Jedno i mnogo u filozofiji presokratovaca

(Pitagora – Parmenid – Empedokle – Anaksagora – Demokrit)

Svako od nas ima neku svoju predstavu o jednome I mnoštvu nečega pa time svako od
presokratovca ima neku svoju ideju o tome. Znamo da je evropska filozofija započela pokušajem
da se objasne promene koje se opažaju u prirodi pronalaženjem jedinstva, neke zajedničke
“tačke”, nakog temeljnog načela, nekakvog jedinstva koje se nalazi u osnovi raznolikosti. Dakle
Milećani su pronalazili to zajedničko u određenim elementima npr. Tales je to zajedničko
pronašao u vodi, Anaksimen u vazduhu, Heraklit u vatri: iako svi biraju različita načela, sva
trojica veruju da postoji jedno temeljno načelo prirode, jedan bitak. Međutim, njihov zaključak
o jedinstvu nije fizikalnog karaktera: upravo zbog toga što su iskoračili iz čulnog iskustva i
upotrebili ono što bi se moglo nazvati metafizičkom intuicijom, oni su sebi obezbedili mesto u
istoriji filozofije. Tada su morali utvrditi kakav je odnos između mnoštvenog sveta i jednog
opšteg načela. Pitagorino shvatanje je tako da je njegov osnov svega ništa drugo nego broj a
suštinu tog broja izražava kao monada tj. jedinica. Pitagora tu jedinicu nije shvatao jedinicu kao
neki broj tj. broj 1, već kao totalitet. Znači broj n je neko jedno ali i mnogo n-ova u isto vreme.
Parmenid u svojoj pesmi „O prirodi“ govori kako su mu se javile muze (glasnice bogova) i po
pitanju spoznaje prenele da postoje dva puta: put istine i put privida (mnenja) smrtnih ljudi.
„Put mnenja“ govori da „nastajanje i nestajanje, rađanje i umiranje, padaju u područje privida
smrtnih ljudi; zato je njihova mudrost varljiva.“ „Put istine“ glasi „Bitak jeste, a nebitak nije“
što znači da bitak i nebitak ne mogu biti isto, a ujedno različito, logički je besmisleno tvrditi da
nebitak jeste. Ovakva pozicija u filozofiji je poznata kao panteizam (pan=sve, teos=Bog)
odnosno stanovište u kome se svako pojedinačno određenje svodi na jedno jedino – sve je bog i
bog je sve. Parmenidov sledbenik i učenik je bio Zenon koji je bio majstor izvođenja paradoksa.
Ti paradoski su se nazivali Zenonove aporije. Najpoznatija je o Ahilu i kornjači, gde se Ahil i
kornjača zamišljaju na startu staze i ukoliko se stoji na stanovištu mnoštva ne samo da Ahil ne
može prestići kornjaču, nego on nikada ne može stići do kraja staze, do cilja. Razlog tome je što
da bi sa početka stigao do kraja on najpre mora preći polovinu, i uvek najpre mora preći
polovinu da bi stigao do kraja; zato što uvek najpre mora preći polovinu, on nikada ne može stići
do kraja(znači sve je privid). Empedokle je začetnik toga koncepta i njegova je filozofska pozicija
poznata kao „teorija o elementima“ ili „učenje o četvorostrukom korenu prirode“. Empedokle
preuzima od pitagorejaca ideju o mnoštvu priroda, a od Parmenida ideju da je nastajanje i
propadanje samo privid. Za Empedokla priroda je sastavljena iz 4 raznolika „korena“ ( voda,
vatra, zemlja i vazduh). Svako nešto je neko jedno (jedinjenje) sastavljeno iz mnogo (osnovnih
elemenata), a njegovo nestajanje je samo rastavljanje na elemente iz kojih je sastavljeno. To
možemo videti i dan danas gde mi istim principom pokušavamo objasniti materiju, samo što
umesto 4 elementa o kojima govori Empedokle koristimo periodni sistem od 118 osnovnih
elemenata. Anaksagora nastavlja na Empedoklovu filozofsku poziciju, s jednom značajnom
primedbom – da je 4 elementa („korena“ svega) premalo da bi objasnilo kombinatoriku
nastanka svih raznovrsnih bića. Po Anaksagori treba imati najmanje onoliko elemenata koliko
različitih vrsta ima. Za Anaksagoru dakle elementi više nisu ona 4 tradicionalna – voda, vatra,
zemlja, vazduh, već ih on naziva homeomerije. Anaksagora najpre utvrđuje da kosmos nastaje iz
svoje suprotnosti haosa, a da je priroda haosa takva da u njemu moraju biti sve buduće vrste,
odnosno, u primitivnoj mešavini svega sa svačim nalaze se sva semena za buduća raznorodna
bića. Dakle haos će po Anaksagori biti množina ili spermata a kosmos jednina ili sperma.

Demokrit se pojavljuje kao logički konsekventan razvoj i zaokruživanje ove misaone paradigme.
Da bi po ovom shvatanju došli do spoznaje suštine stvari, moramo doći do osnovnih delova iz
kojih je ona. Dokle je stvar moguće deliti? Po Demokritu je jednostavno, dokle god je deljenje
moguće; tj. dok ne dospemo do onih delova koje nije moguće dalje deliti, koji su nedeljivi.
Demokrit, dakle, ovde zastupa tezu da moraju postojati neke jedinice koje posmatrane same po
sebi nemaju nikakve delove koji bi bili međusobno različiti i odvojeni. Ono što je bez delova,
nedeljivo, na grčkom je Atomon (tom = deo, prefiks A = oznaka za negaciju). Atomi jesu
zapravo osnova svega, ono što je suština svih bića, to su traženi osnovni elementi prirode.
Demokrit atome naziva punine, a prazan prostor praznine. Na pitanje koliki je atom, odgovor je
nikoliki. Jer budući određeno kao ono što nema delova, nema ni dimenzija, odnosno atom je
ono što nikako nije prostorna kategorija.

Izvori su: https://sh.wikipedia.org/wiki/Presokratovci -odeljak- Jedno i mnoštvo.

Kao i materijal koji je postavljen na sajtu naše škole.