УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДСЕК ЗА ПЕДАГОГИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД
Животни пут и васпитно-образовни рад Платона
Предмет: Историја педагошких идеја 1

Ментор: Студент:

Проф. др Јасна Парлић Божовић Емина Хамидовић

САДРЖАЈ:

1. Увод:...................................................................................................................................................3
1. Биографија:.........................................................................................................................................4
2. Педагошки значај:..............................................................................................................................5
3. Платонова Метафизика:....................................................................................................................7
4. Идеална држава:................................................................................................................................8
5. Теорија идеја:.....................................................................................................................................9
6. Платонова психологија:...................................................................................................................10
7. „Држава“ :........................................................................................................................................11
8. Значај и утицај:.................................................................................................................................12
9. Закључак:..........................................................................................................................................14
10. Литература:..................................................................................................................................15
 1. Увод

У овом раду ћемо говорити о животном путу и васпитно-образовном раду Платона. Пре
свега, он је био најранији и значајнији грчки филозоф, који је дао своја тумачења о
образовању. Видео је образовање као кључ за стварање и одржавање његове републике.
Залагао се да и девојчице и дечаци добију исто основно образовање, и да имају подједнака
права на то. Основно образовање би се по њему састојало од гимнастике и музике, које би
изградиле хармоничну особу. Када напуне 20 година, правила би се селекција. Најбољима
би било пружено напредније учење математике, геометрије, астрономије, и хармоније. То
више образовање би трајало 10 година, и било би за оне који гаје интересовање за науку. А
кад би напунили 30 година, била би још једна селекција, и они који би се квалификовали,
учили би дијалектику, метафизику, логику и филозофију следећих пет година. Учили би
идеју „доброг“, и прве принципе постојања. Онда би заузели позиције у војсци на 15
година, и са 50 би имали комплетно теоретско и практично образовање. Он је први који је
објаснио и увео систем васпитања и образовања. То га је посебно занимало из разлога што
његова идеална држава не може постојати без васпитања, како он каже. Јер да би неко
владао државом мора поседовати филозофско образовање, пре свега, а касније и
образовање као ефеба.
 1. Биографија

Платон је рођен у племићкој породици. Његово право име на

рођењу било је Аристокле. Надимак Платон (односно
Плећати, Плећаш; од гр. πλατύς - плећа) је стекао због своје
телесне грађе, првенствено због ширине рамена. Дубок утицај
на Платона извршио је несумњиво Питагора, чија схватања
хармоније броја јасно одјекују у Платоновој теорији идеја; а
донекле и Анаксагорин ученик Архилеј, Сократов учитељ,
иако Сократ рано раскида са његовим учењем; и Парменид, са
Платон
чијим схватањима Платон полемише у дијалогу Софист.
Платон, са 40 година оснива једну од најранијих организованих школских установа
цивилизације Академију, названу по античком хероју Академу, заштитнику шуме у којој
се она налазила, која је непрестано радила све до њеног затварања од стране
цара Јустинијана I 529. године. У Акдемији се у првим годинама њеног рада школује
и Аристотел. (https://sr.wikipedia.org/sr/Platon - preuzeto).Говорило се да је Платонов
далеки рођак био атички краљ Кодрус. Платон се родио 427. год. ст. ере и то годину дана
пре Периклове смрти, а Сократ је тада имао око четрдесетак година. Сократу се
придружио као двадесетогодишњи младић, а пре тога је писао трагедије и хтео да
учествује у такмичењима трагичних песника, али када је први пут присуствовао
Сократовом разговору, спалио је своје трагедије. Након смрти Сократа придружио се
Кратилу. Платон је путовао по северној Африци и Италији и каже се да је тамо изучавао
математику. (Кораћ, Павловић, 2008, 82стр). Своја дела је писао у облику дијалога.
Превелику пажњу је придавао васпитању, где се залагао за строгост, такође је сматрао да
треба васпитавати подједнако и мушку и женску децу. Посебно је у васпитању ценио
дечије игре, бајке и приче, а сматрао је да је у васпитању важан развој индивидуалних
способности и изграђивање моралних особина сваког човека.
 2. Педагошки значај

„Платон је махом писао у форми дијалога. У раним дијалозима неколико личности

разговарају на неку тему постављајући један другом питања. "Сократ" игра превасходну
улогу. Али квалитет дијалога се прилично мењао како је одмицао Платонов живот. Опште
је мишљење да су рана Платонова дела била ближе базирана на Сократовим мислима, док
се његови каснији списи све више разликују од погледа његовог бившег учитеља. У
хронолошки средњим дијалозима, Сократ постаје „тумач“ Платонове филозофије, а форма
питања-и-одговора постаје све више pro forma: главни лик представља Платона, а
споредни ликови мало шта говоре, осим „да“, „наравно“ и „врло тачно“. Каснији дијалози
су више попут трактата, и Сократ је често одсутан, или не говори. Претпоставља се да је
Платон у потпуности писао ове позније дијалоге, док су ранији могли бити преписи
Сократових дијалога. Питање да ли су, и који, дијалози стварно Сократови представља
ћe Сократовски проблем. Ниједан од старих писаца није поминјао неки од његових
дијалога који нам нису познати, па се из тога закључује да су сви његови дијалози
сачувани.“ (Кораћ, Павловић, 2008, 82стр). Платон је надаље сву оштрину свог
филозофског идеализма усмерио против материјалистичке филозофије свог савременика
Демокрита. Платон сматра да је васпитање неопходно за државу и сама држава мора да се
брине о њему. Право на васпитање, по њему, могу имати само деца филозофа и војника. У
свом васпитном систему се користио искуствима спартанског и атинског васпитања. Из
спартанског је преузео принцип да децу треба васпитавати строго и да треба васпитавати
и женску децу, а атинско васпитање га је одушевило својим идеалом хармоничног
васпитања (гимнастичко и музичко) и школским системом. Деца су музички била
васпитавана у школама граматиста и китариста. Ове школе су биле одвојене и морали су
плаћати школарину. У школама граматиста, деца су учила да читају, пишу и рачунају, а у
школи китариста су учили да свирају на лири и китари и да певају епске и лирске песме.
(Качапор, 2003, 31str). “Став и чињеницу за коју се Платон залагао у васпитању јесте да се
васпитавају и женска деца и то је нарочито битно за даљи развој положаја жене у
породици и друштву. Пре тога, жена је била искључена из јавног живота, а код куће је
водила рачуна о кући и рађала је децу.
Иако је овај елеменат Платонове педагошке замисли важан, у Атини се никада није
постигла равноправност женске омладине са васпитањем дечака.” (Качапор, 2003, 22стр).
Платон је такође битан јер је дао прву класификацију периода у развоју човека:

1. Од рођења до 3. године – васпитање се одвија у породици.

2. Од 3. до 6. године – о деци се брину дадиље.
3. Од 7. до 17. године – деца су се васпитавала у државним васпитним установама.
4. Од 17. до 20. године – дечаци постају ефеби (војно образовање).
5. Од 20. до 30. године – постају чиновници.
6. Од 30. до 35. године – најспособнији треба да наставе школовање.

(Нешић, Радомировић, 2000, 40str).

Платону је познат читав систем предшколског васпитања. Он веома цени дечије игре и
причање прича и бајки. Захтева да са седам година дечаци и девојчице почну посећивати
васпитне установе.

3. Платонова Метафизика
 Једна од Платонових тековина, можда чак најзначајнија, је његова
дуалистичка метафизика, често називана платонизмом, или реализмом. Платонова
метафизика дели свет на два посебна аспекта: свет „форми“ и перцептивни свет који
видимо око себе. Сматрао је да су перцептивни свет, и ствари у њему, несавршене
копије форми или идеја. Ове форме су непромењиве и савршене, и можемо их појмити
само коришћењем интелекта или разумевања (на пример производи ума који не укључују
чулну перцепцију или имагинацију).

У дијалогу Држава, књиге VI и VII, Платон употребљава низ метафора у циљу објашњења
његових метафизичких погледа, као што је добро позната Алегорија пећине. Узет заједно,
ове метафоре граде комплексну онтолошку и гносеолошку поставку: Идеја Добра (често
интерпретирана као Платонов Бог, што не спада међу најуспешније интерпретације, за
Платоново схватање Бога), осветљава остале идеје омогућавајући тако нескривеност
видљивог света (често се говори о еманацији као односу између идеје добра и осталих
идеја, то је међутим Плотинов термин) и фигурира као предмет највишег знања. У
видљивом свету објекти нису ништа до пуке сенке, обриси вечних идеја, као да гледамо
сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а које бацају предмети осветљени сунцем
изван пећине (Алегорија пећине). Платонова метафизика, а посебно дуализам, између
пецептивног, служиће као подлога за филозофе Неоплатонизма какав је Плотин,
и Гностике.

4. Идеална држава
 Платонова држава је идеалистичка из разлога што она не постоји већ треба да буде.
Платон трага за апсолутно најболјим државом. За њега друштвени поредак једне идеалне
државе чине 3 класе: филозофи, војници и робови. Мудраци, филозофи- њихова главна
особина је мудрост. Они имају задатак да управљају државом. Други сталеж су чувари. То
су ратници и њихова главна особина је храброст. Они бране државу и штите закон. Трећи
сталеж су земљорадници и занатлије. Њихове особине су послушност и радиност. Они
обезбеђују материјалне потребе друштва. Величина града и класе у њему детерминисана
је математички прецизно, заједно са еугеничким захватима ради обезбеђења поменутог.
Расправе о повезаности Платонове филозофије и овакве поставке идеалног уређења и
даље трају. Платон је уочио да приватна својина квари човека, па је на основу тога
одлучио да војници и филозофи не могу поседоати власништво. Веома важна чињеница за
функционисање његове државе јесте у његовом концепту правде: “Свако ради свој посао”.
За њега је такође карактеристично да његова идеална држава има два сталежа и то
управљачки сталеж ( владавина најбољих ) и сталеж робова.

5. Теорија идеја
Израз “теорија идеја” приближно одговара нашем изразу посматрање облика, али не о
неком визуелном посматрању или о неким облицима. Чулна сазнања у теорији идеја су
искључена, осим као помоћно средство које служи као полазна тачка за дуго путовање
оним путем који је означен као дијалектика. Аристотел нам изричито саопштава да је
управо Платон аутор теорије идеја, а надаље нам саопштава да та теорија има три извора:
1. Хераклитови говори о вечном току свих чулних ствари, 2. Сократова истраживања која
се нису односила на целину природе већ само на подручје етике, 3. Питагорејска теорија
бројева. Судећи по Платоновим дијалозима, извођење теорије идеја је знатно замршеније.
Нема ни једног дијалога где та теорија је изложена на потпун и недвосмислен начин. Једно
је међутим изван сваке сумње, а то је да се теорији идеја придодаје знатна ваћност јер без
ње ни једна наука не би била могућа па чак и филозофија. Надаље се поставља питање о
томе да ли за све ствари емпиричког света постоје одговарајуће идеје. На пример да ли
постоји идеални човек, човек уопште, а не само људи различитих родова и врста. Исто
питање се поставља и за тзв. елементе, да ли постоји ватра по себи или вода по себи, где
се алудира на физичаре. Недоумица Платоновог Сократа је овде највећа. Он признаје да је
о томе мислио, а да је био и узнемирен логичком обавезом да се ова претпоствка мора
доследно спровести на све ствари емпиричког света. Ово се може узети и шире, као
Платонова последња реч о идејама, оно што је за човеково знање и мудрост
најдрагоценије, врло је тешко а можда и немогуће достићи. ( Кораћ, Павловић, 2008,
86str).

6. Платонова психологија
Платонова психологија (учење о души) не представља систематски разрађену и доследно
изведену целину из које би биле повучене све нужне импликације. Додатну тешкоћу
представља чињеница да је ово своје учење Платон великим делом изложио кроз митове.
Премда се никако не може рећи да је Платон те митове сматрао пуким фантазмима, не
може се са сигурношћу утврдити ни то колико их дословно треба узети ни то са коликим
степеном озбиљности. Даље, из онтолошког дуализма тј. поделе на чулни свет и царство
идеја, доследно следи психолошки дулизам. Душа се одређује као кретање које само себе
може покренути или као извор кретања па је стога изнад тела и управља њиме. (Историја
филозофије Том I, 2007, 32str). У Држави налазимо учење о троделности душе, које је
прихваћено од питагорејаца.

Према том учењу, душу чине следећа три дела : умни део , срчани или вољни
и пожудни или нагонски. Умни део разликује човека од животиње: то је највише
формално начело душе, бесмртно и сродно божанском. Два друга "дела" душе су
подложна пропадању, а од њих је племенитији вољни део, и он би требало да буде
природни савезник ума, мада се среће и код животиња. Умни део душе смешта се у главу,
вољни у груди, а нагонски испод појаса. Вољни део душе смештен је у прса у складу с
древном традицијом која иде још од Хомера, али не може се утврдити да ли је Платон та
лоцирања делова душе схватао дословно.

Платон на једном месту тврди да је душа бесмртна, а на другом да је бесмртан само умни
део душе. По овом другом схватању, међутим, произлазило би да су вољни и нагонски
делови душе на неки начин одвојиви од разумног дела и подложни пропадању. О овим
противречностима данас се не може донети дефинитиван суд, управо зато што је његова
психологија остала недоречена и незаокружена. То се заправо може рећи за цело
Платоново учење о бесмртности душе, које није доследно изведено. Треба, ипак, имати на
уму да је Платонов главни интерес био етички: он наглашава да је умни део душе онај
који треба да управља целином.

(https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BD -
преузето)
 7. „Држава“

„Платон је политичко филозофији посветио своја три дијалога и то: Држава, Закони и
Државник. Његов дијалог Држава је најзначајнији и може се рећи да је да је
најкомплетније Платоново дело. Овај дијалог почиње и завршава се разматрањима која се
односе на лични живот, али су постављени инзванредно вешто, тако да у почетку лични
живот уводи полако преко породице у скол државне заједнице а на крају преко мита о
поновном рађању. Уобичајено је да сви говоре о томе како треба живети и поступати
правично, али питање је да ли било ко у ствари зна шта је уопште правично? Помиње се
надаље да је правичност вратити свакоме оно што му дугујеш“(Кораћ, Павловић, 2008,
89стр). Држава постоји да би служила потребама људи. Људи се морају ослањати на
помоћ и сарадњу других људи у производњи животних потрепштина. Зато се људи
окупљени на једном месту као сарадници и то заједничко станиште ми називамо државом.
Тако Платон сматра да држава настаје из економских потреба људи. Међутим, неће сви
људи радити све послове, него ће свако обављати оно за шта је способан: тако настају
различита занимања, јер свако треба да доприноси заједници на различите начине. Али
порастом становништва постојеће подручје постаће недовољно, и зато ће му се морати
припојити мало територије од суседа. Тако порекло рата налази Платон у демографско-
економским узроцима.

Савршена држава мора бити праведна. За разлику од софиста, који сматрају да је свака
"правда" само израз онога ко је тренутно на власти (монарха, тиранина, олигарха, демоса),
па да је према томе сваки закон истовремено и праведан и неправедан, Платон утврђује –
доследно се придржавајући своје теорије идеја као бивствујућих општости – да
праведност по себи мора постојати. Држава која садржи у себи такву праведност мора,
прво, бити таква да задовољава интересе свих, а не само једног дела друштва и, друго, не
може се заснивати на одлукама већине, него оних који поседују истинско умно знање.

8. Значај и утицај
Платон је био Сократов ученик. Био је нарочито познат по својим учењем о идејама. Код
њега су постојала два света и то свет идеја и свет пролазних ствари. Оно што је истина
јесте само свет идеја, док су ствари само одраз идеја. Како каже Платон, што је човек у
малом, то је држава у великом. Он је , наиме, много размишљао како да створи идеалну
државу, али његова концепција је била и сувише нестварна. Надаље говори, како је за
једну државу знатно и јако битно васпитање и да сама држава мора да се брине о њему.
Платону је познат цео систем предшколског васпитања, где се залагао да се васпитавају и
женска деца. Такође му је битно да се деци читају бајке и приче. Он је захтевао да се са
седам година деца почну васпитавати у васпитним установама, где ће их учити игри,
плесу, трчању, бацању копља..., затим читању, писању, рачунању, музици, певању,
геометрији итд. А са 20. година мушкарци требају добијати и војно васпитање и то само
они који нису способни за филозофско размишљање. Платонов значај за педагогију
састоји се у томе да је он почео да пише систем о васпитању, што је указало на друштвено
– политичку важност васпитања, развио је идеју о предшколском васпитању и дао нека
важна упуства којих се и данас придржавамо. ( Жлебник, 1983, 17,18 str.).

Платон је један од највећих филозофа, који се налази у врху европске и светске

филозофске мисли. Он је сјединио генијалне мисли и анализе са фантастичним
спекулацијама и утопијама. Платонова теорија идеја и дијалектика којом се постиже
истинско знање представљају неоспоран допринос науци уопште, а науци о мишљењу
– логици – посебно. Платонова проучавања природе и космолошка схватања, опште узев,
имају можда помало мистички карактер па заостају за истраживањима Демокрита и
других пресократских материјалиста. Па ипак, Платон је своју физику доследно изводио
из својих онтолошких и гносеолошких учења. Премда није оставио заокружен, завршен и
прецизно објашњен систем, он је ипак творац прве консеквентне филозофске мисли, у
којој из онтолошких начела следи доследно објашњење свих аспеката живота. Платонова
теорија државе може данас изгледати као настојање у правцу изградње
једног тоталитарног система, али и она је консекветно изведена из његове онтологије, а и
данас се налази у центру пажње савремене политичке филозофије.

Платоново учење неговано је вековима у његовој Академији, све до њеног затварања 529.
године ст. е. по наређењу цара Јустинијана. Преко неоплатоничара извршио је утицај и на
период формирања средњовековне мисли. У време ренесансе Платоновска академија у
Фиренци настојала је обновити Платонову баштину, а утицај платонске идеалне државе
може се запазити и у спису Утопија Томаса Мора, као и у делу Град сунца Томаза
Кампанеле. Што се савременог доба тиче, Платонов утицај можда није тако видљив као
раније, али он остаје зачетник сваке спиритуалистичке филозофије и сваког објективног
идеализма. Платонизам – било да се према њему заузима позитиван став, било да се он
одбацује у целини или у појединостима – ни данас не престаје бити инспирација многим
мислиоцима. (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE
%D0%BD - преузето)
 9. Закључак

Понекад нам се чини да је Платонова мисао далека од наше, да је оно што је он изложио у
својим дијалозима страно и непојмљиво. Међутим, целокупна западна мисао наследила је
Платонову доктрину и његови онтолошки, етички, естетски и политички ставови и до дан-
данас могу се употребити или бар служити као инспирација у решавању неких кључних
проблема. Иако је познато да је Платон бежао од „мртвог“ слова на папиру, неспорно је да
је он био један од најбољих писаца. Живе расправе у облику дијалога показују огромну
уметничку вредност његових дела. Посматрајући Платоново стваралаштво, његов начин
писања и излагања његове филозофије, можемо се сложити да се уметничка вредност коју
носе његови дијалози може мерити само ако се Платон узме у обзир као песник, мислилац
и филозоф. Платонова филозофија пружа заиста богату лепезу мотива и тема каснијим
филозофима, а и васпитачима.
 10.Литература:

1. Жлебник, Л.,(1983), Општа историја школства и педагошких идеја, Београд,

Новинска организација “Просветни преглед”.
2. Историја филозофије Том I, (2007), Од почетка до Платона, Београд, издавачка
кућа Плато.
3. Качапор, С., (2003), Садржаји из опште историје педагогије, Панчево, Графос.
4. Кораћ, В. , Павловић, Б. , (2008), Историја филозофије, Београд, Завод за уџбенике.
5. Нешић, Б., Радомировић, В., (2000), Основе развојне психологије, Учитељски
факултет у Јагодини, Јагодина.

Интернет извори:

1. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BD
2. http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/1550-platonovo-shvatanje-vaspitanja-i-
obrazovanja.html

Попис слика:

1. https://www.google.com/search?
q=Platon+u+pedagogiji&rlz=1C1SQJL_srRS775RS775&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=0ahU
KEwit9ovWpprbAhWhO5oKHcXvBBcQ_AUICigB&biw=1280&bih=669#imgrc=AQWdyBsav1Q5gM