Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Филозофски факултет

Одсек за педагогију

Семинарски рад из Логике са теоријом сазнања

Тема:
Улога душе у сазнању

Студент: Ментор:
Тара Ђекић Александар Ристески

Косовска Митровица
2020. година.
 Aпстракт: У овом раду ћемо се бавити Платоновим одређењем
знања и улогом душе у сазнању у дијалогу Теетет. У раду ћемо обратити
посебну пажњу на Платонову одредбу знања као истинитог уверења и
његово веровање да је душа вечна и да постоји пре тела. У његовом
учењу мишљење мора бити нечим допуњено да би се сматрало знањем.

Кључне речи: Теетет, душа, знање, сазнање, опажање, мишљење.

 1. УЛОГА ДУШЕ У САЗНАЊУ

Платоново мишљење појма суштине проводи се кроз читав његов

филозофски опус. „Одредбе суштинског“ излажу се у релацијама
категоријалних појмова идеја, као и њених „изведених конститутивнох
појмова.“ Кључно полазиште у интепретацијама платоновског наслеђа
као „егзистенцијалистичког заснива се на разумевању теорије идеја као
конституисане у два одвојена света» (Коплстон, 2012, 40-60).

У дијалогу Теетет расправа о бити знања води се између Сократа,

математичара Теодора из Кирене и његовог ученика Теетета. Зато,
можемо рећи да циљ првог дела дијалога није само побијање тезе о томе
да језнање опажање, коју Сократ доводи у везу са Протагорином изреком
о човеку као мерилу свих ствари и Хераклитовим учењем о вечном току
(Ђурић, 2003: 400-450).Обрачунавајући се са емпиријском теоријом
знања, Платон долази до врло важних увида у природу наших чула и
чулног опажања, као и о улози коју оно има у сазнању. Чулима опажамо
различите карактеристике предмета, али њима не можемо опазити оно
што сачињава њихову „суштину“, и на основу чега га разликујемо од
свега другог. Поставља се питање која то способност уређује и интегрише
мноштво чулних утисака у нама и истовремено омогућава да сагледамо
својства, која се не могу сагледати ниједним чулом понаособ попут
сличности и несличности, истости и различитости, бића. То нису
појединачна чула, нити постоји неко натчуло које их повезује и
координира њихов рад. Да би показао неопходност нечега што
обједињује различите чулне утиске и представе, Платонов Сократ уводи
поређење са дрвеним коњем. Оно треба да нам створи слику о постојању
разних чула, која при том ништа не интегрише (исто).

Управо је душа „седиште“ различитих опажаја, те она управља и

уређује наше опажање. Платон показује да је наша душа, односно њен
рационални, логосни „део“, та којом промишљамо или расуђујемо о
ономе што опажамо, и којом мноштво различитих чулних утисака
повезујемо у јединствену и уређену целину. Јединство опаженог
предмета може бити регистровано и опажено, уколико се претпостави
јединство опажајућег „субјекта“, који је у стању да „истражује“ и
просуђује предмете доступне различитим чулима управо зато што њима
на координиран начин управља (исто).

Платон се у многим својим дијалозима бави проблемом знања и

улогом душе у сазнању. У овом делу Платон нам жели понудити одговор
на питање: «Шта је знање?» Међутим, у делу Теетет сазнајемо да иако
се у делу наводе многи примери знања и вештина, Платон се и даље бори
са проблемом јасног дефинисања знања. Долази до преплитања: Сократов
задатак је да му омогући да се присети одговора, помоћу «приматељске
вештине» (Theat. 150b-c). Осећај недоречености дијалога довели су до
низа каснијих интерпретација Платонових изворних намера које се не
тичу само садржаја дијалога и класичне дефиниције појма знања, већ су
битне за схватање целокупног Платоновог стваралаштва (Коплстон, 2012,
40-60).

Древне филозофске теорије душе у многим аспектима су осетљиве

на начине говора и размишљања о души који нису посебно филозофски
или теоријски. Платон је веровао да је душа вечна и да постоји пре тела.
Тврдио је да се након физичке смрти тела душа сели у друго тело.
Градећи на овом веровању, тело је назвао затвором душе. Према његовом
мишљењу душа је бесмртна. Платон објашњава однос између филозофије
и душе, где активност филозофије припрема душу за добру смрт и
загробни живот (Коплстон, 2012: 40-80).

Бошњак (1979:85-97) пише да да се према Платону душа састоји

од три дела: апетитивног (апетити или нагони), духовитог (емотивног) и
рационалног. Када један од прва два нема контролу, душа је у нереду. У
таквом стању, појединци доносе лоше одлуке и живе несрећне животе.
Морална душа је складна и праведна душа вођена разумом. Ово је душа у
 којој се сваки од два доња дела, апетит и дух, одржава у складу са
разлогом.

Пошто је истина објективна, наше знање истинитих пропозиција

мора бити о стварним стварима. Према Платону, ове стварне ствари су
Обрасци. Њихова природа је таква да је једини начин на који их можемо
спознати рационалност1. Обрасци су вечни и непроменљиви нацрти или
модели за све што постоји. Сходно томе, они су стварнији од њихових
појединости. За разлику од чула, која нам могу рећи само о овом или
оном осећају, разум може размишљати и о појединостима и о општим
појмовима. Будући да су Обрасци најопштије ствари које постоје, једини
начин на који их можемо сматрати је наша рационалност. Штавише,
Платон сматра да су наше душе научиле о Обрасцима пре него што смо
се родили, па их већ знамо - имамо урођено знање (Бошњак, 1979:85-97).
Следећи Парменида, Платон привилегује рационализам над емпиризмом
или разум над чулима, као што знамо. Ако му не помогну чула, доћи ће
до размишљања о Обрасцима. Обрачунавајући се са емпиријском
теоријом знања, Платон долази до врло важних увида у природу наших
чула и чулног опажања, као и о улози коју оно има у сазнању (Коплстон,
2012: 40-80).

Платон је први филозоф који је у оквиру свог учења о опажању на

недвосмислен начин формулисао проблем јединства свести. У његовом
учењу о опажању и појам логоса као медијума игра важну улогу, што
значи да, по Платону, опажање предмета као целине, па и оних
заједничких својстава различитих објеката није директно, већ се
реализује посредством логоса душе (исто).

Претпоставка сваког опажања јесте постојање такве способности

душе која ствари именује и која је нераскидиво повезана са мишљењем.
Опажање је, према Платону, сложен процес у који су укључена сва чула и

1
Следећи Парменида, Платон привилегује рационализам над емпиризмом или разум над чулима, као што
знамо. Ако му не помогну чула, доћи ће до размишљања о Обрасцима.
чијим координирањем управља нешто што није ни посебно чуло нити
било шта телесно него мисаона делатност душе. Оно, дакле, није
непосредно, како је мислио Протагора, већ посредовано мишљењем и
језиком. Платон сматрао да су предмети, о којима се може имати егзактно
знање, “по себи” ентитети, и да би свако друго знање требало да наликује
управо том знању, поставља се питање да ли о ентитетима овог
хераклитовског света можемо да имамо само веровања, или пак та
веровања - уколико су истинита, и уколико су неки додатни услови
задовољени - могу постати знање (Коплстон, 2012: 40-80).

О томе, који услов, треба да буде испуњен, да би истинито

веровање постало знање, говори се у трећем делу дијалога Теетет. Трећи
део овог дијалога не започиње тиме што би се негирало да је истинито
веровање нужан услов тога да бисмо нешто сматрали знањем, већ
Сократовим показивањем да се оно не може сматрати довољним условом.
Наиме, истинито веровање (мишљење) мора бити нечим допуњено да би
се сматрало знањем, јер није свеједно како је субјекат дошао до тога шта
сматра истинитим, и да ли је у стању да то своје веровање поткрепи, на
пример, неким сведочанством. Уколико је до истинитог увида у неко
стање ствари субјекат сазнања дошао случајно, или пак тако што га је
неко убедио не снагом добрих разлога већ служећи се реторичким и
софистичким триковима, за њега тешко да можемо рећи да зна оно о чему
поседује само истинито веровање (исто).

Теетет се издваја у односу на претходне дијалоге не само по

садржајнијем одређењу објашњења (логос), већ и по томе што доводи у
питање целу дефиницију знања која укључује адекватно објашњење. У
контексту целине Платонове филозофи је то побијање може изгледати
необично и неочекивано, као што је необична и сама структура
последњег дела дијалога, који је и сам подељен у две тематски наизглед
различите, али заправо врло повезане потцелине. У првом, опширнијем
делу излаже се Сократов тобожњи сан о томе да не постоји логос неких
ствари, и да су оне, према томе, несазнатљиве, те се затим врло детаљно
побија та „теорија“, док се у другом делу дијалога Платонов Сократ враћа
самој дефиницији, и у том контексту излаже три интерпретације логоса.
Дијалог се завршава апоријом у погледу одређења знања (Коплстон,
2012: 40-80).

Платон није филозоф који даје лака решења, нити који олако даје
решења, што никако не значи да његова расправа о знању у Теетету
оставља у потпуној недоумици, о чему сведочи дуга и врло развијена
рецепција овог дијалога. Први излаз из апоретичне дискусије у овом
дијалогу je класична интерпретација, по којој се Теетет завршава
апоретично, зато што се ту све време говори о емпиријском знању. Крај
дијалога Teetet би требало разумети као потврду епистемолошке теорије
из Државе о две несводиве способности: знању и веровању, које се
односе на два различита подручја стварности (Ђурић, 2003: 400-450).

Под добром, Платон подразумева последњу стваралачку снагу

света. Оно му је истоветно с највишом идејом, која је у царству идеја оно
што је Сунце у нашем свету. Ма колико се ми трудили да видимо, наше
око ништа не види док не појави сунчева светлост. Идеји Добра припада
приоритет не само над свима осталим идејама него и над бићем. Она
влада у свету као једно од њених најосновнијих начела и превазилази
биће својом прастваралачком снагом. Она је средиште свих других идеја,
оне од ње добијају своју сврху, она је последњи узрок и највиша сврха
свега постојања. У тој мисли лежи средиште Платонова идеализма
(Коплстон, 2012: 40-80).Тиме што област практичног и област сврхе
ставља изнад области бића Платон ставља вредност изнад чињеница, јер
налази да се најдубља суштина стварности објављује у „етичком
феномену“, да последњи разлог свега бића није у спољашњој природи, у
материји или у телу, него у нашем сопственом бићу, у нашем мишљењу и
осећању (Ђурић, 2003: 400-450), у нашој практичној свести, у стварању
добра. Тако је за њега све што стварно постоји производ добра. Уколико
идеја представља право биће, а појавни свет не само не-биће него и сенку
идеје, један пут се састоји у бежању из појавног света и тражење
уточишта у свету непроменљивих и неусловљених идеја.

ЛИТЕРАТУРА

1) Бошњак, Б. (1979). Дијалог Теетет: Шта је знање? / У Дијалози Теетет и

Филеб (стр.85-97). Загреб: ИТРО „Напријед“.
2) Ђурић, М.Н. (2003). Историја Хеленске књижевности, Дерета: Београд.
3) Коплстон, Ф. (1988). Историја филозофија: Грчка и Рим. (Том 1. С. Жуњић,
Прев.) Београд: Београдско издавачки-графички завод.
4) Platon. (1967). Teetet (ili o znanju, istraživački dijalog). Preveo sa grčkog Milivoj
Sironić.