Платонов дијалектички метод

Платонови дијалози су сматрани парадигматичним и јединственим за његово

доба, али и данас не постоји ништа налик њима. Он се за такву форму приповедања
определио из два разлога:
1. Сам метод за који се Платон определио у својој филозофији је дијалектика, а она нужно
захтева расправу или дијалог
2. Платон сматра да једино „жива реч“ може довести до истине. Када је нешто написано,
мисао је завршена, а дијалог захтева константно постављање питања и разговор
Платон је од Сократа преузео дијалектику, због тога његове дијалоге Аристотел назива
„сократовским разговорима“ и схвата их као песничка дела у прози. Такође се сматра да
је и комедија једним делом утицала на форму Платонових дела.
Циљ Платонове дијалектике јесте да се дође до одређеног појма, форме или идеје,
а то је немогуће путем фиксиране речи, јер је она копија идеје. Неопходан је жив разговор
са филозофом. Заступао је став да филозофија треба да постане нова поезија. Митови
који се појављују у Платоновим дијалозима, створени су у стилу који се може сматрати
необавезно песничким. Њега је развио да би заменио трагички стил, као што је Сократом
заменио трагичке хероје, а митом о правди и бесмртности стари херојски мит. За њега
међутим, мит није уздигнута слика стварности, већ душа која тумачи себе у логосу. Путем
исповедања мита користи се индиректни говор, јер приповедач и слушаоци не смеју бити
заборављени. Митосна фабула не сме бити на бајковној удаљености и због тога Сократ у
дијалозима не оживљава заборављене приче, већ истину кроз алегорију.
Карактеристике Платонових дијалога јесу умеће увода, слушање приче о ономе што
су приповедали други, као и тенденција да се радња премешта у далеку прошлост без
обазирања на присутне анахронизме. Оно што је такође специфично за његов
дијалектички метод је да многе проблеме само постави, остављајући њихово решавање у
будућности – на пример, однос инспирције и техничког знања у Ијону. Композицију ових
дијалога је проводио по тренутном расположењу, које је некада било изузетно уметничко,
а понекада концентрисано само на излагање мисли. У сваком случају, ови дијалози се од
стране неких теоретичара сматрају његовом личном креацијом. У својој основи, они су
протрептички (саветодавни) и паренетички (поучни) у циљу да читаоца наведу на
одређене закључке. Још један битан елемент ових дијалога јесте апоретика (aporia –
спорно, нејасно место) илити вештина расправљања. Заснива се на томе да се
проблеми, пре њихове теоријске обраде, сами у себи испитују и то путем истицања
потешкоћа.
Оно што се може сматрати контрадикторно или чак лицемерно у Платоновим
дијалозима јесте сама њихова конструкција и приказивање ликова ( Сократ и његови
саговорници ), што се може схватити као подражавање, које је он у великој мери
критиковао код уметника у својим аргументима о протеривању песништва из државе. Али
Платон не избегава сопствену критику, јер у „Законима“ своја дела назива шалом и
нечиме што жели да буде шала, па је као такво оно истинско песништво, док остала дела
покушавају да буду озбиљна.
Платонови аргументи у осуди песништва

У Платоновој идеалној држави, сви песници би били протерани и за тај став, он даје
одређене аргументе којима се ограђује. Изражавао се често ирационалним стилом, пуним
ироније и двосмислености, због тога је тешко наћи средишњи мотив његове критике.
Почетак Платонове критике песништва лежи у чињеници да је он, након што је упознао
Соката, сплаио своје трагедије. Његови савременици су имали погрешна тумачења да је
Платонов однос према песништву проистекао из тога, као и из његовог опредељења за
филозофију, јер он своју критику износи након Сократове смрти – у Држави, али и у
другим делима само у фрагметима. Првенствено у „Ијону“ можемо видети прве аргументе
Платове осуде песништва. У овом случају, Сократ не испитује песника, већ рапсода, али
овај дијалог јесте у суштини испитивање песника, јер су песници и рапсоди повезани уз
помоћ магнетне привлачности Херакловог камена. Из одговора који дају на Сократова
питања, он закључује да су и песници и рапсоди лажови и да не поседују никакво знање,
већ певају уз помоћ надахнућа. Они сами не разумеју шта говоре и чак их слушаоци боље
разумеју. Рапсод нема знање о ономе што пева, а ни о Хомеру. Он говори о возарској
вештини, лекарској и војничкој, али у суштини не поседује знање о њима.
Остали, главни аргументи у осуди песништва, могу се начи у „Држави“. Један од
првих аргумената јесте у Платоновој критици Хомерових епова. Он сматра да Хомер мора
бити протеран из државе, пре свега из религијских разлога. Он богове представља као
антропоморфна бића, слична људима по особинама и манама – неморални, страствени,
непромишљени, подли. Ако су богови у толикој мери слављени и поштовани, упркос
таквом понашању, људи би помислили да у томе не постоји ништа лоше и сами би почели
да се понашају тако. Хомеров приказ Хада је такође сметао Платону, јер лоше утиче на
ратнике. Нико не би ишао у рат знајући да га чека слика Хада какву је Хомер приказао у
својим делима. То би знатно утицало на државу, јер не би поседовала ратнике који би је
бранили.
Платон се не зауставља на Хомеру и своју критику шири и на писце трагедија.
Сматра да трагедије лоше утичу на омладину јер су трагички ликови неетички: син убија
оца, мајка спава са сином...такође оваква дела могу довести до тога да људи мисле да је
прихватљиво да се понашају на овај начин. Платон иде даље од осуде песништва, он
цензурише мит и одбацује све што погрешно утиче на васпитање омладине, пре свега
будућих чувара. Аристофан и сам тврди да погрешно треба одбацити, не јер је погрешно
већ ради васпитања. Млади људи ће прихватити свачује приповедање, поготово песника.
Васпитни смисао Платонове филозофије, који ће омогућити идеалну државу, управо се
види у раскиду са песничким фундаментом у античком васпитању.
С обзиром да је у овом случају песништво у вези са политиком, Платонови аргументи
су и политичке природе. Он није желео синтезу и слободу песништва, револуцију, хаос и
промене. Слобода песништва је једнака демократији. Јер ако је у једној вештини све
дозвољено, биће и у осталим, као у вештини вођења државе.
Песништво вара душу и тиме је уништава. Уз помоћ привидне безазлености
подражавања, оно води човека до страсти – што је најнижи део човекове личности.
Уметност не треба да буди наше емотивне и афективне способности. Филозофи и чувари
су на овај начин угрожени, али у много мањој мери него омладина. Уметност је такође
осуђена као низак степен сазнања. Сазнање зависи од света идеја, душе бораве у том
свету, одлазе у свет чулог у коме се присећају света идеја и у зависности од тога колико
је сећање на њих јако, људи имају веће сазнање. Наравно, песништво их спречава на том
путу, истичући чулост. Песништво је инфериорно у односу на било шта што нас окружује,
а разлог томе је подражавње. Како Платон тврди, постоји мноштво појединачних ствари,
рецимо кревета и столова, али постоје само две идеје за те две ствари – једна за кревет,
друга за сто. Песник не уме да ствара ове предмете, већ само имитира стварност.
Песма је такође удаљена и од појма лепоте, јер оно представља слику предмета, а не
идеје. Појам лепоте је код Платона вишезначан и у овом смислу се не задржава у области
естетике, већ прелази у етичке и гносеолошке области. Због тога се естетска природа
песништва не може поклопити са његовим појмом естетског.

Политичка и етичка основа Платонове поетике

Платон разуме правичност као универзални принцип који се не налази само у људској
души, већ и у добро замишљеној и функционално организованој заједници људи који чине
државу. Зато се морална питања разматрају са политичког, а политичка са моралног
становишта. Правда је по Платону у доброти и знању, а неправда у пороцима и незнању.
Платон брани гледиште да је правичност главна и најважнија од свих врлина и да је као
таква темељ целокупног друштва. То је заправо типично старогрчко схватање. С обзиром
да појединац тежи досезању највишег добра, тако је и идеал државе досезање истог.
Појам правичности је у овом испитивању најважнији, јер без ње не може да функционише
једна успешна и функционална људска заједница, јер је у природи неправичности да
ствара пријатељство. Изузетак је само да чувари могу осећати непријатељство само
према непријатељима државе. Сократ предлаже да посматрамо правичност у великом у
држави, да бисмо могли да је уочимо у појединцу.
Политички и етички елемент Платонове поетике се најбоље може објаснити уз помоћ
поделе рада у држави. Како смо видели да се ова два елемента у његовој филозофији не
могу одвојити, већ су комплементарни, он их специфично објашњава поделом рада и
специјализацијом по функцијама. Дакле, држава настаје из немоћи сваког појединца да
самостално задовољи своје освноне животне потребе тј. из потребе међусобне
зависности људи – исхрана, становање, облачење. Поделом рада би се повећала
економска ефикасност. Идеја је да свако ради оно што је у најбољој мери одговара
његовим способностима и на тај начин ће се повећавати квалитет производа. Оно што је
битно у овим тезама, јесте да се чланови једног сталежа не смеју уплитати у послове
чланова другог сталежа, јер би дошло до обрачуна, смењивања власти и рушења државе.
Појединци не смеју мислити само на индивидуалне потребе, већ на потребе свих људи.
Платонова држава по том питању, због поделе на сталеже није трослојна по
аристократским начелима, већ према начелима индивидуалне способности.
С обзиром да постоје занимања која су забрањена у држави, Платон уплиће и етички
мотив, а то је срећа становника државе – што је циљ. Ту Платон долази до проблема, јер
ако је један слој људи у држави апсолутно срећан, остали ће бити несрећни. Решење је
релативна срећа становника, јер апсолутна не може бити остварена у свим сталежима.
Платоново схватање песништва као васпитног инструмента

У Платоново доба, paideia илити образовање је било изузетно значајно. Он је сматрао

да преко дијалектике, математике и гимнастике може да се дође до савршеног
обликовања људског тела али и ума. У позадини његове идеалне државе, постоји заправо
једна држава васпитања, а то је заједница Платонове Академије. Њен циљ је био да
преко поменутих вештина допре тамо где софистичко енциклопедијско подучавање није,
а суштина је била проналажење оног исправног у човеку.
Иако постоји мноштво аргумената зашто песништво треба истерати из државе, он му
проналази ипак малу, али утицајну примену и сврху. Он сматра да песме које су
посвећене величању богова, политичких идеала и бодрењу ратника могу да користе
држави – а њен циљ је апсолутна кохезија исте. Похвалне песме су језик заједничке
стварности Платонове државе. Оне и даље подражавају стваран свет, али је овакво
подражавање прихватљиво као исповедање заједничком духу. У похвалним песмама се
не може певати о оним стварима где правичност није у виду стварних заједничких
обичаја, употребе и поретка државног живота. Платон не одустаје од својих уверења да
песници могу само говорити лажи јер подражавају, али у овом случају, ако би певали,
морали би да користе само лепе лажи. Те лажи нису лепе у естетском смислу и у њима не
сме бити садржано оно што је Платону сметало код Хомера и осталих песника. Истинско
песништво мора да саопштава да је онај који је праведан тај који је срећан. Насилно
очишћена песма није огледало људског живота, већ лепа лаж која слуи само очишћењу
државе. У „ Држави“, тачније делу држава свиња, Платон говори да корткост долази сама
од себе – у сваком чињењу нечег нужног, чини се оно праведно, зато овакви видови лажи
могу бити прихватљиви.
Постоје два typhos-a (морални образац) којима се песници морају водити. Први је да бог
увек мора бити приказан онаквим каквим је – као апсолутно добро. Да не сме да шкоди
никоме и да мора да буде узрок само добрих ствари, а не узрок свега. Ако буде приказан
како се бори са другим богом, то утиче лоше на омладину. Макар такве ствари биле
приказане кроз алегорију, млади не знају шта је алегорија и посматраће такве призоре
као истините. Други морални образац подразумева да бог не може да мења облик, јер све
што је савршено, не попушта утицају других ствари. Бог не сме бити приказан како се
прерушава у друго биће, као код Хомера, јер би онда значило да не поседује савршенство
и идеал на који се млади морају угледати. Нешто савршено лепо нема разлог да се
промени у нешто мање лепо, а у нешто више лепо не може, јер је савршено. Такође,
јунаци морају бити приказани као савршено морални ликови – не смеју да плачу и уздишу,
треба више да се плаше ропства него смрти. Ако се нека од ових правила прекрше, људи
ће имати потпуну слободу да се понашају неморално и неприхватљиво као богови о
којима су песници певали на погрешан начин. Сваки рђав човек ће моћи да опрости себи
своје грехове, јер сами богови исто чине.
Тамо где лажно песништво не може да допре, тамо где је праведност једнозначна
духовна извесност душе, ту филозофски разговори тј. сократовски дијалози представљају
одговарајућу форму казивања. Оваква врста песништва није узорак песништва који је
допуштен у идеалној држави, већ стварно песништво које зна да стварном животу у
држави каже васпитавајућу реч. Како Аница Савић Ребац сматра, сва улога песништва је
сведена на то да формира човека као део идеалне државе, без обзира на то по коју цену
осиромашења и личности и колектива.

Платново учење о идејама

Темељ Платонове филозофије јесте учење о идејама. Оно је засновано на етичким

ставовима које је преузео од Сократа, који је сматрао да су врлине (праведност, храброст,
умереност итд.) апсолутне вредности и да потичу из јединственог извора, тј. добра или
апсолутне врлине, с тим да се људима показују у времену и простору. Платон закључује
да отуда долази и погрешан утисак о њиховој релативности. Тај став је послужио Платону
као основа за мишљење по коме сав видљив свет није ништа друго до савшрен одраз
вечног, натпојавног света идеја, односно идеалних форми. Све што је доступно нашим
чулима обична је сенка истинске, непролазне, вечне стварности која јесте биће, које је
узрок и узор свих појединачних ствари у природи. Идеално биће је свет идеја и може се
сазнати искључиво умом. Оно је једини прави узор за политички живот, праведну
заједницу. Бити праведан за Платона значи водити живот у складу са истином, тј. са
вечним поретком невидљивог света идеја. Учење о свету идеја као о краљевству
идеалних суштина, Платон је дуго развијао, а најупечатљвије је тај пут развитка изражен
у миту о пећини, о коме се говори на почетку седмог дела Платонове Државе. Он даје
алегорију на свет у коме живимо: све оно што је доступно чулима је само привид истине,
при чему је истина у домену ума. Одговор о суштини тог света није и не може да буде у
чулном делу, већ се до њега стиже постепеним „пењањем“ душе (за Платона је начин да
се то уради била дијалектика). Пут до истине у Платоновом учењу представља се као
поступно присећање душе на вечност и нематеријални простор у коме се она првобитно
налазила заједно са боговима. Када и ако се душа сети свог првобитног дома, она тада
постаје потпуно просвећена, јер се ништа из света видљивог не може упоредити са
невидљивим извором свега исправног и лепог (свет идеја).
Проблем је у томе што људи, као несавршена чулна бића, која постоје у времену и
простору, који је ограничен свет материјалних и пропадљивих ствари, не могу аутоматски,
без напора да спознају свет апсолутних истина. До света вечности, света непролазних
идеја , долазе само они који се супротстављају ономе што је наизглед очигледно и
привидно истинито. У то спадају, за почетак, лажни утисци стварности које стварају чула,
а онда и традиционални друштвени обичаји, који се не сматрају вредностима у које се
сумња. Платон каже да су баш филозофи ти који могу да докажу да се истина постојања
крије са оне стране чула, али и са оне стране наслеђених друштвених установа и
предрасуда. Зато су филозофи у обавези да воде бригу, не само о својој души, већ и
праведности целине друштва и државе. Речено у конотацији са митом о пећини, онај ко је
успео да изађе из пећине и да спозна праву истину, дужан је да се врати међу
непросвећене људе у пећини и да покуша да им укаже на пут ка истинском знању.
Платоново виђење свеукупне стварности говори да је биће спој видљивог и
невидљивог света. Они чине јединствену целину у којој је невидљиво – мисаон или уман
свет, а други, већи део те целине, видљив, тј. материјалан – чулни свет. Оба света се
унутар себе поново деле на два неједнака дела. Тако се у свету видљивог, према
критеријуму јасног виђења, разликују свет свих чулних предмета, живих бића, биљака и
људских производа (природни и вештачки свет) од њихових одраза (на пример, у води) и
сенки у природи. Насупрот датом свету мноштва и чулних, пропадљивих ствари о којима
можемо имати само нагађање, налази се вечни свет умственог, онај који се једино умом
може сазнати. Тај свет је много вреднији од видљивог, према ком стоји као оригинал у
односу на копију. Ипак, и умствени свет се дели на два неједнака дела: први, у коме
душа, имајући у виду оно видљиво, истражује на основу претпоставки или хипотеза, и
други, у коме душа напредује из хипотеза ка нехипотетичком почетку – ослањајући се не
више на копије из видљивог света, већ искључиво на идеје саме по себи.
Из тога Платон изводи да посебне науке, као засебне вештине разума (математика,
геометрија, астрономија итд.), узимају хипотезе (претпоставке) за почетак сазнања и као
такве, оне не допиру до идеја, односно до ствари какве су оне саме по себи.
Математичари, и њима слични људи разума, стоје негде између ума и чулног сазнања.
Посебне науке не могу да иду даље од онога што је чулно, јер се не питају у чему је
утемељена њихова посебност. На тај начин су лишене ума и остају заробљене у кругу
истинитог мњења, које ипак не успева да се преобрази у истинско знање. Филозофији
(уму) припада посматрање света идеја, тј. сазнање света суштина, док науци (разуму)
припада припрема за такву спознају. Различите науке истражују на основу хипотеза, док
филозофија сагледава сам основ свега постојећег – непроменљиви свет идеја,
„нехипотетички почетак“. Помоћу филозофије, ми сазнајемо почетак и смисао неке ствари
не држећи се више хипотеза, већ сигурног знања.
Као што је истина чулног, пропадљивог света тек почетна, никако не и последња
степеница сазнања, тако је исто и научно (разумско) знање само предступањ
филозофског (умног) знања. Надовезујући се на науку (разум), филозофија помоћу ума
стиже до света идеја. Стога, филозофија нема никакве везе са оним што је чулно. Овим је
Платон први пут у филозофији повукао разлику између ума и разума. Сматрао је да чулне
ствари подражавају идеје или учествују у њима, при чему увек остаје непремостива
разлика између чисто општег и чисто појединачног. На проблеме и недоумице таквог
схватања бића, Платон указује када се пита да ли свака појединачна ствар има исто тако
своју посебну појединачну идеју. Критика на овај део Платонове филозофије је то што
није разјаснио да ли појединачне ствари учествују у целој идеји или можда само у њеном
делу. Слична питања ће касније Аристотел поставити, а у средњем веку схоластичари.
Такође се поставља питање да ли идеје пребивају само у душама или имају објективно
постојање. Да ли оне стално настају или су непроменљиве, могу ли се идеје уопште
сазнати? Сва ова и друга питања у вези са светом идеја, Платон неће занемарити, али
неће ни директно одговорити на њих. Нека врста излаза из тог круга проблема, било је
окретање практичној филозофији, тј. етици. Платон каже да онај „ко неће да допусти да
постоји идеја бића“ ризикује да, заправо, нема где да усмери своју мисао. Такав човек
уништава смисленост, не само филозофије, већ и мишљења. Тиме ће угрозити и
сопствени живот.

Платон – живот и дело

Платон (427 - 347), антички филозоф, први је који је писао праву филозофску прозу,
уједно, он је и утемељивач објективног идеализма у филозофији. Био је најпознатији
Сократов ученик, Аристотелов претходник и атињанин аристократског порекла. Попут
Херодота, Платонов живот су обележила велика и значајна путовања која су утицала на
његово филозофско стваралаштво. Оснивач је Академије, једне од најзначајнијих
атинских школа. У књижевноисторијском смислу он је најзначајнији као творац уметничког
дијалога, у каквој је форми и сам стварао највише својих дела. Рођен је 4. године после
почетка Пелопонеског рата за време борбе између аристократије и демократије у
изразито имућној и познатој атинској породици у којој је добио име Аристокле, док Платон
дословно значи човек атлетске грађе тј. широких рамена. Са очеве стране је повезан са
последњим атичким краљем Кодром, а са мајчине стране са законодавцем Солоном. За
његово рођење се везује мит да га је мајка Периктона зачела са Аполоном, а рођен је на
дан кад се славио Аполонов рођендан.
Критија је веома утиацо на њега. Имао је неколико покушаја песништва у младости,
али је све спалио након што је упознао Сократа. У младости је стекао најбоље и
најопширније могуће образовање; учио је гимнастику, музику, филозофију, граматику…
Учио је у младости филозофију од Кратила који је био припадник Херклитове школе,
после ће се одрећи учења о пролазности и прићи Парменидовом учењу. У својој
двадесетој години упознао је Сократа, коме је остао одан ученик до његове смрти.
Сократова улога је била од изразитог значаја за Платона, он у прилог томе пред смрт
изговара своју чувену изјаву да му је прво драго што је рођен као човек, друго као Хелен и
треће што је живео у Сократово добра.
После Сократове смрти 399. године Платон, потпуно незадовољан демократијом,
одлази из Атине. У Египту је био одушељен државним уређењем. Након Египта упутио се
у Кирену (Северну Африку) где се упознао са Теодором, чувеним математичарем. Он је
био и у Египту где је учио астрономију. Потом је 395 - 390 био у Атини одакле је отишао у
град Тарент у јужној Италији са Питагорејцима.
Сицилију је посетио три пута у нади да би могао пирдобити тиранина Дионизија
Старијег за своју филозофију, не би ли он прилагодио своју државу Платоновој идеалној.
Ово се није навршило повољно по Платона. После првог доласка по Дионизијевом налогу
Платон је био ухваћен и доведен као роб.Откупљен је убзо и враћен на слободу. Након
тог путовања изградила се Академија која је за Платоново време заиста била етичко-
политички расадник. У њој је платон окупљао своје ученике по угледу на питагорејске
кругове. Сматра се да је била утицајна 900 година до растурања за време Јустинијана I.
Платоновски корпус садржан у рукописима обухвата: 9 тетралогија, 34 дијалога и 13
писама. Његово стрваралаштво се може поделити у 5 фаза, са најзначајнијим делима:
1.У директној вези са Сократом, циљ је спознаја нечег свеобухватног
Протагора
Хипија Мањи
Ијон
Хипија Већи
Одбрана Сократова
Горгија
2. Кратил
Гозба
Федон
Држава
Федар
3. Прелазна фаза:
Софиста
Државник
4. Филеб
Тимеј
Критија
Закони
По Шлајермахеру Платонови списи су део једног методичког плана и иду по реду и
унапред утвђеном плану: елементарни списи, инидиректно дијалектички и конструктивни.
По Херману није било унапред одређеног реда већ је платон сам сазревао као филозоф.
Његова биографија је уско везана за политичке прилике које су се дешавале у Атини и из
његових путовања се може сазнати доста о античкој филозофији ван саме Атике.

О надахнућу и врстама заноса

У Ијону, Платон говори о надахнућу, тј. о испитивању знања песника и рапсода. Он

сматра да песници и рапсоди не поседују никакво знање, већ да све што говоре
произилази из надахнућа, као код пророка. Ту можемо и споменути Гадамерову мисао, да
они мање разумеју себе него њихови слушаоци. Ијону је тешко да призна да он не
поседује никакво знање о Хомеру, као ни о једној другој вештини о којој говори (возарска,
лекарска, војничка...), јер ако не влада њима, не може ни поседовати знање о истим.
Платон иде толико далеко да пореди песничко стварање са потпуним искључењем
разума и предајом страстима. Говори да им бог одузима снагу размишљања и да се њима
служи као својим слугама. Песник говори, дакле у име бога, који речи преноси
слушаоцима. Тиме је публика такође омађијана тим божанском заносом, разум им је
искључен и препуштају се страстима – што за Платона представља најопаснији утицај
песништва јер развија најнижи слој човекове личности. Овакав идентичан став је
приказан у Држави, у којој Платон има још негативнији став према песништву. С обзиром
да песништво утиче на најгори део човека, нико није свестан његове опсасноти, већ
супротно – што веће страсти песник пробуди у људима, они га више величају. За разлику
од ова два дела, у Федру и Гозби Платон даје другачији поглед на поезију и надахнуће.
Чак ни у Ијону та осуда није толико велика као у Држави, постоје речи којима описује
песника: „песник је крилат, лак, освећен...“ , а у Федру велича надахнуће, а оне који
стварају разумом сматра неуспешним и срамотним. За поезију је како каже потребна
душа нежна и нетакнута. Неочекивано чак, песнички ентузијазам је стављен у исти низ
као филозофски, само што филозофски води гледању Идеја.
У свом делу „Федар“, Платон спомиње 4 врсте заноса, али се његово виђење надахнућа
знантно разликује од оног у „Ијону“ и „Држави“ :
1. филозофски: Платон у својој теорији о свету идеја говори о односу света идеја и
чулном свету. Човек у зависности од тога колико дуго је боравио у том свету, може да
упоређује предмете и поступке других људи из чулног света и на тај начин расуђује.
Филозофи су највише боравили у том свету и могу да се служе тим успоменама како би
требало, али чак и код њих постоји одређена врста заноса – занесеност богом и
занемаривање људских послова. Тада је прекорен и оптужен да је полудео.
2. еротски занос (занос пожуде): Када се човек гледајући лепоту у чулном свету сети оне
праве, у свету идеја, он жели да само живи у том свету, занемарујући чулни. Баш тај
занос се сматра најплеменитијим и онај који је њиме занесен, може да воли и да буде
вољен.
3. занос од муза: Када овај занос ухвати људску душу, она га подстиче да пева и
задахњује песмама и она, славећи дела својих претходника, утиче на омладину. Онај који
ствара у заносу, ствара добру уметност, а онај који покушава разумом да је ствара,
ствара лошу уметност и остаће заувек предмет подсмеха и у сенци оних који певају у
заносу.
4. пророчки занос:

Платоново схватање лепоте и љубави

Платонове погледе на љубав добијамо из „Гозбе“ кроз Сократов разговор са

Диотимом. Првобитно Платон ће кроз остале саговорнике показати различита
сагледавања љубави тиме постављајући искривљене погледе на њу и припремајући
причу за Сократово излагање. Најважније из Ерихсмаховог, Аристофановог, Федровог,
Агатоновог и Паусенијиног излагања јесте то што је сваки њихов одговор на то како се
треба дивити Ероту, и на то шта је Ерот јесте у ствари погрешан и сметен њиховим
приватним животима из којих ће и највише извлачити одговоре на ова питања.
(Преформулиси ако зелис по занимањима Ерихсмах лекар Паусенија Атински морал
Аристофан комедијас Агатон песник Федар млад и неискусан). Уздизање Ероса које
ослабљено тиме што је при крају Гозбе, у завршној беседи Алкибијадовој, замењено
уздизањем Сократа, панданом уздизањима Ероса – Сократа чија је појава ружна, али који
изнутра блиста лепотом душе и интелекта, и тиме постаје двојник Ероса и вођа ка идеји
лепоте.
Сократ своје виђење презентује путем Диотеме из њеног излагања моземо закључити
да је љубав срећа те да за њом сви теже а они који је је имају се моле за њену
дуговечност. Да би се то узело у обзир морамо схватити да Платон срећу подразумева
као свеопшту, те да она није стварна ако није тако, јер се у злу не може уживати. Пут
доброте се наводи као рађање, и телом и душом. Телесно рађање јесте репродукција, тј.
стварање новог живота те се та појава узима као природна. Душевно ће Платон опет
поделити на рађање потпомства кроз славу те узима Хомерове ликове Ахилеја и Одисеја
за пример. Као други вид ће узети стварање уметности, изучавање наука и песништва.
Такве сматра најзадовљнијим својим птомством. У овом тексту ће Платон посложити
своје видове љубави на скалу на о којој ће рећи да је први и најнижи степен, телесни
тачније љубав према телесној лепоти. Други степен јесте душевни који сматра вреднијим
исто као што сматра да је душа вреднија од телесне лепоте. За трећи ће навести љубав
према изучавању и сазнању о уметности, песништву, науци, теологији... Овде добијамо
другачији поглед Платона о песништву које ће, међу осталим сазнањима, ставити на
прво место. Сматрајући их суштинском љубаљу и пралепотом овде се Платон заправо
дотиче појма лепоте о којем се више сазнаје у Федру. Платон у дијалогу Федар износи да
идеје живе вечним животом те да се жива бића не могу спознати чулима, већ умом.
Заправо наводи да је једина права лепота идеја, те да лепота лежи у свету идеја. У овом
свету борави Зевс за којим иду демони и поворке душа. Овај свет идеја, у својој
преегзистенцији, душе обилазе пратећи Зевса, те када се нахране сазнањима, враћају се
у чулни свет. У делу 248 Платон ће направити хијерархију душа те ће на прво место
ставити филозофе, пријатеље лепоте, слуге муза и љубави. На другом и трећем су
владари и привредници. На цетврто и пето иду лекари вречеви док су на шестом песници.
Овде ће такође Платон поступити благо према песницима стављајуци их изнад занатлија
(на седмом) за разлику од Државе где ће заузети последње место. Овде ће рећи да је сва
уметност заправо подражавање и ту моземо подвући паралелу са Дрзавом где Платон
сликаре назива такође подражаваоцима. На претпоследњем месту налазе се софисити и
на дну тирани. Дакле филозофе Платон поставља на прво место јер се ,, најбоље могу
служити успоменама из овог света,, (уме да се слузи успоменама како треба). Знајући да
су за Платона најважније филозофије оне математичке и оне које се држе моралних
образаца закључујемо да филозофи могу најбоље да се служе моралним принципима те
да ова душа упоређује људе и поступке са светом идеја и по томе расуђује.
На крају ,можемо рећи да су Платонови погледи на љубав и лепоту другачији од
осталих јер се песништво и уметност узимају као најнижи стипњеви друства, те да у
Гозби, заузимају највисе, а у Федру свакако више место него у Држави.

Аргументативни токови Платонове државе

Три аргументативна тока о којима говоримо се односе на другу, трећу и десету књигу
Државе. У првом аргументативном току Платон нам кроз моралне образце испитиује
песништво као васпитну методу. Такође ови морални обрасци послужиће као позадинска
представа његове државе засноване на патренализму и подели рада. Платон се бави
раслојавањем приче тј. песничког дела. Он ће сваку трагедију и еп, причу (мyтхос)
поделити на тyпос, морални образац, мyтос скуп израза цињенично истинитих и лажних и
хyпономиа, алегоријски слој. То што га највише занима, мyтос је у складу са идејом
савршене државе по моралним обрасцима те ће се овде бавити чулним разликовањем
истинитости и лажи и парадигматским истинитости и лажи. Када бисмо анализирали
тyпос закључили бисмо да постоје два морална обрасца тј. то да у песничком начину
приповедања (Узима за пример Хомера највише) не сме постојати никакво приказивање
богова као нешто лоше јер су богови апсолутно добри, као први образац, и други да
богови не обмањују људе преображавањем.
Први се изводи из стихова Илијаде које Платон цензурише (Зевс из два бурета дели
срећу и несрећу, добро и лоше) те из Есхилове изгубљене трагедије где као пример
наводи „сам бог им кривицу ствара кад хоће огњиште да им угаси“. Јасно је да по првом
обрасцу Платон не одобрава ни придавање боговима људских карактеристика тј. свађе
међу боговима и расправе на Олимпу. Други је опет највећим делом изведен на
примерима Протеја, Тетиде и Хере за које се у трагедијама наводи да су мењали свој
облик и кретали се међу људима. Све ово Платон објашњава као обману те ће песницима
такође забранити огрешивање о јунаке на овај начин (Одисеја,11 певање и Илијада 20, 23
певање). Ове врсте обмањивања Платон употпуности отписује из државе мада ће
плуралним обрасцима поставити моралну врсту песништва. Наиме наводи се да се сви
рађају са одређеним металом у срцу: злато сребро бронза, те да свачији метал одговара
његовом положају у друштву. Мада чињенићно лаж, ова неистина узима се као погодна за
државу и одржавање реда у истој те се такав начин певања може прихватиити у
Платоновој држави. Сматра се да не постоји песничко дело које одговара овим
обрасцима и мада не постојећи сматра да се ови обрасци не морају експлицитно
изразити, већ прећутно поштовати и просто подразумевати.
Други аргументативни ток у коме се Платон бави искључиво осудом песниства али
искључиво на стилској, музичкој и приповедачкој форми. Као форме приповедања он
узима мимезис, диегесис и комбиновану форму. Јасно је да је мимесис као подражавање,
тачније говорење као неко други а не он сам те да је диегесис вандрамска форма без
подражавања. Комбиноавни метод ће Платон представити на примеру Хомера који је у
Илијади првобитно говрио као неко други а не он сам те већ у следећем пасусу се обраћа
читаоцу као сам свештеник Хрис. Kritika oba načina pripovedanja jeste u tome što kod
mimeze pesnik obmanjuje slušaoca time što se predstavlja kao sam sveštenik Hris( Ilijada I
pevanje). Potom Platon pomoću ovih pojmova, mimeze i dijegeze, deli pesništvo na žanrove.
Mimezom se služe drame, dijegezom ditirambe, a kombinovanom metodom epske pesme. Kroz
razgovoru sa Adeimantom zaključiće da podražavaoci kao ovi ne bi bili pogodni za državu jer
čovek ne može da se bavi dveju stvari podjednako dobro(395C). Ovo će prikazati na primeru
vojnike zamerajući da pesništvu da bi pesničko podražavanje osujetilo uspešnost u njihovom
primarnom zadatku. Kao i svi i čuvari su podražavaoci ali njihov zadatam jeste da podražavaju
samo vrline a ne mane, te bi pesništvo, puno nemoralnih i krivh prikaza bogova junaka, uzelo
maha na čuvarsku veštinu. Platon će otići toliko daleko da će kao primere navoditi rikanje konja
i bukanje bikova u istom kontekstu sa pesništvom.
Платон о стилу и форми песничког дела

У другом аргументативном току у Држави, Платон говори о јединству стила и форме

песничког дела, шта они представљају и који се могу примити у његову иделану државу.
Прва тема о којој говори јесу врсте подражавања у песничким делима и она се могу
поделити на три дела. У суштини ова подела јесте подела на песничке жанрове. Уз помоћ
два термина, он разликује три начина приповедања (лексуса) у песничком делу:
1. чисто подражавање – трагедија и комедија, у којој се користи mimesis
2. једноставно причање песниково – у дитирамбима, једноставно причање тј. diegesis
3. мешавина и једног и другог – углавном у епским песмама, као код Хомера, где
првобитно у Илијади говори као неки други лик, а у следећем пасусу се обраћа читаосу
као сам свештеник Хрис.
У наставку текста, наилазимо на недовољно аргументоване и прилично конфузне
идеје, како он назива: 2 начина изражавања и песничког приповедања, које се одликује у
два синтетичка стила. Први јесте да ће добар песник, онај савршен и моралан, користити
мимезис када говори о добрим људима и њиховим делима, а користиће диегезис када
говори о лошим. Други синтетички стил ће користити лошији песници, они неморални
илити „простаци“ како их он назива, који ће се користити у већини случајева мимезисом –
када говоре о добрим људима увек, а када говоре о лошим, користиће мимезис само када
они направе изузетак, тј. учине једно добро дело у мноштву лоших. Диегезис ће користити
само у случају када говоре о лошим делима лоших људи, јер не желе на било који начин
да се поитовећују са њима, из чистог презира. О подражавању Платон говори и на други
начин и ту се враћа подели рада. Ако се човек бави једним послом, бавиће се и једним
подражавањем. Сматра да рапсоди иако подражавају, треба да се држе само те једне
врсте подражавања, тј. они не могу у исто време бити и песници. Такође глумци у
трагедијама и комедијама не могу бити једнаки.
Након тога, Платон се бави саставом песме, а то су речи, мелодија и ритам. Он сматра
да ритам и мелодија морају да се управљају према речима, а никако обрнуто. За почетак,
песме за тугоњаве и нарицање се морају избацити из државе, јер су непотребне. Затим,
покушава да одреди који тонски стилови ће бити дозвољени. Дошао је до закључка, да ће
бити дозвољени само дорски и фригијски стил тј. силни и благи. Први се одликује
храброшћу и снагом коју ратници треба да пронађу у несрећама које их снађу и да остану
савршено стабилни и морални после њих. Други се односи на оне умерене и разумне
људе, када се моле, када некога убеђују, поучавају или приговарају или обрнуто – када
слушају молбу, примају поуку, усвајају свет, када то чине разумно, а не охоло. Та два
тонска стила ће најбоље изразити гласове несрећних и срећних, одважних и храбрих.
Даље се расправа води о томе који инструменти би били коришћени у идеалној држави.
Жичани инструменти ће бити неприхватљиви јер они поседују све тонске начине.
Дозвољени ће бити само лира и китара, али и сиринга коју би могли да свирају пастири.
После мелодије долази ритам, који је неизоставни део песме, јер је у блиској повезаности
са речима. Ритмичка савршеност одговара савршеној форми, а недостатак ритма
одговара ономе што је аморфно. Ритмичка уметност зависи од доброг текста, а
недостатак ритма од лошег, јер текст и ритам личе један на други. Ритам не сме бити
шарен и разнолик, већ да одговара сређеном и мушком животу. Значај ритма, Платон
објашњава уз помоћ музичке уметности, која је основ васпитања. Ритам и хармонија по
Платону најдубље продиру у унутрашњост душе и највише је обузимају, уносећи у њу
племенитост и отменост, али само када је добро вођено, јер ће у супротном имати
супротне ефекте.

Платон о истинитости песништва

Платон највише цени образовање у својој идеалној држави и због тога се све окреће
према његовом усавршавању. Васпитање треба започети лажним причама, јер оне у себи
садрже истину. Платон уводи могућност релативизације истине .Као што се деци увек
препричавају митови, они су истовремено истинити и лажни. Они имају државни интерес,
као на пример мит о металима. Мит о металима је лажан јер одговара чулима, а не
одговара чињеничној стварности. Мит је истинит, парадигматски истинит јер одговара
неким моралним расудама, хипотезама, филозофским претпоставкама, које ако су добро
постављене, воде до света идеја.
У 10. књизи државе, Платон говори како се песништво истине ни не дотиче. Платон под
истином овде сматра знање, тј. мисли да су песничка дела далеко од света идеја. Платон
оптужује и сенцурише све парадигматски лажне исказе. Због тога и постоји цензурисање
Хомера, због приказа Хада и богова. Ако бисмо из његових епова избацили она места у
којима се Ахилеј представља као слабић, он и даље не би одговарао моралним
обрасцима, али би био релативно парадигматски истинит.
Искази у односу на истину и лаж могу бити:
1. чињеночно истинити
2. чињенично лажни
3. парадигматски истинити
4. парадигматски лажни
5. парадигматски релативно истинити (далеко од истине у некој мери)
6. парадигматски релативно лажни
Платон не дозвољава да неко говори парадигматску лаж. Песник мада никада не може да
створи дело које ће бити парадигматски истинито. У најбољем случају, уз цензуру какву
он предлаже, песничко дело може бити релативно парадигматски истинито. Једино
филозофи могу да граде приче које су парадигматски истините, и то је она морална
поезија - морална парадигма је први услов парадигматске истине песништва. Зато
филозофи у својим „песничким“ делима са изразито друштвеном и педагошком функцијом
могу употребљавати чињенично лажне исказе, ако су они истовремено парадигматски
истинити. Филозофи наравно могу користити и чињенично истините исказе, само ако су
они истовремено парадигматски истинити. Постоје три нужна услова парадигматске
истине песничког исказа:
1. ако постоји теоријска претпоставка о парадигми
2. ако јесте истоветан са теоријском претпоставком о парадигми
3. ако кореспондира теоријској претпоставци о парадигми
На тај начин, Платоново разумевање истине, које у основи одговара теорији
кореспонденције, блиско је и теорији консензуса, која истину разуме као могућност да се
већина људи или сви, у нечему сложе. Међутим, Платоново разумевање истинитости
песништва остаје само у оквиру миметичког модела истине. Искључивши поезију из
истине општег и не прецизирајући њену поезију на онтолошкој вертикали, Платон
релативизује песничку истину. Филозофи су ти који умом упознају свет идеја и зато они
нису позвани само да владају, већ и да стварају песничка дела која имају уједно и леп
облик и моралну вредност, јер је једино садржина таквих дела парадигматски истинита.

Motivi i razlozi Platonove osude pesništva

Na osnovu psihoanalitičkog učenja može se reći da je jedan od Platonovih razloga i motiva za
osudu pesništva zapravo lična, izvedena iz njegovih pokušaja da bude pesnik i slika. Takodje je
sastavio i jednu tragediju pa je veoma lako zaključiti da je njegova kritika pesništva zasnovana
na tome da je Platon u stvari propali i neuspeli pesnik. Naposletku možemo zaključiti da je
Platon, kao učenik Sokratov, bio opčinjen učenjima svog učitelja te se ova tvrdnja može osporiti
time da spoznajom same filosofije Platon shvata da više ne vredi biti pesnik. Platon će
spaljivanjem svojih tragedija rešiti priznati neminovnost Sokrtaovskog filosofiranja. Može se
uzeti to da Platon u državi osuđuje pesništvo kao vaspitni alat. U državi nam prikazuje vojsku,
vojnike i način na koji bi pesništvo uticalo na njih. U delu 395 druge knjige države se jasno
navodi da vojnici ne smeju podražavati ništa više sem onoga što im dolikuje to jest hrabrosti
oodvažnosti, čestitost, bogobojažljivost, slobodoumlje... Ovime se sprečava mogućnost da
mladići preuzmu ove osobine kao svoje. Ovde će se takođe Platon zadržati na Homeru i
„cenzurisati“ Homerove ratove i svađe između bogova smatrajući da uticaj prikaziavnja bogova
kao loše ne može doprineti u razvoju važnih članova države. Motiv za ovakav stav Gadamer će
pronaći u Platonovom „Sedmom pismu“ gde sam Platon navodi da samo iz filosofije može
proizići jedno novo rođenje države obzirom da su, ne samo njegov očinski grad već su sve
postojeće države u lošem stanju usled „pesničkog“ metoda vaspitanja. Zbog ovoga se može
reći da Platonovi razlozi moralnog karaktera. Kažem moralni jer očito je to da u Državi Platon
odstupa od tvrdnje da je pravičnost uzajamni strah pojedinaca te kroz Sokrata pokazuje jedan
novi poredak vaspitanja i pravičnosti, ne iz lične koristi već zarad reda i pravičnosti kao
takvih.Teološki mmotiv Platonove osude pesništva je veoma lako poistovetiti sa vaspitnim. Kada
bismo uzeli u obzir Homerov i Hesiodov način prikazivanja božanstava, ponavljam dobijamo
veoma iskrivljenu sliku o mnogim atnički božanstvima. Platonova država je takva da se strogo
pokorava teologiji. Jasno je da se prijemčavanje ovim gore navedenim primerima, makar bilo u
vidu posmatranja, ne smatra podražavanjem kada hipotetički ne bi uticalo na čoveka na takav
način, ali bi svakako imalo, kako Gadamer navodi u „Filozofiji i poeziji“, samootuđujući uticaj,
tako što bi se takav čin mogao shvatiti kao simpatisanje ili uživanje u pogrešnoj predstavi
božanstva. Glavni motiv, u koji bi se mogao uključiti deo svakog gore navedenog, jeste sama
činjenica da pesnici ne drže za ozbiljno nešto što nema ozbiljnost. Pesnička tvorevina nije ništa
drugo do podražavanje nečeg nestvarnog, te da najbolja drama i najlepše podražavanje jeste
Država i pravičan život u njoj. Sama „Država“ nije uputnik za formiranje savršenog mesta, već
način uzdizanja čovekove duše koja stvorene na pravičnosti i svim kvalitetima koje ona treba da
poseduje.

Platonova osuda pesništva sa moralnog stanovišta

Već znamo da se Platon u „Državi“ služi sa dva moralna obrasca. Ukratko rečeno to prvi jeste
da su Bogovi apsolutno dobri,i drugi, da bogovi ne obmanjuju ljude preobražavanjem i
mešanjem medju njih. To su konkretno dve stvari koje Platon zamera pesnicima što se tiče
samog teksta. Da bismo odgovorili na pitanje moralan u Platonovoj „Državi“ važno je prvo
osloviti Tarishmahovu tezu da niko dobrovoljno ne čini ispravno. U Adeimantovom govoru u
osmoj knjizi pesnici se direktno optužuju da mladići čine pravično isključivo zarad plate i lične
dobiti. Naime niko ne kudi neispravno niti doprinosi pravičnom radi sebe samog. Po ovome
nemoralno bi bilo, jednu umetnost koja šteti pravičnosti, osnovi države, dozvoliti prisustvo u njoj
samoj. Moralni obrasci objašnjavaju pesništvo kao