EМПИРИЗАМ

Френсис Бекон

(1561-1526)

Френсис Бекон или лорд Веруламски, био је попут Сенеке, државник и филозоф. Још у
младости је упознао природу државних послова и ушао је у Парламент у 23. години живота. Као
штићеник Лорда Есекса, лако је напредовао, а када је Есекс затворен, брзо га се одрекао. У време
Џемса I постао је и и лорд канцелар. После две године проведене на овом положају допао је
тамнице, али је услед промене односа политичких снага, био ослобођен. Међутим, политици се
више није враћао, већ се посветио филозофији. Маркс за овог весника нове епохе каже да је „отац
енглеског емпиризма и свих модерних експерименталних наука”.

Главно дело Френсиса Бекона је Велика обнова (Instauratio magna), остало је недовршено.
Од планираних шест делова, посебно се истичу два: О достојанству и напретку науке и Нови
Органон из 1620. године.

Знање је моћ

Френсис Бекон је установио основно начело емпиризма (грч. empeiria=искуство): „порекло

знања и идеја је у чулном свету”. Међутим, сама његова филозофија више је
емпириорационализам. Наиме, Бекон се не приклања ни емпиричарима (који попут мрава само
скупљају податке), нити екстремним рационалистима (који попут паука из себе испредају мреже) -
већ се залаже за теорију сазнања коју симболизује пчела, која скупља материјал али га у себи
прерађује у еликсир-мед. Дословно, Бекон заговора јединство експерименталних и рационалних
способности човека. Као и Демокрит, Бекон сматра да је сазнање пре свега откривање узрока.
Природу ћемо победити и покорити ослушкујући је, тј. покоравајући се њеним законима. У вези с
тим, он наводи Соломонове речи: „Слава је божја да ствари скрива, а краљева (човекова) је слава
да ствари открива”. Крајњи циљ наука је „да се успостави моћ и власт самог људског рода над
свим стварима”, односно „удобан живот” (homoditas vitae). А Беконов принцип по коме је
знање=моћ постаје идеја водиља целокупне модерне западноевропске цивилизације и културе.

Проблем методе

Али да бисмо овладали природом морамо, пре свега, открити њене форме, како Бекон
означава узрочне законе. Он се држи дакле демокритовског начела, по коме „знати истину, значи
знати узроке” (Vere scire, esse per causas scire). А уместо стерилне и стереотипне схоластичке
дедукције (силогистике), Френсис Бекон снажно афирмише индуктивну методу као „ново оруђе”
(новум органум) за филозофирање, а пре свега, за емпиријско научно истраживање:„Ја сам
тражио оруђе, а садржај се мора узети од самих ствари”. Наравно, основни циљ индукције као
„мисаоног хода од појединачног, преко посебног ка општем” јесте откривање „форми”, тј.
унутрашњих закона појава.
 Критика идола

Међутим, да би се дошло до истинитих сазнања и да би се људи у животу управљали

према тим сазнањима, неопходно је савладати одређене препреке, које Френсис Бекон назива
идолима (грч. еидолон=слика, облик). Реч је о „лажним појмовима, који заокупљају људски
разум”, тј. о заблудама и предрасудама које треба елиминисати. У својој критици, Бекон се
обрушава на следеће четири врсте идола: племена, пећине, трга и позоришта.

(1) Идоли племена (Idola tribus) имају корен у самом људском роду, природи:
несавршености наших чула и утицаја емоција на разум. То је извор многих антропоморфизама.
Поента Беконове критике ове врсте „идола” јесте да појаве треба адекватно перципирати, не
уносећи више реда у свет него што га у њему има (то значи да не треба идентификовати природу
разума са природом ствари).

(2) Идоли пећине (Idola specus) су заблуде и предрасуде карактеристичне за људе

појединце. Овде Бекон очигледно алудира на Платонову параболу с почетка VII књиге „Државе”. И
заиста, свака индивидуална душа „ломи и квари светло природе” најчешће услед: навика,
погрешног васпитања, темперамента, дивљења староме, склоности новоме и сл.

(3) Идоли трга (Idoli fori) имају своје порекло у језику, као основном средству међуљудске
комуникације. Поента Беконове критике је да речи треба прецизно употребљавати. Доиста,
језичке еквивокације и неспоразуми настају управо због тога што неке речи означавају
непостојеће ствари, или су постојеће ствари означене неадекватним терминима. Све у свему,
речима припада један вишак моћи и смисла.

(4) Идоли позоришта (Idola theatri) су заблуде које настају због некритичког односа према
традиционалним теоријама и методама. Према Беконовом мишљењу ове варке су најопасније за
научнике и филозофе, јер представљају својеврсни догматизам. И док су прве две врсте идола
„урођене”, јер се ослањају на „природна својства људског ума” - друге две су, сматра Френсис
Бекон, стечене у току индивидуалног развитка човека.

Класификација наука

Полазећи од тога да филозофија треба да се прилагођава наукама а не теологији, Бекон

врши и познату класификацију наука на историју, поезију и филозофију - причему су му критеријум
способности људског духа (памћење, машта, разум). Наравно разум је сазнајна моћ примерена
филозофији, а њен предмет је, пише Френсис Бекон, трострук: Бог (природна теологија), свет
(филозофија природе) и човек (антропологија). Овим филозофским дисциплинама Бекон додаје и
„прву филозофију” као универзалну науку, тј. науку која испитује заједничке претпоставке свих
наука. По угледу на Беконову класификацију наука, сличне класификације ће извршити касније
Декарт, просветитељи, Огист Конт и други.