Razumevanje Empirizma, Lok – Znanje i Inherentno, Routledge,

Robert G. Meyers – Notes

 Ogled o ljudskom razumu (1690.), delo podeljeno u četiri knjige

 Prva se tiče inherentnog znanja
 Druga, porekom ideja u iskustvu
 Treća se bavi jezikom
 Četvrta je o prirodi i granicama znanja

Lok o Inherentnom znanju

 Kritikuje inherentne ideje i znanje, protivi se Dekartovoj racionalističkoj teoriji i
Aristotelovsko-srednjevekovnoj teoriji.
 Priemri inherentnih istina (kako ih on vidi)
 1) sve što jeste, jeste
 2) nemoguće je da jdna stvar i bude i ne bude
 3) Čini ono kako bi da ti se vrati
 4) Vrlina je najbolja služba Bogu
 5) Bog postoji
 Dekartova je predpostavka da su 1 i 2 inherentne spekulativne istine jer potrebno njihovo
znanje kako bi se znale druge stvari; Lok tvrdi da je moguće steći znanje bez ovih
inherentnih istina stoga nisu inherentne
 Uvek je razumno zahtevati razlog za moralne ili praktičke tvrdnje, iako ih razume. A da
bi bile tačne, tj. Inherentne, one moraju biti samo evidentne (bez potrebe za razlogom),
stoga ni to niej tačno
 Vera ne može biti inherenta ukoliko i njene ideje takođe nisu inherentne; primer 5 je
stečeno znanje a ne inherentno
 A) Urođene ideje su neosnovane, jer je moguće objasniti sve ideje na osnovu iskustva
 B) kriteriji za znanje i sam pojam urođenih ideja su beznadežno nejasni
 C) ovakva nejasnoća vodi samo ka dogmatizmu
 Proglasiti nešto urođenim samo dovraća lenje od toga da nastave da istražuju, i da
prihvate principe koji im zvuče ubedljivo i koje ne mogu dovesti u pitanje
 Znanje zavisi od isprave upotrebe onih moći koje nam je priroda dala
 Kritičari čestvo tvrde da nije dokazao da svi principi nisu inherentni, iako nije ni tvrdiod
a je to dokazao... potvrdio je samo da je našao verovatniji način za poreklo ideja
 „Nema ničega u razumu šo pre toga nije bilo u čulima“ – Toma Akvinski
 Uverenje Sholastičara je da priroda sadrži objekte od fore i materije, kada ih
percipiramo, postajemo svesni forme bez amterije, i onda je ta forma materijal za
našeg znanja.
 Uvereni smo u verodostojnost tog znanja jer forme u našem razumu i u stvarnosti se
podudaraju.
 Sažetak Sholastičke pozicije:
 1) percepcija je recepcija forme objekta bez njegove amterije. Materijalni predmeti se
razlikuju po formi i postoje zato što je ova forma oprimerovana (nstancionirana) u
materiji (teza recepcije).
 2) time što apstahujemo neke kvalitete pojedinačnih objekata od njih, sttičemo nove
pojmove, poput pojma crvene, latice, sveta ili opšti pojam biljke. Sve proste ideje su
stečene na sličan način, i onda kombinovanjem tih apstraktnih ideja, stvaramo
kompleksne ideje o objektima koje nismo iskusilim poput ideje Boga, ili stvari koje
uošte ne postoje; poput jednoroga, kentaura...(teza apstrakcije)
 3) Osnovne ideje, međutim, poput ideje ruže, konja i čoveka, korespondiraju
svojstvima objekata. Ishod je da nam percepcija pruža adekvatne ideje o prirodnim
objektima i njihovim vrstama. Daljom komparacijom i generalizacijom, šižemo do
opštih principa i naposletku, zakonima prirode i nauke. S obzirom da ideje izvedene
kroz transfer formi u prirodi ka razumu, možemo biti uverenid a postoji
korespodencija između njih i prirode, i da nam je nauka verodostojna.(teza
korespodencije)
 Aristotelijanstvo dovedeno u pitanje sa povratkom atomizma (da stvarnost nije materija +
forma, već da je sastavljena od neopazljivih/nevidljivih čestica u pokretu), po kojem je
crvenost ruže takva zbog izvesne konfiguracije najsitnijih čestica koje same pos ebi nisu
ni crvene niti su ruža.
 Dekart prihvata ovo (iako odbija izvorne Atomiste koji tvrde da su stvari sastavljene i od
praznine kao i čestica), za njega je sve ispunjeno česticama koje se kreću poput ulja u
vodi akda se promeša.
 Percepcija se dešava onda kada se najsitnije čestice objekata sudare sa čulima, uzroujući
čestice u telu da se pokrenu dok slika nije formirana u razumu.
 Ono nije transformacija forme iz objekta u razum, već se dešava kao impuls.
 Osim toga, slika sveta koju imamo sa svim oblicima i bojama i čvrstim objektima je
pogrešna; jer je konstituisana uz pomoć produžnih čestica u pokretu (koje su uvek u
dodiru sa našim česticama, ejr enma vakuma) koje pos ebi nemaju boju id ruge
kvalitete. Svet niej onakav kavim nam se čini već potpuno drugačiji
 Kao što same reči ne liče na stvari koje reprezentuju, tako i ideje en liče na stvari koje
reprezentuju, ideje su znakovi koji nas upućuju ka prisustvu stvari, navode nas ka
njima ilid a ih izbegavamo.
 Mi smo kao slepci, naš doživljaj stvarnosti je kao senzacije na vrhu slepčevog štapa
 Čulima se ne može verovati kao izvoru ideja/pojmova, stoga je odbijao tezu apstrakcije
 Stoga, geometrijski i naučni pojmovi kao i metafizički pojmovi, ne proizilaze iz
iskustva, već su urođeni
 Pošto može a priori da dokaže da Bog postoji i da je dobar, možemo biti uvereni da su
ove ideje adekvatne i da korespondiraju sa svetom.
 Iako odbacuje tezu recepcije, idalje prihvata tezu corespodencije, ali po cenu teze
apstrakcije.
  Protežnost, substancija, beskoančnost, Bog su urođeni, ali neće reći da je svo znanje
urođeno... čulima se može verovati ukoliko su ta saznanja pažljivo ispitana u svetlu
urođenih ideja i principa koji su na njima zasnovani.
 S

Savremena Intelektualna tradicija – od Dekarta do Deride,

Lawrence Cahoon, Lokov Empirizam i Barklijev Idealizam

Lok je bio najbitniji, rani moderni, Engleski filozof. Džon Lok je bio doktor medicine i ponekad
trgovinski činovnik. Njegova politička dela, Dve rasprave o građanskoj vladi i Pismo o
toleranciji su najbitniji doprinosi anglo američkoj političkoj filozofiji do današnjeg dana, iako
ćemo se danas pozabaviti njegovim epistemološkim remek demom: Ogled o ljudskom razumu.
Napisao je voe oglede u egzilu u Holandiji nakon zavere za atentatom na Čarlsa drugog, Lok je
bio povezan sa zverenicima.
Lok je pružao empiristički odgovor na Dekarta. Sve ideje i znanje dolazi nam iz iskustva. Ono
šta ovo konkretno znači je da ne možemo imati urođene ideje. Za Loka, razum je doslovno kao
prazan kredenac, tabula rasa, na latinskom što znači, prazna tamna tabla, na koju se iskustvo
zapisuje.
Srž debate između racionalista i emprirista, je zapravo se svodi na to kako objašnjavamo
posedovanje ideja koje naizgled nisu mogle doći iz iskustva, poput beskonačnosti ili savršenosti.
Uopstalom, empirista nema nikakav problem da objasni kako je stekao ideju o sivoj ili crvenoj
boji... to su stvari iskustva. Neke od tih ideja su proste, neke kompleksne, ali ih možemo steći iz
iskustva. Sa druge strane, racionalisti poput Dekarta nam ukazuju da ima nekih ideja u našem
razumu za koje se ne može tako lako reći da dolaze iz iskustva. Beskonačnost je ejdna od njih.
Kako bismo stekli ideju o beskonačnosti iz iskustrva? Kako bismo stekli ideju savršenosti iz
iskustva? Na primer, koliko geometrijskih tačaka se nalaze na jednoj liniji koja je dužine 6 cola?
Znamod a ih ima beskonačan broj, jer su tačke beskonačno sitne. Ali kako bismo takvu ideju
stekli kroz iskustvo? Racionalisti zaključuju da ne možemo, stoga one imaju nekid rugi izvor.
Emiristi bis a druge strane rekli da ideju beskonačnosti stiču tako što prvo stičemo ideju jedinice,
dvoje, trojke i na osnovu toga zaključimo da tri tačke... na dalji niz... ono šta se racionalisti
pitaju, šta vam znači to ’tri tačke’, taj dalji niz... to bit reblalod a znači, da nastavljamo da nižemo
brojeve zauvek, ali ta ideja već podrazumeva ideju beskoančnosti. Kao i svi empiristi, Lok je
primoran svojim stanvištem da nam pruži psihološki popis ideja u razumu. Time je Lok postavio
standard za model modernih Engleskih empriričara. Sa čim počinje je, inventarom svih ideja,
mora ih opisati, objasniti... Zašto, da li mu je cilj biod a bdue psiholog? Ne, ali moramo učiniti
inventar razuma kako bismo zaključili koje ideje reprezentuju realne stvari i samim tim pružimo
kritičku analizu našeg znanja. Po Loku, primamo proste nedeljive ideje preko senzacija i kroz
refleksiju. Senzacija prosto znači, štagod sam iskusio u svetu posredovano mojim čulima.
Takođe, iako Lok ne priča mnogo o tome, unutrašnje fizičke senzacije, kada imam bol u stomaku
– to je takođe senzacija. Refleksija je enšto drugo, refleksija je moja svest o mom razumskom
fenomenu, drugim rečima, da sam u stanjud a reflektujem o idejama u mom razumu, mora imati i
to takođe. Sada, što se tiče osnovnih kategorija svih tipova ideja koje primamo ili preko senzacija
ili refleksije, sve one se za Loka dele u nekoliko osnovnih kategorija: ekstenzija (protežnost),
čvrstoća, pokretljivost (pasivna sposobnost da nešto utiče na tebe), uzrok- motiv
(sposobnost da se utiče na nešto drugo), percepcija ili mišljenje, postojanje (bivanje,
egzistencija), trajanje (duration) i brojnost. Ovo su glavne kategorije svih mogućih svojstava
što bilo koja stavr u svetu može da ima. Naš razum uzima ove proste ideje i kombinuje ih u
kompleksne ideje. Moja ideja ovog podijuma je kompleksna ideja. Ima više različitih
karakteristika, ima masu, ima oblik, ima teksturu, boju... to su sve poste ideje koje se kombinuju
u kompleksnu ideju. Ideje koje se primaju kroz senzacije korespondiraju sa kvalitetima u
objektima koji imaju sposobnosti da prouzrokuju ideje. Prlo prost i jednostavno stanovište. Moj
razum je aficiran od strane objekata u svetu koji stvaraju senzacije u njemu. Ovde lok pravi
poznatu distinkciju između primarnih i sekundarnih kvaliteta. Primarni kvaliteti su u subjektu,
tj unutar našeg duha, ali takođe u objektu... pa na primer veličina, brojnost, masa, brzina.
Svojstva kojima se bavila fizička teorija, ona svojstva kojima se bavila tadašnja Njutnovska
fizika. To su primarni kvaliteti. To su svojstva objekata koji imaju moć da uzrokuju naše
percipiranje njih, stoga uzrokuju naše proste ideje veličine, teksture itd. Poenta je, sa primarnim
kvalitetima, svojstvo koje percipiram, to jest ideja u mom duhu, kao zapremina objekta, je takođe
i u objektu. Objekat ima zapreminu, i ta realna zapremina stvara moju ideju te zapremine. Ali
sekundarni kvaliteti su drugačiji. To su mogućnosti objektovih primarnih kvaliteta, da
prouzrokuju ideje u mom razumu, koje ne podsećaju ni na šta u objektu. To su na primer boja,
ukus i zvuk. To su sekundarni kvaliteti. To znači, da braon boja podijuma jeste ideja u mom
duhu, uzrokovana je od strane nečeg realnog u objektu, ima nečega u vezi sa ovim podijumom
što uzrokuje da ja percipiram braon boju, ali... braon je sekundarni kvalitet, stoga Lok ne
predpostavlja da je braonastost je odlika realnih objekata u stvarnom svetu. On ne predpostavlja
da podijum doista jede braon. Najbolji primer koji pokazuje zbog čega ima ovakvu ogradu je,
ukoliko bismo noću gledali u zvezde, čini nam se kao da one trepere, svetlo se stalno menja i
modulira... Ova promenljivost svetla je realan doživljaj koji mi imamo, vidimo ga svaki put kada
gledamo u zvezde. Ali sada znamo da zvezde zapravo uopšte ne trepere. Treperenje je rezultat
turbulencije u atmosferi koja utiče na svetlo koje stiže do naših očiju. U tom smislu treperenje je
sekundarni kvalitet, ono jeste nešto realno što doživljavam, ali taj doživljaj nije nešto što je
uzrokovano od same zvezde.
Sad, ono što leži iza ove distinkcije je da Lok zapravo pretpostavlja istinitost atomističke teorije,
ili kako je bila tada zvana korpuskularna teorija. Lok je mislio da sve te fizičke materijalne
supstancije u svetu su zapravo sastavljene od malih, neosetnih, atoma. Ne možemo ih doživeti ili
percipirati, alit o je najverovatnije ono od čega je materijalna supstancija sastavljena, i
pretpostalja, da atomi koji sastavljaju ovaj podijum ili bilo koji objet u svetu, nemaju nikakve
sekundarne kvalitete. Drugim rečima, atomi nemaju boju, ne proizvode zvukove, oni proizvode
boju i zvukove da se pojavljuju u našem razumu.
Lokovo stanovište o znanju, ono ranije je bilo o doživljaju, ali sada je potrebno definisati znanje.
Znanje je svest o usaglašavanju ili negiranju ideja jednih sa drugima. Primetite da nam daje
potpuno unutrašnju, psihološku definiciju znanja. Moja svesnost je o dve ideje u mom umu koje
su međusobno u relaciji, ta relacija je znanje, ili njegovo odsustvo. Sada, ova svest o znanju
dolazi u tri različita oblika, ono može biti pomoću intuicije (što je neposredno prepoznavanje
sličnosti ili razlike dveju ideja)... drugim rečima, kada mislim o ideji 2, i o ideji 3, ja
prepoznajem intuitivno da njih dve nisu iste ideje. Senzacija, što je drugi način na koji se ideje
ideje percipiraju kaod a su u saglasnosti ili nesaglasnosti, je prosto osetiti senzacije ideja kako mi
ulaze u duh. Drugim rečima, Lok je verovao, i to je nešto zbog čega će ga kasnije drugi
empiričari kritikovati, da naše interne senzacije se zapravo upoređuju od strane našeg uma sa
objektom koji ih uzrokuje. Za sam kraj, je logički demonstracioni argument, ili prosto, moj
razum je u stanju da vezuje ideje zajeno na takav način da postoji veza logičke konsekvense.
Ukoliko imam ideju: svi ljudi su smrtni, a zatim imam ideju: sokrat je čovek; mogu znati da je
Sokrat smrtan.
Kako on koristi ova tri pojma znanja? Znamo da naša neposredna intuicija sopstva, tj. našeg
razuma. To jest, ja sam neposredno, intuitivno, sa sigurnošću, svestan mog razuma. Na ovaj
način on prati Dekarta, u čiji je lik i delo bio upućen. Drugo, Lok smatra da možemo logički
dokazati kroz demonstraciju da Bog postoji. Iako ima drugačiji dokaz božije egzistencije, ovde i
dalje prati Dekarta. Za kraj, postoji identitet ili ne-identitet ideja u mom razumu, to takođe
možemo znati sa sigurnošću. Ali, znamo da realna egzistencija tela samo kao verovatnoću korz
senzacije prijema, njihovih uzrokovanih ideja i naše intuicije tih uzrokovanih ideja. Drugim
rečima, naše znanje o realnim objektima u svetu nam je poznato kao verovatnoća. Ili kako je Lok
to voleo da postavi, u stepenima verovatnoće... Stoga sa njegove tačke gledišta naše znanje
spoljašnjih stvari sigurno, ali ne u krajnjoj meri; to jest, nije verovatno. Niti možemo znati da su
ideje sjedinjene u razumu na način na koje su one sjedinjene u objektu, niti možemo znati kako
primerni i sekundarni kvaliteti, i materija i razum uzrokuju i utiču jedno na drugo. Ovo su
krucijalna ograničenja našeg znanja. Ono šta misli je ovo. Sa jedne strane, veoma je verovatno,
pre sigurno, da ja percipiram slične ideje braonnosti, određenog oblika, izvesne teksture i oblika,
i da je to za mene podijum. Znam sa intuitivnom sigurnošću da te ideje imam u svom razumu.
Ono šta ne znam sa sigurnošću je ukoliko objekt koji uzrokuje ove ideje, ima potpuno iste
kvalitete sve kao primarne kvalitete, udružene u jedan objekat. Drugim rečima, kompleksni
objekti sveta nam možda nisu poznati. Znam proste ideje koje mi dolaze od njih ali je nesigurno
da li je način na koji su te ideje uređene u mom razumu, preko iskustva, se u potpunosti
podudaraju sa svim kvalitetima kakvi su oni u stvarnom svetu.
Sada stižemo do još jednog bitnog ograničenja znanja. Ono šta Lok radi je početak moderne
empirističke tradicije. Time opravdava ogromnu količinu našeg znanja. Mnogo našeg znanja,
pogotovo naučnog znanja je na ovaj način opravdanao, ali povlači liniju jer je empiričar, i
poručuje nam: postoje neke stvari o kojima ne možemo saznati iz iskustva. Ima određenih mesta
do kojih iskustvo prosto ne stiže. Sada, ovo je još jedno bitno mesto do kojeg iskustvo ne stiže.
Lok kaže da ne možemo znati supstaniju ili podršku (support) koja podleži opažljivim
svojstvima stvari. Ne možemo znati ni na koji način. Logika zahteva da ti kvaliteti, udruženi u
nekakvo jedinstvo, to učine nekakvom podležećom podrškom, i ovaj pojam (supstancija) je
ostatak koji je ostao od Aristotelijanske sholastike. Hipokaimenon (hypokeimenon), podležeći
princip. Postoje kvaliteti koje percipiram o podijumu, kada percipiram te kvalitete, mogu da
znam sa velikom sigurnošću da oni postoje i da ih nešto uzrokuje. Ali mora biti slučaj, zar ne, i
ovo su svi od Aristotela do Loka mislili, da mora biti da podijum nije samo spisak percipiranih
kvaliteta. Mora biti nečega ispod što ih sve drži u jedinstvu. U suštini, esencija supstancije, što
nam dolazi od Aristotela i njegovog pojma supstancije. Stoga, kada opažamo narandžastost,
sferičnost, tvrdoću i kožnu površinu na košarkaškoj lopti, ne možemo verovati da je košrarkaška
lopta bilo šta drugo dalje od tih svojstava. Mora biti da ima nečega podležećeg što ih drži na
jednom mestu u jednu supstanciju, koju ne možemo percipirati. Možemo opaziti samo čulne
stvari, mora biti nečeg drugog. To je nepozata podrška za Loka. Uz to, za Loka, je bitna ideja
moći (power). Moć je čulna i prosta ideja za Loka. Ono šta to znači je ovo: ono šta percipiramo
je kauzalnost stvari. Kada vidimo kako jedna bilijarska kugla dara drugu, mi gledamo i direktno
percipiramo, moć kojom jedan događaj čini da s dogodi drugi događaj. Ne samo da percipirate
lopte, percipirate i moć, baš kao što osećamo kako ideje objekata ulaze u naš razum. Ovo
implicira da razum ne doživljava samo ono šta je u njemu, već i ono šta je van njega takođe.
Drugim rečima, ako razum oseća prelaz iz materijalne supstancije u svetu, koja ima fizički uticaj
na naša čula, na telu, i na neki način razum ne doživljava samo proizvod već doživi i prelaz toga
kako prelazi iz fizičlog događaja u mentalni događaj. To bi bila velika stvar ukoliko bismo mogli
to. Kasniji empiričari će odbaciti ovaj pojam kao nemoguć. Ka čemu ovo vodi metafizički? Tj. u
njegovoj deskripciji onoga šta zapravo postoji. Ovde je potpuno u saglasnosti sa Dekartom.
Empiričari i Racionalisti se spore oko toga kako stičemo znanje, ali se potpuno slažu oko
nameštaja populacije u univerzumu. Za Loka postoje mentalne supstance, moj razum je jedna od
njih, postoje materijalne supstance, moje telo, moj mozak i svi ostali fizički objekti, i postoje
jedna bezgranička mentalna supstancije, i to je Bog. Razlika između Loka i Dekarta metafizički
je u tome kako objica stižu do svoje metafizike. Za Loka, njegovi dokazi za postojanje Boga su a
posteriori, zasnovani su na činjenicama o svetu, naime, koristi kosmološke argumente Tome
Akvinskog iz srednjeg veka, da je Bog nužan uzrok sveta, on mora postojati jer u suprotnom
univerzum ne bi imao svoj uzrok. Dekart, sa druge strane, nije mogaod a se koristi takvim
agrumentima zato što je dovodio u pitanje postojanje sveta.
Opšti pojam empirizma se čini kao savršeno skrojen za savremenu nauku, i materijalistički
(fizički) pogled na svet. Ako ste empiričar, činis e da biste najviše pažnje userili an to šta možete
da iskusite, i ono šta vam iskustvo pokazuje su čvrste činjenice o svetu. Ali materijalne predstave
su varljive. I za sledećeg bitnijeg empiričara nakon Loka, Džordža barklija, to će biti centralno
pitanje; tako što će odvesti empirizam do njegovog ekstrema u negiranju postojanja materije, i
zbog toga je on idealista. Idealizam je jedan kompleksan pojam, ali najprostija njegova definicija
je da filozofski idealizam pretpostavlja da je realnost na neki način mentalna, ili produkt razuma.
Kasnije ćemo se susretati sa mnogo različitih idealnista, poput jednog suptilnije kao što je
Imanuel Kant. Ali Barkli je bio nesuptilan apsolutni idealista, i on dolazi do zaključka da
materija uopšte ne postoji. Sada. Šta može zvučati luđe od ovoga. Štaviše, istaknuti engleski
pisac dr Samjuel Džonson pružio je poznati kontra argument Barkliju, držeći govor iza podijuma
rekao je: ovako ga negiram, šutirajući svojom nogom od podijum. Sad, to zvučio kao lako
opovrgavanje, ali ono je previše naivno. Barkli je mnogo pametniji od toga. Prisetimo se
metafizičke slike koju su nam ostavili Dekart i Lok. Imamo naš razum, zamislimo ga kao jednu
kružnicu, i unutra nje su ideje a van kružnice je ostatak sveta koji uključuje i telo i mozak za koji
je razum vezan na nama nepoznat način. Postoje tri relacije između materijalnih ideja u razumu i
maerijalne realnosti ukoliko dualizam, tj. tvrdnja da imamo podeljenost na razum i materijalnost,
ima za cilj da zadrži barem nekakov normalan pogled na svet, postoje tri načina na koje razum i
telesnost moraju imati interakciju. 1) materijalni događaju moraju biti u stanju da uzrokuju
telesne i neuralne događaje u mozgu. Oni su sami pos ebi materijali i moraju postojati da bi
prouzrokovali ideje u razumu ili eprcepciji. Stoga, telo i razum moraju imati interakciju u
smislud a telo ili fizičke svari, uzrokuju stvari koje se dešavaju u razumu. 2) ideje u razumu
moraju biti u stanju da reprezentuju stvari u svetu koje su ih uzrokovale, jer ako ej suprotno, ne
bismo imali znanje. Za kraj 3) Ideje u razumu moraju biti u stanjud a uzrokuju promene u mom
mozgu, stoga, moje neuslovljeno delanje. Drugim rečima, odlučujem da spojim svoje ruke, i po
svoj prilici, moj razum je bio u stanju da uzrokuje moždani događaj (brain event) koji je onda
uzrokovao pokret mojih mišića, na osnovu čega dobijamo moje tapšanje. Sada, Irac Barkli je bio
anglikanski vladika, nauka tog vremena mu nije bila strana i zapravo je razvio veoma istaknutu
teoriju vida. Takođe je posetio Ameriju, provodeći tri godine u Nju Portu. Barklijeva čudna
filozofija, tvrdećid a nema ničeg drugog osim materijalnosti, je vrlo jednostavan ishod onoga šta
je počelo sa dualizmom Dekarta i Loka, i onda argumentujući suprotno od mogućnosti one tri
veze koje smo gore nabrojali, tj. o načinu na koji su razum i telo u interakciji. On prekida odnos
između ta dva, u suštini pokazujući nam poteškoće u dualizmu Loka i Dekarta. I čim preseca taj
odnos, onda sve mora biti u razumu. Evo i načina na koji on sprovodi u delo tu podelu. Prvo,
ideja može samo reprezentovati nešto, ideja o podijumu može samo rpedstavljati podijum
ukoliko podseća na njega. Ali onda se pita, kako je uopšte moguća adekvatna reprezentacija
između mentalnog događaja (mental event) i ideje koja uopšte i nije prostorna, i materijalnog,
masivnog objekta u prostoru. Oni su u potpunosti različiti. Materijalna stolica ima protežnost i
težinu i mogu sesti u nju... ništa od ovoga nije istina za moju ideju stolice. Ne može se sedeti u
ideji stolice, ne možete kupiti ništa sa idejom novčanice od sto dolara: potrebna vam je rpava
novčanica. Stoga, nema nikakve sličnosti između ideja i materijalnosti pa ideje ne mogu
reprezentovati materijalne objekte. To je jegov prvi argument. Niti možemo videti kako
protežni materijalni objekat, može uzrokovati mentlni događaj (mental event). Kauzalnost
između materijalnih događaja se događa kroz prostornu sadržinu. Još jednom, jedna bilijarska
kugla udara drugu, obe su materijalne, protežne, objekti sa masom. Sudaraju se, nešto se dogodi,
imaju interakciju. Ali koliko god bismo secirali neurologiju mozga, u jendom trenutku dualistički
pogled zahteva da mali materijalni doađaj u mom nervnom sistemu, verovatno u mom mozgu,
dovodi do ili je uzrokovan od strane mentalnog događaja koji ne zauzima uopšte nikakav prostor.
Kakav vid kontakta se može dogoditi između fizičke stvari i ne prostornog razuma i njegovih
ideja. Barkli tvrdi da sama ideja takvog kontakta nema nikakvog smisla. Lok je tvrdio da su
primarni kvaliteti ideje u razumu koje reprezentuju i podsećaju na iste kvalitete u materijalnom
objektu. Na primer veličina. Dok su sekundarni kvaliteti uzrokovani materijalnim događajima,
koji na njih ne liče, kao boja. Sada se bBarkli obrušava na tu ideju. Ako su sekundarni kvaliteti
samo u razumu a ne u materijalnom objektu, a primarni kvaliteti u razuzmu ne mogu ličiti na
primarne kvalitete u objektu, odna kada Lok priznaje sekundarne kvaitete ono je istinito i za
primarne kvalitete takođe. Svi su oni samo u razumu a ne u objektu. Ovde uzima ranije
argumente i rpimenjuje ih na distinkciju između primarnih i sekundarnih kvaliteta, i razbijajući
distinkciju tako da su svi kvaliteti sekundarni. Kako smo videli u Lokovom pojmu supstancije,
priznao je da ispod perceptivnih kvaliteta fizikalnih objekata, mora postojati neperceptivni
supstrat (supstancija), izvesna potpora ispod koja drži perceptivne kvalitete na jednom mestu u
ejdinstvu. Ali po pravilima empirizma, kako Barkli tvrdi, nemamo prava da umetnemo
postojanje neperceptivnog. A bez neopazive podloge, objekt je ništa drugo do njegovi čulni
kvaliteti. Lok i Dekart su tvrdili da percipiramo reprezentacije kao ideje stvari van vašeg uma.
Ovo se ponekad zove reprezentacionizam. Barkli pita, na šta se ovo svodi? Gde reprezentacije i
ideje postoje, mogu biti samo na jednom emstu: u našem razumu. Ono šta Barkli tvrdi je, ono šta
smo iskusili je u našem razumu, to je zasigurno. Ono šta jeste nesigurno je je li ono uzrokovano
nekim materijalnim objektom van našeg iskustva. To je potpuno neosnovano, štaviše, ono enma
nikakvog smisla. Stoga, Barkli tvrdi, biti znači biti opažen (esse est percipi). A ono što jeste
opaženo je u našem razumu. Ili postoji samo materijalnost, ili postoji samo razum, ili postoje
oba... to su tri opcije što se Barklija tiče. Dekart i Lok su tvrdili da oba postoje. Znamo sa
sigurnošću da razum mora postojati, kroz Dekartov misaoni eksperiment. Lok se sa tim slagao,
slaže se i barkli. Moj razum mora postojati. Ali razum i materijalnost ne mogu imati uzajamnu
interakciju, što je i demonstrirao. Stoga, materijalizam mora biti lažan, i ne postoji nikakav
argument za dualizam. Stoga, od tri opcije, on zaključuje da je realnost jedan beskonačan razum.
Ili pluralnost ograničenih razuma. Svako od nas, ima razum. Bog je beskonačni razum, koji
uzrokuje istovremeno sve moje ideje iz percepcije ili iskustva. Moje misli i uobrazilje su
izmišljene od strane svakog razuma samostalno. Ali percepcije koje su jasno koordinisane, vi i ja
osećamo da se oboje igramo sa psom, su takve zato što nam ih Bog svima istovremeno pruža u
razumu. Bog dozvoljava da vi vidite podijum, u isto vreme kada i ja vidim podijum. Stoga Barkli
zaljučuje, ako pratimo empirizam, dolazimo do toga da doživljavamo doživljaj (experience
experience)

Koplston – O Loku

„Sva građa našeg znanja dolazi iz čulnog opažanja i introspekcije. Ali on nije, poput drugih
empirista smatrao da možemo saznati samo čulne predstave. Na svoj skroman način je bio
metafizičar; takođe i racionalista, jer je verovao da sva mišljenja i verovanja treba postaviti rped
sud uma, pa stoga nije bio sklon da zameni racionalno zasnovane sudove izrazima emocija i
osećanja. [...] iako nisu suprotne umu, ipak prevazilaze moć uma, pošto ih sam um ne može
otkriti i pošto one ne moraju biti potpuno razumljive, čak i akda su otkrivene.“ (str. 87)
„Ponekad govori kao da su naše ideje i odnosi između ideja ono što znamo i, u stvari, ideju
definiše kao predmet razuma (understanding) kada čovek, misli. Ali, na drugim mestima
podrazumeva (implies) da bar neke stvari saznajemo direktno. Drugim rečima, on ponekad
podrazumeva reprezentativističko shvatanje znanja, dok drugde upravo suprotno. Nadalje, kada
govori o univerzalnim idejama, nalazimo nekoliko različitih tokova ili tendencija misli. Ponekad
govori kao nominalista, a ponekad podrazumeva ono sholastici nazivaju ’umerenim
realizmom’.“ (str. 88,89)
„Dekart se bavio problemom izvesnosti, a u Engleskoj su i Fransis Bekon i Hobs pisali o
ljudskom znanju. Međutim, Lok je uistinu bio prvi filozof koji je svoje glavno delo posvetio
istraživanju ljudskog razuma, njegovom dometu i njegovim granicama. (str. 89)
„Lok ideju definiše kao „sve što se podrazumeva pod fantazmom, pojmom, idejom ili svim onim
čime se duh može baviti kad misli“(Ogled, Uvd, 8;I, p. 32.) Ovde nam on kaže da su predmeti
duha ideje. I tako izgleda da je duh sposoban da se bavi svim svojim idejama. Ne bismo mogli
reći kakvim predmetima duh nije sposoban da se bavi. Da bismo to mogli reći, trebalo bi da
imamo ideje ovih predmeta. A u tom slučaju mogli bismo njima da se bavimo, pošto se ideja
definiše kao ono čime se duh može baviti kad misli. [...] njegov cilj je „da istražuje poreklo,
pouzdanost i opseg ljudskog znanja zajedno sa osnovama i stepenima verovanja, mnenja i
saglasnosti“ (Ogled, 2, I, p. 26) On ne pravi jasnu razliku između psihološkog pitanja o poreklu
naših ideja i epistemoloških pitanja. [...] Prema izlaganjima o metodu [...] vredno je truda
„ istražiti i granice između mnenja i znanja, kao i ispitati kojim bi merilima trebalo da
regulišemo svoju saglasnost i da umerimo naša ubeđenja o onim stvarima o kojima nemamo
pouzdanog znanja. (str 90)