18/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL

Revolucionarne promene bez primene sile

Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) jedan je od vodećih engleskih intelektualaca 19. veka. Rođen je u
Londonu 20. maja 1806, kao prvo od devetoro dece čuvenog filozofa utilitarizma, političkog delatnika i
osnivača pokreta filozofskog radikalizma Džejmsa Mila (James Mill). Džejms je veoma rano - još u
Džonovoj trećoj godini - počeo da se bavi sinovljevim obrazovanjem, primenjujući na sopstvenom sinu
eksperiment tzv.
Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) jedan je od vodećih engleskih intelektualaca 19. veka. Rođen je u
Londonu 20. maja 1806, kao prvo od devetoro dece čuvenog filozofa utilitarizma, političkog delatnika i
osnivača pokreta filozofskog radikalizma Džejmsa Mila (James Mill). Džejms je veoma rano - još u
Džonovoj trećoj godini - počeo da se bavi sinovljevim obrazovanjem, primenjujući na sopstvenom sinu
eksperiment tzv. utilitarističkog vaspitanja sa strogim racionalističkim kriterijumima i neumoljivom
disciplinom. U tome je otac pokazao veliku strogost, tako da se može reći da je malom Džonu bilo
uskraćeno opušteno i bezbrižno detinjstvo puno zabave i igre. Naime, već tada je Džona počeo da
podučava grčkom jeziku, a potom i latinskom, tako da je do svoje osme godine - dok su druga deca
provodila vreme u lagodnoj igri - Džon na starogrčkom pročitao više grčkih tragedija, istorijskih i
filozofskih spisa (dela Sofokla, Tukidida, kao i Aristotelovu Retoriku). Nešto kasnije se zdušno bacio
na izučavanje hemije, a u dvanaestoj godini i logike, da bi godinu dana kasnije počeo da se bavi i
problemima političke ekonomije.
Stoga nije nikakvo čudo da je Džon Stjuart Mil bio jedan od najvećih erudita 19. veka, koji je jednako
dobro poznavao prirodne koliko i društvene nauke i to u toj meri da se njegovi radovi kreću u rasponu
od književne kritike i estetike, do logike, etike, istorije, ekonomije, prava i političke teorije.
Pa ipak, ovo pravo "čudo od deteta" je odbilo da studira na Kembridžu (Cambridge) i nije se posvetilo
akademskoj karijeri, već se već u sedamnaestoj godini zadovoljio položajem službenika kolonijalne
Istočnoindijske kompanije i slobodnog intelektualca, koji će se uključiti u sve važnije društvene
rasprave tog doba u Engleskoj, u kojoj se sredinom 19. veka vodila borba oko društvenih i političkih
reformi.
U dvadesetoj godinije mladi Džon doživeo je nervni slom u trajanju od šest meseci, koji je predstavljao
pravu "mentalnu krizu" izazvanu otkrivanjem jednostranosti strogog racionalističkog obrazovnog
eksperimenta kome ga je otac podvrgnuo, pa se okreće antiracionalizmu i senzibilizmu romantičarske
književnosti Bajrona (Byron), Vordsvorta (Wordsworth), Kolridža (Coleridge) i Getea (Goethe). U to
vreme prevodi i komentariše više Platonovih dijaloga.
Od tada pa sledećih dvadeset godina Džon Stjuart Mil će biti u intenzivnoj vezi sa udatom ženom
Harijetom Tejlor (Harriet Taylor), kojom će se, nakon smrti njenog muža, 1851. i oženiti. Ta veza će
bitno uticati kako na njegov intelektualni tako i socijalni razvoj, a pogotovo na odnose sa majkom i
ocem s obzirom na moralni šok koji je izazvala u društvu.
Mil je pripadao krugu tzv. filozofskih radikala, a 1830-ih će preuzeti i vođstvo pokreta, kao urednik i
vlasnik Londonske revije.
Filozofski radikali su progresivistički intelektualni, a potom i politički i društveni pokret, koji započinje
sa utilitarističkom etikom Džeremi Bentama (Jeremy Bentham), a završava sa modifikovanim
utilitarizmom Džona Stjuarta Mila i predstavlja svojevrsno pomeranje ostrvskog liberalizma od
njegovih škotskih kritičko-racionalističkih ka kontinentalnim konstruktivističko-racionalističkim
temeljima. Za ovaj pokret - kome su pripadali i Džonov otac Džejms i politički ekonomista Dejvid
Rikardo (David Ricardo) - moglo bi se reći da je intelektualni i politički izdanak francuskog
prosvetiteljskog racionalizma i revolucije prilagođen engleskim intelektualnim i političkim uslovima,
koji je doprineo revolucionarnim promenama engleskog društva bez oružane promene poretka.
Filozofski radikali su se borili za društvenu i političku reformu engleskog društva, a pre svega za
proširenje prava glasa koje bi vodilo prenosu vlasti sa stare aristokratske klase na srednju klasu, kao
deo društva čiji interesi predstavljaju interese celog naroda. Reč "radikalizam" je u tom smislu
(politički) prvi put upotrebio Čarls Džejms Foks (Charles James Fox) kada je zatražio "radikalnu
reformu" koja bi se proširila na pravo glasa za sve muškarce. Sam pokret je pod uticajem
revolucionarnih promena u Francuskoj zagovarao korenitu promenu političkih i društvenih uslova u
Engleskoj, a pre svega parlamentarnu reformu. Institucionalno, to je značilo promenu sistema običaja i
tradicije, posebno common law uz pomoć i na principima razuma. To je pokret koji je duboko
promenio englesko tradicionalno društvo prilagođavajući jednu okoštalu i zastarelu političku strukturu
novim potrebama jednog industrijskog društva, povezujući liberalizam i demokratiju i predstavljajući
jedan od intelektualnih izvora jedne nove ekonomske i političke doktrine - socijalizma sa osobenim
engleskim pečatom.
Nastavlja se -

19/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (2)

Politički je delovao u skladu s onim što je pisao

Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Utilitaristički princip koristi i ličnog interesa - koji je po svojoj prirodi bio striktno individualistički i
"leseferovski", podrazumevajući slobodu preduzetništva i univerzalnu samopomoć - filozofski radikali
su držali u ravnoteži sa suprotnim načelom interesa najvećeg broja, shvaćenog kao puki zbir privatnih
aktivnosti.
Utilitaristički princip koristi i ličnog interesa - koji je po svojoj prirodi bio striktno individualistički i
"leseferovski", podrazumevajući slobodu preduzetništva i univerzalnu samopomoć - filozofski radikali
su držali u ravnoteži sa suprotnim načelom interesa najvećeg broja, shvaćenog kao puki zbir privatnih
aktivnosti. U praksi je, međutim, drugi princip mogao da se afirmiše samo veštački, spolja, kroz
autoritet države koja oličava interese i potrebe većine i osigurava njenu dominaciju nad sebičnošću
pojedinaca. Iz ovog amalgama klica liberalizma, demokratije i socijalizma izrodili su se čisto politički
zahtevi čartizma, ali i socijalni zahtevi radničke klase koja je postala svesna sopstvenih interesa.
Rezultat njihove borbe bila je izborna reforma 1832. godine, nakon koje su mnogi od njih ušli u
parlament i dalje se borili za svoje ideje, formirajući u odnosu na nedemokratske liberale (vigovce) i
konzervativce (torijevce) distinktnu skupinu reformskih liberaldemokrata koji su išli za idejom da
formiraju radikalnu stranku. Ipak će učenje filozofskih radikala o "narodu" kao homogenom entitetu,
čiji je adekvatan izraz srednja klasa, ubrzo dovesti u pitanje antisistemski nastup i zahteve radničke
klase sa kojima će na svoj osoben način da se susretne Džon Stjuart Mil.
Milova interesovanja u vezi s društvenim reformama kretala su se od ekonomskih i političkih reformi
do uticaja na promenu položaja žena i borbe da im se osigura ravnopravnost s muškarcima. Tako je
1823. čak proveo noć u zatvoru zbog rasturanja letaka u korist kontrole rađanja, a njegov predlog da i
žene dobiju pravo glasa je 1863. odbijen u Parlamentu. Međutim, nije odustajao. Borio se za svoje
progresivističke ideale do kraja života. Umro je 8. maja 1873. godine u Avinjonu u Francuskoj. Iza
njega su ostala brojna uticajna dela iz logike, ekonomije i političke teorije (Sistem logike objavljuje
1843, Načela političke ekonomije 1848, O slobodi 1859, Razmatranja o predstavničkoj vladi 1861,
Potčinjenost žena 1869), koja će ga proslaviti u intelektualnim krugovima. Sistem logike je služio kao
univerzitetski udžbenik, a njegova metoda indukcije postala je sastavni deo svake formalne logike. Istu
sudbinu doživela su i Načela političke ekonomije koja će od objavljivanja - turbulentne 1848. godine -
u sledeće četiri decenije biti osnovni udžbenik ekonomije na britanskim univerzitetima. Milova dva
referentna filozofsko-politička dela, koja i danas izazivaju posebnu pažnju i koja su uticala na mnoge
rasprave u političkoj teoriji i filozofiji su: ogled O slobodi i Razmatranja o predstavničkoj vladi. Ova
dva poslednja dela posebno nose pečat njegovog liberalnog duha usmerenog na očuvanje slobode
pojedinca od svih vidova ugrožavanja i ugnjetavanja od strane vlasti, javnog mnjenja i drugih
pojedinaca. Celokupna Milova socijalna filozofija se može smatrati nekom vrstom reformatorske
filozofije kojom se nastoje rešavati iz prethodnog perioda preostali i u dinamičnom razvoju
industrijskog društva narasli i novonastali društveni problemi. Ako je uopšte moguće kod Mila jasno
razgraničiti spise prema oblastima, onda su za Milovu socijalnu i političku filozofiju važna dela: Ogledi
o nekim nerešenim pitanjima u političkoj ekonomiji (1831, objavljeno 1844), Načela političke
ekonomije (1848), Misli o parlamentarnoj reformi (1859), O slobodi (1859), Razmatranja o
predstavničkoj vladi (1861), Utilitarizam (1861), Potčinjenost žena (1869), Autobiografija (1873) i
Poglavlja o socijalizmu (1879).
Ne treba zanemariti ni Milovo političko delovanje, koje je bilo sasvim u skladu sa njegovom
socijalnom i "životnom" filozofijom. Pored punog intelektualnog angažmana objavljivanjem u
časopisima i novinama tekstova na aktuelne društvene i političke teme, praktičnog političkog delovanja
deljenjem letaka i uličnom agitacijom, Džon Stjuart Mil je 1865. izabran i za predstavnika Vestminstera
(Westminster) u britanskom parlamentu. Sa tog položaja se angažuje u borbi za izbornu reformu i
donošenje Izbornog zakona (Reform Bill iz 1867) koji je bitno proširio pravo glasa. Bilo je, naravno, i
neuspešnih inicijativa, kao njegov predlog - koji je sasvim u skladu sa njegovim zalaganjem za
jednakost žena - da se u taj zakonski tekst umesto reči "čovek" (man) koristi reč "osoba" (person).
Poslednje godine života Mil je posvetio ovom intelektualnom i političkom angažmanu, tako da je
učestvovao i u osnivanju prvog društva za prava žena, a plod ovog njegovog opredeljenja je i spis
Podređenost žena koji objavljuje 1869, a koji će biti analiziran i uticajan u Evropi.
Nastavlja se -

20/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (3)

Pojedinac najbolji sudija sopstvenog interesa i

sreće
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Džon Stjuart Mil bio je slobodouman čovek, koji je u vreme dok su u Evropi u drugoj polovini 19. veka
vladale tiranske vlasti, dok je Francuska drhtala pod diktaturom Napoleona III, dok se Balkan borio za
oslobođenje od turskog jarma, Amerika živela na robovskom radu crnaca, a u Rusiji seljak još uvek bio
u položaju kmeta bez slobode kretanja i posedovanja, godine 1859.
Džon Stjuart Mil bio je slobodouman čovek, koji je u vreme dok su u Evropi u drugoj polovini 19. veka
vladale tiranske vlasti, dok je Francuska drhtala pod diktaturom Napoleona III, dok se Balkan borio za
oslobođenje od turskog jarma, Amerika živela na robovskom radu crnaca, a u Rusiji seljak još uvek bio
u položaju kmeta bez slobode kretanja i posedovanja, godine 1859. objavio delo koje veliča slobodu
pojedinca. U takvom neslobodnom svetu bilo je prirodno da delo koje se suprotstavlja svim oblicima
ugnjetavanja pojedinca i zagovara slobodu mišljenja i govora, štampe, delovanja i udruživanja, bude
žestoko kritikovano, pa čak i zabranjivano. Ali ipak se naširoko čitalo, a tamo gde je postojala stroga
cenzura, tajno štampalo i rasturao, kao, na primer, u Rusiji i među svim slovenskim narodima.
Zanimljivo je da je to delo posrbio mladi francuski oficir Petar Mrkonjić, koji je tada živeo u
izgnanstvu u Švajcarskoj, a koji će kasnije postati poznat kao kralj Petar I Karađorđević. Sama kasnija
vladavina ovog omiljenog "narodnog" kralja u Srbiji ("Čika Pere"), pokazaće da nije nimalo slučajno
da je u svojoj mladosti bio toliko oduševljen ovim "manifestom liberalizma", jer će upravo u delu
njegove vladavine u Srbiji biti uspostavljen relativno liberalan poredak od 1904. do 1912, u našoj
istoriografiji poznat kao period tzv. dvorskog liberalizma.
U odbrani slobode pojedinca Mil polazi od ideje da u svim postupcima koji se ne tiču drugih nego
pojedinca samog, društvo nema nikakvog prava da utiče na pojedinca. Svaki pojedinac je najbolji
sudija sopstvenog interesa, dobrobiti i sreće i ima apsolutnu slobodu da sam određuje sopstvene ciljeve
u životu i sledi ih i jedino opravdanje za mešanje u slobodu pojedinca jeste samozaštita društva:
"...Jedini cilj radi koga čovečanstvo, bilo pojedinačno ili kao celina, ima pravo da se meša u slobodu
delovanja bilo kojeg svog člana je samoodbrana i jedina svrha radi koje vlast može s pravom da se
koristi protiv volje bilo koga člana jedne civilizovane zajednice, jeste da spreči povrede drugih. Vlastito
dobro člana društva, bilo fizičko ili moralno, nije dovoljno opravdanje... Jedino ponašanje pojedinca
zbog koga je on odgovoran društvu jeste ono koje se tiče drugih. U ponašanju koje se tiče samo njega
samog, njegova nezavisnost je, naravno, apsolutna. Nad samim sobom, nad svojim telom i duhom,
pojedinac je suveren." Ovo tvori jedno posebno privatno područje pojedinca koje ne sme da narušava
nijedan drugi pojedinac, država ili društvo: "...Oko svakoga ljudskog bića postoji krug, cije
prekoračenje se ne sme dopustiti nijednoj vladi, bila to vladavina jednoga, nekoličine ili mnogih.
Postoji, naime, deo života svake osobe koja je dospela u zrele godine, unutar kojeg mora vladati
individualnost te osobe, i to bez kontrole bilo kog pojedinca ili javnosti kolektivno... Ono što treba
odrediti jeste gde treba postaviti granicu, koliko je širok opseg ljudskog života koji ovo rezervisano
područje treba da zauzima. Držim da ono mora da obuhvata ceo onaj deo koji se tiče unutrašnjeg ili
spoljnjeg života pojedinca i koji ne pogađa interese drugih ili ih pogađa samo moralnim uticajem
primera."
To što ovaj prostor treba da uključi celokupan život pojedinca koji ne pogađa interesedrugih omogućiće
svakome da ide za sopstvenim dobrom, da učini od sebe najbolje što može, a to će opet osloboditi
raznovrsnost interesa na korist i pojedinca i celine društva. Konačno, sloboda ovako shvaćena će
podsticati i gajiti racionalnost i kreativnost, a to će predstavljati sredstva intelektualnog i materijalnog
napretka društva. A napredovanje u idejama, mišljenju i znanju osnov je celokupnog napretka društva.
U ogledu "O slobodi" Mil je dao snažnu i elokventnu odbranu slobode pojedinca, naročito slobode
misli i raspravljanja. Ova suverenost privatnog suda treba da se položi u temelje skupa građanskih
sloboda, koji uključuju slobodu savesti, izražavanja i udruživanja.
Ali se može reči da se već kod pojma slobode Mil pomerio od klasično-liberalnog negativnog shvatanja
slobode koje nalazimo kod Loka, Smita, Hjuma i Humbolta. Milov pojam slobode je pozitivan. Iako
Mil definiše slobodu kao "slobodu delovanja" i u tom smislu je određuje negativno kao "odsustvo
spoljnih mešanja", on ipak, lako i vrlo brzo sklizne u pozitivnu koncepciju slobode kao samoo
predeljenja. Njegova briga je prvenstveno samorazvitak pojedinca (za šta on često koristi izraz
"individualnost") i u tom smislu ga povezuje sa tržišnom ekonomijom kao onom koja obezbeđuje okvir
potreban za individualnu slobodu. Ali on ide i dalje i nalazi da lični razvitak zahteva ne samo
ekonomsku slobodu, to jest slobodu delovanja na tržištu, nego i političku slobodu i participaciju, a ona
je opet od male koristi za pojedinca koji nema ekonomsku sigurnost i mogućnost za samorazvitak. Mil
je samorazvitak uopšte učinio ključnom temom više svojih spisa.
Nastavlja se -

21/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (4)

Paternalizam vodi moralnom i intelektualnom

zaostajanju
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
U izvesnoj meri, ogled O slobodi obezbeđuje klasično opravdanje ograničene vlade. Mil je, međutim,
proširio tradicionalni liberalni argument, jer je razvio argument o potrebi da se sačuva takva velika
oblast individualnog ponašanja od društvene kontrole. Dok su klasični liberali koristili koncept
individualne slobode prvenstveno da bi napali arbitrarnu vlast, Mil ga okreće u osudu socijalne tiranije
javnog mnjenja.
U izvesnoj meri, ogled O slobodi obezbeđuje klasično opravdanje ograničene vlade. Mil je, međutim,
proširio tradicionalni liberalni argument, jer je razvio argument o potrebi da se sačuva takva velika
oblast individualnog ponašanja od društvene kontrole. Dok su klasični liberali koristili koncept
individualne slobode prvenstveno da bi napali arbitrarnu vlast, Mil ga okreće u osudu socijalne tiranije
javnog mnjenja. On tvrdi da je sloboda razvijena utoliko ukoliko je svaka osoba slobodna da
eksperimentiše sa sopstvenim životom. U modernom svetu, međutim, spontanost je razbijena pritiscima
socijalnog konformizma, a kao posledica toga, individualni karakter je poništen despotizmom običaja.
Efekat ovog "kolektivnog mediokritetstva" nije samo da se masa ljudi čini servilnom, već ih on lišava i
vođstva originalnih pojedinaca, koji su uvek u manjini i od kojih u krajnjoj liniji zavisi napredak i
konačna sreća društva. Milov ideal je pojedinac koji ima širok dijapazon alternativnih stilova života i
načina mišljenja. On ga vidi oslobođenog od pritiska običaja i konvencija, konformističkog pritiska
društva i kažnjavanja u oblastima gde ne nanosi štetu drugima. U tom smislu se Milov pojam slobode
odvaja od klasičnog liberalnog pojma negativne slobode, kao slobode od prinude i iskazuje se kao
pozitivni pojam slobode kao autonomije. Svako ograničavanje preduzetništva i samoinicijativnosti ljudi
i svaki paternalizam, po Milu, vode moralnom i intelektualnom zaostajanju ljudi i čine ih podložnima
za zavođenje i manipulaciju. Nesloboda pojedinca prouzrokovana sveopštim uplitanjem države u
krajnjoj liniji otvara put despotizmu. Ovo je i osnov Milovog razmatranja uloge države u ekonomiji,
sadržanog u Principima političke ekonomije, koji su objavljeni nekoliko godina pre ogleda O slobodi.
Razmatrajući mesto i ulogu države u nastojanju da odredi granice delovanja vlasti, Mil stalno
naglašava da se njeno delovanje mora zasnivati na tržišnom načelu, to jest, načelnom neuplitanju vlasti
u delovanje pojedinaca. Ovo je načelo opšteg karaktera i svako odstupanje od njega mora se opravdati.
Njega Mil zasniva na liberalnoj ideji slobode pojedinca, ograničene jednakom slobodom drugih: "Ali ni
pojedinci ni veći broj ljudi nemaju pravo da drugom ljudskom biću zrelih godina propisuju šta treba da
radi sa svojim životom ako se to tiče njegovog ličnog dobra. On je najzainteresovaniji za sopstvenu
dobrobit."
Ali, uprkos svom načelnom insistiranju na privrženosti principu laissez-faire-a, Džon Stjuart Mil je
daljim kontekstualnim procenjivanjem posebnih državnih politika po utilitarističkom principu
celishodnosti (expedience), dao teorijsko opravdanje za napuštanje principa slobodnog tržišta. Otud sva
njegova nastojanja i upornost da na početku i na kraju neke rasprave, posle svih odstupanja, ponovo
naglasi načelnu prednost nemešanja države u ekonomiju, ne mogu da nadomeste utisak da je reč o
izvesnom osećanju krivice ili bar svesti da se znatno odstupa od ustaljenog pravila. Kako je to Mil
došao do ove revizije?
Mil je prvi, i odlučni, prodor i reviziju klasičnog liberalnog ekonomskog učenja učinio svojim
razdvajanjem proizvodnje i raspodele. Naime, Mil je pretpostavio da za razliku od proizvodnje, gde
postoje zakoni i uslovi koji imaju svojstvo neminovnosti prirodnih zakona i u njima nema ničeg što je
stvar izbora i proizvoljnosti, stvari sa raspodelom ne stoje tako: "S raspodelom bogatstva nije tako. Ona
je isključivo stvar ljudskog ustanovljenja. Kad stvari jednom postoje, ljudi, individualno i kolektivno,
mogu s njima činiti što požele. Mogu ih staviti na raspolaganje kome hoće i koliko hoće... Raspodela
bogatstva, dakle, zavisi od zakona i običaja društva. Pravila koja je određuju su onakva kakvim ih
mišljenja i osećanja vladajućeg dela zajednice učine i znatno se razlikuju u različitim razdobljima i
zemljama, a mogu biti i još različitija ukoliko ljudi tako odluče".
Otud i određivanje nadnica, profita i renti nisu van ljudske volje, nepodložni njenim kapricima, kako su
mislili Milovi prethodnici iz 18. veka, već su upravo predmet ljudskog odabira. Iz ovog sledi da
možemo preraspodeliti svojinu sa ciljem postizanja veće jednakosti ili veće proizvodnje. Ljudsko
znanje je ono koje svojim uvećanjem može uticati i na promenu "zakona" proizvodnje, dok je osnov
odlučivanja o raspodeli već dat i bez uvećanog znanja, i leži na "osećanjima i idejama" ljudi i
socijalnom konsenzusu. Način raspodele dobara zavisi od pravila svojine, ali pravila svojine za Mila
nisu ono što su za klasične liberale Smita i Hjuma, čvrsta pravila koja čuvaju svetost privatne svojine,
već zavise od mesta i trenutka, pa su "onakva kakvima ih ucine mišljenja vladajućeg dela zajednice".
Nastavlja se -

24/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (5)

Opasnost od tiranije većine i neobrazovane

mase
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Ipak, Mil nije video da, kao što vlada može uticati na "pravila" raspodele, to je jednako moguće i na
"zakone" proizvodnje, jer je moguće, na primer, da vlada odluči da "industrijalizuje i elektrifikuje"
zemlju, kao što su komunisti uradili u SSSR-u. U oba slučaja, i promenom zakona proizvodnje i
promenom pravila raspodele, ljudi će se suočiti sa konsekvencama.
Ipak, Mil nije video da, kao što vlada može uticati na "pravila" raspodele, to je jednako moguće i na
"zakone" proizvodnje, jer je moguće, na primer, da vlada odluči da "industrijalizuje i elektrifikuje"
zemlju, kao što su komunisti uradili u SSSR-u. U oba slučaja, i promenom zakona proizvodnje i
promenom pravila raspodele, ljudi će se suočiti sa konsekvencama. Mil je, međutim, ispustio iz vida da
promena "pravila" raspodele utiče i na "zakone" proizvodnje, pa dolazi do poremećaja ponude i tražnje,
nestašica i drugih posledica poznatih nam iz sovjetske dirižističke privrede. Sa ovim problematičnim i
po posledicama razornim odvajanjem raspodele od proizvodnje i uverenjem da se, za razliku od
ekonomski motivisanih principa proizvodnje, principi raspodele moraju zasnivati na moralnim
uverenjima i "opštoj savesti", Mil je dao osnova za svako buduće široko rasprostranjeno verovanje da
se načini proizvodnje i raspodele razlikuju po svom karakteru i da se, da bi se ostvario neki unapred
zadati obrazac raspodele, oni ne mogu mešati i zamenjivati po volji.
Na isti način kao i principe raspodele, Mil je video i svojinska prava i političke institucije kao tvorevine
mesta, vremena i okolnosti koje treba procenjivati i menjati da bi se harmonizovale sa "permanentnim
interesima čoveka kao progresivnog bića". Time je radikalno odstupio od osnovnih principa klasičnog
liberalizma - svetosti vlasništva i vladavine prava - što će imati dalekosežne posledice po liberalnu
teoriju i biće potrebno da prođe čitav vek da se ove razorne ideje dovedu u pitanje, a još pola veka da u
socijalnoj teoriji i društvenoj praksi dođe do ozbiljnijeg oporavka od loših efekata ovakvog uverenja.
(...)
Mil je najzaslužniji za sistematsko povezivanje dveju tradicija - tradicije liberalizma i tradicije
demokratije. Demokratija kao način konstituisanja vlasti, za njega nije samo sredstvo za proširenje
legitimacijske osnove vlasti i sredstvo zaštite od posezanja vlasti u slobodu i svojinu građana, nego ona
predstavlja i sredstvo samorazvoja ličnosti i napretka društva.
Napredak je moguć jedino ohrabrivanjem aktivnog učešća građana u politici, što je izvodivo samo u
demokratskoj vladavini. Ovim uvođenjem ideje participacije kao demokratskog principa Mil je uputio
liberalizam ka uspostavljanju opšteg prava glasa. Da bi svi imali mogućnosti da zaštite sopstvene
interese, potrebna su jednaka politička prava. Sa druge strane, Milu možda i važniji argument u prilog
demokratije je taj da ona omogućava veći prostor za individualni samorazvitak jačanjem individualne
odgovornosti i podsticanjem individualnog angažovanja. Ali, Mil je svestan da demokratija ima i svoje
granice. Opšta opasnost u vezi sa demokratijom je u tiraniji većine, posebno društvenoj tiraniji javnog
mnjenja.
Dominantna teorijska osnova Milovog socijalizovanog liberalizma nalazi se u njegovoj teoriji napretka,
koja mu je i sugerisala melioristički tip liberalne doktrine, po kojem postoji stalna težnja i mogućnost
postepenog napretka i poboljšanja u stabilnom i skladnom razvoju društva. Osnov Milovog
razmišljanja o pojedincu, društvu i državi nalazi se u ideji napretka. Svaki pojedinac se usmerava
sopstvenim izborima i mora sam preuzeti odgovornost za sopstveni izbor, a napredovanje u idejama,
znanju i mišljenju je presudno za društvo i osnovni uslov društvenog napretka. Napredak društva zavisi
od napretka u polju ideja, a intelektualni i društveni napredak su mogući samo u slobodi. Tako sloboda
postaje nužan uslov napretka. Povezujući ideju napretka sa moralnim i intelektualnim
samousavršavanjem pojedinca i društva, Mil je postavio osnovni kriterijum po kome se procenjuju
individualna delovanja i društvene ustanove, kriterijum društvene korisnosti. U tom smislu poboljšanje
pojedinca mora da bude temelj društvenog napretka, a iz toga sledi zaključak da je maksimalna sloboda
pojedinca preduslov svakog napretka, uz uslov da ne remeti slobodu drugog.
Krajnji test slobode je otud načelo korisnosti, a ne neka "ideja o apstraktnom pravu". Mil je povezao
mogućnost postizanja pojedinčeve slobode i individualnosti sa standardima racionalnog ponašanja,
tako da njegova argumentacija u korist slobode pojedinca podržava ideju individualnog usavršavanja sa
idejom građanskog obrazovanja i demokratske participacije, što ga vodi ka odbrani demokratskog
poretka predstavničke vlade.
U svom optiranju za "prosvećenu demokratiju" Mil naglašava da se o političkim pitanjima ne može
odlučivati pozivanjem na "neobrazovanu masu", već da mora postojati vladavina nekog izabranog tela
koje sačinjavaju oni koji su sposobni za vladanje, što je neophodan elemenat "dobre vladavine".
Nastavlja se -
25/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (6)

Kako postići ravnotežu između parlamenta i

vlade
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Mil je svestan da prosvećenost naroda i stručnost vlasti nisu dovoljan garant dobre vladavine. Svestan
opasnosti koja preti od same vlasti, on posebnu pažnju usmerava na pitanje da li su sva delovanja vlade
opravdana i da li na isti način doprinose dobrobiti pojedinca i društva. Sama ideja predstavničke vlade i
njen princip odgovornosti i polaganja računa nije dovoljan garant dobre vladavine.
Mil je svestan da prosvećenost naroda i stručnost vlasti nisu dovoljan garant dobre vladavine. Svestan
opasnosti koja preti od same vlasti, on posebnu pažnju usmerava na pitanje da li su sva delovanja vlade
opravdana i da li na isti način doprinose dobrobiti pojedinca i društva. Sama ideja predstavničke vlade i
njen princip odgovornosti i polaganja računa nije dovoljan garant dobre vladavine. Tako, nakon što je
postavio izvesna ograničenja demokratiji - u tom smislu da demokratija ne znači vladavinu
neprosvećene gomile, već njeno učešće u izboru onih koji su stručni za vladanje - Mil nastoji ukazati na
prednosti predstavničke vlade: "Nije teško pokazati da je idealno najbolji oblik vladavine onaj u
kojemu suverenitet ili vrhovna kontrolna vlast u konačnoj instanci pripada cijeloj zajednici; u kojoj
svaki građanin ne samo da svojim glasom vrši tu vrhovnu suverenu vlast, nego je barem ponekad
pozvan da stvarno sudjeluje u vlasti osobnim obavljanjem neke određene funkcije na lokalnom ili
općem nivou."
Ukoliko se u jednom društvu formira vlast koju je izabrao narod, ako njegove interese zastupaju
legitimno izabrani narodni predstavnici, to još nikako ne znači da je posao završen. Vlast se mora
kontrolisati. Mil sledi liberalnu tradiciju ograničenja vlasti putem njene podele. I u tome ide dosledno
dalje od engleskog sistema dominacije Parlamenta i zalaže se za neku vrstu teže i protivteže između
Parlamenta i vlade: "Narodna je skupština još manje sposobna da upravlja ili da zapovijeda u
pojedinostima onima kojima je uprava povjerena. Takvo uplitanje čak i kad ima iskrene namjere skoro
uvijek je štetno. Svaka grana javne uprave je stručan posao, koji ima vlastita posebna načela i
tradicionalna pravila, a mnoga od njih su na bilo kakav djelatan način poznata samo onima koji su u
neko doba imali udjela u vođenju poslova."
Predstavničku vladu Mil zagovara kao onaj oblik vladavine koji najviše doprinosi razvoju
individualnosti. Ona upućuje narod na aktivnije učestvovanje u društvenim poslovima od zajedničkog
interesa, obezbeđuje moralni "trening" i ohrabruje razvoj društvene solidarnosti. Posledica je navika
posmatranja društvenih problema iz bezličnog i nepristrasnog ugla.
Ali Milova odbrana demokatije je vrlo uslovljena i ograničena. Pod uticajem Kolridža (Colredge) i
Tokvila (Tocqueville) cenio je konzervativne argumente da je neograničena sloboda opasna. Tako je
Milovo zalaganje za demokratiju uslovljeno njegovim uverenjem da je predstavnička vlada najbolji
oblik vladavine koji obezbeđuje slobodu i napredak, ali i njegovim strahom od tiranije većine, što se
izražava u njegovom konceptu ograničene demokratije. U tom pogledu Mil je posebnu pažnju posvetio
pravu glasa. Demokratija sama po sebi podrazumeva da svaki čovek ima prava da bira i da bude biran.
Oduzeti nekome pravo da glasa znači okrnjiti osnovna demokratska načela. U tom smislu, Mil se
zalaže za univerzalno pravo glasa. Omogućiti nekome da izabere svoga predstavnika tamo gde se
odlučuje o njegovim interesima nije samo puka formalnost. To ima mnogo veću težinu. Jer ukoliko
neko bude uskraćen za to pravo, kod takvog člana zajednice dolazi do nezadovoljstva, apatičnosti,
osećanja da društveni poslovi nisu njegova stvar.
Pa ipak, kao i u drugim pitanjima, Mil i ovde unosi znatna ograničenja, jer postoje slučajevi kada se to
pravo nekome mora uskratiti. Ovo je jedno od Milovih korektiva demokratije, koje je nailazilo na oštru
osudu radikalnih demokrata, kako u 19. tako još više u 20. veku. Država svakome mora omogućiti da
stekne potrebno obrazovanje, ako ništa drugo, a ono da nauči da čita, piše i računa. To se pre svega
mora besplatno omogućiti najsiromašnijim slojevima društva. Ukoliko neko i pored svega toga ne uspe
da stekne to preko potrebno minimalno obrazovanje, onda mu se ne sme dozvoliti da izađe na izbore.
Takođe, oni koji plaćaju porez imaju pravo da glasaju, dok oni koji takve svoje obaveze ne izmiruju, to
pravo nemaju. Mil se boji da ljudi koji ne izmiruju osnovne obaveze prema državi mogu da budu
veoma rasipni, a da bi preko svojih glasova raspolagali novcem drugih ljudi. Primanje bilo kakvih
oblika socijalne pomoći je takođe momenat koji zahteva oduzimanje prava glasa. Onaj ko nije u stanju
vlastitim radom obezbediti ličnu egzistenciju, nije ni zaslužio da glasa, jer bi odlučivao o tuđem novcu.
Pravo glasa se oduzima i svima onima koji su bankrotirali i na koje se primenjuje zakon o stečaju, sve
dok takva osoba dokumentovano ne dokaže da je izmirila svoje dugove i da ne prima bilo kakav vid
pomoći.
Nastavlja se -

26/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (7)

Problem slobode nije rešen građanskim

revolucijama
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Mil uvodi još jednu vrstu kvalifikacije. On naglašava da bi postojanje univerzalnog prava glasa moglo
dovesti do problema. Naime, većina glasača bili bi pripadnici radničke klase što bi sa sobom nosilo
dvostruku opasnost. S jedne strane, to je opasnost od niskog stepena političke inteligencije, a sa druge
strane, opasnost od klasnog zakonodavstva.
Mil uvodi još jednu vrstu kvalifikacije. On naglašava da bi postojanje univerzalnog prava glasa moglo
dovesti do problema. Naime, većina glasača bili bi pripadnici radničke klase što bi sa sobom nosilo
dvostruku opasnost. S jedne strane, to je opasnost od niskog stepena političke inteligencije, a sa druge
strane, opasnost od klasnog zakonodavstva. Da bi se to sprečilo, Mil se zalaže za ideju da svačiji glas
ne vredi jednako.
Tako bi glasovi inteligencije vredeli dva ili čak i više glasova (tzv. pluralni votum). Ali ono čemu se on
oštro suprotstavlja jeste davanje veće težine glasovima onih koji poseduju veću imovinu. Nikakva
materijalna nadmoć ne može značiti i nadmoć u glasovima, već nju obezbeđuje samo individualna
intelektualna nadmoć.
Ali, demokratija kao način konstituisanja vlasti, za Mila nije samo sredstvo protiv uzurpacije vlasti i
sredstvo zaštite od posezanja vlasti u slobodu i svojinu građana, nego ona predstavlja i sredstvo
samorazvoja ličnosti i napretka društva. Napredak je moguć jedino ohrabrivanjem aktivnog učešća
građana u politici, što je izvodivo samo u demokratskoj vladavini, za razliku od dobronamernog
paternalističkog despotizma koji je, po Milu, prava suprotnost predstavničke vlade.
Mil posebno naglašava dve prednosti demokratije. Učešće građana u oblikovanju političke volje
potrebno je radi zaštite njihovih interesa, s obzirom na to da je svaki pojedinac najbolji zastupnik
sopstvenih interesa. Da bi svi imali mogućnosti da zaštite sopstvene interese, potrebna su jednaka
politička prava. S druge strane, za Mila je možda i važniji argument u prilog demokratiji taj da ona
omogućava veći prostor za individualni samorazvitak jačanjem individualne odgovornosti i
podsticanjem individualnog angažovanja.
Uprkos demokratskom opredeljenju, kod Mila postoji snažno naglašen oprez prema demokratiji. Za
razliku od onih koji su mislili da je sa građanskim revolucijama problem slobode konačno rešen - jer su
nestale tradicionalne despotije i tiranske vlade sa uspostavljanjem predstavničke vlasti - Mil je, sledeći
Aleksisa de Tokvila, uočio da vladavina "naroda" donosi neke nove oblike tiranije u odnosu na klasičnu
političku tiraniju, koja se uspostavlja političkim sredstvima i državnim ustanovama. Sasvim u duhu
Medisona i Tokvila, Mil uočava opasnost od "tiranije većine" kao novog oblika tiranije koji preti u
demokratsko doba vladavine naroda u vidu političke prevlasti puke numeričke većine: "Obično se pod
imenom demokracije brkaju dvije vrlo različite ideje. Čista ideja demokracije, prema definiciji, jest
vladavina cijeloga naroda od strane cijeloga naroda, jednako predstavljenog. Demokracija, kako se
uobičajeno zamišlja i dosad provodi, jest vladavina cijelog naroda, od strane njegove tek puke većine -
isključivo predstavljene. Prva je sinonim jednakosti svih građana, a druga je, što se na čudesan način
pobrkala s prvom, vladavina povlastica u korist brojčane većine, koja praktično jedina posjeduje neki
glas u državi. To je neizbježna posljedica današnjeg načina provođenja izbora, sve do posvemašnjeg
oduzimanja izbornog prava manjinama."
Međutim, on uočava da pored "političke tiranije većine" postoji jedna vrsta tiranije koja je mnogo
sofisticiranija i teže opažljiva, a koja ima iste posledice po pojedinca, gušeći njegovu samostalnost i
slobodu. Radi se o tzv. društvenoj tiraniji ili tiraniji javnog mnjenja, preovlađujućih shvatanja i
osećanja, konformizma i jednoobraznosti, kao težnji društva da raznim neinstitucionalnim vrstama
pritisaka nametne pojedincu neka zajednička osećanja, shvatanja i ponašanja i na taj način sprečava
razvitak individualnosti prekoračujući granicu slobode pojedinca. Takva tiranija u vidu tiranije javnog
mnjenja je inherentna demokratiji i nju je moguće samo umanjiti, ali je nije moguće u potpunosti
ukloniti.
Nastavlja se -

7/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (8)

Kako učiniti kapitalizam prihvatljivim za čitavo

društvo
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Ako su Džon Lok i Adam Smit dali klasične temelje liberalne doktrine u 17. odnosno 18. veku, a Karl
Poper u svom delu "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" naznačio osnovne elemente liberalne
demokratije važeće za 20. vek, onda je Džon Stjuart Mil onaj koji je izvršio sistematizaciju liberalne
misli u 19.
Ako su Džon Lok i Adam Smit dali klasične temelje liberalne doktrine u 17. odnosno 18. veku, a Karl
Poper u svom delu "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" naznačio osnovne elemente liberalne
demokratije važeće za 20. vek, onda je Džon Stjuart Mil onaj koji je izvršio sistematizaciju liberalne
misli u 19. veku. Tu sistematizaciju Mil je izvršio revizijom klasične liberalne doktrine, naglašavajući
njene socijalne elemente i povezujući je sa demokratijom. Mil je bio orijentisan ka razvoju demokratije
koja će svima osigurati poštovanje ličnosti i u kojoj će svi moći jednako da uživaju. Njegova nastojanja
za uvećanje političke i socijalne jednakosti, a u izvesnoj meri i jednakosti materijalnih uslova, vodiće
ga ka sistematskoj reviziji klasičnog liberalizma u pravcu demokratije, čime bi se kapitalizam kao
društveni sistem učinio prihvatljivim za sve pripadnike društva. U tom smislu, njegovo delo predstavlja
središte susreta liberalizma i demokratije u smislu prihvatanja unutar liberalizma demokratskog
zasnivanja vlasti, ali i obezbeđivanja da se takvo zasnivanje vlasti ne pretvori u dominaciju klasnog
interesa i klasnu vladavinu neobrazovane većine. Osnovni stav ovog "novog" ili "modernog"
liberalizma, jeste pokušaj da se pronađe neki kompromis sa radničkom klasom u promenjenim
uslovima industrijskog kapitalizma i da se stabilizuje liberalno-demokratski društveni poredak.
Polazeći od ovog u osnovi pragmatičnog i utilitarističkog razloga Mil je, međutim, znatno revidirao
klasične liberalne principe ne samo u pogledu demokratskog zasnivanja vlasti nego i u pravcu uvođenja
"društva" kao entiteta koji je kadar da po sopstvenom nahođenju koriguje i menja svojinske odnose,
način raspodele, pa, u izvesnoj meri, i uslove proizvodnje. Iz tog razloga se Milov liberalizam naziva
socijalni liberalizam, jer je u odnosu na individualistički klasični liberalizam uvođenjem kategorije
"društva" odstupio od metodološkog individualizma i "društvo" učinio glavnim akterom socijalnog
života. Kako se radi o znatnoj reviziji liberalne doktrine, to se Milov liberalizam može još nazivati i
revizionistički ili reformisani liberalizam.
Tako će Džon Stjuart Mil otvoriti prostor za takozvani socijalni liberalizam, koji će predstavljati
dominantnu liberalnu orijentaciju od sredine 19. do sedamdesetih godina 20. veka, a na čijim temeljima
će se delom zasnovati i savremena doktrina države blagostanja. U ovom pravcu se Mil pomerao zbog
uticaja koji su na njega imali delom utilitaristi i filozofski radikalizam, a delom i Kontova pozitivistička
filozofija i sensimonističke ideje. Džeremi Bentam, britanski obožavalac francuskog
konstruktivističkog racionalizma, iako je ostao po mnogo čemu zagovornik laissez-faire principa, i to u
njegovoj fiziokratskoj racionalističko-utilitarističkoj interpretaciji, u skladu sa svojom moralnom i
političkom filozofijom utilitarizma, došao je do uverenja da su društvene institucije podložne
povremenom prilagođavanju konkretnim uslovima i da je čak potrebno i poželjno s vremena na vreme
racionalno ih preurediti, čime je u liberalnu tradiciju unet dodatni princip "društvenog inženjeringa",
kako će to Poper kasnije imenovati. Time se odstupilo od načela vladavine prava kako je postavljeno
kod Hjuma i Smita, kao principa koji sprečava diskreciono i arbitrarno ad hoc odlučivanje prema
trenutnoj probitačnosti. To je pružilo filozofsko utemeljenje i opravdanje za kasniju intervencionističku
državnu politiku.
Nastavlja se -

28/09/2007 | ILIJA VUJAČIĆ

ILIJA VUJAČIĆ: DŽON STJUART MIL (9)

Težnja ka pomirenju uzajamno nepomirljivih

vrednosti
Autor: ILIJA VUJAČIĆ
Princip korisnosti koji su škotski prosvetitelji i Adam Smit shvatali kao objašnjenje spontanog nastanka
društvenih ustanova, Bentam je pojmovno izmenio i pretvorio u kriterijum procene pojedinačnih i
konkretnih političkih mera. Bentam je, naime, u svom pozitivističkom i utilitarističkom prilagođavanju,
uz oduševljenje kontinentalnim pravnim sistemom i demokratizmom, napustio tradiciju common law-a.
Princip korisnosti koji su škotski prosvetitelji i Adam Smit shvatali kao objašnjenje spontanog nastanka
društvenih ustanova, Bentam je pojmovno izmenio i pretvorio u kriterijum procene pojedinačnih i
konkretnih političkih mera. Bentam je, naime, u svom pozitivističkom i utilitarističkom prilagođavanju,
uz oduševljenje kontinentalnim pravnim sistemom i demokratizmom, napustio tradiciju common law-a.
Uprkos polaznim principima individualizma, slobode i laissez-faire-a, filozofski radikali su u svom
reformizmu i demokratizmu, prenoseći utilitarizam u javnu sferu i zahtevajući reforme javnih politika u
zdravstvu, državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, otvorili put za umnožavanje intervencionističkih
mera države i društveni inženjering, koji će značiti znatno udaljavanje od izvornih liberalnih principa.
Ovaj trend Mil neće prekinuti, nego će ga dosledno razraditi u svojoj preformulaciji ili dopuni
aritmetične kalkulabilnosti bentamovskog utilitarizma i sledeći ideje rođene u socijalističkoj tradiciji.
Moglo bi se reći da je Mil - za razliku od Bentama utilitariste i demokratskog individualiste - u svojoj
filozofiji slobode bliži klasičnom liberalnom idealu slobode pod zakonom, ali je opet, u svom
utilitarističkom progresivizmu, reformizmu i demokratizmu dosledan nastavljač posla filozofskih
radikala i u tom smislu vrlo udaljen od klasičnog liberalnog pogleda. Mil je u tom smislu dalje
produbio pukotinu koju su u liberalnu doktrinu uneli utilitaristi i time stvorio prostor
intervencionističkim i etatističkim tendencijama osamdesetih godina 19. i prvih decenija 20. veka.
Džon Stjuart Mil je verovatno najveći eklektičar u istoriji socijalne i političke misli i pisac koji se često
nalazi na sredokraći između suprotstavljenih uticaja, ideja, stanovišta, nastojeći da ih pomiri, nađe
kompromis i neki "srednji put". Tako se u njegovom delu susreću, prepliću i kombinuju utilitarizam i
samorazvoj pojedinca, "leseferizam" i državni intervencionizam, liberalizam i socijalizam, demokratija
i elitizam. Čest rezultat toga je nedostatak jasnoće i nekonzistentnost, menjanje pozicije i neodlučnost.
Ali to je nužna posledica svakog takvog nastojanja da se pomire uzajamno nepomirljive vrednosti
koristi i pravde, tržišta i socijalizma, racionalizma i tradicionalizma, demokratije i vladavine prava.
Mil je imao ogroman uticaj na sopstvenu generaciju i ostao među najšire čitanim liberalima. Njegov
uticaj se ponajviše osetio u daljim nadgradnjama njegovih "filoetatističkih" ideja i željama da država
reguliše ekonomski život čuvajući konkurenciju, ali i realizujući ideal tzv. socijalne pravde. U tom
smislu će Mil uticati na progresivistički i racionalistički nastrojene socijalne liberale i na ceo dalji
razvoj liberalne doktrine i liberalne demokratije u pravcu zasnivanja ideologije i prakse države
blagostanja. Najneposrednije se taj njegov uticaj osetio kod Leonarda T. Hobhausa (Hobhouse), koji je
jedino Milu posvetio celu glavu u svom uticajnom delu "Liberalizam" iz 1911. godine, s pravom ga
proglašavajući medijatorskim likom koji je "premostio razmak između starog i novog liberalizma" i
osnivačem socijalnog liberalizma, koji će sam Hobhaus, ne slučajno, imenovati kao "liberalni
socijalizam". Revizionistički naboj Milovog liberalizma će dalje da razviju hegelovski liberali Tomas
Hil Grin (Thomas Heel Green) i Bernar Bosanke (Bernard Bosanquet) koji su do krajnosti razvili
pojam pozitivne slobode. Mil će snažno i neposredno uticati i na fabijanske socijaliste, pluralistu
Harolda Laskija i sve one koji su pokušali na Milovom tragu da prave sintezu liberalizma i socijalizma.

- See more at:

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/teznja_ka_pomirenju_uzajamno_nepomirljivih_vrednosti.24.html?
news_id=98799#sthash.XXJB5bZ4.dpuf