Једно и много у филозофију пресократоваца

(Питагора-Парменид-Емпедокле-Анаксагора-Демокрит)

Све људске културе се на неки начин морају носити с обрачуном безброј предмета и
појава које их окружују. Живимо у свету бесконачних објеката који се непрестано мењају,
али чини се да чак и у овом импозантном свету предмета и промена постоје основно
јединство и стабилност. На пример, свако људско биће започиње као новорођенче, а
затим прераста у одраслу особу. Свака одрасла особа је другачији предмет него што је
била као дете - у ствари је непрепознатљиво као исти предмет. Ипак препознајемо да је
то исти објекат, да је нешто остало исто, иако се новорођенче преобразило у објекат који
није ни близу свом првобитном стању. Слично томе, леш није ништа слично изворном
живом човеку, али свеједно препознајемо да је нешто остало константно. Можемо видети
исту стабилност и постојаност чак и на свим објектима. Иако је свет препун дрвећа, још
увек постоји постојаност и стабилност „дрвећа“ која се изгледа никада не мења. Ово
посматрање света појава наводи многе културе да верују да се бесконачност ствари и
њихове промене на крају могу повезати са једним предметом, материјалом или идејом.
Проблем проналажења једне ствари која стоји иза свих ствари у универзуму је проблем
једног и многих, односно објашњење како једна основна ствар може бити извор многих
различитих ствари. У основи речено, проблем једног и многих почиње од претпоставке да
је универзум једно. Јер то је једно, иза свега мора постојати један, обједињавајући аспект.
Овај аспект може бити материјал, попут воде, ваздуха или атома. То може бити идеја,
попут броја или „ума“. То може бити божанско, као што је хришћански концепт Бога.
Проблем је, наравно, открити шта је та, обједињујућа идеја.

Парменид као присталица монизма, сва видљива стварност је настала од једне једине
супстанце, сматрао је да су све промене и разлике у свету у основи илузорне, празне.
Промена је илузија, изглед се мења, али не и суштина стварности коју дели сваки човек.
Оно што човек доживљава и броји се као „промена“ је илузорно јер сва жива бића деле
исту битну суштину. Он почиње с аргументима да постоје само два пута испитивања: пут
тврдње на којем ви тврдите да нешто јесте и пут порицања на којем сматрате да нешто
није. Пут порицања је бесмислица: не можете знати шта није, а не можете то ни
изразити. Његова поента је да о стварности можемо рећи све што желимо, све док не
користимо реч „не“, јер би то подразумевало пут порицања. Особине стварности, једног је
да је оно вечно, недељиво, непомично, округло. Непомично, јер кретање захтева да
рецимо кажемо да је бицикл сада поред мене, али не и поред Вас, пут порицања Округло
јер да није округло, савршено сверно, састојало би се из делова који нису идентични,
један није као и други, опет пут порицања.

Питагора је сматрао да су бројеви и математички односи у основи стварности.

Математика је била у средишту његове филозофије утолико што је веровао да
математички односи управљају свим стварима. У ствари, сматрао је да су сами бројеви
свети. Све је повезано са математиком и кроз математику се све може предвидети и
мерити у обрасцима. Он број изражава као монаду тј јединицу, коју не види као број 1 него
као тоталитет. Свет је по његовом мишљењу ненастао, не може да настане јер нема из
чега. EX NIHILO NIHIL FIT- свет јесте. Такође је сматрао да је свет неразорив, да не може
да нестане оно што није настало.

Емпедокле је сматрао да не постоји једна супстанца која лежи у основи различитих

ствари на свету, него постоји неколико кључних. Емпедокле је покушао да многобројне
квалитете у природи сведе на четири најосновнија квалитета, а то су вода, ваздух, ватра
и земља. Основни квалитети су они који не настају из других квалитета. Мешањем тих
елемената настају бића сложеног квалитета. Море је водено, чврсти предмети су
земљаног порекла итд. Промене су изазване састављањем и растављањем четири
„корена свих ствари“.Оно што наводи да се ствари спајају и раздвајају су љубав и мржња.
Периоди љубави и мржње се периодично јављају и понављају.

Проблем промене квалитета као и њиховог спајања видео је Анаксагора. Проучавајући

Емпедоклову филозофију уочио је да учење о четири елемента не објашњава проблем у
потпуности. Ствари се, сматра Анаксагора, не комбинују као неки одсечени делови.
Промене квалитета су много динамичније и разновсрније , па их одвајање на четири
елемента не може објаснити. Имамо причу о овну, са часа, који пасе траву а од њега се
добија месо, како је то могуће? Када једеш биљну храну или пијеш воду , твоје тело расте
и увећава се. Кроз то је објаснио да спајање на основу слилности никако не може да
објасни настанак. А оно што може је, да се у примитивној мешавини свега са свачим
налазе сва семена за будућа разнородна бића. Тј Анаксагора је схватио да у свакој
ствари постоје сви квалитети само у већој или мањој мери, све је у свему. Читав космос
се састоји од сићушних семена, spermata.А да би све било у свему оно мора бити дељиво
до бесконачности.

Демокрит се појављује као логички консеквентан развој и заокружује ове мисаоне

парадигме. Демокрит је тврдио да је читав универзум сачињен од недељивих ствари
познатих као атоми. Атоми су заправо основ свега, тражени основни елементи природе.
Атоми се окупљају да би формирали свет који се може посматрати, попримајући облик
час столице, час дрвета, час човека, али сами атоми су једна супстанца, неуништива,
када се уништи један облик који они преузму, они једноставно пређу у други. Све људске
радње су одређене законима који регулишу кретање атома, те тако и нечија судбина бива
унапред одређена, а слободна воља привид.

Алекса Исаиловић 4/7