1.

Pitagorejaska i Elejska filozofska škola

Pitagorejska škola
Osnivač ove filozofske škole je Pitagora. Ovaj filozf najpoznatiji po svojim
dostignućima iz matematike (Pitagorina teorema) i upravo je sama matematika
glavno obeležje njegovog filozofskog učenja odnosnno učenja ove filozofske škole.

Prema učenju Pitagorejaca u osnovi svega jeste broj. Međutim veoma važno je
naglasiti da pod „brojem“ Pitagorejci nisu podrazumevali arapske (1,2,3...) ili
rimske brojeve (I, IV, LX..). Oni su brojeve shvatali prostorno, poput svojevrsnih
tačaka.

Na primer: * - ovako su Pitagorejci predstavljali jedinicu, ** - ovako dvojku, *** -

trojku. *** - ovako ćetvorku. Dakle u osnovi svega jeste broj, ali broj shvatan
prostorno poput tačke. Tako da je preciznije reći da je prema pitagorejskom učenju
u osnovi svega jedinica ( * ), nego broj zato što broj u današnjem jeziku ima potpuno
drugačije značenje od onog koji su oni upotrebljavali. Sve stvari su brojevi i sve stvari
mogu da se izraze u nekom odnosu brojeva , tvrdili su Pitagorejci. Do ovakve teorije
oni nisu došli izučavanjem matematike, već svojevrsnim ispitivanjima mizike.
Svojevrsan eksperiment na žičanim instrumentima doprineo je stcvaranju vakve
teorije.

Pitagorejska škola:

U osnovi svega - Arche jeste jdinica – (broj posmatran prostorno, poput

tačke)

Sve stvari jesu brojevi i mogu se izrazitu u nekom odnosu brojeva

Postoji mnoštvo jedinica koje sačinjavaju raznovrsne stvari u svetu

Elejska škola
Osnivač ove filozofske škole je Parmenid iz Eleje grada po kome je škola dobila ime.
Pored Parmenida još jedan filozof je značajan za elejsku školi, reč je Zenonu
koji je bio Parmenidov učenik.

Za razliku od Pitagorejske škole (prema čijem učenju postoji mnoštvo jedinica koje
su osnov stvarnosti), Parmenidovo filozofsko učenje i učenje Elejske škole se u
mnogo čemu razlikuje. Osnovna obeležja ovog učenja zasnovana su na tvrdnjama
potpuno suprotnim od onih Pitagorejskih.
Parmenid kreće od razlikovanja Bića i Nebića. Prema njemu Biće je ono što postoji,
a Nebiće, suprotno tome, ono što ne postoji. Tako da imamo → BIĆE =
POSTOJANJE / NEBIĆE = NEPOSTOJANJE.

Polazeći od ovakvog razlikovanja Parmenid određuje Arche (osnov svega) kao Biće.
Za njega je u osnovi svega Biće ili postojanje. Međutim on se ne zadržava na tome
već dalje tvrdi da je to Arche (osnov svega što postoji) JEDNO. Dakle Parmenid
tvrdi u osnovi svega jeste Jedno ili Biće, on izjednaćava ova dva.

Ovu ideju da je u osnovi svega (da je Arche) Jedno ili Biće, najlakše je shvatiti na
osnovu toga kakav je stav Parmenid zauzimao prema Pitagorejskoj tvrdnji o
postojanju mnoštva Jedinica. Naime, Parmenidova tvrdnja da je u osnovi svega
Jedno znači i to da po njemu mnoštvo ne postoji. Postojanje mnoštva nije moguće, jer
je sve Jedno. To što mi čulima registrujemo (vidimo) mnoštvo različitih stvari u svetu,
prema Parmenidu, jeste samo obmana, jer čula nas obmanjuju. Čula nas ne mogu
dovesti do istine o onome što je u osnovi svega (Arche). Sredstvo pomoću kojeg
možemo doći jeste razum ili mišljenje. Pošto mnoštvo ne postoji već je sve jedno,
onda ne postoji ni prazan prostor a samim tim ni kretanje (kako su tvrdili Pitagorejci).
Ukoliko mnoštvo ne postoji onda je to Jedno potpuno celo, homogeno tj. nije
sastavljeno iz delova. Ono je jednorodno, potpuno kompaktno. Dalje ukoliko je
tako onda ne postoji nikakve praznine ili praznog prostora (jer je sve Jedno) iz
čega dalje sledi da ne postoji ni bilo kakvo kretanje (jer kretanje podrazumeva
postojanje nekog praznog prostora koje bi trebalo da se ispunjava samim kretanjem.

Osnovna obeležja Elejske škole:

Biće je postojanje (sve ono što postoji) / Nebiće je nepostojanje (ono što ne
postoji).

Arche ili ono što je u osnovi svega jeste Jedno ili Biće.

To Jedno je homogeno (nije sastavljeno iz delova), jednorodno, celovito,

nedeljivo.

To Jedno se ne kreće.

Sve što može da se kaže o tom Jednom (onome što je Arche) jeste da ono
postoji.

2. SOKRAT
Sokrat je pored Platona i Aristotela, jedan od najpoznatijih antičkih filozofa. On za
života nije ništa napisao, tako da jedina svedočanstava koja imamo o njegovom
učenju dolaže preko njegovog učenika Platona.

Gnoseologija – učenje o saznanju

Pošto takođe pripada antropološkom periodu i Sokrat kao i sofisti, bavio se

proučavanjem ljudskog saznanja. On se slaže sa tvrđenjem Protagore da razni ljudi o
najvažnijim pojavama i stvarima imaju različito mišljenje i različite stavove.
Međutim, Sokrat smatra da Protagorino učenje saznajnog subjektivizma, prema kome
svako od nas saznaje na sebi svojstven nači i pri tom saznaje istinu. Sokrat tvrdi da
ukoliko sva ta različita mišljenja i stavovi različitih ljudi o bitnim stvarima poput
pravde, vrline, dobru, hrabrosti, sreći, itd. imaju jednaku istinitosnu vrednost, onda
sledi da znanje o tim stvarima ustvari ne postoji. Sledi da mi ne možemo imati
nikakvo znanjeo tim stvarima, jer to znanje varira od pojedinca do pojedinca ili od
jedne vremenske epohe do druge.

Međutim, Sokrat nije zadovoljan ovim relativizmom u pogledu ljudskog saznanja. On

veruje da mora postojati neko univerzalno saznanje, saznanje koje ima određenu
stalnost. Smatra da se do takvog znanja može doći ukoliko se primeni pravi metod.

Sokrat je do ovog metoda došao na jedan zanimljiv način. Naime, jedan Sokratov
prijatelj Herefont otišao je u proročište hrama u Delfima i upitao tamošnje sveštenike
i proroke da li među Helenima (Grcima) ima mudrijeg čoveka od Sokrata. Odgovor
proroka bio je da nema mudrijeg. Sokrat je saznao za,, i ma koliko da je bio skroman,
on je shvatio ovo ozbiljno i rešio je da istraži zbog čega je to tako.

Istraživanje je obavljao tako što je išaso i sa raznim ljudima razgovarao o tada

značajnim temama (pitanje pravde, vrline, sreće, dobra, itd.) Razgovarao jesa svima
koji smatrani za mudre ljude. Rezultat do koga je došao bio je zaključak da svi ti
mudri ljudi s kojima je razgovarao, veruju da znaju mnogo više nego što stvarno znaju
ili kako je to Sokrat rekao:

„Mnogi oni izgledaju mudri, a samima sebi najviše, a ja znam da ništa ne znam.“

Upravo je ovao „ZNAM DA NIŠTA NE ZNAM“ metod koji će nam omogućiti da

dođemo do sigurnog i univerzalnog saznanja. Šta zapravo ovo znači? Svakako ne da
je Sokrat najmudriji zato što je neznalica.

Stvar je u tome da je svest o sopstvenom neznanju početak svakog saznanja.

Uviđanje sopstvenog neznanja je polazišna tačka sigurnog saznanja. U današnjoj
nauci ovaj metod je vodeći metod razvitka naučnog saznanja. Prosto ukoliko hoćemo
nešto da saznamo moramo prvo da shvatimo šta zapravo ne znamo da bi smo to
saznali. Kada se u nauci u nekom eksperimentu pojavi problem, svakako moramo da
shvatimo da postoji problem, da uvidimo problem, kako bi smo mogli da ga rešimo.
Jer ukoliko ne uvidimo da postoji neki problem, naše znanje se neće povećavati. Eto u
tome je fora.
Još jedan aspek Sokratovog metoda je jako bitan i on se danas primenjuje u naučnom
saznanju. Taj aspek se naziva MAJEUTIKA (što je naziv za vešinu babice). Reč je o
samom dolaženju do nekog saznanja. U svojim razgovorima sa ljudima Sokrat je
uobičavao da kroz dijalog svoje sagovornike natera da shvate gde greše, navodeći ih
pri tom da sami uvide da su neki od njihovih stavova protivrečni. Razgovor ili dijalog
bi se uvek završavao postizanjem OPŠTE SAGLASNOSTI svih sagovornika oko
neke stvari o kojoj se raspravljalo. I upravo je ova opšta saglasnost ono što je dovoljan
uslo da imamo saznanje kakvo je Sokrat tražio. Danas se u nauci primenjuje isti
kriterij. Neki naučni eksperiment koji je vršen u nekoj laboratoriji i koji je doveo do
određenih uspešnih rezultata, neće biti prihvaćen kao istiniti sve dokle se isti rezultati
ne dobiju u nekoj drugoj relevantnoj labaratoriji. Dakle OPŠTA SAGLASNOST je
važan kriterij dolaženja do saznanja, saznanja koje je OPŠTE.

Etika

Mada se Sokrat bavio problemom ljudskog saznaja, taj problem nije centralni problem
njegovog učenja. Najvie interesovanje Sokrat je posvetio izučavanju etičkih pojmova
(pojam hrabrosti, vrline, pravičnosti, poštenja, itd.)Sokrat se i smatra osnivačem
ETIKE kao posebne filozofske discipline.

ETIKA – je filozofska disciplina koja se bavi moralom (lat. Mos, moris – običaj)

U njegovoj etici pažnja je najpre posvećena definisanju etičkih pojmova. Sokrat tvrdi
da za razliku oo definicija naučnih pojmova, definicije etički pojmova u sebi moraju
da sadrže svrhu (grč telos – svrha). Da bi objasnio razloge za uključivanje svrhe u
definicije etičkih pojmova Sokrat se posluži određenom analogijom. Naime, postoji
sličnost između definisanja nekog pojma zanatliskog proizvoda,( recimo kreveta) i
definicije nekog etičkog pojma. Ako želimo da definišemo krevet moramo tražiti ono
što je zajedničko svim krevetima. Kreveti se razlikuju po mnogo čemu, po dizajnu,
veličini, udobnosti itd. ali zajedničko svim krevetima je njihova svrha, to da oni služe
za spavanje ili odmaranje. Upravo ova svrha podrazumeva i neku vrednost. Ako
krevet toliko propadne, ako se recmo skroz ofuca, onda taj krevet više ne može da
ispunjava svoju svrhu, on prestaje da bude krevet jer je izgubio svoju vrednost.

Kao što ovakve stvari (krevet, stolica, sudopera...) imaju svoju svrhu i samim tim
svoju vrednost, tako i ljudi imaju svoju vrednost i svrhu. Recimo, Vrednost ratnika je
u tome dahrabar i odvažan. Sam pojam hrabrosti je etički pojam, tako da je objašnjeno
čemu potreba za svrhom u definicijama etičkih pojmova.

Sokrat ide dalje i pita se u čemu je vrednost čoveka kao čoveka, čoveka u opštem
smislu, nezavisno od toga da li je ratnik, kuvar ili profesorka fizike ????

Sokrat tvrsi da je čovek kao takav, vredan ukoliko poseduje VRLINU ili
izvrsnost (što je isto – VRLINA = MORALNA IZVRSNOST)

E sad šta je vrlina?

Prema Sokratu VRLINA je ZNANJE. I to je osnovni stav Sokratove etike.

Potrebno je ovde obratiti pažnju da stav VRLINA je ZNANJE nije isti stavu ZNANJE
je VRLINA. Dakle nije svako znanje ili bilo koje znanje vrlina. Reč je o specifičnom
znanju.

VRLINA je ZNANJE ≠ ZNANJE je VRLINA

Kakvo je to specifično znanje (možemo ga nazvati moralono znanje)?

Uzmimo za primer hrabrost koji je vrlina. Kako hrabrost moe biti znanje?

Ako izanaliziramo hrabrost videćemo da je hrabrost sredina (srednja mera) između

određene ludosti, nekog suludog postupka i kukavičluka. Dakle hrabrost se nalazi
izmešu dva ekstrema, s jedne strane nekog suludog postupka (huligan na nekoj
fudbalskoj utakmici kreće na kordon od 100 policajaca) i nekog kukavičkog posupka (
neko je video da neki siledžija tuče dete na ulici i odmah je pobegao). Upravo je
znanje o tome da se hrabrost nalazi izmešu ova dva postuka ono znanje koje potrebno
da bi smo imali vrlinu. Dakle ukoliko hoćemo da posedujemo vrlinu, budemo vrli
moramo imati takvo znanje koje se ogleda u merilačkoj veštini, veštini ili znanju da
jedan postupak umemo da procenika kao ispravan kao onaj koji pripada vrlini.

Sledeći ovaj svoj osnovnio etički stav, Sokrat tvrdi da ljudi čine zla samo iz neznanja.
Nijedan čovek ne čini zlo namerno, već samo iz sopstvenog neznanja.

3. PLATON – POLITIČKO UČENJE (učenje o idealnoj državi)

Platonova, i uopšte antička, filozofija politike zasnovana je na problematizovanju

određenih oblika političkog uređenja u državi (demokratija, monarhija, aristokratija,
despotija itd.) kao i odgovoru na pitanje kako bi mogla da izgleda idealna država i
koji je najpravedniji i najbolji oblik političke vladavine.

U svom filozofsko – političkom učenju Platon daje potpunu sliku, po njemu, idealne
države. Njegovo učenje o idealnoj državi usko je povezano sa njegovom celokupnom
filozofijom ( jer, da podsetimo, Plato pripada sistemskom periodu antičke filozofije,
pa je stoga njegovo filozofsko učenje zapravo jedan sistem povezanih učenja).

Platon daje prikaz idealne države sledeći svoje učenje o trostrukoj funkciji čovekove
duše. Rekli smo da čovekova duša jeste celovita, kompaktna i homogena, ali da zbog
svoje vezanosti za telo ima trostruku funkciju ( čulnu, voljnu i razumsku). Kada je
ostvaren balans između ove tri funkcije, odnosno kada svaki od ovih “delova“ obavlja
valjano svoju funkciju, tada je ostvaren ispravan život u skladu sa pravdom.
Sledeći ovakav model duše, prema Platonu idealna je ona država u kojoa je pravedna,
u kojoj vlada pravda i u kojoj je pravda vrhovna i najveća vrednost. Postavlja se
pitanje kako doći do pravedne države, tj. šta je potrebno da bi pravda bila najveća
vrednost jedne države? Odgovor na ovo pitanje već je sadržan u Platonovom učenju o
čovekovoj duši. Naime, čovek može da bude pravedan, samo ukoliko svaki „deo“
njegove duše obavlja valjano svoj posao ili bolje rečeno posao za koji je namenjen ne
mešajući se u posao ostalih delova duše. Ovakav model naziva se podela rada. Dakle
do pravde se može doći ukoliko postoji podela rada svih onih delova u čovekovoj
duši. Isto tako u državi je potrebno da svaki sloj stanovništva (društvena klasa)
obavlja posao koji joj je poveren, ne mešajući se u posao nekog drugog sloja
(društvene klase).

Verujem da pretpostavljate, da je Platon svoju idealnu državu zamislio kao podeljenu

na tri društvene klase, analogno podeli ljudske duše. Dakle, stanovništvo idealne
države sastoji se od tri društvene klase:

1. Radnici – proizvođači – to je obično stanovništvo, njih čine radnici,

zanatlije, obični građani koji žive i rade kao i mi danas, imaju svoje porodice i
poslove kojima se bave. Ova sloj stanovništva predstavlja najnižu klasu u
državi. Oni proizvode sve potrepštine neophodne za sve stanovnike u državi,
Platon ih naziva i radnici – proizvođači. Ova društvena klasa odgovara čulnoj
funkciji („delu“) duše.
2. Čuvari - ratnici – predstavljaju vojsku u državi. Oni su onaj društveni sloj
koji štiti državu i građane od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Ovi vojnici
ili čuvari, kako ih Platon naziva žive svi zajedno. Oni nemaju nikakvo lično
vlasništvo. I žene i muškarci, podjednako mogu da pripadaju ovom sloju
društva. Jako važan detalj je to što oni nemaju nikakvo privatno vlasništvo. To
je za Platona jako bitno, jer on smatra da ukoliko se želi da čuvari države
dobro obavljaju svoj posao, onda oni ne treba da poseduju nikakvu ličnu
imovinu jer bi ih to ograničavalo da dobro obavljaju svoj posao u državi.
Ovako pošto nemaju šta da izgube (jer nemaju ništa svoje) oni mogu bez
problema da daju svoj život, ukoliko je to potrebno, kako bi zaštitili državu od
napada neprijatelja. Ratnici žive svi zajedno, i žene i muškarci, spavaju i jedu
zajedno. Oni među sobom ne sklapaju nikakve brakove i sve žene pripadaju
svima, isto tako svi muškarci pripadaju svim ženama. Njihova deca su
zajednička deca. Ovaj društveni sloj odgovara voljnom „delu“ (funkciji)
čovekove duše.
3. Vladari – filozofi – oni predstavljaju vladare u državi. Platon je smatrao da je
najbolje da postoji jedan čovek (vladar – filozof) ali da, ukoliko postoji
mogućnost, može da ih bude i više. Važno je napomenuti da u Platonovoj
idealnoj državi postoji rodna ravnopravnost. Naime i žene i muškarci su mogli
biti, kako čuvari (vojnici) države tako i vladari države. Zašto Platon smatra da
baš filozofi moraju da budu oni koji čine najvišu vlast u državi? Razlog tome
leži u njegovom filozofskom učenju. Naime, da bi država bila idealna, kao što
smo pomenuli, ona mora biti pravedna, u njoj mora da vlada pravda. Pravda je
ostvarena ukoliko svaki sloj (stalež) u državi obavlja dobro posao koji mu je
namenjen. Ali da bi to bilo moguće potrebno je da neko određuje i vodi računa
da se tako i radi u državi. Taj posao mogu da obavljaju samo filozofski
obrazovani ljudi jer jedino oni (filozofi) mogu da dođu do saznanja istine,
saznanja šta je u stvari pravda, i kako je postići u državi. Filozofi su jedini
sposobni da saznaju ili dođu do IDEJE pravde koja je osnov svake druge
pravde (pravde u praksi). Filozofi vladari su ceo svoj život posvetili učenju i
saznanju radi samog saznanja. Budući da filozofi mogu imaju saznanje
IDEJa, tj. prave istine o stvarnosti, oni znaju šta je potrebno ili nepotrebno
svakom sloju stanovništva u državi. Oni zato uređuju zakone i državne norme,
bave se i brinu o stabilnosti i pravednosti u državi. Ni oni nemaju pravo na
bilo kakvu ličnu imovinu, ali Platon tvrdi da oni ni nemaju želje za bilo
kakvom imovinom jer im je samo stalo do saznanja istine tj. saznanja ideja.
Vladari – filozofi odgovaraju razumskoj funkciji (delu) čovekove duše.
Platon je rekao da „Neće biti mira na Zemlji dok filozofi ne postanu
vladari, ili dok se, kojim slučajem, vladari ne počnu baviti filozofijom.“
(simpatično, zar ne?)
Važno je primetiti da Platon pravi paralelu između (idealne) države i čovekove
duše. Država je prema njemu „duša mnogo puta uvećana“. Sklad među
„delovima“ duše je bitan za ispravan idealan i srećan život čoveka, isto tako
sklad među svim delovima (stanovništva) u državi bitan je faktor za srećnu i
idealnu državu. (Bilo bi super da ovo zapamtite i kažete na ispitu, ukoliko vam
padne ovo pitanje).