Seminarski Rad Iz Helenske Filozofije

Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju
Seminarski rad iz Helenske filozofije
Tema:
Elejska škola i razvoj apstraktnih pojmova u

predsokratovskoj filozofiji
Student: Mentor:
Nikola Jović Nikola Tatalović

Novi Sad
2015.
Rezime:
Autor u radu nastoji da pokaze razvoj Elejske muisli, kako je do nje došlo, predstavnike i istoriju
Elejske skole, kao i filozofiju iste.
Ključne reči:
Jedno, Ksenofan, Parmenid, biće, nebiće, Melis, Zenon, kretanje, mnoštvo...

Od 'haosa' do apstraktnog pojma
Pre nego što krenemo sa Elejskom školom, potrebno je staviti je u odredeni povesni
kontekst, jer kako bi razumeli bolje njihovu misao i to kako su uticali na razvoj filozofske misli
potrebno je otići malo dalje u povest. Ali pre toga treba odrediti zašto su toliko bitni i kako su oni
to uticali na dalje razvijanje misli... "... Da bi se tajduhovni oblik uopšte mogao pojaviti,
potrebno je da se covek uzdigne iznad svoje usredsređenosti na partikularna životna poslovanja,
iznad prostog prirodnog i ustaljenog životnog kruga shvatanja. Filozofija se rađa onda kada se
budi interes da se u pojedinacnostima prirodno-svijetskih dogadaja i vlastitom životu pronade
ono opšte, tj. uzrok i svrha onoga što jeste" 1 Potreno je dakle negirati predstave o svetu koje su
stecene varkom cula, poterbno je da se misao osamostali i odbaci mnjenja predsatva i onog
propadljivog i naci istinu u samom sebi. Potrebno je steći slobodnu misao. Da bi došli do
slobodne misli filozofije ono mora biti "apstraktno mišljenje". A put do apstraktne misli, preko
slobodnog duha, je dug i zahteva mali osvrt na povest Helena...
Postoje četiri bitna faktora koja dovode do stanja slobodnog duha kod Helena... Pre
svega, invazija Dorana koji su se spustili ka jugu u jedanaestom veku pre nove ere i time uveli
Grčku u 'tamno doba'. Stanovništvo se mahom bavi ratarsvom i stočarstvom, nema komunikacije
sa okolnim zajednicama a način na koji zajednica funkcioniše je razmena dobara, linearno B
pismo biva zaboravljeno... Ono što je dobro u celoj toj stvari je što Jonija ostaje netaknuta, i
ostaci Mikenske civilizacije i grčke misli ostaju u Maloj Aziji. Ekonomski sistem kakav je u
Homerovskoj epohi dovodi do toga da siromašni ljudi postaju ekonomski zavisni od aristokrata i
padaju u ropstvo... To je takode i period kada dolazi do kreiranja polisa kao zajednice. Arhaički
period u 8. veku pre nove ere dovodi do masovne kolonizacije okolnih teritorija što dovodi do
širenja vidika naroda, razvijanje moreplovstva, trgovine i kovanje novca dovodi do izloženost ka
znanostima iz Jonije i drugih naroda... Dolazi do uvođenja monetarnih standarda, široke trgovine
robovima, primene ropskog rada, obrazovanje i jačanje polisa 2. Ali pored ovih promena, mnogi
su ljudi padali u dužnico ropstvo prema aristokratama i to je kulminiralo sa pojavom tiranije u
grčkim polisima... Dolazi do izmene zakona...
Sve te političke promene dovode do "fenomena slobodnog vremena za slobodne građane, kao i
zanimanje za javni život zajednice, za umjetnost i filozofiju, tjelesna vježbanja i sportska
1
Perović, M. , Istorija filozofije, Grafomedija, Novi Sad, 2003/4, str. 48
2
Perović A. Milenko,Praktička Filozofija,Odsek za filozofiju,Filozofski fakultet Novi Sad,Grafomedia,Novi Sad,2004,
str. 16.
takmičenja"3. Ali je od svih ovih faktora možda najbitniji onaj mitološki. Ono sto se moze reći za
svaki narod je da u jednom trenutku u vremenu, u svakom narodu se pojavljuje neki vid religije.
Oni uvode momenat bogova iz bojažljivosti prema prirodi i njenim čudnim pojavama. Nije
prošlo dugo vremena i svojom snagom apstrahovanja oni počinju gledati na njih kao tvorevine
umetničke uobrazilje4. Oni postaju 'deus ex machina' za ono što je prvi korak ka filozofskoj
misli... Homer i Hesiod se kroz epove pokušavaju se baviti bitnim pitanjima o počelu svega, ali
ono što njihovu misao ne čini filozofskom, bez obzira što se može reći da je Tales sa svojom
vodom bio na tragu Homera, je zato što je to idalje samo još jedno od niza mnjenja. Nije
dovoljno reći samo da je svet nastao 'iz haosa' ili da je počelo 'okean'... To su mnjenja koja su
zasnovana na predstavnim pojvama, ali su svakako jednako bitna za razvijanje filozofske misli u
Joniji.
Prvi kosmolozi iz Mileta pokušavaju dokučiti svet na drugačiji način. "Umjesto

mitološkog objašnjenja postojanja svih bića iz Haosa, prvi filozofi postavljaju misaonu potrebu
da se ukupnost bića svede na jedno počelo ili elemenat, kao i da to počelo ili elemenat bude
shvaćeno kao trajna i nepromenljiva osnova svih bića." 5 Dolazi do radikalnog obrta mišljena u
odnosu na mitologiju, i iako to jedno počelo ne proizilazi iz čiste misli niti iz razrađenog
filozofskog sistema, svakako jeste napredak u odnosu na mnjenja mita, jer pokušava jedno naći u
opštosti; ali se idalje zasniva predstavama. Taj dalji napredak nalazimo u filozofima iz Velike
Grčke. Pitagorejci uvode filozofiju brojeva, te se apsolutna osnova svega sada ne treži u
prirodnoj formi, nego u misaonim matematičkim odredbama. 6"Pitagorejska filozofija još nema
spekulativne forme izraza za pojam. brojevi jesu pojam, ali u obliku predstave, opažaja - razlike
u formi kvantitativnoga, koje nisu izražene kao čisti pojmovi; neka mešavina predstave i
pojma."7
Biće potrebni filozofi iz Eleje, sa svojim učenjem o Jednom, kako bi se misao oslobodila
svega prirodnoga i razvila se dijalektika kao čisto kretanje mišljenja u pojmovima.8
3
4
Koplston,F. ,Istorija Filozofije: Grčka i Rim,Slobodan Žunjić,Beogradski Izdavačko-Grafički Zavod,Beograd,1988, str.
54
5
6
7
Hegel, G. V. F. , Istorija filozofije 1, Kultura, Beograd, 1964., str. 204
8
Elejska škola
Elejska škola formira se na teritoriji današnje Italije, i svoj procvat doživljava u periodu
od sredine 6. veka pre nove ere do sredine 5. veka pre nove ere. Dobija ime po gradu u kojem je
formirana i iz kod potiču njena dva najbolja predstavnika, Parmenid i Zenon. Za osnivača škole
se uzima Ksenofan, koji bežeći iz Male Azija, dolazi do Velike Grčke. Ksenofanov učenik bio je
Parmenid, a Parmenidovi učenici su bili Melis i Zenon.
Elejska škola predstavlja dalji razvoj filozofske misli u odnosu na filozofe iz Jonije i
pitagorejce. Premisa njihove škole je da je vidljivi svet, dokučen čulima, svet privida i da se onaj
jedan, pravi, nepromenljivi i večan bitak nalazi iza tih pojava. Bitnost elejske škole je u tome što
pokazuje nužnost potrebe da se filozofsko mišljenje osamostali od svakodnevnog čulnog bića i
pojavnog sveta. Ovi stavovi, iako nisu razvijeni iz kompleksong filozofskog sistema nego se, na
neki način to negiranje stvarnosti opet svelo na verovanje. Ali je to svakako ogroman korak u
grčkoj misli, jer se nisu osetili obavezanim da počelo objašnjavaju predsatvnim pojavama.
Početak bez kog Platon ne bi razvio distinkciju između sveta umnosti i sveta čula, i ne bi imali
zametke idealizma i dijealektike.
Ksenofan
Navodni osnivač Elejske škole i autor spisa 'O prirodi' kao i satiričnih spisa (rugalica),
rođen je u Kolofonu u Maloj Aziji, otac Deksije Ortomenov, ali iz nama nepoznatih razloga beži
za Veliku Grčku. O tome kada je tačno rođen se ne zna tačno, ali Diogen Leartije navodi kako je
bio u punoj snazi oko 60 olimpijade i da je bio Anaksimandrov učenik (ili bar njegov
savremenik), da je takođe pao u ropstvo ali da su ga pitagorejci Parmeniska i Orestada otkupili.
Iako se smatra za osnivača Elejske škole, ne postoje konkretni dokazi da je on uopšte kročio u
Eleju, kako Hegel kaže taj je zaključak izveden tek kasnije na osnovu toga što Diogen navodi da
je ispevao dve hiljade stihova o kolonizaciji (istoriji) Eleje; ali niko od starijih pisaca ne navodi
tačno da li je i kada bio u Eleji.
Njegova se filozofija zasniva na tome da ono što jeste, jeste Jedno, i jedno Ksenofan
naziva bogom. "Ksenofan doista, Jedno i Sve; naziva bogom, a njegovu jedinstvenost dokazuje
time što je najsilniji od svih stvari. Ako bi doista bilo mnošto bogova, svi bi nužno morali imati
slicnu vrhovnu moć, ali bog je od svih najsilniji i najbolji." 9Upravo zbog ovoga dosta kritikuje
9
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983, str. 124
Homera i Hesioda, jer ukoliko ima više bogova onda će svako na neki način biti bolji od drugog
pa ni jedan ne može biti apsolutan "Ako je bog moćniji od svih bića, neophodno je, kaže on, da
je jedan. Kad bi bila dva ili više, on ne bi mogao biti najmoćniji i najbolji od svih... Kad bi ih
doista bilo mnogo, ne (bi imao vrhovnu moć) u svemu što hoće: dakle, bog je samo jedan." 10, ali
ono sto je možda najviše uzimao za zlo i Homeru i Hesiodu je što su bogovima pripisivali
ljudske osobine "Svaki čin koji je ljudima na sram i na osudu kao krasti, preljubnik biti, jedan
drugoga varati i Homer i Hesiod bogovima su dodelili." 11"Nego, da volovi i konji i lavovi imaju
ruke i da rukama svojim slikati mogu i djelati kao i ljudi, likove bogova na svoju bi slikali
sliku..."12.
Ksenofanov bog je jedan, jednak u svakom svom delu, u obliku kugle i ogranicen, nije
nastao nego je večan. Bog je jedan i niti nastaje ili nestaje, Ksenofanu je, šta više, proces
nastajanja potpuno ne shvatljiv, jer da bi jedno bilo ono mora da nastane ili iz ničega ili iz
nečega. Jedno ne može nastati iz ničega jer biće ne može nastati iz ne-bića, ali u isto tako da bi
biće postalo iz nečeg drugog to drugo mora biti toliko veće i od njega i ono mora nastati iz
nebića a isto tako postoji i uzajamno ograničenje. Zato biće može biti samo večno. Okrugao
oblik, biće ima jer ono nikako ne može biti beskonačno jer samo je nebiće beskonačno, a da bi
bilo "jednako u svakom svom delu" uzima okrugao oblik. Samim tim je i bilo koji vid kretanja
ne shvatljiv jer da bi bilo kretanja mora biti i mnoštva...
Ovde može doći do zabune, kao što Teodoret iz Aetija jeste "Ksenofan iz Kolofona, sin
Ortmenov, začetnik elejske škole tvrdio je da je Jedno Sve i okruglo i ograničeno, nije nastalo
nego je večno i sasvim nepokretno. Drugi put , zaboravivši te svoje tvrdnje, rekao da svaka stvar
nastaje iz zemlje... "13. I iako jeste u svojim tekstovima o prirodi rekao "Iz zemlje sve dolazi i sve
se u zemlju vraca", 14 "Što se rađa i raste sve je zemlja i voda" 15, ali iako smo se odrekli
mnoštva, promene i kretanja oni su prisutni u našoj čulnoj svesti16, to je sve deo mnjenja, ili kako
se Ksenofan sam izrazio:"Niti je bio niti ce ikada biti covek koji bi istinski znao o bogovima i o
svemu što ja kažem. A ako bi i uspio netko savršeno izreći stvarnost, on je ipak ne zna
iskustvom. Svima je samo nagađanje dano."17. Iako je bio neko ko "izlaže dalje o neistinitosti
čula..."18, bio je dosta zaokupljen predstavnim pojavama, u Hipolitu Ksenofan iznosi mišljenje da
je more slano zbog mnogih smesa koje se u njega slivaju, jer se navodno pravi smesa zemlje i
10
11
12
13
14
15
16
17
18
Isto
vode gde se zemlja oslobađa vlage... potvrdu za to je našao na kopnu u planinama gde ima
ostatak školjki i ostatke riba u kamenolomima...19
Parmenid
O životu Parmenida iz Eleje se ne zna mnogo, ne zna se kada je tačno rođen ali znamo da
je bio na vrhuncu oko 69. Olimpijade. U svom rodnom gradu Eleji uživao je dobar ugled i bio je
veoma cenjen, što zbog toga što je sastavio zakone Eleje, a što zbog toga što je živeo časnim i
mirnim životom. Bio je učenik Ksenofana, ali Diogen Laertije još navodi kako je slušao i
Anaksimandra i da je jedno vreme bio i pitagorejac ali da je napustio tu filozofiju u korist
svoje.20 U nekim se verzijama priča i da su i Parmenid i Zenon bili pitagorejci "Nakon zaokreta
je drugi susjedni zaljev um kojem je grad: njega su osnivači Fočani (zvali) Hijela, drugi prema
nekom vrelu Ela, a sada ga zovu Eleja, i iz njega su potekli Parmenid i Zenon, pitagorovci." 21. O
njegovoj moralnosti dovoljno govori i Cebes kada koristi frazu "jedan parmeniski život",
aludirajući na njegovu moralnost. Diogen kaže da ga je na takav put naveo pitagorejac Aminija.
"Susreo se s pitagorovcem Aminijom (sinom) Diohetinim... od njega je više preuzeo i... Aminija
ga je a ne Ksenofan, uputio u miran život." 22. Zna se za njega i da je podučavao Zenona a i
Empedokla i Melisa "Njegovi su sledbenici (Parmenidovi) bili filozof i liječnik Empedoklo i
Zenon iz Eleje. Napisao je u stihovima znanost o prirodi i neke druge spise u prozi..." 23, "(Melis)
Slušao je Parmenida, a sastao se i s Heraklitom." 24. Od svega je možda najvažnije njegovo
putovanje za Atinu sa Zenonom, gde je razgovarao sa mladim Sokratom. Istorijske činjenice
ovog susreta su nepoznate ali Platon u Teetetu beleži neke detalje tog susreta: "Činilo mi se
(Sokratu) da je Parmenid poput Homerova (junaka) ujedno častan i veličanstven: sasvim sam,
naime, mlad upoznao (tog) čoveka, sasvim stara, i učinilo mi se da poseduje neku na svaki način
urođenu dubinu... Parmenid je tad bio vrlo star i potpuno sijed, ali sklan i dostojanstven, najviše
šezdesetpetogodišnjak, Zenon je tad imao blizu četreset godina..." 25. Ako je do ovog susreta
stvarno došlo, to se moralo odigrati za vreme 80. olimpijade.
19
Isto
20
Koplston,F. ,Istorija Filozofije: Grčka i Rim,Slobodan Žunjić,Beogradski Izdavačko-Grafički Zavod,Beograd,1988,
str. 80
21
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983 , str. 196
22
23
24
25
Treba primetiti da kao što su Hegel i Koplston naveli da, u tim dijalozima (Teetet i
Parmenid) Platon glavnu reč daje Parmenidu kao glavi Elejske škole i da se kada je reč o
Elejskoj školi uglavnom navode Parmenid, Zenon i Melis. Tako da može da se potegne argument
da postoje stvari koje su pripisane Ksenofanu a zapravo su poznije delo Parmenida. Još je
Diogen Laertine navodio "Prvi je on (Parmenid) dokazivao da je zemlja kuglolika i da leži u
sredini..." 26ali se to može protumačiti kao istraživanje predstavnih pojava zemlje kao okrugle a
ne bića kao Jedno, kugloliko.
O Parmenidu znamo da je kao i Ksenofan pisao u stihu, napisao je poemu sa nazivom "O
prirodi", koju je u sačuvao Simplikije u fragmentima. Nakon uvoda u poemu, gde on put ka
spoznaji predstavlja alegorijski kroz kobile mudre koje ga vuku dok im devojke ukazuju na put
ka kapijama puteva dana i noći, upoznajemo se sa prvim odlikama Parmenidove filozofije:
"Hajde, kazat ću, a ti slušaj, zapamti riječi, koji su samo zamislivi istraživanja puti: prema
jednome bitak jest a nebitka nema - staza je (to) Uvjerenja ((koja) Istinu slijedi); prema drugome
nebitak jest i nužno postoji - to je, kažem ti, sasvim nespoznatljiva staza: ne možeš spoznati ono
što nije (jer moguće nije) niti izreći." 27. Na tragu Ksenofana, prema Parmenidovom mišljenju
Biće ili Jedno jeste, a promena i nastajanje su privid. Argumentacija za to je da biće može nastati
na samo dva načina, ako nastaje iz drugog bića onda biće već jeste, a ako nastaje iz nebića onda
bića nema i to je varka. Odatle i potreba za eksplicitnim razdvajanjem puta mnjenja od puta
istine. iako ta misao jeste na tragu Ksenofana, sa Ksenofanom smo pušteni da spekulišemo, i
izvodimo dalje zaključke koji se ne nalaze u njegovoj filozofiji jer sagledamo njegovu misao u
kontekstu cele Elejske škole... Parmenid ne samo da jasno razgraničava svet mnjenja i predstava
od puta istine, ali za razliku od Ksenofana pravi korak dalje ka formiranju apstraktne filozofske
misli, jer Ksenofanovo jedno, iako bitno u smislu da je on bio prvi da apsolutnu suštinu definiše
kao jedno, on idalje misli u duhu njegovih predhodnika i ta misao ima teološki aspekt, i svoje
biće Ksenofan definiše spram nebića, vodeći se time da biće mora biti sve što nebiće nije...
Parmenid sa druge strane na nebiće gleda kao na nešto što ne predstavlja ništa suprotno od bića,
nego kao nužnost uvodi da je biće jedno i ništa više, pravi sledeći korak ka formiranju pojma
bitka, jer ne izjavljuje da je "Bog jedan" nego da je "Biće jeste".Osim toga, ono što ga dodatno
razdvaja od njegovih predhodnika jetotalna negacija predstavnih pojava, njega prolazna i
propadljiva mnjenja ne interesuju jer kako i sam kaže "... jer isto je misliti (kao) i biti" 28. Dalje
on kaže "Isto je misliti (kao) i ono o čemu se misli; nećeš, naime, bez bića u kojem je (to)
izrečeno pronaći mišljenje." 29. Onda ako je tako, samo o bitku može misliti, a o nebitku se ne
može ni misliti ni govoriti. To onda dalje implicira da produkt misli ne može nikako biti
26
27
28
29
nasumičan jer može misliti samo o bitku. Iz toga se dalje izvodi da je "sama misaonost bitak,
odnosno bitkovitost bitka je mišljenje"30 . Iako se iz ovoga može dalje izvesti da je Platon razvio
stav o misli i mnjenju na osnovu ovog Parmenidovog stava, Koplston izlaže da je verovatnije da
se put mnjenja odnosio na pitagorejce i da je u pitanju vise odbacivanje jedne filozofije zarad
druge. 31 Samim tim on odbacuje sve filozofije koje se zasnivaju na kretanju i primenama i
uvodi razliku izmedjuuma i čula, istine i pojave. I iako se ne može reći da ni raniji filozovi nisu
poznali takvu vrstu dinstinkcije, Parmenid je prvi koji je to eksplicitno naglasio, i nije bila samo
izjava-filozofema koja se njemu sviđa nego vuče svoje korene iz njegove filozofije. Iako takva
vrsta dinstinkcije kasnije postaje temelj Platonovog idealizma, ne treba svrstavati medju idealiste
pošto iako Parmenid pravi oštru dinstinkciju izmedju istine i privida, parmenidovo jedno nije čist
produkt misli "Da je Parmenid predstavio Jedno kao samopostojeću misao, teško da bi Platon i
Aristotel propustili da to zabeleže, i teško da bi Sokrat pronašao prvog trezvenog filozofa u
Anaksagori, sa njegovim pojmom uma ili nonusa." 32
Parmenid poput Ksenofana takođe na jedno gleda kao na Jedno kao nepokretno i
kugloliko, koje je od središta jednako udaljeno svakim svojim delom "Nije ni djeljivo jer je
cijelo jednako (sebi), ničega nema više da njemu okupljanje priječi niti manje, već cijelo puno
sasvim je bića." 33 "Isto i u istom ostaje, počiva samo po sebi; na mjestu stalno ostaje tako, jer
moćna ga Nužnost drži u vezama međe što ga okružuje (svim). Zbog toga ne smije biće
beskonačno da bude: tako mu ne treba ništa, onako mu treba svega." 34 "A jer ima krajnju
granicu, sa svih je strana konačno, nalik na masulijepe okrugle kugle, posvud od središtajednako
daleko: Potreba nema ovdjei ondje da bude što veće ili što manje. Nebića nema koje bi priječilo
suvislost njemu, nema ni bića koje bi bilo tu više a tamo manje od bića, jer sve neokrnjeno
postoji: sebi odasvud isto. jednako doseže međe."35 .
Uzimajući u obzir sve ovo i Koplstonovu kvalifikaciju da bi teško "... Sokrat pronašao
prvog trezvenog filozofa u Anaksagori, sa njegovim pojmom uma ili nonusa." 36, treba istaći da
na neki način kao što se i Ksenofan koji je takođe negirao sva mnjenja zanimao za predstavni
svet i nalazio počelo u 'zemlji', tako i Parmenid za počelo svega uzima Zemlju i vatru... zemlja bi
bila kao materija od koje je sve, a vatra je uzrok i činilac. "Oni koji, na primjer, uvode dva
30
31
str.84
32
str. 85
33
34
35
36
(počela), kao Parmenid vatru i zemlju, uvode i njihove međusovne smjese, poput traka i vode...
A kada je nastalo, kako kažu, toplo za razdvajanje a hladno za spajanje i druge pojave, jedne
aktivne a druge pasivne, govore da iz toga i zbog toga i sve ostalo nastaje i propada" 37.
Melis
Iako nisamo znali mnogo ni o životu predhodne dvojce, o životu Melisa se jako malo zna.
O njegovoj filoyofiji najviše znamo kroz Aristotela koji ga spominje u 'Metafizici' i delu 'Melis,
Ksenofan, Gorgija', ma da i on kada govori o njemu ugravnom ga spominje u kontekstu
Parmenidovog jednomišljenika. Ne zna se u koje je tacno vreme roden, može se okvirno
predpostavljati s obzirom na to da je slušao Parmenida, sastao se sa Heraklitom i da je živeo u
vreme Zenona iz Eleje i Empedokla. Apolodor kaže da je bio u punoj snazi oko osamdesetcetvrte
olimpijade. Roden je na ostrvu Samos (koje je takodje i rodno mesto Pitagore), sin Itegeteov,
Diogen kaže da se bavio državnim poslovimai da su ga zbog toga gradani smatrali vrednim
naklonosti. A na još vece divljenje je naišao kada je bio izabran za zapovednika brodovlja. 38 Bio
je Periklov politicki protivnik, a kad je postavljen za vojskovodu Samljana, bio je i u sukobima
saSofoklom. Kao komadant Samljanske flote pobedio je Atinsku flotu 441. godine pr.n.e.
"Naime, kad je on [Perikle] otplovio, melis, sin Itagenov, filozof koji je tada bio vojni
zapovednik Sama, prezre bio malen broj lada, bilo neiskusnost zapovednika, te nagovori gradane
da udare na Atinjane. kad dode do bitke, Samljani pobijede, zarobe mnoge od njih i unište
mnoge lade... Samljanisu iz osvete zlostavljali atenske zarobljenike i utiskivali im na celo znak
sove, jer i Atenjani njima bejahu utiskivali 'samljanku'" 39
Napisao je spise O Prirodi (ili O bicu), polazište njegove filozofije je Parmenidov stav da
je jedno bice, koje je nepropadljivo i da je bez pocetka i kraja. "Uvijek je bilo ono što je bilo i
uvjek ce biti. A ako je nastalo, nužno je prije nastajanja moralo biti ništa. A ako je bilo ništa,
onda nipošto ništa ne bi moglo nastati iz nicega" 40 Melis na sličan nacin pobija nastajanje kao i
njegovi predhodnici, biće ne može nastati iz bića jer kad bi biće nastalo iz bića biće bi samim tim
bilo brojnije i veće, a to bi onda moralo nastati iz ničega; za šta tvrdi da je nemoguće. Iako su i
Parmenid i Ksenofan tvrdili da je biće bezvremensko, Melis odstupa po tome što je biće kod
njega beskonačno i u prostornom smislu... "Ako je biće konačno, ondapreko i izvan bića mora da
bude ništa, a biće mora da bude okruženo ili ograničeno tim ništa. Međutim, ako je biće
ograničeno ničim, ono mora da bude beskonačno a ne konačno. Ne može da postoji praznina
izvan bića, "jer praznina je ništa, a ništa doista ne bi moglo da bude."" 41 Odatle i Aristotelova
37
38
39
40
41
str. 88
izjava da je Parmenid shvatao biće prema pojmu a Melis prema materiji. 42, Koplston navodi
izjavu Simplikija iz fragmenata kako bi dokazao da je Melis biće smatrao bestelesnim, jer ako bi
biće imalo debljinu onda bi ono imalo i delove pa više ne bi bilo jedno. 43. Ali ono što Koplston
izostavlja da navede je Aristotelovo obrazloženje zašto za Melisa kaže da biće shvata prema
materiji. "Meliso kaže kako je bitak neograničen. Bitak je dakle nešto koliko. Jer neograničeno je
u kolikome, dočim bivstvo ili kakvost ili trpnost ne može biti neograničeno osim prema prigotku,
ako su naime istodobno i kolikosti. Jer odredba neograničenog treba koliko, ali ne ni bivstvo ni
kakvo. Ako je dakle i bivstvo i koliko, bitak je onda dvoje a ne jedno." 44. Razlog zašto se to ne
može reći i za Permenida je što kada Parmenid govori o granicama bića, kako Hegel kaže,
njegov poetski jezik nije svuda određen pa je onda granica samo apsolutna negativnost. "Biće
kao prosto jeste apsolutna granica svega...", ili kako Simplikije govori o Parmenidu "Ako kaže
da je biće "nalik na masu lijepe okrugle kugle", nemoj se (tome) čuditi: pjesništvu, naime, i
pristaje neko mitsko prikazivanje. Po čemu je to različito reći od onoga kad Orfej kaže:
"Blještavo bijelo biće"?" 45.
Zenon
Zenon iz Elelje, sin je Teleutagorin, usvojen od strane Parmenida46 ma da se ovaj
Diogeniov navod možda treba razumeti kao da je Zenon samo bio pristalica permenidovog
učenja. Predpostavlja se da je rođen oko 489. godine stare ere. Vreme u koje je bio u punoj snazi
malo varira, iako profesor Perović u svojoj 'Istoriji filozofije' navodi da je Zenon bio u punoj
snazi u periodu 78. olimpijade47, Diagen Laertije navodi da je to ipak 79. olimpijada48. Moguće je
da je doslo do zabune zbog ovog fragmenta: "Zenon, sin Teleutagorin, iz Eleje; jedan je od onih
filozofa koji su po vremenu bliski sa Pitagori i Demokritu. Živio je u vrijeme 78. olimpijade..." 49
Za njega se kaže da je "čovek najsavršenijeg karaktera i u filozofiji i u politici"50 a Alistotel za
njega kaže da je pronašao dijalektiku kao što je Empedokle pronašao retoriku51. Priča se da je u
trenutku kada mu je domovina patila, skovao zaveru protiv tiranina Neraha (ili Diomedonta).
"Kad je otrkiven i kad ga je Nerah na mučilima upitao ko su mu suurotnici, rekao je : "Kad bih
barem tijelom mogao vladati onako kao što mogujezikom!""52 "Kad su mučila bila najviše napeta
napravi se kao da mu duša popušta pred bolovima i zaviče: "Pustite me! Rećiću vam sve po
istini!" kad su ga pustili, zatraži da mu Nerah priđe i da ga nasamu sasluša, jer da će biti izrečene
42
Hegel, G. V. F. , Istorija filozofije 1, Kultura, Beograd, 1964., str. 220.
43
str. 89
44
Aristotel, Fizika, Tomuislav Ladan, Globus, Zagreb, 1988., str. 5
45
DK28A20
46
47
48
Dils, DK29A1 218
49
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983,str. 218
50
51
Isto
52
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983, str 219
mnoge stvari koje bi bilo korisno čuvati u tajnosti. Kad je tiranin veselo prišao i približio uho
njegovim ustima, Zenon je zahvatio vladaočevo uho i zagrizao ga zubima"53 Iako ima u drugih
alternacija priče gde mu zenon zagrize nos ili pregrize sebi jezik, premisa je slična. Pripisuju mu
se spisi: "Sporovi". "Tumačenje Empedokleovih djela", "Filozofima", kao i spuis o prirodi.54
Zenon je idalje na tragu Ksenofana i Parmenida, s tim što on nastoji da tu filozofiju

usavrši i pobije sva mnjenja. Po Zenonu, ono Jedno se ne kreće niti je nepokretno, jer samo
nebitak nema kretanja, a ako bi se biće kretalo onda bi se moralo kretati ka nečemu, u nešto
drugo, što bi onda predstavljalo mnoštvo vremena i prostora. Bitak nije jednak ni s nebitnom ni s
onim mnoštvenim. Bitak kao bog jednak je samom sebi. Nije bezgraničan, niti ograničen. ne
mirujeniti se kreće. osim bitka kao boga nema ničega drugoga ili je, takodje i sve ostalo vječno.55
Upravo zbog takvog pristupa strai autori ga smatraju začetnikom dijalektike, njegovi argumenti
bili osmišljeni tako da pobijaju sve Parmenidove neistomišljenike.
I Aporije protiv čulnog opažanja
1. Krenimo sa premisom da čitava stvarnost sastavljena od jedninica koje ili mogu da imaju
neku večičinu ili ne. Ako te jedinice imaju veličinu onda će, na primer, linija sastavljena od
jedinica biti beskonačno deljiva jer, bez obzira na broj deljenja ako nešto ima neku veličinu mi
da idalje možemo deliti. U tom slučaju, linija je sastavljena od beskonačnog broja jedinica, od
kojih svaka poseduje veličinu, pa je beskonačno velika. Onda u tom slučaju svemir mora biti
beskonačno velik, dok u slučaju da jedinice nemaju veličinu on mora biti beskonačno mali.56
2. Ukoliko postoji mnoštvo stvari, onda mora da postoji i više jedinica iz kojih je nastalo to
mnoštvo. Što je po zenonu nemoguće, jer kao u prethodnom dokazu sa linijom, ako je sved
sastavljen od jedinica od kojih se svaka može deliti na beskonačno mnogo delova, onda je
nemoguće da kažemo koliko je to mnoštvo jer ga je nemoguće izbrojati. Nerazumno je u isto
vreme reći da je mnoštvo konačno po broju i beskonačno po broju. " "Ako, naime, postoji
mnoštvo", saže, "nužno je da postoji više jedinica iz kojih je nastalo mnoštvo, jer se mnoštvo
sastoji iz više jedinica. Ako dakle dokažemo kako je nemoguće da bude više jedinica, očito je
kako je nemoguće da postoji mnoštvo, jer je mnoštvo (sastavljeno) iz jedinica..." "57
3. Ova se aporija još naziva i 'zrno prosa', nastala je iz Zenonovig pitanja Protagori gde ga pita aa li
li jedna odredjena mera prosa, kada se izruči na zemlju, proizvodi zvuk? Naravno, ali šta je sa jednim
zrnom? Ono ne proizvodi nikakav zvuk, kako onda više zrna poizvodi zvuk, jer celinu čine delovi a
delovi ne proizvode nikakav zvuk?58
53
Isto
54
55
56
str. 91
57
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983., str 223-224
58
str. 92
II Aporija protiv prostora
"Parmenid je poricao postajanje praznine ili praznog prostora, a Zenon pokušava da podupre to
negiranje svođenjem suprotnog gledišta na apsurd"59 Aristotel u Fizici iznosi ove Zenononove
stavove. Zenon zaključuje da ako prostora nema, ako je on ništa, onda u njemu ništa ne može da
biva. Ali ako je prostor nešto, onda i sam taj prostor mora biti u jednom većem prostoru i onda
ide u nedogled... "Ako mjesto (prostor) jest nešto, na čemu će biti?" 60 "Ako je svako bićena
(nekom) mjestu, očito će i za mjesto postojati mjestoi tako će ići u beskonačnost" 61
III Četiri dokaza o kretanju
Možda je od svega najbitnije istaći Zenonove dokaze protiv kretanja, jer su svakako njegovi
najslavniji argumenti, a i u njima se pokazuje Zenonova dijalektika.
1. Ovaj dokaz se naziva 'Dihitomija' i glasi: "Kretanja nema, jer ono što se kreće mora prije
doći do polovine puta, nego do kraja puta"62 recimo da je potrebno preći jednu stazu u nekom
doglednom vremensom periodu. Ako bi se držali pitagorejske hipoteze, taj se put sadrži od
beskonačnog broja tačaka, što i tu razdaljinu čini beskonačnom. Onda je sasvim nemoguće preći
tu razdaljinu u neko dogledno vreme pošto pričamo o nedoglednoj razdaljini. Prema tome ni
jedan objekat ne može preći nijednu razdaljinu, pa se nameće i zaključak da nema kretanja.
2. Aporija o 'Ahilu i kornjači' glasi: "Ono što progoni doći do mjesta odakle je krenulo ono
što bježi, tako da je ono što je sporije uvijek u nekoj prednosti"63 Pa onda spram toga Ahil nema
izgleda da stigne kornjaču jer bez obzira koliko je Ahil brz, dok on dođe do mesta iz kog je
krenula kornjača, ona će već odmaći za još jedno mesto i tako u nednogled. Dok ako se držimo
pitagorejske premise, onda Ahil nema apsoulutno nikakvih izgleda jer onda postoji beskonačno
dugačak broj tačkica koje treba da pređe da bi došao do kornjačine početne pozicije.
3. U aporiji o 'Streli', Zenon na primeru strele koja se kreće dokazuje da kretanja nema i da
strela zapravo miruje. Ako se držimo pitagorejske teorije, onda ako se strela nalazi u postoru i
zauzima određeni položaj, ona zapravo miruje. "Ako sve uvjek ili miruje ili se kreće, (a ništa se
ne kreće) kad je na istom mestu, te (ako je) ono što se kreće uvijek u trenutku sadašnjosti, a (sve
što je na istom mjestu jeste u trenutku sadašnjosti), onda je strijela koja se kreće nepokretna"64
59
str. 92
60
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983., str 224
61
62
63
Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983., str 225-226
64
4. Dokaz 'Stadion' odnosi se na tri niza tela na stadionu ili trkalištu. Jedan niz je nepokretan, dok
se druga dva kreću iz suprotnih pravaca, jedan prema drugom istom brzinom, s tim što na
početku drugi niz zauzima prostor od jednog kraja do sredine prvog niza, dok treći niz zauzima
prostor od sredine prvog do drugog kraja... Stvara se iluzija da je čeonoj strani trećeg reda
trebalo upola manje vremena da pređe istu dužinu koju je prednja stana drugog reda prešla.
Veoma je važno, kako Koplston navodi, ne prepustiti se olakom zaključku jer: "To su puke
Zenonove sofisterije. To su domišljate zamke, ali one prave grešku predpostavljajući da je linija
sastavljena od tačaka a vreme od odvojenih trenutaka". 65 Njegovo negiranje kretanja dolazi od
toga što je bio Parmenidov učenik, ali to ga ne sprečava da tu tezu istraži i iz drugih aspekata i
dokaže nemogućnost kretanja i po pluralističkoj tezi, ali ono do čega dolazi na kraju samo je
gomila "besmislenih zaključaka".
Literatura
 Koplston,F. ,Istorija Filozofije: Grčka i Rim,Slobodan Žunjić,Beogradski Izdavačko-

Grafički Zavod,Beograd,1988.
 Perović, M. , Istorija filozofije, Grafomedija, Novi Sad, 2003/4.
 Hegel, G. V. F. , Istorija filozofije 1, Kultura, Beograd, 1964.
65
str. 94
 Perović A. Milenko,Praktička Filozofija, Odsek za filozofiju, Filozofski fakultet Novi
Sad, Grafomedia, Novi Sad, 2004.
 Aristotel, Fizika, Tomislav Ladan, Globus, Zagreb, 1988.
 Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983.

Seminarski Rad Iz Helenske Filozofije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Seminarski Rad Iz Helenske Filozofije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Univerzitet u Novom Sadu

Seminarski rad iz Helenske filozofije

Elejska škola i razvoj apstraktnih pojmova u

Nikola Jović Nikola Tatalović

Jedno, Ksenofan, Parmenid, biće, nebiće, Melis, Zenon, kretanje, mnoštvo...

Prvi kosmolozi iz Mileta pokušavaju dokučiti svet na drugačiji način. "Umjesto

Zenon je idalje na tragu Ksenofana i Parmenida, s tim što on nastoji da tu filozofiju

I Aporije protiv čulnog opažanja

III Četiri dokaza o kretanju

 Koplston,F. ,Istorija Filozofije: Grčka i Rim,Slobodan Žunjić,Beogradski Izdavačko-

 Perović, M. , Istorija filozofije, Grafomedija, Novi Sad, 2003/4.

 Hegel, G. V. F. , Istorija filozofije 1, Kultura, Beograd, 1964.

 Aristotel, Fizika, Tomislav Ladan, Globus, Zagreb, 1988.

 Dils, H. , Predsokratovci fragmenti 1, Naprijed, Zagreb, 1983.

You might also like