PLATON

PARMENID

SA STAROGRKOG PREVELA

Dr KSENIJA ATANASIJEVI
PREDGOVOR

Dr VELJKO KORA

o
KULTURA 1959 BEOGRA

PLATONOVO IZLAGANJE ANTlCKE DIJALEKTICKE

VETINE U DIJALOGU PARMENID
Parmenid zauzima izuzetno mesto meu Platonovim
dijalozima. Koliko je, s jedne strane, znaajan kao
autoritativno Platonovo svedoanstvo Parmenidovoj
filozofiji, toliko je, s druge strane, dragocen kao delo u kome
je Platon najkarakteristinije izloio antiku dijalektiku
vetinu. Upravo ovo drugo najvie je i doprinelo da ovaj
dijalog postane predmet velikog broja rasprava, poevi od
antike epohe, pa do naeg vremena. I bez obzira da li ga
neko
smatra
najslavnijim
remek-delom
Platonove
dijalektike", kao Hegel, naprimer,1 ili pak da neko drugi u
njemu vidi samo izraz Platonovog nastojanja da miljenja
svojih prethodnika, Parmenida i Zenona, prikae kao
sofistiku majstoriju pomou koje se sve moe dokazati i sve
osporiti u isti mah,2 ovaj dijalog neprekidno izaziva elje za
novim tumaenjem, jer se radi, ne samo pravom smislu
Platonovih i Parmenidovih ideja, ve pravoni domaaju
antikog naina miljenja uopte. U pohvalama je najdalje
otiao Hegel, svakako zbog toga to je u Platonovom delu i u
Platonovoj filozofiji uopte naao pravi uzor jedinstva
idealizma i diialektike kome je uvek teio. pod znaajnim
uticajima Hegelova miljenja napisan je vei broj rasprava
Platonu i dijalektici kod Platona.
Meu tumaima Platonove filozofije dosta se
raspravljalo kad je napisan ovaj dijalog. Sam njegov sadraj
ukazivao je na zrele godine Platonovog stvaralatva, kad je
Platon ve mogao da uporeuje svoje sopstvene filozofske
misli sa mislima svojih prethodnika i kad vie nije morao da
se uzdrava da iz tih poreenja izvodi i samokritike
zakljuke, naroito u pogledu uenja idejama. U Parmenidu
su stvarno suoene Platonove misli sa Parmenidovim. Platon
je visoko cenio svog prethodnika i jednog od svojih uitelja,
pa kad je odluio da svoje ldeje uporeuje sa njegovim,
Hegel's Werke, XIV, Geschichte der Philosophie, 202, Ber- lin,
1842.
~ ^Tend'enciie takvog tumaenja javljaju se uglavnom kao reakcija
na hegelovsko isticanje velikog istoriskog znaaja Plato- novog izlaganja
dijalektike vetine. Kao to istie F. M. Kon- tord (Cornfor) svojoj
obimnoj i ozbiljnoj studiji Plato and rarmenides (l.onon, 1939), one se
zasnivaju na pretpostavci da su giavni argumenti u dijalogu
promiljeno lani i da je opravdano sto 3e Vilamovic (Wilamowitz) ceo
taj nain dokazivanja nazvao ^chulfuchserei (zanovetanje).

svakako je, pre svega, eleo da pokae koliko vrede elementi

koje je on iz Parmenidove filozofije uneo u svoju sopstvenu.
Posle obimnih uporednih istraivanja preovladalo je najzad
uverenje, koje danas uglavnom usvaja veina istoriara
filozofije i tumaa Plat'onovog dela, da ovaj dijalog po svom
nastanku stoji pored Teeteta, tojest izmeu takozvane
srednje grupe Platonovih spisa (Menon, Fedon, Gozba, Drava,
Fedar) i kasnijih dijaloga (Sofist, Dravnik, Timej, Fileb, Zakoni).
Razlika izmeu ovih kasnijih i ranijih dijaloga naroito se
ispoljava u stilu i upravo su istraivanja stila omoguila
najverodostojniju klasifikaciju Platonovih dela, kao i
utvrivanje vremena postanka Parmenia3. U Parmenidu,
dakle, imamo zrelog Platona.
Ali u Parmenidu imamo i najsloenijeg, najneobinijeg
Platona. Ustvari, kao to sadraj ovog dijaloga pokazuje,
Platon prethodno izlae svoje uenje idejama kao da bi
hteo da pokae na kakve sve tekoe ono nailazi, a u
drugom delu podjednako razotkriva celu skalu tekoa koje
sobom nosi dijalektiko istraivanje. To je i dalo povoda
Gompercu (Gomperz) da ovaj dijalog nazove izrazom
,,parmenidske samokritike" u kojoj je Platonova suptilnost
dostigla svoj pravi vrhunac. Idui za Gompercom u ovoj
oceni, Bertran Rasl (Bertrand Russel) smatra ak da je
Platon napisao Parmenida svestan tekoa s kojima se
suoilo celo njegovo filozofsko uenje i da je ovaj njegov
dijalog najznaajniji primer samokritike koji je ikad dat u
istoriji.4
Kako Gomperc i Rasl, tako i drugi istoriari filozofije
komentatori Platonovih dela ocenjuju znaaj ovoga dela, nre
svega, prema onim elementima koji od antikih vremena pa
do naeg doba prilino zbunjuju svakoga ko eli da shvati
njegov pravi smisao. Jer, Platon ne iznosi prosto svoje
filozofsko uenje, ve ini mnogo vie od toga, putajui
Sokrata da u raspravi sa Parmenidom i Zenonom razotkrije
najvee tekoe s kojima se ono suoava, da bi pokazao kako
te tekoe u samoj sutini proizlaze iz samog miljenja, ili
bolje reeno iz neiscrpne gipkosti, pokretljivosti pojmova.
3 Savremeni komentatori Platona najvie se oslanjaju na istraivanja koja je vrio Lutoslavski (Lutoslawski). F. M. Konford sma- tra
da je L. Kembel (Campbell) najubedljiuije pokazao (Plato's Lo- gic) da je
Parmenid napisan posle Drave i Fera.
4 Theodor Gomperz, Griechische Denker, II, 436-437, Leip- zig,
1912. History of Western Philosophy, 149.

Tekoe se javljaju im se uini prvi napor da se nae taan

odgovor na pitanje da li postoje odgovarajue ideje za svaku
pojedinu stvar. upravo to pitanje, kao to se zna jo od
Aristotela, ima osobiti znaaj za Platonovo uenje idejama.
Najpre Sokrat izlae gledite da postoje apsolutne ideje za
pravino, lepo i dobro, kao i ,,za sve to je ove vrste", ali on
ne zna da odgovori da li posto.ii takoe jedna ideja oveka
izvan nas i izvan svih ljudi koji su ono to i mi", dok
mogunost postojanja ideja ,,o predmetima koji mogu
izgledati smeni, kao to su dlaka, blato, neistoa ili
svakom drugom predmetu bez ikakvog znaaja i bez ikakve
vrednosti" odbacuje sasvim odluno, istiui da bi bilo
odve udno verovati da postoji neka njihova ideja"5.
Sokrat bei ak i od same pomisli takvim. smenim"
idejama da ne bi potonuo u bezdano brbljanje" a svoje
(tojest Platonovo) gledite objanjava reima da postoje
izvesne ideje" i da druge stvari dobijaju imena time to
uestvuju u tim idejama, tako da one to uestvuju u
slinosti postaju sline, one to uestvuju u veliini postaju
velike, a one to uestvuju u dobroti i pravinosti dobre i
pravine."6
Sada Parmenid pokazuje kakve tekoe nastupaju ako
bi se usvojilo takvo gledite.
Pre svega, ako ideje realno postoje, kako u njima
uestvuju poiedine stvari u celoj ideji, ili samo u jednom
njenom delu? Ako jedna stvar uestvuje u celoj ideji, onda
]e ona istovremeno prisutna na mnogim rnestima, a ne
samo nV?dnm mestu> to je nemogue, a ako pak uestvuje u
delovima ideje, to bi znailo da je ideja deljiva, te bi tako
prevoda)ameWi' 10" ~ 'Svi navodi iz Parvienida uzeti su iz ovog
0 ibid. 11

stvar koja uestvuje u malenom bila manja nego to je

apsolutno maleno, a to je takoe nemogue i besmisleno, Ali
time se tekoe ne iscrpljuju.
Ako pojedine stvari uestvuju u jednoj ideji, naprimer u
ideji veliine, onda izgleda kao da u svima njima postoji
neka specifina forma koja je jedna i identina" i koja je
jedinstvo Velikog". Tako se ustvari pored veliine kao takve
(to jest ideje veliine) i pored pojedinih predmeta koji u njoj
uestvuju, javlja jo jedna ideja veliine, koja obuhvata i
pojedine delove i prvobitnu ideju. Zatim dolazi jo jedna
ideja koja povezuje delove i dve ideje, pa. jo jedna, i tako

bez kraja. Dakle, osnovna ideja, umesto da ostaje jedna,

postaje niz ideja. Kad Sokrat zatim sugerie da bi svaka od
tih ideja mogla biti samo misao koja ,,ne bi mogla da se
stvori ni na kojem drugom mestu riego u duama", pa bi
tako sauvala jedinstvo i ne bi bilo pomenutih tekoa,
Parmenid se odluno protivi navodei da misao uvek mora
biti misao neega5. Gledite da jedan predmet moe biti
slian nekoj ideji, ili ideja nekom predmetu, odbacuje se
takoe odluno, jer bi se uvek pored ove ideje pojavljivala i
druga ideja, ako je ona druga opet slina nekom predmetu,
pojavljivala bi se jo jedna i nikad ne bi prestalo to
pojavljivanje nove ideje..."6
Poto su izloene ove tekoe dolazi jo jedna, i to jedna
od ponajveih: poto nae saznanje nije apsolutno, njemu
ostaju nedostupne ideje ako se zastupa miljenje da one
realno postoje; a ako se misli da bog raspolae savrenstvom
saznanja javlja se prigovor da nikad gospodstvo onih gore
nee vladati nama, niti e njihovom saznanju biti moguno
da upozna bilo nas, bilo ta od nas"7.
Poto je izneo sve ove prigovore Sokratu, sa znaajnom
napomenom da mnogi prigovori izgledaju istiniti" i da je
neobino teko izmeniti ubeenje onoga koji ih ini.
Parmenid je zakljuio da onaj ko nee da postavi za svaku
realnost odreenu ideju nee imati kuda da upravi svoju
misao", a ,,na taj nain bila bi potpuno unitena dijalektika
sposobnost" 8.

je veoma karakteristina misao za Platonovu filozofiju.

sposcbnost" je toliko povezana sa platonovim
uenjem idejama da se ne moe ni zamisliti kuda bi se
uperila misao ako se ne pretpostavi ideja za svaku realnost.
Pored uticaja Pitagore i Sokrata, u ovome su najsnanije
izraeni uticaji racionalistikog metafizikog elejskog uenja
biu, koje je jedan od najbitnijih, ako ne i najbitniji elemenat
konstituisanja Platonovog uenja idejama.
Nema sumnje da je Platona privuklo Parmenidu osobito
t'o to je Parmenid prvi u istoriji filozofije nastojao da logiki
zasnuje svoje uenje jednom, nepromenljivom i veitom
Dijalektika

' ...Ali zar ona ne bi bila misao niega? pita Parmenid. To je

nemogue odgovara Sokrat. Onda misao nekog predmeta? Da. ibid.
13
6 ibid. 14
ibid. 16
8 loc. cit.

biu. Pre Parmenida i Elejaca uopte razum se potpuno

oslanjao na ulno svedoanstvo sveoptem kretanju i
kretanje se uzimalo kao neto to se samo po sebi razume, a
filozofska misao traila je samo izvor i utok svega kretanja.
Dok su Jonjani sasvim ostali u granicama iskustva, traei
izvor i utok kretanja, bilo u nekom posebnom elementu
(voda, vatra, vazduh), ili u nekoj neodreenoj, beskrajnoj
supstanciji, za Parmenida je bilo daleko najvanije da se
ispitaju i utvrde uslovi i mogunosti samog miljenja
stvarnosti i da se u mnotvu protivreenih pojmova svetu
otkriju oni koji u sebi nose najvie istinitosti ak i ako nisu
sasvim dostupni ulima. U tome je Parmenid video ak i
jedini pravi smisao filozofije. Otisnuvi se u podruje
apstrakcije, koja tek to se oslobodila neposrednih ulnih
saznanja, on je uzeo u razmatranje tri mogue hipoteze
stvarnosti, ili bolje reeno, postojanju ili nepostojanju
onoga to jest. Te tri hipoteze nisu se nametale samo
Parmenidu, ve celoj staroj filozofiji, ukljuujui i indisku
filozofiju. Jedna je hipoteza bila da bie postoji, a da nebia
nema, i da se njemu nista ne moe znati. Druga je
hipoteza bila suprotna ovoj: bia nema, a sve je nebie.
Trea je hipoteza bila da i bie i nebie pbstoje i da se
meusobno uslovljavaju. Svaka od ovih hipoteza izazvala je
odreenu orijentaciju u filozofiji i nala pristalice koji su je
branili. Parmenid i Elejci bili su ubeeni da samo prva
hipoteza moe imati osnove 1 da je samo ona istinita, a
odluno su odbacili svaku zamisao mogunosti postojanja
nebia, tvrdei da pojam nebia protivurei osnovnim
postulatima istinitog miAli, da bi se to dokazalo i da bi se opravdala osnovna
ideja Parmenidova, bila je neophodna velika vetina u
dokazivanju. Bilo je neophodno nai logiki izraz za gledita
koja svako kretanje i menu smatraju obinim prividom i po
kojima bie mora da je jedno, veito i nepromenljivo. Tako
su Parmenid i Zenon morali da razviju vetinu dokazivanja
koja je bila uperena protiv istinitosti kretanja, a ta njihova
vetina, dijalektika, zasnivala se na gleditu da je miljenje
potpuno suprotno ulima i da se prava istina moe otkriti
samo pojmovima, bez oslanjanja na iskustvo.
Kad je Platon odluio da prikae Parmenidovu filozofiju
i iznese najozbiljnije tekoe svog sopstvenog uenja
idejama, on je svakako imao na umu, pre svega, sutinu
Parmenidovih i Zenonovih dokaza postojanju jednog,

veitog i nepromenljivog bia. Poto je ubedljivo upozorio

Sokrata da bi negiranjem uenja postojanju ideja za svaku
realnost bila potpuno unitena dijalektika sposobnost", on
Sokratu postavlja pitanje: ,,A ta e uiniti s filozofijom?"
Smatrao je da su sofisti toliko ugrozili filozofiju da pravi
filozof mora ustati u njenu odbranu. Ali to je ustvari samo
prelaz u dalje i dublje izlaganje. I Platon puta Parmenida
da kae misao koja mu najdublje lei na srcu:
Zacelo je lepa i boanstvena, znaj, revnost koja te
potstie na ova ispitivanja. Ali se napregni, i dok si jo mlad,
vebaj se u onoj vetini koja se smatra za nekorisnu i koju
svetina naziva brbljanjem, jer ako tako ne radi, izmai e ti
istina. koji je, Parmenide, ree, taj nain vebanja?
Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid, koji si sad uo od
Zenona. Meutim, ja sam se radovao t'o si ovome rekao da
se s njime ne slae da ispitivanje zaluta samo meu vidljive
predmete i oko njih, nego da ono treba da se okrene i
predmetima koji se poglavito shvataju razumom i koji se s
pravom niogu nazvati idejama."9
Ceo ostatak dijaloga doista je i posveen vebanju" u
dijalektikoj vetini koju Parmenid ovde preporuuje i
pokazuje se da je Platon hteo da izloi kako se u neiscrpnoj
skali protivrenih pojmova koje ljudsko miljenje
neprekidno stvara svemu prava istina moe oikriti samo
ako se metodikim, dihotomikim ralanjivanjem i spa. jzvedu svi mogui zakljuci da bi se najzad
usvo^najverodostojniji zakljuci, definicije i dokazi. Istina J1
ustvari trai metodikim izvoenjem suprotnih stavova se
meusobno iskljuuju, i Platon ak izriito istie Ha l'e
,,nemogue pronai istinu i razumeti je, ako se ne . pjjaju u
pojedinostima svi putevi u svakom smislu".'2 Koliko se
recimo moe postaviti hipoteza da postoji slin0st moe se isto
tako pretpostaviti da slinost ne postoji, Da treba sistematski
utvrditi ta sleduje iz svake pretpostavke ,,za same njene
predmete i za druge predmete, bilo u odnosu na njih same,
bilo u njihovim uzajamnim odnosima"10.
S isto logikog gledita operacija je jednostavna: poto
se postave premise, iz svake od njih izvode se protivreni
zakljuci tako da najzad ostaje utisak apsolutne relativnosti

ibid. 17-18

10

ibid. 18

svih zakljuaka koja svakoga zbunjuje.11 Platon je smatrao

da se tom operacijom veba pravo filozofsko miljenje i
sposobnost dokazivanja. U tom smislu postavio je on i plan
svojih razmatranja u Parmenidu:
,,Isti dokaz vai i za neslino i za kretanje i mirovanje, i
za postajanje i nestajanje, ak i za samo bie i nebie.
Jednom rei, za svaki predmet koji prema pretpostavci
postoji ili ne postoji, ili prima makakvu afekciju, treba
ispitati kakve posledice iz te pretpostavke proizlaze i za sam
taj predmet i za druge predmete, i to, prvo za jedan koji ti
izabere, zatim za vie njih, najzad za sve po istoj metodi.
Ti e, ist'o tako, i za druge predmete ispitati ta proizlazi za
njih same, kao i za predmet koji e uvek stavljati prema
svom izboru, i to kako u hipotezi u kojoj e pretpostaviti da
predmet postoji, tako i u onoj u kojoj e pretpostaviti da
predmet ne postoji. Tako ce se vebati ako hoe da
savreno izveban tano upozna istinu."12
Poto je ovako postavio program vebanja", Platon
odmah postavlja jednu za drugom hipoteze i ostavlja
Parmenida da sa najmlaim uesnikom diskusiie,
Aristotelom, raspravlja svakoj od hipoteza, izvodei
najraznovrsnije zakljuke.13
Prvi problem razmatranja je jedno, veito i
nepromenljivo bie: postoji li ono ili ne postoji. Ve u
raspravljanju ovoj hipotezi razotkriva se sva sloena
promenljivost pojmova. Jedno postoji, ali ako treba da bude
jedno, ne moe ni da bude celo, ni da ima delove; nije ni
pravo ni okruglo, ve je bez oblika; nije ni u samom sebi, ni
u drugom nije u prostoru uopte; nije ni u miru ni u
kretanju; nije ni identino, ni razliito; nije ni slino, ni
neslino; nije ni jednako, ni nejednako; nije ni u vremenu;
izmie biu i saznanju, ne pripada mu nikakvo ime, ni
definicija, nikakvo saznanje, ni opaanje ni miljenje;
ukratko, zakljuak je jedne vrste da nerna nijednog bia
koje bi ga ulima opaalo". Dakle, bie ne postoji.

* T. Gomperz, op. cit., 436437

Parfnenid, 18-19
10 Platon u poetku dijaloga opisuje Parmenida kao oveka od 65
godina. a Zenonu daje blizu 40. Platona opisuje kao sasvim mlada
oveka. Nema nikakvih dokaza da su se Parmenid, Zenon i Sokrat mogli
stvarno susresti i raspravljati u Atini.

Meutim, zakljuak se ne usvaja kao definitivan i

taan. Parmenid, prema utvrenom programu, predlae
Aristotelu da se ponovo vrate na istu hipotezu, tojest, na
stav da bie postoji da bi videli hoe li izgledati neto
drukije" kad se on ponovo ispita i razmotri. kao to je
prethodno bilo pretpostavljeno da jedno nije ni celo, ni
podeljeno, i tako dalje, sad se uzima sve obratno: i da je
jedno celo, i da ima delove, da ima granica, da uestvuje u
nekoj figuri, da je u isti mah samo u sebi, i u prostoru, da je
i u kretanju i u mirovanju, da je i identino i razlino, da je i
slino i neslino, i jednako i nejednako, i starije i mlae, da
postoji i da ne postoji, te da se prema tome njemu moe
imati ,,i saznanje i miljenje, i opaanje, jer i mi sad sve te
aktivnosti uzimamo u obzir u odnosu na njih."14
Posle ova dva niza zakljuaka iz hipoteze da jedno,
veito i nepromenljivo bie postoji, razmatra se hipoteza da
jedno i postoji i ne postoji, pa se dihotominim postupkom,
kao i ranije, dalje ispituje da li su druge stvari delovi jedne
organske celine, ili nisu delovi Jednog, ako Jedno apsolutno
postoji. Posle tananih spekulacija koje razotkrrvaju
meusobne prelaze suprotnih pojmova, u estoj, sedmoj.
osmoj i devetoj hipotezi najzad se postavlja kao problem __
nepostojanje bia, pa se istim metodikim postupkom 1 ie ^va
suprotna niza zakljuaka, da bi se ceo dijalog zavrio
definitivnim zakljukom iz tih hipoteza:
Neka to bude reeno, i jo ovo: bilo da Jedno postoji,
ili da ne postoji, ono i druge stvari, kako izgleda u
niihovom odnosu prema sebi, i u njihovom uzajamnom
odnosu, na sve naine jesu sve, i nisu nita, i izgledaju sve. i
rie izgledaju nita. To je apsolutna istina".15
Ve sam ovaj zakljuak morao je izazvati
najprotivurenija miljenja pravom smislu pobuda koje su
Platona navele da pie ovaj dijalog i pravom smislu
Platonovih izlaganja u njemu. Ve je Prokle u svojim
Komentarima ukazivao na dve osnovne vrste tumaenja
(logiko i metafiziko) koja se i danas javljaju i imaju svoje
sledbenike. Sasvim prirodno, drugi i vei deo dijaloga uvek
je izazivao najvei broj komentara i sporova pogotovo zbog
toga to se u celom Srednjem veku, sve do poetka moderne
epohe, ovom delu i Platonovoj filozofiji uopte, vie znalo
i raspravljalo ,.iz druge ruke" tojest po raznim komentarima
14 Parmenid, 45
" ibid., str. 61

koji su nastali uglavnom pod neposrednim ili posrednim

uticajima Plotinove mistike, nego po izvornom tekstu.
Izvorni tekst nije bio poznat, ili nije uziman u obzir.
Uglavnom. u Plotinovom tumaenju ideja jednog, veitog i
nepromenljivog bia protumaena je mistiki, plotinovski, a
metoda s kojom se Platon sluio u Parmenidu prikazivala se
uglavnom kao humoristika parodija elejske dijalektike i to
kroz usta samog njenog tvorca Parmenida. Nije se uzimala
u obzir ak ni injenica da je Platon toliko cenio Parmenida
i njegovu filozofiju da se teko moe pretpostaviti da bi on
pribegao takvoj kritici svog prethodnika i uitelja. Ali tome
se nije mnogo mislilo. Srednjevekovna tumaenja ovog
dijaloga odrala su se ak i kasnije, kad je ponovo postao
dostupan originalni tekst Platonov. Istiui tu injenicu, F.
M. Konford navodi kao primer Marsilia Fiina (Marsilio
Ficino) ko.ii je smatrao da je Platon " 0V01^ dijalogu
obelodanio najskrivenije misterije itave teologije. S druge
strane, Konford ukazuje da je Lajbnic, Koji je bez
predrasuda i potpuno slobodno itao i upoznao Cjatona, dao
savet itaocima Platonovih dela da najdublje Jatonove
filozofske misli trae upravo u Parmenidu kao 1 u Teetetu16.
Svakako najpozitivniju ocenu ovog dijaloga dao Hegel.
On ne samo to ga je nazvao najslavnijim remekdelom
Platonove dijalektike, ve je voleo da istie da se u njemu
moe nai polovina njegove (Hegelove) logike. Po Hegelovim
shvatanjima dijalektika koju je Platon izloio u ovom
dijalogu bori se uglavnom protiv dveju stvarir protiv opte
dijalektike" u obinom smislu, koja se jo naziva i lanom
dijalektikom, i protiv Parmenidovog elejskog uenja biu,
tojest, protiv Parmenidovog osnovnog filozofskog stava da
bie apsolutno postoji i da nebia nema i da se ne moe
zamisliti, iz koga su sofisti esto izvodili zakljuak da onda
(ako se nebie uopte ne moe ni zamisliti) nisu uopte
mogue ni lane pretstave, tojest da nema uopte neistine.
Hegel, meutim, nije zaboravio da istakne i slabe
strane Platonove koje je video naroito u tome to Platon
.,nije dovoljno jasno obradio razliku izmeu lane dijalektike
i istog dijalektikog saznanja", iako se Platonova dijalektika
sutinski razlikuje od lane dijalektike i suprotstavlja se
lanoj dijalektici koju su najvie zastupali sofisti17. Platonu
je Hegel naroito prebacivao da nije naglasio razliku izmeu

00

Plato and Parmenides. VI, London, 1939

Hegel's Werke, XIV, op. cit., 211

istinske i lane dijalektike jer je znao i isticao da je Platon

veoma odluno optuivao sofiste to su unitili razliku
izmedu istinitog i lanog.
Upravo dijalog Parmenid najvie ilustruje opravdanost
ovih Hegelovih zamerki Platonu. Ali, ako se ovaj dijalog ita
paljivije i bez predrasua, neizbeno se namee i misao da
je on moda i napisan upravo radi toga da upozori, ne samo
na neizmerne tekoe na koje je Platon naiao teei da
svojom dijalektikom metodom ispita mogunot izvoenja
sasvim suprotnih zakljuaka iz istih premisa, ve, kako
Vindelband kae, isto tako da pokae dosta podrugljivo na
prljavu drubu koju je bilo moguno nai u svijetu istih
pojmovnih likova"18. to je ustvari osnovni problem s kojim
se Platon suoavao u celoj filozofiji i njegovo pravo mesto u
istoriji filozofije moe se odrediti samo ako se njegova
filozofija posmatra kao jedan od stupnjeva u razvoju antike
misli od Elejaca i Pitagorovaca, od sofista i Sokrata do
Aristotela.
Nesumnjivo je da su sofisti bili u sreditu svih Plavih
kritika. To veoma ubedljivo ilustruju svi Platot0"vi dijalozi.
Zbog toga se Platonova filozofija i ne moe Mhatiti ne moe
se objektivno oceniti ako se ne shvati praS' smisao i znaaj
sofista u antikoj filozofiji, kako onih raniiih tako i onih
kasnijih, kako onih koji se obino uvek smatraju sofistima,
tako i onih koji se ne ubrajaju u sofiste ali koji se esto
slue istim metodama dokazivanja kao 'i sofisti. Cela
Platonova filozofija nije ustvari nita drugo nego veliki napor
da se ree problemi koje su antiekoj filozofiji postavili
Pitagorovci, Heraklit, Elejci, sofisti i Sokrat. Ve je Sokrat'
postavio oveka i probleme ljuclskog saznanja u teite
filozofije, odluno napustivi razmatranje kosmolokih
problema. Ve je kod Sokrata problem metode saznanja
postao prvi i najvaniji filozofski problem. ukoliko su
metode sofista snanije izbijale u prvi plan starohelenskog
naina miljenja, utoliko se neodlonije nametala potreba da
se suzbije relativizam sofistikog naina miljenja koji ie,
kako Hegel kae, dijalektiku pretvorio u majstoriju nekog
lanog privida", u vetinu koja izaziva predrasudu da
dijalektika ima samo negativan rezultat" 19.

Povijest filozofije, I, 64, 1957, Zagreb

narito podvlai V. I. Lenjin u Filozofskim sveskama,
196, Beograd, 1955

18

str

Nasuprot relativizmu i subjektivizmu sofista kod ko~

jih je gipkost pojmova ozbiljno ugrozila svaku odreenost,
utvrenost, tanost miljenja, ve je Sokrat pokuao da
pokae kako da se ta gipkost', pokretljivost, koja uvek moe
da istinito uini lanim, a lano istinitim, podvrgne
utvrenim principima istinitog miljenja. Ali Sokratov
metodski postupak u osnovi prosta, naivna indukcija
bio je jo isuvie jednostavan, pa nije neobino to su se
ak i neki od njegovih neposrednih sledbenika, takozvani
sokratovci, izgubili u nastojanjima da spoje sokratsku
tenju za jasnim pojmovima sa elejskim post'ulatom
apsolutne identinosti bia koja ostavlja otvorenu
mogunost sofistikog dokazivanja da neistinitost nije
moguna, kao to nije moguno postojanje nebia. Platon,
meutim, mje ni u jednom trenutku izgubio iz vida
opasnosti koje je sofistika donela filozofiji njegovog doba. On
je u sofistici video opasnost izroavanja dijalektike koju
treba mecoaicki savladati u interesu istine i filozofije.
Tako i postupa kad u svojim dijalozima izvodi sofiste
da budu predmet Sokratove kritike. Sama kritika mu je bila
put da izgradi i razvije metodu koja, s jedne strane, ne
ignorie pokretljivost, gipkost pojmova, ve naprotiv, ispituie
njihove meusobne, uzajamne odnose i veze, ukljuujui i
sve suprotnosti, ali, s druge strane, treba da omogui da se
u miljenju otkriju pouzdane, tane definicije i zakljuci. To
je ustvari Platonova dijalektika i taj smisao je, kako iz svega
izlazi, on njoj i dao.
Meutim, tu treba uvek imati na umu dva bitna
obeleja Platonove filozofije, bez kojih se stvarno ne moe
shvatiti ta je bila i ta je mogla da bude dijalektika kod
Platona.
Prvo je obeleje u tome to ono to se kao dijalektika
moe nai u Platonovim spisima jo uvek nema strogo
logiki karakter. Na ovo ukazuje i Vindelband. Uostalom,
logika se javlja tek posle Platona, kod Aristotela. Po Hegelu,
koji je smatrao da je pojam istinske dijalektike u tome da
se iskae nuno kretanje istih poimova, ali ne na taj nain
kao da se ono razreava u nita, ve da su jednostavno sami
ti pojmovi kretanje i da je opte upravo jedinstvo takvih
suprotnih pojmova", ni kod Platona se .io ne moe nai
potpuna svest prirodi dijalektike20. Platon je, nesumnjivo,
20

Hegel's Werke, XIV, op. cit., 195

elemente dijaleklike traio i naao kod Elejaca koji su, kako

Hegel kae, d.iialektiku primenjivali uglavnom protiv
kretanja (da bi pobili istinitost kretanja) dok je on sam
usmerio dijalektiku poglavito protiv pretstava i pojmova
svoga doba a naroito protiv sofista"21. Da bi fiksirao,
utvrdio pojmove i pokazao mogunost tanog definisanja i
dokazivanja, mogunost metodikog utvrivanja istire. da bi
obuzdao onu pokretljivost pojmova koju su sofisti razvili do
krajnosti, razarajui sve norme odreenosti i tanosti
miljenia. ukidajui razliku izmeu tanog i lanog. Platon
je na sebe uzeo teku ulogu nepomirljivog kritiara sofista,
ali sam nije bio kadar da postavi one principe milienja bez
koiih ni.ie bilo moguno pristupiti zasnivanju logike kao
nauke. Platon je, dakle, samo pripremio ono to e ostvariti
njegov uenik Aristotel.
Drugo je bitno obeleje Platonove filozofije u tome gt0
piaton nije mogao da nae isto logiko reenje problema
jasnoe, odreenosti, utvrenosti i tanosti optih poimova,
ve je pribegao njihovom ontolokom reenju, ontologizaciji
optih pojmova, ideja pripisavi idejama svojstva koja je
Parmenid pripisao svom jednom, apsoiutnom, venom i
nepromenljivom biu. to je upravo njegovom uenju
idejama i celoj njegovoj filozofiji, pa i njegovoj dijalektici, dalo
obeleja jednostranosti i ogranienosti to je ve Aristotel u
svojoj Metafizici tako principijelno i otroumno razotkrio i
kritikovao da njegovoj kritici, u osnovi, ni danas nema ta
da se doda jer je to, kao to je Lenjin govorio, kritika
idealizma uopte.
Oba ova bitna obeleja Platonove filozofije naroito se
ispoljavaju u ovom dijalogu. Koliko pada u oi da u njemu
nema nigde jasno odreenog Platonovog kritikog staVa
prema sofistikoj vetini operisanja pojmovima zbog koje se
i u antiko doba, i uvek kasnije, dijalektika lako izroavala
u sofistiku, isto tako padaju u oi neizleive mane
Platonovog uenja idejama, koje ustvari i sam Platon
iznosi, a koje su naroito vidne kad se iznosi teza ueu
stvari u idejama. Ustvari, ceo njegov sistem proet je jednim
osnovnim, dubokim protivurejem, koje je izazvalo uenje
idejama. S jedne strane, pokazuje se da je u samoj prirodi
ljudskog miljenja da su ideje pokretljive i gipke. da u
istinitom uvek ima neistinitog, a u neistinitom istinitog,
21

Filozofske sveske, 195

dakle, da ljudski um ne treba da uzima suprotnosti u

pojmovima kao mrtve, ukoene, jednom zauvek date, ve
kao ive, uslovljene, te da tako trai istinu, (upravo u
Parmenidu se i preporuuje takvo traenje istine), ali s druge
strane, ideje su obogotvorene i pripisuju im se svojstva
Parmenidovog veitog i nepromenljivog bica. Kako izmiriti
objektivni. ontoloki idealizam i di.lalektiku? Iz tog
protivureja Platon nije mogao da nae izlaz. Dijalog
Parmenid dozvoljava da se zakljui da ie aton morao biti
svestan tekoa u kojima se nala cela njegova filozofija. Ali
moe se takoe zakljuiti da je on smatrao da filozofija ne
moe uopte izbei takvu vrstu teskoca, naroito kad se radi
dijalektikoi vetini. I u
m!TntovatkaSni;,'a istori^a filozofiJe zaista niJe mogla deod

11

Je Platon strepio od zloupotrebe diialektike, njenog

pretvaranja u sofistiku najbolje se vidi po tome

to je smatrao da bavljenje dijalektikom ne t'reba uopte

dozvoliti pre navrene tridesete godine ivota. On je to
miljenje izloio u Dravi, u dijalogu izmeu Sokrata i
Glaokona, gde se, pored ostalog, moe nai i ovo:
Nisi li ve prilino oprezan kad ne dozvoljava mladim
Ijudima da od toga okuse? Nadam se da nisi zaboravio kako
deica, im prvi put okuse dijalektiku, poinju da je
zloupotrebljavaju kao igraku; da je uvek primenjuju kako
bi njome protivreila, kako bi isto onako, kao to njih
pobeuju, i ona pobedila druge, i da se pritom raduju kao
tenad t'o svoga blinjega mogu pomou logike da
napadaju i rastru.
Ona zaista to rade, i preteruju u tome, ree on.
I kad tako ve mnoge pobede i od mnogih budu sami
pobeeni, onda brzo dou do toga da vie ne cene ono to
su ranije cenili. I zato su ljudi poeli da grde njih same i sve
ono to je kod drugih u vezi s filozofijom.
Suta je istina, odgovori on.
Meutim, kad buau stariji rekoh, nee hteti da
uestvuju u tim ludorijama i vie e se ugledati na onog ko
eli da se razgovara ne bi li saznao istinu, nego na onoga ko
se radi zabave igra i protivrei, a sam e postati umereniji i
taj e ga posao vie uzdii nego to e ga izloiti ruglu.
Tano je, ree on.
Zar onda nije iz opreznosti reeno ono to smo ranije
kazali da prirode kojima emo dopustiti da uestvuju u

dijalektici moraju biti uredne i uravnoteene i da se time ne

sme, kao dosad, baviti svako pa i onaj ko za to nije dovoljno
zreo?
Svakako ree on.22
Ovu opreznost svakako bolje razumemo ako imamo na
umu sutinu Platonova uenja dravi. U duhu svog
shvatanja da dravom treba da upravljaju najmuariji
(filozofi), on je smatrao da filozofsko obrazovanje ima najvei
znaaj za dravu. Kod njega se, ustvari, filozofsko
obrazovanje izjednailo s politikim, a filozofska zrelost sa
sposobnou upravljanja dravom. I u tom smislu je
vebanje u dijalektici" kod njega ne samo vrhunac ve i
krajnji cilj obrazovanja. U jednom razgovoru, u Dravi,
izraeno je to veoma jasno na ovaj nain:
u svoju sopstvenu decu koju sada vaspitava
samo u mislima, ako ih jednom stvarno bude vaspitavao,
sigurno nee pustiti, tako bar ja mislim, da dravom
upravljaju bez duha, kao lutke, i da na taj nain reavaju
najvanije stvari?
Razume se da neu.
Nego e im dati zakon da naroito tee za onim
uenjem koje e ih osposobiti da najrazumnije postavljaju
pitanja i na njih odgovaraju.
Dau im takav zakon zajedno s tobom ree on.
Zar ti se ne ini, rekoh ja, da je dijalektika kao neka
vrsta zavrnog kamena nad ostalim naukama, i da se
nijedna druga nauka pravilno ne moe staviti iznad nje,
nego da ona pretstavlja njihov krajnji cilj?
Tako je, ree on."23
Razumljivo je, dakle, zat'o se Platon naroito bojao
zloupotrebe dijalektike i zato je smatrao da filozofija nema
preeg i krupnijeg zadatka nego da se uspeno suprotstavi
toj zloupotrebi. Po Hegelovoj oceni, koja nije bez osnove,
Platon je, samim tim to se prvi suprotstavio praksi
pretvaranja dijalektike u sofistiku, ustvari prvi ozbiljno
ustao protiv tendencije da se filozofija pretvori u formalno
filozofiranje" koje ,,ne moe uopte da posmatra dijalektiku
drukije nego kao vetinu koja pretstave ili ak pojmove
toliko zapetljava da je njen rezultat samo negativan."24

2r'

Drava, .VII, 538539

Drava, VII, 534, 535
Hegel's Werke, XIV, op. cit. 197

Upravo ovaj dijalog (Parmenid) lepo ilustruje otkuda

dolaze i kako se ispoljavaju te tendencije koje su u svoje
vreme zabrinjavale Platona, a koje uvek zabrinjavaju svakog
ko nastoji da shvati dijalektiku i da se njome slui. Kad se
danas ita ovo delo, ne treba, uostalom, smetnuti s uma ni
Lenjinove rei da dijalektika nije jednom sluila kao mosti
koji vodi sofistici.
Dr Veljko KORA

 PREVODU
U
Parmenidu",
dijalogu
izuzetnog znaaja, Platon je dao
vrhunski
domet
svoje
jedinstvene
i
nedomaive
dijalektike vetine, izatkane od
krajnje apstraktnih tananosti,
koje, mestimino, neosetno
zalaze u oblast fikcija. Da
bismo, na naem jeziku, to
vernije i to jasnije izrazili
izvanredno suptilne prelive i,
katkad, jedva uhvatljiva gibanja
Platonovih dedukcija, dodavali
smo kad nam se to inilo
korisno
za
itaoca

u
etvrtastim zagradama blia
tumaenja pri prevoenju.
. A.

PARMENID
ILI DIJALOG IDEJAMA
Lica u dijalogu:
Kefal, Adeimant, Antifon, Glaukon, Pitidor, Sokrat, Zenon,
Parmenid, Aristotel
Uvodni dijalog
I. Kefal. Odmah posle naeg
ii kome Kefal pria dolaska u Atinu, a doli svom
sastanku
smo iz Klazomene,25 mi na
sa Antifonom.1
agori sretosmo Adeimanta i

Glaukona.26 Uzimajui me za ruku,

Adeimant uzviknu: Dobrodoao, Kefale, i ako ti je ovde
potrebno neto, to stoji u naoj moi, reci." Ali ba zbog
toga dolazim, odgovorih, da vas za neto zamolim. Kai
samo svoju molbu, ree ori. Na to ja produih: Kako ono
bee ime vaeg polubrata po majci? Ne seam ga se. Ovaj je
bio jo dete, kad sam prviput doao ovamo iz Klazomene, pre
dosta vremena. Ime njegovog oca bee, mislim, Pirilamp.27
Sasvim tano, ree on, a njegovo je ime Antifon.28 Ali ta,
uprav0, hoe da zna? Evo, odgovorih ja, ovo su moji
zemljaci,
pravi
ljubitelji
mudrosti
[filozofi].

novog teksta. Prim. prev.

26 Varo u Joniji, rodno mesto grkog presokratovskog filozofa
Anaksagore. Prim. prev.
3 Ova dvojica su Platonova braa. Prim. prev.
* Drugi mu i, moda, ujak Platonov po majci koja se zvala
Periktione. Prim. prev.
28 Antifon je polubrat Platonov. Prim. prev.

127

Oni su uli da je ovaj isti Antifon mnogo optio sa izvesnim

Pitodorom, Zenonovim drugom, i da se sea
poto je tome esto sluao od Pitodora razgovora koje
su nekad vodili Sokrat, Zenon i Parmenid.
Istinu govori, ree. Te razgovore, kazah ja, elimo da
ujemo. To nee biti nita teko, odgovori Adeimant. Jer
on se, jo kao deak, vebao da tekst tih razgovora naui
napamet, a sad se, kao njegov istoimeni ded, bavi
odgajivanjem konja.29 Dakle, poto treba da ga vidite..
hajdemo kod njega. On je ba sad otiao odavde kui, a
stanuje blizu, u Meliti.30 Govorei to, poli smo, Nali smo
kod kue Antifona koji je ba davao kovau neke vale na
uzdi, da ih ovaj popravi. Kad je svrio posao sa kovaern,
braa su mU| kazala zato smo doli. On me je poznao
jer me je video za vreme mog prvog boravka ovde i
pozdravio me je. Kad smo ga zamolili da nam ispria
razgovor, on je prvo pravio tekoe; to je, rekao je, veliki
posao; meutim, potom ga je ipak ispriao o kraja.
Pitodor, Sokrat, Zenon, Parmenid, Aristotel

Antifon je, dakle,. rekao prema onome

to mu je priao Pitodor da su' Zenon
Antifon pria
i Parmenid doli jednom za velike
dijalog izmeu
Panateneje.31 Parrhenid. je bio tada ve
Sokrata, Parmenida
u poodmaklim godinama, sav sed, ali'
i Zenona.
lepog i plemenitog izgleda; moglo mu je
biti ezesetpet godina. Zenon je bio
blizu cetrdesetih godina, vrlo visok i prijatne spoljanosti; za
njega se govorilo da je bio Parmenidov ljubimac. Otseli su
kod Pitodora, van gradskih zidova, u Kerameiku.32 Tu je
doao
i

" Atinjani su imali obiaj da aju unuku deino ime. ^t Prim. prev.
30 Melita je atinski kvart. Prim. prev.
31 Najvei i najstariji praznici, posveeni boginji Atini, praznovani u
Atini svake etvrte godine, tree godine olim- pijade. Prim. prev.
32 Kvart Ionara u Atini. Ovome kvartu je u unutranjo- sti zidova
pripaala agora, a van ziova lepo predgrae gde se nalazilo i groblje za
one koji su umrli za otadbinu. Prim. prev.

Sokrat, i mnogi drugi sa njime, udni da uju

Zenonove spise koje su ona dvojica prviput donela
ovamo. Sokrat je bio t'ada veoma mlad. Spise je itao
sam Zenon. Parmenid se sluajno nalazio napolju.
Trebalo je jo malo, pa da itanje ostalih argumenata
bude D zavreno, kada je Pitodor kako je sam priao
doao spolja, a sa njime Parmenid i Aristotel,33 koji
je bio jedan od tridesetorice. Oni su vrlo malo uli od
spisa. Uostalom, sam Pitodor ga je ranije uo od
Zenona.
Zenonovi akazi. II. Poto je Sokrat sasluao Sokratove
objekcije itanje, zatraio je da se prva rta njih.
pretpostavka prvoga dokaza
jo jednom proita. Kad je to
uinjeno, on je zapitao: ,,5ta hoe time da kae, ZeE
none? Kad bi postojala mnoina bia, misli li ti da bi
ona u isto vreme morala biti slina i neslina? to bi
bilo nemogue, jer niti bi neslina mogla da budu
slina. niti slina neslina. Zar nee to da kae?
Ba to, odgovori Zenon. Ako je, dakle, nemogue da
neslino bude slino, a slino neslino, isto je tako
nemogue da mnoina postoji. Jer kad bi mnoina
postojala, ona bi trpela te nemogunosti. Zar tvoji
dokazi ne tee tome da jednostavno potvrde, nasuprot
svemu to se govori, da innoina ne postoji? Misli li ti
da to dokazuje svaki od tvojih argumenata, i smatra li
da, koliko si argumenata napisao, toliko si dokaza dao
128 da mnoina ne postoji? Hoe li-to da kae, ili ja
nisam dobro razumeo? Naprotiv, kazao je Zenon, ti
si sasvim tano razumeo cilj moga spisa.
Razumem, rekao je Sokrat. Parmenide, da se
ovde prisutni Zenon ne zadovoljava time da bude vezan
sa tobom prijateljstvom, on hoe da bude vezan i za
tvoje delo. Jer, u izvesnom smislu, u njegovom spisu
nalazi se ista teza kao i u tvome; ali time to je on nju
preokrenuo, pokuava da nas zavede [da poverujemo]
33 Imenjak filozofa iz Stagire. Objekcije Aristotela iz ovog
dijaloga prihvatie i Aristotel uitelj Aleksandra Makedonskog.
Prim. prev.

kako je to druga teza. Jer ti u svojim poemama" tvrdi

da je sve jedno, i za tu tezu daje lepe i doB bre
dokaze. on, opet, tvrdi da mnoina ne postoji, i za to
[tvrenje] daje veoma mnoge i vrlo teke aokaze. Kad
jedan od vas tvrdi da postoji Jedno, a drugi da ne
postoji mnoina, i svaki, sa svoje strane, tako govori da
izgleda kao da nije kazao nita od onoga to je rekao
drugi, iako je kazao skoro istu stvar onda su,
oevidno, za nas proste ljude vai govori suvie visoki!
Ti, Sokrate, rekao je Zenon, nisi potpuno
shvatio istinu koju sadri moj spis, mada, kao kuke
iz Lakonije, za njegovim sadrajem dobro tri i njui
ga. Samo, pre svega, ti nisi zapazio da moj spis
napisan u namerama koje pominje nikako ne
pretenduje na to da njih sakrije Ijudima, i da se prikae
kao neki veliki podvig. Nego ono emu si govorio jeste
neto sporedno; u istini, moji spisi su pomoe D
Parmenidovoj tezi protiv onih koji su se usudili da je
izloe potsmehu, tvrdei da, ako Jedno postoji, iz te
teze proizlazi mnogo smenog i njoj samoj protivrenog.
Moj spis pobija one koji tvrde da mnoina postoji, vraa
im udar za udarom, i jo vie, nastojei da uini jasnim
da bi, jo smenija nego pretpostavka da Jedno postoji,
izgledala njihova pretpostavka mnoini koja postoji
onome ko bi bio sposoban da je pravilno razvije [da joj
pravilno sagleda posledice]. Iz takve elje za
raspravljanjem, ja sam taj spis napisao kad sam jo bio
mlad, i, poto je bio napisan, neko mi ga je ukrao,
tako da nisam imao vie da reavam treba li da ga
iznesem na javnost ili ne. Ali u zabludi si, Sokrate, kad
veruje da on nije napisan iz mladiske elje za
raspravljanjem, nego iz slavoIjublja zrelog oveka.
Inae, kao to sam ve rekao, nisi ga ravo
okarakterisao.
III. pa dobro, t'o primam, odgovori Sokrat, i 129
mislim da je onako kako ti kae. Ali reci mi ovo:
smatra li da postoji ideja slinosti, apsolutna i kao
takva, i druga, njoj suprotna, sutina neslinog?
Poto obe ove ideje postoje, da li i ja, i ti, i drugi
predmeti koje nazivamo mnogima uestvujemo u
njima? I ima li ega udnog ako oni koji uestvuju u
ideji slinosti postaju time slini, i to tano u onoj meri
u kojoj u njoj uestvuju; ako oni to uestvuju u ideji

neslinosti postaju neslini; a ako oni koji

uestvuju u obe ideje postaju u isto vreme i slini i
neslini? Ako bi neko dokazao da su slini predmeti
kao takvi postali neslini, ili da su neslini postali
slini, to bi, mislim, bilo udo. Ali ako bi on dokazao
da predmetima koji uestvuju u obe ove ideje i
pripadaju oba ta naina, to mi se, Zenone, ne bi
inilo nita udno. ne bi ni to ako neko izjavi da su
sve stvari Jedno, zato to uestvuju u Jednome, i, u
isto vreme, da su mnoge, zato to uestvuju mnoini.
Ali ako nam se dokae da je sama sutina Jednog kao
takvog Mnogo, a, s druge strane, ako nam C se dokae
da je samo Mnogo Jedno, tome bih se ve udio. A,
isto tako, i u odnosu na sve druge atribute, bilo bi
vredno uenja, kad bi neko dokazao da su sami rodovi
i ideje aficirani u sebi samima ovim suprotnim
afekcijama. ako neko moe meni da dokae da sam
Jedno i Mnogo, ne t'reba se tome uditi. Jer on samo
sme da kae, ako najpre hoe da me prikae kao
Mnogo, da je neto drugo moja desna, a drugo moja
leva strana, da je drugo moja prednja, a drugo moja
zadnja strana, a isto vai i za gore i dole, jer ja imam
mislim uea u mnoini. Ako, zatim, hoe da me
prikae kao Jedno, on e rei d da meu nama
sedmoricom ovde, samo sam ja jedan ovek, ukoliko
uestvujem i u Jednom, i tako bi on oba tvrenja
dokazao kao istinita. Ako sad neko preduzme da za
takve stvari kao to su kamenje, komadi drva i slino,
u isti mah dokazuje da su Mnogo i Jedno, onda
emo rei da nam prikazuje Mnogo i Jedno; ali ne da je
Jedno Mnogo, niti da je Mnogo Jedno; dakle ni on ne
tvrdi nita udnovato, nego samo ono emu bismo se
svi mi sloili. Ali, to se tie bia kojima sam maloas
govorio, ako bi neko prvo poeo da izdvaja ideje
jedne od drugih u njihovoj apsolutnoj sutini,
naprimer slinost i ne slinost, mnoinu i jedinstvo, mirovanje i kretanje, i sva
bia ove vrste, i dokazao da ona izmeu sebe mogu
da se meaju i da se odvajaju, tada bih, rekao je
Sokrat, ja bio zauen i zadivljen, Zenone! Po mome
miljenju, tvoja argumentacija sprovedena je vrlo
snano. Ali moje divljenje, ponavljam, bilo bi mnogo
vee prema onome ko bi mogao pokazati tu istu

tekou u samim idejama, gde je ona na mnogo130

struke naine isprepletana, i kad bi, kao to je va
govor pokazao za vidljive predmete, ona bila otkrivena
i u onome to se shvata razumom.
Parmenid i Sokrat. IV. Tako je govorio Sokrat, Ideje.
Tekoe koje prema onome to je priao uenje
idejama Pitodor, koji je, sa svoje povlai za sobom.

strane, mislio da e se Parmenid i Zenon na svaku od

ovih rei skoro naljutiti; meutim. oni su njegov govor
vrlo paljivo pratili, i esto su jedan drugoga smeei
se pogledali, to je pokazivalo da se dive Sokratu.
Sa tim oseanjem Parmenid je rekao, im je Sokrat
zavrio govor: Koliko mnogo, ti Sokrate, zasluuje B
da bude slavljen zbog tvoje revnosti u dokazivanju!
Ali reci mi jo, da li ti sam vri izdvajanje kome
govori, pa stavlja odvojeno [ono to naziva] ideje
kao takve, a odvojeno opet predmete koji uestvuju u
tim idejama? I priznaje li ti jedno odvojeno bie
slinosti kao takvoj, odvojeno od slinosti koja je u
nama, a isto tako i Jednom i Mnogom, i svemu onome
emu si uo sad od Zenona [i svim determinacijama
kojima si uo da Zenon sad raspravlja]? Ja?
Zacelo! odgovorio je Sokrat. ini li ti to, upitao
je Parmenid, i u sledeim sluajevima. Da li
pretpostavlja, naprimer. da postoji za pravino ideja
apsolutna i kao takva, a, isto tako, i za lepo, dobro i za
sve to je ove vrste [i za sve sline determinacije]?
Da, odgovorio je on. I, zatim, da li pretpostavlja
jednu c ideju oveka van nas i van svih Ijudi koji su
ono to i mi, jednu ideju kao takvu oveka, ili vatre,
ili vode? To je tekoa, odgovorio je on, u kojoj sam
se esto nalazio, Parmenide, povodom ovih predmeta;
naime. ja nisam znao da li to pitanje treba ili ne treba
reiti u istom smislu kao u prethodnim sluajevima?
predmetima, Sokrate, koji mogu izgledati
smeni, kao to su dlaka, blato i neistota, ili
svakom drugom predmetu bez ikakvog znaaja i bez
ikakve vrednosti, jesi li u sumnji da li bi trebalo
tvrditi ili ne da i za svakoga od njih postoji jedna
odvojena ideja, razliita od predmeta koji dotiu nae
ruke?

 Nisam ni u kakvoj sumnji, odgovorio je Sokrat; predmeti

ove vrste postoje, ba onakvi kakve ih mi vidimo, ali
bi bilo odve udno verovati da postoji neka njihova
ideja. Priznajem da me je katkad uznemiravala misao
da li bi, moda, trebalo prihvatiti istu pretpostavku i za
sve druge predmete. Zato, im se ovde zaustavim, brzo
beiin iz straha da ne propadnem, tonui u bezdano
brbljanje. ako opet priem onim predmetima,
kojima smo se ba sad sloili da njihove ideje postoje,
njih prouavam, i na njima se rado zadravam.
:E Uestvovanje stvari Ti si jo mlad, Sokrate, u idejama.
odgovori Parmenid, i jo te
Tekoe toga uenja. filozofija nije tako vrsto
obuhvatila, kao to mislim da
e te jednom obuhvatiti, kad nita vie od ovih stvari
nee potcenjivati. zasad ti jo obraa panju na
miljenja ljudi; to je posledica tvojih godina.
V. Dakle, reci mi sledee. Ti si miljenja, kae, da
postoje izvesne ideje [ideje jednog izvesnog modaliteta];
druge stvari dobijaju imena time to uestvuju
131 u tim idejama, tako da one to uestvuju u slinosti,
postaju sline; one to uestvuju u veliini, velike, a
one to uestvuju u dobroti i pravinosti, pravine i
dobre. Svakako, odgovori Sokrat. Dakle svaki
uesnik mora uestvovati ili u celoj ideji, ili samo u
jednom njenom delu? Ili moe li, sem ova dva, postojati
jo kakav drugi nain uestvovanja? kako bi to
bilo mogue? upita on. Kakvo je tvoje miljenje: da li
cela ideja, kad se nalazi u svakom od mnogih
predmeta, ostaje jedna? ili ta biva? Sta je spreava,
Parmenide, odgovori Sokrat, da ostane jedna?
Ostajui. dakle, jedna i identina, ona e se nalaziti
prisutna cela. u isto vreme, u mnogim predmetima koji
su jedni van drugih; dakle, ona e biti odvojena
od sebe same.34 Ne, rekao je on, sem ako sa tim nije kao
sa danom koji, ostajui jedan i identian, jeste, u isto
vreme, prisutan na mnogo mesta, a zbog toga nije sam on
izvan samoga sebe [nije odvojen od samoga sebe], Na taj
nain bi i svaka ideja bila sveprisutno jedinstvo, a ipak
34 U Aristotelovoj Metafizici (1039 a 33-v 2) nailazimo na isto
tvrenje. Prim. prev.

identino. Divan nain, ree Parmenid, pronaao si ti,

Sokrate, da ono t'o ostaje jedno i identino bude, u isto
vreme, prisutno na mnogim mestima. To je kao kad bi,
pokrivajui jednim platnom za jedra mnogo ljudi, rekao: ono
je jedno na mnogima, i ono je tu celo. Ili zar nisi hteo tako
neto otprilike da kae? Moda, odgovorio je on. Da li
bi tako platno za jedra bilo celo preko svakog, ili bi,
naprotiv, jedan njegov deo bio preko jednog, a jedan preko
drugog? Jedan deo. Dakle, Sokrate, rekao je Parmenid,
ideje kao takve imaju delove [mogu da se dele], a predmeti
koji uestvuju u idejama uestvuju samo u jednom
njihovom delu; tako se ideja ne bi vie nalazila cela u
svakom predmetu, nego bi samo jedan njen deo bio u
svakom predmetu! Tako bar izgleda. Hoe li, dakle,
Sokrate, pristati da izjavi da se jedinstvo ideje u nama u
istini deli, a da ipak ostaje jedinstvo? Nikako, odgovori
on. Gledaj dalje, rekao je Parmenid, ako ti deli
veliinu kao takvu, i ako je svaki od mnogih velikih
predmeta veliki jednim delom veliine, manjim nego to je
veliina kao takva, zar t'o nije oevidno nerazumno?
Potpuno, rekao je on. zatim, ako svaki uesnik dobija
jedan mali deo Jednakog, treba li on tada, zato to ima
neto to je manje od Jednakog kao takvog, ba tim delom
da bude neem jednak? To je nemogue. Ali ako neko
od nas ima jedan deo malenosti, onda e malenost biti vea
nego ono to je njen deo. malenost kao takva bie po t'ome
vea. Meutim, ono emu oduzeto biva dodato, bie time
manje, a ne vee nego pre toga. To ne moe biti, rekao je
Sokrat. Na koji bi nain, dakle, Sokrate, zapitao je
Parmenid, ti zamislio to uestvovanje drugih stvari u
idejama, ako ono ne moe biti uestvovanje ni u delu ni u
celini?

Tako
mi
Zevsa,

rekao je Sokrat, ne ini mi se nimalo lako da se po tom

pitanju izjasnim ma na koji nain.
Ideja kao princip sad, ta misli sledejedinstva. Ideja
kao em pitanju? kome? sintetino jedinstvo. Mislim

da te sledee razmatranje vodi tome da pretpostavlja

svaku ideju u njenom jedinstvu. Kad ti, naime, mnogi
predmeti izgledaju veliki, onda ti izgleda da u njima svima
zajedno otkriva izvesnu specifinu formu, koja je jedna i
identina; otuda smatra da je ona jedinstvo Velikog.
Istinu govori, rekao je Sokrat. sad, zar se nee pokazati
jedno novo jedinstvo Velikog, kad Veliko kao takvo i druge
velike predmete tvoj duh na isti nain gleda sve zajedno? I
zar to novo jedinstvo nije nuno svima njima zajedno, da bi
izgledali veliki? To je verovatno. Jo jedna druga ideja
veliine e se pojaviti, pored Veliine kao takve i pored
predmeta koji u njoj uestvuju; i opet nad svima ovima
zajedno jo jedna druga ideja kojom su svi ovi sastavni
delovi veliki; i, prema tome, svaka ideja nee ti vie biti
jedinstvo, nego beskrajna mnoina.
VI. Ali, Parmenide, rekao
je Sokrat, da moda svaka od
tih ideja nije samo misao. i da,
prema tome, ona ne bi mogla da se stvori ni na kom drugom
mestu sem u duama.
Tako shvaena, svaka
Ideja kao praslika
ideja bi, zaista, sauvala
[paradigma] stvari.
svoje jedinstvo, i ne bi
Dvie imala da trpi tekoe kojima smo maloas
govorili. U tom sluaju, rekao je Parmenid, svaka od
ovih misli bila bi jedinstvo, ali zar ona ne bi bila misao
niega? To je nemogue, odgovori Sokrat. Onda misao
nekog predmeta? Da. Koji postoji ili koji ne postoji?
Koji postoji. Zar taj predmet nije neto to je jedno; njega
ova misao zamilja kao prisutnog u itavom jednom nizu
stvari; on je jedna i odreena pretstava. Da. Zar ne bi
bila ideja taj predmet koji se zamilja kao jedinstvo, kao
uvek identian u nizu stvari? To izgleda nuno. Ali
kako dalje, rekao je Parmenid? Zar nije nuno, kad tvrdi
da druge stvari uestvuju u idejama, da ili smatra da se
svaka stvar sastoji iz misli i da sve misli, ili da su stvari misli
Reprezentativna
ideja.

133

koje

ne

misle.

 Samo ni to, rekao je Sokrat, nema nikakvog smisla. Ali,

Parmenide, evo ta bi meni izgledalo najbolje objanjenje: te
ideje kojima govorimo jesu praslike [paradigme] u venosti
prirode; a druge stvari [predmeti] su im sline i njihove su
kopije [reprodukcije], Uestvovanje drugih stvari u idejama
sastoji se u tome to su one njihove kopije. Ako onda
jedan predmet, produi Parmenid, lii na neku ideju, je li
mogue da ta ideja ne bude slina svojoj slici, u onoj meri u
kojoj je ova kopija ideje? Ili postoji li kakva vetina pomou
koje slino moe ne biti slino slinom? Ne postoji. I zar
nije veoma nuno da i slino i njemu slino uestvuju u
jedinstvu, i to u istom? Nuno je. Ali zar ideja kao
takva ne bi bila ono ime su sline stvari sline time to u
njoj uestvuju? Da, potpuno. Nemogue je, dakle, da
jedan predmet bude slian nekoj ideji, ili da ideja bude
slina nekom predmetu. Inae bi se uvek pored ove ideje
pojavljivala druga ideja; a ako je ona druga opet slina
nekom predmetu [pojavljivala bi se] jo jedna, i nikad ne bi
prestalo t'o pojavljivanje nove ideje, ako ideja treba da
bude slina predmetu koji u njoj uestvuje. To to govori
potpuno je istinito. Dakle drugi predmeti ne uzimaju
uea u idejama slinou, nego treba traiti neki drugi
nain uestvovanja. Tako izglea. Vidi li, dakle, sad,
Sokrate, rekao je Parmenid, kako nastaje velika tekoa, kad
neko pretpostavi kao ideje apsolutne realnosti kao takve.
Velika
tekoa!
Tekoe koje sadri
u sebi uenje
transcendenciji
ieja. Ako su
transcendentne,
ideje bi bile
nedostupne
ljudskom saznanju.

dosad, moe se rei, ti nisi ni

dodirnuo ogromnu tekou
to se pojavljuje, im za
svaku realnost koju definie
hoe da postavi jednu
pojedinanu i od nje odvojenu
ideju koja joj odgovara.
Kako to? odgovori on.

Znaj,
dakle,
dobro, rekao je on, da
Izmeu mnogih drugih tekoa, rekao je Parmemd,
najvea je sledea. Mogao bi nam, naime, neko rei, da,
ako su ideje onalcve kakve smo rekli da moraju biti
onda one ak ne mogu biti ni saznate. da uveri u
njegovu zabludu tvorca takvoga tvrenja, mogao bi

samo ovek vrlo iskusan u pobijanju i obdaren, koji

ima volje da ide za onim to hoe da vodi dokazivanje
kroz mnoga raspravljanja koja poinju izdaleka.
Drukije se ne bi mogao ubediti onaj, ko hoe C da
prisili ideje da ostanu nepristupane Ijudskom
saznanju. Zato to, Parmenide? upita Sokrat.
Zato to, Sokrate. mislim da i ti, a i svaki ko
pretpostavlja da od svake realnosti [od svakog
preameta mislij postoji jedna bitnost, apsolutna i kao
takva, pre svega potvrujete da nijedna od tih
bitnosti ne postoji u nama. Kako bi ona to mogla, i
bila jo apsolutna i kao takva? odgovori Sokrat.
Dobro govori, rekao je ovaj. Dakle sve ideje koje su
ono to su samo u uzajamnom odnosu, imaju svoju
bitnost samo u tom D odnosu, a ne u odnosu na
predmete koji im, meu nama, odgovaraju, bilo kao
reprodukcije [kopije], ili za ta se oni ve smatraju. Kad
mi u idejama ueestvujemo, bivamo nazivani imenima
koja odgovaraju idejama. predmeti koji meu nama
imaju isto ime kao ideie, stoje u uzajamnom odnosu sa
predmetima koji su kao oni, a ne sa idejama; oni se
odreuju s obzirom na predmete kao to su oni, a ne s
obzirom na ideje koje imaju isto ime kao predmeti.
Sta hoe da kae? upita Sokrat. Evo ovo, odgovori
Parmenid. Ako je jedan od nas gospodar ili rob nekog
drugog, on zacelo nije rob gospodara kao takvog,
bitnosti goE spodara; niti je ako je gospodar
gospodar roba kao takvog, bitnosti roba, nego,
kao ovek. 011 ima i jedan i drugi odnos sa ovekom.
gospodarstvo kao takvo jeste ono to je u odnosu na
ropstvo kao takvo; a, isto tako, ropstvo kao takvo jeste
ropstvo u odnosu na gospodarstvo kao takvo. Ali
realnosti u nama nemaju moi nad ovim realnostima
odozgo, kao to ni ove nemaju vie moi nad nama.
Izmeu samih sebe, velim, sa bitnostima kao to su
one same, imaju odnose ove bitnosti [realnosti] odozgo,
a nai predmeti ima134 ju, slino tome, samo izmeu
sebe svoje odnose. Razume li ta hou da kaem?
Potpuno razumem, odgovori Sokrat.
VII. Dakle, produi on, i saznanje kao takvo,
bitnost saznanje, jeste saznanje bitnosti istine,
kao takve i transcendentne. Potpuno. Prema
tome. svako saznanje kao takvo bie saznanje svake
realnosti kao takve. Zar ne? Da. to se tie
saznanja kod nas,13 zar se ono nee odnositi na istinu
kod nas, i. prema tome, zar ne bi svako pojedinano
saznanje
kod nas bilo samo saznanje jednog odreenog predmeta
kod nas? Nunim nainom. Ali ideje kao takve,

kao to ti priznaje, nisu ni u nama, niti se one mogu

nai meu nama. Ne, zacelo. Da li vrste kao
takve, kakva je svaka u svojoj sutini, mogu biti
saznate od jedne ideje kao takve, ideje saznanja?
Da. Ali mi nju nemamo. Zaista ne. Dakle.
bar mi ne saznajemo nijednu od ideja, poto ne
uestvujemo u saznanju kao takvom. Izgleda da ne.
Dakle mi ne moemo saznati lepo kao takvo u
njegovoj bitnosti, i dobro, i sve to zamiljamo da su
ideje
C kao takve. Tako izgleda, naalost.
Ali pogledaj sad na ono
jo gore. Na ta? Hoe
li priznati ili ne, da, ako postoji jedna vrsta kao takva
saznanja, ona je, kao i lepota i sve druge vrste, mnogo
tanija od saznanja koje je u nama? Da. Dakle ti
bi Bogu, pre nego svakom drugom, ako drugi
uestvuju u saznanju kao takvom, pridao tu
apsolutnu tanost saznanja? Nunim nainom.
Hoe li Bog, ako poseduje saznanje kao takvo, moi
D da sazna ono to je kod nas [predmete iz nae oblasti]?
Zato da ne? Zato to smo se, rekao je Parmenid.
meu sobom sloili, Sokrate, tome da niti
transcendentne ideje imaju onu mo kojom raspolau
na predmete to se kod nas nalaze, niti, isto tako,
predmeti to se kod nas nalaze na ideje, nego ideje i
predmeti to se kod nas nalaze imaju tu mo svako u
svome podruju [u svojoj kategoriji]. Sloili
Bojem saznanju
nije pristupana
Ijnska realnost

18

pojava,

Upravo empiriskog saznanja, ogranienog na ovaj svet

tojest postajanja i nestajanja. Prim. prev.

smo se u tome. Ako se, dakle, u Bogu nalaze

apsolutno savrenstvo gospodstva kao takvog i
apsolutno savrenstvo sazhanja kao takvog, niE kad
gospodstvo onih gore nee nama vladati, niti e njihovo
saznanje moi da sazna bilo nas, bilo ma ta kod nas.
Nego, na slian nain, mi ne vladamo onima gore
naom vlau, niti naim saznanjem saznajemo ma ta
od boanskog; a oni, iz istog razloga, nisu nai
gospodari, niti saznaju ljudske stvari, iako su bogovi.
Ali, ree Sokrat, daje odve udan argument onaj ko
liava Boga znanja. Evo, Sokrate, nastavi Parmenid,
kakve se tekoe, a i mnoge druge 135 jo, sem
ovih, nunim nainom, vezuju za ideje, ako postoje
ideje bia, i ako se svaka ideja stavlja [definie] kao
realnost po sebi. Otuda se u onome kome se izlae ova
teorija bude sumnje i prigovori; on e rei da te ideje ne
postoje, ili, ako se i pretpostavi da p'ostoje, njih,
apsolutno nunim nainom, ne moe saznati ljudska
priroda. Takvi prigovori izgledaju istiniti, i kao to sam
maloas rekao neobino je teko izmeniti ubeenje
onoga ko ih ini. jako darovit morao bi biti ovek
kome bi se moglo uiniti pristupanim shvatanje da
postoji jedna vrsta svake pojediB nane realnosti,
jedna bitnost, apsolutna i kao takva. jo udesnije
obdaren bio bi onaj, ko bi iznaao ovu teoriju, i ko bi
bio sposoban da u nju uputi druge, poto je prethodno
svima njenim pojedinostima valjano prosudio.
Slaem se s tobom, Parmenide, ree Sokrat, jer govori
sasvim shodno mome miljenju. Ali, s druge strane,
produi Parmenid, ako se neko nae, Sokrate, ko nee
da dopusti da postoje ideje bia, s obzirom na ranije
iznesene prigovore i na druge ovima sline, i ako taj
odrekne da postavi za svaku realnost jednu odreenu
ideju, on nee imati c kuda da upravi svoju misao,
poto nije hteo da pretpostavi jednu ideju za svaku
realnost, ideju uvek identinu. A, na taj nain, bila
bi potpuno unitena dijalektika sposobnost. Cini mi
se da si na ovu posledicu naroito obratio panju.
Istinu kae, priznao je Sokrat.
VIII. ta e uiniti sa filozofijom? Kuda e se
okrenuti, ako ne moe da
doe ni do kakvog sa2 Platon: Parmenid

17

znanja ovim stvarima? , mislim, zasad ne mogu

da sagledam.
Suvie rano, rekao je Parmenid, pre nego to si se dobro
izvebao,
Sokrate,
preduzima ti da odredi ta je lepo, i pravino, i
dobro, D i svaka ideja pojedinano. To mi je prekjue
palo napamet, kad sam te uo da raspravlia ovde sa
Aristotelom. Zacelo je lepa i boanstvena, znaj, revnost
koja te potstie na ova ispitivanja. Ali se napregni, i,
dok si jo mlad, vebaj se vie u onoj vetini koja se
smatra za nekorisnu, i koju prosti ljudi nazivaju
brbljanjem, jer, ako tako ne radi, izmai e ti
istina. koji je, Parmenide, ree, taj nain
vebanja? Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid,
koji si sad uo od Zenona. Meutim, ja sam se
radovao to si ti ovome rekao da se ne slae sa njime
da ispitivanje zaluta samo meu vidljive predmete i
oko njih, nego da ono treba da se okrene i predmetima
koii se poglavito shvataju razumom, i koji se s pravom
mogu nazvati idejama. Meni se ini, rekao je Sokrat,
da nije teko pokazati da su prvi predmeti slini i
neslini, i da su svakom drugom suprotnou bia
aficirani [i da njima pripada sve to se hoe], Vrlo
dobro, odgovori Parmenid. Ali treba otii i korak dalje
od prethodnog. Naime nije dovoljno pretpostaviti, u
svakome sluaju, postojanje predmeta i ispitati 136 ta
iz te pretpostavke proizlazi. Treba, isto tako,
pretpostaviti i da taj isti predmet ne postoji, ako jo
bolje hoe da se veba.14 Sta hoe da kae?
upita Sokrat. Uzmimo, ako hoe, objasni
Parmenid, onu istu pretpostavku koju je postavio
Zenon: ako postoji mnoina, traiti ta iz toga treba da
proizae i za samu mnoinu u odnosu na nju samu, i
u odnosu na Jedno; a, isto tako, za Jedno, i u odnosu
na njega samog, i u odnosu na mnoinu. ako ne
postoji mnoVebanje
u dijalektici

14 Auguste Dies, u svom prevodu na francuski Parmenida,

napominje da Aristotel u Topikama preporuuje ovu metodu kao
dijalektiku gimnastiku i kao instrument naunog istraivanja
(Platon, Oeuvres completes, tome VIII, Ire partie, Collection des
Universites de France, Paris 1956, str. 6970, nap. 1). Dies, na
istome mestu, ukazuje i na to da izmeu Topika i Parmenida ima
tekstuelnih slaganja.

ina, treba, s druge strane, ispitati ta iz toga

proizlazi i za Jedno i za mnoinu, bilo u odnosu na
njih same, bilo u odnosu jednih na druge. ako se
opet dalje pretpostavi da slinost postoji ili da ne
postoji, [valja ispitati] ta e iz svake od ove dve

hipoteze sledovati i za same njene predmete, i za druge

predmete, bilo u odnosu na njih same, bilo u njihovim
uzajamnim odnosima. Isti dokaz vai i za neslino, i za
kretanje i mirovanje, i za postajanje i nestajanje, ak i
za samo bie i nebie. Jednom rei, za svaki predmet
koji, prema hipotezi, postoji ili ne postoji, ili prima
makakvu afekciju [ili se ma ta bilo njemu C
pretpostavi], treba ispitati kakve posledice iz te
pretpostavke proizlaze i za sam taj predmet, i za druge
predmete, i to, prvo, za jedan koji ti izabere, zatim
za vie njih, najzad za sve, po istoj metodi. Ti e,
isto tako, i za druge predmete ispitati ta proizlazi za
njih same, kao i za predmet koji e uvek stavljati
prema svom izboru, i to kako u hipotezi u kojoj e
pretpostaviti da predmet postoji, tako i u onoj u kojoj
e pretpostaviti da predmet ne postoji. Tako e se
vebati, ako hoe da, savreno izveban, tano
upozna istinu. Ali, Parmenide, primeti Sokrat,
nerazumljiva je metoda kojoj govori, i ja je ne
shvatam tano. Ali zato mi ti to ne bi razloio na
jednoj pretpostavci koju bi ti sam izabrao? Ja bih je
bolje shvaE> tio. Veliki napor, Sokrate, rekao je
Parmenid, trai ti od oveka mojih godina. Ali zato
nam ti, Zenone, rekao je Sokrat, ne bi t'o razloio?
Na to je Zenon, izgleda, smejui se, odgovorio: Samoga
Parmenida treba moliti, Sokrate, jer ono to on govori
nije neznatno. Zar ne vidi kakav ogroman posao
trai? Kad bi nas bilo vie, ne bi bilo pristo.ino moliti
ga za to; jer je neprilino da takvim predmetima E
govori pred mnogima jedan ovek njegovoga doba. Jer
prosti Ijudi ne znaju da je nemogue pronai istinu i
razumeti je, ako se ne ispitaju u pojedinostima svi
putevi u svakom smislu. Ja se, dakle, Parmenide,
pridruujem Sokratovoj molbi, da bih i ja mogao,
posle dugo vremena, da te ponovo ujem."
IX. Tako je govorio Zenon, priao je Antifon
prema Pitodorovim iskazima. Tada su Pitodor, Aristotel
i drugi zamolili Parmenida da prikae svoju
metodu, i da im to ne odbije. Na td je Parmenid rekao:
Moram vas posluati. Ali, ini mi se, meni e se dogoditi
ono to se desilo Ibikovom trkakom konju koji je, nekad
izvrsan trka, ali ve star, morao jo jednom da uestvuje u
trci sa kolima, pa je zadrhtao, jer je iz iskustva znao ta
mu pretstoji. njegov gospodar, poredei se sa njime, rekao
je: I ja, protiv svoje volje, i ve star, primoran sam da jo
jednom poem putem ljubavi."35 Tako i ja, kad se toga setim,
osetim veliki strah, mislei da li u, ovako star, moi da
35 Ovde Parmeni navodi stihove grkog lirskog pesnika Ibika iz
Regiona, koji je cvetao" oko 528 g. pre n. e. Prim. prev.

isplivam iz tako velikog i tekog mnotva ispitivanja.

Meutim, uiniu kako elite, jer se, kao to kae Zenon,
nalazimo meu svojima. Odakle emo, dakle, poeti, i ta
emo staviti kao prvu pretpostavku? Ili hoete li, poto
naporna igra treba da bude odigrana, da ja ponem od sebe
samoga i od moje pretpostavke, stavljajui kao osnovu
Jedno kao takvo, i ispitujui ta treba da sledilje iz hipoteze
da Jedno postoji, a ta iz hipoteze da Jedno ne postoji?"
To svakako uini, rekao je Zenon. ko e mi odgovarati?
upita Parmenid. Da li najmladi? Jer on e se najmanje u
svata plesti, i najiskrenije e odgovarati ono to misli. U
isto vreme, njegovi odgovori pribavie mi odmor [pauzul.
Ja sam na to spreman, Parmenide rekao je Aristotel. Jer
ti mene oznaava, oznaavajui najmlaeg. Pitaj, dakle, a ja
u odgovarati.
Parmenid i Aristotel. X. Dobro, neka bude, rePrva
pretpostavka: kao je Parmenid. Ako Jedno Jedno postoji.
postoji, onda,, zar ne, Jedno
Jedno je Jedno.
ne moe biti mnogo? Kako
Ono nije ni celina, bi to moglo? Ono, dakle, ni delovi.
ne moe ni imati delove, niti
moe biti celo. Zato? Deo je
deo jedne celine. Da. ta je celo? Zar nije celo 0110
to nije lieno nijednoga dela [to ima sve delove]?
Potpuno. U oba sluaja, dakle, Jedno e se sastojati iz
delova, i kad je celo, i kad ima delove? Nunim nainom.
U oba sluaja, dakle, bilo
bi Jedno mnogo, a ne jedno. To je istina. Ali ono
treba da bude ne mnogo, nego jedno. Treba.
Dakle, Jedno ne moe ni da bude celo, ni da ima
delove, ako treba da bude Jedno. Ne, zaista!
Jedno nije ni pravo, Ako nema nikakvoga dela, ni
okruglo.
onda ono nema ni poetka,
Ono je bez oblika. ni kraja, ni sredine, jer bi

ovi bili njegovi delovi.

Tano. Ali kraj i poetak jesu granice svakog
predmeta. Kako ne bi bili? Dakle Jedno je
bezgranino, ako nema ni poetka ni kraja.
Bezgranino. Ono je i bez oblika, jer ne uestvuje
ni u okruglom, ni u pravom. Kako to? Okruglo je
ono iji su krajevi svuda podjednako udaljeni od
sredine. Da.
pravo je ono ija je sredina ispred dva kraja.
Tako je. Jedno bi, dakle, imalo delove i bilo mnogo,
kad bi uestvovalo u nekom obliku, bilo pravom,
138 bilo okruglom. Svakako. Ono, dakle, nije ni pravo,
ni okruglo, poto nema delova. To je tano.

Jedno nije
Ali ako je Jedno takvo, ono
ni u samome sebi, ne bi moglo nigde biti. Jer ono ni u
drugom.
ne bi moglo biti ni u drugom,
Jedno nije u prostoru. ni u samom sebi. Kako to?

Ako bi bilo u neem

drugom, onda bi moralo biti kruno obuhvaeno od
onoga u emu je sadrano, i imalo bi sa njime mnogim
svojim takama mnogostruke dodire. Jedno, bez
delova, koje ni na koji nain nema uea u krugu, ne
moe imati tu mnoinu perifernih dodira.
Ne moe. Ali, budui samo u sebi, ono e biti B
obuhvaeno, ali niim drugim nego sobom, poto se
jedino u sebi nalazi; jer nemogue je biti u neem, a ne
biti njime obuhvaen. Nemogue, zaista. Dakle,
drugo bi bilo ono to obuhvata kao takvo, a drugo
obuhvaena stvar; jer, u svojoj celini, Jedno ne bi
moglo ist'ovremeno biti i aktivno i pasivno. Jer kad bi
ono to moglo biti, onda Jedno ne bi bilo vie jedno,
nego dya. Ono, zaista, ne bi vie bilo Jedno.
Jedno, dakle, nije nigde, ni u sebi, ni u neem
drugom. Nije nigde.
Jedno nije ni u miru, XI. Vidi, dakle, da li kad ni
u kretanju.
je tako ono moe; biiti nepokretno ili pokretano.
Zato to ne bi moglo? Zato to, ako se kree, ono se
C ili premeta ili se menja. Jer to su jedina kretanja.
[Jer nema drugih kretanja sem ovih]. Da. Ali ako
se Jedno menja u odnosu na sebe samo, onda je
nemogue da ono jo bude jedno. Nemogue je.
Dakle, ono se ne kree radi menjanja. [Dakle, njegovo
kretanje ne sastoji se u menjanju]. Oevidno ne.
Da li [se kree] radi premetanja? Moda. Samo,
ako se Jedno premeta, ono bi moralo ili da se na
istome mestu okree u krug, ili bi moralo da menja
svoja mesta jedno za drugim. Nunim nainom.
Ali, ako se Jedno okree u krug, da li ono mora,
nunim nainom, da miruje u svom sreditu, i da ima
druge delove koji se okreu oko sredita? ono to
nema ni sredita, ni delova, na koji nain treba da
se okree oko sredita? Ni na koji nain. Ali ako
ono menja svoje mesto, da li onda dolazi u svako drugo
vreme na drugo mesto i tako se kree? Da, ako se
kree. da se nalazi negde u neem pokazalo
nam se nemogue. Da. zar nije, dakle. jo
nemogunije da ono u neto doe? Ne razumem u
ta. Ako neto ulazi u neku stvar, zar ono ne mora,
nunim nainom, delimino jo da ne bude u toj stvari,
jer u nju tek ulazi, a, isto tako, da jo delimino ne
bude sasvim izvan nje, jer ve u nju ulazi?

Nunim nainom. Ako to moe da se desi, to se

moe desiti samo onome to ima delove. Jer od njih
mogu neki biti ve u onoj stvari, a drugi u isto vreme
biti izvan nje. Meutim, ono to nema delova nije
sposobno, mislim, ni na koji nain, da bude cela u isto
vreme, kako u jednom predmetu, tako i izvan njega.
To je istina. to nema ni delova niti je eelo, zar
nije jo mnogo nemogunije da ono negde ue, poto
ne moe ni delimino ni celo da ue? 139 Izgleda da
je tako. Dakle, ono ne moe ni negde idui i negde
dolazei da promeni svoje mesto, niti se moe okretati
na istome mestu, niti se menjati. Ne izgleda.
Jedno, dakle, nije pokretano nikakvom vrstom
kretanja. Ono je nepokretno. Ali mi isto tako
tvrdimo da je nemogue da ono bude u neem.
Mi to tvrdimo. Ono, dakle, isto tako nije nikad na
istome mestu. Zato to? Zato to bi ve moralo biti u
onom u emu bi ostalo na istome mestu. To je istina.
Ali ono ne moe biti ni u sebi, ni u neem drugom. Ono to
zaista ne moe. Dakle, Jedno nije nikad na istome mestu.
Nikad, izgleda. Ali ono to ne ostaje nikad na istome
mestu, nema ni mira, ni nepominosti. Ne, nije mogue
da ima. Dakle Jedno, kako izgleda, nije ni nepomino, ni
pokretano. Naravno da nije, kao to bar izgleda.
Ali ono, dalje, isto tako
nee biti identino ni neem
drugom, ni samom sebi, niti
razliito od samoga sebe ili od
drugog. Kako to? Kad bi bilo razliito od samoga sebe,
onda bi bilo razliito od bia, od Jednoga, i ne bi vie bilo
jedno. To je istina. Kad bi, dalje, bilo identino neem
drugom, onda bi ono bilo to drugo, a ne vie ono samo.
Tako, i na taj nain, ne bi vie bilo ono to jeste Jedno
nego bi bilo neto drugo nego Jedno. Razume se da ne bi.
Dakle, ono nee biti identino neem drugom ili razliito
od samoga sebe. Ne. Ono, isto tako, nee biti razliito
od neeg drugog, dok je jedno. Jer jednome nikako ne
pripada [osobina] da bude razliito od neega, nego [ta
osobina pripada] samo razliitom i niem drugom. To je
tano. Dakle, ono nee biti razliito time to je jedno. Jesi
li drugog miljenja?
Ne, svakako. Dakle, ako ono nije time razliito, ono
nee biti razliito samo sobom; a ako to nije samo sobom,
ono nee ni biti razliito. Ako, dakle, ono samo ni u emu
nije razliito, ono nee biti ni od ega razliito. Tano.
Ali ono isto tako nee biti identino samom sebi. Zato
to? Zato, naime, to Jedno i identino nisu iste prirode.
Kako to? Postati identian neemu nije postati
Jedno nije
ni identino,
ni razliito.

jedno. ta upravo? Postati identian mnogom jeste,

nunim nainom, postati mnogo, a ne jedno. To je istina.
Dakle, ako se jedno i identino ne bi razlikovali ni u
emu, postati identian bilo bi uvek postati jedno, a
postati jedno bilo bi uvek postati identino. Svakako.
Dakle, za Jedno, biti identino sebi nee biti
initi jedno sa sobom, i tako ono, budui Jedno, nee
biti jedno.36 Ali to je nemogua stvar. Dakle, Jednome
je nemogue i da bude razliito od drugoga, i da bude
identino sebi. Zaista mu je nemogue. Dakle,
Jedno nee biti ni razliito, ni identino, ni od sebe, ni
od drugog. Izvesno ne.
Jedno nije ni slino, Ali, s druge strane, Jedno ni
neslino.
nee biti ni slino, ni nesli-

no ni samom sebi, ni
neem drugom. Zato? Zato to je slino ono to
doputa neki identitet. Da. mi smo videli da je
priroda 140 identinog razliita od prirode Jednog.
Mi smo to videli, zaista. Kad bi Jednome jo neto
pripadalo, sem da bude jedno, onda bi njemu
pripadalo da bude vie nego jedno, a to je
nemogue. Da. Nema, dakle, nikakvog naina da
Jedno postane identino ni drugome, ni sebi.
Oevidno ne. Ali ono, isto tako, ne moe biti ni
slino ni nekom drugom, ni sebi samom. Ne,
izgleda. Ali Jednome nije dato ni da bude razliito,
jer bi mu time bilo dato da bude vie nego jedno.
Ono bi, zaista, bilo vie nego jedno. Ono emu
pripada razliitost' od samoga sebe ili od drugoga
bilo bi neslino samome sebi ili drugom, ako je slino
ono emu pripada [delimina] identinost.37 To je
tano. Jedno, dakle, kako izgleda, kome ni na
koji nain ne pripada razliitost, nije, isto tako, ni na
koji nain neslino ni samome sebi, niti neem
drugom. Ne, svakako. Dakle, Jedno ne bi bilo ni
drugome, ni sebi ni slino, ni neslino. Oevidno
ne.

prestati biti jedno." Prim. prev.

37 Ovu reenicu Leon Robin prevodi na sledei. sasvim
razgranati nain: Bie neslino samome sebi ili drugom ono to
je od razliitog aficirano, u odnosu na samoga sebe ili na drugu
stvar, ako je istina da je slino ono to je aficirano od
identinog." (Platon, Oeuvres completes, Traduction nou- vele par
Leon Robin. Bibliotheque de la Pleiade, II vol., Paris 1950, p.
212213). Prim. prev.

bi bilo jednako, ono bi moralo imati identine mere kao ono

emu je jednako. Da. Ali, da bi bilo1 vee ili manje,
moralo
bi,
uporeeno
sa
veliinama
kojima
je
komensurabilno [samerljivo], da ima vie jedinica mere nego
Jedno nije
ni
jednako,
ni
nejednako.

Ali, ako je takvo, Jedno isto

tako nee biti ni jednako, ni
nejednako, ni sebi, ni
drugome. Zato? Da
manje veliine, a manje jedinica mere nego vee veliine.
Da. uporeeno sa veliinama kojima nije
komensurabilno, ono bi se sastojalo iz jedinica mere ovde
manjih, a tamo veih. Kako bi drukije bilo? Zar nije
nemogue onome to ne uestvuje u identinosti da bude
identino u svojim merama, ili ma u emu drugom [u nekim
drugim atributima]? Nemogue je. Dakle, ono nije
jednako samome sebi, niti drugom, poto nema identine
mere. Ne, kako izgleda. Bilo da ima vei ili manji broj
jedinica mere, koliko bude imalo jedinica mere, toliko e
imati delova. A, na taj nain, ono nee vie biti jedno, nego
e biti umnoeno onoliko puta koliko bi imalo jedinica mere.
Tano. ako bi imalo samo jednu jedinicu mere, ono
bi tada postalo jednako jedinici mere. Ali pokazalo se kao
nemogue da bi ono moglo biti ma emu jednako. Tako se
pokazalo. Ali poto ono ne uzima uea ni u jednoj
jedinici mere, niti u jednom veem ili manjem broju jedinica
mere, ono je, na apsolutan nain, iskljueno iz svakog
uestvovanja u identinosti. Ono, dakle, nee nikad biti
jednako ni samome sebi, kako izgleda, ni drugom; a, isto
tako, nee biti ni vee, ni manje ni od samoga sebe, ni od
drugog. Potpuno je tako.
Jedno se ne nalazi XII. ini li ti se da Jedu vremenu.

no moe biti starije, ili mlae

od neega, ili istoga doba starosti kao ono? zato da ne? Zato to imati isto doba
starosti kao ono samo ili kao neto drugo, znai
uestvovati u jednakosti i slinosti u odncsu na vreme.
Jedno kao to smo kazali iskljueno je iz t'oga
uestvovanja bilo u slinosti, bilo u jeclnakosti. To smo
rekli.

Ali
mi
smo,
isto
tako,
kazali

da ono ne uestvuje u neslinosti i u nejednakosti.

Svakako. kad je tako, kako bi, dakle, ono moglo biti
starije ili mlae od neeg, ili istoga doba starosti sa njim?
Ono to ne bi moglo ni na koji nain. Tako, bilo da se ono
uporedi sa samim sobom ili sa drugim, Jedno nee biti ni
mlae, ni starije, ni istoga doba. To je oevidno. Ali
zar ne ako je Jedno takvo, ono uopte ne bi moglo biti ni
u vremenu? Jer biti u vremenu, zar to nije, nunim
nainom, postajati uvek stariji od samoga sebe? Nunim
nainom. Dakle, starije je uvek starije od mlaeg?
Kako bi drukije bilo? Postati stariji od samoga sebe,
jeste, dakle, u isto vreme, postati mlai od samoga sebe,
ako se pretpostavi da je potreban jedan rok, u odnosu na
koji ovek postaje stariji. ta hoe da kae? Ovo:
nita ne moe postati razliito od onoga to je ve razliito,
nego ono se razlikuje od neega to je razliito; od onoga to
je bilo razliito, ono je bilo razliito; a od onoga to e biti
razliito, ono e se razlikovati. Od neega to postaje
razliito, ono nije ni bilo, niti e biti, niti je razliito; ono to
postaje, a nikako nije. Nunim nainom. Ali, zar ne,
starije je razliitost od mlaeg, i ni od ega drugog? Tako
je. Dakle ono to po~ staje starije od samoga sebe, to
treba, u isto vreme, i nunim nainom, da postane mlae od
samoga sebe. Tako izgleda. Ali ono, isto tako, ne treba
da postane suma vremena vea ili manja od samoga sebe;
jedino iz sume vremena iste kao to je ono samo, ono moe
postati i biti, u sadanjosti, prolosti i budunosti.
Svakako, i to nunim nainom. Nuno je takoe kao
to izgleda za sve to je u vremenu i to uestvuje u
vremenu, da svaki od ovih predmeta irna isto doba starosti
koje ima, i da postaje, u isto vreme, i stariji i mlai od
samoga sebe. Tako se ini. Dakle, Jedno ne bi nikad
uestvovalo u takvim stanjima. Ne bi uestvovalo, doista.
Dakle, ono ne uestvuje ni u vremenu, i nije [ne postoji]
ni u kakvom trenutku vremena. Zacelo ne, kao to
pokazuje argument.
Jedno izmie biu Hajdemo dalje! Bee", i
saznanju.
postalo je" i postade",
zar ovi izrazi ne oznaavaju uestvovanje u vremenu
koje je bilo? Svakako.
zar izrazi: bie", i postae", i bie postalo", ne
oznaavaju vreme koje e doi [budunost]? Da.
izrazi: postoji", i postaje", zar ne oznaavaju
sadanje vreme? Potpuno. Ako, dakle, Jedno ni
na koji nain nema nikakvoga uea ni u kome
vremenu, onda ono niti je ikad u prolosti bilo, postade
ili bee; niti u sadanjosti postoji, postaje ili jeste; niti
e u budunosti postati, biti postalo ili biti.

 To je savreno istinito. Ali moe 11 se na neki

drugi nain nego na ove uestvovati u biu? Ni na
koji. Dakle, Jedno ni na koji nain ne uestvuje u
biu. Ne, kako se ini. Jedno ne postoji, dakle, ni
na koji nain. Ne, kako izgleda. Ono, dakle, nema
ak dovoljno bia da bi bilo jedno. Jer, da ga ima, ono
bi postojalo i uestvovalo u biu. Nego, kako izgleda,
Jedno niti je jedno, niti postoji, ako treba ve142 rovati takvom nainu dokazivanja. Tako se ini. Ali
ono to ne postoji, moe li imati, onda kad ne postoji,
neto to je njegovo ili od njega? Kako bi to moglo?
Dakle, njemu ne pripada nikakvo ime, ni definicija,
nikakvo saznanje, ni opaanje, ni miljenje.
Oevidno ne. Dakle, ono nije ni nazivano, ni
izraavano, ni pretpostavljano, ni saznavano; nema
nijednoga bia koje bi ga ulima opaalo. Ne, kako
izgleda. Je li mogue da sa Jednim stvar tako stoji?
Ne, kako mi se ini.
XIII. Hoe li, dakle, da se
ponovo vrat'imo na poetak
nae hipoteze, da bismo videli hoe li nam neto izgledati drukije kad je opet
ispitamo? Hou, vrlo rado. Dakle, ako Jedno
postoji. kao to pretpostavljamo, moramo se
sporazumeti ta iz toga za Jedno proizlazi, ma ta to
bilo, zar ne? Da. Zato pogledaj jo jednom
ispoetka. Ako Jedno postoji, je li tada mogue da ono
postoji, ali da ne uestvuje u biu? Nije mogue.
Dakle, bie e biti bie Jednog, koje nije identino sa
Jednim;
jer inae bie ne bi bilo bie Jednog, i Jedno ne bi
Bruga hipoteza.
Jedno postoji.

uestvovalo u biu, nego bi bilo isto rei: Jedno postoji, i

Jedno je Jedno. naa pretpostavka nije: ako je Jedno
Jedno, ta iz toga treba da sleduje; nego: ako Jedno postoji.
Zar nije tako? Potpuno. Da li, dakle, ono postoji" znai
neto drugo nego Jedno? Nunim nainom. Da li se
misli neto drugo, nego da Jedno uestvuje u biu, kad
neko saeto kae da Jedno postoji? To se misli.
Jo jednom nam kai:
ako Jedno postoji, ta e
iz toga sledovati? Vidi,
dakle,
da
li
ova
pretpostavka,
nunim
nainom, ne pokazuje
Jedno kao neto to ima
D
delove? Kako to?
Ovako. ,,stoji" kae se Jednom koje postoji, a Jedno
biu koje je jedno. bie i Jedno nisu identini; oni su
samo atributi jednog identinog predmeta, predmeta
hipoteze Jednog koje postoji". zar nije nuno da je celina
upravo Jedno koje postoji, i da su mu delovi Jedno i bie?
To je nuno. Hoemo li sad svaki od ovih delova nazvati
samo delom, ili zar ne moramo nazvati deo delom celine?
Delom celine. ono to je Jedno koje postoji, jeste,
dakle, celina, i ima delove? Svakako. sad, da li koji
od ova dva dela Jednoga koje postoji, naime Jedno i bie,
ikad nedostaje? Da li Jedno nedostaje delu koji je bie, i
da li bie nedostaje delu koji je Jedno? To je nemogue.
Dakle, isto tako, opet, svaki od ova dva dela ima Jedno i
bie. I tako, opet, svaki se deo obrazuje najmanje iz dva
dela. I tako, uvek na isti nain, sve to se obrazuje kao deo,
sadri uvek [neodreeno puta] ova dva dela. Jedno uvek
sadri bie, a bie Jedno, tako da, nunim nainom,
poto uvek [neodreeno puta] postoji dva, Jedno nikad
143 nee biti jedno. To je potpuno tano. Dakle,
Jedno koje postoji bie beskrajna mnoina. Tako
izgleda.
Jedno je celina;
ono se
umnogostruava u
beskrajni broj
delova.

Beskrajni niz
brojeva.

ono postoji.
Da.
Hajde,
dakle, vidi jo
ovo.
ta? Mi
kaemo da
Jedno

uestvuje u biu, i da zato

I zato nam je Jedno koje postoji

izgledalo mnogo? Tako je. sad, ako Jedno kao

takvo, za koje kaemo da uestvuje u biu,
pretpostavimo da je shvaeno kao takvo samim
miljenjem, bez onoga u emu, kako mi kaemo,
uestvuje, da li e nam to Jedno kao takvo
izgledati samo kao jedno ili kao mnogo? Mislim kao
jedno. Da vidimo. Drugo je, nunim nainom,
njegovo bie, a drugo je ono samo, potb Jedno nije
bie, nego kao Jedno uestvuje u biu. Nunim
nainom. Ako je bie neto drugo, a Jedno rfeto
drugo, onda nije njegovo jedinstvo ono to ini Jedno
razliitim od bia, niti je pomou bia bie razliito od
Jednoga, nego su oni razliiti jedno od drugog pomou
razliitog i drugog. Svakako. Tako razliito nije
identino ni sa Jednim, ni sa biem? Kako bi ono
takvo C bilo? Ali ja pretpostavljam da smo mi istakli
kao to ti hoe ili bie i razliito, ili bie i Jedno,
ili Jedno i razliito. Zar nismo, u svakom sluaju.
izabrali ono to s pravom moemo nazvati parom.
Sta hoe da kae? Ovo: moe li se rei bie"?
Moe. odmah zatim jedno"? I t'o. Zar nije na
taj nain izraeno svako od njih? Da. Ali kad
kaem bie" i jedno", zar nije tada izraen par?
Potpuno. Ali kad kaem bie" i razliito", ili
razliito" i jedno", da li ja, isto tako, na sve naine i
u svakom sluaju, kaem par? Da. to se s
pravom naziva par, moe li to da bude par, ali da ne
bude dva? Nikako. Ali tamo gde je dva, ima li
naina da svaki od njihovih delova ne bude jedan?
Nikakvog. Poto se, dakle, svaki od ovih izraza
nalazi u grupi od po dva zajedno, svaki za sebe
mora, isto tako, da bude jedan. Oevidno. Ali ako
je svaki od njih jedan, i mi tada nekom od ranijih
parova dodamo jedan, zar tada sve zajedno postaje tri?
Da. I zar nije tri neparno, a dva parno? Kako
bi bilo drukije? I im ima dva, zar nije nuno da
ima i dvaput', a im ima tri triput, poto je dva
dvaput jedan, a tri triput jedan. Nuno je. Ali ako
se, u isto vreme, stave dva i dvaput, zar nije tada
isto tako, nunim nainom, dvaput dva? tri i triput,
zar nee isto tako, nunim nainom, dati triput t'ri?
Kako ne bi dali? ako su dati tri i dvaput, i dva i
triput, zar nee, nunim nainom, biti dvaput tri i
triput dva? Potpuno, Dakle bie isto tako produkt
po dva parna broja i produkt po dva neparna broja, i
produkt parnog i neparnog, i produkt neparnog i
parnog. Tako je. Ako je tako, moe li da zamisli
neki broj kome je mogue da ne postoji nunim
nainom? Nikakav, zacelo. Dakle, im postoji

jedno, postojae i broj, nunim nainom. Nunim

nainom. ako postoji broj, onda e postojati i
mnogo i beskrajna mnoina bia. rii zar broj ne postaje
beskrajan po mnoini, i zar ne uestvuje u biu?
Izvesno. Ako, dakle, svaki broj uestvuje u biu,
hoe li, isto tako, svaki deo broja uestvovati u njemu?
Da.
Jednaka beskrajnost XIV. Dakle, bie je razdeJednog i
bia.
ljeno u celoj realnosti koja je
mnogostruka, i nije otsutno ni iz
ega to postoji ni iz najmanjeg, ni iz najveeg? Ili je
nerazumno ovo pitati? Jer na koji bi nain bie bilo otsutno
iz neeg to postoji? Ni na koji nain. Ono je, dakle,
rasuto u najmanjem i najveem, i u svakoj moguoj vrsti
onoga to postoji, i njegovo delenje prevazilazi sve. Postoji
nebrojeno delova bia. Doista je tako. Dakle, njegovi
delovi su ono to je najmnogobrojnije. Razume se, ono to
je najmnogobrojnije. ima li meu njima neki koji bi,
dodue, bio deo bia, ali ipak ne bi bio nikakav deo?
kako bi tako neto bilo mogue? Nego, mislim, otkad
postoji, i za sve vreme to postoji, svaki deo je, nunim
nainom, uvek jedan; nemcgue mu je da bude nijedan.
Tako je. nunim nainom. Dakle, svakom pojedinom delu
bia pridolazi Jedno; ono ne naputa ni najmanji, ni najvei,
niti makoji drugi deo. Tako je. moe li se, dakle, Ono,
koje je jedno, nalaziti celo prisutno na mnogo mesta u isto
vreme? Razmisli tome. Razmiljam, i vidim da je to
nemogue. Kad se ne nalazi celo, ono se nalazi podeljeno,
jer ni na koji drugi nain ne bi moglo da u isto vreme bude u
svim delovima bia, sem kao podeljeno. Da. Ali ono to
je deljivo umnoava se, nunim nainom, onoliko puta
koliko ima delova. Nunim nainom. A]i mi nismo
maloas
tano
govorili,
kad
smo
rekli
da
su

delovi u koje se bie razdeljuje ono to je

najmnogobrojnije. Njegovo razdeljivanje ne prevazilazi
razdeljivanje Jednog; naprotiv, izgleda da mu je ono
jednako. Jer niti bie ostavlja Jedno, niti Jedno
ostavlja bie; nego ovo dvoje postaju uvek, i svuda, i u
svemu jednaki [oni ine par i uzajamno se izjednauju
uvek, i svuda, i u svemu], Tako sasvim izgleda.
Dakle i samo Jedno, razdeljeno od bia, jeste mnogo i
beskrajna mnoina. Tako izgleda. Ne samo, dakle,
da je Jedno koje postoji mnogo, nego, isto tako, Jedno
kao takvo, razdeljeno od bia, jeste time, nunim
nainom, mnogo. To je potpuno tano.
XV. Dalje, poto su delovi
delovi celine, i Jedno e, u
odnosu na celinu [ukoliko je celina], biti ogranieno.
145 ili zar delovi nisu obuhvaeni od celine? Nunim
nainom. ono to obuhvata jeste granica? Kako
ne bi bilo! Dakle, Jedno koje postoji bie jedno i
mnogo, celina i delovi, ogranieno i neograniena
mnoina. Izgleda. poto je ogranieno, zar nee
imati krajeve? Nunim nainom. Ali, ako je ono
celina, zar nee imati poetak, i sredinu, i kraj? Ili
zamilja li da celina postoji bez ove tri odredbe? I zar
e jo moi da bude jedna celina ono emu jedna od
ovih odredaba nedostaje? Nee moi. Dakle,
izgleda, Jedno e imati poetak, kraj i sredinu.
Imae ih. Ali sredina je podjednako udaljena od
krajeva, inae ne bi bila sredina. Doista. Dakle
Jedno e, kako izgleda, uzimati, isto tako, uea u
nekoj figuri, bila ona prava ili okrugla, ili u kakvoj
meovitoj figuri? Uzimae uea.
Granice i figura.

Jedno je istovremeno I zar nee, ako je to tako,

samo u sebi
ono biti u samome sebi i u
i u prostoru.
neem drugom. Kako?

Svaki deo je u celini, nijedan

nije izvan celine. Nijedan. I ovi delovi su C
obuhvaeni od celine? Da. Ali Jedno je celina
svojih delova, i nije ni manje ni vie nego oni svi.
Zaista. Ali zar, isto tako, celina nije Jedno? Kako
ne bi bila? Ako se, dakle, svi delovi sadre u celini,
onda su i svi delovi Jedno, a, isto tako, i sama celina

je Jedno, i svi su obuhvaeni od celine. Tako, dakle,

Jedno biva obuhvaeno od Jednoga, i tako bi Jedno
bilo u samome sebi. Tako izgleda. Ali, opet, celina
nije u delovima, ni u svima, ni u nekom od i> njih.
Jer ako je u svima, onda je, isto tako, nunim nainom
u jednom. Jer ako nije u jednome delu, Jedno, isto
tako, ne bi moglo biti u svim delovima. ako onaj
jedan deo njima svima ne pripada, i ako celo nije u
tome delu, kako bi ono jo moglo biti u svim delovima?
Ni na koji nain. Dalje, ono, isto tako, nije ni u
nekim delovima. Jer kad bi celo bilo u nekim delovima,
onda bi se vie nalazilo u manjem, to je nemogue.
Nemogue, doista. Ako sad celo nije ni u vie delova,
ni u jednom, ni u svim delovima, zar ono, nunim
nainom. ne mora biti ili u neem drugom ili nigde?
Nunim nainom. E ne budui nigde, ono bi bilo
nita; a kako je ono celo, a nije u sebi, ono, nunim
nainom, mora biti u neem drugom. Svakako.
Ukoliko je, dakle, Jedno celo, ono je u neem drugom;
a ukoliko je celina delova, ono je u samome sebi. I, na
taj nain, Jedno je, nunim nainom. kako samo u
sebi, tako i u neem drugom. Nunim nainom.
Kretanje i mirovanje Ako je Jedno takve
priroJednoga.
de, zar ono tada nee, nu-

nim nainom, da se i kree i

da miruje? Kako to? Ono miruje u koliko je samo
u sebi; ono je samo na jednome mestu; ono iz njega ne
izlazi da bi se menjalo; dakle ono je na istome mestu.
u sebi samome. Tako je. ono to je uvek na
istome mestu, mora uvek da bude u miru. Svakako.
ono to je uvek u drugom, zar nije nuno da ono,
naprotiv, nikad ne bude na ist'ome mestu? ako nikad
nije na istome mestu, ono nee biti ni u miru, a ako
nije u miru, ono e se kretati, zar ne? Izvesno.
Otuda e, nunim nainom, Jedno, poto je uvek u isto
vreme u sebi i u drugome, isto tako uvek biti u
kretanju
ili
u
miru.

Tako
izgleda.

Jeno je identino Dalje ono, isto tako, mora j.

razliito.
da bude identino sebi i raz-

liito od sebe, a, takoe, mora

da bude identino drugima i razliito od drugih,
ako mu pripadaju osobine koje smo upoznali. Kako
to? Sve se odnosi prema svemu ovako: ili je
identino ili razliito, ili, kad nije ni identino ni
razliito, onda postoji odnos dela prema celini, ili celine
prema delu. Tako izgleda. Je li Jedno deo samoga
sebe?
Nikako! to se tie [njegovoga] odrtosa sa delom.
ono u odnosu prema sebi samom nee biti celina; u
odnosu prema sebi samom, dakle, ono e biti deo.
C To je, naravno, nemogue. Je li Jedno razliito od
Jednoga? Nije, doista. Ono, dakle, nee biti
razliito od sebe. Zacelo ne. Ako nije ni od
samoga sebe razliito, niti je celina niti deo samoga
sebe. zar ono tada ne mora, nunim nainom, biti
identino samome sebi? Nunim nainom. A, s
druge strane, ono to se nalazi na drugome mest'u
nego ono samo koje ostaje u samome sebi, zar to ne
mora, nunim nainom, da bude razliito od samoga
sebe time to treba da bude na drugome mestu? -Meni
se bar tako ini. Da li nam se tako pokazalo Jedno:
da postoji samo u sebi, a, u isto vreme, u neem dru>
gom? Tako se pokazalo. Time bi, dakle, Jedno bilo
razliito, kao to izgleda, od samoga sebe. Izgleda.
ako je neto razliito od neega, zar ono nee biti
razliito od neega razliitog? Nunim nainom.
XVI. Dakle sve to nije jedno, razliito je od
Jednog, a Jedno je razliito od stvari koje su nejedno?
Neosporno. Dakle Jedno bi bilo razliito od drugih
stvari? Bilo bi razliito. Gledaj dalje: zar nisu
identino, uzeto po sebi, i razliito, suprotni jedno
drugom? Kako ne bi bili? Moe li se ikad uiniti
da se identino nalazi u razliitom, i razliito u
identinom? Ne moe. Ako se, dakle, razliito
nikad ne nalazi u identinom, onda nema nijednoga od
bia u kome bi se razliito moglo nalaziti neko vreme.
Jer makako malo vremena se nalazilo u neem, za to bi
se vreme razliito nalazilo u identinom. Zar nije tako?
Tako je. Poto se, dakle, nikad ne nalazi u
identinom, razliito se nikad
nee nalaziti ni u
ee3

Platon:

Farmenid

33

mu to postoji. To je istina. Dakle, razliito nee

biti ni u ne-jednima, ni u Jednom. Ne, zacelo.
Dakle, pomou razliitog Jedno ne bi moglo biti
razliito od ne-jednih, niti bi ne-jedni mogli biti razliiti
od Jednoga. Doista. Niti oni sami sobom mogu
biti razliiti jedni od drugih, poto ne uestvuju u
147 razliitom. Kako bi mogli? Ako nisu razliiti ni
sami sobom, ni razliitim, zar oni tada potpuno ne
izmiu svakoj uzajamnoj razlici? Oni joj izmiu.
Ali, dalje ne-jedni' ne uestvuju u Jednom, jer, da nije
tako, oni ne bi bili ne-jedni, nego bi na neki nain bili
jedno. To je istina. Ali ne-jedni ne bi bili ni broj;
jer ni na taj nain oni ne bi bili potpuno ne-jedni,
samim tim to bi imali broj. Razume se da ne bi.
da li su ne-jedni delovi Jednog? Ili da li bi na taj
nain ne-jedni uestvovali
B u Jednom? Uestvovali bi. Ako je, tako, ovo na
apsolutni nain Jedno, a ako se oni ne-jedni, Jedno
nee biti ni deo ne-jednih, ni celina iji bi delovi bili nejedni. ne-jedni ne bi bili ni delovi Jednog, ni celine
iji je deo Jedno. Zaista ne bi. Ali ml smo rekli:
tamo gde nema uzajamnog odnosa dela prema celini,
celine prema delu, ili razlika tu nema identiteta.
To smo kazali. Ali hoemo li, dakle, isto tako rei da
je Jedno koje sa ne-jednima nema niiedan od ovih
odnosa njima identino? To hoemo da kaemo.
Dakle, kako izgleda, Jedno je razliito od drugih
stvari i od sebe, i identino je sa njima i sa sobom.
To izgleda da biva jasno iz ovog izvoenja.
C Jedno je slino

Je li ono, isto tako, i slino i neslino, kako samome

sebi, tako i drugim stvarima?
Moe biti. poto se ono zaista pokazalo kao
razliito od drugih stvari, onda e i druge stvari biti
razliite od njega? Kako bi bilo drukije? Dakle,
koliko je ono razliito od drugih stvari, toliko su i druge
stvari razliite od njega, i ni vie ni manje? Kako bi
bilo inae? Dakle, kad nije ni vie ni manje, tada je
slino? Da. Ali ukoliko je aficirano razlikom u
odnosu na druge stvari, kao to su i druge stvari, u
istoj meri, aficirane razlikom u odnosu na njega,
ut'oliko su oni aficirani identitetom; Jedno u odnosu
na druge stvari, a druge stvari u odnosu na
D Jedno. ta hoe da kae? Sledee: zar ti ne
pridaje svako ime jednom predmetu? Da, zacelo.
Ali moe li ti jedno isto ime vie puta da kae ili samo
jednom? Mogu vie puta. Je li sad to tako, da,
kad ga jednom kae, ti tada oznai predmet kome
pripada ime; a kad ga vie puta izgovori, tada oznai
i neslino.

neto drugo nego taj predmet? Ili da li ti ne mora, bilo

da izgovori to ime jednom ili vie put'a, uvek nunim
nainom da izrazi isti predmet? Naravno. Dakle i
razliito" je ime za neto? SvaE kako. Kad ga, dakle, ti izgovori, bilo jednom ili vie
puta, ti ga ne primenjuje na drugi predmet, i ti ne
imenuje time neki drugi predmet, nego ba onaj ije je
to ime. Nunim nainom. Tako kad mi sad
kaemo da su druge stvari razliite od Jednog, i da je
Jedno, isto tako, razliito od drugih stvari, onda mi
dvaput kaemo re razliito", ali je ipak ne
primenjujemo na razliite predmete; naprotiv, mi je
uvek primenjujemo na prirodu koja je u pitanju, na
onu prirodu kojoj pripada to ime. To je potpuno
tano.
Ukoliko je, dakle, Jedno razliito od drugih stvari,
14a a druge stvari razliite od Jednoga, sama injenica
te razlike utiskuje u Jedno ne drugi karakter, nego isti
karakter kao u druge stvari. to na neki nain ima
isti karakter, to je slino. Zar ne? Da. Ukoliko,
dakle, Jedno ima afekciju da bude razliito od drugih
stvari, tano utoliko e ono, u svojoj celini, biti slino
drugim stvarima. u svojoj celini, zaista, Jedno je
razliito od sviju njih. Tako izgleda.
XVII. Ali, zar ne, slino je suprotno neslinom?
Da. zar i razliito nije suprotno identinom? I
to. Ali se pokazalo i to da je Jedno identino
drugim stvarima? To se pokazalo. biti identian
drugim stvarima, i biti razliit od drugih stvari,
to su dve suprotne afekcije. Potpuno. Ali,
ukoliko je razliito, Jedno se pokazalo kao slino.
Da. Dakle, ukoliko je identino, ono e biti
neslino pomou afekcije suprotne onoj koja ga je
uinila slinim. zar ga razliito nije uinilo slinim?
Da. Dakle, neslino treba da ga uini identinim,
ili identino nee vie biti suprotno razliitom. Tako
izgleda. Jedno e, dakle, biti slino i neslic no
drugim stvarima; slino ukoliko je razliito, neslino
ukoliko je identino. Treba, kako izgleda, da se
Jedno nae u tom odnosu. Ali treba i da se nae u
ovom U kome? Ukoliko je ideniirio aficirano, ono
nije na drugi nain aficirano; a ako nije na drugi nain
aficirano, ono nije neslino; a ako nije neslino, ono e
biti slino. Ukoliko je drukije aficirano, ono je druge
vrste; a ako je druge vrste, ono e biti neslino. Ti
govori istinito. Tako Jedno, zato to je identino
drugim stvarima, i zato to je od njih razliito, u oba
odnosa, i u svakom od njih, bie i slino D i neslino

drugim stvarima. Svakako. Dakle, ono se

pokazalo i identino sebi i razliito od sebe; dakle, u
oba odnosa, i u svakom od njih, ono e se pokazati
slino i neslino samom sebi. Nunim nainom.
Dodir i ne-dodir. Ali razmisli kako stoji sa

dodirom: da li Jedno dodiruje

ili ne dodiruje samo sebe i druge? Razmiljam.
Naime pokazalo se da Jedno postoji u samome sebi
kao u jednoj celini. Tano. Ali zar Jedno nije i u
drugim stvarima? Da. Ukoliko je u drugim
stvarima, ono dodiruje druge stvari; ukoliko je samo u
sebi, ono je spreeno da dodiruje druge stvari, ali ono
e se dodirivati sa samim sobom. poto je u sebi
samome. Oevidno. Tako e, dakle, Jedno
dodirivati samo sebe i druge stvari. Ono e ih
dodirivati. Ali kako je sa drugoga gledita? Zar se
svaki predmet koji neto treba da dodiruje ne mora
nalaziti do onoga sa ime treba da se dodiruje,
zauzimajui mesto koje dolazi posle onoga gde se
nalazi ono sa ime se dodiruje? Nunim nainom.
Dakle i Jedno, ako samo sebe valja da dodiruje, treba
da se nalazi odmah posle samoga sebe, i da zauzima
raest'o to se granii onim u kome je ono samo.
Treba, 149 naravno. Dakle, Jedno bi trebalo da
bude dva, da bi to moglo, i da bi bilo u isto vreme na
dva mesta. Ali. dokle je Jedno, ono to nee moi?
Ne, zacelo. Dakle ista nunost onemoguava Jedno i
da bude dva, i da dodiruje samo sebe. Ist'a. Ali
ono se, isto tako.
nee dodirivati ni sa drugim stvarima. Zato?
Zato to smo kazali da predmet koji treba da dodiruje
mora da bude izvan, ali do onoga to treba da dodiruje,
i nita tree ne sme da se nalazi izmeu njih. To je
istina. Ali najmanje treba da ima dva lana, pa da
postoji dodir. Treba. Ali ako se tim dvama laB novima neposredno doda trei, onda e biti tri lana, a dva
dodira. Da. Tako svaki put kad se doda jedna
nova jedinica, postaje jedan novi dodir, i iz toga sleduje
da je dodira za jedan manje od zbira jedinica. Jer za
koliko su prva dva lana prevazila dodire, tako da je
lanova po broju vie nego dodira, za toliko isto e,
takoe, svaki sledei broj lanova prevazilaziti zbir
dodira. Jer poev odatle, pa sve dalje, svakiput kad
C jedna jedinica pridoe broju lanova, jedan dodir, isto
tako, pridoe prethodnim dodirima. Tano.
Makoliki bio, dakle, broj bia, uvek e broj njihovih
dodira biti za jedan manji. To je istina. Ali ako
postoji samo jedan, a ne postoji dva, onda nee biti

dodira. Kako bi ga moglo biti? Ali, zar ne, mi smo

rekli da sve druge stvari osim Jednog nisu Jedno i ne
uestvuju u Jednom, poto su druge. Zacelo ne.
Dakle nema broja u drugim stvarima, poto se u
njima ne nalazi jedno. Kako bi ga bilo? Dakle
druge stvari nisu ni jedno, ni dva, niti imaju ime od
D makoga drugoga broja. Ne. Dakle samo Jedno ini
jedno, i ne moe biti dva. Oevidno ne. Dakle, ne
postoji ni dodir, poto nema dva. Ne postoji.
Dakle niti Jedno dodiruje druge stvari, niti druge stvari
dodiruju Jedno, poto nema nikakvoga dodira.
Razume se da nema. Na taj nain, dakle, prema
svemu ovome Jedno e druge stvari i samo sebe i
dodirivati i nee dodirivati. Tako izgleda.
XVIII. Je li ono, sem toga,
samome sebi i drugim stvarima i jednako i nejednako? Kako? Pretpostavimo
da je Jeno vee ili manje
od drugih stvari, ili da su druge stvari vee ili manje od
Jednoga; zacelo ni time to je Jedno jedno, niti to su
druge stvari druge nego Jedno, ne bi oni bili uzajamno
vei ili manji, ba tim samim svojim uzajamnim
sutinama. Naprotiv, oni bi bili uzajamno jednaki ako
bi, sem to imaju svoje uzajamne sutine, jo svaki od
njih imao i jednakost. Ako bi prve [stvari] imale
veliinu, a drugi [Jedno] malenost, ili ako bi, obratno,
Jedno imalo veliinu, a druge stvari malenost, onda
bi onaj od ova dva lana koji ima veliinu morao biti
vei, a onaj koji ima malenost manji. Nunim
nainom. Zar ovde ne postoje dve takve ideje,
veliina i malenost? Jer, kad ne bi postojale, one ne bi
mogle biti suprotne jedna drugoj, niti se stvarati u 150
biima. Kako bi, zaista, mogle? Ako se, dakle, u
Jednome proizvede [stvori] malenost, ona e se nalaziti
ili u njemu celom, ili u jednom njegovom delu.
Nunim nainom. Ali ako se malenost proizvede
[stvori] u celom Jednom, onda e se ona, jednaka
Jednom, rairiti po njemu celome, ili e obuhvatiti
Jedno. To je oevidno. I zar ne bi malenost,
budui ravna Jednom, njemu takoe bila jednaka; ali,
ako bi ga obuhvatila, onda bi bila vea? Kako bi bilo
inae? Je li mogue da malenost moe biti jednaka
nekom predmetu, ili vea od njega, i vriti funkciju
veliine ili jednakosti umesto svojih sopstveb nih
funkcija? To je nemogue. U celini Jednoga,
dakle, ne moe postojati malenost, nego, ako postoji,
tada u jednome delu. Da. Ali ona ne bi bila ni u
jednom celom delu, jer bi inae isto sledovalo kao za
Jedno je jednako
i nejednako.

eelinu. Naime, ma u kome delu da je malenost

sadrana, ona bi uvek bila jednaka njemu ili vea od
njega. Nunim nainom. Nikad, dakle, ni u emu
to postoji nee moi da bude malenost, kad ona ne
moe da postane ni u delu, ni u celini, i nita nee biti
malo, sem malenosti kao takve. Ne, kako izgleda.
Ali ni u emu to postoji nee se nalaziti sadrana ni
veliina, jer bi inae bilo jedno vee" C izvan veliine
kao takve, naime ono u emu bi se sadrala veliina.
ovo vee" ne bi imalo, prema sebi, malo koje nunim
nainom treba da nadmaava, poto je veliko. Ali ono
ga ne moe imati, poto nigde nema malenosti. To je
istina. Uostalom, veliina kao takva moe biti vea
samo u odnosu na malenost kao takvu, a malenost
moe biti manja samo u odnosu na veliinu kao takvu.
Zaista. Dakle, isto tako, i druge stvari nisu ni
vee ni manje od Jednoga, poto nemaju u sebi ni
veliine i malenosti. Isto tako.same ove dve sutine
nemaju moi da nadmaavaju ili da budu nadmaene
u odnosu na Jedno, nego samo u odnosu jedne prema
drugoj. Isto tako ni Jedno ne moe u odnosu na te dve
sutine, ni u odnosu na druge stvari, biti vee ili
manje, poto ono nema ni veliine ni malenosti.
Izgleda da nema. Ali ako Jedno nije ni vee ni manje
od drugih stvari, zar onda nije nuno da ono njih niti
nadmaava, niti od njih biva nadmaeno? Nuno je.
ono to niti nadmaava, niti je nadmaeno, jeste,
nunim nainom. ravno, a ono to je ravno, jeste
jednako. Kako ne bi bilo? Ali, Jedno e se prema
samom sebi isto tako odnositi; poto nema u samome
sebi ni veliinu ni malenost, ono nee samo sebe ni
nadmaavati, niti e od sebe biti nadmaeno, nego e
biti ravno sebi, a, time, jednako samome sebi.
Svakako. Dakle, Jedno e biti jednako samome sebi
i drugim stvarima. Oevidno. Ali, dalje, poto je
ono u samome sebi, ono mora samo sebe spolja
opkoljavati. Obuhvatajui samo sebe, ono mora biti
vee od samoga sebe, a, kao od sebe obuhvaeno, mora
biti manje. Tako e Jedno biti i vee, a, isto tako, i
manje od samoga sebe. Ono e to biti, zaista. Ali,
zar nije, isto tako, ovo nuno: da ne postoji nita izvan
Jednoga i izvan drugih stvari? Kako bi to moglo biti?
Ali negde mora biti sve to ikad moe postojati.
Da. Biti u neem, zar to nije biti manji u neem
veem? Jer, zaista, nema drugog naina da jedna stvar
bude u drugoj? Nema, zaista. Poto, dakle, ne
postoji nita izvan drugih stvari i Jednoga, a poto oni
moraju biti u neem, zar, nunim nainom, ne moraju
oni biti jedni u drugima: druge stvari u Jednome, a

Jedno u drugim stvarima, ili ne biti nigde? To je

jasno. Poto je, dakle, Jedno u drugirn stvarima.
druge stvari, kao ono to ga obuhvata, morale bi biti
vee nego Jedno, a Jedno, kao obuhvaeno, bilo bi
manje nego druge stvari. poto su, s druge strane,
druge stvari u Jednome, Jedno bi, iz istog razloga, bilo
vee nego druge stvari, a druge stvari bile bi manje
nego Jedno. Tako izgleda. Jedno je, dakle,
jednako samome sebi i drugim stvarima, i vee i manje
od samoga sebe i od drugih stvari. To je jasno.
poto je vee, i manje, i jednako, ono e imati, u
odnosu na samo sebe i na druge stvari, isto toliko, I c
vie, i manje jedinica mere; a poto e imati jedinica
mere, onda i delova. Kako bi drukije bilo? ako
ima jednako, i vie, i manje jedinica mere, to e ga
initi po broju manjim i veim od samoga sebe i od
drugih stvari, i uvek, u odnosu na broj, jednakim
samome sebi i drugim stvarima. Kako to? Ono e
imati vie jedinica mere nego predmeti u odnosu na
koje e biti vee, i, prema tome, koliko jedinica mere,
toliko delova; prema onima od kojih je manje, odnosie
se na isti nain, a prema onima sa kojima je jednako,
na slian nain. Dobro. Dakle, vee manje ono
samo, jednako sebi, ono e imati isto toliko, i vie,
i manje jedinica nego ono samo: jedinica mere, dakle
delova. Kako da ne. Ako ima onoliko delova kao
ono samo, ono e biti jednako po mnoini [kvantitetu]
samome sebi; ako ima vie delova, ono e biti vee, a
ako ima manje delova, ono e po broju biti manje od
samoga sebe. Tako izgleda. I zar nee slian
odnos Jedno imati prema drugim stvarima? Ako se
Jedno pojavljuje kao vee riego druge stvari, ono je,
nunim nainom, po broju vee od njih; a ako se
pojavljuje kao manje, ono je po broju manje; a ako jepo
veliini jednako, ono e i po mnoini biti jednako
drugim stvarima. Nunim nainom. Tako e, kako
E izgleda, Jedno biti i jednako, i vee, i manje po broju
od samoga sebe i od drugih stvari. Ono e takvo biti.
Jedno je u vremenu. XIX. Da li Jedno uestvuje i u vremenu? Da li jeste i
postaje mlae i starije od samoga sebe i od drugih
stvari, a, isto tako, nije i ne postaje ni mlae ni starije
ni od samoga sebe, ni od drugih stvari, zato to
uestvuje u vremenu? Kako to? Poto Jedno
postoji, bie mu mora pripadati. Da. Je li
postojati" neto drugo nego uestvovanje u bitnosti u
152 sadanjem vremenu, kao t'o bee" oznaava to
uestvovanje u prolom vremenu, a bie" u buduem
vremenu? Tako je. Ono, dakle, uestvuje u

vrernenu, poto uestvuje u biu? Potpuno.

Dakle u vremenu koje protie? Da. Tako, dakle,
ono postaje uvek starije od samoga sebe, poto uvek
ide napred naporedo sa vremenom. Nunim
nainom. Zar ne treba da se setimo ovog: da u
odnosu 11a postati mlai" starije postaje starije?
Seamo se. Dakle, poto Jedno postaje starije od
samoga sebe, njegovo postajanje starijim vrie se samo u odnosu na
njegovo sopstveno postajanje mlaim? Nunim
nainom. Ono, dakle, postaje tako mlae i starije od
samoga sebe. Da. Ali vreme u kome ono jeste"
starije, zar to nije ,,sad" koje se, u svom postajanju.
nalazi izmeu bee" i bie"? Jer ono ne moe, kad
prelazi iz ,,pre" u posle", da preskoi ,,sad"? Doista
ne. Zar taj susret sa ,,sad" nije prekidanje u
njegovom postajanju starijim? Nije li istina da ono ne
postaje starije, nego je od tada starije? Jer kreui se
kontinuirano napred, ono nikad ne bi moglo biti
uhvaeno od sada". Naime, ono to se kontinuirano
kree napred odnosi se tako, da oboje dodiruje
,,sad" i posle". Ono ostavlja ,,sad", a hvata posle", i
,,staje" u intervalu izmeu njih dvoje, izmeu ,,sad" i
posle". To je istina. Dakle, ako je nuno za sve
to postaje da ne proe pored ,,sad", onda, kad se
tamo nae, ono uvek prekida svoje postajanje i u tome
trenutku jeste" ono to je u toku postajanja. Oevidno.
Kad, dakle, Jedno, u toku svoga postajanja starijim,
sluajno sretne ,,sad", ono zaustavlja svoje postajanje,
i u tome trenutku ono je starije. Svakako. Dakle,
u odnosu na ono ime postaje starije, u odnosu na to
jeste starije; dakle, ono je postalo starije od sebe?
Da. starije je starije od mlaeg?
Jeste. Mlae, dakle, od samoga sebe jeste Jedno,
kad, postajui starije, sluajno sretne ,,sad".
Nunim nainom. Dakle, ,,sad" je uvek prisutno
Jednom, kroz celo njegovo postojanje [kroz sve trenutke
njegovog postojanja]. Jer Jedno je uvek ,,sad", svaki
put kad postoji. Kako ne bi bilo? Uvek, dakle,
Jedno postoji, i postaje starije i mlae od samoga sebe.
Tako izgleda.
Jedno nije
Ali da li ono due vremena
i ne postaje.
od samoga sebe postoji ili postaje, ili isto tako dugo?
Isto tako dugo. Ali, zar ne, ono to isto tako dugo
vremena ili postaje ili postoji, to ima isto doba starosti?
Kako bi bilo drukije? Ono to ima isto doba

starosti nije ni starije ni mlae. Zacelo ne. Dakle,

Jedno, poto sa samim sobom za isto vreme postaje i
postoji, ne postoji i ne postaje ni mlae ni starije od
samoga sebe. Ne, ini mi se.
U odnosu na druge ta je sa drugim stvaristvari
Jedno je
ma? Ne znam ta da ka153 i starije i mlae,
em. Ali ovo moe rei:
i postoji i ne postoji. stvari druge nego Jedno, ako
su zaista razliite stvari, a ne
razliita stvar, jesu vie nego jedno. Da su one jedna
razliita stvar, one ne bi bile jedno. Ali, poto su
razliite stvari, one su vie nego jedno, one imaju
mnoinu. One imaju mnoinu. Budui mnoina,
one e uestvovati u veem broju nego to uestvuje
Jedno. Kako bi inae bilo? hoemo li rei da
vei brojevi postaju ili su postali ranije, ili manji?
Manji. Dakle, najmanji od sviju je prvi, a to je
Jedno. Zar ne? Da. Dakle Jedno je postalo prvo
od svega to ima broj. Ali sve druge stvari imaju broj,
poto su druge stvari, a ne jedna druga stvar. One,
doista, imaju broj. Mislim da je, poto je postalo
prvo, Jeno postalo ranije, a druge stvari docnije:
dakle, one stvari koje su docnije postale jesu mlae
nego ono koje je prvo postalo. Tako e druge stvari biti
mlae nego Jedno, a Jedno starije nego druge stvari.
Zaista e tako biti.
XX. ta sad rei sledeem? Je li Jedio postalo
protiv svoje prirode ili je to nemogue? To je
nemogue. Dakle, Jedno se pokazalo kao da ima *C
delove, a, ako ima delove, ono ima i poetak, i sredinu,
i kraj. Da. Zar kod svih stvari ne postaje prvo
poetak, i to kako kod samog Jednog, tako i kod
svake od drugih stvari, a posle poetka sve ostalo do
kraja? Kako bi inae bilo? Ali mi izvesno hoemo
da kaemo da sve druge stvari jesu delovn Celog i
Jednog, i da ovo samo, tek istovremeno sa svojim
krajem, postaje kao Jedno i Celo. To hoemo da
kaemo. kraj, mislim, postaje poslednji; meutim
priroda Jednog zahteva da ono postane u isto vreme
kad i kraj. Ako je nu?no da Jedno ne
D postaje suprotno svojoj sopstvenoj prirodi, ono e,
postajui istovremeno sa krajem, posle svih drugih
stvari, postati shodno svojoj prirodi. To je verovatno.
Jedno je, dakle, mlae nego druge stvari, a druge
stvari su starije nego Jedno. I to mi izgleda
verovatno. Ali i ovo, najzad: poetak ili svaki drugi
deo Jednoga ili makoje druge stvari, koja je samo deo,
a ne delovi, zar to, nunim nainom, nije jedno

ukoliko je jedan deo? Nunim nainom. Dakle,

istovremeno sa prvim delom koji postaje, postaje i
Jedno, a isto tako istovremeno i sa drugim delom, i
nikad ne ostavlja ni ostale delove koji potom postaju,
ma u koji red da je svaki deo svrstan svojim
postajanjem; do poslednjeg dela ono produava svoj
put, sve dok ne postane Jedno u svojoj celini, poto u
postajanju nije ostavilo ni sredinu, ni poetak, ni kraj,
niti ma ta drugo. To je istina. Svima drugim
stvarima, dakle, Jedno je jednako po dobu starosti,
tako da ako Jedno kao takvo ne treba da postane
protiv svoje prirode ono ne moe da postane ni
ranije ni 154 docnije nego druge stvari, nego u isto
vreme kad i one. Tako, prema ovom argumentu, Jedno,
u odnosu na druge stvari, ne bi bilo ni starije ni mlae,
niti druge stvari u odnosu na Jedno; meutim, prema
prethodnom argumentu, Jedno bi bilo i starije i mlae,
a isto tako bi se i druge stvari odnosile prema njemu.
Potpuno.
Vreme i postajanje Takvo je, dakle, Jedno, i
Jednoga. Jedno
tako je ono postalo. kako
i ne postaje i postaje. stoji sa njegovim postaja-

njem? Da li Jedno postaje

starije ili mlae od drugih stvari, a druge stvari od
Jednoga, ili ne postaju ni mlae ni starije? Da li sa
postajanjem stoji kao sa postojanjem, ili drukije?
Nemam nita da kaem. Ali ja imam da kaem bar
ovo: ako je jedno bie starije od drugoga, ono, prvo, ne
moe da postane jo starije nego to mu je to
doputala, od njegovoga roenja, njegova razlika u
dobu starosti. A, isto tako, ni mlae bie ne moe
postati jo mlae. Ako se nejednakim koliinama
bilo to vreme ili ma ta drugo dodadu jednake
koliine, onda e tako proizvedena razlika uvek biti
jednaka

njihovoj poetnoj razlici. Kako ne bi bila. Dakle, C

ono to postoji nee nikad postati ni starije ni rnlae ni
od ega drugog to postoji, poto uvek ostaje u
jednakoj razlici doba starosti; ono jeste i roeno je kao
starije, a drugo kao mlae, ali ono takvo ne postaje.
To je istina. Dakle, isto tako, Jedno koje postoji ne
postaje nikad ni starije ni mlae nego druge stvari koje
postoje. Razume se da ne. Ali vidi da li, sa sledee
take gledita, oni ne postaju stariji i mlai? Sa koje
take gledita? Sa ove: Jedno nam se pokazalo
starije nego druge stvari, a druge stvari starije nego
Jedno. Pa ta? Kad je Jedno starije drugih stvari,
to je, mislim, zato to postoji due E> vremena nego
druge stvari. Da. Ispitaj ponovo: ako jednom
duem i jednom kraem vremenu dodamo jednaku
koliinu vremena, da li e se jo uvek due od kraeg
vremena razlikovati za jednaki deo ili za manji? Za
manji. Tako odnos u dobu starosti koji je Jedno
prvobitno imalo sa drugim stvarima nee i dalje ostati
stalan. Nego, ukoliko Jedno dodaje sebi iste koliine
vremena kao druge stvari, utoliko se umanjuje njegova
poetna razlika u dobu starosti u odnosu na druge
stvari.38 Zar to nije tano? Da. ono to se po
dobu starosti manje razlikuje od neeg drugog nego
ranije, zar ne postaje mlae nego to je bilo pre u
odnosu na predmete od kojih je ranije bilo starije?
Ono postaje mlae. Ali ako Jedno postaje mlae, zar
druge stvari nee postati, u odnosu na Jedno, starije
nego ranije? Naravno. Mlae postalo biva, dakle,
starije od ranije postalog to kao starije postoji. [Tako,
u odnosu na ono to je ranije postalo i to je starije,
mlae postaje starije], Ali mlae postalo nije nikad
starije, nego ono samo neprekidno [kontinuirano]
postaje starije od ranije postalog; ovo !55 se, naime,
pribliuje mlaem, a mlae starijem. Na isti nain,
opet, starije postaje mlae nego mlae. Jer

38 Auguste Dies napominje da, ovde, Platon transfor- mira

u sofizmu sledeu teoremu: poto je vee od b, 1) razlika ( + x)
(b + x) ostaje stalno jednaka b; 2) +
odnos -------- se smanjuje i tei 1, kad neodreeno raste.
b + a:
(Upor. Navedeno delo, str. 9793, nap. 1). Prim. prev.

poto oba tee onome to im je suprotno [idu jedno

drugome u suprotnom smislu], oni, isto tako, postaju
suprotni jedno drugom; naime, mlae postaje starije
nego starije, a starije mlae nego mlae. Ali oni nikad
ne mogu da zavre ovo postajanje. Jer, kad bi njihovo
postajanje bilo jednom ostvareno, oni vie ne bi to
postajali, nego bi to bili. Ali oni postaju stariji i mlai
jedan od drugog. Jedno, naime, postaje mlae nego
druge stvari, zato to se pojavilo kao
starije i ranije postalo; a druge stvari postaju starije nego
Jeano zato to su docnije postale. Iz istoga razloga
odnose se isto tako druge stvari prema Jednome, poto
su se pojavile kao starije od ovoga i ranije postale.
Izgleda da je tako. Tako, dakle, poto je razlika
izmeu. dva makoja lana jedan stalan broj, nijedan od
njih ne moe postati stariji ili mlai od drugog; utoliko
ni Jedno ne postaje starije ili mlae od drugih stvari,
niti druge stvari od Jednoga. Ali: ukoliko se ono to je
ranije postalo uvek, nunirn nainom, razlikuje od
onoga to je docnije postalo
C za deo neodreeno varijabilan, a isto tako i docnije od
ranijeg, utoliko, nunim nainom, postaju druge
stvari od Jednog i Jedno od drugih stvari kako stariji
tako i mlai. Potpuno. Prerna svemu ovom, Jedno
jeste i postaje kako starije tako i mlae od samoga sebe
i od drugih stvari, i, isto tako, Jedno niti jeste niti
postaje ni starije ni mlae od samoga sebe i od drugih
stvari. To je potpuno tano.
D .Tedno se moe
saznati.

Ali, poto Jedno uestvuje

u vremenu, u postajanju starijim i mlaim, zar nije nuno
da isto tako uestvuje u nekad", u posle", u sad"
ono koje uestvuje u vremenu? Nuno je.
Dakle, Jedno bee", i jeste", i bie", i postade". i
postaje", i postae". Kako bi inae bilo! Dakle
ono moe neto imati, i neto bi se od njega moglo
imati; moe tu biti imaae", ,,ima", i imae".
Potpuno. Dakle, njemu se moe imati i saznanje, i
miljenje, i opaanje, jer i mi sad sve te aktivnosti
uzimamo u obzir, u odnosu na njega. Govori tano.
Postoje, dakle, ime i definicija koji mu pripadaju;
ono se naziva i ono se izraava; i
sve to, od mogunosti ovoga reda,
Trea hipoteza.
postoji za druge stvari, to, isto
Analiza promene.
tako. postoji za Jedno. To je
Jedno postoji i
potpuno
tano.
Jedno ne postoji.
Ono se menja.

156

Jedno se menja
u trenutnom.

XXI. I po treeiput izvrimo ispitivanje. Ako Jedno postoji

onako kako su dokazala naa izvoenja, zar ono poto je
jedno i mnogo, a, isto tako, ni jedno ni mnogo, i poto
uestvuje u vremenu ne mora, nunim nainom, ukoliko
je jedno, da uzima uea u biu, a ukoliko nije jedno, da ne
uzima uea u biu. Nunim nainom. I hoe li mu
biti mogue da, dok uestvuje, ne uestvuje; ili, dok ne
uestvuje, da uestvuje. To nije mogue. Dakle, drugo
je vreme u kome ono uestvuje u biu, a drugo u kome ne
uestvuje. Jer samo na taj nain moe ono uestvovati i ne
uestvovati u istoj bitnosti. Tano. Dakle, zar ne
postoji jedno vreme kad ono uestvuje u biu, i jedno vreme
kad ga ono ostavlja? Ili kako bi mu bilo mogue da as ima
jednu istu stvar, a da je as nema, ako je nikad nije i uzelo i
ostavilo? To ne bi moglo biti ni na koji nain. Uzeti
uea u biu, zar ti to ne zove postati? To zovem tako.
napustiti bie, zar ti to ne zove nestati? Naravno.
Jedno, dakle, kako izgleda, uzimajui i naputajui bie.
postaje i nestaje. Nunim nainom. Dakle, poto je
Jedno i mnogo, i poto postaje i nestaje, zar njegovo
postajanje kao Jednog nije njegovo nestajanje kao mnogog, a
njegovo postajanje kao mnogog, zar nije njegovo nestajanje
kao Jednog? Potpuno. Ali postati jedno i mnogo, zar to
za njega nije, nunim nainom, rastavljati se i spajati se?
Potpuno. postati neslino i slino, zar to nije izjednaiti
se i ne izjednaiti se? Da. kad postaje vee, i manje. i
jednako, zar ne mora da raste, i da opada, i da se
izjednauje? Sigurno.
kada kreui se stane mirno, i kad iz mira pree u
kretanje, to, zacelo, moe da ini samo kad nije ni u kakvom
vremenu? ta hoe da kae? Biti ranije u miru, a
docnije
u
kreta-

nju, ili ranije u kretanju, a docnije u miru, u ove afekcije

ne moe se doi bez promene stanja. Kako bi to bilo
mogue? Ali, zacelo, nema vremena u kome bi jedan isti
predmet u isto vreme mogao aa ne bude ni u kretanju, ni u
miru. Zacelo ne. A, meutim, on ne moe da menja
svoje stanje, ako nema promene stanja. Ne, verovatno.
Ali kad e se izvriti promena stanja? On, zaista, ne menja
stanje, ni D kad je u stanju mirovanja, ni kad je u stanju
kretanja, a ni kad je u vremenu. Zacelo ne. Da li se on
moe nalaziti u onoj udnoj stvari onda kad menja stanje?
U kojoj? U trenutnom.39 Trenutno izgleda da
oznaava neto kao polaznu taku promene ka jednom ili
drugom stanju. Jer promena se ne vri iz mira jo u miru,
niti se promena vri iz kretanja jo u kretanju, nego
trenutno, ta priE roda udne vrste, lei u intervalu izmeu
kretanja i mira. Trenutno nikako nije u vremenu; ono je
krajnja i polazna taka za pokrenuto koje prelazi u mir i za
nepokrenuto koje prelazi u kretanje. ini se da je tako.
I Jedno, dakle, poto je u iniru. a isto tako, i u kretanju,
mora da se menja da bi dolo u jedno i u drugo stanje, jer
samo tako, zaista, ono moe ostvariti ta dva stanja. I kako
ono menja stanje, ta promena se vri u trenutnom; a dok
menja stanje, ono se ne moe nalaziti niukakvom vremenu,
niti biti tada u kretanju ni u miru. Ne, zaista. je li
tako i za druge promene? Kad ono menja stanje iz 157
postajanja u nestajanje, ili iz nepostojanja u postajanje, da li
se ono onda nalazi u intervalu izmeu nekih stanja kretanja
i mira, tako da ono tada niti postoji, niti ne postoji, niti
postaje, niti nestaje? Tako bar izgleda. Iz istoga
razloga, dakle. kad ono iz Jednoga prelazi u mnogo, ili iz
mnogoga u Jedno, ono nije ni Jedno, ni mnogo, ono se ne
deli niti se spaja. I idui iz slinog u neslino, i iz neslinog
u slino, ono niti je slino, ni neslino, niti se izjednauje,
niti se ne izjednauje. I prelazei iz maloga u veliko, i u

39 Nasuprot trenutku, sad, koji pripada uvek jednom stanju,

ili miru ili kretanju, i time ini nepokretnim samo kretanje...,
trenutno, artikulacija mira i kretanja, ovde se smatra kao da je
van vremena." (Leon Robin, Nav. delo, str. 1441, nap. 79.) Prim.
prev.

jednako, i obratno, ono nije ni malo, ni veliko, ni iednako,

niti raste, niti opada, niti se izjednauje. Ne, kako izgleda.
Svim ovirn afekcijama, dakle, Jedno mora biti aficirano,
ako postoji. Kako bi drukije bilo.

XXII. druge stvari? Zar ne treba ispitati kakve im afekcije

pripadaju ako Jedno postoji? Da, to treba ispitati.
Dakle, pretpostavljajui da Jedno postoji, imamo da kaemo
kako treba da su aficirane stvari druge nego Poto su, dakle,
te druge stvaone zaista nisu Jedno, jer inae ne bi bile
druge nego Jedno. To je tano. Ali
ipak, druge stvari nisu potpuno liene
etvrta hipoteza.
Jednoga: one u njemu uestvuju na
Ako Jedno postoji,
neki nain. Na koji nain? Zato to
ta e biti druge
stvari druge nego Jedno jesu druge time
stvari? Ako Jedno
to imaju delove; jer, kad ne bi imale
postoji, druge
delove, one bi bile potpuno jedno.
stvari su delovi
Tano. mi tvrdimo da delovi
jedne organske
pripadaju samo onome t'o je celo. To
celine.
tvrdimo. Ali, zar ne, celo je jedinstvo
Jedno. Kaimo to.
mnoine;
to je nuno, da bi imalo za
ri druge nego Jedno,
delove delove. Naime, svaki od delova
ne treba da bude deo mnoine nego celog. Kako to?
Kad bi jedan predmet bio deo mnoine, gde se i on sam
nalazi, onda bi on zaista bio jedan deo samoga sebe,
to je nemogue; kao i deo svakog pojedinanog lana
mnoine, ako treba da bude cleo njihove celine. Jer ako on
nije deo jednoga lana, on e biti deo svih drugih, sem toga
jednoga. I tako, on nee biti deo svakog pojedinanog
sledeeg lana. ako nije deo svakog pojedinanog lana,
on nee biti deo nijednog od lanova te mnoine.40 Ali poto

40 Robin smatra da je ovo dokazivanje. kao i mnoga rugal u ovom

dijalogu, sofistiko samo po izrazu. Da bi po- kazao da odnos dela
prema celini nije odnos jedinstva prema mnoini, Platon po Robin-u
podvlai da jedan lan mno- ine nije deo svih lanova te mnoine;
kad bi to bilo, trebalo bi da on bude deo samoga sebe. Dakle, on ne
moe biti deo celog, razliit od svih lanova mnoine, razliit od mnogostruke celine, koja bi bila jedinstvo mnoine. (Nav. delo, str. 1441, nap.
81.) Prim. prev.

nije deo nijednoga od lanova, bilo bi mu nemogue da

bude neto svim tim lanovima od kojih nijednom nije
nita, ni deo, ni ma ta drugo. To je jasno.
Dakle, deo nije deo mnoine niti celine svih ovih
lanova, nego samo deo stvarnosti, idealne i jedne,
jednoga koje mi nazivamo celim. Savreno jedinstvo
dela ostvareno je poev od itave mnogostruke celine.
Deo e biti deo te celine. To je potpuno tano.
Ako, dakle, druge stvari imaju delove, one e takoe
uestvovati u celom i u Jednome. Razume se.
Stvari druge nego Jedno jesu, dakle, nunim nainom,
jedno savreno celo koje ima delove. Nunim
nainom. Ali, zar ne, i za svaki pojedinani deo treba
isto rei. Jer on, isto tako, nunim nainom, uestvuje
u Jednom. Naime, ako je svaki pojedinani od njih l8
deo, onda to to pojedinano postoji znai, oevidno,
jedinstvo, odvojeno od ostalih lanova, koje postoji kao
takvo, poto treba da postoji pojedinano. To je
tano. Ali, da bi se uestvovalo u Jednome, treba,
oevidno, biti razliit nego jedno; inae, to ne bi bilo
vie uestvovati, to bi bilo biti samo jedno. biti jedno
to je nemogue svakom drugom sem samome
Jednom. Nemogue. uestvovati u Jednom,
jeste nunost i za celinu, i za deo. Jer, s jedne strane,
to bi bilo jedinstvo jednog celog, iji bi delovi bili delovi;
a s druge strane, to bi bilo jedinstvo jednog
pojedinanog dela celog, onoliko puta koliko bi bilo
delova u celom. Izvesno. Ali zar stvari koje ueB
stvuju u Jednome nee biti razliite od Jednoga, onda
kad u njemu uestvuju? Kako bi bilo drukije? Ali
stvari koje su razliite od Jednog bie mnoge; ako
stvari druge nego Jedno ne bi bile ni jedno, ni vie nego
jedno, one bi bile nita. Zacelo.
Stvari su
Ali ako su vie nego jedno
neograniene
stvari koje uestvuju u Jedu svojoj bitnosti,
npme kao delu i u Jednome
ali dobijaju
kao celom, zar tada nisu,
uzajamnu granicu. nunim nainom, beskrajna

mnoina
te
stvari
koje
uestvuju u Jednome? Kako to? Da vidimo. One
uestvuju, ali, zar ne, one nisu jedno i nemaju uea
u Jednome u samom vremenu
kad u njemu
uestvuju?
49
4 Platon: Parmenid

C je oevidno. Dakle, one su mnoina u kojoj se

Jedno ne nalazi? Mnoina, naravno. ta bi bilo,
kad bismo u mislima oduzeli od toga najmanji mogui
deo? Da li bi i ono oduzeto, poto ne uestvuje u
Jednome, bilo, nunim nainom, jo mnoina, a ne
jedno? Nunim nainom. Ako, dakle, posmatramo
na ovaj nain, onakvu kakva je ona sama po sebi,
drugu prirodu [i nalije] ideje,41 zar nee sve to
svakiput moemo opaziti biti bezgranina mnoina?
Na svaki nain, razume se. Meutim,
D im je svaki deo, jedan po jedan, postao deo, otada
delovi imaju granicu, jedni u odnosu na druge i u
odnosu na celo, i celo u odnosu na delove. Zacelo,
razume se. Dakle, stvari druge nego Jedno imaju
zajednicu i sa Jednim i same sa sobom, i tu u njima,
izgleda, postaje neto drugo to im donosi uzajamno
razgranienje. Meutim, njihova priroda kao takva je
bezgraninost. To je jasno. Tako stvari druge nego
Jedno, i kao celine, i kao delovi, jesu bezgranine, i
uestvuju u granici. Svakako.

Slinost i neslinost. Zar one ne bi bile, sem

toga. i sline i nesline, i jedne
drugima, i same sebi? U kome smislu? U tome
to, zar ne, ukoliko su bezgranine samom svojom
prirodom, one su, sa te take gledita, sve istovetno
aficirane? Potpuno. Ali, zar ne, ukoliko sve
zajedno uestvuju u granici, i sa te take gledita one
su istovetno aficirane? Bez sumnje. Ali, ukoliko
su nainjene i kao ograniene i kao neograniene, one
su aficirane afekcijama koje su jedne drugima su159 protne. Da. suprotne afekcije su najneslinije.
Bez pogovora. Dakle, posmatrane pod svakom od tih
afekcija odvojeno, stvari druge nego Jedno bile bi sline
same sebi i jedne drugima. posmatrane pod obe
afekcije istovremeno, one bi bile, u dvostrukom
odnosu, najsuprotnije i najneslinije. Toga se treba
bojati. Tako bi druge stvari bile prema samima sebi,
i jedne prema drugima, i sline i nesline. Tako je.
One e, isto tako, biti jedne prema drugima i identine
i
razliite,
i
pokrenute
i
u
miru,

41 Po Robin-u, ovo je indeterminacija materije (Nav~ delo, str.

1441, nap. 82). Prim. prev.

ceo niz suprotnih afekcija nama nee biti teko da otkrijemo

u stvarima drugim nego Jedno, zato to smo u njima otkrili
istovetnost afencija. Tano govori.
XXIII. Ali ostavimo ovo kao oevidno i ponovo
ponimo da ispitujemo hipotezu po kojoj Jedno
postoji. Dakle, ako Jedno postoji, da li se stvari
druge nego Jedno u isto vreme takoe tako ne
odnose, ili se samo tako odnose? [Da li su mogua
samo prethodna tvrenja, i da li se i njihove
negacije ne bi mogle primeniti na stvari druge
nego Jedno?] Izvesno. Ponimo ponovo iz poetka, i
recimo: ako Jedno postoji, kako treba da su aficirane druge
stvari nego Jedno? Recimo to. Zar Jedno nije odvojeno
od drugih stvari, a, isto tako, zar druge stvari nisu odvojene
od Jednog? Zato? Zato to van njih nema nieg treeg
to bi bilo drugo nego Jedno i drugo nego druge stvari. Jer
sve je reeno, kad se kae Jedno i druge stvari. Sve,
naravno. Dakle ne postoji vie nita razliito od ovih u
emu bi se Jedno i druge stvari mogli zajedniki nalaziti.
Ne, naravno. Nikad, dakle, Jedno i druge stvari nisu
zajedno u jednom i istom. Ne, izgleda. Oni su dakle
odvojeni? Da. mi, isto tako, kaemo da istinsko
Jedno nema delova? Kako bi ih moglo imati? Jedno,
dakle, nee biti u drugim stvarima, ni svojom celinom, ni
svojim delovima, ako je odvojeno od drugih stvari, i ako
nema delova? Kako bi moglo biti? Dakle, druge stvari
ni na koji nain nee uestvovati u Jednoin, poto one u
njemu ne uestvuju ni nekim od njegovih delova, ni
njegovom celinom. Ne izgleda. Dakle, ni na koji nain
druge stvari nisu jedno, i nemaju u samima sebi nita to je
jedno. Zacelo ne. Ali druge stvari isto tako nisu
mnoina. Jer, da su mnoina, onda bi svaka od njih bila
jedna, kao deo celine. Ali stvari druge nego Jedno nisu ni
jedno ni mnogo, ni celina, ni delovi, poto ne uestvuju u
Jednom ni na koji nain. Tano. A, isto tako, same
druge stvari nisu ni dva, ni tri, niti sadre u sebi ove brojeve,
poto su na sve naine liene Jednoga. Tako je.

Peta hipoteza. Jedno

apsolutno postoji.
Druge stvari nisu
elovi Jednog.

Druge stvari ne mogu Dakle, druge stvari, isto dobijati

nikakve
tako, nisu ni sline ili nesliatribute.
ne Jednome, niti, uopte, sa-

dre u sebi slinost i neslinost.

Jer, kad bi one same bile sline i nesline, ili kad bi u
samima sebi imale slinost i neslinost, tada bi stvari druge
nego Jedno imale u samima sebi dve ideje, jednu drugoj
suprotne. To je jasno. uestvovati u dva makakva
ta dva bila jest'e nemogue za ono to ne uestvuje u
jednom. Nemogue.
Druge stvari nisu, dakle, ni sline ni nesline jed~ nome,
ni jedno ni drugo u isti mah. Jer kad bi bile sline ili
nesline jednome, one bi uestvovale u jednoj od te dve
ideje; kad bi bile sline i nesline u isti mah, one bi
uestvovale u dve suprotne ideje. ovo se pokazalo kao
nemogue. To je istina. Druge stvari nisu, dakle, ni
identine, ni razliite, ni pokrenute, ni u miru, ni u
postajanju, ni u nestajanju, ni vee, ni manje, ni jednake,
niti su nekom rugom afekcijom ove vrste one aficirane. Jer
ako bi druge stvari mogle podneti neku afekciju ove vrste,
one bi tada uestvovale u jednom, i u dva, i u tri, i u
parnom, i u neparnom; a pokazalo se da je to uestvovanje
njima nemogue, poto su one liene Jednoga na sve naine.
To je potpuno istinito. Tako, dakle, ako Jedno postoji,
Jedno je sve a isto tako nije ak ni jedno, kako u odnosu
na samoga sebe, tako i u odnosu na druge stvari.42 To je
potpuno tano.
esta hipoteza.
XXIV. Pa dobro! Zar ne
Ako Jedno ne postoji, treba sad da ispitamo ta mokakve su
posledice ra da proizlazi, ako Jedno ne toga. Jedno ne
postoji, postoji? To treba da ispiali je ono predmet tamo.
ta je upravo ova misli.
pretpostavka kao takva: ako

Jedno ne postoji? Da li je ona

razliita od ove: ako ne-jedno ne postoji? Razliita je,
naravno. Samo razliita? Ili zar nije potC puno suprotno rei: ako ne-Jedno ne postoji, umesto: ako
Jedno ne postoji? Potpuno suprotno. Ali. ako sad
neko kae: ako veliina ne postoji; ili: ako malenost ne
postoji; ili: ako neto drugo ove vrste ne postoji, zar
nije jasno da on, u svakom sluaju, oznauje razliiti
predmet kao nebie. Potpuno. Zar, dakle, i sad
nije isto tako jasno da on jedan predmet razliit od
42 Auguste Dies istie da ovaj zakljuak rezimira rezul- tate pet
hipoteza: Jedno je sve, tojest svi mogui naini da postoji i da bude
saznato (2 i 4); Jedno nije jedno (1 i 5) i Jedno je sve, a nije jedno (3).
(Nav. delo, str. 105, nap. 1.)
Prim. prev.

drugih stvari oznaava kao nebie, kad kae: ako

Jedno ne postoji? I zar ne znamo ta on time
oznaava? Mi to znamo. Prvo, dakle, govori on
neem to se moe saznati; a, zatim, isto tako, neem
razliitom od drugih stvari, kad kae Jeno, bilo da
mu pripie postojanje ili nepostojanje. Jer ipak se
saznaje koji je predmet za koji se d kae da ne postoji i
da je razliit od drugih stvari. Zar to nije istina?
Nunim nainom.
Mnogostrukost
uestvovanja.

U tome smislu raspravljaemo iz poetka pitanje: ako

Jedno postoji, ta iz toga
mora da proizae? Prva stvar koja mu se mora
priznati, jeste, kako izgleda, da njemu postoji
saznanje, ili da inae niko ne bi znao ta hoe da se
kae, kad se kae: ako Jedno ne postoji. To je istina.
A, takoe, da su druge stvari razliite od njega, bez
ega ono ne bi moglo biti nazvano razliitim od drugih
stvari. Svakako. Pored saznanja pripada mu,
dakle, ist'o tako, razliitost. Jer ne kae se: razliitost
drugih stvari, kad se kae da je Jedno razliito od
drugih stvari, nego: razliitost ba njega, Jednog.
To je oevidno. Dakle, Jedno koje ne postoji
uestvuje u onom", i u neem", i u ,,od toga", i u
tome", i u ,,tih", i u sveinu to je tome slino. Jer
inae ne bi moglo da bude govora ni Jednom, ni
stvarima drugim nego Jedno: nita ne bi bilo njegovo
niti od njega; isto tako, ne bi se moglo rei da je ono
net'o, kad ne bi uestvovalo ni u tom neem, ni u
drugim stvarima ove vrste. Tano. Dakle, po161
stojati nije mogue tom Jednom, poto ono ne postoji.
Ali njega nita ne spreava da uestvuje u mnogim
stvarima; naprotiv, to je nuno za njega, ako je Jedno
koje ne postoji to Jedno, a ne neko drugo. Jer ako nije
ni Jedno, ni ono koje treba da ne postoji, nego ako se
govori neem neodreenom, onda ne treba nita vie
govoriti. Ali ako je to ono Jedno, a ne neko drugo koje
kako se pretpostavlja ne postoji, onda je nuno
da ono uestvuje i u onome i u mnoini drugih stvari.
Potpuno izvesno.
Slinost i neslinost Njemu, dakle, isto tako.

pripada neslinost u odnosu

na druge stvari. Jer, zaista, druge stvari, poto su
razliite od Jednog, bie razliite vrste. Da. Dakle,
biti razliite vrste, zar to fiije biti druge vrste?
Razume se. biti druge vrste, zar to nije biti
neslino? Neslino, zacelo. I, zar ne, ako su druge
stvari nesline Jednome, onda e oevidno jednom

neslinom ovi neslini biti neslini. Oevidno.

Dakle bie neslinosti u samom Jednom, i pomou nje
e mu druge stvari biti nesline. Izgleda. Kad ono
ima neslinosti sa drugim stvarima, zar tada nema,
nunim nainom, slinosti sa samim sobom? Kako
to? Kad bi Jedno imalo neslinosti u odnosu na
jedno, onda ne bi moglo da bude govora jednom
takvom predmetu kao to je Jedno; nego ve prva
pretpostavka ne bi raspravljala nita vie c jednom,
nego drugoj stvari nego jedno. Sigurno. ona to
ne treba da ini. Zacelo ne. Treba, dakle, da
Jedno ima slinosti sa samim sobom. Treba.
Ali ono, isto tako, nije
jednako ni drugim stvarima.
Jer, kad bi .im bilo jednako,
ono bi, samim tim, ve postojalo, i bilo bi im slino na
osnovu jednakosti. Ali i jedno i drugo je nemogue, ako
Jedno postoji. Nemogue. Ali ako ono nije
jednako drugim stvarima, zar nije tada nuno da i
druge stvari, isto tako, njemu ne budu jednake?
Nuno je. I zar ne-jednako nije nejednako? Da.
zar nejednako nije nejednako D nejednakom? Kako
bi bilo inae? Tako Jedno uestvuje u nejednakosti,
pomou koje su mu druge stvari nejednake.
Uestvuje. Ali u nejednakosti se nalaze veliina i
malenost? Nalaze se. Ima li, dakle, veliine i
malenosti u Jednom onakvom kako ga mi
posmatramo? Izgleda tako. Ali veliina i malenost
uvek su udaljene jedna od druge. Potpuno. Dakle,
uvek se neto nalazi izmeu njih. Nalazi se.
Moe li ti da naznai neto drugo to bi izmeu njih
bilo nego jednakost? Ne, nego ba nju. Onde,
dakle, gde ima veliine i malenosti, ima i jednakosti
koja se izmeu obe nalazi. To je jasno. Dakle,
Jedno koje ne postoji uestvuje, izgleda, i u jednakosti,
i u veliini, i u malenosti. Izgleda.
Jednakost
i nejednakost.

Bie i nebie.

Ali ono mora na neki nain da uestvuje i u biu.

Kako to? Sa njime mora tako stajati stvar kao to mi
kaemo. Jer ako tako ne stoji, onda mi neemo rei
nita istinito kad kaemo da Jedno ne postoji. Ali ako
kaemo neto istinito, onda, oevidno, kaemo i neto
to postoji. Ili zar nije tako? Naravno da je tako.
Kad mi, dakle, tvrdimo da kaemo neto istinito, mi
tvrdimo, isto tako, nunim nainom, da kaemo neto
to postoji. Nunim nainom. Da162 kle, ono je,
kao to izgleda, Jedno koje ne postoji? Jer ako nije
nepostojee, nego od bia ostavlja neto za nebie, ono

e odmah biti postojee. To je potpuno tano.

Ono, dakle, mora imati jednu vezu sa nebiem, naime
sa biem koje ne postoji; na slian nain kao to, isto
tako, ono to postoji [bie] mora imati nebie koje ne
postoji, da bi moglo savreno da postoji. Jer samo tako
moe kako bie najbolje postojati, tako i nebie
najbolje ne postojati. UestvuB jui u bitnosti bia koje
postoji, i u nebitnosti bia koje ne postoji, ono to
postoji moe savreno da postoji; a ono to ne postoji
treba da uestvuje u nebitnosti nebia koje ne postoji,
kao i u bitnosti bia koje ne postoji, ako se hoe da ono
to ne postoji ostvari, sa svoje strane, savrenstvo
svoga nepostojanja. To je savreno istinito. Dakle,
poto ono to postoji [bie] uestvuje u nebiu, a ono
to ne postoji [nebie] u biu, i Jedno, poto ne postoji,
nunim nainom uestvovae u biu, da bi ostvarilo
svoje nebie. Nunim nainom. U Jednome,
dakle, ako ono ne postoji, pojavljuje se sama bitnost.
Pojavljuje se. Ali isto tako i nebitnost, jer ona ne
postoji. To je jasno.
Kretanje i mirovanje. Imati takvo stanje i nemati
ga, je li mogue onome ko
se nalazi u tome stanju, a ne izae iz-njega menjajui
se. Nikako nije mogue. Zar ne izraava promenu
c sve ono to je takvo, sve ono to ima i nema dato stanje?
Kako bi bilo inae? promena je kretanje, ili ta
hoemo da tvrdimo? Kretanje. Jedno se
pojavljuje kao da postoji i da ne postoji?
Da. Ono se, dakle, pojavljuje kao da ima jedno
stanje i da ga nema? Izgleda. Dakle, Jedno koje
ne postoji pojavljuje se isto tako u kretanju, jer se tu
nalazi promena iz nebia u bie. Tako izgleda.
Ako, meutim, ono nije nigde, i nigde ne postoji,
poto ne postoji, ono ne moe ni prelaziti sa jednoga
mesta na drugo. Kako bi to moglo? Dakle ono se
D ne kree menjanjem mesta. Razume se da ne. Ono
se, isto tako, ne moe kretati ni u istome mestu
okretanjem. Naime, sa istim ono se ne dodiruje ni u
jednoj taki, jer je samo ono isto; ali onome to ne
postoji,
ma u emu da je, nemogue je da postoji. Nemogue, naravno. Dakle, Jedno koje ne postoji, ne
moe se okretati u onom u emu ne postoji. Zacelo
ne. A, isto tako, ne moe se u odnosu na sebe samo
promeniti Jedno ni Jedno koje postoji, ni Jedno koje
ne postoji. Jer ne bi vie bilo govora Jednom, nego
neem drugom, kad bi se Jedno promenilo u odnosu
na sebe. To je tano. Ako se

Jedno niti menja, niti se okree na istome mestu, niti

prelazi sa jednoga mesta na drugo, moe li se ono
tada jo na neki nain kretati? Kako bi moglo?
ono to se ne kree nalazi se nunim nainom u miru;
a ono to se nalazi u miru jeste nepokretno. Nunim
nainom. Jedno, dakle, kao to izgleda, Jedno koje
ne postoji, jeste u miru i u kretanju. Tako izgleda.
A, meutim, poto se kree, ono se samo po velikoj
nunosti menja. Jer ukoliko se neto
163 kree, utoliko ono nije vie u stanju u kome je bilo, nego
u drugom stanju. Tano. Jedno koje se kree isto
se t'ako i menja. Da. S druge strane, ako se ne
kree ni u kome smislu, ono se ni u kome smislu nee
menjati. Razume se da nee. Dakle, Jedno koje ne
postoji, ukoliko se kree, menja se; a ukoliku se ne
kree, ne menja se. Doista. Tako se Jedno
koje ne postoji i menja i ne menja se. To je jasno.
Ali, menjati se, zar to nije, nunim nainom, postati drugi
nego ranije, i nestati u svom ranijem stanju; a ne menjati
se, zar to nije niti postajati, niti nestajati. Nunim
nainom. Dakle, Jedno koje ne postoji, zato to se menja,
postaje i nestaje; a poto se ne menja, ono ne postaje i ne
nestaje. Tako Jedno koje ne postoji postaje i nestaje, i ne
postaje i ne nestaje. Potpuno.
E

Sedma hipoteza.
XXV. Vratimo se, dakle,
Ako Jedno ne postoji, jo jednom na poetak, da viono
nema nikakve dimo hoe li nam se ponovo odredbe. Ono
nije javiti isti zakljuci kao sad. predmet miljenja. ili e oni

biti razliiti? Da
vidimo. Zar ne, mi pitamo, ako
Jedno ne postoji, ta iz toga za njega mora da proizae?
Da. Kad kaemo: ne postoji, znai li to neto drugo
nego otsustvo bitnosti za ono emu kaemo da ne postoji?
Nita drugo. Kad, dakle, kaemo da neto ne postoji,
kaemo li da ono ne postoji na neki nain, a da postoji na
drugi nain? Ili to ne postoji prosto znai da nebie nigde i
ni na koji nain ne postoji, i ni na koji nain ne uestvuje u
bitnosti? Najprostije, naravno. Nebie, dakle, ne moe
ni postojati, ni uestvovati u bitnosti ni na koji nain.
Izvesno ne. postajanje i nestajanie je li to neto
drugo nego uestvovati u bitnosti i izgubiti bitnost? Nita
drugo. ono to u ovoj nema nikakvoga uea, ne moe
je ni dobiti ni izgubiti. Kako bi to moglo? poto Jedno
ni na koji nain ne postoji, ono ne moe ni imati ni prestati
da ima bitnost, niti ma na koji nain uzimati uea u njoj.
Verovatno. Dakle, Jedno koje ne postoji, ne nestaje
i ne postaje, poto ni ria koji nain ne uestvuje u bitnosti.
Ne, kao to izgleda. Ono se i ne menja ni u kome

odnosu, jer, kad bi trpelo promenu, ono bi postajalo i

nestajalo. To je istina. aku se ono ne menja, tada se
ono, nunim nainom, i ne kree? Nunim nainom. A,
ipak, neemo rei da se nalazi u miru ono to nije nigde; jer,
zaista, ono to je u miru treba da bude uvek na jednom
mestu, na istom mestu. Na istom mestu. Kako bi bilo

drukije? Na taj nain, mi treba ovoga puta nebiu da

kaemo da nije ni u miru, ni u kretanju. Zacelo ne.
Sem toga, njemu ne pripada nita od onoga to postoji; jer
uestvovanje u neem od onoga to postoji inilo bi da ono
odmah uestvuje u bitnosti. To je jasno. Dakle ono,
isto tako, nema ni veliinu, ni malenost, ni jednakost.
Nema. Ono, isto tako, nee imati ni slinost. ni razliitost,
u odnosu na samoga sebe ili na druge stvari. Ne, kao to
se pokazuje. ima li ega ime bi mu druge stvari mogle
pripadati, ako ono samo nita ne treba da ima. Nema.
Druge stvari mu, dakle, nisu ni sline, ni nesline, ni
identine, ni razliite. Ne, zaista. I jo, da li e moi
da se odnosi na ono to ne postoji sledee: ,,od njega", ili
njemu", ili neto", ili ,,", ili ,,od ovog", ili ,,od drugog", ili
drugom", ili nekad", ili posle", ili sad", ili saznanje", ili
,,miljenje", ili opaanje", ili definicija", ili ,,ime"; ili svaka
druga odredba za ono to postoji? Ona to nee moi.
Tako Jedno koje ne postoji nema nikakvu odredbu ni u
kome odnosu. Ne, izgleda; ono je nema ni u kome
odnosu.43
XXVI. Recimo, jo jednom, kakve afekcije treba da
dobijaju druge stvari, ako Jedno ne postoji. Recimo to.
Treba, prvo, da one budu druge stvari, jer kad one ne bi bile
druge, ne bi se govorilo drugim
stvarima. Tako je. Ako se govori
Osma hipoteza. Ako
drugim stvarima, ove druge stvari su
Jedno ne postoji, ta
razliite. Ili jedan isti predmet naziva
e biti stvari druge
drugim i razliitim? Ja zacelo. Ali
nego Jedno.
za razliito kaemo da je razliito od
jedne razliite stvari, a za drugo da je
drugo od druge stvari? Da. Dakle, ako drugim
stvarima treba da budu druge, za njih e biti neto u
odnosu na ta e biti druge. Nunim nainom. Sta
moe biti ta stvar? Izvesno je da one nee biti druge u
odnosu na Jedno, jer ono ne postoji. Zacelo ne. One
e, dakle, biti druge jedne prema drugima; to

43 Po Dies-u, prva i sedma hipoteza zavravaju se ne- biem

kome se ne moe nita misliti i nita rei (Upor. Nav. delo, str. 111,
nap. 1). Prim. prev.

im jedino ostaje, jer bez toga nema niega u odnosu na

ta su one druge. Tano.
Privid svih odredaba. Dakle druge stvari su
mnoinom [u grupama od po
vie njih] druge u odnosu jedne prema drugima. Njima
bi bilo nemogue da budu to jedna po jedna, poto
nema Jednog. Ali kod njih, kako izgleda, svaka
D masa jeste beskrajna po mnoini. ako se uzme ono to
izgleda da je najmanji komad, on se odmah, kao u snu,
od jednoga, kakav se inilo da je, pojavljuje kao mnogo,
i od krajnje malog krajnje veliki u odnosu na
mogunost njegovog delenja u male komade.
To je potpuno tano. Kao takve, mase, dakle, jesu
druge stvari uzajamno druge, ako su one druge onda
kad nema Jednog. Sigurno. Tako, dakle,
postojae mnoge mase, od kojih e se svaka pojavljivati
kao jedno, ali, u stvari, to nee biti, poto nee
biti Jednog. Zacelo. I izgledae isto tako da drugim
stvarima pripada broj, poto se svaka masa pojavljuje
kao jedno, a poto ih ima mnogo. Potpunu.
I bie pojava, a ne istina da su neke stvari parne,
a ostale neparne, poto nee biti Jednog. Sigurno.
I, kaemo, izgledae da se u njima nalazi krajnje
malo; a ovo se pojavljuje kao mnoina i veliko u svo165 joj mnoini, u odnosu na svaku od mnogih stvari ko;je
su male. Tako je. Svaka masa e se zamiljati
jednakom ovim mnogima i malima, jer ona nee moi
prividno da pree iz vee u manju, ako prethodno
prividno ne ue izmeu njih, a to e biti utvara
jednakosti [ ].44 Verovatno. Isto
tako, dakle, u odnosu na drugu masu, izgledate da ona
ima granicu, ali u odnosu prema samoj sebi da ona
nema ni poetak, ni granicu, ni sredinu. Kako to?
Zato svakiput kad neko u misli fiksira neto od ta tri
izraza, uvek se pre poetka pojavljuje
drugi poetak, a posle kraja jo jedan drugi preostali
kraj, a u sredini jo jedna tanija i manja sredina od one
sredine, poto se u njima ne moe fiksirati pojedinano
jedinstvo, jer ne postoji Jedno. Potpuno tano.
Potrebno je, mislim, da, nunim nainom, bude razbijeno i
rastavljeno u komade sve to neko fiksira u misli; ono to e
se fiksirati bie uvek samo masa bez jednoga. Potpuno.
44 ovome Ro'oin kae: Poto se progresivno smanji- vanje
stupnjeva masa produuje u beskonanost, masa moe da padne
do dimenzija manjih od onog to se provizorno smatralo za
nedeljivi minimum; ona je, dakle, prola kroz dimenzije jednake
onima koje je provizorno imala. Ali to su pokretljive odredbe,
prividi odredbe." (Nav. delo, str. 1442, nap. 100.)

 Dakle, ova vrsta predmeta izgledae onome ko je izdaleka

gleda i ko ima slab vid nunim nainom kao jedno.
Medutim, prodornom umu koji ga izbliza posmatra pojavie
sc svako jedinstvo kao beskrajna mnoina, poto je ono
lieno Jednog koje ne postoji. To je apsolutno nuno.
Dakle, takve treba da izgledaju druge st'vari, svaka
bezgranina i ograniena, jedna i mnogostruka, u sluaju
da Jedno ne postoji, a da stvari druge nego Jedno postoje.
Treba, zacelo. Zar one, isto tako, nee izgledati da su
sline i nesline? Kako to? To je kao na slici u
perspektivi; onome ko je od nje udaljen celina izgleda kao da
ini jedinstvo, i to daje privid identinosti i slinosti.
Potpuno. Ali, onome ko se priblii, sve izgleda
mnogostruko i razliito; i ta utvara razlike daje tu izgled
raznolikosti i neslinosti samome sebi. Tako je. Tako e
mase, nunim nainom, izgledati i sline i nesline u odnosu
prema samima sebi i u njihovim uzajamnim odnosima.
Svakako. Dakle, uzajamno identine i razliite, dodirujui
jedna drugu i odvojene, pokretane svim vrstama kretanja, i
u mirovanju na sve naine, podlone post'ajanju i
nestajanju, i nijednom od njih; one bi imale privid svega te
vrste to bi nam bilo vrlo lako da nabrojimo ako ne postoji
Jedno, a postoji mnoina. To je apsolutna istina.
Deveta hipoteza.
XXVII. Vratimo se jo
Ako Jedno ne postoji, jednom poetku, i kaimo. kakve
negacije
ako Jedno ne postoji, i ako
proizlaze za stvari postoje samo stvari druge druge nego
jedno
nego Jedno, ta treba iz tokoje nemaj nikakvu ga da proizae. Kaimo odredbu ni
bie.
to. Druge stvari, dakle, ne-

e biti jedno. Kako bi one to

mogle biti? One ne bi mogle da budu ni mnoge, jer tamo
gde bi bilo mnogo stvari, bilo bi i jedno.
Dakle, ako nijedna od njih nije jedna, zar sve one u isti mah
nisu nita, tako da nee biti ni mnoine. To je istina. Ako
u drugim stvarima nije sadrano Jedno, te druge stvari nee
biti ni mnoge, ni jedno.
Ne, doista. one ne izgledaju ni kao jedno, ni kao
mnogo. Zato? Sa onim to ne postoji druge stvari
nemaju nikakvu zajednicu, ni u kome sluaju, ni u kome
odnosu, i ni na koji nain, i nita od onoga to ne postoji ne
moe se nai ni kod jedne od drugih stvari. Jer nema delova
u onome to ne postoji. To je istina. Dakle, kod drugih
stvari nema ni miljenja onome to ne postoji, niti kakvog
privida tome, i ni u kome odnosu, ni na koji nain ono to
ne postoji nije za druge stvari predmet mi~ ljenja. Ne,
zacelo. Ako, dakle, Jedno ne postoji, ne moe se imati
miljenje ni jednoj od drugih stvari, ni da je jedno, ni da je

mnogo; jer bez Jednog je nemogue imati miljenje

mnogima. Nemogue je. Jer, ako Jedno ne postoji,
druge stvari nisu, m u stvarnosti, ni u miljenju, ni jedno, ni
mnogo. Ne, kako izgleda. Ni sline, ni nesline. Ne,
zaista. Ni identine, ni razliite, niti se dodiruju, niti su
odvojene; i od svih drugih afekcija ranije nabrojanih, iji smo
im privid pridali, one nemaju ni stvarnost, ni privid,
ako Jedno ne postoji. To je istina.
Dakle, ukratko uzev, ako kaemo: ako Jedno ne postoji,
nita ne postoji, da li emo tano rei? Savreno tano.
Zakljuak iz svih Neka to bude reeno, i jo hipoteza.

ovo: bilo da Jedno postoji, ili

da ne postoji, ono i druge stvari,
kako izgleda, u njihovom odnosu prema sebi, i u njihovom
uzajamnom odnosu, na sve naine, jesu sve, i nisu nita, i
izgledaju sve, i ne izgledaju nita. To je savrena istina.

12
1

ibi. 19
Kao to su inili neki strani prevodioci Platona, naroito Auguste Dies i Lon Robin, i mi smo stavljali podnaslove, radi bolje preglednosti i lakeg razumevanja Plato-

11 Platon ovde pominje poerae Parmenidove; meutim, ostala su svedoenja da je Parmenid napisao jednu filozofsku poemu koja se, svakako, zvala prirodi ( ). U njoj je, nasuprot Heraklitovom uenju
venom postajanju svih stvari, Parmenid tvrdio da samo bie postoji, i da je ono veno, nestvoreno, nepromenljivo, nepokretno i kontinuirano. Upor. nau studiju Eleaanin Parmenid, tvorac uenja biu, Beograd 1927.
10 Povodom ovoga mesta, Auguste Dies, u Nav. delu
(str. 75, nap. 1) napominje: ,, principa: Identitet nije jedinstvo", izvodi se zakljuak: Dakle, biti identian, to nije
biti jedan." Ali, umesto toga nevinoga zakljuka stavlja se:
Dakle, biti identian, to je ne biti jedan". Tako se dobija
traeni sofistiki zakljuak: za Jedno, biti identian sebi jeste