See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/256307020

Paradoks - fenomen izrazavanja u istoriji kulture - INTERKULTURALNOST br.5,

2013

Article · March 2013

CITATIONS READS

0 130

1 author:

Dragoljub A. Cucic
Regional centre for talents "Mihajlo Pupin"
67 PUBLICATIONS   28 CITATIONS   

SEE PROFILE

Some of the authors of this publication are also working on these related projects:

Thought Experiment in Physics View project

Physical paradoxes View project

All content following this page was uploaded by Dragoljub A. Cucic on 19 May 2014.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

 Парадокс – феномен изражавања у историји културе
ДРАГОЉУБ А. ЦУЦИЋ1
Регионални центар за таленте “Михајло Пупин”, Панчево, Србија,
dragoljub.cucic@gmail.com

САЖЕТАК
Парадокси су незаоблазно присутни у људској свакодневници. Саставни су део свих
области људског деловања: уметност, наука, филозофија, религија, политика... Они су
културолошки феномен али и научна чињеница, религијска недоследност али и
социолошки апсурд. За многе ауторе парадокси су последица неке грешке али постоје
аутори који на њих гледају као на онтолошку и епистемолошку нужност. Парадокси као
начин изражавања али и као објективна немогућност конзистентне спознаје физичке
реалности. Парадокси су нестандрани феномени који изискују мултидисциплинаран
приступ. У раду ће бити образложен феномен парадокса као начин изражавања човека
али и као начин изражавања природе.

Кључне речи: парадокс, феномен, мултидисциплинарност, неконзистентност,

култура.

Узмимо да је на Земљи 01.01.1600. живело нешто више од 500.000.000 људи

Ако се вампири хране људском крвљу бар једанпут месечено
и њихова жртва и сама постаје вампир следи једноставна математика:
Претпоставка је да се први вампир појавио баш 01.01.1600. године,
01.02.1600. би на Земљи било већ два вампира ...
кроз две и по године по тој математици би на Земљи било 536.870.911 вампира
што значи да не би било људи и не би било могућности да се они хране.
Костас Ефитимију - Лајв Сајенс2

Култура покушава да изрази неизрециво;

понекад, што је својеврсан парадокс, она и успева у томе;
али, чим је нешто исказано, објашњење губи своју вредност.
Ежен Јонеско – Човек под знаком питања

Увод

О парадоксу – као ставу или начину размишљања који се супротставља установљеном

знању и као такав стоји у опозицији према важећим стандардима – много је писaно. Да би
парадокс био представљен као феномен, мора се претходно појаснити само значење речи:
"парадокс" као и значење речи "феномен".

Парадокс је истинско чуђење, он представља још увек развијено умеће запитати се зашто
су одређене нејасноће тако јасно изражене, а према много чему тако не би требало бити.
Парадоксалан може бити начин изражавања али парадокси могу бити и опсервабилне
појаве.

1
Захваљујем се др Чаславу Копривици на помоћи приликом писања овог текста.
2
Преузето из: Политика, 26.11.2006.
Феномени се објашњавају законима, док је сам механизам опсервације феномена нешто
што по Александру Коареу (Alexandre Koyre, 1892-1964) није повезано са законом.3
Феномен је све што се може опсервирати. Феномен је појава и она временом стиче
различита значења.

Парадокс је мултидисциплинарни феномен. Парадокс је феномен онда када се одређени

догађај реализује неочекивано, а антиципација догађаја је била заснована на јасним
претпоставкама. Парадокс је такође и феномен у изражавању човека који понекад настаје с
циљем да се одређени догађај представи на интригантан начин.Парадокси се јављају у
свим областима људског деловања. Парадокс се јавља у: филозофији, математици, логици,
физици, психологији, књижевности, сликарству, економији, социологији... Уопштено
посматрано, једнако је присутан како у природним тако и у хуманистичким наукама,
уметности и религији.
Парадокс је и облик изражавања. Такав он представља један од основних начина критике
идеја здраворазумског размишљања. Најранији парадокси се проналазе у старој Грчкој
када Зенон (око 490-430 п.Х.) критикује "здраворазумске идеје да живимо у коонтинууму
– бесконачно дељивом, на фин начин изграђеног простора", како у једној прилици каже
Дејвид Дојч (David Deutsch).4 Први парадокси формулишу проблемску ситуацију, која је у
"сукобу" са здраворазумским јавним мишљењем. Парадокс, као облик изражавања, је
настао с намером да се помоћу њега формулише супротстављање општем,
здраворазумском ставу. Временом, кроз историју, мењао се и смисао парадокса.
До настанка парадокса у свим областима људског деловања долази услед "когнитивне
дисонанце" или "сазнајног несклада"5 између субјекта као опсерватора, и истог тог
субјекта као еталона знања.
Парадокси се најчешће јављају у ситуацијама, док "успостављајући дух" још није овладао
чињеницама и релацијама које их повезују, и док још увек постоји мешање два, или више,
парадигматичних ставова. Идеалан терен за настанак парадокса нпр. у науци је ситуација у
којој још не постоји јасно научно објашњење и док још влада комешање у погледу исхода
теоријских парадигми.

Корени значења речи парадокс потичу од грчке речи paradoxos На латинском језику је из
грчког језика реч преузета са истим значењем и гласила је paradoxum. Та реч је настала као
кованица од две речи para и doxa. Para је предлог на грчком језику који има значење
супротности, као што је на пример: насупрот, према томе, против, погрешка, заблуда.
Doxa је именица чије је значење: слава, углед, глас... може да има пренесено значење: оно
што се добија; што је највероватније у овом нашем случају: мишљење или мњење. Тако да
кованица парадокс треба да има у изворном облику значење против мишљења или
против мњења. Парадокси су суштински супротстављени општем усвојеном сазнању.
Милан Божић у тексту Улога парадокса у развоју математике6 за термин парадокс пише
да је он неохеленизам "скован од стране средњовековних преписивача и тумача науке и
културе",7 који када се преведе на српски језик има значење ван памети. За њега је
парадокс противречан став и тврдња у смисленој интерпретацији. Он сматра да парадоксе
3
Koare, A. (1981). стр. 152.
4
Скраћена верзија овог чланка се појављује 5. јануара 2001. године у The Times Higher Educational.
5
Антонић, С. (2000). стр. 328.
6
Божић, М. (2002): Улога парадокса у развоју математике, стр. 81-101.
треба разликовати од "обичних логичких противречних исказа". Мора постојати
"природност" при формирању исказа који води до противречности – које има такву форму
да није лако уочљиво место које омогућава настанак противречности.

Поред појма парадокс могу се пронаћи појмови који представљају синониме. У средњем
веку употребљавани су термини insolubilia, антиномија и софисмата у смислу значења
речи парадокс.
За термин "антиномија" Милан Божић пише да се користи од средине првог миленијума и
да је настаo као "неолатинизована кованица" из средњевековног латинског језика. Није
најјасније шта је Божић са овом тврдњом желео да каже. Антиномија је грчка реч –
αντινομια.8 Настала је од речи anti што значи против и nomos што значи закон. Кованица
речи antinomos има значење за нешто што је противзаконито. Употребљавала се у
случајевима када постоји: сукоб два принципа или закона, противречност закона или
контрадикција судова (са подједнако оправданим разлозима за установљење и тумачење).
Антиномија – то су два супротстављена исказа о истом проблему. Појам антиномијe у
филозофију уводи 1781. године Немац Имануел Кант (Immanuel Kant, 1724-1804) у књизи
Критика чистог ума. Чувене су четири антиномије у којима се бави успостављањем тезе и
антитезе, при чему покушава да докаже и једно и друго.

Инсолубилија је средњовековни термин и латинска кованица која потиче од латинске речи

insolubilis коју чине саставци in и solvere. Старински је било indissoluble што је означавало
нерешивост и да нема објашњења. Један од незаобилазних аутора који се бави
инсолубилијама је Томас Брадвардин (Thomas Bradwardine, 1290/95?-1349) чија је књига
Insolubles, писана између 1321. и 1324. године, извршила велики утицај на потоње ауторе.
Брадвардин за појам "инсолубилија" усваја дефиницију:

"тежак паралогизам ... који нараста из неког чина [приче] рефлектован на

себе са нужном детерминисаношћу."9

Као термин се појављује у наслову књиге Француза Пјера од Елија (Pierre d'Ailly [лат.:
Petrus Aliacensis], 1350–1420/21?) Концепт и инсолубилије 1372. године.10 Може се пронаћи
и код Вилијама Окамског (William of Ockham, 1287-1347) у књизи Summa logicae, писаној
1323. године, где он за инсолубилију каже:

"да се неке ствари називају инсолубилијама не зато што не постоји начин да

буду решене, већ пре зато што их је тешко решити."11

7
Што је неконзистентна тврдња у поређењу са неким изворима. На пример: Ritter, J., Gründer K. und Gabriel,
G. (1971-2005). У њиховом речнику филозофије се може пронаћи да је реч "парадокс" грчки придев који се
може користити и као именица, да је документован као реч у класичном периоду, прихваћен као страна реч
из грчког у латинском језику. Као изворе који су се користили речју "парадокс" спомињу се Ксонофон,
Демостен, Менандар, Плутарх и Цицерон.
8
Божић, М. (2002). Флогистон. бр.10. стр. 82.
9
Преузето из: http://plato.stanford.edu/entries/insolubles/
10
Spade, P. V. (1996).
Инсолубилијама се баве и други актуелни аутори из тог периода попут: Роџера Свиншида
(Roger Swyneshed/Swineshead, ?-1365?), Вилијама Хејтсберија (William Heytesbury,
1305/13?-1372/73?), Григорија из Риминија (Gregorio Da Rimini [лат.: Gregorius de Arimino],
1300-1358) и Џона Виклифа (John Wyclif, 1320/30-1384).12

Софисмата је појам који такође долази из средњевековне филозофије, веома

употребљиване и развијане у тринаестом и четрнаестом веку. Потиче од грчке речи
sophismа што значи: измудровати, излукавити. Софисмата, или софизмата (новији тип
изговора) представља множину од речи софизма, што је алтернативни облик од речи
софизам, дакле софистички, што ће рећи: лукави, привидни, али и цепидлачки закључак.
Боље је уместо софисмата рећи софисма, или још боље софизам, уколико се не означава
множина. Софизам представља облик двосмислености и изражајне тешкоће или загонетне
реченице (логичке анализе које се решавају). Биле су важан елемент приликом учења, као
школски тренинг на универзитетима и њихова главна улога је педагошког карактера.
Разликовала су се три типа софизама: логички, граматички и физички. Такозвани физички
софизам (природнонаучни, физика тада није била дефинисана као посебна наука) служио
је за дискусију о општим физичким концептима. Бројни су аутори тих физичких софисма
из 14. века, препознатљиви као "Оксфордске рачунџије" или "Мертонијанци", попут:
Ричарда Килвингтона (Richard Kilvington, 1302/05-1361), Вилијама Хејтсберија, Томаса
Брадвардина, Роџера и Ричарда Свиншида (Richard Swineshead/Swyneshed, ?-1354/5).13

За Светислава Марића (1895-1973) парадокс је тврдња супротна очекивању појединца или

супротна очекивању општеприхваћеног мишљења. Парадокс може бити нова истина, али и
не мора. Парадокс може бити и неистина која је само интелектуална спекулација, и као
интелектуална игра служи за забаву.14
Владимир Филиповић пише како парадокс, и поред све своје необичности, јесте истинит
исказ, уколико се више потрудимо и боље га испитамо и проучимо.15
У Речнику књижевних термина, Драгише Живковића, може се пронаћи да парадокс значи,
у преводу са грчког језика: неочекиван или необичан. Парадоксом су се називале парнице
код којих је предмет био противречан правном осећању. У реторици се парадоксом
називају појмови који су противречни, и у школама у којима се изучавала реторика, били
су измишљани парадоксални случајеви, како би ученици на њима развијали своје
говорничке вештине.
Александар Богојевић, из Института за физику, један је од ретких аутора који се на
српском језику бави парадоксом као феноменом. Он под парадоксом подразумева истинит
исказ који се наизглед противи здраворазумском размишљању. Према његовим ставовима,
код парадокса је све некако "наизглед". Та "наизгледност" се намеће као закључак

11
Ockham, Summa logicae III-3, 46.
12
http://plato.stanford.edu/entries/insolubles/
13
Sophismata (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
14
Maрић, С. (1991). стр. 107.
15
Filipović, V. (1989). str. 243.
заснован на претпоставкама које само личе да су ваљане и истините. За Богојевића
парадокси су грешке у начину размишљања. Такав став се може пронаћи и код Ричарда
Фајнмана у Лекцијама физике.16 Овакво схватање парадокса имплицира да је грешка
основни услов формирања парадокса. Грешке су отклоњиве, а парaдокси, уколико нису
привидни (привидни парадокс такође није "грешка") отклоњиви су само условно, или чак
нису никако отклоњиви.

Миомир Јакшић, је написао књигу Парадокси и загонетке у економији коју је посветио

парадоксима у економији. Он на парадоксе у економији гледа на следећи начин:

"Економски парадокси су феномени непотпуно објашњени на економским

начелима и унутар структуре постојећих теорија. Заједнички им је именитељ
претпоставка, која није дефинитивно доказана да се homo economicus понаша
и да се неправилности и нелогичности економских парадокса разилазе са овом
базичном предпоставком."17

По Јакшићу постоје три типа парадокса у економији:

1. Они који се свакодневно примећују, који су решиви применом основних принципа

у економији, а иначе су непознати људима неупућеним у економију (пример:
Зашто се већа паковања по јединици мере скупље продају?);
2. Некадашњи парадокси, који су решени напретком знања у економији (пример:
Смитов парадокс вода-дијамант);
3. Нерешени парадокси, који су и данас изазов да буду разрешени (пример: Парадокс
гласања бирача).

Прецизно одређивање врсте парадокса може да доведе до неслагања – на то скреће пажњу

филозоф Вилард Квајн (Willard Van Orman Quine, 1908-2000) када говори о Зеноновим
парадоксима:

"оно што је неком човеку антиномија, другом човеку је парадокс грешке,

додавањем или узимањем пар хиљада година."18

Или када говори о Раселовом парадоксу:

"неком човеку антиномија може бити оно што је другом човеку парадокс
потврде, или оно што је неком парадокс потврде неком другом може бити
плиткост духа."19

Њега Рој Соренсен сматра главним у поступку дефинисања појма парадокса.20

16
Feynman, R. P, Leighton, R. B. and Sands, M. (1964). Chap. 17-4.
17
Јакшић, M. (1998).
18
The Ways of Paradox. Quine, W. V. (1976). р. 9.
19
The Ways of Paradox. Quine, W. V. (1976). р. 12.
20
Sorensen, R. (2003). р. 350.
Парадокс је категорија која је дубоко повезана са основним усвојеним принципима који се
разликују од човека до човека, од групе људи до групе људи. Када се формира општа
представа о парадоксима, постоји опасност да се упадне у замку субјективизма,
релативизирањем чињеница. У томе и јесте дуалност феномена парадокса. Парадокс
покреће сумњу, али истовремено утемељује истину.

У предавањима Лоренса Голдштајна (Laurence Goldstein), у којма се он бави феноменом

парадокса, каже се да је: парадокс део расуђивања, који води од очигледних и истинитих
претпоставки, помоћу очигледних и прихватљивих корака, ка закључку који је
контрадикторан или лудост.
Голдштајн примећује да парадокси стварају могућност за настанак питања која воде у
неконзистентност, па је за решавање парадокса понекад неопходно преиспитивање
фундаменталних претпоставки. Значајна је Голдштајнова препорука да се парадокси не
решавају заснивањем на "лошим аргуменaтима". Он свој став образлаже запажањима
различитих аутора на примеру Епименидовог парадокса лажљивца.21 Голдштајн такође
прави градацију парадокса22 по "дубини" при чему су они дубљи парадокси значајнији од
мање дубоких, бави се анализом разних општепознатих парадокса, типова парадокса, и
ставовима аутора који пишу о парадоксима.

Марк Сејнсбери (Richard Mark Sainsbury) парадоксима се бави опширније, озбиљније и

комлексније, него многи у овом раду споменути аутори, и он за парадоксе каже следеће:

"Ово је оно што ја подразумевам под парадоксом: један очигледно

неприхватљив закључак, проистекао из очигледно прихватљивог резона и од
очигледно прихватљивих предпоставки. Појаве обмањују, док прихватљивост
не може бити вођена прихватљивим корацима до неприхватљивости. Тако,
уопштено, ми имамо избор: било који од закључака је доиста неприхватљив,
или је то почетна назнака, или резон има неки неочевидни недостатак."23

По њему парадокси су облик "озбиљне забаве". Сејнсбери разликује парадоксе по степену

зависности како им формулисана појавност камуфлира реалност. Чак их по том нормативу
вреднује нумерички. Пораст фреквенције појаве парадокса се уочава приликом криза и
револуционарних помака у мишљењу. Сејнсберијев став се поклапа са Куновим (Thomas
Samuel Kuhn, 1922-1996) да "трусност" мисаоних система је јасно препознатљива
приликом кризе постојеће парадигме или у екстремнијем случају: њеном изменом! Уочава
да се парадокси групишу према области:

1. Простор, време и бесконачност;

2. Носиоци изнад назнака рационалне акције;
3. Спорни;
4. Расел и Рамси.

21
http://laurencegoldstein.net/index.html (2511)
22
Слично Сејнсберију.
23
Sainsbury, R. M. (1995). p. 1.
Рој Соренсен (Roy Sorensen) схвата парадокс као посебну врсту загонетке. Он
идентификује и делове загонетке као парадоксе. Тврдњу пореди са примером да и "делови
руже могу бити названи ружом", при чему наглашава како није битно, да ли се говори о
ружи као грму руже или ружи као врсти цвећа. По њему, разлог зашто парадокси често не
могу да буду решени лежи у чињеници да представљени предуслови, који доводе до
парадокса, не обухватају све могућности, што истовремено условљава и настанак
парадокса:

"они који развијају логику питања одређују директни одговор као одговор
понуђен тачно са толико информација као што је упитани захтевао."24

За Гарета Метјуса (Gareth Matthews) парадокс је конфликт са концептуалном истином.

Џон Ечеменди (John Etchemendy), у Cambridge Dictionary, пише:

"Парадокс, наизглед део гласа резоновања заснованог на наизглед истинитим

претпоставкама које води контрадикцији (или другачије очигледно погрешном
закључку). Парадокс показује да су или принципи резоновања или
претпоставке, на којим је заснован, погрешни."

За Џона Мекиа (John Leslie Mackie, 1917–1981) парадокс је садржан у доказу, што
представља један класичан став формалне логике, која је посвећена изучавању
истинитости доказа и доказивања, као скупа правилности.

Један од начелника "парадоксизма"25, Даглас Хофштетер (Douglas R. Hofstadter), уочава

како је:

"... напор да се по сваку цену одстране парадокси, нарочито када то захтева

стварање једног крајње извештаченог формализма, који сувише много
наглашава недужну непротивречност, а сувише мало разне зачкољице и
бизарности ..."26

што нас опет уводи један свет потпуно стран људском поимању стварности. Књига
Дагласа Хофштетера ГЕБ: једна бескрајна златна нит је истинска ода парадоксу – као
начину мишљења и односу према животу. Тежња да се објасни настанак свести по
принципу „чудне петље“ упућује на само једно: да је парадокс незаобилазан чинилац у
људском животу. Комплекс самопозивних структура при мешању хијерархијских нивоа
формализује се у структуру за коју:

"нико не би могао да тврди да читава стварност сама по себи није ништа

друго него један веома сложен формални систем."

24
Sorensen, R. (2003).
25
Измишљен израз који треба да означава тежњу да се појаве посматрају и анализирају помоћу парадокса.
26
Хофштетер, Д. Р. (2002). стр. 75.
чиме се Хофштетер самопотврђује у свом основном ставу да је ГЕБ... један покушај да
бесмислени симболи добију смисао упркос самима себи.

Маријана Луис (Marianne W. Lewis), са Синсинати Универзитета у САД, се бави

феноменом парадокса у организационим теоријама, истраживачким методама, технологији
и иновационом менаџменту. Она истражује феномен парадокса који омета и онемогућава
иновације. За њу је парадокс "алатка" за дефинисање проблема и унапређење успешности
у областима деловања. Луисова описује парадокс као контрадикторност чији су елементи у
међусобној вези, која је само наизглед логична, а која је истовремено апсурдна. По њој,
смисао парадокса није да буду решени, него да дају допринос у тражењу истине и
приликом учења. Она парадоксе сматра објектима које је могуће открити. За њу је
парадокс:

1. супротна интерпретација појединачног феномена,

2. супротно мишљење,
3. помоћ при разумевању интерпретација које се разилазе,
4. опажајан,
5. прикладан привид који је настао услед социјалне интеракције,
6. обележавање различитих гледишта,
7. својственост посматрача – не посматраног,
8. могућа последица коришћена у негативном смислу да се нешто дефинише.

Мајк Меткалф (Mike Metcalfe) професор са Универзитета Јужне Аустралије, и један од

водећих експерата у стратегијском мишљењу коришћењем прагматичних система, о
схватању парадокса Луисове пише:

"Парадокси се користе да пронађу, објасне и потврде постојање

алтернативних интерпретација чије мишљење увек егзистира негде око
разумевања ... Настојање да се пронађу парадокси, да се они уклоне или да се
ради помоћу њих је недовољно; тачније, парадокс треба да изгледа као прозор
кроз који се креативно схвата свет."27

За Коена (Morris Raphael Cohen, 1880-1947) и Нејгела (Ernest Nagel, 1901-1985) да би нека
интерпретација била успешна неопходно је да премисе имплицирају закључак. По њима:

"Парадокс настаје када се једном увиди да је релација импликације између

ставова таквог јединственог типа да се само прави збрка када се она замени
неком аналогном релацијом која има нека њена формална својства."28

Тврђење да се закључак садржи и премисама имплицира да уколико су закључак и

премисе неконзистентни долази до формирања парадокса.

II
27
Metcalfe, M. (2005).
28
Коен, М. и Нејгел, Е. (1979). стр. 195.
Парадокси настају и када се не употребљавају прецизни и одговарајући термини. Ствара се
конфузија приликом тумачења појава употребом термина чија су значења неадекватна.
Тако размишља и Бертранд Расел (Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell,
1872-1970) када указује да је:

"Једна од најтежих ствари у свакој дискусији разликовање спорова око речи

од спорова око чињеница."29

Дефинише се дистинкција за постојање семантичких и онтолошких недоумица на чијим

основама настају парадокси. Појмови који имају једно значење у једној области неке
дисциплине, на пример математике или физике, немају исто значење у другој области (На
пример: схватање времена у класичној физици разликује се од схватања времена у
релативистичкој физици). Основна заблуда настаје из жеље да се генерализује принцип
јединства, чиме се постижу услови за стварање неконзистентности (из којих проистичу
парадокси).
Методи закључивања су дефинисани правилима. Различити методи закључивања се
"покоравају" различитим правилима. На постоји универзални метод закључивања који у
различитим ситуацијама доводи до исправног закључка. Не постоји збир правила помоћу
којих субјект може доћи до истинитог закључка. Било да се до успостављеног закључка
долази дедуктивно или индуктивно, помоћу силогизама, софистички, заснивајући
размишљање на рационалистичким нормативима или емпирији – показало се да не постоји
привилеговани начин мишљења, и да сваки има и врлине и мане, које се испољавају у
различитим ситуацијама, и које сходно ситуацији се "намећу" као ваљан облик мишљења.

Парадоксима су се људи служили још у старој Грчкој, и један релативно дужи период,
иако не заборављени, били су прилично запостављени у природним наукама. У физици,
поготово у физици од половине 19. века, парадокси постају веома заступљени највише
захваљујући статистичкој физици, а потом захваљујући теорији релативитета. Тежња за
формализовањем мишљења датира још од времена старе Грчке и Аристотела (384-322
п.Х.), при чему је "доказ истине" оног што је било, и што још увек јесте – недостигнути
"Свети Грал" – тежње за сазнањем.

Сходно томе у којој се области интелектуалног стваралаштва парадокси појављују,

разликују се: епистемолошки парадокси, онтолошки парадокси, метафизички парадокси,
семантички парадокси, природнонаучни парадокси и логичко-математички парадокси...
Такође, парадоксалан начин изражавања је често присутан као духовна форма изражавања,
да ли у облику језгровитих зенбудистичких кратких дијалога и мисли у култури Истока
кроз коане, или пак у форми уметничких парадокса Запада: као стилска фигура у
књижевности кроз оксимороне или на примеру ликовног израза Ешерових цртежа.
Коан у зен-будизму представља кратку парадоксалну реченицу, која може бити и у облику
питања и користи се у медитативне сврхе. Коан има решење и приликом решавања коана
долази до "умарања" интелекта чиме се "отвара простор" за интутитивану опсервацију.
Пример: Када обе руке пљесну чује се звук, слушајте звук једне руке када пљеска.

29
Расел, Б. (1962). стр. 112.
Оксиморон је стилска фигура која се користи при описивању посебних стања када не
постоји рационалан израз који би га могао описати у којем се спајају два противречна –
уочљиво различита појма у облику именице или атрибута.30 Оксиморон је појам који
почива на контрадикцији. Парадокс је у оксиморону садржан не у закључивању, већ у
самој суштини неке (немогуће) "ствари". Етимолошки, оксиморон је кованица која потиче
од грчих речи oxys што значи оштар или бридак и moros што значи луд или глуп. Заједно у
кованици то би могло да значи нешто попут оштроумне лудости или бритке глупости.
Често је био употребљиван у средњовековној мистичној литератури али је често присутан
и у данашњој књижевности. Примери оксиморина су: хладна топлина, пролазна вечност...

У одређеним временским периодима, рађали су се креативни аутори-мислиоци који су се

својим идејама супротстављали јавном мњењу. Шкот Дејвид Хјум (David Hume,
1711-1776) изјавио је да: "ништа не може бити јачи показатељ лажности од одобравања
гомиле". Италијан Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci, 1452-1519) био је свестран
стваралац и "тек понешто" је успео да заврши за живота, али и то "тек понешто" је било
довољно да постане један од најчувенијих стваралаца свих времена. Својим ставом, према
себи и животу, они су стицали епитет парадоксалан аутор.
На једном месту јапански естетичар Какузо Окакура (Kakuzo Okakura, 1863-1919) овако је
описао зен-учитеље:

"Древни мудраци никад своја учења нису износили систематски и доследно.

Говорили су у парадоксима да не би изрицали полуистине."31

У књижевности постоје добри примери чије је главно обележје парадокс. Цитат из

Гетеовог (Johann Wolfgang Goethe, 1749-1832) Фауста: "Но дакле ко си ти? Део сам оне
силе што вечно жели зло, а увек добро ствара" изразито је демонског, али и
парадоксалног карактера. Цитат асоцира на роман-парадокс руског писца Михајла
Булгакова (Михаил Афанасьевич Булгаков, 1891-1940) Мајстор и Маргарита. Ликови
овог романа чине зло које је апсурдно у односу на зло које влада совјетском Русијом.
Демонска свита "мсје" Воланда (Азазело, Бехемот, Коровјов-Фагот) осваја Москву, а време
романа обухвата најтуробнији период у руској историји. Ова свита која постоји да чини
зло, чини заправо много тога доброг а све што чини дијаметрално је супротно
егзистирајућем злу које влада Москвом у том периоду. Чињеница је да ова ђавоља
дружина, у једном јасно препознатљивом кризном времену по руски народ, када је,
захваљујући "вулгарно материјалистичким" тумачењима једног типа идеологије,
деградирао управо онај део људског духа који оплемењује и који човека наводи да чини
добро постала противтежа. Они су потпуно неприхватљиви, у миљеу тог времена, па могу
постојати и као могућност; и мада представници зла, ова "свита" је парабола вере и
изванприродне силе. Они су могућа теза која објашњава, необјашњива дешавања у
Совјетском Савезу тридесетих година двадесетог века. Они представљају персонификацију
свега што је непознато и као такво плаши – вука који се страхом храни и ликује у својој
свемоћи пред парализованим овцама. Та група „чудака“ представља добро, и све што раде
чине у име добра.

30
Речник српскохрватскога књижевнога језика, (1971).
31
Okakura, K. (1983). str. 48.
Швајцарски писац и драматург Фридрих Диренмат (Friedrich Dürrenmatt, 1921-1990), у
својој чувеној драми Физичари бави се моралним аспектима оних припадника људског
друштва који генеришу напредак човечанства, али у чијим је рукама моћ да то човечанство
и униште. Парадокс као да извире из саме суштине: да сваки штап има два краја – од
којих се једним подупиремо, а други наноси бол. Дуализам могућности, анализиран кроз
заплет у Физичарима, само потврђује, оно у шта је аутор тезе дубоко убеђен, да је сам
живот један интегрални парадокс, а да су све остало што живот обогаћује његови
садржаји.
Претходни увод начињен је због намере да се издвоје неки од набројаних принципа у
драми Физичари, које Диренмат набраја на крају драмског комада, и који су и
принципијелна основа за овај рад – тичу се парадокса:

12. Као ни логичари, ни драматичари не могу избећи парадоксе.

13. Као ни логичари, ни физичари не могу избећи парадоксе.
14. Драма о физичарима мора бити парадоксална.
15. Она не може имати за циљ садржину физике, већ само њено дејство.
16. Садржина физике тиче се физичара, а њено дејство тиче се свих људи.
17. Оно што се тиче свих, само сви могу решавати.
18. Сваки покушај неког појединца да сам за себе реши оно што се тиче свих – мора
пропасти.
19. Стварност се огледа у парадоксима.
20. Онај ко се супротставља парадоксима, супротставља се стварности.

Последња, двадесета тачка набројаних принципа а девета која се тиче парадокса, је уједно
и суштина написане књиге: Стварност не постоји без парадокса.
Оно што комад чини интересантним физичарима јесте да су једни од главних актера
драме: Њутн, Ајнштајн и Мебијус.32 На 6. конференцији физичара Балкана 2006. године у
Истанбулу Дарко Капор је имао рад посвећен овом делу. Он истиче горе наведена
Диренматова размишљања, које сам Диренмат додаје у програму за премијеру, и које је
назвао "21 тачка о Физичарима". Тиме жели да укаже на питање морала и одговорности
научника. Колико такав један "изванредно људски чин" као што је научно стваралаштво,
којим се директно утиче на духовну и материјалну структуру човека, сме да буде бизнис и
оружје за спровођење воље јачег, и колико су они који су способни да стварају те
"технолошке и природнонаучне новине" заиста одговорни због своје незаинтересованости
коме њихови резултати доспевају у руке и на који начин се материјализују у људској
свакодневници.

Холандски сликар и графичар Мауритс Корнелиус Ешер (Maurits Cornelius Escher,

1902-1972) својим цртежема и графикама изменио је однос према перцепцији стварности
многих. Он је уметник који је успео да се наметне код савремених мислилаца и научника,
попут Дагласа Хофштетера и Роџера Пенроуза, и да буде схваћен озбиљно приликом
изградње нових научних и мисаоних парадигми.

32
Професор Дарко Капор, са Новосадског универзитета, на предавању када има намеру да прича о овом
комаду поставља питање: Које је то место где могу да се сретну Њутн, Ајнштајн и Мебијус? Одговор је:
Лудница.
Парадокс је и неизоставна форма изражавања код људи. Један од задатака које је човек
себи поставио јесте да се тај збуњујући однос према околини умањи, како би се у неком
човечнијем и боље уређеном стању (човеку ближем, а тиме и лакшем за деловање) –
успоставиле контролисане релације које су данас још увек тако далеке.

Курт Гедел (Kurt Gödel, 1906-1978), 1931. године, у раду О формално неодлучивим
теоремама у Principia Mathematica и сродним системима33 формулише нови модел
математичко-логичког размишљања. У две теореме доказује да у сваком строгом
формалном математичком систему постоје искази који не могу бити нити потврђени нити
оспорени, иако су успостављени на основу аксиoма који су у тај систем уграђени. Tо
једноставније речено значи да: аксиоми формалног система не изостављају могућност
да се оствари противречност. Ово претпоставља реалну могућност постојања парадокса
у свим формализованим мисаоним системима. Теореме на које се ослања у овим
претпоставкама су:

− Уколико су аксиоми одређене теорије непротивречни, постоје теореме којима се

не може доказати ни истинитост ни неистинитост.
− Не постоји прецизан начин помоћу којег се може доказати да су аксиоми одређене
теорије непротивречни.

Теореме се овде наводе као принципијелна основа која омогућава и условљава постојање
разлога за формирање парадокса у физици.

Парадокс помаже Ајнштајну, али и његовим савременицима, да јасније формулише један у

много чему другачији поглед на физичку реалност, заснован на другачијим принципима,
помоћу којих је била формирана класична физика. Линтел (Harald van Lintel) и Грубер
(Christian Gruber) истичу да бројни парадокси у теорији релативитета настају услед
интиутивног неслагања субјекта са последицама њених принципа.

Закључак

Када се каже за закључак да је парадоксалан, то значи, да је према субјекту који o

парадоксу суди, тај закључак инкомпатибилан са општеприхваћеном истином у јавном
мњењу. Разлози инкомпатибилности закључка са јавним судом могу да буду разни:

− Превиђени су неки услови, па је претпоставка од које се полази приликом

доношења закључка била погрешна.
− Модел размишљања, употребљен приликом доношења закључка је погрешан –
наводи на закључак који не одговара запажању.
− Претпоставке су исправне, модел размишљања је проверено исправан, али се
изведен закључак противи очекиваном – не уклапа се у "слику света" на основу већ
стечених сазнања.

33
Gödel, K. (1931).
Заједничко за сва три наведена разлога да се "доведе" до парадоксалне ситуације јесте да
закључни исказ није очекиван. Парадоксална ситуација следи из закључка који је одговор
на постављено питање, а који збуњује субјекта. Ова тврдња је заснована на претпоставци
да је до настанка парадокса дошло услед чињенице да није пронађен одговарајући начин
да се објасни догађај из којег је парадокс проистекао. О парадоксу се може рећи:

− Парадокс настаје услед незнања или услед прихватања неадекватног модела

сазнања.
− Када се неко налази у парадоксалној ситуацији, он схвата да се дешава нешто што
се противи његовом очекивању.
− Претпоставке, предвиђања и познавање узрока недоумице – у некој мери је
погрешно.
− До парадокса се долази и услед погрешке, нпр. погрешном анализом
претпостављене ситуације.
− Парадокс настаје када се очекује једно, а добије друго.
− Парадокс је понекад антропоморфна појава.
− Човек одређује шта је парадокс.
− До парадокса долази када не могу да се схвате разлози неког дешавања.
− Парадокс обухвата и тврдње које су интуитивног карактера.
− Ситуација се назива парадоксалном када се догађај, био он реалан или фиктиван,
противи начелном начину размишљања.
− Парадокс наводи на сумњу у истинитост суда.
− Парадокс је дилема која треба бити решена.
− Парадокс настаје приликом колизије парадигми.

Сви горе наведени покушаји да се о парадоксу нешто искаже захтевају прецизније

објашњење (често су искази непрецизни и само описивање квалитета појма или феномена
више казује него покушај да се појам дефинише).
Када се каже да се очекује једно а добије друго, подразумева се да се приликом очекивања
једних резултата приказују други. У парадоксалну ситуацију запада субјект затечен
неочекиваним. Погрешно би било тумачење када би се парадокс схватао упрошћено као
изненађење, јер изненађење носи у себи психолошки фактор, док парадокс не би смео да
буде партикуларно субјективан. Оно што је изненађење за неког не мора да буде
изненађење за неког другог. Парадокс је општа карактеристика. Решавањем парадокса
се стварају моућности за настанак нових парадокса.

Парадоксалност може да важи за појединца или групу. Оно што је парадоксално за једну
групу не мора да буде парадоксално за неку другу групу. Ова врста субјективне
неконзистентности се јавља услед незнања, опсена (привида) или неког облика
непрецизности. Кад се ради о овим случајевима то су привидни парадокси и уколико се
посматра појединац или група, може се закључити да је привидни парадокс углавном
појава која је феномен релације за одређене скупове опсерватора, али не за све. На пример,
фатаморгана није феномен који сви виде на једнак начин или познавањем закона физике
Хидростатички парадокс је лако објашњив.
Вредно је споменути и употребну вредност парадокса у процесу учења. Постављање
парадокса ученицима у процесу проблемске наставе, представља одличан начин да се
процени њихова критичка способност и интуиција. Кроз примере стављају се на пробу
њихове могућности да реше проблемску провокацију. Ученици треба да пронађу одговоре
којима се објашњавају парадоксалне ситуације. Парадокси у образовању имају
мотивациони карактер. Они дају подстрек ученицима да сами, на основу свога знања,
понуде решења.
Можда превише слободна паралела је тренутно актуелни парадокс савремене физике, кроз
који се чује крик физичара "с првe линије фронта", који наглас размишљају о сумњама које
их муче. Вапај је врло јасно видљив у чланку Криза у фундаменталној физици, Ли
Смолина (Lee Smolin).34 Он износи свој став да је савремена теоријска физика изгубила
контакт са експерименталном физиком, сматрајући притом да су теоријски физичари
данашњице доспели у необичну ситуацију, у којој су њихове теорије математички
истините и конзистентне, али експериментално без могућности потврде. Ситуација у
савременој физици уноси сумњу у тачност основних принципа актуелних фундаменталних
теорија. Као један од могућих излаза, спомиње долазак

"нове ере у науци у којој ће математичка конзистентност заменити реални

експеримент као крајњег судију коректности теорије."35

Иако Смолин верује да се модификацијом основних методолошких принципа не могу

сачувати одређене теорије које су пуно обећавале, он ипак мисли да је проблем у "целој
методологији и стилу истраживања".

На основу горе наведеног јасно је да је парадокс феномен који је неопходно разматрати

мултидисциплинарно. Математичари, логичари и филозофи су до сада били најуспешнији
приликом анализе феномена парадокса у људском сазнању и они су највише
узнапредовали у формулисању класификационе препознатљивости парадокса –
дефинисању различитости парадоксалних ситуација.

Литература

1. Feynman, R. P, Leighton, R. B. and Sands, M. (1964). The Feynman Lectures on Physics.

Addison–Wesley, Reading, MA, Vol. II.
2. Filipović, V. (1989). Filozofijski rečnik. NZMH, Zagreb.
3. Gödel, K. (1931). On Formally undecidable Propositions of Principia Mathematica and
related Systems. e-print: http://www.research.ibm.com/people/h/hirzel/papers/canon00-
goedel.pdf
4. Каpor, D. (2006). Dürrenmatt’s “Physicists” as a Tool in understanding the Etics of
Science. 6th International Conference of the Balkan Physical Union BPU6, Istanbul –
Turkey 22-26. August 2006. (Poster 18-P-005, Book of Abstracts 1197)

34
Smolin, L. (2006).
35
Smolin, L. (2006).
 5. Metcalfe, M. (2005). Contradiction and Systems Thinking. e-print:
http://isce.edu/ISCE_Group_Site/web-
content/ISCE_Events/Christchurch_2005/Papers/Metcalfe.pdf
6. Okakura, K. (1983). Knjiga o čaju. Grafički zavod Hrvatske, Zagreb.
7. Quine, W. V. (1976). The Ways of Paradox and Other Essays (2nd Edition). Cambridge,
Mass.: Harvard University Press.
8. Rescher, N. (2001). Paradoxes: Their Roots, Range and Resolution. Chicago: Open Court.
9. Ritter, J, Gründer, K. und Gabriel, G. (1971-2005). Historisches Wörterbuch der
Philosophie. Verlag: Schwabe, Basel.
10. Sainsbury, R. M. (1995). Paradoxes. CambidgeUniversity Press.
11. http://laurencegoldstein.net/index.html
12. Smolin, L. (2006). A Crisis in Fundamental Physics. Magazin of the New York Academy
of Science. Jan/Feb issue.
13. Sorensen, R. (2003). A Brief History of the Paradox: philosophy and the labyrints of the
mind. OXFORD UNIVERSITY PRESS, Oxford.
14. Spade, P. V. (1996). Thoughts, Words and Things: An Introduction to Late Mediaeval
Logic and Semantic Theory. e-print: http://pvspade.com/Logic/docs/thoughts1_1a.pdf
15. Антонић, В. (2000). ДА ЛИ ПОСТОЈЕ СТВАРИ КОЈЕ НЕ ПОСТОЈЕ: Водич за
критичко размишљање. Публикум, Београд.
16. Божић, М. (2002). Улога парадокса у развоју математике. Флогистон, бр.10,
Београд.
17. Божић, М. (2002). Преглед историје и филозофије математике. Завод за уџбенике
и наставна средства, Београд.
18. Борстин, Д. Џ. (2002). Свет открића. Геопоетика, Београд.
19. Диренмат, Ф. (1969). Посета старе даме. Физичари. Рад, Београд.
20. Јакшић, M. (1998). Парадокси и загонетке у економији. Чигоја штампа, Београд.
21. Капор, Д. (1993). Један заборављени комад. Млади физичар, 48. стр. 16-18.
22. Koаре, A. (1981). Научна револуција. Нолит, Београд.
23. Коен, М. и Нејгел, Е. (1979). Увод у логику и научни метод. Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд.
24. Maрић, С. (1991). Филозофски речник. Дерета, Београд.
25. Расел, Б. (1962). АБЦ теорије релативности. Савремена школа, Београд.
26. Хофштетер, Д. Р. (2002). Гедел, Ешер, Бах: једна бескрајна златна нит. Просвета,
Београд.
27. Шешић, Б. (1962). Логика. Научна књига, Београд.

View publication stats