Posrednici (Empedokle, Anaksagora, Atomisti)

Posrednici (Empedokle, Anaksagora, Atomisti) - (5. vek)

Heraklitovo učenje bi se sažeto moglo izraziti formulom "sve se menja (sve teče) - bivanje", a Parmenidovo
"nema promene, kretanja - bivanja, biće jeste ono večno i nepromenljivo"! Izmedju tih, čini se nepomirljivih krajnosti
javljaju se originalni pokušaji posredovanja. Oni prihvataju elejsko biće, ali kao mnoštvo nepromenljivih večnih osnova
sveta. Priznaju i promene, koje objašnjavaju mehaničkim kretanjem, spajanjem i razdvajanjem onih nepromenljivih
osnova, a nikako nastajanjem i nestajanjem. Posrednici su dali veoma zanimljiva rešenja: domislili su pojmove koje je
prirodnonaučno tumačenje i istraživanje upotrebljavalo hiljadama godina sve do moderne hemije.

Empedokle (483 - 423) ...

... iz Agrigenta na Siciliji, tvorac je teorije elemenata. On razlikuje četiri kvalitativno nepromenljiva elementa:
vodu, vatru, vazduh i zemlju i prvi uvodi i pojam sila odvojenih od elemenata: Ljubav spaja, a Mržnja razdvaja.

Parmenid i Heraklit bili su potpuno različiti. Parmenidov razum je jasno govorio da se ništa ne menja, dok je
Heraklitovo čulno iskustvo jednako jasno govorilo da se priroda neprestano menja. Ko je bio u pravu? Treba li se pouzdati
u ono što nam govori razum ili pak čula. I Parmenid i Heraklit govore o dve stvari.

Parmenid kaže: Heraklit naprotiv kaže:

a) da se ništa ne menja da se sve menja (»sve teče«)
b) da su čulne predstave o svetu zato nepouzdani da su čulne predstave o svetu zato nepouzdani

Veća se nesloga među filozofima teško može naći! Međutim, ko je od njih imao pravo? je prvi pokušao da
raspetlja čvor u koji se filozofija zaplela. On je verovao da su i Parmenid i Heraklit imali pravo u jednoj tvrdnji, dok su u
drugoj obojica pogrešili. Empedokle je uveren da je uzrok nesloge taj što filozofi uzimaju zdravo za gotovo da postoji
samo jedna pramaterija. Kad bi to bila istina, jaz bi između onog što nam razum govori i onog što »vidimo vlastitim
očima« bio nepremostiv.

Empedokle je zaključio da se predstava o jednom prapočelu mora odbaciti. Ni voda se ni zrak sami ne mogu
preobraziti u ružin grm ili leptira. Priroda se dakle nikako ne može sastojati samo od jednog elementa. Empedokle misli da
priroda ima ukupno 4 praelementa ili »korena«, kako ih on zove. Ta četiri korena su: zemlja,vazduh, vatra i voda.

Mešanje i razdvajanje ovih elemenata uzrokuje sve promene u prirodi. Jer: sve se sastoji od zemlje, vazduha,
vatre i vode, pomešanih u različitim srazmerama. Kada neki cvet ili životinja umru, četiri se elementa razdvoje. - Ovu
promenu možemo primetiti golim okom. Međutim, sami zemlja, vazduh, voda i vatra ostaju skroz nepromenjeni ili
»netaknuti« od svih onih smesa kojih su inače deo. Nije dakle tačno da se »sve« menja. Zapravo se ništa ne menja.
Događa se samo to da se četiri različita praelementa spajaju i razdvajaju - kako bi se opet spojila On direktno polazi od
Parmenidovog stava da ne može biti nastajanja i iščezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni činjenicu nastajanja i
nestajanja i objašnjenje vidi u tome da svako nastajanje treba shvatati kao spajanje a svako nestajanje kao razdvajanje;
te osnovne elemente naziva korenima svega; još uvek nije koristio izraz stihija (stoicheîa, element - latinski prevod za
grčki termin stoicheîon). Elementima pripadaju svojstva (predikati): nenastalost, neprelaznost, neizmenjivost, oni su
večno bivstvovanje a raznovrsnost i smena pojedinih stvari treba da se objasni kretanjem u prostoru gde se ti elementi
mešaju jedan s drugim u različitim odnosima...

Možda je Empedokle posmatrao kako komad drveta gori. Ono što se tada događa je baš raspadanje. Čujemo
kako u drvetu pucketa i šumi. To je »voda«. Nešto isparava. To je »vazduh«. »Vatru« vidimo. A nešto još i ostane kad se
vatra ugasi. To je pepeo - ili »zemlja«. Kad je Empedoklo ukazao da su prirodne promene uzrokovane mešanjem i
rastvaranjem 4 korena, preostalo je još nešto što se moralo objasniti. Šta je uzrok spajanju praelemenata u nov život? I
šta pomaže da se »smeša«, na primer cvet, jednom raspadne? Empedokle misli da u prirodi deluju dve sile. Nazvao ih je
»ljubav« i »mržnja«. »Ljubav« spaja stvari, dok ih »mržnja« razdvaja. On dakle razlikuje »element« od »sile«. To je
važno uočiti. I dan-danas nauka razlikuje »elemente« od »prirodnih sila«. Moderna nauka govori da se svi prirodni
događaji mogu posmatrati kao usklađena igra između različitih elemenata i malog broja prirodnih sila.

Kao čista nepromenljiva bivstvovanja elementi ne mogu da se kreću već mogu samo da budu pokretani; zato je
za objašnjenje sveta bilo neophodno da teoriji o četiri elementa budu dodate i pokretačke sile. U tome se zapravo vidi
razlika koja postoji između Empedokla i učenja Milećana. Empedokle je prvi mislilac kod koga su razdvojeni sila i tvar; ako
je i uveo taj dualizam, ovaj još uvek nema naučno-apstraktnu već mitsko-poetsku formu pošto je on kao svetske sile koje
uzrokuju spajanje i razdvajanje imenovao kao ljubav i mržnju.

Mitski i poetski karakter tih sila ne ogleda se samo u njihovim nazivima, već u tome što njihova predstava nije
dospevala do potpune pojmovne određenosti, nego se mešala s čulnim slikama. Kod Empedokla ostaje nejasno delovanje
pomenutih dveju sila kao i njihov karakter, jer one ne samo da su sile spajanja i razdvajanja, već, istovremeno, i uzroci
dobra i zla. Na taj način Empedokle je nastojao da objasni sâmo bivanje i da zadovolji heraklitovski zahtev da u svetu
postoji kružni tok u kome stvari periodično nestaju i iznova se rađaju. Četiri elementa delovanjem mržnje (neîkos)
potpuno se razdvajaju a delovanjem ljubavi (phylótes) dospevaju u stanje potpunog proţimanja. Tako kružni tok sveta
ima četiri faze: (a) neograničena vlast ljubavi i potpuno sjedinjenje svih elemenata što Empedokle naziva lopta (sfaîros),
jedno (to hen) ili bog (théos); (b) proces postupnog razlaganja koji je posledica delovanja mržnje; (c) apsolutna
razdvojenost sva četiri elementa kao posledica potpune vladavine mržnje; (d) proces postupnog ponovnog mešanja
elemenata usled prevage ljubavi.

1
 Posrednici (Empedokle, Anaksagora, Atomisti)

Svet pojedinačnih stvari postoji samo u drugom i četvrtom slučaju (b, d) i odlikuje se suprotnošću i borbom
između načela spajanja i razdvajanja; ovde je vidan uticaj Heraklita - reč je o svetu ispunjenom polemosom; ali u
preostala dva slučaja (a, c) imamo jedno akosmičko tumačenje sveta u duhu elejaca.

Empedokle se još pitao što se događa kad nešto opažamo čulima? Kako, na primer, mogu »videti« cvet? Što se
tada dešava? Empedokle misli da se naše oči sastoje od zemlje, vazduha, vatre i vode, kao i sve drugo u prirodi.
»Zemlja« u mom oku razabire šta je zemljano u onom što gledam, »vazduh« ono od vazduha, »vatra« u oku razume ono
što je od vatre, a voda ono od vode. Kad u oku ne bi bilo jednog od elemenata, ni ja ne bih mogao videti celu prirodu.

Anaksagora (500-428),

... iz Klazomene. Prvi filozof u Atini - prvi trajno deluje u Atini (došao na Periklov poziv da podučava
kosmologiju).
Filozof koga nije zadovoljavalo objašnjenje da se jedna pratvar - na primer voda - može preoblikovati
u sve što vidimo u prirodi, Nije prihvatio ni misao da se zemlja, vazduh, vatra i voda mogu pretvoriti u krv i kosti.
Anaksagora misli da je priroda sagrađena od mnogih sićušnih delova, nevidljivih oku. Sve se može podeliti u nešto manje,
ali čak i u najmanjem delu postoji nešto od svega. Budući da koža i kosa ne mogu nastati ni od čega drugog, kože i kose
mora biti i u mleku koje pijemo, i u hrani koju jedemo, verovao je.
Tako je nekako sagrađeno i naše telo. Ako izdvojim ćeliju kože iz jednog prsta, jedro te ćelije sadrži ne samo
recept moje kože nego i uputstvo za izgled mojih očiju, za boju moje kose, za broj i oblik mojih prstiju, i tako dalje. U
svakoj se ćeliji tela nalazi podroban opis svih drugih ćelija u telu, i njihove građe. U svakoj ćeliji postoji dakle »nešto od
svega«.
Anaksagora je ove »najmanje delove«, koji u sebi sadrže »nešto od svega«, zvao »semenom« ili »klicama«.
Empedokle rekao da »ljubav« spaja pojedine delove u cela tela. I Anaksagora je zamišljao da neka sila »uređuje« i stvara
životinje i ljude, cveće i drveće. Tu je silu nazvao »duh« ili »razum« (nus). Anaksagora je zanimljiv i stoga što je prvi
delovao u Atini. Inače je bio iz Male Azije, a u Atonu se preselio kao četrdesetogodišnjak. Optužen je za bezbožništvo,
(asebeia) tako da je na kraju prisiljen da ode iz grada. Između ostalog je rekao da Sunce nije bog, nego užarena masa
veća od peloponeskog poluostrva. Uopšte, Anaksagoru je jako zaokupljala astronomija. Verovao je da su sva nebeska tela
napravljena od iste materija kao Zemlja. To je zaključio nakon proučavanja jednog meteora. Zato je moguće zamisliti da i
na drugim planetima ima ljudi, mislio je. Ukazao je i na to da Mesec ne svetli sam od sebe, već da svoje svetlo dobija od
Zemlje.

Atomisti (5 i 4 vek p.n.e.)

Voleo bih naći jednu jedinu uzročnu vezu nego dobiti persijsko kraljevstvo.
Demokrit

Leukip i Demokrit
Osnivač atomističkog učenja Leukip (5. vek) potekao je verovatno iz elejske škole. Malo se o njemu zna. Osim toga ga je
daleko premašio slavom Demokrit iz Abdere (460-370) najznačajniji predstavnik antičkog atomizma.

Problem. Čini se upravo da je elejski problem beskonačne deljivosti uslovio tok domišljanja pojma atoma. Dok u mislima
možemo zamisliti proces deljenja nekog predmeta do u beskraj "atomisti" tvrde da cepanje staje kod nedeljivih telašaca i
da ne ide u beskonačnost. Deljenje se mora konačno zaustaviti kod nedeljivih, nerazorivih čestica - atoma (atomos =
nedeljiv).

Atomi i prazan prostor. Atomi su biće, večni i nepromenljivi, nenastali i neuništivi, a uz njih postoji i neograničen
prazan prostor, u kome se atomi kreću sami od sebe usled vlastite težine, sudaraju, se, odbijaju ili isprepleću i tako
uzrokuju pojavne promene stvari. Sve je dakle sastavljeno od atoma i praznog prostora. (teza o o postojanju praznog
prostora). I duša je sačinjena od finijih atoma i propada zajedno sa telom. Atomi su organičeni, telesni, tvrdi, puni,
masivni, neprobojni i neprimetni. Međusobno se razlikuju bezbrojem oblika zatim veličinom i težinom, tvrdoćom i
pokretom a stvari se jedna od druge razlikuju pos svojstvima atoma, položaju i redosledu atoma.

Biće je zbir atoma. Sem punoće koja im je osnovna osobina, nemaju kvalitativnih osobina. U zavisnosti od
njihovih oblika, reda i prostornog položaja, zavisiće i ono što mi vidimo, odnosno opažaj. Dakle samo atomi zaista i uvek
jesu, a ostalo je samo privid. Ako samo oni jesu, onda su oni jedno, a ako su jedno, onda iz jednog ne mogu da budu dva,
kao što ni od dva ne može da bude jedno (odnos jednog i privida). Kretanje je za Demokrita uzročnik stvar, i zahvaljujući
tome stvari nastaju, traju i nestaju. Atomi se nadovezuju jedan na drugi po sličnosti, i zato mi živimo u redu (kosmosu).
Kada se atomi kidaju nastaje haos, ali vremenom se opet stvara kosmos itd. Dakle, Demokrit je smatrao da postoji večno
kruženje i da možda postoji i više svetova. Dakle biće jeste, ali u večnoj promeni (pomirenje Parmenida i Heraklita) Ovo
se sve događa iz nužnosti, a po Aristotelu za atomiste je početak svega bio slučaj. Dakle u svetu vlada strogi
determinizam pa ni za Bogove tu nema mesta, i zbog ovoga se Demokritu ponekad pripisuje ateizam. Sve se može
objasniti mehaničkom i matematičkom uslovljenošću, preispitivanjem niza događaja.

Nužni uzročni red sveta. "Nijedna stvar ne postoji bez uzroka, nego sve s razlogom i po nuždi", kaže drugi Leukipov
fragment. Događanje svode atomisti na kretanje - padanje i sudaranje atoma: svetom vlada mehanička zakonitost i
neumitna prirodna nužnost u kojoj nema slučaja.

2
 Posrednici (Empedokle, Anaksagora, Atomisti)

Mračno i pravo saznanje. Po Demokritu postoje dve vrste saznanja - mračna, dobijena opažanjem, i prava, koju daje
tek razum. Opažaji hvataju promeljivu stavrnost pojava a mišljenje trajnu stavrnost odnosno stalnost (likova) atoma.
Potpuno racionalistički kaže Demorit: "Po mnjenju boja, po mnjenju slatko, po mnjenju gorko, a uistinu atomi i praznina."
Čula međutim upozoravaju razum da se ne sme potpuno udaljiti od čulnog iskustva. Ono je na kraju takođe izraz
delovanja atoma i njihovih oblika. Za opažaje je vezana teorija sličica - stvari nam šalju određene sličice koje su
sastavljene od atoma, a onda se to u našem oku razgrađuje. Razlika između opažaja i mišljenja je samo u finoći sličica.
Opažaji moraju proći kroz čula (zavise od njih) pa tek onda ih može obraditi mišljenje. Zbog ovoga je Demokrit senzualist.

Primarni i sekundarni kvaliteti. Neka svojstva pripadaju samim atomima: oblik, veličina, težina, pokret, tvrdoća.
Renesansnom i novovekovnom terminologijom reklo bi se to su primarna svojstva stvari. S druge strane pak, boje, zvuci,
mirisi , toplo, hladno, nisu svojstva što pripadaju stvarima po sebi niti atomima nego su samo posledica delovanja
objektivnih, stalnih svojstava atoma na naša čula. To su sekundarna svojstva stvari. Demokrit, dakle, svodi sve kvalitete
na kvantitet, sva svojstva na količinu kao jedino bitno određenje stvari. To svođenje kvalitativnih određenja na
kvantitativna određenja (na oblik, veličinu, težinu, pokret) potpuno je u skladu sa njegovom mehanicističkom slikom
sveta.

Etika Demokritova je etika u skladu sa njegovim opšim realističkim gledištem: čovek treba da prevlada čulna
zadovoljstva i prolazne želje za spoljašnjim dobrima i da teži osvarenju trajnjih vrednosti kao što su saznanje, razumnost,
mudrost, dobrota, prijateljstvo, umerenost, vedrina i spokojstvo, jer ljudima "priliči starati se za više za dušu nego za
telo".

Materijalistički sistem. Kao i većina starih Demokrit je pravi polihistor - univerzalni mislilac. "Taj je, čini se, o svmu
promislio" - kaže Aristotel. Sačuvanih 299 fragmenata i 352 svedočanstva svedoče o enciklopedijskoj učenosti i rasponu
njegovog interesovanja: pisao je o probleimima saznjanja, etike, filologije, kulture, vapsitanja, prava, države, organske
prirode, fizike, matematike, tehnike itd.

Sav antički materijalizam se obično određuje kao Demokritova struja u filozofiji i suprotstavlja se antičkom idealizmu kao
Platonovoj struji. Demokritovo atomističko učenje je zaista najistaknutiji materijalistički sistem starog veka. Neki ga zato
prikazuju uz Platona i Aristotela u sklopu razdoblja velikih sistema, što je i u skladu sa vremenom u kome filozof živi.
Problemi su Demokritovi međutim, prvenstveno oni kosmološkog razdoblja pa je to presudnije od hronološkog redosleda.