Никола М.

Бубања1
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Катедра за англистику

О НЕКИМ АСПЕКТИМА САТИРИЧНОГ У ТРИЛОГИЈИ БЕСНИАДАМ МАРГАРЕТ

АТВУД: ЕКОЛОШКИ (НЕО)ЦИНИЗАМ2

У раду се анализирају неки елементи сатиричног у трилогији БесниАдам 3 Маргарет Атвуд, у

теоријско-методолошкој визури савременог „екокритичког предузећа“ са једне, и филозофијом
„неоцинизма“ (Слотердијк) са друге стране. Синтезом читања неких екокритички релевантних елемената
трилогије и популарног виђења античког цинизма, инхерентних екокритичких парадокса (конструисаност
концепата, антропоцентричност деловања и мишљења) и Слотердијкових ставова о савременом друштву као
циничном, долази се до закључка да сатира у овом контексту не може да рачуна на конкретан „ефекат“ или
резултат, у смислу концепта ангажоване књижевности. Анализирани правци могућег превазилажења
проблема (Слотердијков кинизам) такође се показују упитним са више позиција (феминизам,
институционализованост и тиме анестетизираност киничког од стране „културне индустрије“, кинизам као
„функција“ шире схваћеног концепта културе цинизма). Најзад, отвара се питање могућег читања сатире
уопште као инструментализованог, самоугасивог бунта у служби успстављене идеолошке матрице.

Кључне речи: цинизам, сатира, Маргарет Атвуд, Бесниадам

Увод

Орикс и Крејк (Oryx and Crake, 2003), Година потопа (The Year of the Flood, 2009) и
Бесниадам (MaddAddam, 2013), понекад се сматрају научно-фантастичним романима из
постапокалиптичног поджанра, или са њима повезаним жанром дистопије (види Хауелз
2006: 161-175) али њихова ауторка се у неколико наврата противила овим етикетама (в.
Атвуд 2004: 513-517).
Виндам Луис, а затим и Валентин Канингхам (уп. Канингам 2007: 401) писали су
да је двадесети век био време хонорарних сатиричара, романописаца који залазе у
сатирично, али повремено и привремено, у смислу споредне нити или повремене
екскурзије. Но и без улажења у анализе степена истинитости такве тврдње, као повод или
изговор за археологију сатиричног у овим романима без обзира на жанровске етикете,
може послужити Деридин (Дерида 1980: 206) „закон о закону жанра“ – да су жанровске
границе неодбрањиве, те да им је кршење у природи: „закон закона жанра. То је управо
принцип контаминације, закон нечистоће, паразитска економија … један вид учествовања
1
nikola.bubanja@gmail.com
2
Овај рад је део истраживања која се изводе на пројекту 178018 Друштвене кризе и савремена српска
књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир који финансира Министарство
за науку и технолошки развој Републике Србије.
3
Оригинални наслов је MaddAddam, где су речи из наслова можда спојене како би се скренула пажња на
чињеницу да је наслов палиндром (чита се исто и с десна на лево).

1
без припадања“ [“…the law of the law of genre. It is precisely a principle of contamination, a
law of impurity, a parasitical economy… a sort of participation without belonging.”]

Сатира и екокритика

Иако се сатирична оштрица Атвудове окреће разним метама, један од њених, чини
се, најуочљивијих праваца је у некој врсти дослуха или макар преговора са оним што се
већ и у уџбеницима назива екокритичким предузећем4 (уп. Бертенс 2008: 204).
Био-фармацеутске корпорације, људско и политичко-идеолошко капиталистичко
уништавање природних ресурса, неприродна первертираност исхране, медицинска
окрутност према животињама – само су неке од ставки које су завределе сатиричну
карикатуру Атвудове.
Међутим, намерно или не (не само из разлога који ће бити касније наведени, и не
само зато што ауторка изгледа не може да прихвати епистемолошки реализам еколошке
критике) централни наративни догађај – апокалипса планетарних размера – може се
читати управо као сатира екокритичког предузећа, посебно оне његове фракције која се
може назвати „дубоком екологијом“ (Бертенс 2008: 204).
Заступници фракције „дубоке екологије“, како наводи Бертенс (Бертенс 2008: 204)
налазе

…праву аутентичност и чистоту само у нетакнутој дивљини …. и верују да се интереси

не-људског живота на планети могу заштитити једино редукцијом људске популације. За
њих је природа изнад људских бића.

[…find real authenticity and purity only in the virgin wilderness, and … believe that the
interests of non-human life on this planet can only be protected by a reduction of its human
population.]

(Бертенс затим цитира Д. Х. Лоренсов роман: „нек човечанство премине – време му

је“) [Let mankind pass away– time it did].
Глен, алијас Крејк (овај алијас је заправо име изумрле животињске врсте),
сатирично хиперболисани пропонент дубоке екологије, истовремено испуњава логичну
личну судбину еколошког активисте који је случајно и геније одгојен унутар
корпорацијског кампуса у био-технолошкој будућности.
Међутим, његова одлука и успешно спроведени пројекат уништења људске врсте и
формирања новог, генетски побољшаног људског рода, није само карикатура: она
сатирично разоткрива неке од инхерентних парадокса екокритике.
Ако се и пође од прихватања епистемолошког реализма, мора се прихватити и
конструисаност наших концепата. Односно, како каже Бертенс (Бертенс 2008: 202):

4
Већ је, наравно, писано о књижевности Атвудове и популарним културним студијама природног окружења
(видети Хенген 2006: 72-86).

2
 Морамо прихватити да не знамо где се наша дискурзивна конструкција природе или
дивљине завршава, а почиње сама природа. Према томе, није ли истина да ми увек
служимо властитим интересима, а не интересима индиферентног стварног света, све и да
желимо да заштитимо дивљину коју као такву идентификујемо? Одлука да оскврнемо
природу је наша, баш као и одлука да је оставимо на миру.

We must accept that we do not know where our discursive construction of nature, or
‘wilderness’, ends and nature itself begins. Do we therefore not always serve our own interests,
and not the interests of an indifferent real world, even if we want to protect the ‘wilderness’ that
we identify as such? The decision to violate nature is ours, but so is the decision to let it be.
Although not all ecocritics would accept that conclusion, it seems hard to get away from the fact
that all that can be said and thought of nature belongs to culture.

Према томе, чак и само одбијање постављања човека и човековог интереса у

некакво средиште, је и даље антропоцентрично деловање – што је проблем који је врло
тешко превазићи.
Остаје запитати се, прво, какав је, у светлу горе наведене „апорије“, смисао или
потенцијални активистички ефекат Атвудиног сатиричног демаскирања. А затим и, можда
још и важније, да ли би, у случају демаскирања решивог проблема сатира имала смисао и
ефекат који би био очекиван? На ово последње питање, настојимо дати условно
неочекивани одговор кроз теоријски оквир Слотердијковог концепта цинизма и
просвећене лажне свести.

Немогућа позиција сатире у циничној култури

Орикс и Крејк, први роман трилогије Бесниадам, почиње епиграфом који каже:
„могла сам вас можда, као и други, задивити невероватним причама; али … примарни циљ
ми је био да вас информишем, а не да вас забавим“. То, наоко незлобиво, опредељење за
хорацијевско prodesse, долази из Гуливерових путовања Џонатана Свифта.
Сама Атвудова (Атвуд 2004: 517) је Орикс и Крејк окарактерисала као
„авантуристичку романсу … спојену са манипејском сатиром, књижевном формом која се
бави интелектуалном опсесијом. Лапута, односно део Гуливерових путовања о лебдећем
острву је таква сатира“. [adventure romance … coupled with a Menippean satire, the literary
form that deals in intellectual obsession. The Laputa or floating island portion of Gulliver’s
Travels is one of these].
Епонимни Менип, своје сатире писао је из угла циничке филозофије. Пођемо ли
сада од наивне хипотезе да је сатирично у трилогији Бесниадам заправо цинично или
макар и цинично, брзо наилазимо на елементе Атвудиног екокритичког предузећа, као у
неком смислу аналогне аскетским сегментима учења циника, над којима се, макар у
некаквој популарној имагинацији, и даље надвија сенка Диогеновог бурета.

3
 Јер, добар део протагониста сва три романа чине припадници једне врсте хибрида
између еколошко-пацифистичке невладине организације и религијске секте, зване Божји
вртлари (God’s Gardeners), из које се касније издваја полутерористичка верзија фракције
названа Бесниадам. Божји вртлари живе практично у аскези, на воћу, поврћу и меду –
храни коју сами култивишу; носе једноставну одећу и обућу коју сами израђују, не маре за
материјална добра која сматрају пропадљивим.
С друге стране, може се говорити о цинизму Божјих вртлара и у смислу
новодобијених теоријских и политичких импликација које том термину приписују Петер
Слотердијк и, касније, Славој Жижек. У Критици циничног ума Слотердијк (Слотердијк
2001: 5-6) каже да је доминантни мод функционисања идеологије циничан, што чини
немогућим или макар узалудним класични метод сатиричне критике – разоткривања,
раскринкавања друштвене илузије. Јер, политички субјект је циничан, односно већ сасвим
свестан дистанце између идеолошке маске и друштвене реалности – штавише, он
инсистира на постојању и прихватању маске (уп. Жижек 2008: 25-26). Како Слотердијк
(Слотердијк 2001: 5) каже:

Знају шта раде, али ипак то раде, зато што им … диктат околности и инстинкт
за самоочувањем говоре истим језиком, и кажу им да то тако мора да буде.

They know what they are doing, but they do it because … the force of circumstances
and the instinct for self-preservation are speaking the same language, and they are telling
them that it has to be so.

Као да су свесни овог цинизма своје друштвене реалности, Божји вртлари ни не

покушавају да у свом друштву било шта разоткрију – оно је већ у стању „просвећене
лажне свести“ (Слотердијк 2001: 5) која препознаје партикуларни интерес скривен иза
идеолошке универзалности, али је се не одриче. У том смислу се они и сами интегришу у
опште-друштвену дистанцу цинизма: упркос знању да у рибљим штапићима за које
реклама каже да садрже 20 процената праве рибе, те праве рибе нема, конзумирају је; иако
знају да су животињски протеини у такозваним „Тајним бургерима“ неретко људског
порекла, конзумирају их. Иако знају да су у млеку афлатоксини, ипак га конзумирају (не и
ликови Атвудове, додуше). Конзумација хране је код Атвудове неретко кодирани израз
доминације – неретко мушке, где се мање-више повлачи знак једнакости између природе,
жене и хране као објеката мушког потрошача / доминатора (уп. Паркер 1995: 349ff).
Враћајући се сатиричном и циничном, чини се разумним уочити горе сугерисану
аналогију са (српским) савременим друштвом и интерпретирати је као сатирични миг.
Међутим, како дефинисати домете, могућности, ефекте или смисао оваквог сатиричног
геста?
Теодор Адорно (Адорно 2005: 209-210) је преокренуо познату Јувеналову тврдњу
да је тешко не писати сатире: тешко је писати сатире јер је модерна ситуација изван
домашаја поруге: иронија и сарказам су неефикасни против мета које су пригрлиле
4
окрутност и корупцију као датости; нарочито, традиционална сатирична критика је
немоћна пред тоталитарним.
Ако je савремена литерарна публика цинична публика, која, у дослуху са својом
просвећеном лажном свешћу, „зна, а ипак то ради“, каква је уопште сврха или могући
ефекат циничне сатире на циничну публику? Сатира, па к томе још и екокритичка или
еколошка, ваљда рачуна са неким видом ангажованости, ако не и активизма. Или је ипак
реч о сатири ради сатире? Друга могућност је, наравно, да је у питању сатира сатире –
односно њене немогуће позиције.

Закључак

Петер Слотердијк (Слотердијк 2001: 6), као неку врсту алтернативе, можда не као
излаз, већ као један могући правац напуштања ове немогуће позиције у политичко-
идеолошком смислу призива опет Диогена – али не његово аскетско буре, већ његову
опсценост – оне његове наводне модове субверзије који су му донели псеће име:
уринирање као одговор на увреду, дефекацију у позоришту, јавну мастурбацију.
Тај мод субверзије Слотердијк (Слотердијк 2001: 6) назива кинизмом, народским,
плебејским одбацивањем официјалне културе посредством суочавања званичне
идеологије са свакодневном баналношћу; на тај начин, како сумира Жижек (Жижек 2008:
26), кинички поступак је више прагматички него аргументативан: „он је субверзија
званичне пропозиције посредством њеног конфронтирања са ситуацијом њене
енунцијације“ [it subvert the official proposition by confronting it with the situation of its
enunciation].
Ипак, субверзивни потенцијал оваквог кинизма ограничен је на више начина.
Андреас Хојсе (Хојсе 2001: XIX-XX) је с правом поставио низ питања, почев од питања у
којој мери је ова врста деловања изводљива и сврсисходна из феминистичког угла, преко
питања да ли ова врста кинизма може деловати адолесцентно и регресивно, а њен
потенцијал за ефективну критику условљен начином на који су сексуалност, тело, телесно,
па и скандалозно и опсцено већ интегрисани и инструментализовани унутар модерне
културне индустрије. Најзад (Хојсе 2001: XIX), шта ако је киничка побуна само
регенеративна и у крајњој линији легитимишућа мајсторија културе цинизма?
Имајући све горе наведено у виду, мора се закључити да сатира Атвудове (а можда
и сатира уопште) у циничном друштву не може више да рачуна на конкретан „ефекат“ или
резултат, у смислу концепата ангажоване књижевности. Анализирани правци могућег
превазилажења проблема путем кинизма пред књижевног сатиричара поставља очевидан
проблем како, у којој форми кинизам усвојити унутар књижевности или дискурса
књижевности. Под претпоставком да је такав прелаз могућ, сам концепт кинизма такође се
може показати упитним са више позиција (феминизам, институционализованост и
анестетизираност киничког од стране „културне индустрије“, кинизам као „функција“
шире схваћеног концепта културе цинизма). Чини се да се из овако широко постављене
позиције цинизма може отворити и питање могућности читања сатире које би
5
подразумевало да се и сама сатира може схватити као институционални, анестетизирани,
самоугасиви бунт у служби идеолошког система.

Листа референци:

Адорно 2005: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflections on a Damaged Life, New York: Verso, 2005.
Атвуд 2004: Margaret Atwood, “The Handmaid's Tale and Oryx and Crake 'In Context'”, PMLA, Vol. 119, No. 3,
Special Topic: Science Fiction and Literary Studies: The Next Millennium, 513-517.
Жижек 2008 (1989): S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, London and New York, Verso.
Канингам 2007: Valentine Cunningham, “Twentieth-century Fictional Satire”, у: A Companion to Satire: Ancient
to Modern, edited by Ruben Quintero, Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 400-433.
Паркер 1995: Emma Parker, “You Are What You Eat: The Politics of Eating in the Novels of Margaret Atwood”,
Twentieth Century Literature, Vol. 41, No. 3 (Autumn, 1995), pp. 349-368.
Слотердијк 2001 (1983): P. Sloterdijk, Critique of Cynical Reason, (прев.) Michael Eldred, Minneapolis and
London: University of Minnesota Press.
Хауелз 2006: Coral Ann Howells, “Margaret Atwood’s dystopian visions: The Handmaid’s Tale and Oryx аnd
Crake”, The Cambridge companion to Margaret Atwood, edited by Coral Ann Howells, Cambridge
University Press, 2006, стр. 161-175.
Хенген 2006: Shannon Hengen “Margaret Atwood and environmentalism”, The Cambridge companion to
Margaret Atwood, edited by Coral Ann Howells, Cambridge University Press, 2006, стр. 72-85.
Хојсен 2001: Andreas Huyssen, “The Return of Diogenes as Postmodern Intellectual”, P. Sloterdijk, Critique of
Cynical Reason, (прев.) Michael Eldred, Minneapolis and London: University of Minnesota Press, стр. IX-
XXV.

ON SOME ELEMENTS OF THE SATIRICAL IN THE MADDADDAM TRILOGY BY

MARGARET ATWOOD: ECOLOGICAL (NEO)CYNICISM

Summary: The paper analyzes some elements of the satirical in the MaddAddam trilogy by Margaret
Atwood, relying on a theoretical framework touching on ecocriticism on the one hand, and the philosophy
of “neocynicism” (Peter Sloterdijk) on the other. Synthetizing the reading of some “ecocritically relevant”
elements of the trilogy and the popular ideas on “classical” cynicism, as well as the reading of
Sloterdijk’s views of the modern society as cynical and the inherent ecocritical paradoxes (construed
nature of critical concepts, unavoidable anthropocentrism) the paper concludes that, in this context, satire
can no longer produce a concrete “effect” in terms of littérature engagée”. Analyzed ways of overcoming
the problem by means of Sloterdijk’s concept of kynism, also appear to be questionable from various
standpoints (feminism, cynicism institutionalized by the cultural industry, kynism as a reasserting
“function” of cynicism). Finally, the paper questions the possibility of interpreting modern satire as
cynical, in the sense that satire itself can be seen as an instrumentalized form of “rebellion” serving to
reassert the established ideological system.

Keywords: cynicism, satire, Margaret Atwood, MaddAddam