платоновско. У њему Платон, каже да своје главне мислио није написао јер не може да их повери тако
несигурном медијуму као што је језик.
што је уистину појмљиво и што стварно јесте [идеја]. Прво је назив […], друго је
дефиниција […], треће је слика […], а четврто појам […]. Ако, дакле, хоћеш да
схватиш то што је управо речено узми један пример, и увидећеш да је исти случај и
са свим осталим стварима. Постоји нешто што се назива „кругом“ и чему је управо
назив то што смо сада изговорили. Његова дефиниција је друга ствар, састављена од
именица и глагола: оно, наиме, чему је „удаљеност од крајњих тачака до центра свуда
једнака“ била би дефиниција онога што се назива округлим, колутасти и кругом.
Трећа ствар је оно што се може нацртати и избрисати, затим оно што занатлија
израђује на стругу и што се може поломити. С“кругом по себи“, на који се све ове
ствари односе, не могу се дешавати такве промене, јер је он нешто сасвим друго.
Четврто је пак појам, способност схватања и истинито мишљење о свему томе. А ово,
опет, треба да се третира као једно: оно се не налази у елементима језика нити у
геометријским и материјалним облицима, него у људским душама. На основу тога се
види да се оно разликује како од природе „круга по себи“, тако и од природе оне
ствари о којима сам већ говорио. По сродности и сличности је од свих оних ствари
петом степену сазнања најближа способност схватања, а остале су више удаљене.
Исто то важи за праву или криву, облик или боју, за добро, лепо и праведно, за свако
тело, било природно, било начињено људском руком, за ватру, воду, и остале такве
ствари,, за свеколико биће и за психичке особине, за сваку радњу и стање. Уколико,
наиме, човек код ових ствари некако не схвати макар понешто од она четири степена,
никада неће у потпуности учествовати у сазнавању петога. При томе се заправо,
помоћу ова четири степена, због недовољности језика, не изражава не само права
суштина неке ствари, него и њене особине. Стога се ниједан разуман човек неће
никада усудити да своје мисли повери таквом једном инструменту, нарочито не
једном тако непроменљивом као што је писани текст. ... А што се назива тиче, тврдим
да ниједна ствар нема сталан назив и да ништа не стоји на путу да се оно што сад
зовемо „округлим“ назове „правим“ или, пак, да се „право“ назове „округлим“, а
уколико стварима промени и да супротне називе, ниједан од тих назива неће бити
чвршће повезан са ствари од оног претходног. Исто се тако може рећи и о
дефиницији: будући да се она састоји од именица и глагола, довољно је поуздано да у
њој нема сталности. А на хиљаду начина је могуће показати како је сваки од она
четири степена сазнавања неодређен. Међутим, како смо малочас рекли, најважнији
доказ јесте овај: од две ствари, то јест од суштине бића и од неке његове особине,
душа тражи да сазна суштину, а не особину бића, док сваки од она четири степена
пружа души, помоћу речи и чињеница, оно што она не тражи, и чулним се утисцима
увек може побити свака појединачна ствар коју они саопштавају или приказују души,
тако да потпуном недоумицом и неодређеношћу испуњавају, тако рећи, сваког човека.
[...]