Економско - Трговинска Школа

Приштина – Лапље Село

Датум: 03.06.2021. МАТУРСКИ РАД

Предмет: Филозофија
Тема: Грчка филозофија – Милетска школа

УЧЕНИК:
ПРОФЕСОР:
Миљана Симић
Љиљана Јокановић
Садржај
Увод:......................................................................................................................3
Милетска школа:..................................................................................................4
Талес:.....................................................................................................................5
Метафизика:.......................................................................................................10
Елитизам:............................................................................................................11
Архе:....................................................................................................................12
Закључак:............................................................................................................17
Литература:.........................................................................................................18

2
Увод:
Поглед на филозофију Грка увек је поглед уназад на почетак филозофије саме.
Грци су творци филозофије. Творци не у смислу неког својевољног самогосподства
човеког, већ тако да би их ради тог њиховога 'достигнућа' требало славити. Грци су
почетак, почетак не у смислу незаменљивога, из чега онда у једној дугој области
усавршавања израста нешто значајно. Они су почетак филозофије као оно просто
највеће и никада надмашиво, које, док год уопште може бити неке области
филозофије, остаје стално на делу. Грчки почетак филозофије не заснива само
једну нову, нечувену могућност човекову, него по први пут отвара мислилачки
битни простор истине, у којем бивају сва будућа покољења у свом филозофирању.
Где год бива одважен покушај вратити се у прапочетну отвореност грчкога
мишљења, нема никаквог одношења које би било од Грка независно и из те
независности смело себи приписивати неку улогу судије. Филозофија је заиста пре
свега грчка ствар и онај ко и данас још филозофира налази се, хтео то или не, знао
то или не, у непрекидном разговору с Грцима.

3
1
Милетска школа:
Милетска школа је назив учења
три грчка филозофа који су били из
града Милета, који се налази на
западној обали Мале Азије и који је у 6.
веку старе ере представљао трговачки и
културни2 центар Јоније. Та три
филозофа јесу: Талес, Анаксимен и
Анаксимандар. Ова тројица јонских
филозофа увели су нова мишљења која
су била у раскораку са тада превлађујућим гледиштима о настанку и структури
света, у којима су природне појаве објашњаване деловањем антропоморфних
божанстава.
Милетска школа понекад се разликује од појма "јонски филозофи", који
укључује и друге мислиоце из Јоније, као што је, на пример, Хераклит. Први
филозофи појавили су се у Јонији, грчкој провинцији на обалама Мале Азије, у
највећем полису на том подручју који се звао Милет. О њиховој филозофији знамо
само из фрагмената који су сачувани у делима каснијих аутора, нпр. Платона и
Аристотела, или Диогена Лаертија. У филозофији милетских филозофа виде се неке
опште одлике начина мишљења Грка тог времена. Грци су веровали да се материја
јавља у четири облика, као ватра, ваздух, вода и земља. Веровали су да је космос
уређен и да њиме влада врховни закон, судбина или правда, која се налази чак и
изнад богова. Често се помињало да је на почетку био Хаос, који се у каснијем
развоју претворио у Космос.
Посебно важан био је принцип да ништа што постоји не може одједном
настати ни из чега, односно да Биће не може настати из Не-бића, како се тада
говорило. Иако једноставан, овај принцип је имао важне последице. Пошто ништа
не настаје из ничега (небића), онда се промене које се догађају и којих су сви
свесни, морају објаснити тако да у тим променама нешто ипак остаје стално и не
мења се кроз те промене. Као када, на пример, у промени леда у воду и касније у
пару, атоми воде постоје у свим овим стањима (при том, атоми, као што ћемо
1
Слика 1. Грчка мисао и Милетска школа
2
*http://kif.filozofijainfo.com/miletska-skola/
3
http://filozofijasrednjaskola.blogspot.com/2012/10/miletska-skola.html

4
видети, нису једини облик онога што је стално). На овај начин, извођењем
логичких последица из једног принципа, настала је прва загонетка грчке
филозофије о основи природе. То што се кроз промене не мења, први филозофи су
називали физис (природа ствари), а Аристотел када говори о њиховој филозофији
користи реч архе, што преводимо речима почело или начело природе.

Талес:

Први међу филозофима милетске школе био је Талес (живео је око 640-550
г.п.н.е.), један од легендарних седам мудраца из 7. века п.н.е. О њему постоје
бројне легенде: да је први посетио Египат и измерио висину Кеопсове пирамиде,
да је из Египта у Грчку донео прва знања из геометрије, да је први предвидео
помрачење Сунца и многе друге. Талес је први филозоф јер је први одговорио на
загонетку коју смо поменули, која говори о томе шта чини суштину природе. Он је
као начело природе издвојио један од четири облика материје – воду. Од воде се
све састоји, она никада не нестаје него само узима различите облике, она је оно
што остаје стално у свакој промени. Још је мит говорио да су ствари и жива бића
настали из воде, а Талесов разлог да тврди исто био је у томе што је вода
неопходна храна свему. Талес је видео и да вода мења агрегатна стања, тако да се
њеним хлађењем могао објаснити настанак земље, а загревањем настанак ваздуха
(паре) и ватре. Био је угледан и богат грађанин Милетоса, приморског града. Након
бављења државним пословима дао се на проучавање природе. Бавио се свиме
што је знање. Желећи показати како је лако обогатити се, кад су му пребацивали
због сиромаштва, да му филозофија није од користи, купио је пресе за уље

5
предвидевши обилан род маслина, показавши им да се филозофи могу лако
обогатити ако то желе. Говори се да од писаних дела није оставио ништа осим тзв.
"Поморске астрологије". Наши подаци о њему су од Аристотела. Талес није мислио
у Аристотеловим категоријама нити је користио термине које Аристотел
употребљава. Нико му није био учитељ, осим што је дошавши у Египат боравио
међу свештеницима. Приказао је практичну геометрију Египћана, затим је упознао
и нека астрономска схватања бабилонског порекла, што му је омогућило да
прорекне помрачење Сунца (28. мај 585). Желео је објаснити настанак света не
обазирући се на митове старих космогонија. Материјалистички објашњавајући
прапочетак свега и идентификујући га с водом, Талес је уједно указао да све настаје
из воде и да се све у њу враћа. Вода, је по њему, првобитна супстанца, вечна и
неуништива, и из ње су настали сви други елементи, земља, тј. чврсти елемент, и
ваздух, гасовити елемент. Она је бесконачна, величином неограничена, вечна
материја која се креће и згушњавањем и разређивањем све из ње настаје и све у
њој нестаје. Промене су мешање елемената. Вода, која се испарава, напаја Сунце и
остала небеска тела, а затим се као киша опет враћа и прелази у земљу, да би се у
облику магле или росе поново појавила из земље. Божанство је онај ум који све
ствара из воде.

Психологија:
Први је рекао да је душа бесмртна, и неживим стварима давао је душу
доказујући то магнетом.

Свемир:
Чини се према некима да се први бавио астрологијом. Први је рекао да се
Сунце помрачује јер испод њега долази Месец. Рекао је да је свемир жив и пун
божанстава. Свемир је један, један свет, једно начело. Све је у свемиру различито
агрегатно стање воде, као да се у све може претварати.

Значај:

6
 Тражећи насупрот традицији и митологији узрок свега слободним
мишљењем, Талес је својим филозофским питањем указао на могућност
филозофског тумачења света на основу властитог самосталног мишљења и
посматрања природе. Стога су Талесова величина и смелост више у постављању
питања, у којем се огледа мисаона амбиција и самосвест тог "првог филозофа",
него у његовом решењу. Он даје аргументе, рационално их објашњавајући. Важно
је схватити начин мишљења. Показао нам је како се пита, начин је природан,
логичан, и рационално објашњење.3

Анаксимен:
Последњи у низу филозофа
милетске школе био је Анаксимен
(око 585-528. г.п.н.е.) који је сличан
Талесу по томе што поново узима
један од четири елемента за начело.
Сада је то ваздух. Поново је изабран
елемент неопходан за живот, за који
се лако могло претпоставити да је и
кључан за живот (ваздух-дух-душа),
који како се чини обухвата земљу и постоји у неизмерној количини.
Анаксимен поред загревања (дејства ватре) и хлађења, уводи и згушњавање и
разређивање као начин путем којег од ваздуха могу да настану остале материје.
Аристотел је све прве филозофе називао “физичари ” зато што је код њих једна
ствар или материја играла кључну улогу у њиховом објашњењу света. За
филозофију су значајни јер су први покушали да објасне мноштво ствари у природи
нечим једним, што су, дакле, тражили јединство у природи.

3
Слика Талес из Милета и потпуно помрачење сунца 4. * http://filozofijasrednjaskola.blogspot.com/2012/10/miletska-
skola.html

7
Хераклит:
Хераклит је живео од око 540-480г.п.н.е. Повукао се из јавног живота па је
можда због тога добио назив мрачни (насупрот Демокриту кога су звали весели).За
стил писања изабрао је народну изреку (гнома) и то су његови чувени фрагменти из
дела које носи назив пери фисеос- о природи. Мањи део је сачуван и има их око
140, још у антици се сматрало да је он тежак мислилац. Један од најчувенијих
фрагмената гласи:"Ако почујете не мене вец логос онда је мудро сложити се са да
све ствари јесу једно". Логос је за Хераклита светски закон или универзални
приручник и он важи и у друштвеним збивањима али и у друштвеном животу. Хен
каи пан- једно као све. Границе душе нећеш наћи ма ишао свим путевима-толико
дубок логос има. Народ треба да се бори за своје законе као за зидине своје. Чак
ни Хелије-бог сунца не може прећи своје мере (логос), јер ће га Ериније (богиња
освете,заштитница правде) у томе спречити. Попут Милићана, нароцито
Анаксимена о свету каже следеће:"Овај свет исти за све није створио нити какав
бог нити човек већ је одувек био, јесте и биће вечито жива ватра која се са мером
пали али и са мером гаси". Хераклит је сматрао да је читав свет у динамичним
променама и то је изражено ставом пантареј (панта реи) све тече, све се мења. У
једну те исту реку не можеш два пута да закорачиш јер стално нове воде надолазе.
Такво гледиште строго су критиковали Платон и Аристотел. Цењен је и од
фридриха Ничеа, а код нас су хераклитовци били Лаза Костић и Његош. "Рат је отац
свему, крај свему, једне је учинио боговима друге обичним људима", "Све бива
борбом".4

4
* http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/istorija-filozofije/2009/05/01/anaksimen-iz-mileta
5
*https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%82

8
Aнаксимандар:
Анаксимандар био је други
припадник тзв. Милетске школе, можда
Талесов ученик, те учитељ Анаксимена из
Милета. Он је први од античких филозофа
који је своје филозофске мисли и записао, у
прозном делу које се традиционално назива
О природи (Περὶ φύσεως). То је дело
изгубљено, али је још постојало у доба
Аристотела и његовог ученика Теофраста, па
је Теофраст, на основу њега, забележио
драгоцена обавештења о Анаксимандровој
мисли. Анаксимандар, као и сви стари Грци,
су сматрали да је правда космичка, а не
људска категорија. Правда није нешто што
зависи од људских поступака и њихове егзистенције, она постоји независно од
тога, и представља уређење; светско уређење је правда, а рушење тог уређења
неправда. Анаксимандар се може сматрати првим метафизичарем, пошто
метафизика (грч. та мета та пхyсика) означава науку која се односи на нешто што је
иза или с оне стране физичког, чулно уочљивог. Анаксимандар је сматрао да када
се супротности раздвоје из „апејрона“, свака од њих тежи да заувек влада, да
потпуно прошири своју моћ и тако, да она сама постане „апејрон“. Нпр. док траје
зима, она тежи да што дуже опстане и да тако победи лето. Тиме она прекорачује
своју „перас“, односно своју границу, и бива кажњена за своју неправду тиме што
више не може да постоји, враћа се у „апејрон“ и препушта место лету. И тако све у
круг, вечно.
Могуће је да је смена годишњих доба, при чему лети и зими долази до
доминације једне од супротности, Анаксимандру служила као модел, док би осим
тога постојали и дужи временски циклуси у којима би повремено долазило до
потпуне победе једне од супротности. Ипак, правда се достиже када постоји
равнотежа супротности. 5

5
* http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/istorija-filozofije/2009/04/30/anaksimandar
6.
* https://www.google.com/search?q=Anaksimandar+iz+mileta&sxsrf Слика Анаксимандар

9
Метафизика:
Метафизика је грана филозофије која истражује принципе стварности који
приказују оне које су у било којој одређеној знаности. Космологија и онтологија су
традиционалне гране метафизике. Бави се објашњењем крајње природе мишљења
и света.
Реч потиче из грчке речи μετά (метá) (значећи "над") и φυσικά (пхyсикá) -
(значећи "физикалним"), где "физикалним" означава оне радове о материји које је
написао Аристотел у античком добу. Префикс мета- ("над") је додан на поглавља
која су физички следила након поглавља о "физици" у постхумно уређеним
збиркама. Аристотел је неке од тема у њима називао "првом филозофијом".
Средишња грана метафизике је онтологија, истраживање о врстама ствари које су у
свету и које односе међу собом. Метафизичар исто покушава разјаснити појмове
путем којих људи разумеју свет у које спадају постојање, својство, простор, време и
могућност. У новија времена израз "метафизика" користе нефилозофи да означе
"предмете који су изнад физикалног свијета". "Метафизичка књижара" не продаје
књиге о онтологији него езотеричне књиге о духовима, духовном лечењу, и остале
такве теме које не спадају у филозофску истрагу у метафизици.
Пре развоје модерне знаности знанствена питања су се решавала у делу
метафизике под називом "природна филозофија" израз знаност је значио знање.
Али знанствена револуција је учинила природну филозофију једном емпиријском и
експерименталном активношћу за разлику од остатка филозофије и крајем
осамнаестог века почела се звати "знаношћу" и да се разликује од филозофије. Од
тада метафизика је постала филозофско истраживање не-емпиријског карактера
природе постојања. 6

6
*https://hr.wikipedia.org/wiki/Metafizika
https://hr.madskillsvocabulary.com/metaf-sica

10
Елитизам:
Естетика и етика поседују особине спонтаности и дијалога – ми одлучујемо
о моралним и естетским питањима за себе, али не сами – иако се може чинити да
смо „једнакији“ у етици него у естетици. Права која захтевам за естетског
почетника су минимална; у естетици, насупрот етици, ефекти образовања су већи.
Елитизам је дијаметрално супротстављен популизму, али термин „елитистички“ је
стекао превише негативних коментара да би га либерали мирно користили. Данас,
просечна особа која живи у западном либералном друштву има довољно
слободног времена да постане естета у минималном, али есенцијалном смислу –
то јест, има слободног времена да развије способност да вреднује уметност и
естетско као циљеве по себи. Чини се да елитизам укључује и оно што се данас
често назива епистемичком неправдом – ућуткивањем говорника којима се на даје
право на критички глас. Миранда Фрикер је развила овај појам као опис неуспеха
да се нечијем сведочењу приушти одговарајући ниво поверења, због разних
предрасуда. Појам епистемичке неправде у друштвеној и уметничкој критици
може се видети као развој Фрикериног појма, и то је оно што сам претходно назвао
демократијом укуса. Елитизам је назив који се користи за идеологије, покрете и
праксу темељену на уверењу да одлучивање, управљање или власт у неком
друштву, организацији или држави мора бити ограничено искључиво на
припаднике његове елите, односно појединце који се од њених "обичних"
припадника истичу по пореклу, материјалном богатству, образовању, физичким
или менталним способностима. Елитизам се често наводи као супротност
популизму. За људска друштва кроз писану историју је карактеристично да су у
правилу била елитистичка, односно постављена тако да где је ограничен број
појединаца, најчешће из редова владајуће класе, имао институционални монопол
политичког деловања. Елитизам с увођењем демокрације добија негативне
коментаре, али и нове облике као што је технокрација. 7

7
*https://sr.wikipedia.org/wiki/Elitizam

11
Архе:
Архе означава начело које у основи природе, суштину ствари, биће оног
бивствујућег. Означава се као начело, праначело, праоснова (Винделбанд), почело
први принцип, пратвар (урстофф). Оно што је у основи свега и из чега све
произилази. Први је баш ту реч употребио Анаксимандар. Означава начело које у
основи природе, суштину ствари, биће оног бивствујућег.

Начело архе код Талеса:

Као начело (архе) свега поставио је воду. Вода је начело природе и налази
се у свакој појавној ствари, али у исто време и суштина свега постојећег. Вода се
налази у основи свих ствари. Из воде се све рађа и у воду се све враћа. Због такве
концепције, учења да је једно основ свега Талес се сматра првим филозофом. Прве
овакве назнаке, да је вода основ свега, налазе се још код Хомера. У његовој
митологији, Океан је река која окружује Земљу, Океан је онај који рађа све. Платон
је сматрао да по Хомеру све потиче од тока и кретања. По Аристотелу ово
Хомерово учење је претеча Талесовог. Са друге стране, занимљиво је да је за неке
земље са Истока, река услов и извор живота (Египат, Месопотамија…). Знамо да су
разне идеје циркулисале на Медитерану и да је сам Талес посетио Египат, али
конретно што се тиче начела воде, а и многих других, сам утицај идеја са Истока на
оригиналност Грчке мисли је прецењен. Дакле ово је изворно Талесово учење.
Дакле, принцип свих ствари, односно архе свих ствари је вода. Талес је говорио да
је бог светски ум и да је све живо и пуно божанстава . Ниче је сматрао Талесово
учење пре свега метафизичким концептом, него одређеним научним достигнућем:
„Талес је превазилазио оно научно’’. Потреба и несређено посматрање емпиријске
природе, коју је Талес усмерио на појаву и преображаје воде или тачније влаге,
барем би допустила или чак сугерисала једно такво несагледиво уопштавање. Оно
што га је натерало на ту генерализацију била је метафизичка догма која своје
порекло има у мистичној интуицији и коју скупа са стално обнављаним покушајима
да се она боље изрази срећемо у сви филозофијама дакле, оно што га је нагнало
био је став: „Све је једно.“. Тако је Талес видео јединство бивствујућег, а кад је
пожелео да се изрази, говорио је о води!“.

12
 Без обзира на овакав став Талес је несумњиво како први филозоф, тако и
први научник. Први који је схватио појам о јединству у разлици и држећи се идеје о
јединству покушао да објасни очевидну разноврсност мноштва.

Начело архе код Анаксимандра

Као што смо већ поменули, сматра се да је Анаксимандар први употребио
реч архе да би означио начело као такво. Анаксимандар је одредио архе као
апеирон (ἂπειρον), у директном преводу нешто што је бесконачно, безгранично.
Аперион је састављен из две речи а-алфа, које означава негацију, и перас (περαϛ)
оно што означава границу, дакле оно што нема границе. Овај термин (аперион) се
раније користио за нешто веома велико, нпр. код Хомера аперион је означавао
море. Аперион је материјални принцип, али није један од познатих елемената,
материјално неодредив и неодређен, али и даље материја. Из те неодређености
свет се формира на тај начин што та неодређеност постепено прелази у
одређеност. Из тог хаотичног материјала постепено се оформљују ствари и космос.
Апеирон као начело не односи се само на космос у целини, него важи за сваку
ствар појединачно. Предмети око нас су ограничени. Овај принцип је свеобухватан,
обухвата све и налази се у свему, временски неограничен, божански. О њему се
говори као о прстену, нешто што нема видљиву границу, нема почетак и крај,
неодредиво је и неподељено по себи. Као што видимо, за разлику од археа (вода)
код Талеса, код Анаксимандара архе је бесконачан и неограничен и није сведен на
један елемент. Аперион омогућава вечно настајање и пропадање, свеобухвата и
свим управља. Покреће све процесе и није му потребан никакав покретач нити
узрок.Супротности о којима говори Анаксимандар стално су у рату, то је начин
њихове егзистенције. Борба супротности, код Анаксимандара, је означена као
неправична, где једна страна постаје предоминантна у односу на другу страну
(топлота лети, хладноћа зими). Равнотежа се успоставља када ове супротности
буду сједињене. Из овога се види да „владање“ једне супротности се може
посматрати као неправда коју треба испаштати пропашћу. Све што је једном
настало, такође пропада.8

Начело архе код Анаксимена

8
*http://dzabaletan.com/nacelo-arhe-kod-jonjana/

13
 Код Анаксимена архе је
означено као неограничени,
протежући ваздух (ἀἠρ). За разлику од
Анаксимандара, код кога је основа
неодређена, код Анаксимена та
основа је одређена као природа
ваздуха. Из аера ствари се рађају,
рађале су се и рађаће се. Исто тако
рађају се и божанске ствари. Као што
нас наша душа, која је ваздух,
одржава, тако и дах и ваздух цео
космос окружују. Анаксимен је први
дошао до визије човека као
микрокосмоса. Човек је свет у малом и
као такав је сличан макрокосмосу.
Ваздух је материја која је одувек у
кретању.
Тако се објашњава разређивање и згушњавање. Ваздух није неодређен
него одређен. Он квалитативно постоји иако мења облике (агрегатна стања), он се
процесом згушњавања квантитативно мења што је повезано са његовим кретањем.
Мировањем или споријим кретањем јер се згушњава, а бржим кретањем се брже
разређује. Најбрже кретање је ватра, па ветар, па облак, па киша, па земља, па
камен и све остало од тога. Нама се појављује нешто као топло и хладно, а у ствари
архе се креће брже и спорије. Код Анаксимена се аперион, тј. бесконачно, третира
као атрибут основне супстанце, а не као саме супстанце. Као што смо већ рекли,
ваздух је бесконачан у квантитативном смислу. Он није неодређен или
неограничен у квалитативном смислу. Професор Павловић тврди да је у
филозофскиј терминологији Анаксимен учинио корак напред. Анаксимен, је за
разлику од Анаксимандара, разликовао саму супстанцију и њене атрибуте, као што
је разликовао квалитет од квантитета. Може се поставити питање зашто архе не би
био вода, као код Талеса, а не ваздух. Сматра се да је Анаксимен узео као почело
ваздух зато што је више у кретању од свих других начела. Хегел сматра да ваздух
има и већу безформност и да је то његова предност: „У исто време ваздух има то
преимућство што поседује ту већу безформност. Ваздух је у мањој мери тело него

14
вода, ми га не видимо, тек осећамо његово кретање.“ Анаксименова космогонија
може изгледати као да је све објашњавала степеном густине материје.9

Начело архе код Хераклита:

Код Хераклита основна супстанца, као нешто јединствено што се налази у
свим стварима је вечна, жива ватра. „Овај космос (ред света), исти за све, није
учинио ниједан од богова нити од људи, него беше увек и јест и бит ће вечно жива
ватра, која се по мерама (периодички) пали и по мерама гаси.“
Хераклит има у виду један пулсирајући циклус у којем све настаје и
пропада, а у основи је „ вечно жива ватра“. Ватра је овде представљена као, са
једне стране, креаторска сила, а са друге стране као деструктивна сила. Она рађа
свет, а у исто време га уништава. Овде нема као код Анаксимандра оне
„неправичности“, већ је „рат отац свему“. Та борба супротности (ватра као
деструктивна и у исто време креаторска сила) је оно што одржава свет, она је у
складу са поретком и самим тим је праведна. Ватра прожима све и све обухвата, у
себи садржи јединство супротности. Једна од одлика ватре је да је она стално у
покрету, стално се креће. Стално кретање је једна од главних особина
Хераклитовог археа и најбоље се изражава изреком која иначе није Хераклитова
оригинална изрека, али верно приказује суштину његовог учења и она гласи „παντα
ρει“ (све тече, све се мења). Хераклит то лепо изражава једним својим фрагментом
„Не може се ући два пута у исту реку. Јер ти стално нове воде протичу.“ Наравно
ова ватра изражава Хераклитов логос, јединство супротности, које код њега
представља правду, односно поредак постојања. Рани грчки филозофи су тежили
да разумеју и схвате саму природу која их је окруживала, да у њој пронађу општи
принцип како би боље спознали сам поредак природе. Они су се трудили да
разумеју сам језик природе (логос) и да га „преведу“ на обичан људски говор. На
тај начин су добијали једно кохерентно учење о самом свету који их окружује и
чији су они део. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом,
рађањем, пропадањем као очевидним и неизбежним чињеницама универзума.
Коплстон каже да су се Јоњани разликовали према томе како су одређивали сам
архе, али им је заједничко то што су га сматрали материјалним. Међутим, они су
сматрали да се у самој материји налази одређена животност, па их због тога не
можемо сматрати материјалистима у данашњем смислу речи. Ови филозофи су
оно чулно уздигли до појма, и тако су добили једно појмовно, апстрактно

9
http://dzabaletan.com/nacelo-arhe-kod-jonjana/

15
мишљење, што се сматра једном врстом интелектуалне револуције у историји
људског мишљења.10

Закључак:
Закључак који нам се намеће је тај да филозофи живе неким посебним
животом, да њих одликују нека посебна интересовања, да њих не занимају новости
које долазе са трга, нити их интересују "страначке" борбе, да они не придају значај
"такозваном стварном животу", већ да стварима и поступцима придају вредност на
начин који је другачији у односу на то како то чине други људи. Због тога је
филозофија подухват који у себи има разлог сталног немира, јер се њене теорије и
претпоставке морају стално проверавати. То открива још једну црту филозофије да
говори о стварима које се све не могу опазити голим оком. Ово може да нам се
учини као мана филозофије. Међутим, ми се у најобичнијем размишљању бавимо
стварима које се не виде, а да тога често нисмо свесни. Они су вероватно гајили и
наду да смо, ако оставимо чула иза себе, тамо оставили и несталност, могућност

10
*http://dzabaletan.com/nacelo-arhe-kod-jonjana/

16
грешке и сваку промену. Сврха филозофије није да повлађује мишљењу већине не
би ли филозофи на тај начин дошли до славе или власти, већ да открива истину.
Ова напетост између непристрасне истине и истине која годи ушима, али није
истина, прати филозофију кроз циелу њену историју. У ововм раду је било речи о
филозофима из историјских периода. С обзиром на време које их раздваја,
сличност у њиховим мишљењима је више запањујућа, него разлике међу њима.
Они често говоре о различитим проблемима.

Најзад, они говоре о стварима које се не могу опипати, будући да

филозофске норме укључују моменат избора одређеног начина мишљења.
Филозофија се не бави оним што постоји изван нас, што би могло бити сазнато и
остављено по страни, већ се бави оним што је у нама, као правило по којем
живимо и размишљамо.

Литература:
1. http://dzabaletan.com/
2. http://filozofijasrednjaskola.blogspot.com/2012/10/miletska-skola.html
3. http://kif.filozofijainfo.com/miletska-skola/
4. http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/istorija-
filozofije/2009/04/30/anaksimandar
5. Миленка Радић, Филозофија
6. https://bs.wikipedia.org/wiki/Tales

17
18