Uvod u filozofiju I

-Gde je mesto nastanka uvoda u filozofiju (same filozofije) ? Ako je na fakultetu, onda je to
nauni karakter. Sigurnost je da naunost filozofije nije ista naunost kao drugih nauka (fizike,
hemije), mada to nije manjak, nedostatak same filozofije. Radi se o razlici karaktera naunosti
filozofije u drugih pojedinanih nauka. Filozofija ima svoj svojstven nain miljenja koji je
karakteristian za nju. Ne treba praviti vrednosnu razliku izmeu filozofije i nauka, nijedna nije
uzvienija ali ni pogrena. Jedino mesto odreenja filozofije i njenog karaktera je sama filozofija.
Nauka ne polae raun sebi samoj, mada to nije njen nedostatak, samo prosto ona funkcionie na
drugi nain. Nauka se ne pita kako je mogue da ni od ega nastaje neto, samo se zanima za to
neto i eksperimente koji su doprineli nemoj odreenoj teoriji, zakonu ... Nauka uvek ivi u
sadanjem stanju ali to ne znai da je ona nedovrena ak iako se jdna teorija smeni, zamenie je
neka druga, bolja. Filozofija je nauka ali i fizika je nauka, ali to nije isto i re nauka tu ima
razliito znaenje. Sama filozofija i samo ona sama moe odrediti ta ona jeste, ne mogu to
odrediti neke spoljanje strane.
-Da li je onda uvod u filozofiju mogu ? ,,Uvod u filozofiju je napor da filozofija zapoena''
Fink. Uvof u filozofiju nije uvod u neko stanje nauke. Filozofija je stalni napor da se filozofija
produi, istraje, da se zapone miljenje. Filozofsko miljenje je neto nepoznato, nesigurno,
neto to se menja.
-Kako moe da se zapone poetak ? Filozofija je poela u Staroj Grkoj, sa Talesom.
-Da li se filozofija dogodila kada je zapoela (pre 2000-3000 godina) ? Da li je filozofija poela
za nas time to je poela kada je poela ? ta je sadanje znanje filozofije i kako se poredi sa
filozofjiom kada je poela ?
-Koja je razlika izmeu povesti nauke i filozofije ? ta karakterie povesno stanje nauke ? Nauka
uvek ima sadanje stanje nje iste, nauka uvek ivi u sadanjem stanju. Nauci je bitna njena
objektivnost i anonimnost, dok je u filozofiji suprotno. U nauci je poeljno biti anoniman, gleda
je rezultat i eksperimenti te osobe. Kako nauka ivi povesno, tako filozofija ne ivi. Ako ono to
je naslee aktivno preuzimamo na sebe -> tada postoji filozofija. Nekada moe postojati samo
kao pojava, jo gore, samo kao privid filozofije <- zavisi od pristupa. Ako povesti pristupamo sa
logikom, tada i samo tada ona sama moe biti poetak filozofije, bez reanja filozofa po
epohama, redovima. Filozofija se pita kako, a ne ako i gde. Samim tim to filozofija ima povest,
ne znai da je ona tu. Interpretacija: ,,Tumaenje je jedini istinski odnos prema povesti
filozofije''. Filozofija uvek znai poi iz poetka, filozofija uvek mora biti savremena.
-Linearno B pismo deifrovano je 1951. , pomou njega bolje razumemo jezik naroda 3
plemena, bolje razumemo kulturu ljudi tog vremena, ta je tada deavalo. Grka kultura je
izvorno grka, a ne preuzeta iz drugih zemalja i njihovih kultura.
-Nisu filozofi svi ljudi koji umeju da misle.
-Polis: oko polovine 8. veka pne se javlja i od velikog je znaaja. Demokratija je tvorevina
polisa. Grci su se stalno svaali i prepirali, prvo sa neprijateljima, a kada njih nestane, onda

meusobno dok se ne nae neki novi zajedniki neprijatelj, pa se udrue ponovo i tako u krug.
-Poelo grke filozofije: 3 karakteristike:
I.

II.

III.

Nadmo govora nas ostalim oblicima: govor je klju autoriteta, omoguava vladanje i
pokoravanje, specifine rei imaju ogromnu mo. Govor je protivreno rasprava,
dokumentacija, dokaz. Tada nije bilo advokata, nego su se graani sami opravdavali,
branili i govorili, zalagail za sebe. Sami su izlazili na agoru, pred ono 30 000 ljudi recimo
i trebali svim tim ljudima objasniti sebe i svoje stavove. Loe je ako su bili tihi, utljivi,
neuverljivi, sa ogranienim renikom, tada ete loe proi. Klepsidrom neka vrsta
peanog sata u kojoj se nalazio pesak, voda je idoreivao je vreme slobodnog govora,
svi su imali isto vreme, kada to vreme proe, va 'neprijatelj' govori i u toku njegovor
govora vi nemate pravo da govorite i ne smete da se bunite i upadate mu u re.
Javnost svih pojava socijalnog ivota: polis je postojao u onoj meri u kojoj je postojala
javnost. Mora biti suprotstavljeno privatnom. Nou se nije izlazilo iz kue, niije se nita
ozbiljno deavalo i nisu se donosile ikakve vane odluke to se tie javnosti. Govoriti sa
smislom: ko to nije radio, grci su govorili da on samo 'isputa zvuke'. Grci su dugo
smatrali da no nije deo dana, kada spava kao da si mrtav, vreme privremene smrti.
ivotom se smatralo samo vreme kada su oni bili budni, grci nisu brojali ivot godinama
nego danima.
Pisani tragovi pisma: 24 znaka grkog alfabeta, nastala prepravljanjem fenianskog.
Element irenja grke kulture. Na papirusima, kamenu, parapegmi. Kada je neto
zapisano, jednako je za sve, na primer kao zakon postaje tada zajedniko dobro, ono
opte to se primenjuje ne ceo svet. Kada neto tvrdite to se moe i mora se dokazati, ako
ne, onda to o emu priate verovatno nema smisla, to dokazuje verodostojnost.

-Grci nisu voleli kada se neko previe hvali, raduje, preteruje na bilo koji nain, nad bilo kim i
bilo kad. Nita nije besplatno, ono to tako deluje je neija preraspodela. Teorikom (pozorini
novac) u Atini, ako neko nema novca na primer da ode u pozorite, vlada e nai novac jer se
smatralo da odlazak tog nekog da vidi tragediju ili komediju doprinosi (viem) dobru samog
polisa.

-Paradoks (ono to je izvan, protiv uobiajenih mnejnja) filozofije ona je tu tek tako to sebe
nema a poinje time to treba sama sebe da izrodi: kako filozofija moe poeti ako je zapoela
sobom ? Ako mi ponemo, ipak je filozofija ve odavno poela. Kada na primer Zenon izvodi
paradokse, on to radi da bi kontradiktovao uobiajenom nainu razumevanja stvari.
-Odrediemo filozofiju time to emo rei da ona nije pogled na svet, da ona nije nauka.
Negiranje uobiajenog naina miljenja -> anticipira se ono to bi filozofija moga da bude. Moe
li se filozofija odrediti ako poemo od onoga to ona nije (negacijom) ? Zar nije loginije poi
od take potupne izvenosti, nesumnjivosti, filozofija se okree protiv moi samog razuma ?

Fink:
-Uvod u filozofiju je protiv uobiajenog zdravorazumskog naina miljenja i na taj nain je to
rastanak sa svetom. Da bi uli u filozofiju, moramo da napustimo (negativno) svet kakav on jeste
i sve to znamo.
-Metabula: promena, okret, preokret.
-Mit o peini: kako se taj neki pojedinac odjednom okrene, oslobodi ? To je stvar unutranje
odluke. bez spoljanjeg uticaja.
-Problem filozofije je nereiv, filozofija se sama dogaa. Pojedine nauke ne moraju da se pitaju
koji je njihov predmet, jer one znaju odreeno tano koji je njihov predmet pre samog poetka
istraivanja. Ne postoji vladajua filozofska teorija, dok kod ta nauka ta teorija postoji. ,,Nauno
miljenje ima predstavni karakter (miljenje)''- Hegel; odnosi se na samorazumljivost unapred
naunog bia.
-3 timunga miljenja: 1) uenje 2)sumnja 3)strepnja
-Platon, Aristotel: filozofija poinje uenjem, ona izvire iz njega, ali ne znai da se mi kasnije
ne udimo o njoj samoj.
-Radikalnost poetka filozofije: nemogunost, neudobnost, neizvesnost, neodlunost,
nesigurnost. Osnov filozofije je bie ? Ne treba samorazumljivo prihvatati da bia ima. Time to
smo odredili ono to bie nije, time smo odredili ono to ona jeste. Ne terba da kritikujemo
postojei nain miljenja, dovoljno je da ga samo ne prihvatimo pasivno. ta znai da bia ve
uvek ima ? Da ja imam celinu, ve uvek tu, da imam neki smisao, ovek je takvo bie da sa
sobom nosi ideju celine. Mi uvek uslovno reeno nosimo celinu bia sa sobom. Filozof uvek
eksplicira bitak bia. Filozof ne uvodi nita novo nego eksplicira postojee. Filozofija nije nauka
u smislu pojedinanih nauka; filozofija nije skupa nauka niti filozofija nauke. Zato filozofija
nije skup nauka ? Zato filozofija nije filozofija nauke ? Nain na koji stvari jesu kakve (to) to
jesu, to nije skup stvari. Bit se odnosi na ono to neka pojedinana stvar jeste. Bitak je ono po
emu jeste sve to jeste. Pojam izraava bit stvari. Da li je samorazumljivo ko smo mi sami ?

-Filozof nije istoriar, ve mislilac. Filozofija nije pogled na svet, filozofija nije stanovite,
filozofija je subjektivno miljenje pojedinca. U filozofiji se miljenje ne treba preuzimati
pasivno.
-Hegel: povesni poetak filozofije: povest nije nita drugo nego razvoj svesti o slovodi:
I.

nain: Parmenidov osnovni stav je da bie jeste, Hegel kae da je to prvi, osnovni stav
svakog miljenja. Rei da bie jeste je isto kao rei da nita jeste. Hegel kae da ne
postoji vie filozofija, ve samo jedna a svaka od filozofija je pokuaj artikulacije ideja
samo filozofije. U poetku filozofije postoji sve to treba da bude, samo se u budunosti
ta ideja razvija i iri; u tom poetku je ve i dat sam kraj, poetak je miljen zajedno sa
svojim krajem. Za Hegela je filozofija najistiji izraz ljudske svesti, Hegel govori o
primeru semena (klica) -> to je osnov i poetak onoga to e biti biljka. Hegel je prvi

II.

pravi istoriar filozofije. Ne postoji kruno kretanje, ve istorijski dogaaj. Ja nemam

sutinu dati ve moji postupci e initi ono to ja jesam i to u biti. Hriani tvrde da
egzistencija prethodi sutini. Hegel uvaava Aristotela i njegov nain miljenja, princip.
Za Hegela princip nije na poetku jer bi tvrdnja tada bila prazna. Hegelovo miljenje o
povesti poiva na grkom nainu miljenja o tome. Pitamo se o bitku ako elimo
razumeti stvarnost.
nain: kao primer Hegel navodi virtualnost. Ne moemo u poetku znati kako e se dete
razviti, on taj princip primenjuje i na povesni poetak filozofije. Povesni poetak
moemo razumeti kao drugi nain shvatanja, tumaenja. Supstancija po Aristotelu je ono
to se ne pripisuje i ne pridolazi niemu drugom s sve drugo se pripisuje i pridolazi njoj
samoj, supstancija postoji nezavisno od kvantiteta. Ako pasivno prihvatimo tradiciju, mi
imamo samo 1 aspekt. U filozofiji en postoje gotovi odgovori i reenja.

-uenje kao izvor filozofije: filozofija ne poinje uenjem. Miljenje se podstie uenjem,
strepnjom i sumnjom. Strah ima predmet a sterpnja je anksioznost -> strepnja ni pred im. Za
grke je ugoaj miljenja uenje. uenje j konstantna atmosfera i ugoaj miljenja. Ne postoji
regija uenja: mi se udimo nad svime pred nama, a ne samo pred nepoznatim. uenjem ne
uvodimo u pitanje neku istinu, samo se udimo nad tim. Filozof nije tu da sudi, to to je istina
neke naune teorije je istina, filozofija nije kompetentna da kae da to nije istina. Ako ja doem
indukcijom do neega to nije neophodna optost. Filozofija se vie pita kako je mogue da neko
miljenjem doe do neke teorije, zakona do koje je sam doao.
-Filozofija je mogua jer postoje ljudi koji stvaraju stvarnost. Filozofija je eksplikacija onoga to
je tu, to je ve dato. Filozofija i mit su skroz razliiti izrazi, filozofija nije proireni oblik mita!
Preko pojma arhe, moemo videti koja je sutinska razlika izmeu filozofije i mita, mit je
vremenski, hronoloki, jedan za drugim sledi niz stvari a filozofija ima ontoloki princip.
Platon:
-Zato koristi formu dijaloga ? Zato se koristi mitovima ?
-Dijalektika : praenje samih stvari kroz njihovo kretanje. Cilj je da sama stvar progovori i vodi
razgovor. Ono o emu raspravljamo treba da bude u sreditu razgovora ne bi li ono samo
isplivalo na videlo. Ideja je neto to je po sebi. Za Platona ideja ne postoji u ljudskom miljenju.
Empirijskim putem ne moemo doi do onog idealnog.
-Filozofija je tenja ka mudrosti, ona nije sama mudrost, ona predstavlja put. Platonov svet
ideja : ideja je istina pojedinanog, ideja se uvek odnosi spram pojedinanog.
-Filozofija je tenja ka onom boanskom. Miljenje je odreeno biem ; predmetom miljenja.

Aristotel:
-Ne smatra da postoji 1 ideja bia koja se ralzikuje po stepenu bievitosti. Postoje 3 naina na
koja se bie moe javiti.
-Nemamo dijalektiku kao sveproimajuu, postoje 3 vrste filozofije :
I.
II.
III.

Poetika znanje radi stvaranja. Istina je u samom stvaranju.

Praktika znanje radi delanja. Istina je u samom delatniku, u inu.
Teorijska znanje radi znanja, bie moe biti drugo to jeste, ono bie koje u svom arheu
ne moe biti razliito od onog to jeste. Ovde spadaju : fizika bie je odvojeno i
pokretno, matematika bie je neodvojeno, neodvojivo i nepokretno, prva filozofija
(kasnije metafizika) bavi se biem koje je veno : teologija, ontologija, bie je
nepokretno.

-Dijalektika je nain na koji stvarnost ima 2 stvari (strane).

-Smatra da ne moemo na isti nain misliti prvu filozofiju i etiku (na primer). Stvarnost
praktikog i fizikog su 2 razliita naina pomou kojih se ovek pojavljuje. Ne postoji opti
smisao bia. Ne moe se iz kvaliteta izvesti kvantitet.

-Za Aristotela opte nije neki opti smisao. Sve stvari jesu, svaka stvar jeste. On ne izlae sam
pojam mudrosti, nego polazi od uobiajenih predstava (ta misle mudri, oni koji znaju) mudrosti.
-On se smatra prvim istoriarem filozofije uzeo je 4 uzroka i preko njih je posmatrao svoje
prethodnike.
-Physis ono to se od samog sebe dovodi do rakrivanja ; pojavljivanja.
-Doksografija
-Za grke je razumevanje vremena kruno.
-Aristotel nije razumeo da ovek nema svoju sutinu, da ima povest ; Hegel je ovo razumeo zato
se on smatra prvim pravim istoriarem.
-Mudrost je znanje svega. Odreenje mudrosti je preliminarno odreenje prve filozofije, prva
filozofija zna sve. Filozofija zna sve (celinu), ali ne zna pojedinane stvaru. Zna sve ali ne zna
svako. Mudrost je znanje onog to je najbitnije, najtanije, boanskog.
-Filozofija je najoptija, znanje svega, ona je najtanija, najspoznativljija, najsaznatljivija.
-Bog je energea, entelehia. Boanstvo, bog -> bitak, zakonitost svega ostalog i nita vie osim
toga.
-Odreenja filozofije :
I.
II.
III.
IV.

Nauka o prvim uzrocima i poelima (alfa knjiga Metafizike) -> prva filozofija
Ispitivanje uzroka bia kao bia -> metafizika (1,1003a 26-32) (E1, 1025b3-4)
Uopteno se bavi biem -> metafizika (K3, 1060b31)
Boansko nepokretno/odvojeno -> teologiks ;teologija (E1,1023a19-23)

V.

VI.
VII.

Nauka OUSIA-E (bivstva). Za Aristotela je bivstvo jedan od moguih naina iskazivanja

bia kao bia. Bivstvo se moe misliti bez ostalih kategorija, kategorije su svojstva
odreenih stvari (na primer, table je zelena). Kada dam definiciju onda ekspliciram ono
to je bivstvo. Na primer, ne mogu zamisliti plavo bez neega to je plavo sli mogu
zamisliti stolicu a da nije plava. Bivstvo nije opti smisao bia, bivstvo je samo jedan od
naina iskazivanaj bia.
Nauka oblika (forme) -> fizika I (9,192a34-36) (194b13-15)
Nauka naela dokazivanja -> metafizika (E3,1005a19-25)

-Po Aristotelu logika nije sama nauka, nego orue kojim se koristi naunik. Naelo je ono prvo
odakle se neto saznaje, odakle nastaje. Naelo dokazivanja -> naelo identiteta
(neprotivrenosti). Zadatak povesti filozofije je kako dokazati miljenje (princip miljenja)
kako da dokaem neto ime ve mislim ? Nauka kae nikako.

Aurelije Augustin:
-,,Ispovesti govori o svom putu postojanja hrianina.
-Ne bavimo se Augstinom zbog njega samog, nego se bavimo istorijom filozofije da bi razumeli
sami sebe.
-Hriansko miljenje: Ono to sam ja nije dato u poetku, moji inovi su konkretni, pojedinani
jer su ono to konstruie mene kao oveka.
-Sartr: Esencija prethodi egzistenciji (ili je obrnuto, ne znam).
-Opta karakteristike helenistiko-rimske epohe: klasini polis se raspasa sa osvajanjima
Aleksandra Makedonskog -> naruava se uobiajeni nain samorazumevanja, pojedinac vie
sebe ne bidi unutar celine, pojedinac se okree sebi i unutar sebe pokuava da nae saglasnost sa
samim sobom. Augustin seisto okree sam sebi, bio je pod uticajem neoplatonizma i soticizma.
-Manihejstvo: religiozni pokret, princip dobra i zla koji konstruie itav svet.
-Nemir: (,,Bog mi ne da mira, nisi mi dao mira'') (strepnja): neracionalno koji okruuje neto iz
ega izlazi nae miljenje. Augustin pokuava da misli Boga. Strah je uvek spram neega a
strepnja nema predmet. Augustin pokuava da nae Boga u spoljanjoj stvarnosti i ne uspeva pa
se okree ka unutranjsti i jo uvek ipak ne uspeva. Sterpnja i nemir stalno okruuju nae
miljenje, nije to samo ono ime ono poinje. Ono kako ja jesam razliito je od onog boanskog,
ali opet su povezani zbog zavisnosti od boanskog. Ukoliko ne verujem u boanstvo, ja ne mogu
razumeti sebe a kamoli druge. Ja kao ovek ne raspolaem sobom, ja se odnosim spram sebe
jedino ako se odnosim prema onome to je od mene radikalno drugaije odnosno Bog. Ja ne
mogu da znam ono boansko ako ne verujem ali ak i onda moda ne mogu znati. Bog nije
svodiv na neto (ono) pojedinano. Sve to postoji je dokaz boanskog postojanja je je on sve to
stvorio.
-Predrasuda (pretpostavka): neto sam ja sam zakljuio pre samog sagledavanja neke stvari. Nije

nuno negativna. Ljudski razum uvek potie od nekih razumevanja stvari (pretpostavki). Svaki
ljudski um ima predrasude.
-To to je on religiozan mislilac ne znai nita. To ne menja njegov nain pristupanja tekstu.
-Bog je apsolutno drugi ? Fiksirao sam ga na neto, nametnuo sam mu identitet ?
-Forma ispovesti je jedina forma u kojoj se moe ispoljiti hriansko uenje, jer to nije klasino
uenje.
1. Okret (ka) unutra: odnos unutra-spolja
2. Okret ja ka Bogu
-Postoje stvari koje se ne razumeju ako se ne ive. Ja znanje toga ne mogu da iscrpim u optim
pojmovima.
Rene Dekart :
-Sa njim nastaje novovekovni nain miljenja : problem saznanja je centralni problem, u odnosu
na koji se posmatraju svi ostali problemi. Subjekt je ono mesto koje odluuje o tome ta jeste a
ta nije. Svest je primarna, i odnosu na nju se odreuje ono to jeste. Jo 2 centralna problema :
1)Pitanje i metodi 2)Pitanje o supstanciji . Metoda vie nije neko sredstvo pomou kojeg se stie
do neega, metoda je ona koja ne prati same stvari nego je sastavni deo znanja a ne samo put
onoga to odreuje bie nego samo izlaganje bia. Uspon novovekovne nauke i izgradnje
novovekovnih nauka : mehanika je drugaija od na primer Aristotelove fizike. Osnovna
karakterna matematizirana misao prirodnog bia : to je ono to jedino jeste RES ECSTENZA.
-Supstancija =bivstvo, subjekt, pojam, ono to stoji u CAUSA SUICA. Bivstvo se ne primie
neemu nego se sve primie njemu. Bie je ono to moe biti proraunljivo: protenost 1
supstancija, mislea supstancija.
-Pomou matematike je mogue izgraditi filozofski sistem znanja (iz temelja), to garantuje
istinsku spoznaju. Dekart (ne ?) govori o (sa)znanju jer je svest sada osnov na osnovu ega se
odreuje sve to jeste. Ne govori o (sa)znanju jer smatra da je centar svega gnoseologija. Svest
sada odreuje (kako jeste) ono to jeste. On se bavio ontologjiom (metafizikom).
-Govori o potrazi za istinom unutar sebe, svest postaje biti ono mesto koje e biti centar
spoznavanja. Ne sumnja da stvari postoje nego da li ono to znam jeste onako kako ja mislim da
znam. On ne ponitva bie, nego saznanje o biu. Problem: rascep izmeu subjekta i objekta,
kako da doe do njega ?
-Ne treba da sudimo na osnovu njegovih rezultata nego da priznamo njegov uticaj na razvoj dalje
filozofije (na dalji razvoj filozofije). Ono to nedostaje je utemeljenje nauke, ne postoji prvi,
osnovni uzrok znanja. Zadatak filozofa nije da ispita ta, nego zato i kako. Potrebno mu je da
unutar miljenja preispita svoje take s obzirom koje moe doi do utemeljenja znanja ->
mehanike.
-Sumnja u osnove naeg saznanja: prvi momenat je ulnost trai se ono to je apsolutno
izvesno, oigledno, u ta se ne moe sumnjati (to je problem). On kae da ula mogu nekad

prikazati stvar kao ono to nije. Ako me neto moe nekad prevariti, to nije apsolutno izvesno.
Drugi momenat je imaginacija, oslanja se na ulnost, a ta je sa onim apriornim istinama
matematike ?
-Osnovni stav njegove filozofije: ,,Mislim, dakle postojim''.
-Dekarta ne interesuju sile koje vladaju prirodnim svetom, nego zakonitost. ak iako se varam u
svom sudu o neemu, apsolutno je izvesno da miljenja ima, u to se ne moe sumnjati:
MILJENJE -> ONO MISLEE; MISLIM, DAKLE JESAM. 'Dakle' nije zakljuak. Sutina
ovog da jesam je to to mislim: 'Mislim jer sam ja'. Ako ima miljenje, ne znai da ja jesam, ko
JA ? Miljenje. To nisu 2 pojma, momenat intuicije. 'Mislim' 'jesam' je jedna te ista stvar. Ako
sam utvrdio da jesam, da me ima, ja sam miljenje. Miljenje je ono to sam specifino ja
(ovek) samo svest. Specifino ljudsko = jesam, nisam ivotinja i mislim. Pod tim 'jesam' ne
misli na 'protenost' nego na 'miljenje'. Ja sam bie koje jesam. Jesam se ne izvodi iz mislim,
mislim jesam ja sam = ja sam miljenje. Ja sam miljenje, moja suptina je miljenje. Izmeu
'jesam' i 'mislim' nema razlike. Dokle god mislim, ja jesam. Ako ja prestanem sa miljenjem,
gubi se i svaki bitak, nema mene.
-Ja kad gledam, vidi mi se da vidim. uje mi se ujem -> SAMOSVEST. Za Dekarta je
miljenje itav sadraj nae svesti. Svaki moj sadraj svesti praen je nekim subjektom (svestan
sam toga da vidim, da gledam...). Ja sam samosvest -> svestan svojih sadraja. Znam da postoji
momenat koji prati ovaj sadraj.
-Uveo je 'zlog demona' -> metodska sumnja. ,,Ja sam naao neto u svesti u ta se moe
sumnjati'' nije nam dovoljno da budemo samo svesni sadraja, potrebno nam je da utvrdimo
taku izvesnosti iz koje moemo izvesti neto (neki zakljuak).
-Rascep izmeu subjekta (onaj koji odreuje to jeste) i objekta (predmet): U potrazi je da
izmeu JA i OBJEKTA dokae vezu ali ne uspeva. ,,Mislim, dakle jesam'' ne moe garantovati o
neemu van miljenja. Ono ro ja mislim i ono to neto zapravo jeste povezuje BOG.
-Supstancije nisu uzrokovane niim posebnim,kako je mogue da ih Bog uzrokuje, jer on stvara
sve to jeste, ali Dekart ne zna drugo reenje.
-Ontoloki dokaz o pretpostavci Boga : 1 pretpostavka : uzrok neke stvari ima vie uzroka nego u
posledici a ja imam ideju bia, jer ne mogu biti uzrok te ideje. Bog mora postojati. ,,Uzrok ima
vie stvarnosti (jedan ili vie) od posledica.
-Po njemu je savrenije ono to ima vie bia u sebi. Ako postoji Bog, od njega bi bilo savrenije
da to neto ima i egzistenciju. Bog sadri vlastitu egzistenciju -> Bog postoji.
-Uzrok ima vie stvarnosti nego to ima u posledici. Ja kao konano bie imam ideju savrenog
bia -> nesavreno bie ima ideju savrenog bia. Ja ne mogu biti onaj koji proizvodi ideju
savrenog bia jer to mora doi od onoga to ima savrenu ideju. Ne znai da takvo savreno bie
postoji, ako njega nema onda je savreno bie ono koje i postoji (pored ostalih atributa), stoga
postoji Bog, u njegovoj esenciji je sadrana njegova egzistencija. Njemu Bog slui da bi pobegao
iz solipsizma; dokaz o Bogu mu je poterban da bi izaao iz zatvorenosti.
-Pitanje je ta je uzrok ideje savrenog bia ? Ovde se radi o ontolokom osnovu, da li ima bitka
? Ova ideja o savrenom biu postoji postoji o onome izvan mene. Bog je zajedniki osnov mene

i stvarnosti. Pretpostavka je da je uzrok ontoloki na viem nivou od posledice. Ideja Boga nije
razna (razlika) ideja, nego ideja bia. Uzrok je savrenije od posledice, ima vie bia. Ideja Boga
govori o savrenom biu, uzrok ne mogu biti ja jer sam nesavren nego (samo) Bog jer je jedini
savreno bie. Pojam Boga ili misao Boga mora ve u sebi sadravati da on postoji.

-Temeljni problem novovekovnog miljenja: rascep subjekta i objekta.

-Um (razum) poseduje apriorne principe sananja koji su odvojeni od iskustva.
-Kauzalnost nuna veza uzroka i posledica stvari imaju svoju sutinu.
-Razlika od racionalnih misli: istini i sadraji saznanja su odreeni iskustvom.
-Empirizam suprotan racionalizmu, ne postoje nikakve ureene ideje, svaki sadraj naeg
saznanja potie iz ulnog iskustva. Racionalizam - tvrdi da je razum aktivan, dok je za
empirizam on pasivan (zavisi od iskustva).
Imanuel Kant :
-Njegova filozofija predstavlja odgovore na probleme sinteze.
-Problemi :
1. Racionalizam : ako postoje uroeni principi i iz njih dedukujem sistem znanja, ta je
garant toga da sam ja zaista doao do neeg stvarnog ? Koji su kriterijumi ? Metafizika
nikada ne moe da doe do samog saznanja stvari (koristei racionalizam) to je logika
igra koja je koherentna i kozistentna.
2. Empirizam : sve ideje poivaju na ulnim opaajima. Ideja supstancije (bie po sebi).
Ako kauzalnost : nuna veza izmeu uzroka i posledice je potekla iz iskustva i onda
mogu iz te ideje doi do iskustva.
-Hjum : kada uzmem predmet i pomerim ga, kauzalnost tvrdi da je nuno da se (on) pomeri.
Moje pomeranje ruke pomera predmet i oni se dodiruju ali tu nema nunosti. Osnov kauzalnosti
nije nita drugo nego naa navika koja se stalno ponavlja, to nije logiki opravdano. Porblem
indukcije : kako se moe doi do optosti ? Zato je nunije neto to se radilo puno puta, zato
je to vanije od prvog puta ? Naune stavove karakterie optost i nunost.
-Osnovno Kantovo pitanje : Kako je mogua prirodna nauka, maktematika ? Po racionalizmu
ne moemo iz principa dedukovati prirodnu stvar. Po empirizmu - ne moemo doi do optosti,
nego do navike. On pokuava taj problem da rei. Bez jedinstva apriornih principa svesti i
empirista nema saznanja.
-Kant kae da se Bog ne moe dokazati jer nemamo iskustvo, niti opaaj Boga. Ne znai da
ideja Boga nema nikakvu ulogu (besmrtnost) to za njega nisu teorijska pitanja. One su stvar
praktinog ovekovog ivota. Ne znai da te ideje nisu svojstvene, po Kantu su to ideje uma, ali
ne doprinose nita saznanju, samo u praktikoj filozofiji. Rukovodni principi koji upravljaju nae
moralno delovanje.

-Kategoriki imperativi : praktika upotreba uma. Voa je razum, razum ne koristi ideje o Bogu
u spoznaju neega. Maksimo : Ja moram da delujem tako kao to bi dleovao svaki ovek.
Nijedan moj ini nije savren ali tei tom savrenstvu.
-Osnovni put : Kako je mogua matematika i mehanika ? Pitanje kako su mogui sintetiki
sudovi apriori -> Kant pokuava da dokae da postoji apriorni uslovi iskustva unutar kojih e ui
neka pojedinana stvar, ne znamo ta e se pojaviti ali znamo kako. Subjekt konstituie ono to
je stvar, bie : znai promenu smisla itave relacije. Relacija subjekta i objekta, menja se smisao
subjekta i objekta (u odnosu na miljenje antike filozofije), promena smisla subjekta i objekta
objekt je neka stvar koja postoji nezavisno od mog miljenja. Subjekt ili svaki ovek poseduje
strukturu svesti : Ne mogu znati ta je izvan mene (Kant), to to meni dolazi su stvari kakve jesu.
Mi spoznajemo stvari onako kako ih spoznajemo, ali ne znamo da li je stvarnost ba onakva
kakvom je mi spoznajemo. ,,Moda je stvarnost ba kao takva kakvu je poznajem, Ali ja to ne
znam''. Mi ne spoznajemo stvari po sebi nego mi treba da se bavimo samom spoznajom stvari.
Naa svest spoznaje stvarnost kakvo je saznanje.
-Apriori - neto to niko nikada nije potvrdio iskustvom (2+2=4), ,,Telo se rasprostire''- nije
saznanje.
-Aposteriori - bazirani na temelju iskustva stolica je crne boje.
-Kantov pojam iskustva podrazumeva apriorni momenat koji vai za sve mogue stvari, ali ne
znai da ih moemo dedukovati van iskustva.
-Sintetiki sud stolica je crne boje. Izlazim van okvira tog pojma- stolica, i spajam sa drugim
pojmom. Sintetiki sud je spajanje 2 suda koja ne mogu da se nalaze da su deo drugog suda ?
-Analitiki sud predikat je samo dalja asplikacija onog to znamo o subjektu.
-Sintetiki sud mesto utemeljenja: stolica je crna -> iskustvom, ali nisam iskustvom doao do ?
(najkrai put izmeu 2 take je prava linija).
-Matematika je ista, apriorna nauka. Moe se i primeniti na iskustvu ? Kako ? Niko je nije
iskustvom dokazao. Reenje Kanta: i ulnost i razum su apriori, apriorne forme, ne zavise od
iskustva. Oblikuju ono to dolazi spolja. Naa svest predstavlja logiki prostor. ulnost odreuju
tako da odreujemo prostor u 3 dimenzije, jer ne spoznajemo kakve stvari jesu, nego (njihovu)
pojavu. ,,Razum je zakonodavac prirode''. Razum je onaj koji odreuje prirodni zakon. Mi samo
izlaemo vlastitu strukutru svesti. Naa svest je tako ureena da apriornim formama odreujemo
iskustvo.
-Za Kanta je ulnost apriorna, mogunost matematike (apriorne nauke). Na pojavi se razlikuje: 1
(s)tvar (materije) pojave: Sok je ukusan, neobavezujue 2 formalna stvar pojave: prostor i
vreme; nisu stvari po sebi, prostor je nain ns koji js percipiram stvarnost (kao i vreme). Prostor
nije ni relacija na svojstvo stvar niti apsolutno po sebi postojei, nego nain na koji opaamo
stvar. Naa ulnost je tako ureena da oblikuje samu stvarnost. Vreme i prostor su apriorne
forme ulnosti. ulnost poseduje momenat tvarnosti. Prostor je logiko polje svih moguih
prostorno vremenskih odnosa.Prostor i vreme su uslovi i mogunosti stvari, ja te stvari mogu
ispitivati i bez njih filozofski. Za Kanta je problem ulnost, predstavlja polje prostorno

vremenskog odnosa, ta e se pojaviti mi ne znamo (problem jednog i mnotva) na nivou

ulnosti: formalno zakonitost. Ako je razum bez ulnosti prazan ? Ako nemamo empirizam, ne
moemo doi do optosti.
-Jesu li nauni zakoni opti ili nuni ? Svi misle da jesu, kao da jesu.
-Hipokaimenon subjekt je ono to stoji u osnovi. ovek sada postoji u osnovi itave stvarnosti.
-Naa svest odlikuje, odreuje iskustvo. to ne znai da je meni sve dato i spoznato. Zakonitost
nae svesti odreuje prirodu kakva jeste. Kant spoznajui prirodu spoznaje samog sebe: filozofija
ne spoznaje prirodu kakva jeste, nego kakva je data mom sadraju. Ako ne objasnimo da je
nauka mogua, ta mi onda radimo ? U nauci nema linog momenta, bitno je da li je to tako ili
nije; miljenja nisu bitna.
-Kant se ne bavi sadrajem, bitan je njegov nain. Kant ne odreuje kakva je stvarnost nego kako
je mi spoznajemo. Kant ne odreuje koja je ta fizika zakonitost prirode, nego kako mi
spoznajemo stvarnost, da je to opte i nuno. Ako js spoznajem fiziku stvarnost, kako je
spoznajem ? Niha svest ima apriorne principe koji odreuju takva kakva zakonitost jeste.
-Transcedentalna filozofija po Kantu: bavi se uslovima mogunosti saznanja. Da se neto moe
saznati i kako.
-Svaki pojam se odnosi na iskustvo, ali ne znai da je dobijen iz iskustva, zato to svest odlikuje
te pojmove sklono sebi.
-Subjektivno nije moje ja, nego moja strukuta svesti.
-Matriks: ta da nema te pilule, da se ne moe izai ?
-Ko se ne slae sa zakonom gravitacije, neka skoi :D
-Filozof ne spoznaje nita novo, nego kako je to mogue, kako se to odvija.
-Kritika istog uma:
-Kantovo (glavno) pitanje je: KAKO IVO JESTE ?
Hajdiger:
-2 faze njegovog miljenja: 1) Rani radovi: ,,Bitak i vreme''(1971) zapadno miljenje
(metafizika), karakterie zaborsv bitka (bitak kao takav nikad i nije bilo nita). Osnovno njegovo
metafiziko pitanje je: ,,ta je bie kao takvo ?'', pitajui se o bitku, se pitamo o biu kao takvom
i u celini -> opte pitanje ontologije kod Aristotela: ,,ta je bie ?'' je odgovor: bivstvo, boansko
(najvie bie, boanska usija je istina svakog mogueg drugog bia).

ONTOLOGIJA -> TA JE BIE KAO TAKVO

TEOLOGIJA -> BOANSKA OUSIA
-Fundametalna ontologija: Hajdiger kae da filozofija mislei o bitku uvek odgovara nekim
biem. Po njemu je tradicija pokuavala da misli o biu kao takvom, a zapravo je mislila o bitku
bia a to je uvek bilo boansko bie. Zato ona nikada nije mislila bitak, to karakterie zaborav
bitka.

-Filozofija je uvek ontologija i teologija - ako pitanje o biu pita o najviem biu, a Hajdiger
eli da uspostavi razliku izmeu bitka i bia.
-Aristotelov bog (po Aristotelu): bog je savrpenstvo, potpunost, ist akt, sve stvari zapravo. Bog
je jedina ista ostvarenost sopstvene sutine, bog je istina svega. Istina kretanaj je ui u
svojstvenu bit. Bog sve pokree jer svaka stvar tei onoj savrenosti (potpuno ostvarenje bia),
to je bog. Bog nema sadraj, bog je opta forma, zakonitost onoga to jeste. Ne moe se misliti
bitak u nainu bia.
-Ontoloka diferenca: pokuaj miljenja u razlici izmeu bitka i bia, a ta tradicija nikad nije
mislila, samo je brkala bitak i bie. Ipak se Hajdiger vraa povesti, jer on hoe povest zapada da
oslobodi od zaborava bitka (nemiljenje razlike), ali se on vraa presokratovcima jer za njega
poetak ne znai poetak neke odreene stvarnosti, hoe taj isti poetak da oslobodi za
mogunost novog miljenja, puta. Nije ta povest bila jedini mogui pravac, nego podmogunost.
Treba da se oslobodimo svih pojmova te povesti zapada.
-Destrukcija povesti metafizike: pokaem da se u poetku moglo krenuti u drugom pravcu, zato
se on vraa presokratovcims, u pravcu koji da sada nije bio miljen. Mora se staviti 'u zagrade',
van vaenja, ono to vlada nad mojim miljenjem, da osmislim novu pojmovnost.
-Taj 'okret' se deava jer prva faza nije uspela da odgovori na pitanje o bitku, mada ga nikada nije
otkrio.
-Za Aristotela: bitak je uvek tu. Javlja se svime to jeste ali se sam nikada ne javlja a to je
problem. Postoje samo pojedinani ljudi, ne postoji ovek kao takav. Kako se onda pojavio
ovek kao tada ? Kao pojedinani ljudi. Bog to jeste je zahvaljujui pojedinanom bitku, ali
problem jer jer se pojavljuju razliiti naini toga 'jeste'. Najvie bie je opet jo jedno bie, nije
se u njemu javio bitak sam. Za Hajdigera je primaran bitak.
-,,Bitak i vreme'' je priprema za postavljanje pitanja bitka i bia.
-Da bi se odgovorilo na bitak, mora se krenuti od bia koje razume taj bitak; ovek je takvo bie
da razume; razumevanje nije samo teorijska stvar za Hajdigera. Razumevanje je sposovnost,
postoji horizont unutar koga; ega neto ima smisla, raspolaganje nekih horizonata. Horizont
svih horizonata -> bitak.
-Zadatak filozofa je da poe od tog bia (tu bitka), zato to ovek u svakom svom odnoenju
spram bilo ega podrazumeva bitak, zato se to zove TU BITAK.
-Najvii pojmovi su kategorije, problem je jer nisu adekvatne za analizu ljudskog bia. ovek je
bie koje ivi vremenski - ono to on jeste nije dato nego on svoje odreenje konstituie tako to
ivi. ovek je povesno bie, ono to on radi je nain na koji on jeste, nain njegovog bitka je
drugaiji od bitka drugih stvari. Hajdiger se bavi egzistencijom, sli nikada sam za sebe nije rekao
da je egzistencijalista. Egzistencijalisti izraavaju nain na koji ovek egzistencira, nain na koji
on jeste ali ovo nije filozofija egzistencije jer to nije Hajdigerovo glavno pitanje (ve ta je bie).
Ljudsko bie uvek za sobom vodi egzistenciju. Bitak sam je taj sveobuhvatni horizont. Ako ima
oveka, ima sveta, ima bitka pa i TU BITKA.
-Stvarnost se otkrila -> ima bitka.
-Ja ne konstituiem nita, nego sam ja takav da sa sobom donosim svet, da mi stvari imaju

smisla. Ako postavim oveka, ima sveta ali nisam ja osnov, temelj smisla nego meni uvek neto
ima smisla, zato to (Hajdigerova filozofija), nije filozofija egzistencije. Svet je struktura tu bitka,
ljudskog sveta-Hajdiger nije hteo da analizira egzistenciju nrgo preko togs da doe do pitanja i TU BITKA.
Adekvatnom analizom tog bia, moemo doi do odgovora o bitku. Ne moete pitati a da to
nema veze sa onim to je pitanje. Prvo moram da se izborim za adekvatno pitanje.
-Hajdigerovo pitanje: to je to - filozofija -> to je to = filozofija.
-Stari grci su se prvi pitali 'to je to', zato se Hajdiger vraa presokratovcima, pitati 'to je to',
znai filozofirati. Hajdigera ne interesuje sutina, nego mogunost.
-Svako podruje bia je pod pitanjem odreene nauke, naune oblasti, da li tada onda ima
ikakvog smisla pitati se o niemu, nebiu ? Ako govorimo o 'nita', neemo rei 'neto'. Preko
nita dostupamo u odnos sa biem samim. Da li je razumsko miljenje jedino miljenje ?
-Ako je metafizika uvek na pitanje ta je bie odgovarala ono to jeste, koji bi odgovor bio na
ta je nita ?
-ta je strepnja kao fenomen ?
-Strepnja, dosada je, prelazi u uenje, timung. udim se nad tome da bie jeste.
-Teskoba
-Strah je vezan za neto pojedinano, a strepnja nije.
-Sa anksioznou-neodreeni strah se deava to da se svako odreeno, sve to jeste, povlai.
Javlja se opta ravnodunost ka svetu, Pojavljuje se onda nita, ako se svi povlai. Nain na koji
se pojavljuje, ne znai da se pojavljuje bitak, nego bitak u svojoj radikalnoj razlici nad svim to
jeste. Bitak je smram mene tako to su sve stvari povukle. Meni se, oveku, preko uenja,
sumnje zapravo pokazuje bitak. uenje i strepnja je temeljni stav,stanje a ne misaona operacija.
Stav mog bia je celina, sve zajedno, u tom momentu mi se daje ono to konstituie sve ali to ne
znai da je ovo ? bitka, nego da se pojavljuje ljudsko iskustvo. ovek je sklon da ivi, misli
(ispostavljeni nain miljenja), da pasivno ptruzima ono to je nasleeno, ali to ne znai da on ne
misli. Nain ivota i nain miljenja bi trebao biti jedno te isto.
-Situacija teskobe je retka, jer je ovek sklon da se gubi u onome to mu je dato, uobiajen nain.
Ali se teskoba od toga moe otrgnuti, pokazati da postoji neto sa druge strane bia -> bitak.
Teskoba je temeljni pathos koji proima ljudsko bie. Strepnja je nain na koji se meni daje
bitak, ali to nije racionalno.
-Pathos - da sam odreenem neim drugim, postoji neto to je jae od mene, to je bitak.
-Kod Hajdigera je sutina volje da ona eli da hoe, nita ne sme imati krajnju svrhu. On smatra
da tehniku treba razumeti kao ono to ona jeste, a ne neto tehniko.
*Odnos spram metafizike
*ta je ontoloka frekvenca ?-Osnovne crte kako Hajdiger razume metafiziku
*Razlika teskobe i straha, zato je to bitno za filozofiju ?
-ta je metafizika, kako odgovara, ta Hajdiger eli da postigne ?