Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за филозофију

Семинарски рад из Хеленске филозофије

Тема: Филозофија Елејске школе

Студент: Ментор:
Бранислав Петровић проф. Никола Таталовић

Нови Сад
септембар 2015.
Апстракт: Аутор у раду настоји да прикаже филозофију Елејске школе посебним
представљањем филозофских мисли њених најистакнутијих чланова: Парменида,
Мелиса и Зенона. Аутор је у рад укључио и Ксенофана који се у великом броју
случајева доводи у везу са горе поменутима, а чија је 'филозофска' мисао могућно
утицала на оснивање саме Елејске школе.

Кључне речи: Ксенофан, Парменид, Мелис, Зенон, Једно, биће, Бог, ништа, дијалектика,
апорије.

-1-
 САДРЖАЈ

УЧЕЊЕ ПРИПАДНИКА ЕЛЕАТИЗМА И ЊИХОВ УТИЦАЈ............................................ 3

КСЕНОФАН ............................................................................................................................ 5

ПАРМЕНИД ............................................................................................................................ 7

ЗЕНОН .................................................................................................................................... 11

МЕЛИС .................................................................................................................................. 14

ЛИТЕРАТУРА ....................................................................................................................... 16

-2-
 УЧЕЊЕ ПРИПАДНИКА ЕЛЕАТИЗМА И ЊИХОВ УТИЦАЈ

Елејска мисао са Парменидом доживљава свој врхунац, почетком V века старе ере, а до
тада је протекао читав век стасавања рационалног схватања света и уобличавања
основних појмова за његово разумевање. Грчка је знаност најпре истраживању
природе посветила сву свежину младалачке спознајне радости и притом исковала
темељне појмове за схватање спољашњег света.1 Могли бисмо додати – не само
појмове већ и принципе који су садржани у самом уму који мисли. тј. утемељили су
логичка правила исправног, ваљаног мишљења. Постоји опште слагање да су Елејци,
предмет нашег интересовања, дали пионирски допринос како појмовно-категоријалном
апарату тако и гносеолошко-логичким основама које ће Аристотел уткати у свој
'Органон'.

Даље, они су зачетници и онтологије као прве филозофије, тј. филозофског

промишљања о бићу. За разлику од првих физичара који се питају за прапочетак,
праелемент или преузрок свих промена. ствари и догађања (arche), Елејци сматрају
питање прапочетка квазипроблемом, јер се он не може решити. Наиме, немогуће је
говорити о почетку стварности. Проблем може да буде једино само постојање, природа
тог бића. Значај и дубина елејске филозофије наметнула је питање да ли је она
самоникла, аутохтона или је морала имати претходнике чије су увиде они разрадили,
извукли консеквенце и заокружили у систем који и данас задивљује децидираношћу.
Око тог питања се воде вечити спорови који за карактер нашег рада нису релевантни
осим да се покаже извесна обавештеност, стечена коришћењем литературе.

Најпре, реч је о Ксенофановој улози родоначелника школе. У бројним прегледима и

уџбеницима историје филозофије стоји да Елејску школу чине Ксенофан, Парменид,
Зенон и Мелис. Исто тако бројне студије искључују могућност да је Ксенофан био
утемељитељ школе, као и да је уопште био учитељ Парменидов. Трећи, пак попут
Коплстона допуштају могућност да је Ксенофан покровитељ ове школе. Ја сам се
одлучио за прво становиште из једног утилитарног разлога: о Ксенофану је лако
писати, његове изјаве о свеприсутном Богу у складу са Елејским говором о бићу; као и
једног спољашњег: истицање улоге антиципатора као значајног вида идеолошки
искривљене визије објективног света.

1
Винделбанд, В., Повијест филозофије – књига прва, Напријед, Загреб, 1978., стр. 69

-3-
Мање тежак, тј. решив проблем је у ком смислу појмити термин Елејска школа ако
његовој денотацији припада и просторно, и више генерацијски удаљени Мелис.
Наравно није реч о институцијалној школи већ о мислиоцима који су припадали истом
'табору'.

Постоји нешто противречно између изградње Парменидове филозофије и утицаја који

је она непосредно извршила. Наиме, елеатизам је несумњиво материјализам. Дозволиће
се и материјалистички утицаји на Емпедокла и нарочито Демокрита али највећи утицај
он је извршио на Платонову најидеалистичнију од свих идеалистичких филозофија. Не
само да је једино право биће – свет идеја, окарактерисано Парменидовим одликама
непроменљивости, савршености, вечности... већ је и подела света на један део који је
чулима доступан, феноменалан и други који је доступан само уласком са знањем,
интелигибилан, такође инспирисана Парменидовим дистинкцијама.

Лако је уочљива једна од карактеристика развоје филозофске и уопште људске мисли.

Када извесни значајни умови изграде појмовно-терминолошки апарат за разумевање
одређеног предмета мисли, он постаје опште добро и сасвим је ирелевантно која ће се
струја или правац користити дотичним појмовима. Они постају прави органон (оруђе)
за ранија и разговетнија сазнања.

Ко год да се бави бићем, идеалиста или материјалиста, не сме бити испод разине коју су
достигли Елејци.

-4-
 КСЕНОФАН

Ксенофан је један од оних мислилаца у повести чије нам дело показује значај историје
за историју филозофије. Наиме, недостатак конкретног доказа да је боравио у Елеји
може нас коштати тврдње да је баш он оснивач Елејске школе. Међутим, и поред
могућности да Колофоњанин није био у великој мери заслужан за ово што му многи
историчари филозофије приписују, не желимо да ризикујемо могућно чињење неправде
овом путујућем барду и олако порећи значај његових фрагмената у којима се по први
пут појављује, или, боље рећи, назире идеја о једности бића. Управо из тог разлога је
аутор изабрао један шири појам: „Филозофија Елејске школе“, уместо „Елејска школа“,
као оправдање да и Ксенофана уврсти у свој рад и тиме омогући прегледније и лакше
образлагање мишљења утицајнијих и истакнутијих представника мишљења Једног.

Ксенофан је писао песме, и то у епским стиховима, елегије и јамбе, које је као

путујући песник рецитовао широм своје домовине. Његови стихови били су усмерени
на оштру критику традиције хеленског народа да за своје најславније васпитаче сматра
Хомера и Хесиода, који су боговима доделили сваки чин који је људима на срам и на
осуду као красти, прељубник бити, један другога варати2. Како је могуће да оно за шта
људе осуђујемо, у многим случајевима чак законом, приписујемо боговима и уз то им
још приносимо дарове?! Чему нас то они уче, када сами нису способни да обуздају
своје страсти и међу собом искорене неправду. Замислимо једног Ксенофановог
савременика који бива етикетиран од стране друштва као изгредник, уколико начини
макар један миноран прекршај, а касније они који су га осудили принесу жртву једном
оцеубици и прељубнику Зевсу или оргијашу Дионису. Врло је јасно како је,
здраворазумским сагледавањем овакве ситуације, могао да се доведе у питање
педагошки карактер дела каква су Илијада, Одисеја или Теогонија.

Захваљујући скитском начину живота, Ксенофан је долазио у додир са много

различитих народа, па тако и много различитих религијских представа, које су му
омогућиле да критикује склоност људи да боговима додељују човеколикост. Јер, да
волови и коњи и лавови имају руке и да рукама својим сликати могу и дјелати као и
људи, ликове богова на своју би сликали слику, коњи коњима сличне, а волови волу

2
Дилс, Х., Предсократовци фрагменти 1, са немачког превео Бранко Бошњак и други, Напријед, Загреб,
1983., стр. 132.

-5-
подобне, и тијелу би давали облик на своју присподобу3. Међутим, људима као да ни то
није довољно, па различите људске расе сликају богове различито, свака по свом
обличју: Етиопљани кажу да су њихови богови тупоноси и црни, а Трачани да су очију
плавих и црвене косе4.

Као и за (скоро) све предсократовце „физичаре“, и за Ксенофана се сматра да је

написао једну поему под насловом „О природи“. Наравно, не можемо у њој тражити
неку развијену филозофску мисао, али то не смемо ни очекивати од човека који је
живео у Античкој Грчкој на размеђу шестог и петог века пре нове ере. Оно о чему
говоре сачувани фрагменти ове поеме, а битно је за нас и одбрану претпоставке да је
Ксенофан био учитељ Парменида, а можда и оснивач Елејске школе јесте по први пут
размишљање да један је бог5, а и сам Аристотел га у својој Метафизици описује као
првог „једнаша“. Од нашег Филозофа, највернијег тумача предсократовске
филозофије, сазнајемо да реч бог, код Ксенофана највероватнје представља сам свет.
Имајући у виду ове појединости, природу више не видимо као несталну и склону
променама, већ напротив, постоји захваљујући својој постојаности и непроменљивости,
све покреће снагом ума6 и влада над оним ниже постављеним, променљивим стварима,
међу које спада и сам човек чија је природа смртна и пролазна. Та највиша природа, тај
Ксенофанов бог увијек на истом мјесту стоји без икакве кретње и не приличи му да
прелази с мјеста на мјесто7.

Овај писац-рецитатор, загонетни скитач, храбри критичар друштва, први

мислилац Једнога, утабао је стазу за своје ингениозне наследнике, који ће премашити
величину његове мисли и оставити огроман утицај на највеће умове у историји
човечанства.

3
Дилс, Х., Предсократовци фрагменти 1, са немачког превео Бранко Бошњак и други, Напријед, Загреб,
1983., стр. 133.
4
Дилс, Х., Предсократовци фрагменти 1, са немачког превео Бранко Бошњак и други, Напријед, Загреб,
1983., стр. 133.
5
Дилс, Х., Предсократовци фрагменти 1, са немачког превео Бранко Бошњак и други, Напријед, Загреб,
1983., стр. 134.
6
Исто, 134.
7
Исто, 134.

-6-
 ПАРМЕНИД

Живео је у петом веку пре нове ере. Рођен је у Елеји којој је подарио законе, активно је
учествовао у политичком животу свога града. Претпоставља се да је био Ксенофанов
ученик, или можда ученик питагорејца Аменија. Са већом сигурношћу стоји тврдња да
је у младости и сам био питагорејац. Његов ученик био је Зенон, такође из Елеје. Као
важан податак у Парменидовом животу сматра се његова, са Зеноном заједничка,
посета Атини и сусрет са Сократом, када је Парменид већ био стар шездесет и пет
година, уз то га Платон описује као сасвим седог, али лепог изгледа. Сматра се да је
водио високо моралан живот, мада не можемо ништа са сигурношћу да тврдимо, јер о
њему немамо много историјских података.

Захваљујући Аристотеловом тумачењу Парменидовог одређења битка, историја

филозофије је запала у ћорсокак претпоставки, односно сукоб мишљења Парменидових
тумача, без изгледа за њихово међусобно помирење. Наиме, Аристотел је био први који
је устврдио да Парменид, односно прецизније „они око Парменида“, познају само и
једино осјетилно биће. Од тада надаље не престају покушаји да се оно што Парменид
назива бићем поистовјети с нечим материјалним, осјетилним, тјелесним и
протегнутим.8 Идући од Аристотела даље кроз повест, фрагменти овог Елејца у којима
налазимо било какво ближе одређење битка, оставили су његовим наследницима
слободу за различито, а аргументативно, тумачење саме његове филозофске мисли и
њених усмерења. Тако да ми имамо широки дијапазон крајње супротних одређења, од
Барнетовог, који га сматра оцем материјализма, до неоплатонизма када Плотин сматра
битак истоветним са 'духом'. Међутим, особине битка које нам се, тумачећи његове
фрагменте чине сигурним, не смеју нас завести ако имамо у виду време у коме је
Парменид живео, односно то да Грци још увек нису правили јасну разлику између
материјалног и нематеријалног. Зато нам једино остаје да се окренемо даљем излагању
овог загонетног појма и покушамо макар да се приближимо коначној истини.

За Парменида исто је мислити да биће јесте и уопште мислити. Јер исто је мислити
(као) и бити9. Oно што јесте, оно и мисли, а могућно је мислити само биће, јер за
постојање нечега изван онога што јесте, односно изван бића, потребно је афирмисати

8
Барбарић, Д., Грчка филозофија, Школска књига, Загреб, 1995., стр. 70.
9
Дилс, Х., Предсократовци фрагменти 1, са немачког превео Бранко Бошњак и други, Напријед, Загреб,
1983., стр. 208.

-7-
постојање нечега што није биће, односно постојање небића. Даље, сматра он, постојање
небића је немогуће јер оно није, а може се говорити само о нечему што јесте, односно о
бићу. Смисао тврдње да (нешто) 'јесте' био би овај: оно што јесте то је биће, или,
другим речима, оно што јесте постоји, или – што је исто – биће јесте (постоји). У
том случају, друга могућност би имала следеће значење: (нешто) не-јесте, односно
биће није, или постојеће није (не постоји).10

Његова написана оставштина сачињавало је дело које је носило назив „О природи“, као
и уосталом код већине пресократика. На нашу срећу сачуван је добар део ове поеме,
изложене у форми откривења (откровења), јер аутор преноси речи које му је саопштила
богиња. Још од настанка рационалног мишљења присутна свест „о бачености човека у
свет“ и то по правилу на раскрсници, фигурише и овде када богиња презентира два
пута: пут мнења и пут истине, по правилу захтеван и тежак али му је дестинација као
Сунце блистава и као заокругљење истине.

Иако је у поеми прво изложен пут истине ми ћемо најпре овлаш назначити онај други
пут, пут обичних смртника. Разлог је како у концепцији излагања (од простијег ка
сложенијем), тако и у чињеници да је Парменид први систематски критичар чулног
сазнања. Сматрао га је непоузданим привидом који има посла само са варљивом
површином ствари и права је сметња доласку до истине преко стаза које су обичним
смртницима далеки и потпуно непознати. Њоме ступају само изузетни и смели
путници, касније названи филозофима. Стаза мнења или свакидашњег људског
искуства ипак је служила и Парменидовим претходницима, физичарима, са којима се
он није слагао. Они су узимали као евидентну чињеницу настајања и умирања, кретања
и оживљености Космоса, мноштво како појединачних бића тако и мноштво
појединачних природа – монада. Означавајући мудрост првих мислиоца као варљиву и
необразованој маси сличну, Парменид излаже божанску, дакле несумњиву истину,
боље рећи истине, добро заокругљене, што ће рећи логички консеквентне,
непротивречне, потпуне – безмало задовољавајући савремени критеријум научног
система. Коплстон чак тврди да пут мнења из Поеме пре свега представља критику
ранијих филозофа мада постоји могућност да је реч и о разлици чулно-умно, коју ће до
краја развити Платон, образац сваког идеализма па чак и рационализма. Опет, не значи
да је Парменид због тога био идеалист, јер ћемо показати да у његовој концепцији бића
има елемената чулног и материјалног.

10
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 21.

-8-
О Парменидовом путу Истине, можда најбоље говори следећи фрагмент: Хајде, ја ћу
ти рећи, а ти саслушав' причу похрани, који су једини замисливи путеви испитивања:
један, да јесте и како не може не бити, је стаза Уверења (јер за Истином ходи), и
онај, да није и како мора не бити, за коју ти путању кажем да је потпуно
неистражива, јер нити би могао сазнати не-биће (нити би га могао исказати).11 Др.
Бранко Павловић коментарише то на следећи начин: Прва добро заокругљена истина
одбацује могућност да ничег нема, дакле нужност небића, јер немогуће је спознати оно
'ништа', као што га је немогуће и исказати (исказано 'ништа', наиме, већ постаје нешто,
постаје реч). Онда остаје само могућност да Нешто јесте, а онда се поставља питање:
Шта је то нешто?

Одговор даје следећи фрагмент – Исто је мислити и бити. Једино о Бићу може да се
говори и једино Оно може бити предмет наших мисли. 'Ништа' не може да буде
предмет наших мисли и нашег говора, јер говорити о 'ничему' значи не говорити, а
мислити о ничему значи и не мислити. То је друга добро заокругљена истина, која,
мора се признати има бројне формулације и варијације. Занемарујући рогобатни речник
доказивања да су мислити и бити једно те исто, ово је прилика да се нагласи сличност
са Ксенофановим речима о једном једином Богу, највећем међу боговима и људима.
Ако мора нечег бити, онда то нешто мора мислити, ако уопште мисли, само себе.
Оно, наиме, не може мислити нешто друго, јер тог другог изван свеукупног бића нема,
то друго је ништа које се не може ни мислити ни бити.12

Трећа заокругљена истина је исказана одлучно и са тако убедљивим разлозима да су

Елејци именовани „чуварима бића“. Да је биће нестворено и непропадно, цело,
једнородно, непокретно и не без довршења...нити је кажљиво нити мисљиво...отуда је
све непрекидно јер све пријања уз биће.13

Извесни аутори заступају тезу да из горе наведеног фрагмента произилази

материјалистичко схватање бића. Пошто се бићу не може ништа одузети ни додати оно
је Једно и коначно, одређено и потпуно. Временски је можда бесконачно јер нема ни
почетка ни краја, али је просторно коначно и чак сферичног облика, како видимо у
следећем фрагменту – од средишта једнако свуда: јер нити овде нешто више, нити
тамо нешто мање оно не сме бити. Поставља се питање да ли би Парменид уопште

11
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 68.
12
Павловић, Б., Досократска мисао I и II, БИГЗ, Београд, 1973., стр. 38
13
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 69.

-9-
могао биће да замисли као сферично а да истовремено оно не буде материјално. Ништа
чудно што у по том питању: да ли је Парменидова и уопште елејска антологија
утемељила идеализам или материјализам, срећемо противречне ставове. Прихватићемо
тезу да је инсистирање на сазнању бића путем мишљења, тј. појмова једно, а сасвим
друго је тврдити да се апсолутна стварност, чија је спољашња манифестација видљиви
свет, идентификује са мишљењем.

- 10 -
 ЗЕНОН

Најнепосреднији закључци Парменидовог учења о једном ненасталом и вечном бићу

тицали су се негирања сваке могућности кретања, дељивости и постојања мноштва. Ти
закључци су погађали милетско-хераклитовску филозофију која кретање узима као
несумњиву чињеницу коју мишљење треба да објасни, као и Питагорејску теорију о
броју као суштини света, али броју схваћеном као корпускула или монада.

Карактеристично је да Зенон нигде не износи своје ставове и тврђења већ себе сматра
затвореником Парменидове теорије као и бранитељем од свих оних који сматрају
апсурдном истином са таквом видљивом чињеницом кретања промене и пропадања у
свету. Зенону је припала част да на тако дубокоуман начин изложи своје апорије
(нерешиве логичке загонетке) да су оне постале један од основних начина доказивања,
нарочито у математици, логици и филозофији, а неретко и у осталим наукама. Тај
Зенонов доказ је назван индиректним доказом, а с обзиром на ток излагања добио је
савршен назив reductio ad absurdum – свођење на апсурд. За тај начин је Хегел говорио
да представља храброст започете борбе на противниковом терену. О чему се заправо
ради? Не изводе се тезе које су спорне из одговарајућих аргумената, већ се иде на то да
се оспоре саме противникове тезе. То оспоравање захтева известан интелектуално-
џентлменски моменат јер се оне не негирају директно, већ се претпоставља да је
противникова теза истинита. Из тако постављене претпоставке извлаче се све могуће
логичке последице. Ако се међу добијеним последицама нађу и таква тврђења која
стоје у међусобној противречности, тј. ако се добија апсурд онда није добра
претпоставка да је противниково тврђење истинито, самим тим да је погрешно.

Сам број Зенонових доказа варира од аутора до аутора и изгледа да их је било око 40.
Такође су и различите њихове систематизације и поделе, нпр. докази против мноштва,
против дељивости, против кретања и слично, што се показује релативно јер се
испоставља да су докази против кретања засновани на Мноштву. Оно што се констатно
појављује у свим приказима Зенонових апорија јесу четири најчувенија доказа:
дихотомија, Ахил и корњача, стрела и стадион.

Први од четири чувена доказа против кретања данас је познат под називом
'Дихотомија'. Проблем се састоји у следећем: Како прећи бесконачно дељиву величину
АБ, или како је могуће реализовати бесконачан број подела величине АБ. Дакле, да би

- 11 -
тело из места А стигло на место Б оно би најпре морало да пређе половину пута, а
после тога половину те половине, тј. четвртину, затим осмину и тако у бесконачност.
Значи да тело фактички не може ни кренути из места А.

Следећи доказ, са називом 'Ахил и корњача' наводно закључује да брзоноги Ахил

никада не може да стигне корњачу. Услови трке су дати тако да он не сме да је
престигне, већ само треба да је сустигне: Тркач прво прелази половину тркалишта,
затим четвртину, затим осмину...(истоветан принцип као у претхдном доказивању).
Дакле, што се више буде приближавао корњачи требаће му више дељења. Закључивање
тече овако: 1) Ахил и корњача остовремено крећу, 2) n-ти корак корњаче и n+1 корак
Ахила прелазе исти део стазе; 3) Ахил ће стићи корњачу ако и само ако достигне неку
тачку на стази у исто време кад и корњача; 4) с обзиром на ставку 2, корњача ће на
крају сваког интервала бити један, ма како мали, корак испред Ахила, 5) зато Ахил
никада не стиже корњачу.

Ако би се Зенону приговорило да је бесконачно дељење у регресији ипак могуће

завршити увођењем најмањих Јединица, онда би нам он вероватно доскочио неким од
својих парадокса који оспоравају постојање такве јединице.

Трећи парадокс који произилази из претпоставке да има кретања, познат је под називом
'Стрела'. Доказивање има следећи низ: 1) стрела се креће или у месту у коме јесте или у
месту у коме није; 2) не може се кретати у месту у коме није, 3) нити у месту у коме
јесте, 4) јер то место је њој једнако, 5) а све је у мировању што је у месту једнаком себи;
6) зато се стрела не креће, односно зато мирује.

Нерв горњег доказа је 5. ставка да све мирује што је у месту једнаком себи. Аристотел
је сматрао да је овакав став погрешан, јер преноси оно што важи за тренутак на
интервал времена. Одсек или интервал времена није збир тренутака, пошто се
набрајањем тренутака никада неће исцрпети временски интервал, ма како мали био.
Стрела се не може кретати у тренутку јер за то нема времена (ту је Зенон у праву), али
исто важи и за мировање. Кретање и мировање се могу приписивати стрели само ако се
њен лет посматра у периодима, као што се особина кружности приписује само
линијама, не и тачкама. Коментар се наставља излагањем суптилних разликовања
различитих појмова који се тичу простора, времена, кретања, мировања, убрзања...
Крајња констатација је да Зенон није располагао ни изразима ни термининма којима би

- 12 -
у потпуности изразио смисао својих доказа.14 Прави значај како Зенонових тако и свих
смишљених парадокса (апорија) лежи у томе што су нагонили потоње мислиоце да
изграђују што прецизније категоријално-појмовне изразе за њихово (раз)решавање.

Четврта апорија, названа 'Стадион' имала је најзанимљивију историју, У Антици је

остала незапажена или бар потцењена. Сматрало се да је доказ евидентно погрешан јер
се пређени пут тела које се креће мери величином тела поред кога оно пролати без
обзира да ли то друго тело мирује или не. Реч је о превиду нечега сасвим елементарног,
као што је релативност кретања. Тако је ова апорија вековима тумачена као јасно
погрешна.

Доказ се састоји из односа троја различитих 'кола' (види слику15). Кола 2 и 3 се крећу у
супротним смеровима, једна ка другим. После извесног времена, сва кола се поравнају,
па произилази закључак да су покретна кола у односу на она стајаћа прешла половину,
а у међусобном односу целу дужину кола, тако је ½=1, а то је апсурдно.

У XIX веку француски историчар Брошар увиђа да ова апорија у антици уопште није
адекватно схваћена. Апорија 'Стадион' уствари побија Питагоровско учење о простору
као скупа тачака и времену као скупа тренутака. У ту сврху потребно је у разматрању
кола поделити на известан број јединичних квадрата. Свеједно је да ли на 8 или на 4
како је то приказано у различитим књигама (види слику16) Ако квадратићи на колима
представљају оне најситније, недељиве (инфинитезималне) јединице, онда парадокс
настаје већ на позицији II. У тренутку када кола B и C крећу, први покрет би могао да
доведе до преклапања честица B-1 и C-1 као најситнијих, тј. даље недељивих. Али
истовремено у односу на кола А врх честице В-1 полови честицу А-2, док врх честице
С-1 полови А-3. Пошто су А-2 и А-3 такође недељиве, произилази да постоји половина
нечега што је недељиво, а то је апсурд. Дакле, претпоставка да се кола В и С крећу је
нетачна, јер из ње произилазе противречна (апсурдна) тврђења.

14
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 130.
15
Коплстон, Ф., Историја филозофије – Грчка и Рим, БИГЗ, Београд, 1988., стр. 94.
16
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 131.

- 13 -
 МЕЛИС

Мелис је познат као четврти (или трећи) представник Елејске школе. У извесном
смислу, рецимо са становишта јасноће изложене мисли, Мелис представља врхунац
елеатизма. У једном другом погледу он се значајно разликује (да избегнемо
квалификацију 'представља пад') од својих предходника.

Док су они биће сматрали ванвременским ентитетом mundus intelligibilis-a (једино умом
дохватљивог света), Мелис биће идентификује са емпиријском реалношћу. Због тога ће
га Аристотел осудити, називајући га сировим.

Мелисова концепција бића је резултат бар двојаког утицаја: прво, он је практичар и то у

изворном смислу као учешћа у друштвеним пословима, али и у смислу животног умећа
(techne) и мудрости (phronesis); друго, он је значајно близак Милетској школи, а пре
свих Анаксимандру. Када покушава да дефинише биће као конкретну стварност
идентичну са свеукупним универзумом, а овај схвата као нешто неодређено и
бесконачно, онда то схватање наметљиво сличи Анаксимандровом апеирону.

Можда је то прегруба аналогија, јер Мелис ипак припада елејском начину мишљења.
Ево како то конкретно изгледа:

- Ако нешто постоји, оно је вечно, јер ништа не настаје ни из чега.

- Ако је вечно, оно је бесконачно, јер нема почетка ни краја.
- Ако је вечно и бесконачно, оно је и једно, јер уколико би их било два, једно би
ограничавало друго.
- Ако је вечно, бесконачно и једно, оно је и хомогено, јер ако не би било тако, оно
би било различито с једног краја на други, дакле многоструко.
- Ако је вечно, бесконачно, једно и хомогено, оно је и непокретно, будући да ван
њега не постоји други простор где би се кретало.
- Ако је вечно, бесконачно, једно, хомогено и непокретно, не трпи и не испашта
будући да је непроменљиво.17

Ово је, веома успешан покушај Лућана де Крешенца да на популаран начин изложи
сувопарну историју филозофије, уопште, а посебно елејске, која досеже највиши
ваздух апстракције. Упоређујући горе наведену интерпретацију са оригиналним

17
Крешенцо, Л.Д., Историја грчке филозофије – предсократовци, СВЕТОВИ, Нови Сад, 1991. стр. 102.

- 14 -
 фрагментима, могли бисмо само да приговоримо последњем кораку, који уводи
психолошке појмове 'не трпи' и ' не испашта', без подробнијег објашњења, да они не
одају хилозоистичке рецидиве милетског утицаја, већ вероватније представљају
сликовити израз савршености, апсолутности бића коме ништа не недостаје, тј. не
пати.

Већина аутора наводи Мелисов допринос што за биће даје позитивна одређења. Већ
у првом ставу он употребљава глагол 'постојати', у чему му припада примат. Са
позитивним одређењима Мелисово биће се приближава Богу. Копслтон тврди да је
Мелис у неку руку допунио Парменида, који сматра да је биће коначно у простору
(чак сферичног облика). Кад би то тако било, додаје Мелис, онда би преко и изван
бића морало да постоји ништа, биће би просто било окружено тим ништа. Не може
да постоји празнина изван бића, јер празнина је ништа, а ништа доиста не би
могло да буде.18 Такође је могуће супротставити се и Аристотеловој тврдњи да је
Мелис једно схватио као материјално. Тако Симпликије наводи: једно не сме имати
никакво тело; јер ако би имало дебљину, имало би и делове, и не би више било једно.

Логика је, без сумње, Мелисова јача страна и није без основа већ речено да са њим
Елејска школа доживљава акме (цват, врхунац).

18
Жуњић, С., Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984., стр. 84

- 15 -
 ЛИТЕРАТУРА

- Лаертије, Диоген: Животи и мишљења истакнутих филозофа, БИГЗ, Београд,

1973
- Жуњић, Слободан, Фрагменти Елејаца, БИГЗ, Београд, 1984
- Дилс, Херман, Предсократовци – фрагменти, Напријед, Загреб, 1983
- Павловић, Бранко, Досократска мисао I и II, БИГЗ, Београд, 1973
- Крешенцо, Лућано Де, Историја грчке филозофије, Нови Сад, 1993
- Коплстон, Фредерик, Историја филозофије, БИГЗ, Београд, 1988
- Базала, Алфред, Повијест филозофије I том, Напријед, Загреб, 1978
- Винделбанд, Вилхелм, Повијест филозофије – књига прва, Напријед, Загреб
1978

- 16 -