Злочини и казне ликова у роману Ф.М.

Достојевског

Роман „Злочин и казна“ Фјодора Михаиловича Достојевског настао је 1860-

их те припада раздобљу високог руског реализма. Достојевски се у роману бавио
суштинским проблемима људске егзистенције, ограничењима слободе, правом на
насиље зарад вишег добра, ценом људског живота. Да би одговорио на све ово он
нам причa о амбициозном студенту права - Родиону Романовичу Раскољникову,
који због велике немаштине одлучује да убије и опљачка омражену стару
зеленашицу Аљону Ивановну. Поред њега, Достојевски нам прича и о много
ликова који су починили друге злочине због тадашњег политичког система и
сопственог социјалног стања.

Почетак романа нас уводи у амбијент у коме се креће главни јунак. Опис
Раскољникове собе, која подсећа на мртвачки сандук, широка и дуга свега пет –
шест корака, ствара осећај мучнине и тескобе код сваког од нас. Врло брзо
стварамо утисак о томе како човек може да се осећа у тако скученим условима
свакодневног живота, без сунца, ведрине, чистоте или пријатности. Идеја
Раскољниковог о убиству појавила се након прве посете баби зеленашици и
почела је да му се мота по глави. Међутим, сав каснији след догађаја, који, упркос
његовом унутрашњем отпору према таквој монструозној идеји, гура га у злочин.
Као да Достојевски подсвесно оправдава такво понашање и тера нас, читаоце, да
схватимо и разумемо све разлоге који ће помутити свест овог сиромашног
интелектуалца. Он увиђа да његов примарни мотив за злочин није била пљачка,
њему је било потребно нешто друго, а то је провера његове теорије о
малобројним вишим људима, попут Наполеона који имају право на злочин из
племенитих разлога. У жељи да успешно изврши процес самопотврђивања и
сврставања себе међу оне боље и више, Раскољников извршава убиство.
Извршивши злочин, он пада у свет неморалних, свет у коме се већ налазе
Свидригајлов и Соња Мармеладова. Свидригајлов је назначен као аморалист,
садиста и укључује се у живот главног јунака тако што долази за Раскољниковом
сестром, Дуњом, коју је покушао да обешчасти док је радила код њега.
Свидригајлов је човек без вере, без наде и убица из личних, ниских побуда, који
скрива своје злочине, и не слама се под теретом. Док се Раскољников предаје
властима, уморан и истрошен од психичких ломова, Свидригајлов извршава
самоубиство и тим чином остаје на висини своје неморалне позиције.
Раскољников се каје због свог чина и тај лични осећај кривице је његова највећа
казна. Уз то, он развија свест да мора пригрлити и друштвену, законску казну, а у
томе му највише помаже Соња Мармеладов. Достојевски је породицу
Мармеладових поставио у веома битан положај, а посебно место заузимају Соња,
као и њена маћеха Катарина Ивановна. Катарина је упропашћена личност, особа
која је незадовољна својим положајем и статусом, па је окарактерисана као веома
бесна, гневна, измучена и исцрпљена. Покушава да одгаји децу поред порочног
мужа, али и сама чини злочин тиме што Соњу, ћерку свога мужа, тера на
проституцију. Бачена у проституцију, принуђена је да схвати тескобу и
неморалност, као и неправедност тадашњег света, али и упркос томе, она остаје
чиста и не можемо је дефинисати као нискоморалну девојку. Раскољников у њој
проналази особу која му нуди решење, јер, он је убио другога, а она себе. Повезују
се чињеницом да не могу сами да опстану на свету, јер би полудели, што обоје
прихватају и она заједно са њим одлази у Сибир на одслужење казне.

Роман „Злочин и казна“ је роман трагедије људске беспомоћности, који

може и данас представити многе људе. Хоће ли човек икада моћи да одоли
искушењима и природи, да ли злочин произилази из болести, или болест рађа
злочин су питања на која ово дело покушава да одговори. Можемо да се питамо
да ли је то тако, али свакако наш најважнији циљ у животу треба да буде
уздизање наше душе и наше моралне свести.

Алекса Исаиловић 4/7